# Царица Милица и Владета војвода.

Пошетала царица Милица
Испод града бијела Крушевца
С њоме шећу двије миле кћери:
Вукосава и лијепа Мара;
К њима језди Владета војвода
На дорату на коњу доброме;
Владета је коња ознојио
И у б'јелу пјену обукао.
Пита њега царица Милица:
"Ој Бога ти, кнежева војводо!
"Што си тако коња ознојио?
"Не идеш ли са поља Косова?
"Не виђе ли честитога кнеза,
"Господара и мога и твога?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Ој Бога ми, царице Милице!
"Та ја идем са поља Косова,
"Ал' не виђех честитога кнеза,
"Већ ја виђех кнежева зеленка,
"Ћерају га по Косову Турци,
"А кнез мислим да је погинуо."
Кад то зачу царица Милица,
Проли сузе низ бијело лице,
Пак још пита Владету војводу:
"Још ми кажи, кнежева војводо!
"Кад си био на Косову равну,
"Не виђе ли девет Југовића
"И десетог старог Југ-Богдана"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
"И ја виђех девет Југовића
"И десетог старог Југ-Богдана.
"Они бјеху у пола Косова,
"Крваве им руке до рамена
"И зелени мачи до балчака;
"Али су им малаксале руке
"Сијекући по Косову Турке."
Још му рече царица Милица:
"Стан' почекај, кнежева војводо!
"Не виђе ли још два зета моја:
"Бранковића, Милош-Обилића?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
"И ја виђех Милош-Обилића:
"Он стајаше у пољу Косову,
"На бојно се копље наслонио.
"Бојно му се копље преломило,
"Пак на њега Турци навалише,
"До сад мислим да је погинуо;
"Ал' не виђех Вука Бранковића,
"Не виђех га, не вид'ло га сунце!
"Он издаде честитога кнеза,
"Господара и мога и твога."

# Комади од различнијех Косовскијех пјесама.

I.

Цар Мурате у Косово паде,
Како паде, ситну књигу пише,
Те је шаље ка Крушевцу граду,
На кољено Српском кнез-Лазару:
"Ој Лазаре, од Србије главо!
"Нит' је било, нити може бити:
"Једна земља, а два господара;
"Једна раја, два харача даје;
"Царовати оба не можемо,
"Већ ми пошљи кључе и хараче,
"Златне кључе од свијех градова,
"И хараче од седам година;
"Ако ли ми то послати не ћеш,
"А ти хајде у поље Косово,
"Да сабљама земљу дијелимо."
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони.

II.

Да је коме послушати било,
Како љуто кнеже проклињаше:
"Ко не дође на бој на Косово,
"Од руке му ништа не родило:
"Ни у пољу бјелица пшеница,
"Ни у брду винова лозица!"

III.

Славу слави Српски кнез Лазаре
У Крушевцу Мјесту скровитоме,
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића.
И осталу сву господу редом,
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је Српске војводе:
Једно ми }е Косанчић Иване.
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи Српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
"Ако ћу је напит' по старјештву,
"Напићу је старом Југ-Богдану;
"Ако ћу је напит' по господству,
"Напићу је Вуку Бранковићу;
"Ако ћу је напит' по милости,
"Напићу је мојим девет шура,
"Девет шура, девет Југовића;
"Ако ћу је напит' по љепоти,
"Напићу је Косанчић-Ивану;
"Ако ћу је напит' по висини,
"Напићу је Топлици Милану;
"Ако ћу је напит' по јунаштву,
"Напићу је војводи Милошу.
"Та ником' је другом напит' не ћу,
"Већ у здравље Милош-Обилића:
"Здрав Милошу, вјеро и невјеро!
"Прва вјеро, потоња невјеро!
"Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
"И одбјећи Турском цар-Мурату;
"Здрав ми буди! и здравицу попиј:
"Вино попиј, а на част ти пехар!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Вала тебе, славни кнез-Лазаре!
"Вала тебе на твојој здравици,
"На здравици и на дару твоме;
"Ал' не вала на такој бесједи,
"Јер, тако ме вјера не убила!
"Ја невјера никад био нисам,
"Нит' сам био, нити ћу кад бити,
"Него сјутра мислим у Косову
"За ришћанску вјеру погинути,
"Невјера ти сједи уз кољено,
"Испод скута пије ладно вино:
"А проклети Вуче Бранковићу.
"Сјутра јесте лијеп Видов данак,
"Виђећемо у пољу Косову,
"Ко је вјера, ко ли је невјера
"А тако ми Бога великога!
"Ја ћу отић' сјутра у Косово,
"И заклаћу Турског цар-Мурата,
"И стаћу му ногом под гроце;
"Ако ли ми Бог и срећа даде,
"Те се здраво у Крушевац вратим,
"Уватићу Вука Бранковића,
"Везаћу га уз то бојно копље,
"Као жена куђељ' уз преслицу,
"Носићу га у поље Косово."

IV.

"Побратиме, Косанчић-Иване!
"Јеси л' Турску уводио војску?
"Јели млого војске у Турака?
"Можемо ли с Турци бојак бити?
"Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић Иване:
"О мој брате, Милош-Обилићу!
"Ја сам Турску војску уводио,
"Јесте силна војска у Турака;
"Сви ми да се у со прометнемо,
"Не би Турком ручка осолили:
"Ево пуно петнаест данака
"Ја све ходах по Турској ордији,
"И не нађох краја ни хесапа:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, побро, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје до града Звечана,
"Од Звечана, побро, до Чечана,
"Од Чечана врху до планине,
"Све је Турска војска притиснула:
"Коњ до коња, јунак до јунака,
"Бојна копља као чарна гора,
"Све барјаци као и облаци,
"А чадори као и снегови;
"Да из неба плаха киша падне,
"Ниђе не би на земљицу пала,
"Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
"Уватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош-Обилићу.
"Ја Иване, мио побратиме!
"Ђе је чадор силног цар-Мурата?
"Ја сам ти се кнезу затекао,
"Да закољем Турског цар-Мурата,
"Да му станем ногом под гръоце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!
"Ђе је чадор силног цар-Мурата,
"Усред Турског силна таобора,
"Да ти имаш крила соколова,
"Пак да паднеш из неба ведрога,
"Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
"Нерођени, као и рођени!
"Немој тако кнезу казивати,
"Јер ће нам се кнеже забринути,
"И сва ће се војска поплашити,
"Већ овако нашем кнезу кажи:
"Има доста војске у Турака,
"Ал' с' можемо с њима ударити,
"И ласно их придобит' можемо;
"Јера није војска од мејдана,
"Већ све старе хоџе и хаџије,
"Занатлије и младе ћарџије,
"Који боја ни виђели нису,
"Истом пошли, да се љебом ране;
"А и што је војске у Турака,
"Војска им се јесте побољела
"Од болести тешке срдобоље,
"А добри се коњи побољели
"Од болести коњске сакагије.

V.

"Који оно добар јунак бјеше,
"Што један пут бритком сабљом мане,
"Бритком сабљом и десницом руком,
"Пак двадесет одсијече глава?" -
"Оно јесте Бановић Страхиња?" -
"Који оно добар јунак бјеше,
"Што два и два на копље набија,
"Преко себе у Ситницу тура?"
"Оно јесте Срђа Злопоглеђа." -
"Који оно добар јунак бјеше
"На алату коњу великоме
"Са крсташем у руци барјаком,
"Што сагони Турке у буљуке
"И нагони на воду Ситницу?" -
"Оно јесте Бошко Југовићу."

# Јуришић Јанко.

Нешто цвили у Стамболу граду;
Да л' је гуја, да л' је вила б'јела?
Нит' је гуја, ни бијела вила,
Но је јунак Јуришићу Јанко;
Ако цвили, и невоља му је:
Ево има три године дана,
Ка' је Јанко таме допаднуо,
Бре тавнице цара тирјанина,
Тирјанскога цара Сулејмана;
Јесте њему тама додијала,
Те он цвили јутром и вечером,
Досадио студену камену,
А некмо ли цару Сулејману.
Тад' долази царе Сулејмане,
Он долази тавници на врата,
Те дозивље Јуришића Јанка:
"Копилане, Јуришићу Јанко!
"Која ти је голема невоља,
"Те ти цвилиш у мојој тавници?
"Ал' си гладан, ал' си ожеднио?
"Али си се силан ужелио,
"Ужелио младе кауркиње?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:
"Воља ти је, царе, бесједити;
"Нит' сам гладан, нит' сам ожеднио;
"А мене су жеље пролазиле,
"Још како сам пао у тавницу;
"Но је мене тама досадила.
"Султан:царе, ако Бога знадеш!
"Ишти блага, колико ти драго,
"Пушти, царе, кости из тавнице."
Ал' говори царе Сулејмане:
"Бре, курвићу, Јуришићу Јанко!
"Не ћу тебе паре ни динара,
"Но ти хоћу, право да ми кажеш,
"Које оно бјеху три војводе,
"Штоно моју крдисаше војску,
"Кад ја иђах кроз Косово равно?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:
"Вољан буди, царе, говорити,
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Штоно бјеше најпрва војвода,
"Што веома разгоњаше Турке,
"Нагоњаше у Лаб и Ситницу,
"Оно бјеше Краљевићу Марко;
"Штоно бјеше за њиме војвода,
"Што веома с'јецијаше Турке,
"Оно бјеше нејачак Огњане,
"Мио сестрић Краљевића Марка;
"А што бјеше трећа војевода,
"Штоно сабљу бритку саломио,
"Па на копље набијаше Турке,
"Преко себе у Лаб потезаше,
"Потезаше у Лаб и Ситницу,
"Оно бјеше Јуришићу Јанко,
"Ето ти га, царе, у тавници,
"Чини од њег шта је теби драго."
Тад' говори царе Сулејмане:
"Бре, курвићу, Јуришићу Јанко!
"Коју муку најволиш мучити,
"Оном ћу ти душу извадити:
"Али волиш по мору пливати,
"Али волиш на ватри горети,
"Али волиш, да те растргнемо,
"Растргнемо коњма на репове?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:
"Вољан јеси, царе, на бесједи;
"Ником муке миле мучит' нису,
"Али веће кад бити не море:
"Нисам риба, да по мору пливам;
"Нисам дрво, да на ватри горим;
"Курва нисам, да ме растржете,
"Растржете коњма на репове;
"Но ја јесам јунак од јунака:
"Дај ми, царе, коња разломљена,
"Нејахана тридесет година,
"Нејахана, на бој нећерана;
"И дај мене сабљу посталицу,
"Невађену тридесет година,
"Невађену, на бој исношену,
"Која се је рђом протурила,
"Те с' из кора извадит' не море;
"Па ме пусти у поље широко,
"А напусти двјеста јањичара,
"Нека мене на сабљам' разнесу,
"Нек погинем јунак на јунаштву.
То је њега царе послушао,
Даде њему коња разломљена,
Нејахана тридесет година,
Нејахана, на бој нећерана;
И Даде му сабљу посталицу,
Невађену тридесет година,
Невађену, на бој неношену,
Која се је рђом протурила,
Те с' из кора извадит' не море;
Па га пусти у поље широко,
А за њиме двјеста јањичара.
Кад се Јанко коња доватио,
Љуто Јанко коња удараше,
А љуће му коњиц побјегао,
Побјегао пољем широкијем,
За њим трчи двјеста јањичара.
Једно Туре измакнуло било,
Не би л' Јанку уграбило главу,
Да у цара узима бакшиша:
Сустигнуло Јуришића Јанка,
Кад се Јанко виђе на невољи,
Он помену Бога истинога,
О појаса сабљу потегао,
Извади се; ка' нова с ковача,
Па дочека оно Туре младо
А на сабљу и на десну руку,
Удари га по свил'ну појасу.
Двије поле са коња падоше.
Туре паде, а Јанко допаде,
Па сустала коња одјахао,
На Турскога ђога узјахао.
И узе му сабљу од појаса,
Па на Турке јуриш учинио
Пола их је сабљом исјекао.
А пола их цару опремио;
Па отиде пољем широкијем
Двору своме здраво и весело.

# Обретеније главе кнеза Лазара.

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.

# Марко Краљевић и соко.

Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
"Ко ли би ми ладак начинио,
"Тај би души мјесто уфатио."
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Марку ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
"О соколе, сива тицо моја!
"Какво сам ти добро учинио,
"Кад си мене воде напојио
"И кад си ми ладак начинио?"
Соко тица одговара Марку:
"Не будали, Краљевићу Марко!
"Кадно бјесмо на Косову бојном,
"Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
"Онда Турци мене уфатише,
"Оба моја крила одсјекоше;
"Ти си мене уфатио, Марко,
"Метнуо ме на јелу зелену,
"Да ме Турски коњи не сатару,
"И јуначка меса наранио
"И првене крви напојио;
"Ту си мени добро учинио."
# Опет то, мало друкчије.

Лежи Марко крај друма царева,
Покрио се зеленом доламом,
По образу срмајли марамом,
Чело главе копље ударио,
За копље је Шарац коњиц свезан,
На копљу је сура тица орле,
Шири крила, Марку чини лада,
А у кљуну носи воде ладне,
Те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
"О Бога ти, сура тицо орле!
"Што је теби добра учинио,
"Учинио Краљевићу Марко,
"Шириш крила, те му чиниш лада,
"И у кљуну носиш воде ладне,
"Те запајаш рањена јунака?"
Ал' беседи сура тица орле:
"Мучи, вило, муком се замукла!
"Како м" није добра учинио,
"Учинио Краљевићу Марко?
"Можеш знати и паметовати,
"Кад изгибе војска на Косову
"И обадва цара погинуше,
"Цар Мурате и кнеже Лазаре,
"Паде крвца коњу до стрмашца
"И јунаку до свил'на појаса,
"По њој плове кољи и јунаци,
"Коњ до коња, јунак до јунака?
"А ми тице долетисмо гладне,
"Долетисмо и гладне и жедне,
"Љуцкога се наранисмо меса
"И крви се љуцке напојисмо,
"А моја се крила заквасише,
"Плану сунце из неба ведрога,
"Те се моја крила окореше,
"Ја не мого с крилма полетити,
"А моје је друштво одлетило,
"Ја остадо насред поља равна,
"Те ме газе коњи и јунаци;
"Бог донесе Краљевића Марка,
"Узе мене из крви јуначке,
"Па ме метну за себе на Шарца,
"Однесе ме у гору зелену,
"Па ме метну на јелову грану,
"Из небеса ситан дажд удари,
"Те се моја крила поопраше,
"И ја мого с крилма полетити,
"Полетити по гори зеленој,
"Састадо се с мојом дружбиницом.
"Друго ми је добро учинио,
"Учинио Краљевићу Марко:
"Можеш знати и паметовати,
"Кад изгоре варош на Косову
"И изгоре кула Аџагина?
"Онде били моји орлушићи,
"Па и скупи Краљевићу Марко,
"Он и скупи у свил'на недарца,
"Однесе и двору бијеломе,
"Па и рани читав месец дана,
"Читав месец и недељу више,
"Па и пусти у гору зелену,
"Састадо се с моји орлушићи;
"То је мени учинио Марко."
Спомиње се Краљевићу Марко,
Као добар данак у години.

# Женидба Марка Краљевића.

Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко!
"Већ је твоја остарјела мајка,
"Не може ти приправљат' вечере,
"А не може служит' мрка вина,
"А не може лучем свијетлити:
"Ожени се, мој премили сине,
"Да замјену стечем за живота."
Вели Марко остарилој мајци:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Прошао сам девет краљевина,
"И десету Турску царевину;
"Ђе ја нађох за мене ђевојку,
"Онђе нема за те пријатеља:
"Ђе ја нађох за те пријатеља,
"Онђе нема за мене ђевојке,
"Осим једну, моја стара мајко,
"А под двором краља Шишманина,
"Мати моја, у земљи Бугарској,
"Ја је нађох на води чатрњи,
"Кад је виђех, моја стара мајко!
"Око мене трава окрену се.
"Ено, мати, за мене ђевојке,
"Ено за те добра пријатеља;
"Спреми мене танке брашњенице,
"Да ја идем просити ђевојку."
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
С другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Б'јелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег' ишетао:
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида. до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку.
И дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу
И покупи кићене сватове.
Бесједи му ђевојачка мајка:
"О мој зете, од Прилипа Марко!
"Немој водит' туђина ђевера,
"Већ јал' брата, јали братучеда:
"Ђевојка је одвише лијепа,
"Бојимо се големе срамоте."
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Руке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
"О мој сине, Краљевићу Марко!
"Јеси л' мене мирно путовао?
"Јеси л' мене снаху испросио?
"Мене снаху, себе вјерну љубу "
Рече Марко остарилој мајци:
"Јесам, мати, мирно путовао,
"И ђевојку себе испросио,
"Потрошио три товара блага,
"И кад пођох двору бијеломе,
"Рече мени ђевојачка мајка:
""О мој зете, Краљевићу Марко!
""Немој водит' туђина ђевера,
""Већ јал' брата, јали братучеда:
""Ђевојка је одвише лијепа,
""Бојимо се големе срамоте.""
"А ја, мати, брата не имадем,
"Брата немам, братучеда немам."
Вели њему остарила мајка:
"О мој сине, од Прилипа Марко!
"За то немај бриге николико,
"Већ начини једну ситну књигу,
"Те је пошљи дужду од Млетака,
"Нек ти пође на кумство вјенчано,
"Нек поведе пет стотина свата,
"Другу шаљи Земљићу Стјепану,
"Да ти буде ђевер код ђевојке,
"Нек поведе свата пет стотина,
"Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо р'јечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану
Мало време за тим постојало,
Ал' ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;
Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина
Лијепо их краљу дочекао
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши.
"Азурала, кита и сватови!
"Кратки данци, а дуги конаци,
"Хоће нам се дома застарати."
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше
"Ето тебе коња и ђевојке
"До Маркова двора бијелога,
"Подај Марку лијепу ђевојку,
"На част тебе коњиц од мејдана"
Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско
Ђе је срећа, има и несреће
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дувак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи
Кад сватови на конак падоше,
Тад' пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
"О ђевере, Земљићу Стјепане!
"Дај ти мене твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе једна чизма блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Вели њему Земљићу Стјепане
"Шути, дужде, окаменио се!
"Пало ти је на ум погинути?"
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану:
"Дај, Стјепане, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе двије чизме блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Стјепан њему горко одговори:
"Иди, дужде, изгубио главу!
"Како ће се обљубити кума!"
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде ђеверу Стјепану:
"Дај, ђевере, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе три чизме дуката."
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу.
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку,
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио"
"Сједи доље, моја мила кумо!
"Да с' грлимо и да с' милујемо."
Вели њему Бугарка ђевојка
"Болан куме, дужде од Млетака!
"Под нам' ће се земља провалити,
"А више нас небо проломити,
"Како ће се кума миловати?"
Рече ријеч дужде од Млетака
"Ој не лудуј, моја мила кумо!
"Ја сам до сад девет обљубио,
"Кумо моја! кума крштенијех,
"А вјенчане двадест и четири;
"Ни једном се земља не провали,
"Нит' се небо више нас проломи;
"Већ ти сједи, да се милујемо."
А ђевојка куму говораше:
"А мој куме, дужде од Млетака!
"Мене стара проклињала мајка,
"Да не љубим брадата јунак,
"Већ јунака млада голобрада,
"Као што је Краљевићу Марко."
Кад то чуо дужде од Млетака,
Он бербере хитре добавио,
Један мије, други браду брије;
Поклања се лијепа ђевојка,
Купи браду, у јаглук завија.
Па бербере дужде изгонио,
Својој куми тихо бесједио:
"Сједи доље, моја мила кумо."
А Бугарка њему бесјеђаше:
"А мој куме, дужде од Млетака!
"Ако чује Краљевићу Марко,
"Обоје ћем' изгубити главе."
Вели дужде лијепој ђевојци:
"Сједи доље, немој лудовати!
"Ено Марка на среди сватова,
"Ђе је бијел чадор разапео,
"На чадору јабука од злата,
"У јабуци два камена драга,
"Те се види до полу сватова;
"Већ ти сједи, да се милујемо."
Рече њему лијепа ђевојка:
"Стани мало, мој предраги куме!
"Док изиђем пред чадоре б'јеле,
"Да погледам небу под облаке,
"Ил' је ведро, или је облачно."
Кад изиђе млада пред чадоре,
Виђе чадор Краљевића Марка,
Заигра се млада низ сватове,
Кано јелен од године дана,
До чадора Краљевића Марка.
Марко лег'о санак боравити,
А ђевојка стаде више њега,
Рони сузе од бијела лица,
Кад се прену Марко Краљевићу,
Онда рече Бугарци ђевојци:
"Хорјаткињо, Бугарка ђевојко!
"Зар не може мене причекати
"Док дођемо до бијела двора
"И ришћански закон савршимо?"
Привати се сабље оковане.
Поклони се лијепа ђевојка,
Па говори Краљевићу Марку:
"Господару, Краљевићу Марко!
"Ја нијесам рода хорјатскога,
"Већ једнога рода господскога,
"Ти са собом водиш хорјатине:
"Хорјатина кума и ђевера;
"Продаде ме Земљићу Стјепане
"Дужду куму за три чизме блага;
"Ако ми се, Марко, не вјерујеш,
"Ево браде дужда од Млетака."
Па просипа браду из јаглука.
Када виђе Краљевићу Марко,
Он ђевојци бјеше говорио:
"Сједи доље, лијепа ђевојко,
"У јутру ће потражити Марко."
Па он леже санак боравити.
Када свану и ограну сунце,
Уста Марко на ноге лагане,
И пригрну ћурак наопако,
А у руку топузину тешку,
Оде право куму и ђеверу,
Те он њима добро јутро даје:
"Добро јутро, куме и ђевере!
"Ој ђевере! камо твоја снаша?
"А ти куме! камо твоја кума?"
Шути ђевер, ништа не говори,
Проговори дужде од Млетака:
"О мој куме, Краљевићу Марко!
"Сад су људи свакојаке ћуди,
"Сад се није ни нашалит' с миром."'
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зла ти шала, дужде од Млетака!
"Није шала обријана брада!
"Камо тебе брада јучерања?"
Још му ћаше дужде говорити,
Ал' не даде Краљевићу Марко.
Ману сабљом, откиде му главу.
Побјеже му Земљићу Стјепане,
Стиже њега Краљевићу Марко,
И њега је сабљом ударио,
Од једнога двојицу огради.
Па се врати натраг до чадора,
Те опреми себе и Шарина.
Подиже се кита и сватови,
Здрав' одоше бијелу Прилипу.

# Марко Краљевић и Филип Маџарин.

Вино пије тридест капетана
У Карловцу[46] бијеломе граду,
Међу њима Вилип Маџарине,
А до њега Змај-Деспоте Вуче,
Докле су се вина напојили
И од вина ћеив задобили,
Па се вали тридест капетана,
Што је који робља наробио,
Колико ли глава осјекао;
Али вели Вилип Маџарине;
"Браћо моја, тридест капетана!
"Видите ли бијела Карловца
"И у њему тридест и три куле?
"Ја сам сваку главом накитио,
"До нијесам кулу на ћуприји,
"А и њу ћу скоро окитити
"Русом главом Краљевића Марка."
То говори Вилип Маџарине,
А мишљаше, нико га не чује
Од Маркових вјерних пријатеља;
Ал' га чује Змај-Деспоте Вуче,
Побратим је Краљевићу Марку,
Па се скочи од земље на ноге,
Доватио дивит и хартију,
Те је ситну књигу написао
Ка Прилипу граду бијеломе
Побратиму Краљевићу Марку,
'Вако Вуче Марку говораше:
"Чујеш ли ме, Богом побратиме!
"Ево имаш грдна душманина
"У Карловцу Вилип-Мацарина,
"Он се јесте, брате, зарекао,
"Да ће твоју укинути главу,
"Њом бијелу накитити кулу;
"Но се чувај, Богом побратиме,
"Од Вилипа каке пријеваре."
Па му Вуче књигу оправио.
А кад Марку ситна књига дође,
Те виђео, што му побро пише,
Он се скочи на ноге лагане,
Опреми се на бијелој кули,
И припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
Па се скиде у арове доње,
Те опреми Шарца дебелога:
Покри њега суром међедином,
А заузда ђемом од челика,
Објеси му тешку топузину,
И гадаре с обадвије стране;
Па се шарцу на рамена баци,
А упрти копље убојито,
Оде право низ Косово равно,
Од Пазара ломним Влахом Старим,
Па се спусти Ваљевској нахији,
Оде право преко Мачве равне
Докле дође шеру Дмитровици,
Туна Марко Саву пребродио,
Оде право преко Срема равна,
А кад дође ка Карловцу граду,
Оде Марко низ нову чаршију
Докле дође двору Вилипову,
Угна Шарца у мермер-авлију,
Па га догна пред бијеле дворе,
Ал' Вилипа дома не бијаше,
Већ отиш'о у лов у планину,
Но му стоји љуба Анђелија,
А око ње четири дворкиње,
Те јој држе скуте и рукаве.
Када дође Краљевићу Марко,
Он јој Божју помоћ називао:
"Божја помоћ, моја снахо мила!
"Јел' код двора Вилип побратиме?
А вели му љуба Вилипова:
"Ид' отале, гола дервишино!
"С такијем се Вилип не братими."
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Удари је дланом по образу,
На руци му бурма позлаћена,
Начини јој рану на образу
И три здрава помјери јој зуба,
Па јој скиде три низа дуката,
Те их баци у свил'не џепове,
Па говори љуби Вилиповој:
"Поздрави ми Вилип-Маџарина
"Када дође озго из планине,
"Нека дође у нову механу,
"Да се рујна накитимо вина,
"Ни за моје ни његово благо,
"Већ за твога злаћена ђердана,"
Па окрену помамна Шарина,
Оде право у нову механу;
Одја Шарца, свеза пред механу,
А он сједе пита рујно вино
Мало било, за дуго не било,
Дође Вилип двору бијеломе,
А срете га љуба Анђелија,
Рони сузе низ бијело лице,
Држи крвав јаглук у рукама,
А пита је Вилип Маџарине:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?
"Те прољеваш сузе од очију,
"Држиш крвав јаглук у рукама?"
Оде њему љуба говорити:
"Господару, Вилип-Маџарине!
"Ти кад оде у лов у планину,
"А ја стајах пред бијелом кулом,
"Враг донесе једну дервишину,
"На њему је ћурак од курјака,
"Па по ћурку сабљу припасао,
"Упртио копље на рамена,
"Па он јаше коња шаренога,
"Па га догна пред бијелу кулу,
"Мене божју помоћ називао:
""Божја помоћ, моја снахо мила!
""Јели дома Вилип побратиме?""
"А ја њему Бога не приватих,
"Но овако њему проговорих:
""Ид' отале, гола дервишино!
""С такијем се Вилип не братими."
"А он догна коња шаренога,
"Удари ме дланом по образу,
"На руци му бурма позлаћена,
"Нагрди ми пребијело лице
"А помјери до три здрава зуба;
"Скиде с мене три низа дуката,
"Па отиде у нову механу,
"А тебе је 'вако поздравио:
"Да отидеш у нову механу,
"Да се рујна напојите вина,
"Ни за твоје, ни његово благо,
"Већ за мога злаћена ђердана."
Кад то зачу Вилип Маџарине,
А он рече љуби Анђелији:
"Муч', не плачи, моја вјерна љубо!
"Сад ће њега Вилип уватити,
"Довешћу га двору бијеломе,
"Нек ти нија у бешици сина."
Па окрену суру бедевију,
Оде право низ нову чаршију
Доке дође пред нову механу,
Али Шарац везан пред вратима,
Вилип нагна суру бедевију,
Да уиђе у нову механу,
Али не да Шарац од мејдана,
Већ кобилу бије по ребрима;
Наљути се Вилип Маџарине,
Па потрже перна буздована,
Оде бити пред механом Шарца;
Ал' пропишта Шарац пред механом:
"Авај мене до Бога милога!
"Ђе погибох јутрос пред механом
"Од силнога Вилип:Маџарина
"А код мога славна господара!"
Но му рече из механе Марко:
"Пропушти га у механу, Шарче!"
Кад је Шарац саслушао Марка,
Пропусти га у нову механу.
А кад Вилип уђе у механу,
А он Марку Бога не назива,
Веће трже тешку топузину,
Па удари Краљевића Марка,
Удари га у плећи јуначке,
Али Марко ни хабера нема,
Веће вели Вилип:Маџарину:
"Сједи с миром, Маџарско копиле!
"Не буди ми по кожуху буха,
"Већ одјаши, да пијемо вино,
"Па још има дана за мејдана."
Ал' то Вилип не слушаше Марка,
Већ га уд'ри у десницу руку,
Те му разби чашу позлаћену
А просу му црвенику вино.
Кад го виђе Краљевићу Марко,
А он скочи од земље на ноге,
На Маџара јуриш учинио,
Његову му сабљу уграбио,
Те га њоме Марко ударио,
Удари га по десну рамену,
Раздвоји га на седлу бојноме,
Па кроз њега Марко доватио
На вратима мермера камена,
И њега је пола пресјекао,
Па је оштру сабљу загледао,
Па говори Краљевићу Марко:
"Мили Боже, чуда великога!
"Добра гвожђа у лоша јунака!"
Њоме ману, одс'јече му главу,
Па је Шарцу баци у зобницу,
Оде право двору Вилипову,
Те му оби бијелу ризницу,
Из ње Марко повадио благо,
Па отиде друмом пјевајући,
Оста Вилип ногом копајући,
А љуба му млада кукајући.

46) Једни пјевају у Будиму мјесто у Карловцу, и онда Марко иде преко Бијограда. Марко Краљевић и кћи краља Арапскога.

# Марко Краљевић и Алил-ага.

Појездише до два побратима
Преко красна места Цариграда:
Једно јесте Краљевићу Марко,
А друго је беже Костадине!
Та и поче беседити Марко:
"Побратиме, беже Костадине!
"Сад ја идем преко Цариграда,
"Тева м' која сукобити беда,
"Те ме тева на мејдан зазвати;
"Ја ћу с' тешко болан учинити
"Од зла бола тешке срдобоље."
Пак се Марко болан учинио
Без болести, од мудрости тешке,
По добру се Шарцу положио,
На седло се срцем наслонио,
Тако иде преко Цариграда.
Добра копца сукобила Марка,
Сукоби га царев Алил-ага,
И за агом тридест јањичара;
Алил-ага беседио Марку:
"О јуначе, Краљевићу Марко!
"Ајд' на мејдан, да с' надстрељујемо,
"Па ако ти Бог и срећа даде,
"Те ти мене данаске надстрелиш,
"На част тебе моји бели двори
"И у двори моје достојање
"И кадуна моја верна љуба;
"Ако ли те данаске надстрелим,
"Не тражим ти ни двора ни љубе,
"Теке што ћу тебе обесити,
"Витеза ти освојити Шарца."
А беседи Краљевићу Марко:
"Остан' ме се, Турчине проклети!
"Мене није до стрељања твога,
"Већ ево ме тешка болест нашла,
"Тешка болест, срдобоља љута,
"Ни коња се држати не могу,
"А камо ли да се надстрељујем!"
Ал' се Турчин останути не ће,
Вати Марку десни скут доламе,
Трже Марко ножа од појаса,
Те одсече десни скут доламе:
"Иди бедо, аратос те било!"
Ал' се Турчин останути не ће,
Већ увати леви скут доламе,
Марко трже ножа од појаса,
Те и лева одсијече скута:
"Иди бедо, да те Бог убије!"
Ал' се Турчин останути не ће,
Већ увати Шарца за вођице,
Десном руком за вођице Шарца,
Левом руком Марка за недарца.
Плану Марко, како ватра жива,
Исправи се на Шарцу витезу,
Добро Шарцу дизген потегао,
Игра Шарац, како и помаман,
И прескаче коње и јунаке;
Пак дозива бега Костадина:
"Побратиме, беже Костадине!
"Иди, брате, безистену моме,
"Донеси ми стрелу Татаранку,
"У којој је стрели Татаранки
"Девет бели соколови пера;
"А ја идем с агом на кадију,
"На мешћеми да нам синпилати;
"Да међ' нама после није кавге."
Тад' се беже безистену врати,
Оде Марко с агом на кадију.
Како иде царев Алил-ага,
Папуч' скиде, седе код кадије,
Па извади дванаест дуката,
Те кадији меће под колено:
"Ефендија, ето ти дуката,
"Не дај Марку правог синџилата."
Али Марко Турски разабрао,
А у Марка не има дуката,
Већ буздован меће преко крила:
"Чујеш ли ме, ефенди:кадија!
"Дај ти мене правог синџилата,
"Јер видиш ли шестопер позлаћен,
"Ако т' одем ударати њиме,
"Не ће тебе мелем требовати,
"Мешћему ћеш и заборавити
"А дукате ни видети не ћеш."
Ефендију попаде грозница
Гледајући шестопер позлаћен,
Синџилати, а дркћу му руке.
Кад пођоше на мејдан јуначки,
За агом је тридест јањичара,
А за Марком не има никога,
До некол'ко Грка и Бугара.
Кад дођоше на мејдан јуначки,
А беседи царев Алил-ага:
"Делибаша, ајде мећи стреле;
"Ти се валиш, да си добар јунак,
"И валиш се цару на дивану,
"Да застрелиш орла крстатога,
"Крсташ' орла, што води облаке."
Беседи му Краљевићу Марко:
"Ја, Турчине, ја сам добар јунак,
"Али ти си од мене старији,
"Јер је ваше господство и царство
"Твој је мејдан старији од мога,
"Јер си мене на мејдан зазвао;
"Већ, Турчине, ајде мећи стреле."
Метну Турчин прву белу стрелу,
Стрелу метну, пак мери аршином,
Престријели сто двадест аршина;
Метну Марко прву белу стрелу,
Престријели две стотан' аршина.
Метну Турчин другу белу стрелу;
Престријели три стотин' аршина;
Метну Марко другу белу стрелу,
Престријели пет стотин' аршина;
Метну Турчин трећу белу стрелу,
Престријели шест стотин' аршина;
У том Марку и Костадин дође
И донесе стрелу Татаранку,
У којој је стрели Татаранки
Девет бели соколови пера;
Метну Марко стрелу Татаранку,
Оде стрела у пра и у маглу,
Очима се не да прегледати,
А камо ли премерит' аршином!
Стаде Турчин сузе просипати,
Стаде Марка Богом братимига:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Вишњим Богом и светим Јованом
"По убаву закону вашему!
"На част тебе моји бели двори,
"И кадуна моја верна љуба,
"Тек ме немој, брате. обесити!"
А беседи Краљевићу Марко:
"О Турчине, жив' те Бог убио!
"Буд ме братиш, што ми жену дајеш?
"Мене твоја жена не требује,
"У нас није, кано у Турака,
"Снашица је, кано и сестрица;
"Ја на дому имам љубу верну,
"Племениту Јелицу госпођу;
"А све би ти, брате, опростио,
"Али си ми издрго доламу,
"Већ дај мене три товара блага,
"Да искрпим на долами скуте."
Скочи Турчин радо и весело,
Грли, љуби Краљевића Марка,
Одведе га двору господскоме,
Те га части за три бела дана,
Даде њему три товара блага,
Снаа када кошуљу са златом,
Уз кошуљу срмајли мараму;
Још му даде триста пратилаца,
Отпрати га двору господскоме.
И после су време живовали,
Светлу цару чували крајину:
Гди се годе крајина узбија,
Узбија је Алил-ага с Марком;
Гди се годе градови узимљу,
Узимље и Алил-ага с Марком.

# Марко Краљевић и кћи краља Арапскога.

Пита мајка Краљевића Марка:
"Ја мој синко, Краљевићу Марко!
"Што ти градиш млоге задужбине?
"Ил' си тешко Богу згријешио,
"Ил' си лудо[47]благо задобио?"
Вели њојзи од Прилипа Марко:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Једном бијах у земљи Арапској,
"Па ураних на воду чатрњу,
"Да напојим мојега Шарина;
"Кад ја дођох на воду чатрњу,
"Ал' на води дванаест Арапа;
"Ја шћадијах, мати, преко реда
"Да напојим мојега Шарина,
"Не даде ми дванаест Арапа;
"Мати моја, извадисмо кавгу:
"Ја потегох тешку топузину.
"Те ударих црна Арапина,
"Ја једнога, мене једанаест,
"Ја двојицу, мене десетина,
"Ја тројицу, мене деветина,
"Ја четири, а мене осмина,
"Ја петину, а мене седмина,
"Ја шестину, а мене шестина;
"Шестина је мене надвладала,
"Свезаше ми руке наопако,
"Одведоше краљу Арапскоме,
"Краљ ме баци на дно у тавницу,
"Ја тавновах за седам година,
"Нит' ја знадох, кад ми љето дође,
"Нит ја знадох, кад ми зима дође,
"Осим једно, моја стара мајко:
"Зими би се грудале ђевојке,
"Пробаце ми по груду снијега,
"По том знадем, да је дошла зима;
"Љети баце стручак босиока,
"По том знадем, да је љето, мајко.
"А кад наста осма годиница,
"Тавница ми није додијала,
"Додија ми Арапка ђевојка,
"Мила ћерца Краља Арапскога,
"Долазећи јутром и вечером;
"Виче мене на тавнички пенџер:
""Не трун', јадан, у тавници, Марко!
""Већ дај мене твоју вјеру тврду,
""Да ћеш мене узет' за љубовцу,
""Да избавим тебе из тавнице,
""Добра твога из подрума Шарца,
""Покупићу жутијех дуката,
""Болан Марко, колико ти драго.""
"Кад се, мати, виђех на невољи,
"Скинух капу, метнух на кољено,
"Па се кунем капи на кољену:
""Тврда вјера! оставит' те не ћу,
""Тврда вјера! преварит' те не ћу;
""И сунце је вјером преврнуло,
""Те не грије зими к'о и љети,
""А ја вјером преврнути не ћу.""
"То промисли Арапка ђевојка,
"Промислила, да се кунем њојзи:
"Једно вече бјеше омркнуло,
"Отвори ми од тавнице врата,
"Изведе ме из тавнице, мајко,
"Доведе ми помамна Шарина,
"И још себе бољег од Шарина,
"На обадва бисаге дуката,
"Донесе ми сабљу оковану;
"Отале се доватисмо коња
"И одосмо кроз земљу Арапску.
"Каде јутро бјеше освануло,
"И ја сједох, мати, отпочиват
"А уза ме Аралка ђевојка,
"Загрли ме црнијем рукама,
"Кад погледах, моја стара мајко,
"Она црна, а бијели зуби,
"То се мене мучно учинило,
"Ја потегох сабљу оковану,
"Ударих је по свилену пасу,
"Кроз њу сабља, мати, пролећела;
"Приватих се мојега Шарина,
"Још Арапци глава проговара:
""Богом брате, Краљевићу Марко!
""Немој, болан, мене оставити!""
"Ту сам, мати, Богу згријешио,
"А велико благо задобио,
"Те ја градим млоге задужбине."

47) "Лудо благо задобио" значи без муке и без памети, само срећом, а млого блага.

# Марко Краљевић у Азачкој тамници.
(комад од пјесме)

Боже мили! на свем' тебе вала!
Какав бјеше делибаша Марко!
Какав ли је данас у тамници,
У тамници Азачкој проклетој!
Тамница је кућа необична:
У тамници вода до кољена,
Од јунака кости до појаса;
Туде иду змије и јакрепи,
Хоће змије очи да попију,
А јакрепи лице да нагрде,
Да отпадну ноге до кољена
И јунаку руке до рамена.
Пишти јадан по тамници Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Гледа Марко Азачкој чаршији,
Не ће л' кога угледати свога;
Ни ког свога, до Бога једнога,
Но угледа лијепу ђевојку,
Милу шћерцу краља од Азака,
Ђевојку је Богом сестримио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Дођи мене тамници на пенџер."
Ђевојка је за Бога примила,
И за Бога и за брата свога,
Она дође тамници на пенџер,
Марко њојзи тихо проговара:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Иди бабу од Азака краљу,
"Од мене му поклон и поздравље:
"Кумим њега Богом истинијем,
"Нек ме пусти из тамнице клете
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Да ја идем до Прилипа града,
"Да донесем за откупа благо,
"Вјера моја, двадесет товара;
"Ако ли ми вјеровати не ће,
"Нек ме пусти из тамнице клете,
"Па нека ме у гвожђе окује,
"Ја ћу ситну књигу оправити
"Мајци мојој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо:
"У тамници живити не могу."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде краљу на дивана,
Када бабу на диван изиђе,
Питао је од Азака краљу:
"Ој бога ти, мила ћери моја!
"Шта је тебе тамо нестануло?
"Ил' ти мало свиле и кадиве,
"Или злата, ил' бијела платна?
"Ал' лијепе чохе Парагуна
"И резане, па и нерезане?"
Бесједи му лијепа ђевојка:
"О мој бабо, од Азака краљу!
"Свашта доста у двору твојему,
"Ништа мене није нестануло;
"Но ево ти поклон и поздравље
"А од сужња Краљевића Марка,
"Да га пустиш из тамнице, бабо,
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Док отиде до Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо,
"Донјети двадесет товара,
"Ако ли му вјеровати не ћеш,
"Пусти њега т тамнице, бабо,
"У жељез га гвожђе окуј тешко,
"Он ће ситну књигу оправити
"Мајци својој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо."
Кад то зачу од Азака краљу,
он ђевојци пр'јеке р'јечи каже:
"Кучко једна, а не ћери моја!
"Шњиме си се, кучко, сјаранила!
"А тако ми Бога великога!
"Не ћу пустит' из тамнице Марка,
"Држаћу га за девет година,
"Док му змије очи не попију,
"А јакрепи не нагрде лице;
"Док м' отпадну ноге до кољена
"И јунаку руке до рамена;
"Кад допадне таке муке Марко,
"Ја ћу пустит' сужња без динара,
"Изаијећу туц'ка на сокаке,
"Нека проси, нек се љебом рани."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Када зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Донеси ми дивит и хартије,
"Да ја китим једну ситну књигу,
"Да је пратим у Прилипа к мајци,
"Нек продаје земље и градове,
"Нек продаје, нек за душу даје,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Вјерној љуби, нек се преудаје;
"Милој сеји, да с' не куне мноме;
"Мане вође кости иструнуше
"У тамници Азачкој проклетој."
Донесе му дивит и хартију,
Те је ситну књигу накитио,
Не кити је, куд је њојзи каже,
Но је кити преко мора сињег,
Преко мора до града Солуна,
До Дојчила Богом побратима:
"О Дојчило, Богом побратиме!
"Тешке сам ти муке допаднуо,
"Тешке муке, у Арапске руке,
"Допаднуо роголва и тамнице,
"А проклете Азачке тамнице;
"У тамници живити не могу,
"Тамница је кућа необична;
"Избави ме, ако Бога знадеш!"
Па дозивље сивога сокола:
"О соколе, пуст ми не остао!
"Носи књигу ка граду Солуну,
"Ка Дојчилу Богом побратиму,
"Нек избави мене из тамнице."
Узе соко ону ситну књигу.
Па се изви небу под облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал' бијаше у бијелој цркви
На јутарњи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,
Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
К њему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,
Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурма на рукама,
Сузе рони низ бијело лице:
"Ала! брате, Краљевићу Марко!
"Тешке ти си муке допануо!
"Без јада се избавити не ћеш."
Па он мисли, што ће и како ће,
Оће мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче,
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
У висину три копља јуначка,

48) У Будиму су прије осам година прештампане из друге и четврте књиге пређашњега изданија све пјесме о Марку Краљевићу под именом: „Песме Краљевића Марка сопокуплъене изъ, различити юначки песнарица. Изданіемъ Константина Каулиціе, Книгопродавца Ново-Садскога, (Serbische Heldenlieder) у Будиму Писмены Крал: Всеучилшца Пештанскогъ. 1836." (на осмини 125 страна). Да су пјесме ове прештампане вјерно, од слова до слова, онда ја овдје не бих ни спомињао неправде, коју ми је књижар с тијем учинио свога добитка ради; али су оне тобожњијем поправљањем тако искварене и нагрђене, да је криво по сав народ наш и срамота готово по све наше књижевнике данашњега нараштаја. Не само што је Г. Каулиција, или неко други на његову молбу или за плату, у овој пјесми овдје додао из своје главе 36 стихова (те пјесму тобоже довршио), него су и у другима много ријечи (на стотине) измијењане и читави стихови нагрђени. Ја ћу овдје чуда ради додати само неколико примјера, које сам опазио гдје сам у књижицу загледао, а сву је редом нијесам ни читао. Тако н. п. у пјесми Сестра Леке капетана (стих 470-477):

у оргиналу:

Шта с' видио, шта си смиловао
А на томе војводи Милошу,
Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
Јеси л' чуо, ђе причају људи,
Ђе ј' Милоша кобила родила,
А некака сура бедевија,
Бедевија, што ждрјеби ждрале,
Нашли су га јутру у ерђели.

Прештампано:

Шта с' видіо шта си смиловао
На томъ твоме Войводи Милошу,
Ди є виђенъ дил' є снажанъ юнакъ
Нисил' чуо шта говоре люди,
Да є Милошъ одъ кобиле рођенъ,
И то нека сура бедевія,
Бедевія што ждреби ждралъве,
Нашли су га зоромъ у ергели.

Тако у пјесми Марко Краљевић и Арапин (стих 5 и 6):

Мјесто:

Ударио стакла у пенџере,
Простръо је свилом и кадифом

Прештампано:

Прилепіо стакла на пенџере,
Прострео є свилу и кадифу.

За хартију би се могло казати прилепио па пенџере, а за стакло се говори ударио у пенџере; тако је у оригиналу смисао, да је Арапин простръо (застръо) кулу свилом и кадифом, а не свилу и кадифу! Тако у пјесми Женидба Марка Краљевића (стих 6):

мјесто: А не може служит' мрка вина

Прештампано:

А не може служит' Марка віномъ (!!!).

А у пјесми Смрт Марка Краљевића (стих 69):

Мјесто:

Л'јеп ти бјеше, ја за мало ода

Прештампано:

Лiєпъ ты bыше я за мало доба (?!!!)

Тако је прештампано "чинить задужбине" мјесто "градиш задужбине", а у Српскоме је рјечнику (код ријечи задужбина) назначена разлика између градити задужбину и чинити. задужбину! Тако је у пјесми Марко Краљевић и Муса кесеџија (у стиху 10) од "одврћ' ћу се" начињено "одврт' ћу се"! Тако је у пјесми Урош и Мрљавчевићи (у стиху 71) од сагр'јешио начињено согрћшм, а у пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскоги (у стиху 4) од згријешио начињено согрешіо: а и Француз у Паризу, који је иоле учио познати разлику између Славенскијех нарјечија, може знати, да у овакијем догађајима није Српски со (него со, или са, или с које се пред гдеје којијем словима претвара у з, као и :; у ж-)'. Тако је у пјесми Смрт Марка Краљевића (у стиху 109) Мјесто "нек се цркве красе" прештампано "нек се Цркве красу"'. Тако је у пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскога на два мјеста (у с:тиху 35 и 37) од "По том'' начињено "по шимь"! А у тој истој песми (у стиху 16)"од извадисмо кавгу" начињено је "завадисмо кавгу"! По народноме говору кавга се не може завадити, него се заметне, учини, огради и (у пјесмама) извади; а људи се заваде, те постане кавга! и т. д

Кад се ова ствар расуди са свију страна, онда се може казати, да је ово право мјерило жалоснога стања данашње наше литературе По овоме сад сваки паметан човјек може помислити: кад се овако чини с народиијем пјесмама. које су наштампане, по свијету се разишле и на различне језике превођене, а шта би од њих било, да су их оваки наши књижевници скупљали и први пут штампали?