Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...
sve sam njene misli ispunio sade vernost se zaklinje s tih bledih usnica kao smrt su verne ljubavi bez nade ne recite mi nikad nije tako ni da moje srce sve to laze sebi jer ja bih tada plako ja bih vecno plako i nikad se vise utesio ne bi
Da bit cu nasmejan i veseo i uzivat cu pred svima dok glavu ne okrenem i potrazim sta u tisini ima kad me pitaju sto mi u suza ima u ocima reci cu im.. to je od dima niko saznati nikad nece da mi je moja dusa ostala na nekim vojvodjaskim ravnicma da mi srce tugom zbori i da se pita boze sta ovo radis ljudima das im sve a uzmes ono sto njima jedino treba usne jedne da imaju druge par pogleda i dodira... grudima uzdah i sapat u usima
tesko je kad covjek sve ima a kao da nista nema...
Zaboravljaš me nesmotreno,kao telefon u džepu jakne,kao ključeve od automobila. Zaboravljaš me u žurbi, dok srljaš i juriš usput me gubiš. Pravdaš se lošim danom - nemoj,imam i ja loše dane iako ti to ne govorim,loše godine, decenije, loš život - ali sam za tebe uvek raspoložena.Zaboravljaš koliko si mi potreban dok grli me daljina,tišina se moja ne čuje do tvojih visina. Zaboravljaš da ja zaboraviti ne mogu, da bolno mi nedostaješ tuđinac dok postaješ. Zaboravljaš da te kao ja ni jedna neće voleti i da jako će boleti kada ja budem nedostajala tebi...
Ja sam od onih što najviše ćute kad najviše pričaju; od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš. Od onih ljubitelja snova o dalekim, najdražim gradovima i obalama reka. Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam od onih prefinjenih što vole mnogo da psuju; od onih predobrih koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane. Od onih, što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci. Ja sam davljenik što se, samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine da im ne bi narušili mir ili ukrali dušu, ali ja sam i ono dete izgubljeno na putu što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih što ti nikada neće otvoreno reći kuda plovi odjek njihovih misli a biće tužni, ako ih ne shvatiš. Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi; od onih ružnih spolja sa unutrašnjim biserima.
Ja sam od onih što dodiruju horizont i onih što dišu pod vodom i zemljom. Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa, ali ih suza ubiti može.
Ja sam od onih što se ceo život igraju jer znaju da bez igre ne postoji ništa. Od onih, što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi i prazna a nisu otkrili drugu reč. Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.
Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju da ih ne bi pokrali a ipak vole da ih “kradu”. Od onih što su čvrsto nogama na zemlji i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore, negde između sumraka i svitanja; od onih što čeznu za vašim očima a uplaše se sebe kad ih u njima vide.
Ja sam od onih, nisam od ovih i nisam ovde, jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji.
Ja sam od onih što jecaju uz trubače i zvuke akustične gitare i groze se računarski sažvakanih nota. Od onih, što vole čudnom jednostavnošću koja doseže do iznenađujuće složenosti. Od onih, što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira. Od onih što ljube bez obzira da li su ljubljenoj osobi smešne sa svim svojim licima ljubavi.
Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima ne želeći da se otkrije njihov jad.
Ja sam od onih bezbroj ali…
Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu i koji druge vole zato što jesu večna tajna; od onih, što će te udisati kao da te prvi i poslednji put udišu.
Od onih životinjica što vas prepoznaju po mirisu i znaju da krijete zver u sebi, ali ja sam i upijač svega plemenitog u vama.
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju kome zaveštati pertle, cipele, kosu usne, dah i obraz? Kome zaveštati knjige, reči i boje? Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama? Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela i omiljenu šoljicu iz koje sam prvu jutarnju kafu pila? Kome zaveštati olovku kojom sam najlepše ludosti svoje glave zapisivala i četkice kojima sam, najlepše boje svojih snova naslikala? Kome zaveštati kriglu iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila kome zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća? I oči! Da bi sve ovo isto opet sagledale, možda lepše proživele?
Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti zapisuju kao najveće istine i vrednosti; od onih što daruju sitnice verujući da su one vezice i kopče. Ja sam propali hirurg.
Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti; od onih što ih boli uvo za sve ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu. Od onih, što teške rane otćute a one najteže rečima, bojom i glinom ispiraju.
Ja sam ono dete izgubljeno na ulici što vapi da ga uzmete, ali ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što prave tamne oluje i najveselije vatromete tonući u razmišljanja. Od onih što im moraš puniti baterije. Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina a ipak će o tebi misliti kao o najbližem i voleti te bez uslova.
Ja sam od onih, što ne vole logiku. Od onih konfuznih, smotanih smušenih i neorjentisanih i baš u tome najlepših. Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih i pomalo prevelikih za ovo ovde i ovo sada.
Ja sam od onih što nelogično lude za možda nepotrebnim a ipak preko potrebnim. Od onih što su dovoljni sami sebi a ipak, uvek računaju na tebe kao na svoju ruku, ali ja sam i ono dete izgubljeno na ulici što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa i najsrećniji su i najtužniji kad im se to sve, podvoji.
Ja sam od onih uzdržanih i krutih, bez razloga; od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu; od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu, rod i poreklo ljubavi. Ja sam propali istraživač biolog.
Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole; od onih prepunih Ahilovih peta. Od onih podzemnih prolaza što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš jer znaju da si istovremeno voda na izvoru i ponornica i uvek ploviš dalje.
Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovog sveta, a uzimaju najsvetlije od njega; od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol oslikati, ispisati, izvajati. Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava; od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete izgubljeno na ulici što vapi da ga uzmete.
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam davljenik što se, samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od ovih, nisam od onih i nisam ovde i nisam sada jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji.
28. Nov 2012, 10:00:15
