Од Жабљака до воде Цетиње[60]
Све широко поље притискоше:
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља како чарна гора,
А барјаци како и облаци,
Разапе се чадор до чадора,
Под чадоре красне поглавице;
Дан данише пак и заноћише:
Но да видиш јутру на уранку
Прије данка и јаснога сунца
Подранила једна поглавица,
Што је једној земљи старјешина,
По имену Јован капетане,
Што бијаше ђевер уз ђевојку,
Подранио, поље оставио,
И у поље кићене сватове,
А дошао граду на бедене,
Нико шњиме није полазио,
С господаром цигле двије слуге,
Двије слуге иду назорице,
А господар шњима не бесједи,
Но је чело грдно намрдио,
А пониско брке објесио,
Мрки брци пали на рамена;
Он ми шета граду по бедену,
Прегледује на граду топове,
Прегледује своју госпоштину,
Прегледује, брате, царевину,
Највише се очи отимаху
На кићене у пољу сватове:
Није шала, није шуркулија,
Од Жабљака до Цетиње воде
Ударен је чадор до чадора,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља како гора чарна,
А барјаци како и облаци.
Тако Јован бјеше уранио,
Те он шета граду по бедену,
А виђе га Црнојевић Иво,
Па Ивану врло мучно било,
На јутру му назва добро јутро:
"Добро јутро, Јован-капетане!
"Што с', сестрићу, јутрос уранио?
"Што с' у пољу чадор оставио,
"И у пољу кићене сватове?
"Што ли си се, сине, намрдио?
"У образ си сјетно невесело:
"Каж' ујаку јутрос на уранку?"
Проговара Јован-капетане:
"Прођи ме се, мој ујаче Иво!
"Коју бих ти ријеч бесједио,
"Ти ми ријеч послушати не ћеш:
"А кад би ме, ујо, послушао,
"Да отвориш те подруме твоје,
"Де даш доста издобила вина.
"Да напојиш у пољу сватове,
"Па да пустиш те хитре телале,
"Нек телали кроз сватове викну,
"Нек сватови сваки дому иде.
"Ну растури то весеље твоје,
"Мој ујаче, Црнојевић-Иво!
"Е смо нашу земљу опустили,
"Сломила се земља у сватове,
"Оста земља пуста на крајини,
"Земља наша страшна од Турака,
"Од Турака преко воде сиње.
"Мој ујаче, Црнојевић-Иво!
"И прије су вођене ђевојке,
"И прије су момци ожењени,
"И прије су весеља бивала
"У свој земљи, у свој краљевини;
"Твога јада ниђе није било,
"Да подигнеш земљу у сватове!
"А далеко кости занијети
"Браћи нашој преко мора сиња,
"Преко мора четръест конака,
"Ђе нам тамо своје вјере нема,
"Нит' имамо красна пријатеља,
"Но је пама белћи земља жедна[61],
"Па кад виде преко мора сиња,
"Када виде све Српске јунаке,
"Ја се бојим кавге међу браћом,
"Може јада бити на весељу,
"Мој ујаче, Црнојевић-Иво!
"Да ја тебе једне јаде кажем:
"Синоћ пољу легох под чадором,
"Допадоше двије моје слуге,
"На перо ме ћурком покриваше
"И господско лице завијаше;
"Очи склопих, грдан санак виђех,
"Грдан санак, да га Бог убије!
"Ђе у сану[62]гледам на небеса,
"На небу се, ујо, наоблачи,
"Па се облак небом окреташе,
"Облак дође баш више Жабљака,
"Више твога поносита града,
"Од облака пукоше громови,
"Гром удари тебе у Жабљака,
"Баш у твоју красну краљевину,
"У дворове твоју постојбину,
"Жабљака ти огањ оборио
"И најдоњи камен растурио;
"Што бијаше један ћошак бијел,
"Ћошак паде на Максима твога,
"Под ћошком му ништа не бијаше,
"Испод ћошка здраво изишао. -
"Мој ујаче, Црнојевић-Иво!
"Не смијем ти санак исказати,
"Тек ако је сану вјеровати,
"Вјеровати сану и биљези,
"Ја ти, ујо, хоћу погинути,
"Погинути у твоје сватове,
"Јал' погинут' јали рана допаст'.
"мој ујаче, да од Бога нађеш!
"Ако мене штогођ биде тамо,
"Каква мука у весељу твоме,
"Јал' погинем, јал' допаднем рана,
"Чекај, ујо, онда јаде грдне,
"Ел' ја водим ђеце под барјаке
"Породице љута Црногорца,
"Под барјаке ђеце пет стотина.
"Ђе јаокнем сви ће јаокнути,
"Ђе погинем, сви ће погинути.
"Но ти с' молим јутрос на подранку,
"Молим ти се, а љубим ти руку,
"Да растуриш у пољу сватове,
"Нек сватови сваки дому иде
"Прођ' с' ђевојке, да је Бог убије!"
Кад то чуо Црнојевић Иво,
Плану Иво, како огањ живи,
Те он кара сестрића Јована,
Њега кара и љуто га куне:
"Зао санак, сестрићу Јоване,
"Бог годио и Бог догодио,
"На тебе се таки санак збио!
"Кад га виђе, рашта оповиђе,
"Оповиђе јутрос на подранку,
"Кад сватови мисле да полазе? -
"Мој сестрићу, Јован-капетане!
"Сан је лажа, а Бог је истина;
"Ружно си се главом наслонио,
"А мучно си нешто помислио. -
"Знаш, сестрићу, не знали те људи!
"Доста ми је и муке и руге:
"Насмија се сва господа наша,
"А шапатом збори сиротиња,
"Ђе ми сједи снаха испрошена
"И код баба и код старе мајке,
"А ђе сједи за девет година?
"Знаш, сестрићу, не знали те људи!
"Да ћу тамо јунак погинути,
"Не ћу моју снаху оставити
"Ни весеље јутрос растурити.
"Но како си мене старјешина
"И пошао ђевер уз ђевојку,
"Ну набрекни на камену граду,
"Ну набрекни, призови тобџије,
"Нека топе пуне и напуне,
"Нек напуне тридесет топова,
"Па призови старца Недијељка,
"Што му б'јела прошла појас брада,
"Који чува тоне баљемезе,
"Чува топе Крња и Зеленка,
"А којијех у свој земљи није
"У влашкијех седам краљевина,
"У Турскога Отмановић-цара;
"Ну призови старца Недијељка,
"Нека топе пуни па препуни,
"Нека прида праха и олова,
"Нек подигне небу под облаке,
"Нека пукну стари баљемези:
"Хабер подај пољу у сватове,
"Нек се наша браћа ослободе,
"Нек одмакну коње од обале
"Од студене од воде Цетиње,
"Е се могу коњи покидати,
"У Цетињу воду поскакати,
"Браћу нашу кићене сватове
"Из убаха ватити грозница:
"Ну објави и свој браћи кажи,
"Ђе ће пући тридесет топова,
"Хоће пући Крњо и Зеленко.
"Па закажи. мој мили сестрићу!
"Нек чауши у то поље викну,
"Нека крену из поља сватове,
"Ево ћемо преко мора сиња."
Послуша га Јован капетане,
Те привикну на граду тобџије,
И призива стара Недијељка,
Напунише тридесет топова,
Напунише Крња и Зеленка,
Напунише, па их препунише,
Придадоше праха и олова,
Дигоше их небу под облаке.
Па им живи огањ придадоше.
Да се можеш, брате, придесити
У ушима јеку послушати,
И очима сеир погледати,
Ја кад пуче тридесет топова,
Па кад пуче Крњо и Зеленко,
Поље тутњи, а планина јечи,
Цетиња се вода успљускује,
Попадоше коњи на кољена,
А јунаци млоги потрбушке:
Није шала на граду топови!
Није шала Крњо и Зеленко!
Чауш викну, куцну далбулана,
Кренуше се из поља сватови,
Отидоше и здраво и мирно.
Како који конак у напредак,
Све гаирет бољи мећу браћом.
Преходише поља и планине,
Спустише се у приморје равно
У широко поље покрај мора,
Те сватови поље притискоше,
Угледаше у море ђемије,
Пријатеље у сретаоштину;
Сватови се рахат учинише
У широку пољу покрај мора:
Ко имаше коња од мегдана,
Окреће га по пољу џилита,
Ко л'бекрија, нагиње чутуром,
Те он пије оно рујно вино,
Ко имаше грло поуздано,
Попијева сватске поскочице;
Међу њима Црнојевић Иво
Јаше ждрала коња од мегдана,
Око њега два сокола сива:
С десне стране дијете Максиме,
Што је Максим красан ђувеглија,
На његову од мегдана вранцу;
А с лијеве Милош Обреновић
На дорату коњу од мегдана.
Иван гледа ђецу око себе,
Гледа ђецу, паке проговара:
"Браћо моја, кићени сватови!
"И ви браћо, све војводе младе!
"Ја бих стио проговорит' ријеч,
"Кад би сте ме, браћо, послушали:
"Ми хоћемо преко мора сиња,
"Преко мора четръест конака,
"А водимо мила сина мога,
"Сина мога хитра ђувеглију,
"Ал' су њега красте нагрдиле,
"И сина ми мука оборила,
"Грднијега у сватове нема;
"А ја, браћо, јесам говорио
"На просидби, кад снаху испросих,
"Што доведем кићенијех свата,
"И у Млетку што биде Латина,
"Да љепшега не ће бит' јунака
"ОД Максима од сина мојега;
"Јутрос, браћо, нема грднијега!
"И ја сам се љуто раздертио,
"Да кад дођем нову пријатељу,
"Пријатељ ће мене застиђети,
"И турити кавгу у сватове;
"Него, браћо, кићени сватови!
"Десио се данас међу вама
"Главан јунак војвода Милошу,
"Та Милошу Обренбеговићу,
"Љепоте му у сватове нема,
"Ни ће бити тамо у Латина;
"Кад бисте ме, браћо, послушали,
"Да скинемо перје и челенку
"Са Максима мила сина мога
"На Милоша Обренбеговића,
"Да Милоша зетом учинимо,
"Док ђевојку отуд изведемо."
Кад то чуше кићени сватови,
Нема брата ни кићена свата,
Нема брата, томе да кметује;
Не смијаху кићени сватови,
Ел је Максим крвничко кољено,
Могу њему жао начинити,
Може неком главу укинути:
Нема кмета, да кметује томе;
Проговори војвода Милошу:
"О Иване, наша поглавице!
"Што дозивљеш и браћу сазивљеш,
"Но ми пружи десну твоју руку,
"И задај ми Божу вјеру тврду
"За Максима за твојега сина,
"Да Максиму жао не учиниш,
"На весељу ђе га сад потураш,
"Од мене ти Божа вјера тврда,
"Превешћу ти снаху преко мора
"И без кавге и без муке какве;
"Тек, Иване, не ће тевећели:
"Штогод биде дара зетовскога,
"Да ми дара нитко не дијели."
Кад то зачу Црнојевић Иво,
Грохотом се, брате, осмјенуо:
"О Милошу, Српска поглавице!
"Шта помињеш дара зетовскога?
"Тврђа вјера, брате, од камена,
"Нитко т' дара дијелити не ће,
"Преведи ми снаху преко мора,
"Доведи је у бијели Жабљак,
"И ја ћу те, брате, даривати:
"Даћу тебе двије чизме блага,
"И даћу ти моју купу златну,
"Која бере девет литар' вина,
"Што ј' од сува саливена злата;
"И још ћу те, брате, даривати:
"Даћу тебе суру бедевију,
"Бедевију, што ждријеби ждрале,
"Што ждријеби коње огњевите;
"Објесићу т' сабљу о појасу,
"Која ваља тридест ћеса блага."
И тако се браћа погодише,
И скидоше перје са Максима,
Златно перје, чекркли челенку,
На Милоша Обренбеговића,
Те Максима јандал оћушнуше,
А Милоша зетом учинише.
У то доба мору ударише,
У сиње се море навезоше.
Бог им даде и од Бога срећа,
Из мора се здраво извезоше
А под Млетке града ударише,
Те Млетачко поље притискоше.
На граду се отвори капија,
А навали и мушко и женско,
Но да срету у пољу сватове,
Да учине сеир од сватова,
И да виде, јел' истина тако,
Да познају зета дуждевога,
Јел' истина, како људи кажу,
Да м' љепоте у далеко нема,
У сватове ни пак у Латине.
Ласно зета познавати бјеше
По његову перју и челенци,
По његову стасу и образу.
Кад виђеше, да ј' истина тако,
Допадоше два дуждева сина,
Те сретоше мила зета свога,
Грле зета и отуд и отуд,
Па га воде на танке чардаке,
А на тоцак свате растурише
По тројицу и по четворицу,
Како ће им бити понајбоље.
Чудан адет бјеше у Латина,
Свадбовати роду ђевојачком
И одморит' коње и јунаке;
Посиђеше три-четири дана,
Кад четврто освануло јутро,
Те пукоше на граду топови,
Чауш викну, куцну далбулана,
Нек су хазур кићени сватови,
Земан дође, да ти дома пођу.
Сватови се на број искупише
У шарену камену авлију,
Затворена врата на капију,
Затворена и пак заклопљена,
На капији четири џелата,
Два Арапа и два Латинина,
Крваве им руке до рамена
И острице сабље до балчака,
Сватови се мало препадоше.
Но да видиш још повеће биде.
Нема њима два најбоља друга,
Нема друга војводе Милоша,
Што су њега зетом учинили,
И нема им Латинке ђевојке,
А ђевојке, око шта су дошли!
Ал' сватови мало причекаше,
Стаде звека камена сокака,
Стаде звека, стаде отуд јека,
Ал' ето ти војводе Милоша
На његову од мегдана дору,
Уставља га ђемом од челика,
А довата мало бакрачлијом,
А доро му ситно подиграва,
Те весело у дружину дође,
На јутру им назва добро јутро,
Сва Дружина једну ријеч кажу:
"Добре дође, дијете Максиме!"
За Милошем одмах пристадоше
Двије шуре, зета пристигоше,
Донијеше господскога дара,
Да дарују зета код сватова:
Један шура један пешкеш даје:
Доведе му без биљеге вранца,
И на вранцу Латинку ђевојку,
Но се пусник к земљи увијаше,
Од чистога и сребра и злата,
У злато су коња опковали,
Златни рати бију по копити,
А на прси дивна силембета;
И на руци сивога сокола,
Те Максима зета дозиваше:
"На поклон ти коњиц и ђевојка
"И на коњу и сребро и злато,
"И на поклон сива тица соко,
"Кад си тако виђен међу браћом."
А Милош се с коња поклањаше,
Те лијепо дара приваташе.
Други шура сабљу донесао
Саливену од сувога злата,
Сабља ваља млого била блага,
Опаса је зету о појасу.
"Носи зете, те ми се поноси"
Ал' ето ти пунца и пунице,
Ја каква ли дара донијеше!
Пунац носи калпак и челенку,
У челенци алем камен драти,
Који сјаје како јарко сунце,
Погледати не да у јунака,
Те Максима зета дозиваше:
"На поклон ти калпак и челепка."
Милош дара давно приваташе.
А да видиш злосретне пунице!
Она носи од злата кошуљу,
Која није кроз прсте предена,
Ни у ситно брдо увођена,
Ни на разбој она ударана,
Но кошуља на прсте плетена,
У колијер уплетена гуја,
А под грлом изведена глава,
Баш се чини, као да је жива
Љута гуја (гуја ће га уд'рит'),
На глави јој алем камен драги,
Каде иде момак са ђевојком
У ложницу, да не носи св'јеће,
Нек свијетли алем камен драги,
Те Максима зета дозиваше:
"На поклон ти од злата кошуља."
Но се чуде кићени сватови,
Но се чуде дару Латинскоме.
Но да видиш дара изненада:
Ал' ето ти старца Јездимира,
Мила брата дужда од Млетака,
Бијела му прошла појас брада,
На златну се штаку наслонио,
Рони сузе низ госпоско лице,
Рони сузе, и невоља му је:
Седам жена мијенио био,
А од срца не им'о порода,
Па узео к себе синовицу,
Синовицу, њему особницу,
Меште кћери и меште синова,
Пак се старцу саде ражалило,
Ел је спрема преко мора сиња;
Неко чудо бјеше сатучио
И турио под пазухо своје,
А кад дође к браћи сватовима,
По имену зета дозиваше,
"Које данас у свијету није
"У нашега ни једнога краља,
"Ни ће бити у цара Турскога;
"Носи, зете, те ми се поноси."
Максим гледа јаде испријека,
Дозиваше, па га огрташе,
Огрну га коластом аздијом,
Саврх главе до зелене траве
Покри зета и коња дората;
Ја каква је, јада допанула!
У јуначке очи ударила,
И причају и казују људи,
Док изнутра уд'рио поставу,
Отишло је тридест ћеса блага,
А с лица јој ни хесапа нема:
"На поклон та, ти мој мили зете!
"На поклон ти коласта аздија,
Испријека, али попријеко.
Ја кад тако зета дариваше,
На капиј' се отворише врата,
Па стадоше слуге и слушкиње
На капију свате даривати:
О коњима везене јаглуке,
Јунацима танке бошчалуке;
Дариваше, пољу испратише,
На ђемије води натурише,
Из ђемија здраво истурише;
Отидоше здраво и весело.
Ја кад бише пољу под Жабљака,
Ђено су се браћа састанула,
Ђено ће се с јадом растанути;
Но да видиш јаду започетка:
Похитао дијете Максиме
На његову без биљеге вранцу
И скупио десетину друга,
Хоће к својој на муштулак мајци;
А кад виђе војвода Милошу,
Те дората коња подиграва,
А догна га близу до ђевера,
До ђевера Јован:капетана,
Ђевојке се руком дофатио;
Ал' да видиш проклете ђевојке!
На очи јој златали мараме,
Ријетке су, те кроз њих виђаше,
Ја кад виђе коња и јунака,
Превари се, занесе је памет,
Те устури златали мараме,
А открива очи обадвије,
А пружи му руке обадвије;
Но ко виђе, чини с' не видио,
Виђе свекар Црнојевић Иво,
Виђе свекар, и за јад му било,
Те Латинци снаси проговара:
"К себе руке, мила снахо моја!
"К себе руке, обје ти отпале!
"Покри очи, обје ти испале!
"Рашта гледаш на јунака туђа,
"На Милоша Обренбеговића?
"Но погледај, мила снахо моја!
"Но погледај пољем пред сватове,
"Штоно јунак на коњу вранчићу,
"Бојно копље носи у рукама,
"Златан сјаје на плећима штитник,
"А красте му лице нагрдиле,
"Иза краста лице поцрњело,
"Оно ти је дијете Максиме;
"А ја сам се тамо пофалио,
"Кад сам тебе у баба просио,
,Штогођ биде кићенијех свата,
"Да не биде љепшега јунака
"Од Максима од сина мојега;
"У том сам се, снахо, препануо,
"Милоша смо зетом учинили,
"И Милошу даре поклонили,
"Да преведе тебе преко мора
"И без кавге и без муке наше."
Кад јој рече, ка' да посијече,
Те под собом коња уставила,
Напријед му ни крочити не ће,
Па Латинка свекру проговара:
"Мио свекре, Црнојевић-Иво!
"Максиму си срећу изгубио,
"Како с' другог зетом учинио.
"Рашта, свекре? да од Бога нађеш!
"Ако су га красте иштетиле,
"Ко је мудар' и ко је паметан,
"Томе, свекре, ваља разумјети,
"И свак може муке допанути;
"Ако су га красте нашарале,
"Здраве су му очи обадвије,
"Срце му је баш које је било;
"Ако л' си се, свекре, препануо,
"Ђе је Максим још танко дијете,
"Њега чеках за девет година,
"Њега чеках у бабову двору,
"И још бих га за девет чекала
"У Жабљаку у вашему граду.
"Ником не бих образ застидила,
"Ни ја роду, ни ја дому моме.
"Но та, свекре, Богом та се кунем!
"Ја ти враћај благо са јабане,
"Са вашега војводе Милоша,
"Те удари на Максима твога,
"Јал' напријед ни крочити не ћу,
"Баш да ћеш ми очи извадити."
Но се Иван љуто узмучио,
Призва браћу и неке војводе:
"Браћо моја, ако Бога знате!
"Ну кметујте мене и Милошу
"За нашега дара из Латина."
Нема кмета ни добра јунака,
Ја који ће томе кметовати,
Ел су биле руке уфатили,
И задали Божу вјеру тврду,
Да му дара нитко не дијели,
Но још Иван да га подарује.
Не могоше браћа да кметују,
Ел се једном утврдило било.
Ја кад зачу војвода Милошу,
Те пригони од мегдана дора,
А Ивану ријеч проговара:
"О Иване, наша поглавице!
"Камо вјера? стигла те невјера!
"Нијесмо ли вјеру учинили,
"Да ми дара нитко не дијели?
"А сад сте се томе присјетили!
"Кад си мучан и кад си невјеран,
"Море! ћу ти дара поклонити
"Рад' хатара наше браће красне,
"Прва ћу ти дара поклонити,
"На поклон ти вранац и ђевојка,
"Да је пута и правога суда,
"Ђевојка је мене поклоњена,
"Поклонио и отац и мајка,
"Поклонила оба брата њена;
"Ал' о томе не ћу говорити,
"Већ ти хоћу дара поклонити,
"И на коњу и сребро и злато,
"И поклонит' сивога сокола,
"И на поклон сабља од појаса;
"Свега ћу ти дара поклонити,

"Већ ја не дам цигле до три марве[63]:
"Не дам с главе тастове челенке,
"Са рамена коласте аздије,
"И ја не дам од злата кошуље,
"Хоћу носит' мојој земљи дивној,
"Нек пофала мојој браћи биде;
"Кунем ви се и Богом и вјером,
"Не дам тако три комата дара."
Кад зачуше кићени сватови,
Те сватови једну ријеч кажу:
"Фала тебе, војводо Милошу!
"Фала тебе, господско кољено!
"Кад си таки виђен међу браћом,
"Кад си виђен и кад си. погодан."
Сви сватови једну ријеч кажу;
Сватови се браћа погодише,
Но имају непогодна друга,
А на коњу несретну ђевојку,
Ђевојци је врло жао дара,
А највише од злата кошуље,
Те привикну из бијела грла
По имену дијете Максима;
Препаде се Црнојевић Иво,
Те Латинци снаси проговара:
"Снахо моја, Латинко ђевојко!
"Немој викат' дијете Максима,
"Ели смо му жао учинили,
"А Максим је хитар кавгаџија,
"Хоће, снахо, заметнути кавгу
"На весељу у сватове своје;
"Снахо моја, Богом ти се кунем!
"У Жабљаку пуна кула блага,
"Све ћу благо тебе поклонити,
"Чин' од блага, што је тебе драго "
Ал" не слуша злосретна ђевојка,
Викну једном, па га не довикну,
Другом викну, доке га довикну;
Максим врана коња поврнуо,
Ослушкује, шта ће бесједити,
А ђевојка грдно проговори:
"О Максиме, немала те мајка!
"Мајка нема до тебе једнога,
"А по данас ни тебе не било!
"Од копља ти градили носила!
"А од штита гробу поклопнице!
"Црн ти образ на Божем дивану!
"Како ти је данас на мегдану
"Са вашијем војводом Милошем;
"За што благо дадосте другоме?
"А није ми ни тог жао блага,
"Нека носи, вода г' однијела!
"Но ми жао од злата кошуље,
"Којуно сам плела три године
"А са моје до три другарице,
"Док су моје очи искапале
"Све плетући од злата кошуљу,
"Мислила сам, да љубим јунака
"У кошуљи од самога злата,
"А ви данас дадосте другоме;
"Но ме чу ли, ђувеглија Максо!
"Брже враћај са јабане благо,
"Ако л' благо повратити не ћеш,
"Кунем ти се Богом истинијем!
"Напријед ти ни крочити не ћу,
"Но ћу добра коња окренути,
"Догнаћу га мору до обале,
"Па ћу ватит' листак шемишљиков,
"А моје ћу лице нагрдити,
"Док покапље крвца од образа,
"По листу ћу писати јазију[64],
"Додаћу је сивоме соколу,
"Нека носи стару бабу моме,
"Нека купи сву Латинску силу,
"Нек ти хара бијела Жабљака,
"Нек ти враћа жалост за срамоту."
Кад то зачу дијете Максиме,
То Максиму врло за јад било,
Врана коња натраг приповрну,
Опаса га троструком канџијом,
Пуче кожа коњу по сапима,
А покапа крвца по копити,
Но му љуто пусник поскочио,
По три копља у небо скочио,
По четири земље прескочио.
Не Деси: се доброга јунака,
Да увата грдна злосретника,
Но му сокак пољем учинише,
А нико се јаду не досјети,
Порашта је коња повратио.
А кад виђе војвода Милоше,
Грохотом се јунак насмијао:
"Фала Богу! фала истиноме!
"Куд се оно Максим затрчао?"
А не види јаде изненада.
Кад допаде дијете Максиме,
На Милоша бојно копље пушти[65]
Бојнијем га копљем ударио
Под челенку међу очи црне,
На затиљак очи искочише,
Мртав паде под коња дората,
Милош паде, а Максим допаде,
Колико му крвце жедан бјеше,
Ману сабљом, одс'јече му главу,
Пак је вранцу баци у зобницу,
А ђевојку оте у ђевера,
Пак побјеже на муштулук мајци.
Мили Боже, на свем тебе фала!
Да се коме онда придесити
И очима јаде прегледати,
Каде паде красна поглавица,
А згледа се млога породица,
У јунаке крвца узаврела,
Па се сташе даривати даром[66],
А њинијем даром немилијем:
Из пушака црнијех крушака,
Доке дуге пушке истурише,
Док то поље магла притиснула
Од хитрога праха и олова,
Тад' с' у тами мачи повадише,
Те се њине мајке ојадише,
А сестрице у црно завише,
А љубовце осташ' удовице,
А огрезну крвца до кољена,
Л по крви један гази јунак,
Јунак бјеше Црнојевић Иво,
Црно њему срце до вијека!
Крвцу гази, а Богу се моли.
"Дај ми, Боже, вјетар од планине,
"Да раждене ову маглу клету,
"Да погледам и горе и доље,
"Ко погибе, ко л' остаде данас."
Бог му даде, вјетар ударио,
Те разагна и разведри поље,
Иван гледа и горе и доље,
Ал' не знаде ништа, куд, је горе:
Поломљени коњи и јунаци.
Но по пољу крче рањеници.
Ја кад виђе Црнојевић Иво,
Он преврће те лешеве мртве
И крваве огледује главе,
Све тражаше Дијете Максима,
Ал' га Иван наћи не могаше,
Но он нађе сестрића Јована,
Што је ђевер био код ђевојке,
Што ујаку санак казивао
У Жабљаку јутру на походу;
Залуду га Иван находио,
У крви га познат' не могаше,
Мимо њега јунак пролазаше;
А виђе га Јован-капетане,
Те ујаку Иву проговара:
"Мој ујаче, Црнојевић-Иво!
"Чим си ми се тако понесао:
"Или снахом, или сватовима,
"Ил' господским даром пријатељским,
"Тс не питаш несретна сестрића,
"Јесу ли му ране досадиле?"
Виђе Иван, па сузе просипље,
Из крви га мало исправио:
"Мој сестрићу, Јован-капетане!
"Јесу л' твоје ране за видање,
"Да те носим у несрећан Жабљак,
"Да ти тражим од мора ећиме?"
А Јован му онда проговори:
"Прођи ме се, мој ујаче Иво!
"Камо очи? њима не гледао!
"Оваке се ране не видају:
"Лијева је нога саломљена,
"Саломљена на двоје, на троје,
"А десна је рука осјечена,
"Осјечена рука по рамену,
"А по срцу сабље доватиле,
"Испале су црне џигерице."
Ја кад виђе Црнојевић Иво,
Брже пита сестрића својега:
"Мој сестрићу! док си у ријечи,
"Како ђевер бјеше код ђевојке,
"А допаде дијете Максиме,
"Еда виђе, ђе погибе Максим?
"И знаде ли, шта би од ђевојке?"
"Прођи ме се, мој ујаче Иво!
"Није тебе Максим погинуо,
"Но кад дође на коњу помамну,
"Те изгуби војводу Милоша,
"Пак ђевојку оте у ђевера,
"Он побјеже ка несрећној мајци[67].
То изусти, лаку пусти душу.
Побаци га Црнојевић Иван,
А похити у бијели Жабљак;
Ја кад дође пред градску капију,
А пред градом копље побијено,
А за копље вранац коњиц свезан,
Ситна му је зонца устакнута,
Пред њим сједи дијете Максиме,
На кољену ситну књигу пише
Своме тасту дужду од Млетака,
А двори га злосретна ђевојка;
На мезиле књигу оправио:
"О мој тасте, дужде од Млетака!
"Купи војску, сву Латинску земљу,
"Те ми харај бијела Жабљака,
"И ти води милу твоју шћеру
"Ни љубљену, ни омиловану:
"Мене прође моја госпоштина,
"И држава моја краљевина:
"Хоћу бјежат' преко земље дуге,
"Хоћу бјежат' цару у Стамбола,
"Како дођем, хоћу с' потурчити."
Зло се зачу по свој земљи њиној,
Кад зачуше ти Обреновићи,
Зачу нетко Обреновић Јован,
Мио братац војводе Милоша,
Нешто мисли, па на једно смисли,
Брже коња свога доватио,
Седла коња, што га љепше може,
Опасује, што га тврђе може,
Пак се коњу фати на рамена,
Халали се и опрости јунак,
Каже роду, каже браћи својој:
"Хоћу, браћо, и ја у Стамбола,
"Одох, браћо, браћу да сачувам
"Ко дорасте у тој земљи нашој:
"Тамо оде крвничко кољено,
"Он ће дворит' цара у Стамболу,
"Издвориће каку војску силну,
"Те ће земљу нашу погазити.
"Браћо моја и пак породице!
"Док чујете мене у животу,
"У животу, у Стамболу билу,
"Немојте се, ђецо, препанути,
"Он не смије војску подигнути:
"Он ће на вас, а ја ћу на њега"
Тако рече, па у Стамбол оде;
Каде био близу до Стамбола,
У путу се оба пристигоше,
Те пред цара иду упоредо,
А цар знаде, ко су и како су,
Па их царе једва дочекао,
Дочекао, оба потурчио,
И Турска им имена нађео:
Јовану су име нађенули:
Мамут:беже Обренбеговићу;
А Максиму име нађедоше:
Скендер:беже Иванбеговићу.
Дворе цара за девет година,
Издворише девет зијамета,
Свијех девет даше за пашалук,
Цар им даде бијеле тугове
И везирство на те земље двије
Без промјене вазда до вијека:
Мамут-бегу Обренбеговићу
Даде земљу равна Дукађина[68],
Ђено роди издобила вина,
Доста вина, више урметина,
Доста има бијеле вшенице,
Красну земљу, што је љепше нема;
А он даде сину Иванову
Грдну земљу Скадар на Бојани[69],
А у коме никад ништа нема,
Но се легу жабе и биволи,
И имаше соли суторине.
Како таде, тако и данаске
Нијесу се нигда умирили,
Нити могу крвцу да умире,
Но и данас ту просипљу крвцу.

58) Сјетно управо значи жалосно као и у овој истој пјесми у стиху 133 и 420;
али овдје значи као радосно! Из овога се види, да старац Милија ово ријечи у говору није познавао
нити јој је знао правога значења, него ју је пјевао и уз весело и уз невесело. Ја сам споменуо
у предговору к пословицама, да се у Перасту говори сјета, а значи жалост.

59) Овдје гдјекоји и овако пјевају:

"Мало л' ти је ваше горе Црне?
"Мало л' ти је Скадра на Бојани?
"Мало л' ти је равна Миридита
"Испод Скадра покрај мора сиња?
"Мало л' ти је седам наших Брда.
"Седам Брда, седам војевода?" -

60) Код Жабљака је вода Морача, која се више њега раздваја и тако оптјечући га утјече у Скадарско језеро, које се онуда зове блато; а вода је Цетиња чак у Далмацији (извире близу варошице Врљика и утјече у море код Омиша).

61) Т. ј крви жедна (жели нам зло)

62) У сану мјесту у сну, да би се стих испунио

63) Марва у народу нашему, особито по сјевероисточнијем крајевима, зове се жива стока; али овдје значи ствар.

64) У Југозападнијем крајевима народа нашега има заиста некаква трава, која се зове шемишљика, само не знам за сад, да ли јој је такови лист, да се по њему може писати.

65) Једни пјевају, да Максим није Милоша изненада убио, него да га је на мејдан изазвао, ево овако:

А кад зачу нејачак Максиме.
Добру вранцу потеже дизгене,
Удари га тумбак-бакарлијом,
Окреће га по пољу широку,
Од копља је џилит начинио,
Па Милоша на џилит позивље;
Милошу се од ина не може,
Но изиђе Максу на мегдана
Ћераше се по пољу широку,
Ћераше се тамо и онамо
Каде ћера Обренбеговићу,
Каде ћера нејака Максима,
Ниђе њега ни гледат' не може:
А кад ћера нејачак Максиме,
Каде ћера Обренбеговића,
Све престиже коња и јунака.
Баци копље нејачак Максиме,
Те удари војводу Милоша,
Колико га лако ударио,
Од добра га коња одвојио,
За црну га земљу приковао -

66) Овдје гдекоји и овако пјевају:

Стаде писка по пољу јунака,
Стаде вриска бијесних атова,
Стаде прасак ђумишли пиштоља,
Стаде звека остријех мачева,
Стаде лелек рањених јунака:
Једни вичу: "Јао моја мајко!"
Други вичу: "Не бој ми се, брајко!
"Ту данаске не помаже мајка,
"Него сабља и десница рука."

67) Једни опет пјевају, да Максим није тако одмах побјегао у Жабљак, него да се и он тукао ондје, док је год бој трајао, и млого рана допануо, па онда, онако рањен, уватио коња под дјевојком и одвео у Жабљак:

Тек остала на коњу ђевојка,
И остао ђувеглија Максо,
Проиграва добра коња свога,
Крвава му сабља до балчака
И десница рука до рамена,
Добру коњу ноге до кољена;
На њему је рана седамнаест;
А кад виђе, ђе никога нема,
Теке сама на коњу ђевојка,
Он догони коња до ђевојке,
Под ђевојком коња уватио,
Па окрену равноме Жабљаку.
Каде дође код куле бијеле,
Под кулом се коло уватило,
И у колу сестра Максимова,
Вије колом како вијор гором,
А кад виђе ђувеглију Макса,
Тад" ђевојка коло раскинула,
Па обадв'је раширила руке,
Објеси се Максу око грла,
Па је њему ријеч говорила.
"Брате, Максо, пиле соколово!
"Чудно ли си свате преварио,
"Те ти водиш лијепу ђевојку!"
Па му руке у њедарца баца,
Из њедара јабук' извадила,
Ал' јабуко сво у крв облито.
Сестра брату ријеч говорила:
"Брате Максо, за Бога једнога!
"Што ти крвав' јабук' у њедрима?"
Но говори ђувеглија Максо;
"Не питај ме, мила моја селе!
"Но потрчи на бијелу кулу,
"Те ми стери мекану постељу,
"С које ти се више дигнут' не ћу."

Тако се по овоме пјева и приповиједа, да се Максим у Жабљаку лијечио годину дана, а у том Милошев брат први отишао у Цариград, и Турцима га једнако тужио; за то он, пошто се придигне од рана, пише тасту, те му пошаље двије шуре, и одведу дјевојку натраг: "Ни љубљену, ни омиловану," па и он отиде у Цариград, да се одговара и брани: и онамо се послије обојица потурче.

68) Мамутбеговићи и сад заповиједају у Пећи.

69) По пјесмама се говори, да су данашње Бушатлије од Иванбеговића; али они сами доказују, да су од Мрњавчевића, који су Скадар и зидали.

# Женидба Ђурђа Чарнојевића,

Љуто тужи Ђурађ Чарнојевић
У Млијетку граду Латинскоме
У тавници краља Латинскога.
Богом брати Ђурађ Чарнојевић,
Богом брати тавничаре младе:
"Богом браћо, млади тавничари!
"Остав'те ми на тавници пенџер,
"Да ја гледим уз Млетке низ Млетке,
"Не би л' кога опазио свога."
Тавничари за Бога примише,
Оставише на тавници пенџер.
Ђурађ гледа уз Млетке низ Млетке,
Од свог никог опазит' не може,
Већ опази Богом побратима,
Побратима Дојчевића Вука,
Па беседи Ђурађ Чарнојевић.
"Побратиме, Дојчевићу Вуче!
"Брже ли ме, брате, заборави,
"И леб и со под ноге погази!"
Ал' беседи Дојчевићу Вуче!
"Побратиме, Чарнојевић-Ђурђу!
"Нисам тебе ја заборавио,
"Ни леб и со под ноге згазио:
"Ево данас цео месец дана,
"Како стојим на краљеви врати,
"Те се молим краљу Латинскоме,
"Да би ли те пустио за благо;
"Али не ће Латини за благо,
"Веће ишту, што су и искали,
"Ишту, брате, до три добра твоја:
"Прво добро на мору Солило,
"Друго добро бео град Скатара[70],
"Треће добро танана жерава."
Кад то чуо Ђурађ Чарнојевић,
Он беседи побратиму своме:
"Побратиме, Дојчевићу Вуче!
"Иди, брате, Млетку на чаршију,
"Донеси ми три листа артије,
"Да ја пишем до три ситне књиге,
"Да и шаљем Иви брацу моме
"Седам дана преко мора сиња:
"Ако може добра прегорети,
"Тако ћ' брата очима видити."
Оде Вуче Млетку на чаршију,
И донесе три листа артије,
Па и даје Чарнојевић-Ђурђу.
Ђурађ пише до три ситне књиге,
Не пише и самим мурећепом,
Веће меша с крвцом од образа;
Док три ситне књиге написао,
На образу рану отворио.
Даде књиге Дојчевићу Вуку:
"Носи, брате, до три ситне књиге,
"Носи, брате, Иви брацу моме:
"Ако може добра прегорети,
"Тако ћ' брата очима видити."
Вук однесе до три ситне књиге
Седам дана преко мора сиња,
Па и даде Чарнојевић-Иви.
Када Ива прву књигу разви,
Ал' беседи Чарнојевић Ива:
"Ој Скатаре, мој бијели граде!
"Ти живијем огњем изгорео!
"Та и ти ли моме брацу дође,
"Моме брацу а у дуговање?"
Када Ива другу књигу разви,
Ал' беседи Чарнојевић Ива:
"Ој Солило, мој бијели граде!
"Та и ти се, граде, оборио,
"И с тобом се море осолило!
"Та и ти ли моме брацу дође,
"Моме брацу а у дуговање?"
Када Ива трећу књигу разви,
Ал' беседи Чарнојевић Ива:
"Добро моје, танани жераве!
"И ти Турске не минуо руке!
"Та и ти ли моме брацу дође,
"Моме брацу а у дуговање?
"Вера моја! жалити вас не ћу:
"Волим брата, него и градове,
"Нег' и тебе, танани жераве."
Паке ђипи Иван Чарнојевић,
Те оседла танана жерава,
Сребрним га седлом оседлао,
А од злата уздом зауздао,
Попрегну га од сребра коланом;
Па он изви од злата ратове,
А и краљу од злата колаче,
Па жераву о каш обесио,
И два кључа од два бела града,
Од Скатара а и од Солила;
И даде му три стотин' дуката,
Ал' не даде тананог жерава;
И даде му триста пратилаца,
Пратише га до њини Солила.

70) Ваља да је Котор, који се Талијански зове Катаро.

# Смрт Јова Деспотовића

Разбоље се Деспотовић Јово
У Сријему у тој земљи равној
У лијепу селу Купинову,
На смрт је се Јово разбољео[72]
Па дозивље слугу Милутина:
"Милутине, вјерна моја слуго!
"Ти упрегни коње у хинтове,
"Пак ти трчи, штогођ брже можеш,
"Крушедолу б'јелу манастиру,
"Те ми зовни мог рођеног брата,
"Мога брата, Максима владику,
"И кажи му, ништа Не затаји,
"Да сам се ја на смрт разбољео;
"Пак оданле окрени хинтове,
"Трчи брже мјесту Беркасову,
"Те ми зовни моју стару мајку,
"Стару моју мајку Анђелију,
"Ал' њој Немој право казивати,
"Да сам се ја на смрт разбољео,
"Већ јој кажи од мене поздравље,
"Да се ја сад на војску опремам
"Преко мора за девет година,
"Па је зовем, да ме благосови."
То је слуга хитро послушао,
Те упреже коње у три реда,
Оде право дивну Крушедолу,
Те казује Максиму владици,
Да се Јово на смрт разбољео,
Пак оданле окрену хинтове,
Оде право мјесту Беркасову,
Те казује мајци Анђелији,
Да се Јово на војску опрема
Преко мора за девет година,
Пак је зове да га благосови.
Вели њему мајка Анђелија:
"Милутине, наша вјерна слуго!
"Причекај ме три бијела дана,
"Док ум'јесим бијеле колаче
"И док спремим танане кошуље,
"Да понесем на дар моме Јову."
Ал' говори слуга Милутине:
"Ој Бога ми, госпо Анђелија!
"Јово тебе чекати не може,
"Јер је њему хитна књига дошла;
"Већ понеси у брашну колаче,
"А кошуље у бијелу платну."
Од ина се мајци не могаше,
Веће спреми у брашну колаче,
А кошуље у бијелу платну,
Паке сједе у лаке хинтове,
Отидоше преко Ср'јема равна.
Кад су били близу Купинова,
Око двора слуге гологлаве,
А пуштени коњи по ливади
Без седала и без покроваца,
Нит' се чују бубњи ни свирале,
Нит' се вију алаји барјаци;
Тад' говори мајка Анђелија:
"Милутине, наша вјерна слуго!
"Кад се Јово на војску опрема,
"Што му слуге иду гологлаве?
"Што с' пуштени коњи по ливади
"Без седала и без покроваца?
"Што не бију бубњи и свирале?
"Што с' не вију алаји барјаци?"
Вели њојзи слуга Милутине:
"Драга госпо, мајко Анђелија!
"Ваља да је господар на ручку,
"Па у здравље пије рујно вино
"И за срећна пута Бога моли,
"За то су му слуге гологлаве;
"Што су врани коњи по ливади
"Без седала и без покроваца,
"Пуштени су да се понапасу,
"Спремају се далек' путовати;
"Бубњи били, пак су и престали;
"Вијали се алаји барјаци,
"Дуну вјетар од Фрушке планине,
"Па барјаке земљи положише."
Кад су били пред бијеле дворе,
Ту се мајка јаду досјетила;
Кад уљезе у бијеле дворе,
Ал' се Јово са душицом бори,
Више њега Максиме владика,
Чати брату самртну молитву.
Кад то виђе мајка Анђелија,
Закукала, кано кукавица:
"Јао Јово, моје ране грдне!
"Што ће, Јово, Сријем земља равна?
"Што ће, Јово, твоји б'јели двори?
"Што ће, Јово, твоји врани коњи,
"Врани коњи и сиви соколи?
"Што ће, Јово, твоје пусто благо?
"Што ће, Јово, твоја вјерна љуба?
"Што ће, Јово, твоја стара мајка?"
Тад' се Јово из мртвих поврати,
Па мртвачким проговара гласом:
"Сријем земља стећ' ће господара
"Ил' бољега, или ће горега;
"Моји коњи и сиви соколи
"И бијели украј Саве двори
"Моме брату Змајогњеном Вуку;
"Моје благо мојој старој мајци,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Моја љуба, ал' је рода туђа,
"Она ме је често опадала
"Моме брату Максиму владици:
""Деспот Јован ходи по Сријему,
""Те он љуби младе и ђевојке;" "
"Ал' ни њојзи жао не учин'те:
"Подајте јој три товара блага,
"Нек се рани, док је срећа нађе."
То изусти Деспотовић Јово,
То изусти, а душу испусти.

71) Србља јамачно ће овдје били мјесто Грбља; али за Ребљаник не знам ништа.

72) У једној овој пјесми из Ужичке нахије за овијем стихом иде:

А мајке му дома не бијаше,
Но отишла у родбину мајка,
У родбину у ријеку Црну,
Своме брату Црнојевић-Иву.

Ово свједочи, да се у народу још повлачи спомен, ако је и таман, да је мати деспота Јована, Мајка Анђелија, била из Црне горе, синовица Црнојевић Ивана, Црна је ријека овдје мјесто ријеке Црнојевића, гдје се Иван из Жабљака најприје преселио.

# Женидба Змај-Деспота Вука.

Мили Боже, да чуда голема!
Подиже се Змај-Деспоте Вуче
Преко мора Млетку Латинскоме,
Да он проси лијепу ђевојку
У некака бана од Млетака;
Он поведе дванаест катана
И понесе три товара блага,
Оде право у земљу Латинску.
А кад дође Млетку Латинскоме,
Лијепо га бане дочекао,
Гостио га за петнаест дана.
Но говори Змај-Деспоте Вуче:
"Чујеш ли ме, бане Латинине!
,Ја нијесам дош'о пити вино,
"Већ просити лијепу ђевојку;
"Но ак' хоћеш да смо пријатељи,
"Поклони ми ћерку за љубовцу."
Па се маши руком у џепове,
Те извади од злата јабуку,
Уз јабуку хиљаду дуката,
Па их пружи бану Латинину.
Кад то виђе бане Латинине,
Он се скочи од земље на ноге,
Те се с Вуком у лице пољуби,
А Вук бана у бијелу руку,
Па му даде од злата јабуку,
И даде му хиљаду дуката,
А бан Вуку поклони ђевојку,
Када Вуче испроси ђевојку,
А он оде свадбу уговарат';
За дуго је Вуче одгодио:
Од Ђурђева до Дмитрова дана,
Док отиде шеру Купинову
И покупи кићене сватове;
Па се Вуче на пут отиснуо
Са његових дванаест катана,
А прати га бане Латинине,
Па је бане Вуку говорио:
"О мој зете, Змај-Деспоте Вуче!
"Када, Вуче, по ђевојку пођеш,
"Ти поведи хиљаду сватова,
"Од хиљаде више ни једнога,
"Од хиљаде мање ни једнога;
"Па ти хајде, када тебе драго."
Када чуо Змај-Деспоте Вуче,
Оде Вуче шеру Купинову.
А кад дође двору бијеломе,
Дочека га остарила мајка,
Па га пита мајка Анђелина:
"Што би, сине, у земљи Латинској?,
"Јеси л', сине, љубу испросио?
"Не ће л' стару одмијенит' мајку?"
Оде Вуче мајци говорити:
"Добро, мајко, у земљи Латинској,
"Јесам, мати, цуру испросио
"У онога бана од Млетака,
"И с баном сам свадбу угодио
"О јесени, када мене драго,
"Да поведем хиљаду сватова."
Тек што Вуче у ријечи бјеше,
Ал' ето ти млада књигоноше,
Поклони се до земљице црне,
Вуку даде лист књиге сићане;
А кад Вуче књигу проучио,
А он вели остарилој мајци:
"Ево, мати, књиге од ђевојке,
"Добро слушај, што ми ситна пише:
""Господару, Змај-Деспоте Вуче!
""Ако скоро одеш сабирати,
""Господару, кићене сватове,
""Купи свата дванаест стотина
""По избору бољег од бољега,
""Свакога ћу, Вуче, даривати,
""Даривати свиленом кошуљом;
""А ђевери доброга јунака,
""Јали брата, јали побратима;
""Јера имаш грдна душманина,
""Та у Босни Ђерзелез-Алију:
""Нешто често за сватове пита,
""Бојати се каке пријеваре
""Од Турчина, да га Бог убије!" "
Када Вуче књигу проучио,
А он пита остарилу мајку:
"Шта ћу саде, моја стара мајко?
"Ал' ћу слушат' бана таста мога,
"Ал' Росанду лијепу ђевојку?"
Вели Вуку остарила мајка:
"О мој сине, Змај-Деспоте Вуче!
"Слушај, синко, лијепу ђевојку
"А и мене стару твоју мајку:
"Када станеш купити сватове,
"А ти зови, сине, у ђеверство
"До два брата, два Јакшина сина,
"Јакшић:Дмитра с нејаким Стјепаном;
"Јер су, сине, на боју јунаци,
"Ако тебе буде до невоље,
"Нека ти се у невољи нађу;
"Пиши, сине, лист књиге бијеле,
"Те је пошљи шеру Дмитровици
"Старцу Јању од старине кнезу,
"Нек ти пошље сина Милована
"Стари свате нек је пред сватове
"Нек поведе три стотине свата,
"Нек се знаду свати старосватски;
"Другу, сине, ситну књигу пиши,
"Те је пошљи ка Сибињу граду
"Куму твоме Сибињанин:Јанку,
"Нек ти и он у сватове дође,
"Нек поведе три стотине свата.
"Кад растуриш књиге на војводе,
"А ти тури са куле топове,
"Подај хабер по Сријему твоме.
"Те сакупи по избор сватове,
"Па кад, сине, покупиш сватове,
"А ти брзо хајде за ђевојку,
"Ти не чекај дана Дмитровога."
Када Вуче саслушао мајку,
А он скочи од земље на ноге,
Те довати дивит и хартију,
Ево Вуче прву књигу пише
Ка бијелу граду Бијограду
На кољено Јакши капетану:
"Поочиме, Јакша капетане!
"Да ми пошљеш до два сина твоја,
"Сина твоја, побратима моја,
"Поочиме, мене у сватове,
"Да ђевери буду уз ђевојку."
Другу Вуче књигу написао,
Те је посла шеру Дмитровици
На кољено старцу Кузун-Јању:
"Старче Јањо, од Сријема кнеже!
"Оправи ми сина Милована,
"Да ми буде сватки старјешина,
"Нек поведе три стотине свата,
"Нек се знаду свати старјешински."
Трећу Вуче књигу написао,
Те је посла ка Сибињу граду
На свог кума Сибињанин-Јанка:
"О мој коме, од Сибиња Јанко!
"Како тебе ситна књига дође,
"Брже купи триста Угричића,
"Хајде мене, куме, у сватове,
"Да ти вјенчаш мене и ђевојку."
Када Вуче књиге оправио,
Он изиђе на бијелу кулу,
Баци с куле дванаест топова,
Хабер даде Сријем-земљи равној,
Саста му се шест стотин' сватова
По избору бољи од бољега.
Мало било време постајало,
Ал' ето ти два Јакшића млада
И са шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал' ето ти сина Милована
Са његових три стотин' Сремљана;
Тек што Вуче свате дочекује,
Ал' ето ти од Сибиња Јанка
И он води три стотин" Маџара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А парани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
"Хазурала, кићени сватови!
"Далеко је Млетку путовати."
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Б'јелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;
Па кад прође неђељица равно,
Тад' викнуше кићени чауши:
"Хазурала, кићени сватови!
"Пријатељу, изводи ђевојку,
"Далеко је Сави путовати."
Тек што они у ријечи бјеху.
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
И на коњу Росанду ђевојку
Обасуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Ђеверима снаху продадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
И Јањовим сином Милованом
И са шњима дв'је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу,
А ђевери снаху одведоше;
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;
Па ето ти слуге Милутина
И он носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал' дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он Вуку 'вако проговори:
"Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче!
"Зло ти вино, а горе ти било!
"Удари ти сила у сватове,
"Чудна сила, Ђерзелез Алија
"Са његових триста Сарајлија,
"Погибе ти хиљада сватова,
"Од хиљаде један не остаде,
"До остала два Јакшића млада,
"Али их је љуто салетио,
"Салетио Ђерзелез Алиле,
"Љуто ти је Дмитра обранио,
"Но још бране лијепу ђевојку,
"До сад мислим да су изгинули."
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
А са главе тастова калпака,
Па привати вранцу за дизгине,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко:
Кад изиђе Вуче на капију,
А он пусти вранца аловита,
Одмах дође на поље широко,
Ђено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ђевојку
Од Турчина Ђерзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату
Те прос'јече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њиме ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Ђерзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат' по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше;
Но то гледа лијепа ђевојка
Од оваца из зелене траве,
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:
"О јуначе, Бог те не убио!
"Зар не видиш, да си погинуо?
"На Турчину оклоп гвожђе има;
"Но ђе ти је стр'јела и тетива?
"Удри њега у чело јуначко,
"Ђе саставља самур и обрве,
"Те ћеш њега ласно погубити."
То кад зачу Ђерзелез Алија,
Он не знаше што збори ђевојка,
Пак погледа у зелену траву,
Да он види, ко говори с Вуком,
А Вук трже стр'јелу и тетиву,
Те он гледа Ђерзелез-Алију,
Погоди га у чело јуначко,
Турчин паде у зелену траву,
Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одс'јече му главу,
Увати му суру бедевију,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио;
Докле Вуче свате избројио,
Ал' му нема седам стотин' свата,
Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову,
Угости их Змај-Деспоте Вуче,
Под'јели им свилене дарове,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста с Росандом на кули

# Порча од Авале и Змајогњени Вук.

Вино пију до два побратима
У Авали више Бијограда:
Једно бјеше Порча од Авале,
А друго је Ђерзелез Алија;
Кад се ладна напојише вина
И јуначки ћеив задобише,
Ал' говори Порча од Авале:
"Побратиме, Ђерзелез-Алија!
"Ти се напиј вина изобила,
"Виноград је нама до чардака,
"Имам доста у подруму вина,
"Имам доста вина и ракије."
Њему вели Ђерзелез-Алија:
"Залуду ти, побратиме драги!
"Залуду ти вино и ракија,
"Кад не имаш крчмарице младе,
"Да нам служи вино и ракију,
"Те немамо шале ни маскаре."
Мучно бјеше Порчи од Авале,
Па говори Ђерзелез-Алији:
"Побратиме, ти се напиј вина,
"Док ја одем Стојну Бијограду,
"Довешћу ти крчмарицу младу,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу."
А пита га Ђерзелез Алија:
"Када одеш Стојну Бијограду,
"Бојиш ли се још кога до Бога?
"Бојиш ли се два Јакшића млада?"
Ал' му вели Порча од Авале:
"ој Бога ми, побратиме драги!
"Ја с' не бојим никога до Бога,
"Не бојим се два Јакшића млада;
"Ал' се мало, побро, прибојавам,
"Прибојавам Змајогњанин-Вука
"Из простране Сријем-земље равне
" Из онога села Купинова,
"Далеко је село Купиново,
"А пространа Сријем-земља равна,
"Ту се Вуче ни десити не ће."
Па повика Порча од Авале:
Слуге моје, извед'те ми ђога."
Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога,
Довати се ђогу на рамена,
Право оде низ поље Врачара
Докле дође тихој води Сави,
Па се Порча покрај Саве фула.
А да видиш два Јакшића млада!
Пију вино на кули Небојши
И шњима је Змајогњани-Вуче,
Тури очи змај од огња Вуче,
Тури очи уз ту воду Саву,
Док угледа Порчу од Авале,
Па говори змај од огња Вуче:
"Видите ли, два Јакшића млада,
"Ко се оно низа Саву фула?"
Погледаше два Јакшића млада,
Познадоше од Авале Порчу,
Па говоре Змајогњанин-Вуку:
"Побратиме, Змајогњанин-Вуче!
"Оно ј' курва од Авале Порча:
"Дана нема, кад се не привлачи
"И по једног роба не одводи,
"Ја по мртву не односи главу."
А да рече Змајогњанин Вуче:
"Мили Боже, на свем' тебе фала!
"Ево има девет годин' дана
"Како с' молим тебе истиноме,
"Не би ли се с Порчом удесио,
"Ти ми даде, данас га десити."
Па још рече Змајогњанин Вуче:
"Поскочите, два Јакшића млада,
"Нађидерте сироту ђевојку,
"Обуц'те јој свилу и кадифу,
"Подајте јој злаћену маштраву,
"Пошљите је Сави на обалу,
"Не би ли се Туре преварило,
"Не би ли се мало забавило,
"Док опремим себе и кулаша."
Скочи Вуче, опремат' кулаша,
А Јакшићи нареде ђевојку,
Ођеше је, што се љепше може,
Дадоше јој, злаћену маштраву,
Послаше је Сави на обалу;
Таман цура на обалу дође,
Она стаде воду заватати,
Док ето ти од Авале Порче,
Божју помоћ цури називао,
Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио:
"Ој бога ти, лијепа ђевојко!
"Доват'дер ми воде у маштрави,
"Да с' напијем студене водице."
Говори му лијепа ђевојка:
"Одјаш' коња незнани јуначе,
"Одјаш' коња, па се напиј воде."
Ал' јој вели Порча од Авале:
"Ој Бога ми, лијепа ђевојка!
"Кљусина је моја дурновита:
"Кад одјашем, узјати се не да,
"Већ ми додај воде у маштрави,
"Јасам јунак врло ожеднио."
А ђевојка њега послушала,
Завати му воде у маштрави,
Пружи њему воду и маштраву:
Не шће Порча воде, ни маштраве,
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за се на ђогата,
Притеже је свиленијем пасом,
Па побјеже уз поље Врачара.
Све то гледа змај од огња Вуче,
Па с' довати на свога кулаша,
Па полеће уз поље Врачара;
Кад је мало Порчу сустигнуо,
Па Је онда Порчи говорио:
"Стани курво, од Авале Порча!
"Стани мало, да се огледамо."
Кад га Порча виђе и познаде,
Потурио у траву ђевојку,
Па он бјежи уз поље Врачара,
За њим трчи Змајогњанин Вуче,
За њим трчи, стићи га не море;
Догнаше се Авали планини,
Угледа их Ђерзелез Алија,
Па је слуге своје сазивао:
"Слуге моје, затвор'дете врата
"На кулама и на капијама:
"Ето оздо два добра јунака
"Ђе с' ћерају уз гору зелену
"И сад ће се туна догонити:
"Кад не нађу отворена врата
"Не ће ли се Порча повратити,
"Не би л' Порча погубио Вука."
Одмах њега слуге послушаше,
Те капије хитро затворише,
Кад с' догнаше два добра јунака,
Бјежи Порча око своје куле,
А све виче: "Отвор'те ми врата!"
Нико њему отворит' не смије.
Трипут га је опћерао Вуче,
Па га стиже граду на капији,
Те му јунак одсијече главу,
Па увати дебела ђогата,
И тури му у зобницу главу,
Оде право Стојну Бијограду,
Све то гледа Ђерзелез Алија,
Па говори Ђерзелез Алија:
"Мили Боже, на свему ти фала!
"Кад с' десише затворена врата
"На кулама и на капијама,
"Више б' Вуче јада учинио."
Па побјеже своме Сарајеву.

# Женидба Тодора Јакшића.

Пошетао од Будима краљу,
А за њиме нигђе никог нема,
Осим један Јакшића Тодоре.
Води Тодор вранца од мејдана,
На Тодору чудио одијело;
Вас у срми и у чистом злату,
Ударише испод танке куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица,
Па дозива Јакшића Тодора:
"Ој соколе, Јакшићу Тодоре!
"Јеси ли се, море, оженио?
"Ја ђевојку за се испросио?
"Ја ђевојци дао вјеру тврду?"
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
"Ој госпођа Будимска краљице!
"Нијесам се јоште оженио,
"Ни ђевојке за се испросио,
"Ни ђевојци дао вјере тврде."
Кад то чула госпођа краљица,
Она њему тихо бесједила:
"Ој соколе, Јакшићу Тодоре,
"На дар теби моја Иконија,
"Вод" је двору, те се жени њоме."
Кад го зачу Јакшићу Тодоре,
Свеза вранца под бијелом кулом,
Право оде на бијелу кулу,
А кад дође госпођи краљици,
Капу скиде, баци под пазухо,
Поклони се до земљице црне,
Па извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
"Нај то теби, госпоја краљице,
"Пола теби, пола Иконији,
"Док отидем Бијограду моме,
"Да покупим киту и сватове;"
Ал" за дуго свадбу одгодио:
До годину дана бијелијех;
Па се врати низ танану кулу,
Довати се помамна вранчића,
Оде право Бијограду своме.
За тим прође годиница дана,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Једна прође, а и друга дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа:
Друга прође, а и трећа дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа.
А кад наста година четврта,
Пошетао од Будима краљу,
А за њиме Звијездић Иване,
Води Иван свог добра ђогина,
Кад су били испод б'јеле куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица;
На Ивану дивно одијело;
Вас у срми и у чистом злату:
На њему је коласта аздија,
По аздији исплетене гује,
Повисоко изведене главе,
У устима све драго камење,
Види му се ноћи путовати,
У по ноћи, како у по дана;
Љепши Иван од сваке ђевојке;
Дозива га госпођа краљица:
"О Иване од Звијезде града!
"Јеси ли се, море, оженио?
"Ја л' ђевојку за се испросио?"
Проговори Звијездић Иване:
"Ој госпођа, Будимска краљице!
"Нијесам се јунак оженио,
"Ни ђевојке за се испросио."
Проговори Будимска краљица:
"О Иване од Звијезде града!
"На част теби моја Иконија,
Вод' је двору, те се жени њоме."
Иван слуги додаде ђогина,
Па он оде уз танану кулу,
Капу скида, Божју помоћ даје,
Поклања се до земљице црне,
Па се маши руком у џепове,
Те извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
"Нај то теби, госпођа краљица,
"Пола теби, пола Иконији,
"Док ја одем до Звијезде града,
"Да покупим кићене сватове,
"Ето мене до петнаест дана
"У Будима у бијела града."
Па он оде низ танану кулу,
Довати се својега ђогина,
Оде право двору бијеломе.
Ал' то зачу од Будима краљу,
Ђе краљица поклони ђевојку,
Жао краљу Јакшића Тодора,
Па начини књигу на кољену,
Те је шаље Јакшићу Тодору:
"Ој Тодоре, зете несуђени!
"Ово има четири године,
"Како јеси злато испросио,
"Нити водиш, ни одговор дајеш;
"Сада ти је други препросио,
"Препроси је Звијездић Иване,
"И ето га до петнаест дана,
"Мој Тодоре! бијелу Будиму;
"Већ ак' хоћеш ићи по ђевојку,
"Брже купи стотину сватова,
"Ноћи мени ходи под Будима,
"Да ти дадем моју Иконију,
"Те је води Бијограду твоме."
Оде књига Јакшићу Тодору.
Кад Тодору ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Пламен му се уз образ запали.
У Тодора девет миле браће,
Ал' код двора није ни једнога,
Већ отишли на цареву војску,
Осим једно дијете Стјепане,
Нема њему већ дванаест љета;
Виче њега Јакшићу Тодору:
"Ој дијете, нејачак Стјепане!
"Узми, брате, двије пушке мале,
"Па искочи пред кулу Небојшу,
"Те избаци двије пушке мале,
"Скупи нама стотину момака
"Други моју одведе ђевојку,
"Одведе је Звијездић Иване),
"Док с' опремим на бијелој кули
"И опремим вранца од мејдана."
Оде Стјепан пред кулу Небојшу,
Те избаци двије пушке мале,
Одмах паде стотина момака:
А Тодоре отвара сепете,
Па извади дивно одијело,
Све од срме и од чиста злата,
Па удара на плећа јуначка,
Обуче се, што се љепше може,
Па силази низ бијелу кулу,
Те опреми вранца и дората,
Себи вранца, Стјепану дората;
Добријех се коња доватише,
А за њима стотина сватова,
И Дунаво здраво пребродише,
И по ноћи дођоше Будиму,
Под Будимом падоше сватови.
Кад у јутру јутро освануло,
Те виђела госпођа краљица,
Да је дош'о Тодор по ђевојку,
Она пише књигу на кољену,
Тс је шаље Звијездић-Ивану:
"Чујеш мене, Звијездић-Иване!
"Дошао је Тодор за ђевојку
"С његовијех стотину сватова,
"Хоће Тодор да води ђевојку;
"Брже купи хиљаду сватова,
"Ја ћу њега зауставит' амо,
"мој Иване! три-четири дана,
"Но не иди бијелу Будиму,
"Већ ти хајде на мезево равно
"На Трутину на воду студену,
"Па увати воду од извора,
"Од извора опет до понора,
"И дочекај Јакшића Тодора
"Отми, Иво, твоју Иконију,
"И погуби Јакшића Тодора
"И његову стотину сватова."
Када Иван ситну књигу прими,
И кад виђе, шта му књига каже,
Удари се руком по кољену,
"Ао мени до Бога милога!
"Ђе ми Тодор одведе ђевојку!
"Ал' давори, Јанково копиле!
"Баш да имаш соколова крила,
"Не би перје пронијело меса
"На Трутину на студену воду."
Па се скочи на ноге лагуне,
Па повика неколико слугу,
Повикнуше по Звијезди граду,
Паде њему хиљада сватова;
Он посједе својега ђогина,
Па поћера на воду Трутину,
Уватише воду од извора,
Од извора опет до понора,
А разапе чадор на ћуприји.
Глас допаде госпођи краљици,
Ђе је Иван дош'о на Трутину,
Онда она спрема Иконију,
Па је даје Јакшићу Тодору,
Прати њега од Будима краљу.
Кад су били низ поље Будимско.
Краљ до Тоша коња догоњаше,
Па он њему тихо бесјеђаше:
"О мој зете, Јакшићу Тодоре!
"Краљица је књигу оправила,
"Оправила Звијездић-Ивану,
"И чека те на води Трутини
"С његовијех хиљаду сватова;
"Ти се врати кроз б'јела Будима,
"Па ти хајде на Винош планину,
"Па ћеш отуд у Бијоград доћи,
"А не удри на воду Трутину:
"Јер да имаш соколова крила,
"Не би перје пронијело меса."
Вели њему Јакшићу Тодоре:
"Вала теби, господине краљу!
"који си ми и сада казао;
"Јер не каза мени у Будиму?
"Не бих ти се сада повратио,
"Да ми дадеш све Будимско благо:
"Да ми реку Будимске ђевојке:
""Страшивице, Јакшића Тодора!
""Ђе он не смје уд'рит' на Ивана!" "
"Ја ћу ићи на воду Трутину,
"Што Бог даде и срећа јуначка."
Па се с краљем у образ пољуби,
Краљ се врати бијелу Будиму,
Тодор оде на воду Трутину
Кад је био у зелена луга,
Он устави стотину сватова,
И извади хиљаду дуката,
Па дозива свог брата Стјепана:
"Јаши, брате, косната дората,
"И нај теби хиљаду дуката,
"Па ти хајде води на ћуприју,
"А кад дођеш води на ћуприју
"Ти погледај десно и лијево,
"По пољу су понети чадори,
"Гледај чадор Звијездић-Ивана,
"На њему су три златне јабуке;
"Када дођеш бијелу чадору,
"Ти одјаши косната дората,
"Поклони се до земљице црне,
"Пољуби ха у скут и у руку,
"Па ћеш њему тихо говорити
"О Иване од Звијезде града!
"Поздрав ти је Јакшићу Тодоре:
"Дружину ти зове у сватове,
"Тебе куми Богом истинијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Да ти вјенчаш њега и ђевојку,
"Да ђевојке њему не отимаш,
"Његова, с од прије ђевојка,
"А ето ји хиљада дуката,
"Што си дао његовој ђевојци:
"Слушај онда, шта ће говорити,
"Па посједни косната дората,
"Хајде натраг пољем широкијем."
Оде Стјепан право на ћуприју.
Младо бјеше дијете Стјепане,
Младо бјеше, мудар сјет примило
Када дође води на ћуприју,
Он погледа десно и лијево,
Позна чадор Звијездић-Ивана
Кад дојезди до б'јела чадора,
Он одсједе од коња дорина,
Поклони се Звијездић-Ивану,
Пољуби га у скут и у руку,
Па Ивану бјеше бесједио:
"О Иване од Звијезде града!
,Поздрав ти је Јакшићу Тодоре
"Све ти друштво зове у сватове,
"Тебе куми Богом истинијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Да му пођеш на вјенчано кумство
"Да ти вјенчаш њега и ђевојку,
"Да ђевојке њему не отимаш,
"Његова је од прије ђевојка,
"И ето ти хиљада дуката,
"Што си дао његовој ђевојци "
Погледа га Звијездић Иване,
Па је њему био бесједио:
"Нос'те ђаво, Јанково копиле,
"Ја не могу сабље поганити,
"А сад бих ти осјекао главу;
,Моје друштво мени у сватове
А ја не дам моје Иконије,
"Док је мене и на мени главе
Кад то зачу дијете Стјепане,
Довати се косната дората,
Па окрену пољем широкијем,
Оде право Јакшићу Тодору
Тодору је право казивао,
Што говори Звијездић Иване
Када зачу Јакшићу Тодоре,
Он узима своју Иконију,
Па приведе вранца виленога,
Иконију на вранчића баци,
Привеза јој ноге испод вранца
А привеза испод грла руке
Витовиту вранцу бесједио
"Хајде, вранче,на воду Трутину;
"Кад изиђеш у поље мезево,
"Живо пређи у Голеш планину,
"Причекај ме мало у Голешу."
Рече ријеч дилбер Иконија:
"Ој Тодоре, драги господару!
"Ако знадеш Бога јединога,
"Не турај ме живу у Трутину,
"Веће мени осијеци главу."
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
"Иконија, срце из њедара!
"Ако вранац буде среће старе,
"Под тобом ће вранац испливати,
,Изићи ће у Голеш планину;
"Причекај ме у Голеш-планини,
"Ако когођ дође од сватова,
"Те ти каже, да сам погинуо,
"Гони вранца Бијограду моме,
"Ја имадем девет мили брата
"И љепшијех и виших од мене,
"Ти обери, кога теби драго;
"А тако ми никога до Бога!
"Не ћеш с мене бити прокорена."
Па удари вранца по сапима,
Оде вранац на воду Трутину;
Кад изиђе на мезево равно,
Како зв'језда преко ведра неба
Кроз хиљаду пролеће сватова,
Неко виђе, неко и не виђе,
Али виђе Звијездић Иване,
Па Иване тихо бесједио:
"Боже мили! Чуда великога!
"Да ли соко пронесе лабуда,
"Да ли вранац Јакшића Тодора?"
Тодор чека за водом Трутином,
Па развија срмали дурбина,
Те угледа у Голешу вранца,
Па дружини бјеше говорио:
"О дружино, моја браћо драга!
"Сви једнога Бога помените,
"Добријех се коња приватите."
Па посједе косната дората,
Право иде води на ћуприју
Пред чадора Звијездић:Ивана,
Па Ивану божју помоћ даје,
Колико се ђида посилила,
Он Тодору 'вако говораше;
"Здраво да си, Јанково копиле!"
Проговори Јакшићу Тодоре:
"Богом куме, Звијездић-Иване!
"Кумим тебе Богом великијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Кумим небо, над тобом које је,
"Земљу кумим, под тобом која је,
"Не отимај моје Иконије,
"Јер је моја од прије ђевојка;
"Дружину ти зовем у сватове,
"А ти пођи на кумство вјенчано,
"И ево ти хиљаду дуката,
"Што си дао мојој Иконији. "
Рече њему Звијездић Иване:
"Стани мало, Јанково копиле,
"Док се мога доватим ђогата"'
Па он скочи на коња ђогина,
А потеже мача зеленога
Десна му је прионула рука,
Он привати и лијевом руком,
Прионуше руке обадвије,
Сину сабља Јакшића Тодора,
Удари га по десном рамену,
Раздвоји га на коњу ђогату,
А ђогата на земљици црној.
Па он викну из грла бијела
"Браћо моја, стотина сватова!
"Сад удрите кроз мезево равно
Па он пусти својега дорина,
Ударише кроз равно мезево
Покрај њега дијете Стјепане
Како кога копљем удараше
Преко себе њега претураше
Док су били у полу мезева,
Три стотине глава осјекоше,
Грлом виче Јакшићу Тодоре
"Немој брате, дијете Стјепане!
"Богу вала и светом Јовану,
"Кој' је њима повезао руке!"
У то доба у Голеш планину,
стоји вранац на друму широку,
И на њему дилбер Иконија,
Па је скида Тодор са вранчића
Те је меће на коња дорина,
Свога вранца међу очи љуби,
Ла се њему на рамена баци,
Право оде своме Бијограду
И одведе дилбер Иконију,
Право ј' води у Ружицу цркву,
Те се вјенча с њоме по закону;
Па написа књигу на кољену,
Те је шаље бијелу Будиму
На кољено госпођи краљици
"Ој госпођа, Будимска краљице,
"Кад ти пођеш ћери у походе,
"Ти не иди Звијездић-Ивану,
"Већ ти хајде Јакшићу Тодору "

# Ропство и женидба Јакшића Шћепана
(из Бјелопавлића)

Још зорица није заб'јелила,
Ни даница лица помолила,
Бијела је вила покликнула
Са Авале зелене планине,
Вила зове у Бијоград стојни
По имену два брата Јакшића,
Јакшић:Митра и Јакшић-Шћепана:
О Јакшићи, зло вам јутро било!
"Ал' чујете ал' се не бринете?
На Бијоград ударише Турци,
Ударише Турци су три стране,
И још ћу ви по имену казат':
Ево прво Ћуприлијћ везире,
"За њим војске четръест хиљада,
"А друго је паша од Видина,
"За њим војске тридесет хиљада,
"Треће паша с Новога Пазара,
"За њим војске двадесет хиљада;
"Ако ли ми вјероват' не ћете;
"Ви изиђ'те граду на бедене,
"Па поглајте на поље широко
"Што је силне под Бијоград војске."
Кад то зачу Јакшић Димитрије,
Он поскочи на ноге лагане
И отиде граду низ чаршије,
Па изиђе граду на бедене,
Па погледа на поље зелено
Боже мили, чуда и зламења!
Колико је поље Бијоградско,
Да ми падне капља од облака,
Нигђе не би на земљу паднула,
До на коња, или на Турчина,
На Турскога бијела шатора,
Колико се јунак препануо,
Од страха га увати грозница,
Па се натраг низ чаршију врати,
Оџаку је своме долазио,
Привати се коња и оружја,
И довати од града кључеве,
Па се гури коњу о рамена,
Нагна коња низ градске сокаке
Докле дође на врата од града,
Од града је врата отворио,
У вратима кључе оставио,
Па побјеже пољем широкијем
Крајем војске Ћуприлијћ-везира,
И побјеже у гору зелену.
Када соко у планину дође,
Ту му жарко огријало сунце
На студену воду Јахорику,
Ту је био јунак починуо,
А сам собом био говорио
"Авај, Митре, главу изгубио,
"Буд утече јутрос уз планине,
"Чему брата остави својега,
"Брата свога, Јакшића Стјепана?"
Хоћаше се натраг поврнути,
Ема Турци кавгу учинише,
На Бијоград стојни ударише,
Ударише Турци су три стране.
Силна војска Ћуприлијћ-везира
Ударила на врата од града,
Од града се не замеће кавга,
Нити пуче пушка ни лумбарде,
Ев' од града врата уграбише,
Ни би мртва ни би рањенога:
У Бијоград Турци улазише,
Па по граду веље јаде граде:
Робе робље, а сијеку главе,
Купе пусто Бијоградско благо,
Још су добра роба заробили,
Заробили Јакшића Стјепана,
Турци су га жива уватили
На ђогина коња под оружјем.
Колико је диван и угледан,
Не ћеше га изгубити Турци,
Но му вежу наопако руке,
А воде га под шатор везиру.
Кад ли дође момак пред везира,
Трипут му се свезан поклонио,
Љубио му руку и кољена,
Стаде везир роба сагледиват';
Кад га виђе и познаде дивна,
Велики му шемлук учинио:
Све истури од боја топове,
Па му везир одријеши руке,
И даде му коња и оружје,
Те се с њиме по ордији дичи.
Кад Бијоград Турци похараше,
Крену сила испод Бијограда,
Па окрену везир Ћупрелија
И његова веља силна војска.
А да видиш Јакшића Стјепана!
Јаше тоња на прама везира.
Ал' да видиш силе од везира
Не води га везир у Ћуприју,
Но га води у Стамбола града,
У Стамболу Отмановић цару,
Да му царе роба честитује
Кад је везир у Стамбола доша'
Под високе цареве сараје,
У цара је везир улазио
Б'јелу му је руку пољубио,
Па је цару сјео уз кољено,
А за собом роба приводио,
Тс код цара на диван изиђе,
Љубио му ногу и папучу,
И столове, ђе цар сједијаше
Кад га царе виђе и познаде,
Код себе га Сједе на сеџаду,
Па је њему царе бесједио
"О јуначе, Јакшићу Стјепане!
"Потурчи се, Бог те не убио!
"Врћи ћу те велика везира,
"А везира Бошни на Травнику,
"Бићеш већил над седам везира,
"И даћу ти ћерцу за љубовцу,
"Држаћу те ка' и свога сина:
"Бошна моја мојој земљи глава,
"А ти ћеш бит' до мене свакоме."
Но је цару Стјепан бесједио:
"Турски царе, од свијета главо!
"Нигде ти се не ћу потурчити
"Ни одрећи од крста мојега,
"Ни Христову вјеру похулити,
"Да ме сједнеш у твоје столове,
"Да ми подаш благо од свијета;
"Но за вјеру хоћу погинути."
Кад то чуо царе од Стамбола,
Врло му се жао учинило,
Па истури иа диван џелата,
Да изгуби Јакшића Стјепана;
Но је њему срећа добра била,
Е га не да Ћуприлијћ везире,
Но пред царем паде на диване:
"Не, за Бога, царе господаре!
"Не изгуби роба од Јакшића,
"Ето сам му дао вјеру тврду,
"Да га, царе, изгубити не ћу;
"Но га мене продај за динаре,
"Хоћу ти га премјерити благом,
"Све дукатом маџарлијом жутом,
"Да га водим у моју Ћуприју,
"И хоћу ти дати вјеру тврду,
"Да се хоће потурчит" за наго."
То је њему срећа добра била,
У цара га везир одмолио
И цару га благом премјерио,
Поведе га везир у Ћуприју.
Када везир у Ћуприју дође,
На оџаку у дивану своме
Држи њега уз десно кољено,
Е га држи како своју главу,
На сваке га пробе удараше,
Не би ли га како преварио,
Не ће ли се јунак потурчити;
Држао га за годину дана;
Кад се пуна напуни година,
Сву господу покупио Турску,
Изведоше њега на диване,
Говоре му хоџе и кадије:
"Ој Шћепане, робе од Јакшића!
"Запов'јед је таква од везира,
"Да т' хоћемо данас потурчити,
"И даће та ћерцу за љубовцу,
"Што је љепша од бијеле виле;
"Врћи ће те велика везира,
"А везира на Нову Пазару,
"Ходи ће ти благо од мирије;
"Ако ли се потурчити не ћеш,
"Џелат ће ти главу изгубити."
Ал' говори Јакшићу Шћепане:
"Фала вама, хоџе и кадије!
"Хоћу моју главу изгубити
"Ради крста и Богородице
"И закона од Христа мојега,
"А нигде се потурчити не ћу."
Жао било Ћуприлијћ-везиру,
Па нареди крвава џелата,
Да изгуби зорна каурина;
Но је њему срећа добра била:
Бјеше паша из Нова Пазара,
Пред везиром паде на диване:
"Не, за Бога, Ћуприлијћ-везиру!
"А да ли му вјеру не зададе,
"Да му главу изгубити не ћеш?
"Но га продај мене за динаре,
"Хоћу ти га премјерити благом,
"Све дукатом жутом маџарлијом,
"Да га водим у Нову Пазару,
"И хоћу та дати вјеру тврду,
"Како дође момак у Пазаре,
"Да се хоће потурчит' за наго."
То је њему срећа прискочила,
Одмоли га паша у везира,
Прода му га за дукате жуте,
Поведе га у Нове Пазаре.
Како паша дође у Пазаре
На оџаку и дивану своме,
Али своју слугу зовијаше,
Зовијаше слугу Усеина:
"Усеине, вјерна слуго моја!
"На ти овог роба препродана,
"Хајде тамо на сараје доње,
"Па отвори дванаест одаја,
"У дван'есту остави јунака,
"А затвори врата дван'естора,
"Да не гледа сунца ни мјесеца
"Ни бијела данка ни јунака:
"Неће ли се њему додијати,
"Не би ли се каур потурчио."
Вјерна слуга слуша господара,
За б'јелу га руку доватио,
Поведе га на сараје доње,
Отворио дванаест одаја,
У дван'есту њега оставио,
Дванаест је врата затворио;
Ту га држа паша из Пазара,
Ту га држи до године дана,
Док се самом паши ражалило,
Па дозива Хајкуну ђевојку:
"Ћери моја, чисто злато моје!
"Послушај ме, што ћу рећи тебе:
"Хајде тамо на бердиван кулу,
"Па отвори два сандука жута,
"На се врзи ђузел одијело
"Од кадиве и жежена злата,
"Прегрни се чохом пазарлијом,
"Што је златом жицом премрежена,
"А у руке од злата јабуке,
"Под пазухо боцу трусовине,
"У коју су биља од планине;
"Е сам чуо, казивали су ми,
"Да то јесте вода заборавна:
"Ко с' умије и ко се напије,
"Своја ће му вјера омрзнути,
"Заборавит' своју породицу;
"Хајде тамо на сараје доње,
"Те отвори врата дван'естора,
"Како која ти отвориш врата,
"Све за собом затварај, Хајкуно,
"Док, Хајкуно, дођеш до Шћепана,
"Подај њему боцу трусовине,
"Да с' умије и да се напије,
"Не ћеш ли га како преварити,
"Не би ли се момак потурчио,
"Да те узме за вјерну љубовцу."
То Хајкуна једва дочекала:
Од ка' га је оком видијела,
Тешке су је муке попануле:
Преоноћ је на сну га гледала,
Преодан је грозница вагала;
Једанакак на ноге скочила,
На диван је кулу излазила,
Отворила два сандука жута,
На се тури ођело од дике:
Све кадиву и жежено злато,
Прекрила се чохом пазарлијом,
Што је златном жицом премрежена,
А у руку узима јабуку,
И под руку боцу трусовине,
У коју су биља од планине,
Па отиде на сараје доње,
Те одаје честе отвараше;
Како која врата отворала,
Све за собом тврдо затвараше,
Док Хајкуна дође до Шћепана,
А Божју му помоћ називала,
Скочи момак на ноге лагане,
Божју јој је помоћ приватио:
"Бог ми с тобом, пашина Хајкуно!"
Ал' Хајкуна њему бесједила:
"Ој Шћепане, очи моје црне!
"Б'јело ти је лице потавњело,
"Живот ти се веле испуцао
"У затвору паше баба мога;
"На ти боцу ову воде ладне,
"Да с' умијеш и да се напијеш."
У руке је јунак доватио,
Ма јунак је и одвише мудар:
Њу уд'рио камену од зада[73]
А прикупи скуте од доламе,
Да га вода не дотакне ладна.
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила,
Па са њиме игру заметаше,
Овако му била бесједила:
"Потурчи се, црне очи моје!
"Узми мене за вјерну љубовцу."
Ал' јој вели Јакшићу Шћепане:
"О Хајкуно, за Бога једнога!
"Нигда ти се потурчити не ћу,
"Нит' ћу моју вјеру похулити,
"Ни Христови закон изгубити;
"Но сам радиј изгубити главу."
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила
И са њиме игру заметала,
А Шћепану ријеч бјеседила:
"Ој Шћепане, обљуби ми лице."
А тако јој Шћепан одговара:
"Турска було, јад те задесио!
"Не може ми закон поднијети,
"Да каурин Турске буле љуби:
"Небо би се ведро растворило,
"А из неба паднуло камење,
"Убило би и мене и тебе."
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила,
Па Шћепану ријеч бесједила:
"ој Шћепане, очи моје црне!
"Не бих ти се млада покрстила
Ни за какво благо од свијета
"До за твоју на рамену главу:
"Ако ћеш ми дати вјеру тврду,
"Да ме хоћеш узет' за љубовцу,
"Ја се хоћу покрстит' за наго;
"Да пашино благо покупимо,
"Да бјежимо Стојну Бијограду."
Кад то чуо Јакшићу Стјепане,
Од земље је на ноге скочио,
Па јој пружи обадвије руке
И даде јој Божју вјеру тврду,
Да је хоће узет' за љубовцу,
Па скочише на ноге лагане
И дванаест отворише врата,
Изидоше пред бијелу кулу,
Погледаше ка небу ведроме,
Ал' на небу мјесец одскочио
Уљегоше паши у сараје,
У одаје, ђе је благо било,
Три товара блага покупили;
Уљегоше у коњске подруме,
Те бирају хате четвртаке,
Три товара блага товарише,
Још два хата за се изабрали,
Јакшић Шћепан окрочи ђогина,
Ал' да видиш пашину Хајкуну!
У одаје паши улазила,
Пашину је сабљу доватила,
О којој су два гајтана златна,
А у њој је алем камен драги.
Ваља сабља по Нова Пазара;
Па изиђе пред сарајли кулу,
Даде сабљу на коња Шћепану:
"На ти сабљу, драги господару!
"Кад се тамо друмом затуримо,
"Ако би се ђегођ натурило,
"Да се с пута не макнеш грђему."
А Шћепан је ћорду припасао,
А ђевици ријеч бесједио:
"Јаши коња, за Бога, Хајкуно!"
А Хајкуна њему бесједила:
"Стани мало, моје очи црне!
"Да до паше у одају пођем,
"Да доватим диван-кабаницу,
"Што је пуста од жежена злата
"И по злату искићена дивно:
"Све стрелице и драго камење,
"Те се сија, као сунце жарко."
Кад изнесе диван-кабаницу
И даде је на коња Шћепану,
Тада була коња окрочила,
Побјегоше пољем од Пазара,
Једну ноћцу млого прелазише,
Три б' конака ћириџијам' била:
Мркнуло је у Нове Пазаре,
А свануло више Бијограда
Здраво Шћепан у Бијоград дође
И доведе Турску булу младу,
Набавио дван'ест калуђера,
Крстише је и зламеноваше,
И узе је за вјерну љубовцу.
То је било кад се и чинило,
Већ за славу Бога да молимо
И за здравље владике светога,
Амин' Боже, вазда те молимо!

73) "од зада" значи од зида.

# Женидба Јакшића Митра.
(из Сиња).

Дворбу двори богат у богата,
А сирома један у другога:
Јакшић Митар у војводе Јанка;
Не двори га, да дворбу издвори,
Нит' га двори, да му најам плати,
Већ да види његову сестрицу,
Да је види, и да је обљуби.
Дворио га девет годин' дана,
Кад десета година Настала,
Не море је младе ни видити,
Камо л' ће је јунак обљубити;
Разболи се Митар дите младо,
Разболи се болом брез болисти,
К њем' долази робиња дивојка,
Па је Митру она говорила:
"Што је теби, Митре дите младо?
"Која ти је голема невоља,
"Тере си се јунак разболио?"
А вели јој Митар дите младо:
"Кад ме питаш, робињо дивојко,
"Све ћу теби казивати право:
"Ево има девет годин' дана,
"Да ја дворим Јанка господара;
"Не дворим га, да дворбу издворим,
"Нит' га дворим, да ми најам плати;
"Већ, да видим његову сестрицу,
"Да је видим, и да је обљубим;
"Већ те молим, робињо дивојко!
"Састави ме с госпојицом твојом,
"А ја ћу те липо даровати:
"Даћу теби четвере аљине:
"Двој' од свиле, двоје од кадифе."
Ка је било вечер по вечери,
Она Митру вечеру носила
И узела кључе од чардака,
Па га води госпоји дивојки.
Деветера врата отворала,
Док је Митра дивојки увела;
Кад дивојка Митра сагледала,
Овако је њему говорила:
"О радости, велика драгости!
"Душо моја, млад Јакшићу Митре!
"Љуби мене, колико ти драго,
"Пак ме води двору бијеломе"
Љуби Митар гиздаву дивојку,
Љубио је до зоре бијеле.
Кад је била зора забилила,
Скочила се лијепа дивојка,
Скочила се на ноге лагане,
Паке иде у кулу бијелу,
Купи благо Јанка брата свога,
Пака иђе доли у подруме,
Те изведе два коња голема,
Себи једног, а Митру другога,
На готове коње посидоше,
Пака биже горицом зеленом.
Кад у јутру јутро осванула,
Иђе Јанко у кулу бијелу,
Да обађе млад-Јакшића Митра,
Али Митра у кули не нађе;
Иђе к секи у чардаке горње;
Ал' му сестре у чардаку није;
Када оде коњим' у подруме,
Добри коња у подруму није;
Онда се је Јанко оситио,
Па је добра коња посиднуо,
Те за њима иђе у потрагу,
И стиже и ма трећем конаку,
Па је Јанко Митру бесједио:
"О бора ти, млад Јакшићу Митре!
"Ако си ми сестру ти одвео,
"За што си ми благо ти однио?
"Благ' однио и коње одвео?"
А вели му Митар дите младо:
"Да мој шура, војевода Јанко!
"Сестру не би за бољег удао,
"Брез блага је не би ни удао;
"А имаде девет годин' дана,
"Да те дворим, војевода Јанко,
"Ја сам добра коња издворио."
Онда му је Јанко говорио:
"Ајде с Богом, Митре дите младо!
"Пази мени драге сестре моје!
"На путу ти добра срећа била,
"А под ногам' сви душмани твоји,
"Како коњу и плоче и чавли!"

# Јакшићима двори похарани.

Вино пију два брата Јакшића,
Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане,
У Ужицу граду бијеломе,
Али њима ситна књига дође
Од онога града Бијограда:
"А зло сјели, два Јакшића млада!
"У зло сјели и вино попили!
"Када ваши двори изгореше,
"Стара мајка коњма прегажена,
"Одведени коњи из арова,
"Однешено благо из ризница,
"Одведена сестрица Јелица."
Кад то чуше два Јакшића млада,
А скочише на ноге лагане,
Машише се коњма на рамена,
Отидоше право Бијограду,
Мало нашли у животу мајку,
Па је пита Јакшић Димитрија:
"Бог тебе, стара наша мајко!
"Тко попали наше б'јеле дворе?
"Тко је тебе коњма прегазио?
"Тко одведе коње из арова?
"Тко однесе благо из ризница?
"Тко одведе сестрицу Јелицу?
"Какви коњи, какви ли Јунаци?
"куд одоше, на коју ли страну?"
Онда њима мајка одговара:
"Два Јакшића, а два моја сина!
"Врани коњи, а црни јунаци;
"Отидоше право низ Дунаво."
Кад то чуше два брата Јакшића,
Прав' одоше у земљу Арапску,
Траже сестру три године дана,
А не могу ни да чују за њу,
Кад настала година четврта,
Онда вели Јакшић Димитрија:
"О Богдане, мој брате рођени!
"Хајде, брате, да се растанемо:
"Па та иди право Бијограду,
"Виђи, јели наша жива мајка;
"Ја сам идем кроз земљу Арапску,
"Еда Бога, да ја сестру нађем!"
То рекоше, па се растадоше:
Оде Богдан натраг Бијограду,
Оде Дмитар кроз земљу Арапску,
А кад дође на воду Ступницу,
На њој нађе четири робиње,
Њима Дмитар Божју помоћ виче,
Оне њему добро приватише;
"Здраво да си, незнана делијо!"
Опет им је Дмитар говорио:
"Бога вама, четири ђевојке!
"Зават'те ми воде са Ступнице,
"Јер сам, душо, врло ожеднио."
Оне њему онда бесједише:
"Бога тебе, незнана делијо!
"Можемо ти воде заватити,
"Али није здрава по јунаке;
"Већ кад воду Ступницу пријеђеш
"И кад будеш тамо кроз чаршију,
"Обазри се с десна на лијево,
"Велике ћеш дворе угледати,
"Покривене лимом и ђумишем,
"Око двора бакрена авлија,
"Пред капијом сребрна ћуприја;
"То су двори аге Арап-аге,
"Да би Бог да', остали му пусти!
"У њима је сестра Јакшићева,
"За онијем агом Арап-агом,
"Когођ путем кроз чаршију прође,
"Она носи студену водицу,
"Она поји по путу путнике
"А за здравље двају браће своје."
Кад то чуо Јакшић Димитрије,
Он не тражи моста ни бродова,
Већ нагони коња на Ступницу,
А кад Дмитар дође у чаршију
И угледа Арапове дворе,
Он запјева танко гласовито,
У двору га сестра познавала,
Низ образе сузе прољевала;
Питала је Арапка заова:
"Што је тебе, снахо моја драга?"
Она њојзи тихо говорила:
"Не питај ме, моја заовице!
"Ево јунак пјева кроз чаршију,
"Као да је од мог вилаета,
"Мину мене жеља брата мога."
А кад Дмитар на капију дође,
Он подвикну из грла јуначког:
"Изађиде, Арапагинице,
"Изнеси ми да с' напијем вина
"А тако ти до два брата жива!"
Умах га је сестра познавала,
Па изиђе к њему на капију,
Руке шире, у лице се љубе,
Жалосно га за вилает пита;
Не имаде да изнесе вина,
Извади му тридесет дуката:
"На ти, брате, тридесет дуката,
"Па ти иди механџији Јову,
"Па пиј брате, вино до јације,
"Ође нема аге Арап-аге,
"Арап-ага довече ће доћи,
"Ја ћу њега љуто опојити,
"А капије не ћу затворити;
"А кад буде велика јација
"И зауче хоџе на џамијам',
"Дођи брате, ос'јеци му главу."
Оде Дмитар механџији Јову,
Па он пије вино до јације;
А кад била велика јација,
Заучише оџе на џамијам',
Уста Дмитар на ноге лагане,
Прав' отиде Арапову двору,
А кад јунак у авлију уђе,
Па погледа горе уз чардаке,
Ал' још сједи ага Арап-ага:
Вина пије с двома Арапчади,
Вина служи сестра Јакшићева,
Њој говори ага Арап-ага:
"Ој Српкињо, драга моја љубо!
"Ево има три пуне године,
"Како си се ти моја назвала,
"Што 'во никог од твог рода нема?
"Јал' не маре, Јал' не чују за те."
Онда она њему бесједила:
"О Бога ти, ага Арап-ага!
"Колико је небо од земљице,
"Толико је и мој род од мене."
А то Дмитар и гледа и слуша,
Узе мача у десницу руку,
А буздован у лијеву руку,
А помену Бога јединога,
Прав' изиђе горе уз чардаке,
Ману мачем и десницом руком,
Арап-аги одсијече главу,
И пос'јече двоје Арапчади,
Онда му је сестра говорила:
"Немој, брате, овога малога,
"Жа' ми га је, ако је и црно."
Дмитар му је дворе запалио,
Мајку му је коњем погазио,
И његово благо покупио,
Изведе му коње из арова,
Па на коње натовари благо;
Поврати му жалост за срамоту,
Па узима сестрицу Јелицу,
Па шњом бјежи на воду Ступницу;
А кад дође на воду Ступницу,
Ал' процвили Арапинче црно,
Онда вели Јакшић Димитрија:
"Дај ми, сејо, Арапинче црно,
"Хоће њега ујак забавити."
Она даде Арапинче црно,
Узе њега Јакшић Димитрије,
Растави му главу и рамена,
Па га баци у воду Ступницу,
Онда му је сестра говорила:
"Рашта, брате, да од Бога нађеш?
"Жа' ми га је, ако је и црно,
"Јер сам њега од срца родила."
Вели њојзи Јакшић Димитрија:
"Сестро, ћути, немој будалити;
"Боље ће те браћа удомити,
"Ђе ћеш бољи пород изродити,
"Нег' за оним Арапином црним;
"Од зла рода нек нема порода,
"Од зла псета нек нема штенета."