# Наход Момир.

Подиже се Српски дар Степане
Из Призрена места убавога,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
С' собом води осам везирова
И Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре,
Ни од кака ситнога звериња,
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у гори зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил' је чедо досадило мајци,
Те је њега оставила мајка;
Ил' је кума кумче изнјела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил' су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне,
Не би л' гди ко чеду изишао,
Ал' ни кога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:
"О Тодоре, мој мудри везире!
"Одседниде од коња витеза,
"Те погледај оно чедо младо;
"Ако чедо буде мушка глава,
"Дај га мене на коња витеза."
Тодор везир од коња одседе,
Те погледа оно чедо младо,
Тако цару даде Бог једини,
Бог једини и срећа царева,
Те је чедо било мушка глава;
Цару г' Тодор на коња додаје,
Цар је лепо чедо приватио
У скут десни коласте аздије,
Три пут га је лицем целивао,
Па га зави у мараму свил'ну,
И метну га себе у недарца:
"Благо мене до Бога вишњега!
"Бог ми даде сина изненада,
"Мојој Грозди браца рођенога,
"Моја Грозда врло брата жељна,
"Бог јој даде брата изненада."
Па отиде двору господскоме.
Та у прво време јесте било,
Кад господар откуд двору дође,
Не излази слуга ни слушкиња,
Господару коња да привати,
Већ госпођа, која је у двору;
Ишетала царица Роксанда,
Под царем је коња приватила:
"Цар честити, добро си дошао!
"Јеси л' лепа лова уловио?"
Цар царици мушко чедо даде,
А царица чедо приватила
У свилену убаву кецељу;
Царица се чеду обрадова:
"Благо мене до Бога вишњега!
"Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
Прометну га кроз недра свилена,
Да би се дете од срца назвало[21],
Окупа га и нанегова га;
Однеше га Аранђела цркви,
Окумише Тодора везира,
Крсти Тодор чедо мушку главу,
Од миља му лепо име даде,
Лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
Рани чедо и негује лепо,
Како свака мајка чедо своје;
Расте дете Наоде Момире:
Што детета у вече омркне,
Још толико у јутру осване,
Одрастао од петнаест љета,
Као друго од триест година;
Ста се добра коња приватати,
Добра коња и светла оружја.
Кудгод иде царе господине,
Поред себе води и Момира,
Поред себе, кано киту цвећа;
Што он рекне, и цар не прекрати.
Мани бише девет везирова.
Кад је било на цветоносије
Збор зборило осам везирова:
"Да фалимо цара небескога!
"Ми дворисмо цара од малена,
"Од малена паке до голема,
"И седе нам браде до појаса,
"Не могосмо добра издворши,
"Како дете Наоде Момире,
"Једно младо јучерање дете,
"Како с' лепа добра додворило!
"Како бисмо дете омразили
"И са светлим царем завадили?"
А беседи Тодоре везире
(Кум неверни, вера га убила!):
"Браћо моја, осам везирова!
"Ако ћемо изгубити душу,
"Ласно ћемо омразит' Момира,
"Са честитим царем раставити:
"Каде буде у очи васкрса,
"Остојимо то свето вечерње,
"Изиђемо из бијеле цркве,
"Ви узмите сваки по чауша,
"Те водите двору на вечеру,
"Ја ћу кума Наода Момира,
"Одвешћу га двору на вечеру,
"Износићу трогодишње вино
"И ракију од седам година;
"Опојићу Наода Момира,
"Однећу га у цареве дворе
"На чардаке гди Гроздана спава,
"Метнућу га сестрици на руке,
"А сестра је свака милостива
"И на свога брата жалостива,
"Она ће га лепше пригрлити;
"А кад буде на васкрсеније,
"И будемо на јутрењи светој,
"Буде време целиват' 'ванђеље,
"Цар ће гледат' и десно и лево,
"Да с Момиром целива 'ванђеље,
"Кад Момира не буде у цркви,
"Ја ћу с царем целиват' 'ванђеље;
"Кад јутрењу свету савршимо,
"Изиђемо из бијеле цркве,
"Цар ће онда мене запитати:
""О Тодоре, камо ми Момире?
""Што ми није детета у цркви?
""Код тебе је на вечери било,
""На њега си навалио вино,
""Од вина га љуто боли глава,
""Те не може у цркву да дође." "
"Вас четири душом поднесите,
"А четири криво сведочите:
""Момир љуби сестру Гроздијанку.""
"Тако ћемо омразит' Момира,
"Са честитим царем раставити."
Кад је било у очи ускрса,
Вечерње су свето остајали
И изишли из бијеле цркве,
Сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,
Одведе га двору на вечеру,
Пред њег' носи трегодишње вино
И ракију од седам година,
А у вино меша свако биље,
Понајвише бенђелука тешка,
А на тврди санак намењује,
Нека спава Наоде Момире,
Док не сване II сунце не гране
И док буде доба летурђији.
Опи с' дете, ништ' о себи не зна,
Наслоња се главом на Тодора,
На својега крштенога кума;
Тодор узе дете у наручје;
Однесе га у дворе цареве,
На чардаке гди девојка спава,
И метну га Гроздани на руку,
А сестра је свака милостива
И на свога брата жалостива,
Она га је лепше пригрлила.
По том мало време постајало,
Петли пеше, клепала уд'рише,
Свештеници сташе на јутрење,
Сва господа подрани у цркву
И пред њима Српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,
Дође време целиват' 'ванђеље,
А цар гледи и десно и лево,
Не би л' гдигод видио Момира,
Да са њиме целива 'ванђеље;
Онда приђе Тодоре везире,
Те са царем целива 'ванђеље.
Кад јутрењу свету савршили,
И изишли из бијеле цркве,
Па пред црквом сели у столове,
Онда царе поче беседити:
"О Тодоре! камо ми Момире?
"Што ми није детета у цркви?
"Код тебе је било на вечери,
"На њега си навалио вино,
"Од вина га љуто боли глава,
"Те не може у цркву да дође?"
Онда поче Тодор беседити;
"Цар честити, сунце огрејано!
"Ти Момира држиш и Гроздану,
"Рођенога брата и сестрицу;
"Момир љуби сестру Гроздијанку."
Тад' говори Српски цар Степане:
Муч', Тодоре, муком се замук'о!
"Ниј' истина, што на дете кажеш,
"Тако ми се не делило месо
"За живота од моји костију
"Ја не делим Момир' и Гроздану!
"Рођени су братац и сестрица."
Повикаше осам везирова:
Четворица душом поднесоше,
А четири криво сведочише:
"Јесте, царе, Бог и њина душа!
"Јесте, царе, данашњег нам дана!
"Јесте, царе, умрлог нам часа!
"Момир љуби сестру Гроздијанку,
"И сад спава с њоме на чардаку!"
Расрди се Српски цар Степане,
Од љутине аљину раздера,
Од жалости грозне сузе проли:
"Еј Момире, еј жалости моја!
"Еј Момире, лепа кито цвећа!
"Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два џелата млада:
"Брзо ид'те, два џелата млада,
"На чардаке, гди Гроздана спава,
"Уватите Наода Момира,
"Водите га, те га обесите
"У градини о сувој давини,
"Штоно се је дрво осушило
"Има време три године дана,
"Нити листа нити цветом цвати."
Отидоше два џелата млада,
Али Момир на чардаку спава,
Код њег' седи сестра Гроздијанка,
Над њим маше граном босиљковом,
Своме брату чини лепа лада,
Да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
Намкоше му гајтан око врата;
Кад то виде госпођа девојка,
Она писну, као змија љута,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А Момир се трже иза санка,
Очи метну, погледа нада се,
Те угледа два џелата млада,
Па и стаде Богом братимити:
"Богом браћо, два џелата млада!
"Немојте ме одма обесити,
"Водите ме цару родитељу,
"Да ја питам родитеља мога,
"За што мене оће да обеси,
"Шта ли сам му сагрешио љуто;
"А сва моја браћа и дружина
"Радује се светом васкрсењу,
"Мене баба оће да обеси
"На знан данак на васкрсеније!"
Џелати су, ал' су милостиви,
Они сташе сузе просипати
На Момира млада гледајући;
Воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
Писну дете, као змија љута,
Паде цару преко свил'на крила,
Љуби цара по недри свилени:
"Светли царе а мој родитељу!
"Што сам тебе, бабо, сагрешио,
"Те ме данас оћеш да обесиш,
"На знан данак на васкрсеније?
"Сва се моја браћа и дружина
"Сад радује светом васкрсењу,
"А ти мене оћеш да обесиш!
"А што сам ти сагрешио бабо?"
А цар ништа, веће сузе проли:
"Еј Момире, еј жалости моја!
"Тешко мене, ја изгуби тебе;
"Мене каже девет везирова,
"Да ти љубиш сестру Гроздијанку;
"Тако ми се не делило месо
"За живота од моји костију,
"Ја не делим тебе и Гроздану!
"Рођени сте братац и сестрица.
"Еј Момире, еј жалости моја!"
А беседи Наоде Момире:
"Има, бабо, читав месец дана,
"Како нисам сестрице видио
"Разма синоћ у зеленој башчи,
"Кад је брала с девојкама цвеће,
"С њоме, бабо, тридест девојака,
"Сретосмо се на башчени врати,
"Ја њој дадо струк румене руже,
"Она мене струк бела босиљка,
"Те се, бабо, меновасмо цвећем
"За милошту братац и сестрица,
"За милошту, за срамоту није."
Теде царе њему да верује,
Ал' повика девет везирова:
"Чујеш Боже, видиш ли саборе!
"Цар верује детету једноме,
"Не верује девет везирима,
"Бијелије брада до појаса!"
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче два џелата млада:
"Ајд', џелати, те га обесите
"У градини о сувој давини."
Поведоше г' два џелата млада;
Ал' се моли Наоде Момире:
"Богом браћо, два џелата млада!
"Водите ме царици матери,
"Да ми прости и муку и рану:
"Рану њену, што ме је ранила;
"Муку њену, што је промучила,
"Док је мене она одранила."
Џелати га не ктели слушати,
Већ га воде у нову градину,
У градину под суву давину,
Штоно се је дрво осушило
Има веће три године дана,
Нити листа нити цветом цвати;
Обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
Већ видила сестра Гроздијанка,
Испред двора с висока чардака,
Па утире сузе од образа,
Она иде својој старој мајци;
"Одени ме, моја стара мајко,
"Обуци ме, штогод лепше можеш,
"Данас јесте светло васкрсење,
"Девојке ме у коло зазивљу."
То царица једва дочекала,
Обуче је, штогод лепше може,
Баш кан' да је оће да удаје;
Не ће ићи жалосна Гроздана,
Не ће ићи млада међ' девојке,
Већ украла свилене гајтане,
Па отиде брацу у градину,
У градину под суву давину;
Кад је вид'ла браца обешена,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
Па запишта, као змија љута,
Па с' и она млада обесила
О давини о другојзи грани,
За живота јоште за својега
Десном руком браца загрлила.
Глас допаде царици Роксанди:
"Зло си села, госпођо царице!
"Обоје ти деце обешено,
"Обешен ти Момир и Гроздана."
А запишта царица Роксанда,
Она иде цару честитоме,
Паде цару преко свил'на крила,
Па га љуби по недри свилени:
"За што, царе, огрејано сунце
"За шт' обеси двоје деце наше,
"Нама, царе, нашу омладину,
"Омладину и обрадовање?"
А цар жали Наода Момира,
За Гроздану ништа и не знаде,
Па беседи госпођи царици:
"Нисам тебе децу извешао,
"Обесило девет везирова,
"Обесило Наода Момира."
Ал' говори царица госпођа:
"Чујеш ли ме, светла круно моја!
"Јал' извешај девет везирова,
"Јали ћу се и ја обесити
"О давини о трећојзи грани
"А код оно двоје деце моје;
"Ја душмана гледати не могу,
"Да ми оде душмани по свету."
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче до девет џелата,
Те извеша девет везирова
Проћу цркве о јели зеленој.
По том мало време постајало,
Па се диже царе и царица
А од њине велике жалости,
Те одоше у нову градину,
У градину под суву давину;
Што да виде? чуда невиђена!
Давина се сува помладила
И зеленим улистала листом
И бијелим уцватила цветом,
Обоје се деце псветило,
Посвети се Момир и Гроздана;
Па одоше под јелу зелену,
Ал' зелена усанула јела,
Поцрнило девет везирова,
А највише Тодоре везире,
Кум неверни, вера га убила'
Под њима се земља провалила.
Цар намаче два џелата млада,
Откида и једног по једнога,
Те и баца доле у бездану:
"Иди тамо са земље неправдо!"
Стаде царе просипати благо,
Те сарани двоје деце своје.
На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица,
Савила се лоза око бора,
К о сестрина око брата рука.

21) Као да га је родила. Приповиједа се, да и сад тако чине они, који узму кога мјесто свога дјетета

# Бан Милутин и Дука Херцеговац.

Често књиге земљу прехођаху,
Ни ко знаде, куда, ни откуд су.
Књиге иду од Призрена града,
Од Српскога силна цар:Стевана,
На Пожегу бану Милутину,
'Вако царе бану говораше:
"Слуго моја, бане Милутине!
"Опреми се у бијелу двору,
"Поведи ми тридесет делија
"Од твојега равна Драгачева,
"Хајде шњима ка Призрену граду,
"Јер хоћемо, бане, војевати
"На далеко у земљу Бугарску
"На Мијајла краља Бугарскога;
"Тамо ћемо, бане, зачамати,
"Но се спреми за три годинице."
Дође књига у Пожегу равну
На кољено бану Милутину.
Када бане књигу проучио,
Уд'рише му сузе од очију,
А гледа га љуба Иконија,
Па му тихо млада говорила:
"Господару, бане Милутине!
"Откуд књига, од кога ли града?
"Што л' је учиш, а сузе прољеваш?"
Вели њојзи бане Милутине:
"Чу л' ме душо, љубо Иконија!
"Ова ј' књига од Призрена града,
"Од нашега силна цар:Стевана;
"Цар ме зове на његову војску
"На далеко у земљу Бугарску
"На Мијајла краља Бугарскога,
"Каже, љубо, за три годинице,
"Да ће бити боја с Бугарима.
"Но чу ли ме, љубо Иконија!
"Гледај мене пребијеле дворе,
"Немој моје дворе опустити;
"Пази мене два нејака сина,
"Удоми ми сестрицу Јелицу
"У лијепу варош Ђаковицу;
"Копај мене девет винограда
"У Бањици и у Атеници,
"У Лозници и у Паковраћу;
"А чувај ми девет воденица
"Низ Бјелицу и низ Моравицу;
"Гледај нашу славну задужбину
"Под Баницом цркву Јежевицу;
"Чекај мене за три годинице,
"Док се вратим из земље Бугарске."
А кад бане љуби наручио,
Опреми се на цареву војску,
Он поведе тридесет делија,
Оде право уз воду Мораву,
Докле с' прими ломна Влаха Старог,
А одатле у Сјеницу равну,
Од Сјенице у поље Косово,
Од Косова уз Шару планину,
Докле дође у Призрена града.
Али царе војску подигао
И пошао низ воду Бистрицу,
Сустиже га бане Милутине
На ономе Голешу планини;
Ту се бане с царем састануо
И за лако здравље упитао
И сретна му пута честитао.
А вели му силан цар-Стеване:
"Слуго моја, Милутине бане!
"Ако мене Бог и срећа даде,
"Те добијем краља Бугарина,
"Хоћу тебе, слуго, поклонити
"У државу земљу Босну славну,
"Да банујеш и да господујеш,
"Милутине, за живота твога."
Па с' отале војска окренула,
Низ Србију ка земљи Бугарској.
Кад дођоше у земљу Бугарску,
Дочека их краљу Мијаило
Украј Лаба украј воде ладне.
Ту се краље с царем ударио,
Били су се три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Лоша краљу срећа прескочила,
Те се краље с царем сусретнуо,
Но га добро Стево дочекао,
На добру га коњу поћерао,
Сустиже га у по поља равна,
Сабљом ману, одс'јече му главу,
Пороби му силовиту војску,
А он сједе у земљу Бугарску,
И умири земљу Бугарију.
Но за дуго царе зачамао,
Кажу, брате, за три годинице,
Зачамао у земљи Бугарској,
И са шњиме бане Милутине.
Но да видиш младе бановице!
Ту не прође ни година дана,
Она бана с војске не чекаше:
Батали му пребијеле дворе,
Опусти му девет винограда.
Распродаде девет воденица,
Поруши му цркву Јежевицу,
Не удаде сестрицу Јелицу,
Не пази му два нејака сина;
Него пише лист књиге бијеле,
Те је шиље у Херцеговину,
На кољено Дуки Херцеговцу:
"Чу ли мене, Дука Херцеговче!
"Ти покупи кићене сватове,
"Шњима хајде у Пожегу равну
"А мојему двору бијеломе,
"Те ме узми за вијерну љубу,
"Јер сам млада данас останула,
"Та баница млада, удовица,
"А бане је мене погинуо
"Војујући у земљи Бугарској;
"Но се немој, Дука, затрајати,
"Јер ме просе млоги просиоци."
На брзо му књигу оправила.
А кад Дуки ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже.
Он не купи кићенијех свата,
Већ се спреми на бијелој кули,
Уд'ри на се дибу и кадиву,
Па се скиде низ бијелу кулу,
Оде право у доње подруме,
Те опреми дебела кулаша,
Па се њему на рамена баци,
Оде право преко Босне славне
Докле стиже Дрини валовитој,
Здраво Дрину воду пребродио,
А маши се ломна Влаха Старог
Докле дође до Ужица града,
Па се спусти у Пожегу равну
Ка банову двору бијеломе,
Пред двором му одсједе кулаша,
А срете га госпођа баница,
Руке шире, у лица се љубе,
Узеше се за бијеле руке,
Отидоше на танке чардаке,
Угости га госпођа баница
Са шећерли кавом и ракијом,
Па дозива своје вјерне слуге,
Овако им млада говорила:
"Чујете л' ме, моје вјерне слуге!
"Пазите ми мога господара,
"Господара, Дуку Херцеговца,
"Боље него старог Милутина."
Тако стаде за петнаест дана,
Док се спреми млада бановица,
Па покупи све баново благо,
Однесе му свијетло оружје,
Одведе му два коња витеза,
Зароби му два нејака сина
И са шњима сестрицу Јелицу,
Оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, за дуго не било,
Глас отиде од уста до уста,
Докле зачу бане Милутине,
А он скочи на ноге лагане,
Оде право цару честитоме,
На јутру му назва добро јутро,
А боље му царе приватио:
"Добро дође бане Милутине!
"Што си, бане, тако уранио?
"А што ли си, сине, невесео?"
Поклања се бане до земљице,
Љуби цару руку и кољено,
Па му оде смјерно говорити:
"Господару, силан цар:Стеване!
"Ево има четири године,
"Како с тобом, царе, војујемо
"По Бугарској по земљи проклетој,
"А моје сам дворе оставио
"И баницу љубу Иконију,
"Па сад чујем, да се преудала,
"И б'јеле ми дворе похарала
"Са некаким Дуком Херцеговцем,
"Два ми млада заробили сина
"И Јелицу моју милу сеју,
"Све одвео у Херцеговину,
"Моје б'јеле дворе баталио;
"Остало ми девет винограда
"Нерезани и неокопани,
"Не меље ми девет воденица,
"Но их куја свијех распродала,
"Порушила моју задужбину,
"Та лијепу цркву Јежевицу;
"Но ти с' молим, мили господару!
"Пусти мене до бијела двора,
"Да обиђем пребијеле дворе,
"Да повратим моје млого благо
"А и моја два нејака сина
"И сестрицу Јелицу ђевојку;
"Да с' осветим Дуки зулумћару,
"Да му вратим жалост за срамоту."
Кад је царе бана саслушао,
Онда њему 'вако говорио:
"Приустав' се, бане Милутине,
"Да ти дадем сићана вермана,
"Што сам тебе, бане, поклонио
"Земљу Босну у твоју државу."
Кад је бане цара саслушао,
Приклони се до зелене траве,
Пољуби га у скут и у руку,
Па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Цар му даде сићана вермана,
Па с' отале бане подигао,
Оде право кроз земљу Бугарску,
Докле дође до Крушевца града,
А отале уз воду Мораву,
Докле бане дође под Јелицу,
Под Јелицу у село Бањицу,
Те огледа своје винограде;
Па се вати равна Драгачева,
Стиже бане питомој Пожези
А својему двору бијеломе;
Ал му б'јели двори потавнили,
Полупани срчали пенџери,
Обаљени високи чардаци,
Обурвати дубоки подруми,
Порушена мермерли авлија,
Обаљена демирли капија;
У двору му нигђе никог нема,
Осим болан слуга Миловане;
Пита њега бане Милутине:
,О Бога ти, моја вјерна слуго!
"Ко похара моје б'јеле дворе?
"Ко л' одведе два нејака сина
"И Јелицу моју милу сеју?
"Ко л' покупи из ризнице благо?
,Ко л' одведе коње из арова?
"Ко л' однесе свијетло оружје
"И одведе љубу Иконију?"
Вели њему слуга Миловане:
"Господару, Милутине бане!
"Све ти, бане, љуба похарала
"Са курвићем Дуком Херцеговцем;
"Све однесе у Херцеговину,
"Да се слави Дука зулумћару
"На срамоту тебе и твојима."
А кад бане слугу саслушао,
Он се маши руком у џепове,
Даде њему дванаест дуката:
"Нај то тебе, слуго Миловане,
"Те се рани и ода зла брани,
"Док се вратим из Херцеговине."
Па окрену помамна ђогина,
Оде право преко Влаха Старог
Доке стиже у Херцеговину
Б'јелој кули Дуке Херцеговца;
Али Дуке дома не бијаше,
Но отиш'о ка Тројици цркви
И одвео љубу Иконију;
У двору му никог не бијаше,
До банова два нејака сина.
Голи, боси стоје у авлији
И мећу се камена с рамена,
Па говори млађи старијему
"Удри, брате, ако боље можеш."
А старији млађем говорио:
"Како ћу ти, брате, одбацити,
"Кад се нисам вином причестио
"Ни бијелим љебом наранио,
"Од како сам баба изгубио?"
Кад то чуо бане Милутине,
Уд'рише му сузе од очију,
Угна ђога у мермер-авлију,
Опази га двоје ђеце лудо,
Па побјеже у бијеле дворе,
Те казују својој милој тетки:
"Тето наша, Јелице ђевојко!
"Неко дође у мермер авлију,
"И он јаше ђога бабовога!"
А кад чула Јелица ђевојка,
Те изиђе пред бијеле дворе,
Одмах позна свога мила брата,
Па му паде млада око врата,
Рони сузе низ бијело лице;
А тјеши је бане Милутине:
"Немој, сестро, више туговати!
"Та доста си млада туговала
"У рукама Дуке зулумћара."
Те с' ђевојка мало утјешила,
Доведе му два нејака сина,
Оде бане ђецу миловати,
А Јелици тихо говорити:
"Отвори ми пребијелу кулу."
Ал' му сестра тихо отговара:
"Кучка једна, а не снаха моја,
"Од куле је кључе однијела,
"И отишла с Дуком зулумћаром
"Ка Тројици пребијелој цркви."
Кад је бане сестру саслушао,
Он подвикну тридесет делија,
Те на кули обише капију.
Бан се пење на бијелу кулу,
Те отвара попете сепете,
Нађе бане ђечине хаљине:
Од кадиве зелене доламе,
И нађе им танке преобуке,
Он обуче два нејака сина
И Јелицу своју милу сеју,
Па он оби Дукине подруме,
Напоји их вином црвенијем,
А нарани љебом бијелијем,
Па их посла у мермер-авлију,
Да с' играју млади по авлији,
А он сакри коње у подруме,
А делије на бијелу кулу;
Оде гледат' са бијеле куле,
Шта му ђеца по авлији раде,
И шта ће им Дука учинити,
Када с љубом у авлију дође.
Мало било, за Дуго не било,
Ал' ето ти Дуке Херцеговца
Са његовом љубом Иконијом;
Како виђе два банова сина,
Он потрже плетену канџију,
Оде ћерат' ђецу по авлији.
Али скочи бане са чардака,
Викну бане тридесет делија,
Опколише Дуку зулумћара,
Шћаху њега жива уватити;
Но се не да Дука уватити,
Трже сабљу у десницу руку,
Двије бану погубио слуге.
Кад то виђе бане Милутине,
Он удари Дуку зулумћара
Са својијем перним буздованом,
Удари га у чело јуначко,
Дука паде у зелену траву,
Дука паде, а бане допаде,
Колико му крви жедан бјеше,
Сабљом ману, одс'јече му главу
То кад виђе љуба Иконија,
Стаде бјегат' млада низ авлију,
Не дадоше два банова сина,
Веће одмах кују уватише,
У руке је бану додадоше.
Бане викну на своје делије,
Донесоше б'јелу крпу платна,
Залише је лојем и катраном,
Па увише кују Иконију
Саврх главе до зелене траве,
Па он сједе пити рујно вино,
А њој русу косу запалише.
Кад догоре доље до очију,
Она с' моли бану Милутину:
"Господару, бане Милутине!
"Не дај, бане, твоје очи чарне,
"Доста си их пута пољубио."
Али вели бане Милутине:
"Док љубио, дотле и бранио,
"Сад нек брани Дука зулумћару
Кад догоре до бијелих дојки,
Она зове два нејака сина:
"Ђецо моја, ако Бога знате!
"Ви не дајте двије б'јеле дојке,
"Доста су вас мл'јеком задојиле
"И лудијех до сад одраниле."
Али вели двоје ђеце лудо:
"Јесу, мајко, ал' је скупо стало
"Та дворећи Дуку зулумћара
"Голи, боси за три годинице."
Тако згоре кучка Иконија
Саврх главе до зелене траве.
Бане скочи од земље на ноге,
Те Дукину похарао кулу,
Однесе му благо и оружје,
И одведе коње и соколе,
Запали му пребијеле дворе,
Па отиде новој бановини,
Штоно му је царе поклонио
Војујући по земљи Бугарској;
Намјести се бане Милутине
У Маглаја бијелога града.
Ту му дође земља Босна славна,
И од Босне тридест капетана,
Те се млади бану поклонише.
Бан удаде сестрицу Јелицу
У питому варош Ђаковицу
За сокола Брђанина Павла,
А ожени два нејака сина
С преко мора отуд од Латина:
Стече бане млоге пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Нама, браћо, на сретно весеље!
То велимо, да се веселимо,
Не би ли нас и Бог веселио!

# Урош и Мрњавчевићи.

Састала се четири табора
На убаву на пољу Косову
Код бијеле Самодреже[25] цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше,
Треће табор војеводе Гојка,
А четврто царевић:Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: "На мене је;"
Деспот Угљеш: "Није, нег' на мене;"
Војвод' Гојко: "Није, нег' на мене;"
Ћути нејак царевић Урошу,
Ћути д'јете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже, на коме је царство;
Он је св'јетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога,
До онога протопоп-Недељка;
Трећу пише војевода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу,
Пише књигу, и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
И пошиљу огњене чауше
Све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену граду бијеломе
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол'ко с' силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише,
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп:Недељка:
"Брже хајде, протопоп:Недељко,
"Брже хајде на Косово равно,
"Да ти кажеш, на коме је царство;
"Ти си св'јетлог цара причестио,
"Причестио и исповједио,
"У тебе су књиге староставне;
"Ја л' ћеш сада изгубити главу."
Сузе рони протопоп Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
"Одбијте се, силни од силнијех,
"Док у цркви закон савршимо,
"Знати ће се, на коме је царство."
Тако су се они узмакнули.
А кад закон Божји савршише,
Изљегоше пред бијелу цркву,
Тад' говори протопоп Недељко:
"Ђецо моја, четири чауша!
"Ја сам св'јетла цара причестио,
"Причестио и исповједио,
"Ал' га нисам питао за царство,
"Већ за грије, што је сагр'јешио;
"Но идите у Прилипа града
"До дворова Краљевића Марка,
"А до Марка, до мојега ђака,
"Код мене је књигу научио,
"Код цара је Марко писар био,
"У њега су књиге староставне,
"И он знаде, на коме је царство;
"Ви зовите на Косово Марка,
"Хоће Марко право казивати,
"Јер се Марко не боји никога,
"Разма једног Бога истинога."
Отидоше четири чауша,
Отидоше ка Прилипу граду,
Б'јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
Ударише звекиром на врата,
То зачула Јевросима мајка,
Па дозива свога сина Марка:
"Сине Марко, моје чедо драго!
"Тко удара звекиром на врата?
"Баш ка' да су бабови чауши."
Уста Маркс, те отвори врата,
Чауши се поклонише Марку:
"Божја т' помоћ, господару Марко!"
А Марко их омилова руком:
"Добро дошли, моја ђецо драга!
"Јесу л' здраво Србљи витезови,
"И честити цареви и краљи?"
Чауши се смјерно поклонише:
"Господару, Краљевићу Марко!
"Све је здраво, али није мирно:
"Господа се тешко завадила
"На Косову пољу широкоме
"Код бијеле Самодреже цркве,
"И они се отимљу о царство,
"Међу се се хоће да поморе,
"Злаћенима да пободу ножи,
"А не знаду, на коме је царство;
"Тебе зову на Косово равно,
"Да им кажеш на коме је царство."
Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
"Јевросима, моја мила мајко!
"Господа се јесу завадила
"На Косову пољу широкоме
"Код бијеле Самодреже цркве,
"И они се отимљу о царство,
"Међу се се хоће да поморе,
"Злаћенима да пободу ножи,
"А не знаду, на коме је царство;
"Мене зову на поље Косово,
"Да им кажем, на коме је царство."
Кол'ко Марко тежио на правду,
Тол'ко моли Јевросима мајка:
"Марко сине једини у мајке!
"Не била ти моја рана клета,
"Немој, сине, говорити криво
"Ни по бабу, ни по стричевима,
"Већ по правди Бога истинога;
"Немој, сине, изгубити душе;
"Боље ти је изгубити главу,
"Него своју огр'јешити душу."
Узе Марко књиге староставне,
Па опреми себе и Шарина,
Шарину се на рамена баци
Отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
Рече таде Вукашине краље:
"Благо мене до Бога милога!
"Ето мене мога сина Марка,
"Он ће казат, на мене је царство,
"Од оца ће останути сину."
Марко слуша, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
Тад' Угљеша ријеч говорио:
"Благо мене! ето ми синовца,
"Он ће казат', на мене је царство;
"Кажи, Марко, на мене је царство,
"Оба ћемо братски царовати."
Шути Марко, ништа не бесједи,
На шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
Таде Гојко ријеч говорио:
"Благо мене! ето ми синовца,
"Он ће казат', на мене је царство;
"Кад је Марко још нејачак био,
"Ја сам Марка врло миловао,
"У свилена њедра увијао,
"Кано красну од злата јабуку;
"Куд сам гође на коњу ходио,
"Све сам Марка са собом водио;
"Кажи, Марко, на мене је царство,
"Ти ћеш, Марко, први царовати,
"А ја ћу ти бити до кољена."
Шути Марко, ништа не говори,
На шатора не окреће главу,
Право оде бијелу шатору,
Ка шатору нејака Уроша,
Догна Шарца цару до шатора,
Онђе Марко Шарца одсједнуо.
Кад га виђе нејаки Урошу,
Лако скочи са свил'на душека,
Лако скочи, паке проговори:
"Благо мене! ето мога кума,
"Ето кума, Краљевића Марка,
"Он ће казат' на коме је царство."
Руке шире, у грла се грле,
У бијело цјеливају лице,
За јуначко питају се здравље,
Па сједоше на свил'на душека.
Тако мало време постајало,
Данак прође, тавна ноћца дође;
Кад у јутру јутро освануло,
И пред црквом звона ударише,
Сва господа дошла на јутрење,
У цркви су службу савршили,
Изљегоше из бијеле цркве,
У столове пред цркву сједнули,
Шећер ију, а ракију пију,
Марко узе књиге староставне,
Књиге гледа, а говори Марко:
"А мој бабо, Вукашине краљу!
"Мало л' ти је твоје краљевине?
"Мало л' ти је? Остала ти пуста!
"Већ с' о туђе отимате царство.
"А ти стриче, деспоте Угљеша!
"Мало л' ти је деспотства твојега?
"Мало л' ти је? Остало ти пусто!
"Већ с" о туђе отимате царство.
"А ти стриче, војевода Гојко!
"Мало л' ти је војводства твојега?
"Мало л' ти је? Остало ти пусто!
"Већ с' о туђе отимате царство.
"Видите ли, Бог вас не видио!
"Књига каже, на Урошу царство,
"Од оца је остануло сину,
"Ђетету је од кољена царство.
"Њему царство царе наручио
"На самрти, кад је починуо."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Скочи краљу од земље на ноге,
Па потрже злаћена ханџара,
Да убоде свога сина Марка,
Бјежи Марко испред родитеља,
Јер се њему, брате, не пристоји
Са својим се бити родитељем,
Бјежи Марко око б'јеле цркве,
Око б'јеле цркве Самодреже,
Бјежи Марко, а ћера га краљу,
Док су трипут коло саставили
Око б'јеле Самодреже цркве,
Готово га бјеше сустигао,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!
"Видиш, ђе ћеш данас погинути,
"Погинути од свог родитеља,
"А за правду Бога истинога."
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
За њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
По диреку удари ханџаром,
Из дирека крвца покапала,
Тад' се краље био покајао,
Те је ријеч био говорио:
"Леле мене до Бога једнога!
"Ђе погубих свога сина Марка."
Ал' из цркве нешто проговара:
"А чујеш ли? Вукашине краље!
"Ти нијеси посјекао Марка,
"Већ пос'јече Божјега анђела."
На Марка је врло жао краљу,
Те га љуто куне и проклиње:
"Сине Марко, да те Бог убије!
"Ти немао гроба ни порода!
"И да би ти душа не испала,
"Док Турскога цара не дворио!"
Краљ га куне, цар га благосиља:
"Куме Марко, Бог ти помогао!
"Твоје лице св'јетло на дивану!
"Твоја сабља сјекла на мејдану!
"Нада те се не нашло јунака!
"Име ти се свуда спомињало,
"Док је сунца и док је мјесеца!"
Што су рекли, тако му се стекло.

25) Једни пјевају код Грачанице

# Милош у Латинима.

Боже мили, чуда великога!
Када славни Српски кнез Лазаре
Посла зета Милош-Обилића
У Латине да купи хараче:
Латини га дивно дочекаше,
И господском части угостише,
Па га воде пред бијелу цркву,
Пред бијелу цркву Димитрију,
Пак се вале Латинска господа:
"Гле, видиш ли, војвода Милошу!
"Видиш нашу цркву Димитрију,
"Какова је и колика ли је?
"Ви нејмате таковијех цркви."
Вели њима војвода Милошу:
"Ви сте мудри, господо Латинска,
"Јесте мудри ал' зборите лудо!
"Да ви знате наше намастире,
"Наших славних цара задужбине,
"Какови су и колики ли су!
"Да видите лавру Студеничку
"Не далеко од Новог Пазара;
"Да видите Ђурђеве Ступове
"Код Дежеве старијех дворова,
"Задужбине цара Симеуна;
"Да видите чудо невиђено,
"Б'јел Вилиндар усред горе Свете,
"Задужбину Саве светитеља
"И његова оца Симеуна;
"Да видите Жичу крај Мораве
"И код Ибра више Карановца;
"Сопоћане Рашки на извору,
"Задужбине светога Стевана,
"Српског краља првовјенчанога;
"Да видите Папраћу велику
"Виш' Зворника Спречи на извору
"Под високом гором Бороговом,
"Задужбину Вукана жупана;
"Да видите високе Дечане
"Код Призрена града бијелога,
"Задужбину краља Дечанскога;
"Да видите Рачу пребијелу
"Код Сокола украј воде Дрине;
"Да видите лијепу Троношу
"Код Лознице на р'јеци Троноши,
"Задужбину браће Југовића;
"Да видите славну Раваницу
"У Ресави ниже Параћина
"На студеној р'јеци Раваници,
"Задужбину нашег господара,
"Господара, славног кнез-Лазара;
"И остале Српске манастире,
"Да видите, пак да се дивите,
"Какови су и колики ли су!
"Шта је ваша црква Димитрија?
"Ја ћу вам је сада претурити
"А из руке тешким буздованом."
Ал' Латини то не вјероваше,
Но с Милошем они с' опкладише
У хиљаду жутијех дуката.
Узе Милош перна буздована
И засука бијеле рукаве,
Пак се моли Богу истиноме:
"Прости, Боже и бијела цркво!
"Да се једном бацим преко тебе:
"Не ћу на те, него преко тебе."
Пак потеже перним буздованом,
Буздован се замче у облаке:
Једни веле: "Јесте претурио,"
Други веле: "Није претурио,"
Трећи веле: "Јесте, те високо."
Кад се врати перни буздоване
Изнад б'јеле цркве из облака,
Он удари у банове дворе,
Те полупа срчали чардаке,
И ту уби два банова сина
И четири морска џенерала
И дванаест великих властела.
Кад то виђе господа Латинска,
Уватише војводу Милоша,
Бацише га на дно у тамницу.
Често Милош кроз прозор погледа,
Не би л' мог'о кога угледати;
Ал' угледа Косту Циганина,
Па га поче Богом братимити:
"Богом брате, Коста Циганине!
"Ево тебе три дуката жута,
"Донеси ми један лист хартије,
"Лист хартије књиге без јазије."
То је Коста за Бога примио,
Донесе му један лист хартије,
Лист хартије књиге без јазије,
Милош сједе ситну књигу писат'
Своме тасту Српском кнез-Лазару,
Не пише је, чим се књиге пишу,
Већ је пише крви од образа;
Све му каза што је и како је.
Кад Лазару ситна књига дође,
И он виђе, што му књига каже,
Ону гледа, другу ситну пише,
Те је шаље господи Латинској,
У књизи им овако бесједи:
"Чујете ли, господо Латинска!
"Пустите ми мог зета Милоша,
"Подајте му од земље хараче,
"И опкладе хиљаду дуката;
"Ако ли га одмах не пустите,
"Вјера моја тако ми помогла!
"Дић' ћу на вас Србље и Маџаре,
"Сву ћу вашу земљу похарати,
"Похарати, огњем попалити."
Кад Латини књигу проучише,
Брже-боље пустише Милоша,
Дадоше му од земље хараче,
И опкладе хиљаду дуката.[30]

30) У Котору се приповиједа, да се то ондје догодило
и још се показује једна кућа, за коју се говори, да је на ономе мјесту,
гдје су били банови двори.

# Сестра Леке капетана

Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казује чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј' видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла.
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит'.
Зове Марко сестру и призивље:
"Ну похитај, сестро, на чардаке,
"Те отвори сандук на чардаку,
"Извади ми господско ођело,
"Што сам, сестро, био припремио,
"Кад с' оженим, ја да се обучем;
"Мислим, сестро, данас полазити
"У Призрена под Шару планину,
"Да испросим у Леке ђевојку;
"Кад испросим, сестро, и доведем,
"И тебе ћу онда удомити."
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с' обуче Краљевићу Марко,
Уд'ри чоху и уд'ри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуте, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
"Слуге моје! отвор'те капију,
"Изидите пољу широкоме,
"Уфатите друма широкога,
"Капе, ђецо, тур'те под пазухе,
"Поклон'те се до земљице црне,
"Ето к мене побратима Марка;
"Немојте му скуту обискиват',
"Немојте му сабљу приватати,
"Ни ви к Марку близу прилазити;
"Може бити, да је љутит Марко,
"Може бити, да је пијан Марко,
"Па вас може с коњем прегазити
"И грднијех, ђецо, оставити;
"Док уиђе Марко у капију
"И са мном се у лице пољуби,
"Ондај Марку коња прифатите,
"А ја ћу га водит' на чардаке."
Брже слуге отвориш' капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с' у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
"Не ћу тебе, побро, на чардаке,
"Немам каде, побро, гостовати;
"Но ал' чујеш, али и не чујеш
"У Призрену у бијелу граду
"Поглавицу Лека капетана,
"И у Леке чудно чудо кажу,
"Чудно чудо, Росанду ђевојку,
"Што је земље на четири стране,
"Бутун земље Турске и каурске,
"Да јој друге у сву земљу нема
"Ни бијеле буле ни влахиње,
"Нити има танане Латинке;
"Ко ј' видио вилу на планини,
"Ни вила јој, брате друга није;
"А њу фале, а ни нас не куде,
"А данас смо оба побратими,
"Десили се оба нежењени;
"Гори нам се, брате, посмијаше,
"И гори се од нас иженише,
"Иженише и пород имаше,
"Ми остасмо, брате, за укора;
"Ми имамо трећег побратима,
"Крилатога Рељу у Пазару
"Више Рашке, више воде ладне,
"Ми смо браћа вјерна од постања;
"Но с' обуци, што се можеш љепше,
"И понеси блага неколико,
"Понес' златан прстен на ђевојку,
"Позваћемо Рељу Крилатога,
"Кад одемо здраво у Призрена,
"Нек нас види Лека и ђевојка,
"Нека пође, за кога јој драго:
"Један да је хитар ђувеглија,
"А двојица да су два ђевера,
"С Леком да смо главни пријатељи."
Зачу Милош, и мило му било,
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур:калпак и чекрк:челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд'рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше,
Док с' обуче војвода Милошу,
Ал' се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко ђувеглија
Код овога војводе Милоша[32]
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет'!
Добријих се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капији коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи:
"Ми Не ћемо, побро, на чардаке,
"Ни на чардак, ни на танку кулу,"
Све му каза, куд су походили:
"Хајде Реља, хајде побратиме,
"Ми ћемо те мало почекати,
"Ођени се, што се можеш љепше,
"Нек ти слуге коња оседлају."
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с' обуче један крилат јунак!
Но да видиш дивна ђувеглије,
Ђувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне,
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане33 коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
"Слуге моје! отвор'те капију,
"Слуге моје! пољу похитајте,
"Иду к мене три Српске војводе,
"Ништа не знам, шта је и како је,
"Ништа не знам, јел' нам земља мирна."
Брже слуге отвориш' капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с' до земљице црне,
Ал' војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с' у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Ту с' зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак' простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци'
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Ђе се вјеша господско оружје,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак' столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћане купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар' вина,
Ал' је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит' ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он' преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
"Поглавице, Леко капетане!
"Ми сиђесмо и ми писмо вино,
"О свачему, Леко, бесједисмо,
"Све те гледам, све те ослушкујем,
"А кад ћеш ме Леко, приупитат',
"Што смо даљну земљу походили
"И ми наше коње уморили,
"А ти, Леко, не шће да упиташ."
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
"О војводо, Краљевићу Марко!
"Како би те, брате, упитао,
"Кад си, Марко, давно иштетио,
"Што почешће к мени не идете,
"Да с' за лако здравље упитамо
"И ми рујна вина напојимо,
"И видимо, јел' нам земља мирна?
"Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама."
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
"Све је тако, Леко капетане!
"Ал' ти другу хоћу бесједити,
"Бесједити, а доста је стидно:
"Нама тешки гласи досадише
"А у тебе чудо казујући,
"Чудно чудо, поноситу Росу,
"Што је земље на четири стране,
"Бутун Босне и Уруменлије,
"Што је Шама и што је Мисира,
"Аћолије и Анадолије,
"И влашкијех седам краљевина,
"Да јој друге у сву земљу није;
"А њу фале, а и нас не куде;
"Ми смо дошли, Леко капетане,
"Да у тебе просимо ђевојку.
"Сва тројица јесмо побратими,
"Сва тројица јутрос нежењени;
"Подај сестру за кога ти драго,
"Бирај зета, кога тебе драго:
"Једа да ' е хитар ђувеглија,
"А двојица до су два ђевера,
"С тобом да смо главни пријатељи."
Плану Лека, па се намрдио:
"Прођи ме се, војевода Марко!
"Немој прстен вадит' на ђевојку,
"Ни вадити просачку буклију:
"Што сам јунак у Бога желио,
"То сам данас једва дочекао,
"Да ја стечем таке пријатеље;
"Ал' да тебе једну муку кажем:
"Што си чуо, ти војвода Марко,
"Да. љепоте не има ђевојци,
"Истина је баш што људи кажу;
"Ал' је сестра моја самовољна,
"Не боји се ни кога до Бога,
"А за брата ни хабера нема:
"Седамдесет и четири просца
"Што су сестри дослен доходила,
"Сваком сестра находи махану,
"Код просаца брата застидила;
"Не смијем ти прстен приватити
"Ни попити просачку буклију,
"Ако сестра сјутра не шће поћи,
"Како ћу ти онда одговорит'?"
Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
"Авај Лека! весела ти мајка[34]!
"А какав би био старјешина
"Те судити једном земљом равном,
"Па се тебе сестра не бојати!
"Кунем ти се и Богом и вјером,
"Да је моја у Прилипу моме,
"Па кад она не би послушала,
"Ја бих њене руке осјекао,
"Ил' њезине очи извадио.
"А чујеш ли, Леко капетане!
"Ако с' бојиш миле секе твоје,
"Молим ти се, као старијему,
"Ну отиди на бијелу кулу,
"Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
"Те се моли, доведи је амо,
"Нека она сагледа војводе,
"Белћи досле није ни виђела;
"Твоју сестру, Лека, ослободи,
"Нека пође, за кога јој драго,
"А ми браћа кавге не имамо:
"Један да је ђувеглија њезин,
"А двојица да су два ђевера,
"С тобом да смо красни пријатељи."
Скочи Лека, ријеч не порече,
Оде Лека на високу кулу,
Те Росанди сестри казиваше:
"Хајде, селе, поносита Росо!
"Хајде, селе, на танке чардаке,
"Запало ти у вијеку твоме,
"Да обираш три Српске војводе,
"Што их данас у свијету нема,
"Да ти братац стече пријатеље,
"А ти, селе, да с' удомиш дивно."
Сестра брату ријеч проговара:
"Хајде, брале, на танке чардаке,
"Те пиј шњима вино и наздрављај,
"Ето сестре на танке чардаке."
Оде Лека одмах к војводама,
Те сјеђаху браћа на чардаку,
Стаде звека висока чардака,
Зазвечаше ситни басамаци,
Потковице ситне на папучам',
Ал' ето ти буљук ђевојака,
Међу њима Росанда ђевојка;
А кад Роса дође на чардаке,
Сину чардак на четири стране
Од њезина дивна одијела,
Од њезина стаса и образа.
Погледнуше три Српске војводе,
Погледнуше, па се застидише,
Заисто се Роси зачудише.
Млого Марко чуда сагледао,
И виђео виле на планини,
И имао виле посестриме,
Ни од шта се није препануо,
Ни с' ода шта Марко застидио;
Баш се Роси бјеше зачудио,
И од Леке с' мало застидише,
Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л' који јунак проговорит'
Јали шњиме, јал' с танком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
"Бирај, селе, кога тебе драго
"А од ове три војводе младе:
"Ти ако си, сестро, наумила
"Узет', секо, доброга јунака,
"Који ће нам образ освјетлати,
"Освјетлати на сваком мегдану,
"На мегдана сваког излазити,
"Узми, селе, Краљевића Марка,
"Хајде шњиме у Прилипа града,
"Тамо тебе лоше бити не ће;
"Ако ли си, селе, наумила
"Узет', селе, дилбера јунака,
"Коме снаге и љепоте нема,
"Нити има стаса и образа
"У свој земљи на четири стране,
"Узми, селе, војводу Милоша,
"Хајде шњиме ка пољу Косову,
"Ни тамо ти лоше бити не ће;
"Ако ли си, сестро, наумила,
"Да ти узмеш крилата јунака,
"Да га грлиш, а да се поносиш,
"Узми, селе, Рељу Крилатога,
"Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
"Ни тамо ти лоше бити не ће."
Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:
"Фала богу, фала истиноме!
"Свакоме се могу дочудити
"И свакоме јаду досјетити,
"А не могу свој Призренској земљи,
"Ја на коме држи капетанство,
"На манитом Леки капетану!
"Камо памет? ти је не имао!
"А у што си, брате, преумио?
"На што си се данас преварио?
"Вољела бих с'једу косу плести
"У Призрену, нашој царевини,
"Но ја поћи у Прилипа града,
"Маркова се називати љуба;
"Јел је Марко Турска придворица,
"Са Турцима бије и сијече,
"Ни ће имат' гроба ни укопа,
"Ни ће с' Марку гроба опојати.
"Што ће мене код љепоте моје,
"Бидем љуба Турске придворице[35]?
"Ни ту ти се не бих ражљутила,
"Ђе се вараш Марку рад' јунаштва,
"Но се на те јесам ражљутила,
"Шта с' видио, шта си смиловао
"А на томе војводи Милошу,
"Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
"Јеси л' чуо, ђе причају људи,
"Ђе ј' Милоша кобила родила,
"А некака сура бедевија,
"Бедевија, што ждријеби ждрале,
"Нашли су га јутру у ерђели,
"Кобила га сисом одојила,
"С тога снажан, с тога висок јесте?
"Ни ту ти се не бих ражљутила,
"Но се јесам, брате, ражљутила,
"Што ми кажеш Рељу Крилатога.
"Камо памет? ти је изгубио!
"Камо језик? њим не говорио!
"Што ти, брате, Рељу не упита,
"Од кога је ђела и кољена,
"Ко ли отац, ко л' његова мајка?
"Ја сам чула, ђе причају људи,
"Да је Реља Пазарско копиле,
"Нашли су га јутру на сокаку,
"Јеђупкиња њега одојила,
"С тога има крила и окриље.
"Не ћу томе поћи ни једноме."
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиде јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:
"К себе руке, Краљевићу Марко!
"Остав' сабљу, да је Бог убије!
"Би л' оваког брата иштетио,
"Који нас је красно дочекао,
"А са једне грдне копилице,
"И сву Леки земљу расплакао?"
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
"О ђевојко, поносита Росо!
"А тако ти те младости твоје!
"Ну одбаци од себе ђевојке,
"А обрни к мене твоје лице,
"Е се, Росо, јесам застидио
"На чардаку од брата твојега,
"Те те, Росо, добро не сагледах,
"А кад дођем у Прилипа града,
"Хоће мене сестра досадити
"Питајући: ""Каква бјеше Роса?""
"Обрни се, да ти виђу лице."
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
"Виђи, Марко, и сагледај Росу."
Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Ос'јече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А ,пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
"Бирај саде, Росанда ђевојко!
"Бирај саде, кога тебе драго:
"Ја ти драго Турску придворицу,
"Ја ти драго Кобилић-Милоша,
"Ја ти драго Рељу копилана."
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
"А мој брате, Лека капетане!
"Та л' не видиш, ђе погибох лудо
"Од силнога Краљевића Марка?"
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит',
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, Не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
"Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
"Понес'те ми сабљу у рукама,
"Земан дође, да ми путујемо."
Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.

32)"Весео ти Марко ђувеглија!"
"Код овога војводе Милоша!"

значи: Ништа је Марко према Милошу. Ова ријеч весео може се и у говору чути у овоме смислу.

33) У ваљане (мјесто ваљане) једно је а уметнуто да се испуни стих као у књизи I. у пјесми 699 на страни 513 у дваа.

34) И овдје весела значи готово жалосна.

35) У овоме је стиху из почетка изостављено да, да не би један слог био више.

# Дјевојка надмудрила Марка.

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
"Куд си ми се подигао, Јанко?
"Што с' толике свате потрудио
"И толике коње поморио,
"Кад то није за тебе девојка,
"Већ за мене Краљевића Марка?"
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с' окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
"Куд си ми се подигао, Павле?
"Што с' толико свате потрудио
"И толике коње поморио?
"Нит' је твоја, ни моја девојка,
"Већ сокола Краљевића Марка."
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
"Ви остали кићени сватови!
"Изволите, добри пријатељи!"
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
"Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
"И ти шњиме Уступчићу Павле!
"Извадимо три златне јабуке,
"Положимо три златна прстена,
"Нек изведу лепоту девојку,
"Нека бира, чију ће јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан:
"Машила се за коју јој драго,
"Онога је лепота девојка."
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
"Чујеш ли ме, лепото девојко,
"Саде бирај, чију ћеш јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан."
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
"Богом куме, Краљевићу Марко!
"Стари свате војеводо Јанко!
"И остали кићени сватови!
"Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
"А прстен је јуначка белега;
"Ја ћу поћи за Уступчић-Павла "
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
"Кучко једна, сирото девојко!
"Мор'о те је когод научити,
"Веће казуј, ко те научио"
Одговара сирота девојка:
"Мили куме, Краљевићу Марко!
"Твоја ме је сабља научила."
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
"Срећа твоја, лепото девојко!
"Што се ниси јабуке машила,
Ил' јабуке, ил' прстена златна,
"Вера моја тако ми помогла!
"Обе би ти одсекао руке;
"Нити би се наносила главе,
"Ни на глави зеленога венца "

# Марко Краљевић и Вуча џенерал.

Или грми, ил се земља тресе?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Већ пуцају на граду топови,
На тврдоме граду Варадину:
Шенлук чини Вуча џенерале,
Јер Је Вуча шићар задобио,
Три војводе Српске уватио:
Једно јесте Милош од Поцерја,
Друго јесте Топлица Милане,
А треће је Косанчић Иване,
Бацио их на дно у тавницу,
Ђено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена
Цвили јунак Милош од Поцерја,
Цвили Милош, како љута гуја;
Јер се Милош није научио
Подносити муку и невољу;
Цвили Милош као љута гуја,
Привлачи се на пенџер тавници,
Те он гледа јунак по сокаци,
Не би л' кога знана опазио,
Ал' припази пошту књигоношу,[36]
Па дозивље Милош од Поцерја:
"Богом брате, пошта књигоноша,
"Донеси ми један лист хартије,
"Да ти градим једну ситну књигу "
То је пошта за Бога примио,
Донесе му један лист хартије,
Сједе Милош ситну књигу писат'
У Прилипа у бијела града,
Своме побру Краљевићу Марку:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?
"Тешке сам ти муке допануо,
"Побратиме, у Маџарске руке.
"Увати ме Вуча џенерале,
"И још моја оба побратима;
"Бацио нас на дно у тавницу,
"Ђено лежи вода до кољена,
"А јуначке кости до рамена,
"Лежим, брате, три бијела дана,
"Ако будем, брате, још три дана,
"Никада ме више виђет' не ћеш,
"Избављај ме, побратиме Марко,
"Јал' за благо, јали на јунаштво."
Па у лице пером ударио,
Од образа крви наточио,
С крви њему књигу запечати,
Па је даде пошти књигоноши,
И даде му дванаест дуката;
Па је пошти Милош говорио:
"Носи књигу бијелу Прилипу
"На кољено Краљевићу Марку."
Оде пошта бијелу Прилипу,
У њег' стиже у свету неђељу,
Када Србљи у цркви бијаху;
Стаде пошта пред бијелом црквом,
Докле Марко изиђе из цркве;
Кад изиђе Краљевићу Марко,
Пошта капу под мишицу баци,
Поклања се до земљице Марку,
Па му даде лист књиге танане.
Када Марко ситну књигу прими,
Стојећи је књигу проучио;
Када виђе, што му књига каже,
Уд'рише му сузе од очију,
Па је онда Марко бесједио:
"Авај мене, драги побратиме!
"Ту ли си ми, болан, допаднуо!
"Ал' тако ми моје вјере тврде!
"Хоће тебе побро избавити
"Јал' за благо, јали на јунаштво."
Па он оде својој танкој кули,
Сједе мало, те се напи вина,
Па припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака,
Привеза је мрком јеменијом;
Па узимље копље убојито,
Па се спушта у подруме Шарцу;
Те опреми Шарца од мејдана:
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном;
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о ункаш Шарину,
С десне стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Па се Шарцу на рамена баци,
Окрену га од Прилипа града,
Оде право стојну Бијограду.
Кад је био покрај Бијограда,
Уврати се,те се напи вина;
Па одатле поклопи Шарина,
За Дунавом скела догоди се;
Двапут Марко скелеџију викну,
Па га више ни чекати не шће,
Већ наћера Шарца на Дунаво,
Оде право граду Варадину,
Под Варадин у поље зелено.
Ту устави Шарца од мејдана,
Па удари копље у ледину,
За копље је привез'о Шарина,
Тулумину скиде са ункаша
И врже је у зелену траву,
Па он сједе пити мрко вино;
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје.
Кад у јутру јутро освануло,
Пошетала Велимировица,
Мила снаха Вуче џенерала,
По бедену града Варадина,
Она гледа низ поље зелено,
У пољу је опазила Марка;
Кад угледа Краљевића Марка,
Трољетна је увати грозница,
Па побјеже у бијеле дворе.
Њу ми пита Вуча џенерале:
"Што је тебе, моја снахо драга?"
Казује му Велимировица:
"О мој свекре, Вуча џенерале!
"Сједи јунак у пољу широку,
"У ледину копље ударио,
"За копље је коња привезао,
"А пред њиме стоји тулум вина;
"Не пије га чим се пије вино,
"Већ леђеном од дванаест ока,
"Пола пије пола коњу даје;
"Коњ му није каквино су коњи,
"Веће шарен, како и говече;
"Јунак није какви су јунаци:
"На плећима ћурак од курјака,
"На глави му капа од курјака,
"Привез'о је мрком јеменијом;
"Нешто црно држи у зубима
"Колик' јагње од пола године."
Вели њојзи Вуча џенерале:
"Не плаши се, моја снахо драга!
"Ја онаких имам у тавници,
"И њега ћу сада добавити."
Па дозива сина Велимира:
"Велимире, моје чедо драго!
"Узми, сине, за триста катана,
"Иди доље у поље широко,
"Доведи ми онога јунака."
Велимир је на ноге скочио,
Па узима триста катаније,
Он усједе вранца помамнога,
И изиђе граду на капију,
Сколи Марка са четири стране,
Марко сједи, пије мрко вино,
Ал' катане Шарац опазио,
Поче ногам' о земљицу тући,
Примиче се своме господару.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле;
Попи Марко леђенину вина,
Баци леђен у зелену траву,
Па се тури на рамена Шарцу,
А катане на њег' ударише.
Да је коме погледати било,
Кад удари у катане Марко,
Како соко међу голубове:
Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана,
Што подави у тихом Дунаву;
Побјеже му Велимир дијете,
Ћера њега на шарину Марко,
Достиже га у пољу широку,
Довати га мало топузином,
Паде дите[37}у зелену траву;
Одја Марко од коња Шарина,
Савеза му и ноге и руке,
Па г' објеси Шарцу о ункашу;
Па он оде својој тулумини,
Баци дите у зелену траву,
А он опет сједе пити вино.
То гледала Велимировица,
Па отиде Вучи џенералу:
"Зло ти вино, Вуча џенерале!
"Зло ти вино, а горе ти било!
"Све катане тебе изгибоше,
"Велимиру јунак свеза руке,
"Савеза му и ноге и руке,
"Па ено га пије рујно вино,
А Велимир у травици лежи."
Проговара Вуча џенерале:
"Не бој ми се, моја снахо драга!
"Сад ћеш виђет', док се старац кр
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана,
Па посједе своју бедевију,
И изиђе граду на капију;
Он нареди низ поље катане,
Опколише са четири стране,
А то ништа и не види Марко,
Ал' припази Шарац од мејдана,
Па ногама о земљицу туче,
Примиче се своме господару;
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле,
Он поскочи на ноге лагане,
Па се маши Шарцу на рамена;
Да је коме сјести, те виђети!
Кад поћера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито,
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше;
Док с' окрену неколико пута,
Оде к врагу млада катанија;
Побјеже му Вуча џенерале
На његовој танкој бедевији,
Поћера га на Шарину Марко;
Брза му је пуста бедевија,
Шћаше утећ' граду Варадину;
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Удари га сапом од топуза,
Паде Вуча у зелену траву,
Тад' допаде од Прилипа Марко,
Свеза Вучи руке наопако,
Савеза му и ноге и руке,
Објеси га шарцу о ункашу,
И увати танку бедевију,
Па он оде сину Велимиру,
Привеза их једног за другога,
Па пребаци преко бедевије,
Бедевију свеза за Шарина,
Оде право бијелу Прилипу;
Обојицу баци у тавницу.
Књигу пише џенераловица,
Те је шаље бијелу Прилипу:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Не губи ми Вуче џенерала
"И мојега сина Велимира;
"Ишти, Марко, што је тебе драго."
Дође књига Краљевићу Марку,
Када виђе, што му књига каже,
Онда Марко другу књигу пише:
"Вјерна љубо Вуче џенерала!
"Пусти мене до три побратима,
"И подај им три товара блага;
"И пусти ми старога Топлицу,[38]
"И подај му три товара блага,
"Јер је јунак млого дангубио;
"И дај мене три товара блага?,
"Што сам мога мучио Шарина;
"Иза тога, џенераловице,
"Ето тамо Милош' од Поцерја,
"Па ви с њиме како начините."
Оде књига граду Варадину;
Када дође џенераловици,
Књигу гледа џенераловица,
Шаље благо од Прилипа Марку,
Па узима од тавнице кључе,
Те отвори проклету тавницу,
И извади три војводе младе
И са њима старога Топлицу;
Па их води на бијелу кулу;
Па бербере хитре добавила:
Једни: мију, други косу брију,
А трећи им нокте сарезују;
Донесе им вина и ракије
И лијепе сваке ђаконије,
Показа им, што учини Марко;
Па говори Милошу војводи:
"Богом брате, војвода Милошу!
"Пустите ми мога господара
"И мојега сина Велимира."
Њој говори Милош од Поцерја;
"Не бој ми се, џенераловице;
"Дај ми вранца Вуче џенерала,
"Што га јаше једном у години,
"Када иде у Текију[39] цркви,
"Опреми га, како г' Вуча спрема,
"Да поиграм преко Њемадије;
"И дај мене од злата каруце,
"И у њима дванаест вранаца,
"Што их преже Вуча џенерале,
"Када иде од Беча ћесару,
"Да м' однесу старога Топлицу.
"Дај ми рухо Вуче џенерала,
"Што га носи о васкрсенију,
"Да обучем мојега Топлицу."
Све му даде џенераловица,
И свакоме хиљаду дуката,
Што ће пити вино до Прилипа,
Па одоше бијелу Прилипу.
Лијепо их дочекао Марко.
Пусти Марко Вуче џенерала,
И његова сина Велимира,
И даде му млоге пратиоце
До његова града Варадина.
А војводе дијелише благо,
Па се рујна накитише вина,
И у б'јело изљубише лице,
Сваки Марка у бијелу руку,
Па одоше сваки своме двору.

36)Једни пјевају: Пера Латинина.

37) Који Срби говоре дијете, они у оваквијем догађајима воле казати дите него дете! Тако се у пјесмама може чути и липо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. д.

38) У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се, да је отац Топлице Милана био од прије затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли, да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако уватио Вуча џенерал.

39) Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића: да ли је он пак прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам.

# Царица Милица и змај од Јастрепца.

Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл'једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
"О Милице, о моја царице!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што си тако сјетна невесела,
"У образу бл'једа и потмула?
"Шта т' је мало у двору нашему?"
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, Српска круно златна!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Свашта доста у двору нашему,
"Него има годиница дана
"Како је се змаје навадио,
"Навадио змаје од Јастрепца,
"Те долази на бијелу кулу,
"Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
"Чу ли мене, царице Милице!
"Када буде вече по вечери,
"Те отидеш на бијелу кулу,
"А дође ти змаје од Јастрепца,
"Упитајде змаја од Јастрепца,
"Боји ли се још кога до Бога,
"И на земљи какога јунака."
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
"О Бога ти, змаје од Јастрепца!
"Кад долазиш на бијелу кулу,
"Те ти са мном лежиш у душеку,
"Бојиш ли се још кога до Бога,
"Ја на земљи какога јунака?"
Али вели змаје од Јастрепца:
"Муч' Милице, муком замукнула!
"Томе те је Лазо научио."
Милица се змају кунијаше:
"Није, змаје, живота ми мога!
"Већ те видим да си добар јунак."
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
"О Милице, о моја царице!
"Кад ме питаш, да ти право кажем
"Што је земље на четири стране,
"Не бојим се никога до Бога
"Ни на земљи какога јунака,
"До што кажу Сријем земљу равну
"И у њему село Купиново,
"А у селу Змај-Деспота Вука,
"Њега с' бојим на земљи јунака,
"Јер ја Вука одавно познајем:
"Кад смо били ђеца у лудости,
"У Јастрепцу високој планини,
"Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
"Њега с' бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат',
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
"Дођи мене ка Крушевцу граду,
"Те погуби змаја од Јастрепца,
"Да ми змаје царицу не љуби,
"А даћу ти три товара блага,
"И даћу ти Сремску бановину
"У државу за живота твога."
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с' опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
"О Милице, о моја царице!
"Чудан јунак у пољу нашему
"У пшеници шатор разапео,
"И он сједи, пије рујно вино."
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
"Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је 'вако поручио:
"Нека каже царици Милици,
"Нек на кули не затвори врата,
"И нек чека змаја на душеку,
"А нека му за ме не казује,
"А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
"Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
"Зар не види, ђе је погинуо?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
"Хеј Милице, да те Бог убије!
"Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
"'Вако било свакоме јунаку,
"Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
"Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго."
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с' помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.

# Бановић Страхиња.

Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје! хитро похитајте,
"Седлајте ми од мегдана ђога,
"Окитите, што љепше можете,
"Опашите, што тврђе можете;
"Јел ја, ђецо, мислим путовати:
"Хоћу Бањску оставити града,
"Мислим ђога коња уморити
"И у гости, ђецо, одлазити,
"У тазбину у била Крушевца,
"К милу тасту старцу Југ-Богдану,
"Ка шурева девет Југовића;
"Тазбина ме та жељкује моја."
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд'ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане!
"Љубимо ти свиленога скута
"И десницу твоју билу руку,
"Ну потруди чудо и госпоство,
"И поведи мила зета твога,
"Ну доведи Страхинића бана
"У дворове и у куће наше,
"Да ми неку пошту учинимо."
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал' му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
"Ђе си, сине, Страхинићу бане?
"Зло ти било у Крушевцу вино!
"Зло ти вино, несретна тазбина!
"Виђи књигу, нечувених јада!
"Из убаха једна паде сила,
"Турски, сине, од Једрене царе,
"А цар паде у поље Косово,
"А цар паде, доведе везире,
"А везире, несретне већиле.
"Што је земље те облада царе,
"Сву је Турску силу подигао,
"У Косово поље искупио,
"Притискао све поље Косово,
"Уватио воде обадвије:
"Покрај Лаба и воде Ситнице
"Све Косово сила притиснула.
"Кажу, сине, и причају људи:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, сине, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје, сине, до Звечана,
"Од Звечана кажу од Чечана,
"Од Чечана врху до планине
"Турска сила притисла Косово.
"Под број, сине, на тефтере кажу
"Но у цара сто хиљада војске
"Некаквога царева спахије,
"Што имају по земљи тимаре
"И што једу љеба царевога
"И што јашу коње од мегдана,
"Што не носе по млого оружа,
"До по једну о појасу сабљу;
"У Турчина, у Турскога цара,
"Кажу, сине, другу војску силну
"Огњевите јањичаре Турке,
"Што Једрене држе кућу билу,
"Јањичара кажу сто хиљада;
"Кажу, сине, и говоре људи
"У Турчина трећу војску силну
"Некакога Туку и Манџуку,
"А што хуче, а што грдно туче.
"У Турчина војске свакојаке,
"У Турчина једну кажу силу,
"Самовољна Турчин-Влах-Алију,
"Те не слуша цара честитога,
"За везире никад и не мисли,
"За цареву сву осталу војску
"А колико мраве по земљици;
"Такву силу у Турчина кажу;
"Он беза зла, сине, проћи не шће,
"Не шће с царем, сине, на Косово,
"Окренуо друмом лијевијем,
"Те на нашу Бањску ударио,
"Те ти Бањску, сине, ојадио
"И живијем огњем попалио,
"И најдоњи камен растурио,
"Вјерне твоје слуге разагнао,
"Стару мајку твоју ојадио,
"Са коњем јој кости изломио,
"Вјерну твоју љубу заробио,
"Одвео је у поље Косово,
"Љуби твоју љубу под чадором,
"А ја, сине, кукам на гаришту,
"А ти вино пијеш у Крушевцу!
"Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
"О мој зете, Бог ми с тобом био!
"Што си, зете, јутрос подранио?
"Д у образ сјетно невесело?
"Од шта си се, зете, раздертио?
"На кога си с', зете, ражљутио?
"Ал' се шуре тебе насмијаше,
"У јеглени ружно говорише?
"Ал' шурњаје тебе не дворише?
"Ал' махану тој тазбини нађе?
"Кажи, зете, шта је и како је?"
Плану бане па му проговара:
"Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане!
"Ја сам с шурам' био у лијепо,
"А шурњаје господске госпође
"Дивно зборе, а дивно ме дворе,
"Тој тазбини мојој мане нема,
"Но да видиш, што сам невесео:
"Стиже књига од малене Бањске,
"Баш од моје остарјеле мајке;"
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
"И ако је моја данас љуба,
"Љуба моја, ал' је шћера твоја:
"Срамота је и мене и тебе;
"Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
"Мислиш ли ме мртва пожалити,
"Пожали ме док сам у животу.
"Молим ти се и љубим ти руку,
"Да даш мене ђеце деветоро,
"Ђецу твоју, а шуреве моје,
"Да ја, тасте, у Косово пођем,
"Да потражим душманина мога,
"А царева грдна хаинина,
"Који ми је робље заробио;
"А немој се, тасте, препанути,
"Ни за твоју ђецу убринути;
"Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
"Хоћу њима рухо пром'јенити,
"А у Турско рухо облачити:
"Око главе бијеле кауке,
"А на плећи зелене доламе,
"А на ноге меневиш чакшире,
"О појасу сабље пламените;
"Призват' слуге и казаћу јунак,
"Нека слуге коње оседлају,
"Оседлају, тврдо опасују,
"Нек пригрћу мрким међединам':
"Учинићу ђецу јањичаре;
"Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
"Каде са мном биду кроз Косово,
"А кроз војску цара ка Косову,
"Пред њима ћу бити делибаша,
"Нек се стиде и нек се препану,
"Нек се свога боје старјешине;
"Когођ стане у царевој војсци,
"Когођ стане с нама говорити,
"Стане Турски, окрене Мановски,
"Ја с Турцима могу проговорит',
"Могу Турски, и могу Мановски,
"И Арапски језик разумијем,
"И на крпат ситно Арнаутски;
"Проводићу ђецу кроз Косово,
"Сву ћу војску Турску уводити,
"Док ја нађем душманина мога,
"А Турчина силна Влах-Алију,
"Који ми је робље поробио;
"Нек шуреви биду у невољи,
"Ел сам, тасте, могу погинути,
"Код шурева не ћу погинути
"Јали ране ласно допанути."
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
"Страхињ-бане, ти мој зете мили!
"Виђех јутрос, да памети немаш.
"Што ми ђеце иштеш деветоро,
"Да ми ђецу водиш у Косово,
"У Косово, да их кољу Турци,
"Немој, зете, више проговарат',
"Не дам ђеце водит' у Косово,
"Макар шћери нигда не видио.
"Мио зете, дели Страхињ-бане!
"Рашта си се тако раздертио?
"Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
"Ал' ако је једну ноћ ноћила,
"Једну ноћцу шњиме под чадором,
"Не може ти више мила бити,
"Бог ј' убио, па је то проклето,
"Воли њему, него тебе, сине;
"Нека иде, враг је однесао!
"Бољом ћу те оженити љубом,
"С тобом хоћу ладно пити вино,
"Пријатељи бити до вијека;
"А не дам ти ђецу у Косово."
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут' ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с' зету и Богом се куну:
"Волимо те, Страхинићу бане!
"Но сву земљу нашу царевину;"
Ал' да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б'јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с' бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал' се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал' не може бане да га нађе;
Спушти с' бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија[40]
Бије ногом десном и лијевом.
Кад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Крвав дервиш бјеше до очију;
Кад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво! дели Страхин-бане
"Од малене Бањске крај Косова."
Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
"Бре! дервишу, несретна ти мајка!
"Рашта пијеш? рашта се опијаш
"Те у пићу грдно проговараш
"И Турчина зовеш каурином.
"Шта помињеш некакога бана?
"Ово није Страхинићу бане,
"Но ја јесам цареви делија,
"Једеци се царски покидаше,
"У ордију Турску побјегоше,
"Све делије хитро потрчаше,
"Да једеке цару пофатамо;
"Ако кажем цару, ја везиру,
"Коју си ми ријеч бесједио,
"Хоћеш, стари, јада допанути."
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти делијо, Страхинићу бане!
"Знаш ли, бане, Не знали те јади!
"Да сам саде на Голеч-планини,
"Да те видим у царевој војсци,
"Познао бих тебе и ђогина,
"И твојега хрта Карамана,
"Кога волиш, него добра ђога.
"Знаш ли, бане од малене Бањске
"Познајем ти чело како ти је,
"И под челом очи обадвије,
"И познајем оба мрка брка.
"Знаш ли бане? не знало те чудо!
"Кад западох ропства у вијеку,
"Пандури ме твоји ухитише
"У Сухари врху на планини,
"У руке ме твоје додадоше,
"Ти ме баци на дно од тамнице,
"Те робовах и тамницу трпљех
"И зачамах за девет година,
"Девет прође, а стиже десета,
"А тебе се, бане, ражалило,
"Те ти зовну Рада тамничара,
"Твој тамничар на тамничка врата,
"Изведе ме к тебе у авлију.
"Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
"Кад запита и мене упита:
""Ропче моје, змијо од Турака!
""Ђе пропаде у тамници мојој!
""Мож' ли с', робе, јунак откупити.""
"Ти ме питаш, ја право казујем:
""Могао бих живот откупити!
""Тек да ми се двора доватити,
""Очевине и пак постојбине;
""Имао сам нешто мало блага,
""Млоге лаве и млоге тимаре,
""Могао бих откуп саставити;
""Ал' ми, бане, вјеровати не ћеш,
""Да ме пустиш двору бијеломе:
""Тврда ћу ти јамца оставити,
""Тврда јамца, Бога истинога,
""Другог јамца Божу вјеру тврду,
""Како ћу ти откуп донијети.""
"И ти, бане, повјерова мене,
"И пушта ме двору бијеломе,
"Очевини и тој постојбини;
"А кад дођох грдној постојбини,
"Тамо су ме јади забушили:
"У дворове, постојбину моју,
"У дворове куга ударила,
"Поморила и мушко и женско,
"На оџаку нико не остао,
"Но ти моји двори пропанули,
"Пропанули, па су опанули,
"Из дувара зовке проникнуле;
"Што су били лави и тимари,
"Појагмили Турци на миразе;
"Кад ја виђех дворе затворене:
"Неста блага, неста пријатеља;
"Нешто мислих, па на једно смислих:
"Мезилских се ја дофатих коња,
"Те отидох граду Једренету,
"Одох к цару и одох к везиру,
"Виђе везир, па доказа цару,
"Ја какав сам јунак за мегдана;
"Ођеде ме цареви везире,
"Ођеде ме и чадор ми даде;
"Цар ми даде од мегдана вранца,
"И даде ми свијетло оруже;
"Потписа ме цареви везире,
"Да сам војник цару до вијека.
"А ти, бане, данас к мене дође,
"Да ти узмеш твоје дуговање,
"А ја, бане, ни динара немам.
"Страхинићу, јада допануо!
"Ђе ти дође, да погинеш лудо
"У Косову у војсци царевој!"
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
"Богом брате! старишу дервишу!
"На поклон ти моје дуговање!
"Ја не тражим, брате, ни динара,
"Ни ја тражим твоје дуговање,
"Но ја тражим силна Влах-Алију,
"Који ми је дворе растурио,
"Који ми је љубу заробио;
"Кажи мене, старишу дервишу,
"Кажи мене мога душманина?
"Братимим те и јоште један пут,
"Немој мене војсци проказати,
"Да ме војска Турска не опколи."
Но се дервиш Богом проклињаше:
"Ти соколе, Страхинићу бане!
"Тврђа ми је вјера од камена,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш пола војске погубити,
"Невјерети учинити не ћу,
"Ни твојега љеба погазити
"И ако сам био у тамници,
"Доста си ме вином напојио,
"Бијелијем љебом наранио,
"А често се сунца огријао,
"Пуштио си мене вересијом;
"Не издадох ни додадох тебе,
"Не свјеровах, ели немах откуд;
"Од мене се немој побојати.
"А што питаш и разбираш, бане,
"За Турчина силна Влах-Алију,
"Он је бијел чадор разапео
"На Голечу високој планини;
"Тек ти хоћу, бане, проговорит':
"Јаши ђога, бјежи из Косова,
"Ел ћеш, бане, погинути лудо:
"У себе се поуздати немој,
"Ни у руку, ни у бритку сабљу,
"Ни у твоје копље отровано,
"Турчину ћеш на планину доћи,
"Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи
"Код оружа и код коња твога
"Жива ће те у руке фатити,
"Хоће твоје саломити руке,
"Живу ће ти очи извадити "
Насмија се Страхинићу бане:
"Богом брате, старишу дервишу!
"Не жали ме, брате, од једнога,
"Тек ме војсци Турској не прокажи."
А Турчин му ријеч проговара:
"Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
"Тврђа ми је Вјера од камена,
"Да ћеш саде ђога наљутити,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш сатрт' пола цару војске,
"Невјере ти учинити не ћу,
"Ни Турцима проказати тебе."
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
"О мој брате, старишу дервишу!
"појиш коња јутром и вечером,
"појиш коња на води Ситници,
"Ну увјеџбај, и право ми кажи,
"Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?"
А дервиш му право проговара:
"Страхин-бане, ти соколе Српски!
"Твоме ђогу и твоме јунаштву
"Свуд су броди, ђегођ дођеш води."
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с' бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
Ал' да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Канал сваки заспат' на уранку,
На уранку, кад огр'јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Колико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Косово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Ну се дигни, главу не дигао!
"Ну опасуј мукадем-појаса,
"И припасуј свијетло оруже,
"Ето к нама Страхинића бана,
"Сад ће твоју главу укинути,
"Са ће мене очи извадити."
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
"Душо моја, Страхињова љубо!
"Чудно ли те влашче препануло!
"Од њега си џаса задобила,
"Кад т' одведем граду Једренету,
"Бан ће ти се и онђе призират';
"Оно није Страхинићу бане,
"Већ је оно царев делибаша,
"К мене га је царе оправио,
"Јал' је царе, јал' Мемед везире,
"Да ме царе зове на предају,
"Да ја војску цару не растурам:
"Препали се цареви везири,
"Да им почем сабљу не ударим;
"Но да можеш оком погледати,
"Ти се, душо, немој препанути,
"Кад потегнем моју бритку сабљу,
"Те ошинем цар'ва делибашу,
"Нека другог већ не шиље к мене."
Страхинова проговара љуба:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Та л' не видиш? испале ти очи!
"Ово није цареви делија,
"Мој господар Страхинићу бане,
"Ја познајем чело како му је
"И под челом очи обадвије,
"И његова оба мрка брка,
"И под њиме пуљата ђогата,
"И жутога хрта Карамана;
"Не шали се главом, господару!"
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Како ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
"А ту ли си? јадан копилане!
"Копилане, царев хаинине!
"Чије ли си дворе похарао?
"Чије ли си робље поробио?
"Чију л' љубиш под чадором љубу?
"Излази ми на мегдан јуначки!"
Скочи Турчин ка' да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал' не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
"Копилане, Страхинићу бане!
"А шта ли си, влашче, промислило?
"Није с' ове бабе Шумадијнске,
"Да разгониш и да набрекујеш,
"Но је ово силан Влах-Алија,
"Што с' не боји цара ни везира,
"Што ј' у цара војске државине,
"Чини ми се сва царева војска,
"Као мрави по зеленој трави;
"А ти, море! мегдан да дијелиш!"
То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Како копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На гроје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Кад удара силан Влах-Алија,
Кад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Кад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал' Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б'јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
"Љубо моја, тебе бог убио!
"Које јаде гледаш на планини?
"Но ти подби један комат сабље,
"Удри, љубо, мене, ја Турчина:
"Мисли, љубо, кога тебе драго."
Али Турчин љуто проговара:
"Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
"Нигда њему мила бити не ћеш,
"Пријекорна бити до вијека:
"Кориће те јутром и вечером,
"Ђе си била са мном под чадором;
"Мене бити мила до вијека,
"Одвешћу те Једренету граду,
"Наредићу тридест слушкињица,
"Нек ти држе скуте и рукаве,
"Ранићу те медом и шећером,
"Окитити тебе дукатима
"Саврх главе до зелене траве;
"Удри саде Страхинића бана!"
Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, ка' да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин-Влах-Алије,
А ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег'ву бијелу кауку,
Прес'јече му златали челенку,
И прес'јече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит' очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Ђе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Карамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
Те банову љубу доватило;
Ал' је женска страна страшивица,
Страшивица свака од пашчади,
Баци камат у зелену траву,
Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
Те се шњиме коље низ планину,
А Турчину очи испадоше,
Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага н срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат' низ планину,
Она шћаше бјежат' у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Крушевца,
У Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета у челенку.
Просу сузе низ господско лице:
"Весела ти наша царевина!
"Међер има у цара Турака,
"Међер има силнијех јунака,
"Који зета обранише мога,
"Кога данас у далеко нема."
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
"Немој ми се, тасте, раскарити,
"Ни ви, моје шуре, препанути;
"У цара се не нађе јунака,
"Да дохака мене и обрани;
"Да ви кажем, ко ме обранио,
"Од кога сам ране допануо:
"Кад дијелих мегдан са Турчином,
"О мој тасте, стари Југ-Богдане!
"Онда мене љуба обранила,
"Љуба моја, мила шћера твоја,
"Не шће мене, поможе Турчину."
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
"Повадите ноже деветоре,
"На комате кују искидајте."
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал' је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше:
"Шуре моје, девет Југовића!
"Што се, браћо, данас обрукасте?
"На кога сте ноже потргнули?
"Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
"Камо ножи, камо ваше сабље,
"Те не бисте са мном на Косову.
"Да чините с Турцима јунаштво,
"Десите се мене у невољи?
"Не дам вашу сестру похарчити,
"Без вас бих је могао стопити,
"Ал' ћу стопит' сву тазбину моју,
"Немам с киме ладно пити вино;
"Но сам љуби мојој поклонио."
Помало је такијех јунака,
Ка' што бјеше Страхинићу бане.

40) т. ј. Стамболска (велика) зобница.

# Пропаст царства Српскога.

Полетио соко тица сива
Од Светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено!
"Коме ћеш се приволети царству?
"Или волиш царству небескоме,
"Или волиш царству земаљскоме?
"Ако волиш царству земаљскоме,
"Седлај коње, притежи колане,
"Витезови сабље припасујте,
"Па у Турке јуриш учините,
"Сва ће Турска изгинути војска;
"Ако л' волиш царству небескоме,
"А ти сакрој на Косову цркву,
"Не води јој темељ од мермера,
"Већ од чисте свиле и скерлета,
"Па причести и нареди војску;
"Сва ће твоја изгинути војска,
"Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути.
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
"Коме ћу се приволети царству?
"Да или ћу царству небескоме?
"Да или ћу царству земаљскоме?
"Ако ћу се приволети царству,
"Приволети царству земаљскоме,
"Земаљско је за малено царство,
"А небеско у век и до века."
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме,
Па сакроји на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива Српског патријара
И дванаест велики владика,
Те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
На Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
С девет сина девет Југовића,
Како девет сиви соколова,
У сваког је девет иљад' војске,
А у Југа дванаест иљада,
Па се бише и секоше с Турци:
Седам паша бише и убише,
Кад осмога бити започеше,
Ал' погибе Богдан Јуже стари,
И изгибе девет Југовића,
Како девет сиви соколова,
И њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
Бан Угљеша и војвода Гојко
И са њима Вукашине краље,
У свакога триест иљад' војске,
Па се бише и секоше с Турци:
Осам паша бише и убише,
Деветога бити започеше,
Погибоше два Мрњавчевића,
Бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана доп'о,
Њега Турци с коњма прегазише;
И њиова сва изгибе војска.
Маче војску Ерцеже Степане,
У Ерцега млога силна војска,
Млога војска, шездесет иљада,
Те се бише и секоше с Турци:
Девет паша бише и убише,
Десетога бити започеше,
Ал' погибе Ерцеже Степане,
И његова сва изгибе војска.
Маче војску Српски кнез Лазаре,
У Лазе је силни Србаљ био,
Седамдесет и седам иљада,
Па разгоне по Косову Турке,
Не даду се ни гледати Турком,
Да камо ли бојак бити с Турци;
Тад' би Лаза надвладао Турке,
Бог убио Вука Бранковића!
Он издаде таста на Косову;
Тада Лазу надвладаше Турци,
И погибе Српски кнез Лазаре,
И његова сва изгибе војска,
Седамдесет и седам иљада;
Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.