# Марко Краљевић и Арапин.

Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,
Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,
Ударио стакла у пенџере,
Престрьо је свилом и кадифом,
Па је онда кули говорио:
"Што ћеш пуста у приморју, куло?
"Кад по тебе нитко шетат' нема:
"Мајке немам, а сестрице немам,
"А јоште се оженио нисам,
"Да по тебе љуба моја шеће;
"Ал' тако ме не родила мајка,
"Већ кобила, која бедевију,
"Запросићу у цара ђевојку;
"Јал' ће ми је царе поклонити,
"Јали ће ми на мејдан изићи."
То је Арап кули изрекао,
Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
"Господине, царе од Стамбола!
"Код мора сам кулу начинио,
"По њојзи ми нитко шетат' нема,
"А јоште се оженио нисам;
"Поклони ми шћерцу за љубовцу;
"Ако л' ми је поклонити не ћеш,
"А ти хајде на мејдан јуначки."
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит" мејданџије,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина.
Мејданџије млоге одлазише,
Ал' Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданџија,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големе невоље,
Ал' с' опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с' обуче у рухо господско,
А припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију:
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор у теркију,
И са стране тешку топузину;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.
Кад је дош'о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,
А за копље свез'о бедевију,
Пак разапе бијела чадора,
И на Стамбол он наметну намет:
Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу ђевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б'јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три месеца дана;
Ни ту није голема зулума;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела:
"Море царе! изводи ђевојку."
Па потеже тешку топузину,
Њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу утоварат':
"До петнаест бијелијех Дана,
"Док отидем у приморје равно,
"И сакупим киту и сватове."
Пак посједе танку бедевију,
И отиде у приморје равно,
Да он купи кићене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
"Јаох мене до Бога милога!
"За кога сам лице одгајила!
"Да га љуби црни Арапине!"
У то доба и ноћ омркнула;
Сан уснила госпођа царица,
Ђе јој на сну чоек говорио:
"Има, госпо, у држави вашој
"Равно поље широко Косово,
"И град Прилип у пољу Косову
"У Прилипу Краљевићу Марко:
"Вале Марка, да је добар јунак;
"Пошљи књигу Марку Краљевићу,
"Посини га Богом истинијем,
"Обреци му благо небројено,
"Нек ти отме шћерцу од Арапа "
Кад у јутру јутро освануло
Она трчи цару господару,
Те казује, шта је у сну снила.
Кад је царе р'јечи разумијо,
Брже пише сићана фермана,
Те га шаље бијелу Прилипу,
На кољено Краљевићу Марку:
"Богом синко, Краљевићу Марко!
"Ходи мене бијелу Стамболу,
"Погуби ми црног Арапина,
"Да ми Арап не води ђевојку,
"Даћу тебе три товара блага."
Ферман оде Краљевићу Марку,
Када Марко сићан ферман прими,
И кад виђе, шта с' у њему пише,
Он говори царском татарину:
"Иди с Богом, царев татарине!
"Поздрави ми цара поочима:
"Ја не смијем на Арапа доћи;
"Арапин је јунак на мејдану;
"Кад ми узме са рамена главу,
"Што ће мене три товара блага"
Оде татар цару честитоме,
Те казује, шта је рек'о Марко.
Кад то чула царица госпођа,
Она гради другу ситну књигу,
Те је шаље Краљевићу Марку:
"Богом синко, Краљевићу Марко!
"Не дај мене шћерцу Арапину,
"Ево тебе пет товара блага."
Књигу прими Краљевићу Марко,
Када виђе, што се у њој пише,
Он говори царском татарину:
"Иди натраг, царев татарине!
"Иди кажи мојој поматери:
"Ја не смијем на Арапа доћи;
"Арапин је јунак на мејдану,
"Скинуће ми главу са рамена;
"А ја волим моју русу главу,
"Нег' све благо цара честитога."
Оде татар и каза царици,
Што је рек'о Краљевићу Марко.
Кад то зачу царева ђевојка,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
"богом брате, Краљевићу Марко!
"Братимим те Богом истинијем,
"И кумим те богом истинијем
"И вашијем светијем Јованом,
"Не дај мене црну Арапину,
"Ево тебе седам товар' блага,
"И ево ти седам бошчалука,
"Нит' су ткани, нити су предени,
"Ни у ситно брдо увођени,
"Већ од чиста злата саљевани
"И даћу ти од злата синију,
"На синији оплетена гуја,
"Повисоко главу издигнула,
"У зубима држи драги камен,
"Поред ког се види вечерати
"У по ноћи, као у по дана,
"И даћу ти сабљу оковану,
"На којој су три балчака златна
"И у њима три драга камена
"(Ваља сабља три царева града),
"Још ћу царев печат ударити,
"Да те везир погубит' не може
"Док честитог цара не запита."
Посла Марку књигу по татару;
Када Марку ситна канта дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Онда стаде Марко говорити:
"Јаох мене, моја посестримо!
"Зло је доћи, а горе не поћи.
"Да с' не бојим цара и царице,
"Ја се бојим Бога и Јована;
"Баш ћу поћи, да не ћу ни доћи."
Он опреми натраг татарина,
Нит' му рече доћи, ни не доћи,
А он оде на танану кулу,
Те облачи на се одијело:
А на плећи ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака;
Па припаса сабљу оковану,
Јоште узе копље убојито;
И он сиђе у подруме Шарцу,
Потеже му седмере колане;
Па наточи један мијсх вина,
Објеси га Шарцу с десне стране,
А с лијеве тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни. амо,
Тад' се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Стамболу
Када дође бијелу Стамболу,
Он не иде цару ни везиру,
Веће иде у Новога хана,
У хану је конак учинио.
Кад је било испред тавне ноћи,
Он поведе Шарца на језеро,
Да га ладне напоји водице,
Ал' му Шарац воде пити не ће,
Већ погледа често око себе,
Ал' ето ти Туркиње ђевојке.
Покрила се зчађеном марамом,
Како дође на језеро млада,
Поклони се зелену језеру,
Пак језеру стаде бесједити
"Божја помоћ, зелено језеро!
"Божја помоћ, моја кућо вјечна!
"У тебе ћу вијек вјековати,
"Удаћу се за тебе, језеро,
"Волим за те, аего за Арапа."
Јави јој се Краљевићу Марко:
"Ој госпођо, Туркињо ђевојко!
"Што нагони тебе у језеро?
"За што л' ћеш се удат' за језеро?
"Каква ти је голема невоља?"
Проговара Туркиња ђевојка:
"Прођи ме се, гола дервишино!
"Што ме питаш, кад помоћ' не можеш?"
Све му каза од краја до конца,
Од шта млада бјежи у језеро:
"Најпослије казаше ми Марка
"У Прилипу граду бијеломе,
"И казаше, да је јунак Марко,
"Да би мог'о Арапа згубити;
"Ја сам њега Богом братимила,
"И кумила светијем Јованом,
"И даре му млоге обрицала;
"Но залуду! не шће доћи Марко,
"Не шће доћи, не дошао мајци!"
Ал' говори Краљевићу Марко:
"Не куни ме, моја посестримо!
"Ја сам главом Краљевићу Марко."
Кад то зачу лијепа ђевојка,
Објеси се Марку око врата:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Не дај мене црну Арапину."
Рече њојзи Краљевићу Марко:
"Посестримо, Туркињо ђевојко!
"Док је мене и на мене главе,
"Не дам тебе црном Арапину;
"Немој другом казивати за ме,
"Веће кажи цару и царици,
"Нек ми штогођ за вечеру спреме,
"Ал' нека ми вина не омале,
"Нек ми пошљу у Новога хана;
"Кад Арапин са сватови дође,
"Нека њега л'јепо дочекају,
"И нек тебе даду Арапину,
"Да у двору не замеће кавге,
"А ја знадем, ђе ћу те отети,
"Ако Бог да и срећа јуначка."
Оде Марко у хана Новога,
А ђевојка у цареве дворе,
Па казује цару и царици,
Да је дош'о Краљевићу Марко;
Кад то зачу царе и царица,
Спремише му господску вечеру,
И спремише црвенога вина,
И послаше у Новога хана.
Сједе Марко пити рујно вино,
А Стамбол се стаде затворати;
Дођ' ханџија, да затвори врата,
Пита њега Краљевићу Марко:
"Што се тако рано затворате?"
Ханџија му право казиваше:
"Ој Бога ми, незнани јуначе!
"Арапин је шћерцу испросио
"На срамоту у цара нашега,
"Вечерас ће доћи по ђевојку;
"Од његова страха великога
"Ми се тако рано затворамо."
Не да Марко затворити врата,
Већ он стаде, да види Арапа
И његове кићене сватове.
Стаде јека бијела Стамбола,
Ал' ето ти црна Арапина
На кобили танкој бедевији,
И за њиме пет стотина свата,
Пет стотина црнијех Арапа:
Арап ђевер, стари сват Арапин,
А Арапин црни младожења;
Скаче пуста под њим бедевија,
Испод ногу камен излијеће,
Те разбија хане и дућане!
Кад су били испред Новог хана,
Онда Арап сам себе говори:
"Боже мили! чуда великога!
"Цијел Стамбол јесте позатворан
"Од мојега страха великога,
"Осим врата од Новога хана!
"Да л' у њему ниђе никог нема?
"Да л' је како лудо и манито,
"Које јоште за мој страх не знаде?"
Оде Арап пред цареве дворе,
И ту тавну ноћцу преноћише.
Кад у јутру јутро освануло,
Цар изведе Арапу ђевојку,
И опреми рухо ђевојачко:
Натовари дванаест товара.
Пође Арап кроз Стамбол бијели
Са ђевојком и са сватовима;
Кад су били испред Нова хана,
Опет ханска врата отворена;
Арап нагна танку бедевију,
Да погледа, тко има у хану;
Марко сједи насред Новог хана,
Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје;
Шћаше Арап да заметне кавгу,
Али Шарац свезан на вратима,
Не даде му унутра уићи,
Већ кобилу бије по ребрима.
Арапин се у сватове врати,
Па одоше низ Стамбол-чаршију.
Тада уста Краљевићу Марко,
Он изврати ћурак од курјака,
И изврати капу од курјака;
Своме Шарцу потеже колане,
Па објеси мјешину са вином,
С друге стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Он узима копље убојито,
Пак се скаче Шарцу на рамена,
Ишћера га на Стамбол-чаршију.
Када стиже Арапске сватове,
Одмах стаде заметати кавгу
И прогонит' стражње мимо прве;
Кад доћера Шарца до ђевојке,
Он погуби кума и ђевера.
Глас допаде црном Арапину:
"Зла ти срећа, црни Арапине!
"Стиже јунак у твоје сватове;
"Коњ му није коњи каквино су,
"Веће шарен, како и говече;
"Нит' је јунак к'о што су јунаци:
"На њему је ћурак од курјака,
"На глави му капа од курјака,
"Нешто му се у зубима црни
"Као јагње од пола године;
"Како стиже, он заметну кавгу,
"И прогони стражње мимо прве,
"Погуби ти кума и ђевера."
Врати Арап сиву бедевију,
Па говори Краљевићу Марку:
"Зла ти срећа, незнани јуначе!
"Који те је ђаво навратио,
"Да ти дођеш у моје сватове,
"Да погубиш кума и ђевера?
"Или си луд и ништа не знадеш?
"Ил' си силан, пак си полудио?
"Или ти је живот омрзнуо?
"А тако ми моје вјере тврде!
"Потегнућу дизген бедевији,
"Седам ћу те пута прескочити,
"Седам отуд, а седам одовуд,
"Пак ћу онда тебе одсјећ главу."
Ал' говори Краљевићу Марко:
"Бре не лажи, црни Арапине!
"Ако Бог да и срећа јуначка,
"Ти до мене ни доскочит' не ћеш,
"А камо ли мене прескочити!"
Ал' да видиш црног Арапина!
Кад покупи дизган бедевији,
Пак је уд'ри оштром бакрачлијом,
Доиста га прескочити шћаше;
Ал' не даде Шарац од мејдана,
Већ се пропе он на ноге стражње,
И кобилу на предње дочека,
И мало је довати зубима,
Те јој уво десно одадрије,
Сва кобила у крви огрезну.
Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљића Марка!
Нити може погубити Марка,
Нит' се даде Арап погубити;
Стоји звека бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата;
Када виђе црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију.
За њиме се натурио Марко;
Ал' је брза пуста бедевија,
Брза му је, као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу;
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљуља покрај себе њоме,
Стиж' Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу,
И увати танку бедевију;
Он се врати кроз Стамбол-чаршију,
Ал' од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
И око ње дванаест товара
Лијепога руха ђевојачког.
Врати Марко лијепу ђевојку,
Одведе је у цареве дворе,
Па говори цару честитоме:
"Ето , царе, лијепе ђевојке,
"А ето ти од Арапа главе,
"А ето ти дванаест товара
"Што с' спремио руха уз ђевојку."
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар' блага,
А ђевојка седам бошчалука,
Нит' су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани;
Послаше му од злата синију,
На синији исплетена гуја,
Повисока главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Код кога се види вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Послаше му сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
И у њима три драга камена,
И међ' њима царев печат стоји,
Да га везир погубит' не може,
Док честитог цара не запита;
Све послаше Краљевићу Марку:
"Ето, Марко, блага неколико;
"Ако л' тебе понестане блага,
"Опет дођи поочиму твоме."

# Радул-бег и Бугарски краљ Шишман.

Мили Боже, на свему ти вала!
Двије су се завадиле гује,
Двије гује, два брата рођена:
Завади се бего Радул-бего
Са Мирчетом братом рођенијем;
Да око шта, веће ни око шта,
Око пусте земље Каравлашке,
Каравлашке и Карабогданске:
Мирко иште земље старјешинство,
А не да му бего Радул-бего,
Већ увати Мирчету војводу,
Те га баци на дно у тавнкцу,
Кључе баци у тихо Дунаво.
Како баци кључе у Дунаво,
Тако беже брата заборави.
Но Мирчети Бог и срећа дала,
У Радула добра љуба бјеше,
Жао снаси милосна ђевера,
Ноћом пусти ронце и рибаре,
Те извади кључе од тавнице,
Па огледа милосна ђевера,
Носи њему танке преобуке,
И рани га љебом бијелијем
А напаја вином црвенијем.
Тако стаде за три годинице,
Кад настаде година четврта,
Књигу пише краљу Шишманине,
Од Трнова од земље Бугарске,
Те је шиље бегу Радул-бегу:
"О чу ли ме, бего Радул-бего!
"Ево ми се мушко чедо нађе,
"Но те кумим Богом истинијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Дођи мене ка Трнову граду,
"Те ми крстиш у бешици сина,
"Нек смо, бего, главни пријатељи!"
Књига дође бегу Радул-бегу,
А кад бего књигу проучио,
Уд'рише му сузе од очију,
На ум паде бегу Радул-бегу,
Ђе ће њега краљу преварити,
На невјери сама погубити,
Пак дозивље љубу Анђелију,
Оде шњоме бего говорити:
"О чу ли ме, моја вјерна љубо!
"Ево мене ситна књига стиже
"Од Шишмана из земље Бугарске,
"Краљ ме зове, да му крстим сина,
"Но ја видим, ђе је пријевара,
"Ђе ће краље мене да превари
"И на вјери мене да погуби,
"Да ми отме земље и градове
"И зароби тебе за љубовцу;
"Но ме свјетуј, моја вјерна љубо!"
Женска страна мудро проговара:
"Господару, бего Радул-бего!
"Ђе су жене људе свјетовале?
"Што л' ћу и ја тебе свјетовати,
"Кад ено ти свјета у тавници,
"Брата твога, а ђевера мога,
"Господара Мирка војеводе?
"Он ће тебе мудро свјетовати."
Ал' говори бего Радул-бего:
"Мучи љубо, муком умукнула!
"Јер помињеш Мирчету војводу?
"И кости су њему иструнуле."
Кад то зачу љуба Радулова,
Она оде на тавничка врата,
Те изведе Мирчету војводу,
Одведе га у бијеле дворе,
Па добави млада берберина,
Те обрија Мирчету војводу,
Обуче му господско од'јело,
Оде шњиме бегу на чардаке.
Кад га виђе бего Радул-бего,
Пред њиме је на ноге скочио,
Руке шири, те г' у лице љуби,
А пита га за јуначко здравље:
"Јеси ли ми, брате, у животу?"
Проговара Мирчета војвода:
"Јесам, брате, али у рђаву:
"Убила ме рђа од тавнице,
"Једва носим у костима душу."
Оде му се бего туговати,
Шта му пише краљу Бугарине:
"Но чу ли ме, мој брате Мирчета!
"Свјетуј мене и научи, брате,
"Хоћу л' ићи граду Трновоме
"И повести триста Угричића?"
Ал' му вели Мирчета војвода:
"О мој брате, бего Радул-бего!
"Што ће тебе триста Угричића,
"Тек да буде триста удовица;
"Но јесу л' нам наше старе слуге?
"Јели ђегођ Србе Радосаве?
"Јели шаиме Пијаница Ђуро?
"Служи л' јоште Грчићу Манојло?"
Ал' говори бего Радул-бего:
"Јесу нама у животу слуге:
"Дома нам је Грчићу Манојло
"И са њиме Пијаница Ђуро;
"Нема овђе Срба Радосава,
"Већ га кажу у Видину граду."
Али вели Мирчета војвода:
"Пиши књигу Србу Радосаву,
"Нек те чека на води Босути,
"А ти узми двије вјерне слуге,
"Пак ти иди граду Трновоме,
"Не плаши се краља Шишманина:
"Ако стане рујно пити вино,
"Пиће за те Пијаница Ђуро;
"Ако л' оду Грчки говорити,
"Говориће Грчићу Манојло;
"Ако л' буде мејдан дијелити,
"Дијелиће Србе Радосаве."
Кад то зачу бего Радул-бего,
Књигу посла Србу Радосаву,
Да га чека на води Босути,
А он оде с двије вјерне слуге;
Таман бјеше на воду студену,
Ал' ето ти Срба Радосара,
Шњим се бего у лице пољуби,
Раде бега у скут и у руку,
Па одоше Трновоме граду.
Лијепо их дочекао краљу:
Коње води у ахаре доње,
Бега води на горње чардаке,
За готову совру засједоше.
Пише вино за неђељу дана,
С краљем пије дванаест риџала,
А са бегом цигле до три слуге.
Често гледа беже Радул:беже,
Често гледа у бијеле дворе,
Хоће ли му кумче донијети;
Ал' да видиш краља Шишманина,
Ђе донесе једну купу вина,
Купа, кажу, од дванаест ока,
Наздрави је бегу Радул-бегу,
Бег је даде Пијаници Ђуру,
Ђуро попи, ништа не осјети.
Кад то виђе краље Бугарине,
Он отиде грчки говорити,
Да погуби бега Радул-бега
И његове до три вјерне слуге;
Но Манојло Грчки разабрао,
Па подвикну Срба Радосава:
"Зар не видиш, ђе смо изгинули?"
А кад зачу Србе Радосаве,
Он потрже мача зеленога,
Те погуби краља Шишманина,
Око њега дванаест риџала,
Трново му похараше града,
Из ризнице покупише благо,
Одведоше коње и соколе,
Отидоше ка Букрешту граду.
Тешко брату једном без другога!

# Љутица Богдан и војвода Драгија.

Служио је Љутица Богдане,
Служио је војводу Драгају,
Служио га за девет година;
Не служи га, што он блага нема,
Већ за добра из потаје шарца.
Кад настала година десета,
Подиже се војвода Драгија
Са господом итар лов ловити;
Сва господа соколе понела,
А Драгија малена крагуја.
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
А Драгија малена крагуја;
Сваки соко утву уватио,
Крагуј птица утве не увати.
То Драгији врло мучно било,
Пак дозива Љутицу Богдана:
"О Богдане, моја верна слуго!
"Трчи, сине, двору бијеломе,
"Донеси ми сивога сокола,
"Ђда би нам утву уватио,
"Еда би нам образ осветлао
"На језеру међу господари."
А беседи Љутица Богдане:
"О Драгија, драги господару!
"Не ће дати разумна госпођа
"Без твојега кака обележја."
Он му даде и два обележја:
Од појаса свилену мараму,
С десне руке бурму позлаћену:
"Ево, сине, и два обележја,
"Донес' брже сивога сокола."
Узе Богдан оба обележја,
Оде брже двору Драгијину,
Пак дозива љубу Драгијину:
"О госпођо, Драгијина љубо!
"Поздравље ти од твог господара,
"Господара и мога и твога,
"Да му пошљеш из потаје шарца,
"И да пошљеш сивога сокола."
А беседи љуба Драгијина:
"О Богдане, наша верна слуго!
"Ја ћу дати сивога сокола,
"Али не смем из потаје шарца."
Он извади оба обележја:
"Ево бурма за витеза шарца,
"А марама за сива сокола."
Нема куда љуба Драгијина,
Отворила деветора врата
И десету браву Дубровничку,
Из потаје коња изводила,
Оседла га и накити лепо,
Па га даде Љутици Богдану,
Даде њему коња и сокола;
Кад се Богдан на шарцу видио,
Онда рече Љутица Богдане:
"Остај с Богом, љубо Драгијина!
"Ја не дворим тебе и Драгију
"Ево има девет годиница
"И настала година десета,
"Не дворим вас, што ја блага немам,
"Већ за овог из потаје шарца."
Отиште се преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба;
А запишта љуба Драгијина,
Па потрча у господске дворе,
Те дозива девера Манојла:
"Јао мене, девере Манојло!
"Одбеже нас Љутица Богдане,
"И одведе из потаје шарца,
"И однесе сивога сокола."
Онда скочи дијете Манојло,
Па уседе на коња Шаврана,
Отиште се за њим преко поља.
Брзо Шавран достигнуо шарца;
Кад то виде Љутица Богдане,
Осврте се с десна на лијево,
Те погуби дијете Манојла,
Па освоји и коња Шаврана,
Те састави шарца и Шаврана.
Глас допаде Драгији војводи:
"Зло си сео, војвода Драгија!
"Зло си сео и вино попио
"На језеру међу господари!
"Одбеже те Љутица Богдане,
"Одведе ти шарца и Шаврана,
"Манојла ти брата погубио."
Онда скочи војвода Драгија,
Оде вришко двору господскоме,
Па уседе шару бедевију,
Од које је и Шавран и шарац;
Доброј шари добру вољу даје,
Цичи шара, како змија љута,
На ноздрве модар пламен лиже,
Меће пене преко господара,
Но с три копља у висине скаче,
Но с четири добре[50] у напредак;
Брзо шара достиже Богдана,
Достиже га, па га и престиже;
А када се натраг повратила,
Она цикну, како змија љута,
Пак довати Љутицу Богдана,
Довати га зуби за ождреље,
Уд'ри шњиме о земљицу чарну,
Те се Богдан с душом растануо.
Над њим стао војвода Драгија,
Над њим: стао, те сузе пролива:
"О Богдане, моја слуго верна!
"И Богдане, моје чедо драго!
"Кад је тебе шарац омилио,
"За што ми га заискао ниси?
"Ја би ти га поклонио, сине,
"И твоју би трудбу наплатио;
"Не би тако лудо погинуо,
"Ни ја мога браца изгубио."
Па Богдана онде саранио,
Браца свога двору однесао,
Те и њега саранио лепо,
Обојици издао за душу,
Како царски ваља и требује,
Како ј' закон у вери ришћанској.

50) Добре ваља да је овдје мјесто добро, Славенски добрь.
# Опет то, али друкчије.

Цар честити диван учинио,
Све везире на диван позива,
Све му паше на диван дођоше,
Ал' не дође паша Сеидиме.
Цар пашама даде пашалуке,
И агама даде агалуке.
А кад царе диван разметнуо,
Ал' ето ти паше Сеидима,
Онда му је царе бесједио:
"Слуго моја, пашо Сеидиме!
"Камо се ти прије на дивана?
"Ја пашама дадо пашалуке,
"И агама дадо агалуке,
"Што ћеш сада, пашалука нема?"
Вели њему паша Сеидиме:
"О честити царе господине!
"Нисам мог'о на диван ти доћи,
"Јер сам иш'о доље у Дољане,
"Те гледао чуда негледана,
"У некога Комнен-каурина,
"Каква јаше вранца од мегдана,
"Онакога у свијету нема:
"На челу му јарко сунце сија,
"А на грлу сјајна мјесечина,
"На сапима звијезда даница;
"Кад га игра, зледати се не да."
Онда царе стаде бесједити:
"А да чујеш, пашо Сеидиме!
"Добави ми вранца Комненова,
"Ја укради, ја за благо купи,
"Метнућу те до себе везиром,
"И даћу ти три бијела града,
"Нек су твоји, докле ти је трага;
"Ако л' ми га добавити не ћеш,
"Нека знадеш, осјећ' ћу ти главу."
Кад то чуо паша Сеидиме,
Све мислио, на једно смислио,
Па он оде младу берберину,
Те је своју обријао браду,
Па се гради од Пазара Раде,
Право иде Комненову двору,
И Комнену Божју помоћ виче;
Мало га је Комнен познавао,
Па је њему био говорио:
"Здраво да си, пашо Сеидиме!
"Што си, море, обријао браду,
"Кад ти није за невољу било?"
Мудро га је паша преварио:
"О Комнене, што си полудио,
"Ја нијесам паша Сеидиме,
"Већ сам главом од Пазара Раде;
"Ја сам чуо и људи ми кажу,
"Да ти имаш доста соколова,
"Да ми дадеш два сокола сива,
"Служићу те, колико рекнемо!"
Онда вели Комнен војевода:
"Ој Бога ми, Раде од Пазара!
"Ја би рек'о, да си Сеидиме,
"Да нијеси обријао браде,
"Јер је таког струка и узраста,
"И такога ода и погледа;
"А ја имам доста соколова,
"Даћу теби два сокола сива,
"Служићеш ме три године дана."
И на то је паша пристануо.
Служио га до двије године,
Не мог'о му ни видити вранца,
А камо ли њега да одведе;
Кад настала трећа годиница,
Пође Комнен у лов у планину
И поведе пашу Сеидима,
Да он лови утве златокриле,
Не понијо стари соколова,
Већ понијо тиће соколиће,
Који лову научени нису.
А кад Комнен у планину дође
Ка ономе зелену језеру,
Ђено плове утве златокриле,
Он ми пусти таће соколиће,
Да ватају утве златокриле;
Полетише утве под облаке,
А соколи утве и не гледе,
Него лете од јеле до јеле;
Онда вели Комнене војвода:
"Слуго моја, Раде од Пазара!
"Иди брже двору бијеломе,
"Донеси ми старе соколове,
"Да поватам тиће соколиће."
Ал' бесједи паша Сеидиме:
"Ој Бога ми, Комнен:господару!
"Твоја госпа вјеровати не ће,
"Не ће мени дати соколова,
"Већ дај мени каква обиљежја."
Превари се Комнене војвода,
Те му даде златан прстен с руке,
Лети паша Комненову двору.
Пита њега љуба Комненова:
"Слуго наша, од Пазара Раде!
"Камо теби Комнен господару?"
Онда јој је паша бесједио:
"Ој Бога ми, Комненова госпо!
"Ти не питај за Комнена твога!
"Силна га је опколила војска,
"Видиш, да сам коња уморио,
"До тебе је мене оправио,
"И ево ти посл'о обиљежје,
"Да му пошљеш вранца од мегдана,
"Не би л' своју избавио главу."
Превари се љуба Комненова,
Превари се уједе је гуја,
И отвори деветера врата,
И десета, па изведе вранца:
А кад паша посједнуо вранца,
Не даде му ђаво мировати,
Већ овако стаде бесједити:
"Јеси л' чула, Комненова љубо!
"Овако ми поздрави Комнена:
"Да му ј' Турчин одјахао вранца;
"Ја нијесам Раде од Пазара,
"Већ сам главом паша Сеидиме."
То изрече, па с коњем утече.
Оста јадна госпа кукајући,
Кукајући, кано кукавица,
Преврћући, како ластавица;
Пак изиђе на високу кулу,
Те припали бојницу лубарду.
А кад пуче бојница лубарда,
Чини ти се, земља се потресе.
То зачуо Комнен у планини,
И ума се јаду осјетио,
Пак се ману тића соколића,
Лети брже двору бијеломе,
Нађе јадну госпу кукајући:
"Што је, љубо, да од Бога нађеш?
"Јесу л' жива два близанца сина?"
Онда њему љуба говорила:
"О Комнене, жив' те Бог убио!
"Јесу живи, не били ти живи!
"Јесам ли те свагда сјетовала,
"Да свакије не наимаш слуга?
"А ти најми пашу Сеидима,
"Превари нас, одведе нам вранца;
"Што ћеш саде, јадна твоја мајка?"
Онда јој је Комнен говорио:
"Муч не бој се, драга моја љубо!
"Јел' остала сива бедевија,
"Што је нашег ождрјебила вранца?" -
"Остала је, ујели је вуци!
"Али вранца стигнути не можеш,
"Далеко је душман одмакао."
Узја Комнен сиву бедевију,
Оде право трагом за Турчином.
Што је вранац у три пута скак'о,
То кобила у један пут вата.
Насред га је горе сустигао;
Кад кобила угледала вранца,
Она врисну, гора се потресе,
Кад је вранац осјетио мајку,
Стаде вранад, макнути се не ће.
Бије њега паша Сеидиме,
Бије њега оштром бакарлијом:
"Ајде, вранче, жив' те Бог убио!
"Видиш, да сам изгубио главу."
Вранац стоји, макнути се не ће.
Повикује Комнене војвода:
"Стан'дер, пашо, да ти најам платим,
"Није право, тако да отидеш."
Достиже га, одс'јече му главу,
И поврати вранца од мегдана,
Оде двору и здраво и мирно.

# Болани Дојчин.

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
"Тебе хоће Арап преварити,
"Те ће ми те луда погубити,
"Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
"А каде ми брже прокапасте?
"Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
"Нису твоји двори прокапали,
"Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
"Али љеба, ал' црвена вина?
"Али злата, ал' бијела платна,
"Немаш чиме на ђерђефу вести,
"Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
"Доста имам љеба бијелога,
"А још више вина црвенога;
"Доста злата и бијела платна,
"Имам чиме на ђерђефу вести,
"Имам чиме, и имам по чему;
"Ал' да видиш и друге невоље:
"Јест дошао Усо Арапине
"Под Солуна у поље широко,
"Од Солуна иште заточника,
"Да изиђе њему на мејдана;
"У Солуну не има јунака,
"Да изиђе њему на мејдана;
"А кад виђе црни Арапине,
"Он удари порез на Солуна:
"Све на двора по дебела овна,
"По фуруну љеба бијелога,
"И по товар црвенике вина,
"И по кондир жежене ракије,
"И по двадест жутијех дуката,
"И по једну лијепу ђевојку,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу;
"Сав је Солун порез изредио,
"Редак дође на твоје дворове:
"Ти не имаш брата никаквога,
"Да саставља порез Арапину,
"Но смо јадне саме састављале,
"И ми јесмо порез саставиле,
"Ал' га нико однијети нема,
"Јер га Арап приватити не ће
"Без Јелице баш твоје сестрице;
"А чу ли ме, болестан Дојчине,
"Ја не могу љубит' Арапина,
"Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
"Ђе у тебе не има јунака,
"Да изиђе Арапу на мејдан,
"Но ми не би умријети с миром.'
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
"Јесте тебе доро у животу,
"И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Иди узми дора дебелога,
"Те га води моме побратиму,
"Побратиму Петру налбантину,
"Да ми кује вересијом дора,
"Хоћу исти Арапу на мејдан,
"Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
"Зар је мене побро преминуо,
"Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
"Није тебе побро преминуо,
"Но се тебе побро поздравио.
"Да му кујеш вересијом дора,
"Да он иде Арапу на мејдан;
"Кад се врати, да ти потков плати "
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
"Ја не кујем коње вересијом;
"Да ми дадеш твоје оке чарне,
"Да их љубим, док се побро врати
"И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
"Бог убио твога побратима!
"Он не кује коња вересијом,
"Но он иште моје очи црне,
"Да их љуби, док му потков платиш;
"Ја не могу налбанте љубити,
"Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Оседлај ми дора дебелога,
"Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
"Донеси ми једну крпу платна,
"Утегни ме, селе, од бедара,
"Од бедара до витих ребара,
"Да се моје кости не размину,
"Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
"Од како је Дојчин преминуо,
"Није бољи јунак проишао
"Кроз Солуна града бијелога,
"Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
"Јоште ли си, море, у животу?
"Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
"А прођи се кавге и ђавола,
"Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
"Изађи ми на мејдан јуначки,
"Да јуначки мејдан дијелимо,
"А ласно је пити рујно вино
"И љубити Солунске ђевојке "
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
"Ти се прођи кавге и ђавола,
"Но одјаши да пијемо вино,
"Џаба тебе порез од Солуна,
"И џаба ти Солунске ђевојке;
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
"Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
"Што си мене коња потковао,
"Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
"Нијесам ти дора потковао:
"Ја се, брате, мало нашалио,
"Анђелија љута и проклета,
"Она плану, како ватра жива,
"Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.

# Женидба Ђурђа Смедеревца.

Кад се жени Смедеревац Ђуро,
На далеко запроси ђевојку,
У лијепу граду Дубровнику,
У онога краља Мијаила,
По имену Јерину ђевојку.
Ђуро проси, краље му је даје.
Док испроси лнјепу ђевојку,
Строши Ђуро три товара блага,
Док дарива свасти и пунице,
Он потроши хиљаду дуката.
Када стаде свадбу уговарат',
Онда краље говорио Ђуру:
"Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!
"Када дођеш Смедереву твоме,
"Те ти станеш купити сватове,
"Ти не зови Срба у сватове,
"Јер су Срби тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије,
"Опиће се, заметнуће кавгу,
"Не ћеш кавзи џевап учинити,
"А камо ли одвести ђевојку;
"Већ ти зови Грке и Бугаре,
"Купи свата, колико ти драго,
"По ђевојку, кад је тебе драго."
Кад то зачу Смедеревац Ђуро,
Опрема се двору бијеломе,
Па он оде Смедереву граду,
У путу га ситна књига стиже
Од Јерине лијепе ђевојке.
,Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!
"Кад :ти дођеш б'јелу Смедереву,
"Те ти станеш купити сватове,
"Ти не слушај старца баба мога:
"Ти не зови Грка ни Бугара,
"Не ћеш изић' ни изнијет' главе
"Из нашега града Дубровника,
"Ја некмоли извести ђевојке;
"Веће зови Србе у сватове:
"Кума куми Дебелић-Новака.
"А прикумка Новаковић-Груја,
"Старог свата Сибињанин-Јанка,
"А ђевера Краљевића Марка,
"А чауша Рељу Крилатицу,
"А војводу Обилић-Милоша,
"Барјактара Топлицу Милана,
"А привенца Косанчић-Ивана,
"А остале које тебе драго;
"Купи, Ђуро, хиљаду сватова,
"Па ти хајде, када тебе драго"
Када Ђуро књигу разгледао,
Не бјеше му мило николико,
Он у мисли Смедереву дође.
Далеко га мати угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Руке шире, у лице се љубе,
Ђуро мајку у бијелу руку,
Узеше се за бијеле руке
И одоше на бијелу кулу,
Па сједоше за совру готову.
Пита мајка Смедеревца Ђура:
"А мој сине, Смедеревче Ђуро!
"Јеси ли ми путовао мирно?
"Јеси л' мене снаху испросио,
"Мене снаху, тебе вјерну љубу?"
Вели њојзи Смедеревац Ђуро:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Ја сам тебе путовао мирно,
"И тебе сам снаху испросио,
"Тебе снаху, мене вјерну љубу,
"У лијепу граду Дубровнику
"У онога краља Мијаила,
"По имену Јерину ђевојку.
"Док испросих Јерину ђевојку,
"Ја потроших три товара блага,
"Док даривах свасти и пунице,
"Ја потроших хиљаду дуката;
"А кад стадох свадбу уговарат',
"Онда мене краљу бесједио,
"Када станем купити сватове,
"Да не зовем Срба у сватове:
""У пићу су тешке пијанице,
""А у кавзи љуте кавгаџије,
""Опиће се, заметнуће кавгу.
""Не ћеш кавзи севап учинити,
""А камо ли одвести ђевојку;
""Веће зови Грке и Бугаре,
""Па их купи колико ти драго,
""По ђевојку, када тебе драго.""
"Ја отале пођох, стара мајко!
"У путу ме ситна књига стиже
"Од Јерине од моје ђевојке:
""Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!
""Кад ти дођеш б'јелу Смедереву,
""Те ти станеш купити сватове,
""Ти не слушај старца баба мога:
""Ти не зови Грка ни Бугара,
""Не ћеш изић' ни изнијет' главе
""Из нашега града Дубровника,
""Ја некмоли извести ђевојке:
""Веће зови Србе у сватове:
""Кума куми Дебелић-Новака,
""А прикумка Новакова Груја,
""Старог свата Сибињанин-Јанка,
""А ђевера Краљевића Марка,
""А чауша Рељу Крилатицу,
""А војводу Обилић-Милоша,
""Барјактара Топлицу Милана,
""А привенца Косанчић-Ивана,
""А остале које тебе драго;
""Купи, Ђуро, хиљаду сватова,
""Па ти хајде, када тебе драго." "
"Сад ме сјетуј, моја стара мајко!
"Ал' ћу слушат' краља таста мога,
"Ал* Јерину лијепу ђевојку?"
Вели њему остарила мајка:
"О мој синко, Смедеревче Ђуро!
"Латини су варалице старе,
"Хоће тебе, синко, преварити;
"Ти не слушај краља таста свога,
"Већ послушај Јерину ђевојку,
"Па ти зови Србе у сватове
"Ако тебе буде до невоље,
"Они ће ти бити у невољи."
Кад то зачу Смедеревац Ђуро,
Сједе писат' књиге по кољену,
Растури их на четири стране,
Па почину неколико дана,
Ал' ево ти Сгарога Новака
И са њиме дијете Груица;
Мало за тим постајало време,
Али ето од Сибиња Јанка,
Води Јанко стотину сватова;
Оде Јанко на бијелу кулу,
Помоли се низ пољице Марко,
А за Марком Реља од Пазара,
А за Рељом војвода Милошу,
За Милошем Топлица Милане,
За Миланом Косанчић Иване.
Састаше се Српске војеводе
И хиљаду кићених сватова.
Лијепо их дочекао Ђуро,
Па је њима тихо бесједио:
"Браћо моја, хиљада сватова!
"Ја не идем сада Дубровнику,
"Веће шаљем побратима Марка;
"Лијепо ми послушајте Марка
"И мог кума Старину Новака."
Одатле се свати подигоше,
Дубровнику путоваше мирно.
Кад су дошли Дубровнику граду,
Ондај рече Краљевићу Марко:
"Браћо моја, хиљада сватова!
"Сада ћемо на капије доћи,
"Ваља проћи, моја браћо драга!
"Седамдесет и седам капија,
"Док се дође под бијелу кулу,
"Под кулом су совре постављене,
"На соврама вино и ракија
"И остале сваке ђаконије;
"Око соври слуге и слушкиње,
"Да примају коње и оружје:
"Коње дајте, оружја не дајте,
"Под оружјем за совре сједајте,
"Прек' оружја мрко вино пијте;
"Када дође Дубровачки краљу,
"Ви шутите, ја ћу говорити."
У ријечи под кулу падоше.
Слуге њима коње приватише,
А слушкиње свијетло оружје;
Коње даше, оружје не дају,
Под оружјем за совре сједају,
Прек' оружја мрко пију вино.
Ал' ето ти Дубровачког краља,
Па је њима тихо говорио:
"О мој куме, Старина Новаче!
"И до сад су свати долазили,
"Под оружјем нису пили вина."
Новак ћути, ништа не говори,
Проговори Краљевићу Марко:
"Пријатељу, Дубровачки краљу!
"Оваки је адет у Србаља:
"Прек' оружја пију мрко вино,
"Под оружјем и санак бораве."
Краљ се врати и оде на кулу.
Ту су ноћцу тавну преноћили,
Кад у јутру јутро освануло,
Ал' повика с бедена Латинче:
"Чујеш куме, Дебелић-Новаче!
"Ето горе на бијелој кули,
"Онђе има двоје Латинчади,
"Зову тебе на мејдан јуначки,
"Ваља њима на мејдан изићи,
"Па одвести Јерину ђевојку."
Кад то зачу Старина Новаче,
Он погледа на Груицу свога,
А Груица не шће ни на кога,
Веће скочи на ноге лагуне,
Па он оде уз бијелу кулу,
Кад изиђе на кулу танану,
Срете њега двоје Латинчади
С двије оштре сабље у рукама,
На Груицу јуриш учинише,
Паде Грујо по земљици црној,
Ману руком и мачем зеленим,
Од двојице начини четари,
Па он пође низ бијелу кулу,
Јави му се Јерина ђевојка:
"Стани мало, дијете Грујице"
Па му баци јабуку од злата:
"Нај то тебе, дијете Груица:
"Ако тебе до невоље буде,
"Нека знадеш, ђе Јерина сједи."
Сиђе Грујо Старини Новаку
И донесе главе од Латина.
Истом Грујо сједе за трпезу,
А повика с бедена Латинче:
"Чујеш куме, Старина Новаче!
"Ето доље под бијелом кулом,
"Ту имају три коња витеза,
"У седлима до три бојна копља,
"Врхови им небу окренути,
"Да прескочиш три коња витеза,
"Па да водиш Јерину ђевојку.''
Кад то зачу Старина Новаче,
Он погледа Краљевића Марка,
Марко гледа од Сибиња Јанка,
Јанко гледа Рељу Бошњанина,
Реља скочи на ноге лагуне,
Па он оде под бијелу кулу,
И прескочи три коња витеза
И на њима до три копља бојна,
Па потеже сабљу оковану,
Око коња дванаест катана,
Све дванаест Реља погубио,
Па узима три коња витеза,
Одведе их Старини Новаку.
Истом Реља сједе за трпезу,
Али виче с бедена Латинче:
"Хајде куме, Старина Новаче'
"Те стријељај на кули јабуку."
Гледа Новак војводу Милоша,
Милош скочи на ноге лагуне,
Узе стр'јелу за златну тетиву,
Устријели на кули јабуку,
Па донесе Старини Новаку.
Ражљути се Краљевићу Марко,
Па говори Старини Новаку:
"Да ја знадем, ђе сједи Јерина,
"Ја их не бих више ни молио."
Вели њему дијете Груица:
"Хајде за мном, Краљевићу Марко.
"Виђео сам, ђе сједи Јерина."
Изиђоше на кулу танану,
И нађоше Јерину ђевојку,
Сведоше је низ танану кулу,
Ал' повика с бедена Латинче:
"Чујеш куме, Старина Новаче!
"Пред вама је сада затворено
"Седамдесет и седам капија."
Проговори Краљевићу Марко.
"Дај ми, Грујо, Шарца од мејдана,
"На њему су кључи од капија."
Грујо њему доведе Шарина;
Кад се Марко довати Шарина,
Па потеже тешку топузину,
Колико се Марко ражљутио,
Како^врата која удараше,
На четири поле одлијећу,
Док он дође на градску капију,
Тврда бјеше, да је Бог убије!
Кад удара тешком топузином,
Сва се љуља из темеља кула,
И просу се из куле камење;
Ал' повика Дубровачки краљу
(На кули се оној догодио):
"Немој више ударати, Марко."
Па долеће и донесе кључе,
И отвори од капије врата.
Стаде Марко капији на врата,
Броји својих хиљаду сватова,
Сватови му на број изиђоше.
Онда рече Краљевићу Марко:
"Ходи амо, пријатељу краљу,
"Ходи краљу, да се дарујемо,
"Дарујемо, и да с' опростимо,
"Што је који учинио квара."
Дође њему Дубровачки краљу,
Он мишљаше и очекиваше,
Да ће њега даривати Марко;
Ману Марко топузином тешком,
Мртав краље паде на капију,
А отиде хиљада сватова,
Прав' одоше Смедереву граду,
Кад су дошли граду Смедереву,
Лијепо их Ђуро дочекао,
И држа их петнаест данака;
Оде Ђуро с Јерином на кулу,
А остали сваки двору своме.

# Ђурђева Јерина.

Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б'јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
"Мој унуче, нејачак Максиме!
"Би ли мене нешто сјетовао?
"Ја имадем шћерцу мљезиницу,
"Троји су је просци запросили:
"Једно проси Вилип Маџарине,
"Од Маџарске од земље богате;
"Друго проси од Москова краљу;
"Треће проси цар Отмановићу
"Од Стамбола града Цариграда;
"Сјетуј мене дијете, Максиме,
"Ком ћу просцу моју ћерку дати?"
Бесједи јој дијете Максиме:
"Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
"Ако хоћеш мене послушати,
"Подај ћерку Вилипу Маџару,
"Те ће она бити у богату;
"Ако не даш ћерку за Маџара,
"А ти подај од Московске краљу,
"Кад будемо с краљем пријатељи,
"Москови су од боја јунаци,
"Могу нама помоћ' војевати;
"Ако ли је дадеш за Турчина,
"Турчин хоће земљу од мираза,
"Хоће земљу, хоће и градове."
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г' црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
"Бог т' убио, моја стара бако!
"Куд је дала, у з'о час је дала!
"С њоме дала земљу и градове!"
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.
# Смрт војводе Каице.

Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С' собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с' доити Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња,
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
С' собом води три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Краљ му Божју помоћ називао.
"Божја помоћ, војводо Сибињска!"
Војвода му боље одазива:
"Здраво, краљу од Маћедоније!
"Златна круно под небом на земљи,
"Јасна звездо на Маћедонији!
"Звао би те, да се напијемо,
"Немам овде вина ни ракије,
"А да си ме затекао, краљу
"Код Немеша бана Вршачкога,
"Може бити, да би се напили;
"Већ сам с децом игру заметнуо,
"Оди, краљу, да се поиграмо."
Ал' беседи господине краљу:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
"И господство, да господујемо,
"Мудра памет, да паметујемо,
"У мен' има и млађи војвода,
"који би се ради поиграти,
"Своме краљу образ осветлати."
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем' златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ' честитог лица краљевога.
Каква ј' красна Каица војводо!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
Од кадиве, извезена златом,
На долами токе сува злата,
А покрај њи тридесет путаца,
Свако му је од по литре злата,
А под грлом литра и по злата,
Које му се на бурму одвија,
Те војвода њиме пије вино;
На војводи чизме и чакшире,
Чизме су му сребром потковане,
А чакшире од плаве кадиве;
По долами коласта аздија,
Сва од сребра и од чиста злата;
На војводи калпак свиле беле,
За калпаком од сребра челенка,
О њој златни триста трепетљика,
Свака ваља два дуката златна,
У челенки два камена драга,
војводи се види путовати,
Кроз крајину водити војводе,
У по ноћи, кано и у подне;
Око врата колајна од злата,
За појасом две убојне стреле;
Висок јунак, танак у појасу,
Бела лица, црни наусница,
Црн му перчин појас премашио;
Преко крила гола сабља бритка,
Преко голе сабље пије вино;
Покрај чизме буздован позлаћен.
Кад се трипут обредише вином,
Каица ти на ноге устаде,
Па се своме он поклања краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Пусти мене међ' Маџаре, бабо!
"Да се мало поиграм с Маџари."
А краљ Ђурађ заче беседити:
"О Каица, моје чедо драго!
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Пустићу те међ' Маџаре, сине!
"Ал', тако ти улеве од краља!
"И тако ти леба царевога!
"Немој, сине, заметати кавге;
"Нас је мало, а млого Маџара:
"Што нас има? дванаест војвода,
"Није шала три стотин' Маџара
"И шездесет деце Каравлаа!"
Ал' Кајица беседио краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Не ћу, бабо, заметати кавге
"А тако ми улеве краљеве!
"И тако ми леба царевога!"
Краљ га не сме отправити сама,
Већ шњим посла Облачића Рада;
Обе љуте змије од крајине.
Војводе се међ' Маџаре шећу,
А Маџари игру започеше,
Прву игру, трка пешачкога;
Кад потрча Облачићу Раде,
Он натрча три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Другу игру, кола Маџарскога;
Кад заигра Каица Радоња,
Он надигра три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Трећу игру, скока јуначкога;
А кад скочи Облачићу Раде,
Он натскочи три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Започеше камена с рамена;
Камен дође Каици војводи,
Кад се баци Каица војвода,
Он надбаци три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
Ал' беседи војвода Сибињска:
"Мили Боже, да луда каура!
"Што би снаге, камену предаде."
Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи;
Кад се баци Каица војвода,
Од белега даље одбацио.
Расрди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
"Краљу Ђурђу од Маћедоније!
"Оди краљу, да се променимо:
"Дај ти мени дванаест војвода,
"Голе, босе, у кошуљи танкој,
"Ја ћу теби три стотин' Маџара
"Све на коњма под оружјем светлим,
"И даћу ти шесет Каравлаа,
"И даћу ти на сваку годину
"За живота три товара блага."
Славан Ђурађ заче беседити:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"Јеси л' чуо да ли запамтио:
"Да је била проја за шеницу?
"Да ли Маџар за Маћедонију?
"Да ли Србин за Ердељ-крајину?
"Не дам саме Каице војводе
"За четири на крајини бана:
"За Немеша бана Вршачкога,
"За Гецију бана Тителскога,
"За Иштвана бана Сланкаменска
"И за Петра бана Варадинског,
"Све од Вршца па до Варадина,
"За сву земљу и четири бана;
"За то не дам војводе Каице,
"А камо ли остали војвода!"
Расрди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил'на,
Па дозива војводу Каицу:
"Од' јуначе, да с' надстрељујемо!
"Да бијемо нишан За облаком."
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те де гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече;
Земљи паде војвода Кајица,
Врисну јунак, као соко сиви:
"Краљу Ђурђу родитељу красни!
"Уби мене Маџар изненада
"Брез јуначког мога огледања
"Моје сабље и деснице руке!"
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Бритка, сабљо свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Можеш ли ми преболети, сине?
"Да те баба на лекаре даде?"
"А Каица једва изговара;
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Ја ти, бабо, преболети не ћу;
"Јер су стреле пусте отроване,
"На змијину једу накаљене;
"Ако можеш, освети ме, бабо!"
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
"Ј'о Каица, мој соколе сиви!
"Ал' ти баби крила одломише
"И обадва ока извадише!
"Како ћете преболети баба?
"На Бељацу оставити сама,
"Да ми чуваш брез промене стражу?"
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ' Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да Је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Кавца Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
"Ј'о Каица, моје чедо драго!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"И крепости међу војводама!
"Сува злата Смедеревски кључи!
"Десно крило од Српске крајине!
"Како ће те преболети баба!
"Како ће те оставити сама,
"Да ми чуваш на Бељацу стражу
"Брез промене докле је крајине?"

# Женидба Тодора од Сталаћа.

Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору господскоме,
Вечерају, пију вино ладно;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
"О Тодоре, моје чедо драго!
"Већ сам, сине, врло остарила,
"Остарила и онемоћала,
"Не могу ти пословати, сине,
"Ни по белу двору посртати,
"Нити твоје госте приватати.
"Већ просипај ризницу и благо,
"Те ти проси госпођу девојку,
"Тебе љубу, а мене одмену.
"Нека ради по господску двору."
Тодор мучи, ништа не беседи,
Повечера и напи се вина,
Па устаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И недељу и васкрсеније
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио.
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цариградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију позлаћено перје,
Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар' блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили
Њима Тодор вишња Бога назва:
"Божја в' помоћ, бељаре девојке!
"О девојке, тако срећу стекле!
"Тако вам се убелило платно!
"Душо моја, на дар га делиле!
"Кажите ми друма Смедеревска?"
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
"Ето, јунак[52], друма Смедеревска "
А беседи Тодор Поморавац:
"Душо моја! госпођо девојко!
"Додајде ми мало воде ладне,
"Да с' напијем трудан и уморан
"Из далеке земље путујући."
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву.
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледачи не ће,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
"О Јерина, луда женска главо!
"Залуди си снау испросила
"И толико потрошила благо
"Кад си лудо роха оставила
"Од године опет до године:
"Одведе је Тодор од Сталаћа."
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Ти не држиш код себе војводе,
"Веће држиш Турке јаничаре,
"Војводе ти, ка' и јаничари,
"Те отимљу под сиље девојке
"Испрошене и прстеноване:
"Слушај чуда: Тодор Поморавац
"Одвео ми снау испрошену,
"Испрошену и прстеновану!"
Насмеја се Ђурађ на дивану:
"Оће Бог ме мој витез Тодоре!
"Ал" му врло требује девојка."
Ал' не може славан деспот Ђурђе
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа по дивану редом:
"О војводе, моји соколови!
"Витезови, моја десна крила!
"Јели мајка родила јунака,
"Ил' сестрица браца одржала
"И мушкијем опасала пасом,
"Да отиде до Сталаћа града,
"Да доведе везана Тодора?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал' удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л' му на бој изодили;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку:
"Прости Ђурђу, Српска круно златна!
"Ми идемо до Сталаћа града,
"Довешћемо везана Тодора."
Онда Ђурађ поче беседити:
"Ид'те децо, пошли у добри час!
"Ал' чујете, моја децо драга!
"Ко се годи на Тодора фали,
"Срамотан је сваки се враћао:
"Ја се бојим, моја децо драга,
"И ви ћете срамотни се вратит',
"Мене ћете ви осрамотити."
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал' у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
"На милости, Тодор-господару!
"Пред двором ти краљеве војводе,
"Они тебе пред дворе зазивљу."
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
"Браћо моја, добро сте ми дошли!
"Од'те у двор, вино да пијемо,
"Ја се женим те чиним весеље."
Ал' војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
Баци Тодор и кондир и вино,
Па и стаде бити буздованом,
А како и лако удараше,
Из бојни и седал' изметаше,
Са добријем коњма растављаше,
А са црном земљом састављаше,
Па бијене опет натерао,
Те бијени коње уседоше,
И попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо.
"Ид'те, браћо, пошли у добри час!
"Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
"Како сам вас дочекао лепо,
"А још лепше, браћо, испратио."
Па се мајки у дворе поврати:
"Сандаћија, моја мила мајко!
"Светуј мене, моја слатка рано!
"Куд ћу саде, на коју ли страну?
"Ако ћ' ићи Смедереву славну,
"Оће мене Ђурађ обесити;
"Ако ћ' ићи цару у Цариград,
"Назваћу се царев нови пребег."
А девојка слуша од девера,
Пак се млада пусти од девера.
Пак Тодора привати за руку:
"О Тодоре, драги господару!
"Зазор ми је у те погледати,
"А камо ли с тобом беседити,
"Бит' не може, ваља беседити:
"Ти не иди славну Смедереву,
"Нит' ти иди месту Цариграду,
"Одброј мене дван'ест товар' блага,
"И дај мене Србље витезове,
"Седамдесет бојнокопљаника,
"Копљаника, избрани јунака.
"Ја ћу сама ићи Смедереву,
"Да Јерини за'ви арач вратим;
"А тако ми добре среће моје!
"Невере ти учинити не ћу."
Онда уста Тодор Поморавац,
Те отвори на ризници врата,
И одброј'и дван'ест товар' блага,
И даде јој Србље витезове,
Да госпођи зафаита нема
Путујући сама Смедереву,
Оде шњиме граду Смедереву.
Кад је била граду на погледу,
Далеко је Јерина видела
Са чардака са бијеле куле,
Чим је вид'ла, тим је и познала,
И на њу се гротом насмејала:
"Благо мене, ето снае моје!
"Невере ми учинила није.
"Венчаће је за браца Томаша."
Поклања се љуба Тодорова:
"О Јерина, несуђена за'во!
"Не могу се по двапут венчати
"За живота господара мога "
То не слуша Јерина госпођа,
Већ под сиљем окумила кума,
И под сиљем нагна свештенике,
Те венчала браца и снашицу.
А кад дошла она ноћца тамна,
Те сведоше двоје младенаца
Кад Томаша санак преварио,
Трже ноже љуба Тодорова,
Те заклала браца Јеринина
Кад у јутру бео дан освану,
Подранила госпођа Јерина,
Те отишла у нову ал-башчу,
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу;
Кад ђердеку отворила врата,
Сва ложница у крви огрезла,
А братац јој у крви лежаше,
Невеста му стоји чело главе,
У руку јој ножеви крвави.
Кад то виде Јерина госпођа,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А запишта, као змија љута:
"За што, снао? да од Бога нађеш!
"За што си ми браца уморила?
"Да ниј' ово Јерина госпођа!
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Повикаше Србљи витезови,
Седамдесет бојнокопљаника:
"Остани се, Јерина госпођо!
"Од невесте љубе Тодорове,
"Од невесте, од наше госпође!
"Да нис' ово Србљи витезови'
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Онда оде Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Снаа ми је невер' учинила,
"Заклала ми браца у ложници."
Тад' јој стаде Ђурађ беседити:
"О Јерина, луда женска главо!
"Шта с' тражила, још си мало нашла;
"А нисам ли тебе беседио:
""Остани се, Јерина госпођа,
""Од невесте љубе Тодорове?""
Она свога браца изгубила,
Свога браца саранила лепо,
Са снаом се лепо помирила,
И сав јој је арач поклонила,
Те невеста оде двору своме.

52) Јунак мјесто јуначе! Ово је за невољу ради стиха.

# Секула се у змију претворио.

Оправља се војевода Јанко,
Оправља се на Косово равно,
И он води Секулу нећака;
Ал' беседе сестре Секулине:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Ти не води Секулу нећака,
"Секула је јошт нејако дете,
"Да Секула не изгуби главу:
"Секула је јединац у мајке."
Кад Секула речи разабрао,
Љутито је Јанку говорио.
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Ти не слушај моје миле сеје,
"Већ ме води на Косово равно."
Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Беседи им војевода Јанко:
"Ој Бога вам, Кучевкиње младе,
"Кучевкиње и Браничевкиње!
"Дајте мени три аршина платна,
"Да окрпим белога шатора,
"Даћу вама три дуката жута."
Ал' беседе Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње:
"Војевода Сибињанин-Јанко!
"Дај ти нама Секулу нећака,
"Даћемо ти три шатора платна."
Беседи им војвода Јанко:
"Не дам вама Секуле нећака
"За Кучево ни за Браничево."
Кад то рече војевода Јанко,
Расрде се Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Па беседе војеводи Јанку:
"Кад нам не даш Секуле нећака,
"Не дамо ти три аршина платна,
"Већ га води на Косово равно,
"Па га подај црним гавранов'ма,
"Нек му они црне очи пију,
"Очи пију, бело лице грде."
Оде Јанко на Косово равно.
Кад стигоше на Косово равно,
Разапеше те беле шаторе,
Пак беседи војевода Јанко:
"Сад на ноге, моји соколови,
"Те чувајте страже од Турака,
"А ја идем санак боравити."
Секула је Јанку беседио:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Сад ти идеш санак боравити,
"А ја идем у тај Турски табор,
"Створићу се змијом шестокрилом,
"Донећу ти цара честитога
"У зубима, кано и сокола:
"Кад устанеш, ујко и за санка,
"Немој дати умље за безумље:
"Ти не стрељај змију шестокрилу,
"Већ ти стрељај сивога сокола."
Оде Јанко санак боравити,
А Секула у тај Турски табор,
Створио се змијом шестокрилом
И донео цара честитога
У зубима, кано и сокола,
Шњиме паде Јанку на шатора,
Сви јунаци виком повикаше:
"Зло си лег'о, војевода Јанко!
"Зло си лег'о, а горе устао!
"Какво чудо на шатору твоме!"
Ђипи Јанко на ноге јуначке,
Па оп узе ту злаћену стрелу,
Па он мисли, на једно се смисли:
"Зашт' да стрељам сивога сокола,
"Кад сам и сам рода соколова?
"Волим стрељат' змију шестокрилу."
Запе стрелу за златну тетиву,
Па он стреља змију шестокрилу,
Писну змија, упусти сокола,
Змија паде на зелену траву,
А соко се диже под облаке,
Па одлети у тај Турски табор.
Кад то виде војевода Јанко,
Од љутине цикну, као гуја,
Ал' беседи Секула нећаче:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Нисам ли ти лепо говорио
"Кад си пош'о санак боравити,
"Да не дајеш умље за безумље,
"Да не стрељаш змију шестокрилу,
"Већ да стрељаш сивога сокола?"
Пита њега војевода Јанко:
"Слатко дете, Секула нећаче!
"Можеш ли ми ране преболети?" -
"Ујко Јанко, немерено благо,
"Не могу ти ране преболети:
"Већ кад мени судни часак дође,
"Укопај ме на друму широку,
"Да с' наслушам трупка от коњица
"И јаука од добри јунака."
То изусти, па душу испусти.
# Опет то, али друкчије.
(Комади од пјесме).

Боже мили! чуда великога!
Кад с' опрема од Сибиња Јанко,
Опрема се на бој на Косово,
Све поћера кљасто и слијепо,
И нејако од седам година;
Свог сестрића, Бановић-Секулу,
Њега млада од дванаест љета,
Оста њему девет сестреница,
И десета остарила мајка,
Више сина нема ниједнога
До дијете Бановић-Секулу,
Ал' је мајка шћерма бесједила:
"Ид'те, јадне, девет кукавица!
"Те молите свог мила ујака,
"Не би ли вам брата поклонио,
"Да не води њега у Косово."
Подиже се девет сестреница,
Замолише свог мила ујака!
"Молимо те, наш мио ујаче!
"Поклони нам брата јединога,
"Не води га млада у Косово,
"Ми немамо брата ни једнога,
"Него млада Бановић-Секулу;
"Не остављај девет сестреница
"Свијех девет младих кукавица.,
"Не остављај саморану мајку."
Ал' то Јанко ништа не слушаше,
Већ опрема дијете Секулу,
Избира му коња по избору,
А избира пусат по избору,
Подиже се војска силовита
И пред војском Бановић Секула,
За њим приста девет сестреница,
Па су тихо брату бесједиле:
"Мио брате, Бановић-Секула!
"Обрни се, да т' оке видимо,
"Да препочнем' оке на јаглуке;
"Кад се сестре брата поужеле,
:Да видимо оке на јаглуке."
Јест нејачак Бановић Секула,
Јест нејачак, али јесте мудар;
Он окрете сивога сокола,
Па сестрама тихо бесједио:
"Видите ли, моје сестренице!
"Ја виђите оке соколове,
"Оваке су оке у Секуле."
Отален се војска подигнула,
Прав' одоше у поље Косово.
"Мој ујаче, од Сибиња Јанко!
"Немој дати умље за безумље,
"Цара ћу ти жива донијети
"У зубима гује шестокриле."
Цар се Турски сазда у сокола,
Па одлеће небу под облаке,
Припази га Бановић Секула,
Па се сазда у шарену гују,
Па одлеће небу под облаке,
Те Турскога цара уватио,
Донесе га Јанку на чадора,
Стоји писка цара Сулемана,
Стоји писка, како љуте гује.
Јанко бјеше лег'о под чадором,
Бјеше лег'о санак боравити,
Кад се прену и очима виђе,
Он дозива бан-деспота Ђура:
"Богом брате, бан-деспоте Ђуро!
"Да ви'ш, брате, чуда великога
"На мојему бијелу чадору:
"Уватила шестокрила гуја,
"Уватила сивога сокола,
"Пишти соко, како гуја љута;
"Ил' ћу бити гују, ил' сокола?"
Ал' говори бан:деспоте Ђуро:
"Зар не знадеш, од Сибиња Јанко,
"Да ми јесмо гн'језда соколова,
"А Турци су гн'језда гујињега?
"Удри гују, не удри сокола."
Кад то зачу од Сибиња Јанко,
Запе стр'јелу за златну тетиву,
Те удари гују шестокрилу,
Писну гуја, не пусти сокола;
Другом запе стр'јелу тетиву,
Те удара гују шестокрилу,
Писну гуја, не пусти сокола;
Трећом запе стр'јелу за тетиву.
Те удара гују шестокрилу,
Писну гуја, упусти сокола,
Гуја му се гаип учинила,
А соко се диже под облаке.
Мало време за тим постајало,
Ал' Секулу мало жива носе,
Па говори Бановић Секула:
"Мој ујаче, од Сибиња Јанко!
"Нисам ли ти, јадан, бесједио:
""Немој дати умље за безумље,
""Цара ћу ти жива донијети
""У зубима гује шестокриле?" "
Вели њему од Сибиња Јанко:
"мој сестрићу Бановић:Секула!
"Мореш ли ми ране пребољети,
"Да ти тражим од мора ећиме,
"Да ти градим мекане мелеме?"
Вели њему Бановић Секула:
"Не могу ти, ујко, пребољети:
"Што си гују једном ударио,
"Десну си ми руку саломио;
"Што си гују другом ударио,
"Десну си ми ногу саломио;
"Што си гују трећом ударио,
"То си мене у срц' ударио;
"Већ м' укопај, ујко, подалеко,
"Подалеко у гори зеленој,
"Да ми Турски коњи гроб не газе."
То изусти Бановић Секула,
То изусти, а душу изпусти[54].

54) Приповиједају (као што се и пјева.), да је бан-деспот Ћуро (Ђурађ Смедеревац) прије тога питао Јанка.

"Да ти да Бог, Сибињска војводо!
"Да добијеш цара на Косову,
"Каку б' нама вјеру оставио?"

А он одговорио, да ће им оставиш лијепу Маџарску вјеру, да граде мисе и да вјерују Рим-папу Онда бан-деспот Ђуро пошаље
посланике Турскоме цару, те га запита, каку ће им он вјеру оставити, ако разбије Маџаре; а Турски цар одговори:

"Начинићу цркву и џамију,
"Обадвије једну поред друге
"Ко ће клањат', нек ид' у џамију,
"Ко ће с' крстит', нек иде у цркву."
И за то веле да је бан-деспот Ђуро преварио Јанка.

# Женидба Влашића Радула [57].

Кад се жени Влашићу Радуле,
Запросио лијепу ђевојку,
Прстен даје, свадбу уговара"
"Ова свадба до петнаест дана,
"Док ја одем двору бијеломе
"И сакупим господу сватове."
Он отиде дворе бијеломе
И сакупи силу и сватове,
Он сакупи три стотине свата;
Свате купи, у сватове не ће,
Свога коња под ђевојку шиље,
И он шиље два брата рођена,
А два брата, два мила ђевера.
Па одоше свати по ђевојку;
Тамо су их л'јепо дочекали,
Сваком свату по бошчалук дали,
Младожењи коња и сокола,
И дадоше лијепу ђевојку.
Чауш виче, дабулана риче:
"Хазур! хазур! кићени сватови!
"Хазур свати, и хазур ђевојка!
"Већ хоћемо дома путовати"
Дигоше се кићени сватови,
Отидоше двору бијеломе;
Кад су били насред горе чарне,
Ал' у гори Дињар Бањанине,
На бојно се копље наслонио,
Све сватове редом пропустио,
А кад дође лијепа ђевојка,
Под ђевојком коња уватио.
Кад виђеше два мила ђевера,
За оштре се сабље дохитише,
Да Дињару одсијеку главу:
Ал' говори госпођа ђевојка:
"О Бога ви, два мила ђевера!
"Ви немојте њега погубити,
"Док чујемо шта ће говорити,
"Ласно ћете њега погубити."
Преклања се Дињар Бањанине,
Пред ђевојком црну земљу љуби
"Богом сестро, лјепа ђевојко!
"Ти ћеш бити љуба Радулова,
"Тамо су ми два нејака брата
"У тавници Влашића Радула,
"Не би ли их како избавила!"
Па се маши у свил'не џепове,
Те извади дванаест дуката
И дарива Богом посестриму,
Она њему свилену кошуљу
Па одоше двору бијеломе.
Кад су били пред бијеле дворе,
Сви сватови коње одјахаше,
А ђевојка не ће да одјаше:
Изишла је мајка Радулова,
Изнијела од злата синију,
На синији змију оплетену,
Оплетену од сребра и злата,
На њојзи је алем драги камен;
Па говори мајка Радулова:
"Одјаш' коња, мила снахо моја
"На част тебе од злата синија,
"На синији змија оплетена,
"Оплетена од сребра и злата,
"И на њојзи алем драги камен
"Те ми вези полуноћи, снахо,
"Полуноћи као у по подне."
Она јој се смјерно поклањаше,
Ал' од коња не ће да одјаше.
Изишле су сеје Радулове,
Изнијеле злаћено прстење:
"Одјаш' коња, мила снахо наша!
"На част тебе злаћено прстење,
"Те ти носи докле си нам млада."
Она им се смјерно преклањаше,
Ал' им коња неће да одјаше.
Љутите се у двор повратише,
Оштро ходе, а оштро говоре:
"О наш брате, Влашићу Радуле!
"Не ће снаха коња да одјаше,
"Док не види, за кога је дошла."
Наљути се Влашићу Радуле,
Голу сабљу у рукама носи:
"Одјаш коња, кучко! не ђевојко,
"Одјаш' коња, одсјећ' ћу ти главу;
"Ниси коња од баба довела,
"Већ си мога коња уморила."
Говори му госпођа ђевојка:
"Господару Влашићу Радуле
не љути се, не имаш се зашто:
"Не ћу тебе коња одјахати,
"Док ми не даш кључе од тавнице."
Грохотом се Радул насмијао,
Даде њојзи кључе од тавнице,
Па је онда коња одсједнула,
Па дозивље два мила ђевера.
"Ви хајдете, два мила ђевера,
"Кажите ми врата на тавници."
Отидоше шњоме на тавницу,
Отворише проклету тавницу,
Па говори лијепа ђевојка:
"Ко су браћа Дињар-Бањанина,
"Хајте амо на тавничка врата "
Изишла су два нејака брата,
Изишла су на тавничка врага,
Коса им је, њом би се покрили,
нокти су им, укопали би се,
Још пропишта тридесет робова
"Богом сестро, лијепа ђевојко
"Пусти и нас данас из тавнице."
Ал' говори лијепа ђевојка:
хајте, робље, на тавничка врата."
Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ђевојка:
"Бјеж' те, робље, куда које знаде."
Па узима до два побратима,
Одведе их у бијеле дворе,
Па дозива два бербера млада,
Један мије, други, косу брије
И погане нокте сарезује;
Дала им је б'јеле бошчалуке,
И на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе,
И даде им од злата јабуку:
"Поздрав'те ми Богом побратима,
"Побратима Дињар:Бањанина,
"Подајте му од злата јабуку."

57) Т. ј. Радул-бега из Каравлашке, а оженио се из Црне горе синовицом Ивана Црнојевића. У Црној се гори ова женидба и пјева и приповиједа много пространије, и врло ми је жао, што нијесам могао добити читаве пјесме по реду.

# Женидба Максима Црнојевића.

Подиже се Црнојевић Иво,
Те отиде преко мора сиња,
И понесе три товара блага,
Да он проси лијепу ђевојку
За Максима за сина својега
Милу шћерцу дужда од Млетака.
Иво проси, дужде се поноси;
Но се Иво оканити не ће,
Снаху проси три пуне године,
Снаху проси, а просипље благо.
Ја кад Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ђевојку,
Ђевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше:
Свадбу кажу у години првој.
Док отиде здраво до Жабљана,
И роди му вино и пшеница,
И сакупи хиљаду сватова.
Ја кад тако свадбу уредише,
Земан дође, те ти дому пође,
А прати га нови пријатељу,
Пријатељу дужде од Млетака,
И прате га два дуждева сина,
И прати га стотина Латина.
Но иштети Иван на походу:
Иде мудро, проговори лудо:
Рече дужду нову пријатељу:
"Пријатељу, дужде од Млетака!
"Чекај мене с хиљаду сватова,
"Од хиљаде мање бити не ће,
"Чини ми се хоће боти више;
"Кад пријеђем море у то поље,
"Ти истури хиљаду Латина,
"Нек ми срету у пољу сватове:
"Неће бити љепшега јунака
"У мојијех хиљаду сватова
"Ни у твојих хиљаду Латина
"Од Максима од мојега сина,
"Сина мога, мила зета твога"
А то слуша дужде од Млетака,
Два сокола, два дуждева сина,
И слушаше стотина Латина.
Мило било дужду од Млетака,
Руке шири, те г' у лице љуби:
"Фала, пријо, на бесједи такој!
"Кад ја стекох мила зета свога,
"Ком љепоте у хиљади нема,
"Вољећу га него око једно,
"Вољећу га њег' једнога сина;
"Ја ћу њему даре приправљати,
"Приправљати коње и соколе,
"И ковати чекркли челенке,
"И резати коласте аздије,
"Нека носи, нека се попоси,
"Ако л' тако то не буде, пријо,
"Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи."
Отале ми Ива испратише
И на море воду натурише,
Из ђемија њега истурише,
Оде Иван здраво и весело.
Ја кад био под бијели Жабљак,
Виђе Иван своје б'јеле дворе:
Бијели се у висину кула,
На ћошета сићани чардаци,
А сјају му срчали пенџери,
Виђе Иван, па се ужелио,
Ждрала коња фати бакрачлијом,
А притегну ђемом од челика,
Но му ждрале ситно подиграва.
Нитко први њега не угледа,
Угледа га вијерна љубовца
С биле куле на срчали пенџер;
Како виђе, позна господара
И под њиме од мегдана ждрала,
Па потрча низ високу кулу,
Па потрча, а из грла викну,
Викну слуге, набрекну слушкиње:
"А ви, слуге, пољу похитајте,
"Те сретите пољем господара: -
"Бре, слушкиње! бришите авлије; -
"А ђе си ми, дијете Максиме!
"Ну похитај пред капију нашу,
"Ето, сине, мила баба твога,
"Баба твога, господара мога,
"Јаше коња сјетно и весело,
"Чини ми се, снаху ј' испросио."
Но Ивану слуге похитале,
Те у пољу сретош' господара,
А Ивану љуба потрчала,
Цјелива га у скут и у руку,
Отпаса му свијетло оруже,
Па оруже грли у наруче,
У наручу носи на чардаке,
Вјерне слуге коње прифатише,
Ал' ето ти дијете-Максима,
Сребрн столак носи у наруче,
У сто сједе Црнојевић Иво,
Да с' одмори, да му чизме скину.
Како сједе у сребрна стола,
Очи му се одмах отимаше,
Те Максима погледује сина.
Та да видиш јада изненада!
Давно Иван дворе оставио
Просит' снаху три године дана,
Иза њега болест ударила
У Жабљака у постојбину му,
Мучна болест, оне красте веље,
На Максима красте напануле,
Те му б'јело лице нагрдиле,
бијело му лице нашарале,
Иза краста лице поцрњело,
Поцрњело и одрпавило.
Кунем ти се, како тамо кажу,
Грднијега у хиљади нема
Од Максима сина Иванова.
Паде на ум Црнојевић-Иву,
Ја какву је ријеч оставио
Код његова нова пријатеља:
Да одведе хиљаду јунака,
Да љепшега од Максима нема,
Јутрос, брате! нема грднијега.
Те се Иво био раскарио:
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Ни с ким Иво ријеч не бесједи,
Веће гледа у земљицу црну;
Колико се јунак раздертио
Виђе љуба, па се досјетила,
Подви скуте и подви рукаве,
Цјелива му руку и кољено:
"Господару! ја се молим тебе,
"Што с' у образ сјетно невесело?
"Ал' нијеси снаху испросио?
"Ал' ти није по ћуди ђевојка?
"Али жалиш три товара блага?"
Ал' је Иво љуби бесједио:
"Ну одаље! да те Бог убије!
"Ја сам нама снаху испросио;
"А по ћуди Латинка ђевојка:
"Што је земље на четири стране
"Љепоте јој у сву земљу нема,
"Онакога ока у ђевојке,
"Нит' онаког стаса ни образа:
"Ко ј' видио вилу на планини,
"Ни вила јој белћи друга није;
"Ја не жалим три товара блага,
"У Жабљаку пуна кула блага.
"На благу се ни познало није;
"Но сам дужду ријеч оставио,
"Да доведем хиљаду сватова,
"Да љепшега од Максима нема;
"Јутрос, љубо, нема грднијега;
"Ја се бојим кавге преко мора,
"Кад Максима сагледају мога"
Но да видиш једне женске стране,
Како грдно рече господару:
"Господаре, да од Бога нађеш!
"Куд те сила сломи преко мора
"На далеко четръест конака,
"Преко мора, да не видиш дома!
"Ни без Јада доведеш ђевојку!
"А код твоје земље државине,
"Земље твоје, Бара и Улћина,
"Црне горе и Бјелопавлића,
"Ломна Куча и Братоножића,
"И лијепе варош:Подгорице,
"И Жабљака твоје постојбине,
"И Жабљака, и око Жабљака;
"Да ожениш јединога сина,
"И да нађеш за сина ђевојку,
"Проћу себе главна пријатеља;
"Но те сила сломи преко мора."
Кад то зачу Црнојевић Иво,
Плану Иво, како огањ живи:
"Ни сам био, ни сам је просио;
"Ко ми дође, да ми је честита,
"Живу ћу му очи извадити."
Хабер оде од уста до уста,
То зачуше мали и велики,
И зачула сва господа Српска,
Те о томе нитко не бесједи.
Тако стаде од године једне,
Од године за девет пунијех
Не помиње нитко за ђевојку;
У десетој мезил књига стиже
Од љетова нова пријатеља,
Пријатеља дужда од Млетака,
Нов је био, па је постарио,
Давно ј' било то девет година!
Књига Иву на кољено паде,
Ал' му књига доста грдно каже:
"Пријатељу, Црнојевић-Иво!
"Кад забраниш у пољу ливаду,
"Јал' је коси, ја другоме даји,
"Да не бију слане ни шњегови
"По ливади цвијет расцавтио;
"Кад запросиш лијепу ђевојку,
"Јал' је води, јали је не проси:
"Ти ми проси милу шћеру моју,
"Ти је проси, и ја ти је дадох,
"И ми онда свадбу устовасмо,
"И ти каза до прве године,
"Док ти роди вино и вшеница,
"И сакупиш хиљаду сватова;
"Ево прође и девет година,
"Нити има тебе, ни сватова.
"Брже пиши лист књиге бијеле,
"Прати књигу милој шћери мојој,
"Шћери мојој, а тој снаси твојој,
"Да се твоја снаха преудаје,
"Да ми слику тражи према себе,
"А ти рђу тражи према тебе."
Ја кад виђе Црнојевић Иво,
Књигу учи, а љуто се мучи.
Код њега се нитко не придеси,
Не придеси мудрога јунака,
Ком' би своје дерте исказао,
Но од дерта погледује љубу:
"Љубо моја! ну ме сјетуј саде,
"Ал' ћу снаси књигу оправити,
"Да се наша снаха преудаје;
"Ал' ћу слати, али слати не ћу?"
Женска страна мудро проговара:
"Господару, Црнојевић-Иво!
"Ког' су љубе досле сјетовале,
"Кога досле, кога ли ћ' одселе,
"С дугом косом, а памећу кратком?
"Ал' ти хоћу ријеч проговорит':
"Од Бога је велика гријота,
"А од људи зазор и срамота,
"Ђевојачку срећу затомити
"И у њену роду узаптити.
"Послушај ме, драги господаре!
"Од шта си се данас препануо?
"Ако су га красте иштетиле,
"Ако бидну главни пријатељи,
"За то ријеч проговорит' не ће:
"Свак се боји муке и невоље.
"Господару! још бесједим тебе:
"Ако с' кавге преко мора бојиш,
"Имаш данас пуну кулу блага,
"У подруме трољетнога вина,
"У амбаре бијеле вшенице;
"Имаш на што свате покупити,
"Рекао си хиљаду сватова,
"Данас купи и хиљаде двије,
"По избору коње и јунаке,
"Ја кад виде тамо у Латина,
"Прегледају силу и сватове,
"Да је Максим слијепо дијете,
"Не смију ти кавгу заметнути.
"Купи свате, те води ђевојку,
"Господаре! више не премишљај."
Грохотом се Иван насмијао,
Књигу пише, даде татарину,
Те је прати дужду од Млетака:
"Пријатељу, дужде од Млетака!
"Ну ослушкуј и ноћи и дневи,
"Запалићу на граду топове,
"Запалићу тридесет топова,
"Па запалит' Крња и Зеленка,
"Нека оде јека под облаке;
"Пријатељу! часа не почаси,
"Но ми прати низ море ђемије,
"Да ми сратеш на мору сватове."
А кад Иво књигу оправио,
Ои призивље к себи јазиџију,
Па довати један табак књиге,
Искидаше књигу на комате,
Па пустише по књизи јазију,
Те позивље кићене сватове.
Прву књигу Иван оправио,
Прати књигу Бару и Улћину
На Милоша Обренбеговића:
"О Милошу Обренбеговићу!
"Позивљем те у моје сватове,
"Стари свате да си пред сватове;
"Но ми немој инокосан поби,
"Купи свата штогођ можеш веће,
"Нек се знаду свати старосватски."
Другу Иван књигу оправио
Покрај мора ломној гори Црној
На сестрића Јован-капетана:
"Бре, сестрићу, Јован-капетане!
"Виђи књигу, часа не почасив,
"Позивље те ујак у сватове,
"Да си ђевер уз танку Латинку
"Ти сестрићу, Јован-капетане;
"Но ми немој инокосан поћи,
"Купи свате ломну гору Црну,
"Гору Црну и Бјелопавлиће,
"Нека биде барем пет стотина,
"Пет стотина ђеверскијех свата,
"Нек је фала и мене и тебе.
"Кад сакупиш кићене сватове,
"Ти, сестрићу, да си под Жабљака,
"Под Жабљака у поље широко."
Трећу Иван ситну књигу пише
Ломну Кучу и Братоножићу
На војводу Ликовић-Илију:
"О Илија, Брдској земљи главо!
"Виђи књигу, не почаси часа,
"Ти војводо да си у сватове
"Под Жабљака у широко поље,
"Но, војводо, не пођ' инокосан;
"Поведи ми листом Брђанију."
А четврту књигу оправио,
Прати књигу у Дрекаловиће
На Милића Шереметовића:
"Бре, Милићу Шереметовићу!
"Купи свате све Дрекаловиће,
"Викни ђецу све Васојевиће,
"Крени ђецу до зелена Лима;
"Што је веће, то је боље за те."
Пету Иван књигу оправио,
Прати књигу варош-Подгорици,
Подгорици, бутун породици,
На рођака главнога јунака,
На сокола Кујунџијћа Ђура:
"Ти соколе, Ђуро Кујунџијћу!
"Виђи књигу, не почаси часа,
"Но ти купи кићене сватове,
"Купи браћу све Подгоричане,
"Па ођени коње и јунаке:
"Удри коњма седла османлије,
"И злаћене рате до копита,
"А на прси сјајна силембета,
"Нек с' јуначки коњи окићени;
"На јунаке дибу и кадифу
"И црвену чоху сајалију,
"Што од воде чоха црвенија,
"А од сунца чоха руменија,
"А на главе калпак и челенке,
"На јунаке меневиш доламе,
"А на ноге ковче и чакшире;
"Нек су наша ђеца окићена,
"Нек су наша ђеца ођевена
"Са онијем рухом господскијем,
"Да сватове моје зачините,
"Да љепоте ни тог руха нема,
"Да им нема лица ни облика
"У сву Српску земљу и Латинску:
"Латини се хоће зачудити
"А ономе Српском одијелу,
"У Латина свашта на свијету,
"Они могу сребро поковати,
"Поковати и сребро и злато,
"Сајалију чоху порезати;
"Не могу се довити Латини
"Господскоме на образу лицу,
"И господском оку јуначкоме,
"Што су ђеца ти Подгоричани."
Пету књигу Ђуру оправио,
И по књигам' позвао сватове,
А Жабљака и без књиге зовну,
И Жабљака и око Жабљака
Ја да можеш оком погледати
И ушима јеку послушати,
Кад се ситне књиге растурише
Од тог мора до зелена Лима,
Те пођоше Српске поглавице
И војводе, што су за сватове,
И делије све главни јунаци!
Кад виђеше старци и тежаци,
Потурише рала и волове,
Све се на јад сломи у сватове
У широко поље под Жабљака;
А чобани стада оставише,
Девет стада оста на једноме,
Све се сломи у широко поље
Господару јутрос на весеље.