# Цар Дуклијан и Крститељ Јован.
(из Црне Горе).

Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
"Ходи, побро, да се посиграмо,
"Ти коруном, а ја ћу јабуком."
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
"А не плачи, драги побратиме!
"Не мој мене уграбит' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
"Боже вјечни и пресвети оче!
"Хоћу ли се тобом заклет' криво
"Хоћу л' цару уграбит' коруну?"
Господ њему ријеч говорио:
"О Јоване, моја вјерна слуго!
"Закуни се мноме трипут криво,
"Теке не мој мојијем именом."
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
"А не бој се, мио побратиме!
"Не мој мене ти украст' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тацу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломио,
Па се натраг опет повратио,
И на главу ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно сунце[14] на небо донесе,
И Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
"А не бој се, моја вјерна слуго!
"Свакоме ћу тако учинити."
То је било, а Богу за славу.
Напомена

14) До сад свуда бјеше коруна (corona, круна), а ондје сунце! Ја сам још у дјетињству слушао, гдје се овај догађај и приповиједа у народу овако:

Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола Кад сиђе свети Аранђео на земљу, он се удружи с ђаволскијем царем; али се ђаволски цар осјети, шта он хоће, па се добро узме у памет. Ходајући тако по земљи њих двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало прокупају, онда рече свети Аранђео: "Де да ронимо, да гледамо, који може дубље." А ђаво му одговори: "Хајде де " Онда свети Аранђео зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад :греба и ђаво да зарони, али се боји, да му свети Аранђео не однесе сунце У томе му падне на ум, те пљуне, и од његове пљуванке постане сврака да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, свети Аранђео прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео, па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека. Кад ђаво чује сврачји глас, онда већ види шта је, па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет па дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за светијем Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад свети Аранђео корачи једном ногом к Богу на небо, ђаво га стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса Кад свети Аранђео дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?" А Бог му рече. "Ћути, не бој се; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину." И тако Бог уреди, те у свијех људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас.

# Свеци благо дијеле.

Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил' се земља тресе!
Ил' удара море у брегове?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим' долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
"Сестро наша, Блажена Марија!
"Каква ти је голема невоља,
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Блажена Марија:
"А мој брате, Громовник Илија!
"Како не ћу сузе прољевати,
"Кад ја идем из земље Инђије,
"Из Инђије из земље проклете?
"У Инђији тешко безакоње:
"Не поштује млађи старијега,
"Не слушају ђеца родитеља;
"Родитељи пород погазили,
"Црн им био образ на дивану
"Пред самијем Богом истинијем!
"Кум свог кума на судове ћера,
"И доведе лажљиве свједоке
"И без вјере и без чисте душе,
"И оглоби кума вјенчанога,
"Вјенчанога или крштенога;
"А брат брата на мејдан зазива;
"Ђевер снаси о срамоти ради,
"А брат сестру сестром не дозива."
Њој говори Громовник Илија:
"Сејо наша, Блажена Марија!
"Утри сузе од бијела лица,
"Док ми овђе благо под'јелимо,
"Отић' ћемо Богу на диване,
"Молићемо Бога истинога,
"Нек нам даде кључе од небеса,
"Да затворим' седмера небеса,
"Да ударим' печат на облаке,
"Да не падне дажда из облака,
"Плаха дажда, нити роса тиха,
"Нити ноћу сјајна мјесечина,
"Да не падне за три годинице;
"Да не роди вино ни шеница,
"Ни за цркву часна летурђија."
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под'јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит' обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!

# Часни крсти.

Вино пије царе Костадине
У лијепу месту Цариграду
У својему двору господскоме,
Шњиме пију Божји апостоли:
Свети Петар и апостол Павле;
Ал' беседи царе Костадине:
"О връовни божји апостоли!
"Гди су саде наши часни крсти?"
"У кога су цара честитога?"
А беседе Божји апостоли:
"О велики царе Костадине!
"Наши с' крсти у земљи Јеврејској,
"У проклета цара Јеврејина;
"Дижи, царе, сву војску ришћанску,
"Иди с војском на земљу Јеврејску,
"Те поарај сву земљу Јеврејску
"Поарај је и огњем попали,
"И увати цара Јеврејина,
"Те га мучи мукам' свакојаким;
"Ал' је тврда вера у Чивута,
"На мука ће царе умријети,
"Часни крста не ће проказати;
"Макни, царе, жестоке чауше
"До богата двора царевога,
"Од царице чедо уграбите,
"Ти наложи до два огња жива,
"Метни чедо међ' два огња жива,
"Нека пишти, кано змија љута,
"А свака је мајка милостива
"И на своје чедо жалостива.
"Царица ће крсте проказати."
Кад је царе разабрао речи,
Књиге пише на четири стране,
Те покупи сву војску ришћанску,
Оде с војском на земљу Јеврејску,
Сву Јеврејску земљу поарао,
Поарао, огњем попалио,
Уватио цара Јеврејскога,
Мучио га мукам' свакојаким:
Пребио му и ноге и руке,
Повадио и очи и зубе,
На тешки га мука уморио,
Ал' је тврда вера у Чивута,
Гди на мука царе погинуо,
Часни крста не те да прокаже!
Цар намаче жестоке чауше
До богата двора царевога,
Од царице чедо уграбише,
Наложише до два огња жива,
Метнуш' чедо међ' два огња жива.
Писну чедо, како змија љута,
А приступа проклета Јеврејка,
А приступа, а сузе пролива,
Љуби цара у скут и у руку,
Чарну земљу, гди папучом стоји.
"О велики царе Костадине!
"О честити царе Костадине!
"Од огња ми чедо одмакните,
"Ја ћу ваше крсте проказати."
Па заусти проклета Јеврејка,
Заустила крсте да прокаже,
Па и опет не те проказати!
Плану царе, како ватра жива:
"Ближе к огњу чедо примакните!
"Ближе к огњу чедо примакоше,
Писну чедо, како змија љута,
Сузе рони проклета Јеврејка,
Врло моли цара Костадина:
"О велики царе Костадине!
"О за Бога, царе Костадине!
"Од огња ми чедо одмакните
"Ја ћу ваше крсте проказати."
Од огња јој чедо одмакоше,
А говори проклета Јеврејка:
"Видиш царе Ођубар[15] планину?
"Дижи војску, иди под планину,
"Те раскопај Ођубар планину,
"Наћи ћете камен становити,
"Ви разбијте камен становити,
"Просуће се млоги крсти златни.
"Што Јевреји крсте саковали
"На прилику како ваши крсти,
"Да се ваши крсти не познаду."
Диже војску царе Костадине,
Те отиде горе под планину,
Раскопаше Ођубар планину,
И нађоше камен становити,
И разбише камен становити,
Просуше се млоги крсти златни,
Што Јевреји крсте саковали
На прилику како наши крсти,
Да се наши крсти не познаду,
Односе и цару Костадину,
Узима и царе Костадине,
Па и царе о камен удара,
Пребију се на двоје на троје;
Кад донеше наше крсте часне,
Цар заману да уд'ри о камен,
Пред њиме се камен распрскао
Кад то виде царе Костадине,
Онда царе на ноге устаде,
Те се часном крсту поклонио
И часнога крста целивао,
И целива сва војска ришћанска
Кад је царе крсте избавио,
Диже војску, оде двору своме
Док је био царе Костадине,
Часни крсти на земљи сијали,
Сјали красном народу ришћанском,
Кад премину царе Костадине
И честита царица Јелена,
Онда часни крсти васкрсоше,
Васкрсоше горе на небеса,
Те сијају на ономе свету,
Како сунце на овоме свету.

15) Једни пјевају Обљуба мјесто Ођубар.

# Цар Костантин и ђаче самоуче

Славу слави царе Костантине
У прољеће честит данак Ђурђев,
Три је царе совре поставио:
Једна совра од сувога злата,
Друга совра од сребра чистога,
Трећа совра дрва шимширова.
Која совра од сувога злата,
За њом сједи дванаест владика
И четири старе патријаре;
Која совра од сребра чистога,
За њом сједи триста калуђера;
Која совра дрва шимширова,
За њом Сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче.
Ал' пошета царе Костантине,
Он се шета од совре до совре,
Кад дошета соври сува злата,
Ђено сједи дванаест владика
И четири старе патријаре,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"О за Бога! дванаест владика!
"И четири старе патријаре!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам тежак грије учинио:
"Јесам био своје родитеље
"Како бих се грија остајао?"
Вели њему дванаест владика
И четири старе патријаре,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини круне позлаћене
"Све од сребра и сувога злата
"А искити драгијем камењем,
"Те поклони на дван'ест владика
"И четири старе патријаре,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври сребра чиста,
Ђено сједи триста калуђера,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"Оци свети, триста калуђера!
"Не би л' могли мени дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се груја остајао?"
Вели њему триста калуђера,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати;
"Ти нам пиши триста парусија
"Баш на ово триста калуђера,
"Још погради б'јеле манастире,
"Ђе ће живљет' млоги калуђери,
"За те молит' Бога без престанка,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври најпосљедњој,
Најпосљедњој, дрва шимширова,
Ђено сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче,
И њима се царе поклонио,
И овако био бесједио;
"Ђецо моја, три стотине ђака!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се грија остајао?"
Ђеца муче, ништа не говоре,
Но бесједи самоуче ђаче,
Не говори цару по хатеру,
Већ говори Богу по закону:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини лучеву ћелију,
"Намажи је лојем и катраном,
"Затвори се, царе, у ћелију,
Запали је са четири стране,
"Нека гори с вечер' до свијета,
"Ак' останеш, царе, у ћелији,
"Онда си се грија остајао."
Кад то чуо царе Костантине,
То је њему врло мучно било,
Па он гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
У њу баца ђаче самоуче,
Затвори га царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета.
Кад у јутру бијел дан освану,
Рано рани царе Костантине,
Да обиђе ђаче и ћелију;
Кад је царе доље доходио,
Од ћелије ништа до пепела,
Насред њега самоуче ђаче;
У руку му књиге салтијери,
Те се моли Богу по закону.
Кад то виђе царе Костантине,
Он се бјеше врло зачудио,
Како оста ђаче самоуче,
Брже гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
Затвори се царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета;
Кад у јутру данак освануо,
Поранило самоуче ђаче,
Да обиђе цара и ћелију;
Кад је ђаче тамо доходило,
Од ћелије ништа до пепела,
Оно тражи цара по пепелу,
Десну му је находило руку,
Рука му се десна посветила.
Што се цару рука посветила,
Њом је млога добра учинио:
Млоге гладне јесте наранио,
А жедне је царе напојио,
Голе, босе јесте преођео,
Надгледао ништа и убога;
За то му се посветила рука.

# Како се крсно име служи.

Свеца слави Српски цар Степане,
Свеца слави, светог Аранђела,
Сву господу на свеца сазвао,
Сазвао је триста свештеника
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна.
Лепо и је царе посадио:
Све колено један до другога,
А цар Степан ладно вино служи,
Господаром редом чашу даје,
Како царски ваља и требује
Послужити крсно име своје.
Ал' беседе господа ришћанска:
"Цар честити, огрејано сунце!
"То је нама зазор и срамота,
"Да ти нама ладно вино служиш,
"Него седи с нама за трпезу,
"Слугам' подај, нека вино служе."
Превари се српски цар Степане,
Те он седе с њима за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао,
Слугам' даде, да му вино служе,
Да му слуге крсно име служе,
Не послужи крсно име своје
Један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
Милује га крилом по образу;
Кад цар Степан седе за трпезу,
Расрди се свети Аранђео,
Уд'ри цара крилом по образу,
Па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео,
Разма један калуђере стари,
Па он проли сузе низ образе;
Гледали га цареви дворани,
Пак су њему тијо беседили:
Што је тебе, стари калуђере?
"Шта т' је мало у цареву двору?
"Ил' т' мало изест', ил' попити?
"Или си се, стари, препануо,
"Цар ти не ће милостиње дати?"
Ал' беседи стари калуђере:
"Прођ'те ме се, цареви дворани!
"Ни ми ј' мало изест' ни попити,
"Нити сам се старац препануо,
"Што м' цар не ће милостиње дата;
"Него виде, што видео нисам:
"Док цар Степан на ногу стајаше,
"Стајаше му свети Аранђео,
"Стајаше му на десном рамену,
"Милуе га крилом по образу;
"Кад цар Степан седе за трпезу,
"Расрди се свети Аранђео,
"Уд'ри цара крилом по образу,
"Па отиде из царева двора."
То дворани цару доказаше,
Онда царе на ноге устаде,
И подиже триста свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна;
Те узеше књиге цароставне,
Те чатише велике молитве
И држаше велика бденија
За три дана и три ноћи тавне;
Моле с' Богу и свет' Аранђелу,
Те се на то једва смиловао,
Смиловао свети Аранђеле,
Те је цару греке опростио,
Што је царе сео за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао.

# Ко крсно име слави, оном и помаже.

Што протужи рано у недељу,
У недељу прије јарког сунца,
У соколу граду бијеломе
У тамници Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да ја идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Пери господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вашу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена."
Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца,
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати,
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава лепа славо Божја!
"Свети Ђорђе, крсно име моје!
"Опрости ме тамнице проклете!"
Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу,
"Да ти кажем до две до три речи
А беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена.
"И кључеви двору однешени." -
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
"Отворена врата деветора
"И десето брава Дубровничка."
Тад' изиђе војвода Тодоре,
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур:калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим, да те не увате,
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!
Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз' Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу приватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору бијеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље

# Свети Никола.

Боже мили! чуда великога!
Гледах чуда прије невиђена.
У Павлову светом намастиру
Постављени од злата столови,
Сви се свеци редом посадили;
Наврх софре Громовник Илија,
Насред софре Сава и Марија,
По дну софре Петка и Неђеља;
Славу диже светитељ Никола,
И напија у славу Ристову;
Ал' се њему мало задријема,
У дријему чашу испустио,
Чаша паде на столове златне,
Нит' се разби, нит' се проли вино
Кара њега Громовник Илија:
"О мој брате, светитељ Никола!
"И до сад смо пили ладно вино,
"Ал' нијесмо, брате, дријемали,
"Ни из руку чаша испуштали;
"Што се тебе тако задријема?"
Ал' говори светитељ Никола:
"Не карај ме, Громовник Илија;
"Мало тренух, чудан санак усних.
"Навезе се триста калуђера,
"Навезе се у то сиње море,
"Прилог носе Светој гори славној:
"Жута воска и б'јела тамњана:
"Дигоше се вјетри до облака,
"Ударише по мору таласи,
"Да с' потопи триста калуђера,
"У глас викну триста калуђера:
""Помоз' Боже и свети Никола!
""Ђе си гође, да си сада овђе!""
"А ја одох, те их потпомогох;
"Извезе се триста калуђера,
"Извезе се здраво и весело,
"Однесоше прилог Светој гори:
"Жута воска и б'јела тамњана.
"У томе се мене задријема,
"Те ја чашу из руке испустих."

# Свети Саво.

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Боже мили, чуда великога!
"Куд се ђеде цар:Немање благо,
"Седам кула гроша и дуката?"
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
"Ој Бога вам, господо ришћанска!
"Не говор'те о мом родитељу,
"Не говор'те, не гријеш'те душе:
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни на сабље ни на бојна копља,
"Ни добријем коњма на ратове;
"Већ је бабо потрошио благо
"На три славна Српска намастира:
"Једну бабо саградио цркву:
"Б'јел Вилиндар насред горе Свете,
"Красну славну себе задужбину,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да се њему поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога;
"Другу бабо саградио цркву:
"Студеницу на Влаху Староме,
"Красну славну мајци задужбину,
"Својој мајци царици Јелени,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да с' и њојзи поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога;
"Трећу бабо саградио цркву:
"Миљешевку на Херцеговини,
"Красну славну Сави задужбину,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да с' и њему поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога."
У глас викну господа ришћанска:
"Просто да си, Немањићу Саво!
"Проста душа твојих родитеља!
"Проста душа. а честито т'јело!
"Што носили, свијетло вам било!
"Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.
# Опет свети Саво.

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Мили Боже, чуда големога!
"Куд се ђеде цар-Немање благо,
"Седам кула гроша и дуката?
"Ваља да је расковао благо
"На наџаке и на буздоване
"И добријем коњма на ратове."
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
"Не лудујте, господо ришћанска!
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни добријем коњма на ратове,
"Већ је бабо похарчио благо
"Све градећи млоге задужбине:
"Док је Свету горе подигао
"И Вилиндар цркву начинио,
"Ту је дао двије куле блага;
"Док начини високе Дечане
"У приморју код воде Бистрице,
"И два стуба светитеља Ђурђа,
"Оба стуба виш' Новог Пазара,
"Студеницу на Влаху Староме,
"Ту је дао једну кулу блага;
"Док начини цркву код Требиња
"Миљешевку на Херцеговини,
"И Довољу близу горе Црне;
"И Тројицу надомак Таслиџе
"Украј воде украј Ћиотине;
"Рачу цркву украј воде Дрине,
"И Папраћу близу Борогова,
"И Вазућу крај воде Криваје,
"Озрен цркву насред Босне славне,
"И Гомељу на граници сувој;
"Моштаницу у Крајини љутој,
"Ту је дао једну кулу блага.
"Осталога што претече блага,
"Остало је благо похарчио
"Зидајући по калу калдрме
"И градећи по водам' ћуприје,
"Дијелећи кљасту и слијепу,
"Док је души мјесто уватио,
"Седам кула блага похарчио:
"Ето бабо куд похарчи благо!"
Онда рече господа ришћанска:
"Бе аферим, Немањићу Саво!
"Кад имасте седам кула блага,
"Те знадосте управити благом.
"Што носили, свијетло вам било!
"Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло

# Зидање Скадра.

Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрљавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрљавчевић Гојко,
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могоше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
"Не мучи се и не харчи блага;
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
"А камо ли саградити града,
"Док не нађеш два слична имена,
"Док не нађеш Стоју и Стојана,
"А обоје брата и сестрицу,
"Да зазиђеш кули у темеља,
"Тако ће се темељ обдржати,
"И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго!
"До сад си ми био вјерна слуга,
"А од саде моје чедо драго,
"Ватај, сине, коње у интове,
"И понеси шест товара блага,
"Иди, сине, преко б'јела св'јета,
"Те ти тражи два слична имена,
"Тражи, сине, Стоју и Стојана,
"А обоје брата и сестрицу;
"Ја ли отми, ја л' за благо купи,
"Доведи их Скадру на Бојану,
"Да зиђемо кули у темеља,
"Не би л' нам се темељ обдржао,
"И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он увати коње у интове,
И понесе шест товара блага,
Оде слуга преко б'јела св'јета,
Оде тражит' два слична имена;
Тражи слуга Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и интове,
И даде му шест товара блага:
"Ето, краље, коњи и интови,
"И ето ти шест товара блага,
"Ја не нађох два слична имена,
"Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора,
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
Не да вила темељ подигнути,
А камо ли саградити града;
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли? Вукашине краљу!
"Не мучи се и не харчи блага,
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
"А камо ли саградити града;
"Но ето сте три брата рођена,
"У свакога има вјерна љуба,
"Чија сјутра на Бојану дође
"И донесе мајсторима ручак,
"Зиђите је кули у темеља,
"Тако ће се темељ обдржати,
"Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Ето вила са планине виче,
"Није вајде, што харчимо благо,
"Не да вила темељ подигнути,
"А камо ли саградити града;
"Још говори са планине вила:
"Ев' ми јесмо три брата рођена,
"У свакога има вјерна љуба,
"Чија сјутра на Бојану дође
"И донесе мајсторима ручак,
"Да ј' у темељ кули узидамо,
"Тако ће се темељ обдржати,
"Тако ћемо саградити града.
"Но јел', браћо, Божја вјера тврда,
"Да ни један љуби не докаже,
"Већ на срећу да им оставимо,
"Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше,
Да ни један љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру,
Оде сваки с љубом у ложницу.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
"Немој сјутра на Бојану доћи
"Ни донијет' ручак мајсторима,
"Јер ћеш своју изгубити главу,
"Зидаће те кули у темеља."
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се, вјерна моја љубо!
"Немој сјутра на Бојану доћи
"Ни донијет' мајсторима ручак,
"Јера хоћеш млада погинути,
"Зидаће те кули у темеља."
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад у јутру јутро освануло,
Поранише три Мрљавчвевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак[19],
А редак је госпођи краљици,
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
"Нешто ме је забољела глава,
"Тебе здравље! пребољет" не могу;
"Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О јетрво, госпођо краљице!
"Нешто мене забољела рука,
"Тебе здравље! пребољет' не могу,
"Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
"Нешто ме је забољела глава,
"Тебе здравље! пребољет' не могу;
"Но понеси мајсторима ручак."
Ал" говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
"Ја сам рада тебе послушати,
"Но ми лудо чедо некупато,
"А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
"Те однеси мајсторима ручак,
"Ја ћу твоје изапрати платно,
"А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрљавчевић Гојко,
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у кол'јевци,
Ђе остаде од мјесеца дана,
Па од лица сузе просипаше;
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе,
Кротко ходи, тихо бесјеђаше:
"Што је тебе, добри господару!
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрљавчевић Гојко:
"Зло је, моја вијернице љубо!
"Имао сам од злата јабуку,
"Па ми данас паде у Бојану,
"Те је жалим, прегорет' не могу.'
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
"А салићеш и бољу јабуку."
Тад' јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрљавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли, да је шале ради.
Турише је у град уграђиват',
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена,
Још се смије танана невјеста,
Још се нада, да је шале ради.
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса,
Тад' отежа дрвље и камење,
Онда виђе, шта је јадну нађе,
Љуто писну, како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме, ако Бога знате!
"Узидати младу и зелену."
То се моли, ал' јој не помаже;
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару!
"Да ме младу у град узидају,
"Но ти прати мојој старој мајци,
"Моја мајка има доста блага,
"Нек ти купи роба ил' робињу,
"Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста,
Да јој више моба не помаже,
Тад' се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре!
"Остави ми прозор на дојкама,
"Истури ми моје б'јеле дојке,
"Каде дође мој нејаки Јово,
"Каде дође, да подоји дојке."
То је Раде за братство примко,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке у поље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет кужна Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре!
"Остави ми прозор на очима,
"Да ја гледам ка бијелу двору,
"Кад ће мене Јова доносити
"И ка двору опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору,
Када ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде рана,
Дојише га за годину дана.
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде рана
Зарад' чуда, и зарад' лијека,
Која жена не има млијека[20].

19) Од стиха 121-178 једни и оваку пјевају:

Ал' да видиш две госпође младе,
Две госпође, обе постарије:
Једна узе убељено платно,
Па га носи опет да бијели,
И одлази тамо на белило,
Тамо оде, више не долази;
Друга узе лијепе руменџе,
Па одлази на воду студену,
На води је жубор отворила,
Па ка двору више не долази;
А не може Гојковица млада,
Јера има чедо у колевци
Врло младо од месеца дана.
Прође време госпоскога ручка,
Најзад уста њина стара мајка,
Те позива младе измећарке,
Да однесе ручак на Бојану;
Ал' говори Гојковица млада:
"Седи", вели, "наша стара мајко,
"Те ти њијај чедо у колевци,
"Да ја носим господскога ручка;
"Од Бога је велика греота,
"А од људи зазор и срамота,
"Код три снае да ти носиш ручак."
Онда оста њина стара мајка,
Те да њија чедо у колевци,
А устаје Гојковица млада
И позива младе измећарке,
Те однесе госпоскога ручка;
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрљавчевић Гојко,
Он потрча, те сусрете љубу,
Па је десном руком загрлио,
Целива је у бијело лице,
Па он рони сузе од очију,
Јоште љуби тако говорио:
"Љуба моја, велика жалости!
"Да л' не видиш, где си погинула?
"На кога си наручила Јова?
"Ко ће тебе Јова окупати?
Ко ли ће га дојком одојити?"
Јоште ћаше Гојко говорити,
Ал' не даде Вукашине краљу,
Но је узе за десницу руку,
Па подвикну Рада неимара -

20) Кажу, да и сад из онијех прозора, гдје су сисе биле измољене, тече некака мокрина, која се низа зид хвата, као креч, и жене, које немају млијека, или их сисе боле, носе оно, те пију у води. - У народу се нашему и сад приповиједа, да се никаква велика грађевина не може начинити, док се у њу какво чељаде не узида; за то се таковијех мјеста клоне сви, којима је могуће, јер кажу, да се и сјен чељадету може узидати, па оно послије умре.

# Душан хоће сестру да узме.

Боже мили, чуда великога!
Ев' остаде двоје сирочади:
Једно јесте Српски цар Стефане,
А другa је сирота Роксандра,
Па бесједи Српски цар Стефане:
"Моја сестро, сирота Роксандро!
"Ходи мене узми господара,
"Да ми наше не харчимо благо."
Ма му вели сирота Роксандра;
"О чу ли ме, мој брате Стефане!
"Пређе би се небо проломило,
"А на небо сунце погинуло,
"Но узела тебе господара:
"Богме никад ја те узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Поведеш их у Шару планину,
"Да ти нађу до триста извора,
"На једну их жицу не саставе,
"Не одведу Мисир-земљи равној;
"И направиш до три чаше златне,
"Да ти воду пије сиротиња."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Поведе их у Шару планину,
Те нађоше до триста извора,
На једну их жицу саставили,
Довели их Мисир-земљи равној;
Па направи до три чаше златне,
Да му воду пије сиротиња.
Кад то виђе сирота Роксандра,
Овако је ријеч бесједила:
"Чујеш ли ме, мој брате Стефане!
"Ја те богме никад узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Да бијелу направе ти цркву
"Од бијела мермера камена,
"Подлисташ је тешкијем оловом,
"А покријеш тучем зеленијем,
"Па направиш до триста столова,
"Па доведеш триста калуђера
"И дванаест светијех владика
"И четири Српска патријара,
"И доведеш ђакона Јована
"И његово ђеце триста луде;
"Па како ни, мој брате, расуде."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Те бијелу направише цркву
Од бијела мермера камена,
Подлисташе ј' тешкијем оловом,
А покрише тучем зеленијем;
Па направи до триста столова
И доведе триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
И доведе ђакона Јована
И његове ђеце триста луде:
Па проклето просипаше мито,
Да му даду сестру за љубовцу.
Калуђери мита приватише,
И привати дванаест владика
И четири Српске патријаре,
Но не хоће ђаконе Јоване
И његове ђеце триста луде:
Роксандра је пред бијелу цркву,
Па излазе триста калуђера,
Изидоше пред бијелу цркву,
Ев' нађоше Роксандру ђевојку,
Овако јој ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у час добар било!"
Ема вели сирота Роксандра:
"Хај!' отоле, Бож'ји проклетници!
"Ђаволи ви понијели душу,
"А огањ ве изгорио живи!
"Па ве вода мутна ћердосала!"
Кад ето ти дванаест владика,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Ама вели сирота Роксандра:
"Хајт' отоле, Бож'ји бездушници!
"Ђаволи ви понијели душу!
"А огањ ве изгорио живи!
"И вода" вас ћердосала мутна!"
Кад ето ти Српски патријари,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Онако их оправи Роксандра,
К'о владике и к'о калуђере;
Кад ето ти ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, сирота Роксандро!
"А да Бог да и Богородица,
"Ак' узела мила брата свога,
"Божја од вас не остало трага,
"До ван змије и камена станца!"
Кад то зачу Српски цар Стефане,
А он скочи на ноге лагане,
Те довати дрвене мајсторе,
Од дрвета он прави ћелију,
Од лијепа луча питомога,
Замаза је прахом и катрамом,
Па довати ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
У ћелију те их затворио,
Па уждио са четири стране;
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро јутро освануло,
Ев' порани Српски цар Стефане,
А погледа Стефан на ћелију,
Ал' се сама оградила црква,
А у цркву триста светитеља,
То су, браћо, млади мученици.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
А он опет направи ћелију,
Па довати триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
У ћелију те их затворио,
Затворио, па их запалио,
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро бјеше освануло,
А отиде Стефан на ћелију,
Ал' ћелија бјеше изгорела,
И земља је под њом изгорела,
Изгорела, па се пропанула,
Па је вода ударила мутна,
Те је њине кости ћердосала.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
Не смје узет' сестру за љубовцу!
То је било, када се чинило,
А сада се тек приповиједа.