Свака књига има своју причу. Најзначајније књиге, оне које су нешто важно покренуле или промениле, које су остале у темељима једне културе, по правилу имају узбудљиву причу. Некада је то прича o стваралачком напору, o тешкоћама које су пратиле њено настајање, некада борба са цензуром, властима, јавношћу, или спасавање књиге од бројних опасности.

Значајне књиге писали су значајни људи. У време настанка, њихове књиге су долазиле, најчешће, до оних који су међу првима препознали значење и важност написаних речи. Имати данас у рукама прво издање Рајићеве Историје, Вуковог Рјечника или превода Hовог завјета, Његошевог Горског вијенца... значи имати истински делић историје, сведока времена...

Прича o свакој важној старој књизи увек је прича о борби и успеху. Књиге које су после више векова или много деценија стигле до нас нису сачуване било како. Нису путовале кроз време са било киме. Морале су да буду у правим рукама, многим. Претходни власници су их волели или бар чували. Прошле су кроз све ратове, пустошења, бомбардовања, сеобе, најтежа времена. Понекад се од 200 или 1.000 примерака сачува тек која десетина, неколико или само један примерак. До нас стижу са траговима читања, али и са ожиљцима који сведоче, као хероји, o жестини борбе и узвишености успеха.

Тема која је пред вама нема за циљ да буде преглед свих међашних српских књига. Намера је само да подсетимо на постојање неких књига које су биле од највећег значаја и домета у српској култури, или првенци у појединим областима. Овде је реч o штампаним књигама објављеним до 1847. Наслови дела на теми су најчешће скраћивани или навођени онако како се уобичајено користе у нашој литератури.

Прве штампане књиге

Годину дана после пада Константинопоља и Византијског царстава, име Србије се јавља већ на првим страницама које су икада одштампане покретним словима у Европи. Гутенбергов такозвани Турски календар, одштампан 1454, пре Гутенбергове Библије, помиње Србију V песми за децембар („Уз то нам пишу даље / Како је султан био пошао / На Србију са својом силом / До Мађарове границе").

Четрдесет година касније, у време Колумбових путовања и последњим годинама владавине Ђурђа Црнојевића (1490-1496), на Цетињу, у Зети (њеном староцрногорском, планинском делу, последњем остатку средњовековне српске државе) - свет је угледала прва српска штампана књига. Октоих првогласник цетињски, довршен 4. јануара 1494, штампан је српскословенским ћириличним писменима, заслугом обласног господара Ђурђа, трудом „смерног свештеника" јеромонаха Макарија и седморице његове сабраће који ће касније, по напуштању Зете, одштампати и прву румунску књигу. To je прва ћирилична инкунабула на Балкану, одштампана у првој ћириличној штампарији покренутој од стране једног Словена.

Окшоих цетињски књига је четвртинског формата, штампана двобојном штампом, црном и црвеном, на 270 листова са по 24 до 30 редова, с дрворезним иницијалима, почетним словима и допунским знацима. По садржини, то је књига молитава које започињу понедељком после Недеље свих светих, a завршавају суботом пред Велики пост. Једна је од најраспрострањенијих књига у православљу. По своме постигнућу, прва српска штампана књига може се мерити са оним из много већих и старијих европских центара штампарства.

Из исте године вероватно потиче и Октоих петогласник, најраскошније дело ове штампарије, прва српска књига са дрворезима отиснутим на пуном формату књиге. Од ње је сачуван само фрагмент са четири дрвореза, од двадесет осам колико их је, претпоставља се, било. Друга два наслова, Псалтир и Молитвеник, штампани су 1495/6.

Изгледа да су јеромонах и сабраћа остали предани послу и верни до последњих дана слободе. Пред турском најездом, Ђурђе Црнојевић је избегао у Млетке. Тиме би се могло објаснити зашто није сачувано, a можда je остало и недовршено, Четворојеванђеље штампано 1496.

Графику цетињске штампарије одликује стилска прожетост елемената, од византијских иконографских ликовних решења, цртежа с готичким особинама, до ренесансних детаља у духу тадашње венецијанске штампе. Висококвалитетна цетињска штампа послужила је као узор будућим посленицима, не само српским.

Горажданска и венецијанска штампарија

Први период замирања српског штампарства потрајаће до 1519. када су, готово истовремено, основане две нове српске штампарије.

Изузетно место у историји српске књиге припада штампарији у Горажду, коју је основао Божидар Горажданин са својим синовима Теодором и Ђурађом. Три књиге, „рукоделија" настала у овој штампарији - Слумабник (1519), Псалтир (1521) и Требник (1523) - означиле су не само наставак живота српске књиге већ су биле и прве штампане у европском делу Отоманске империје.

Божидар Вуковић у Венецији оснива не само најзначајнију српску штампарију већ и неку врсту српског уточишта, остваривши једини дуготрајни и континуирани српски културни подухват у XVI веку. Штампање књига било је уносан посао, али Вуковић се, највероватније, овог подухвата прихватио вођен пре свега задужбинарским и политичким уверењима. Успевао је да измири интересе Венеције, Рима, српске цркве, a касније, по свој прилици, и обавезе којих се примио уз племићку титулу и грб, додељене му од Карла V. Издања штампарије Божидара Вуковића, у периоду од 1519. до 1539, касније и његовог настављача, сина Вићенца, од 1546. до 1561, бројнија су од свих која су у XVI веку штампана на територији данашње Србије, a имала су и веће тираже.

Од највећег значаја је прва књига Вуковићеве штампарије - Служабник из 1519, довршен, највероватније, само неколико дана после горажданског издања. Као прва српска књига штампана ван животног простора народа, она је била ве-сник касније сталне културне споне између Срба у поробљеној матици и Запада. Са овог места у Венецији, по свој прилици, опскрбљаване су готово све српске штампарије тога времена.

Посебну чар има трећа књига Вуковићеве штампарије - Молитвеник, такозвани Зборник за путнике, из 1521. Реч je o првој српској књизи која се обраћа ширем кругу верника. Књига је била врло малог формата (93 х 65 mm) и најређа је међу насловима ове штампарије. Изразитом лепотом дрвореза на читавом листу одликује се Октоих петогласник из 1537, док је Празнични минеј из 1538. најсложенији и најобимнији подухват Божидара Вуковића, врхунац умећа ове штампарије и уопште српског штампарства XVI века. У њега су унесене српске службе, две Теодосијеве (Симеону и Сави) и једна Цамблакова (Стефану Дечанском). Судећи по броју сачуваних примерака, ово је најраспрострањенија српска књига тог времена. Окшоих из 1537. и Празнични минеј су једине српске књиге за које се поуздано зна да су, осим на папиру, штампане и на пергаментним листовима. Један такав примерак, у кожном повезу и позлаћен, Божидар Вуковић поклонио је манастиру Хиландару.

Имајући у виду да од оца није примио завет ни подршку, настављачки посао његовог сина Вићенца био је изванредан. Оставши без свих рукописних предложака србуља, Вићенцо је обнављао очева издања, трудећи се да у њих унесе нове графичке елементе. Најлепши пример за то је Псалтир из 1546. у коме је, као новина, свака страница текста обрубљена украсним оквирима.

Штампарије рујанска, грачаничка, милешевска, београдска

Четворојеванђеље рујанско из 1537. је прва књига штампана на територији данашње Србије. Штампао га је монах Теодосије, скромним умећем, импровизованом техником и неуједначено, у рујанском манастиру Св. Ђорђа, при Златибору. Књига потресно сведочи o подвижништву монаха Теодосија који ју је, очигледно, израдио у незамисливо тешким околностима.

У манастиру Грачаница, на Косову, 1539. штампан је Октоих петогласник великог формата. По налогу новобрдског митрополита Никанора, учинио је то „Христу раб Димитрије" угледајући се на цетињска и венецијанска издања, али и са елементима оригиналности израженим пре свега у дрворезном приказу манастира.

У свикнутости на ропство, следи покретање Милешевске штампарије, у два наврата, 1544. и 1546. У поговору Псалтиру из 1544. забележено је узбудљиво сведочанство o добављању штампарије из Венеције.

Јединствени подухват по квалитету штампе и једини покушај те врсте ван окриља Српске цркве предузимају у Београду 1552. кнез Радиша Дмитровић, Дубровчанин Тројан Гундулић и јеромонах Мардарије. Свечаним слогом они отискују Четворојеванђеље, до тада најлепшу књигу штампану у српским земљама. Одласком јеромонаха Мардарија у Мркшину цркву, где оснива штампарију, десет година после београдске, престаће штампање српских књига на Балкану.

Рад у Венецији, и после Вићенцовог посустајања, наставиће у штампарији Вуковића до 1566. Стефан од Скадра, a касније Јаков од Камене. Спорадични покушаји Јеролима Загуровића, Јакова Крајкова, Стефана Паштровића и Саве Дечанца (последња двојица 1597. посебно штампају, на само два листа, и Буквар), као рефлекс и покушај да се настави оно што је започето у штампарији Вуковића, завршавају 1638. Псалтиром Јакова Ћинамија, последњим венецијанским издањем српскословенских књига.

Настајање и живот српске књиге у XV и XVI веку карактеришу неке изузетности, незабележене у културама других народа. Пре свега, ступањ пожртвовања, виталности и несаломивости оних који су покретали штампање у немогућим околностима ропства. До које мере су били смислени ови надахнути и далековиди подухвати, најбоље сведоче саме сачуване књиге. Наиме, од четрдесетак укупно познатих наслова штампаних у ово доба, није познат ни један примерак који на себи нема знакова вековне употребе на себи, што није случај ни са једним корпусом књига тога доба. O снази подвижништва сведочи и податак да су Срби једини поробљени народ који је штампао књиге у Отоманском царству, што је веома редак случај у историји да је поробљени народ испољио на неком пољу већи технолошки и духовни ступан, развоја од завојевача. Неподношљиви услови живота под отоманском управом ипак су довели до гашења свих српских штампарија.

Буђење у XVIII веку

Изнова десеткован и развејан на великим пространствима три моћне државе, без икаквог културног средишта и путоказа, српски народ све до XVIII века није имао ни никаквих услова за штампање књига. Недавно откриће једног до сада непознатог међаша знатно је умањило временску празнину у историји српске књиге, али и подстакло наду у будућа открића. Као прва српска ћирилична штампана књига после 1638, из неког од затамњених места наше културне историје појавио се Месецослов из 1719. Отиснут је у Бечу, по руском предлошку. на дванаест бакрорезних листова, са преко четири стотине минијатурних минејских представа.

Ово откриће не умањује значај Стематографије (Беч, 1741) Христифора Жефаровића, која се сматра прекретничком првом књигом нове српске књижевности. После вековног ћутања. појава Жефаровићеве књиге имала је огроман значај. Поклапање српских и интереса бечког двора омогућило је појаву књиге која је номинално била хералдички зборник илирских земаља, објашњен стиховима, са придодатим ликовима српских владара-светитеља, али и тријумфалним портретом цара Душана на коњу. А, заправо, био је то мудар спој глорификоване српске прошлости и српских политичких тежњи исказаних кроз став Карловачке митрополије. Аустријске власти су у овој књизи препознале опасност много година касније, када су за време Првог српског устанка накнадно забраниле и плениле Стематографију. Међутим, појава Стематографије, једне од најлепших српских књига, која није штампана покретним словима већ читава резана у бакру, указала је и на то да Срби још увек нису могли да добију права на покретање штампарије.

„Илирическо-расијански обшчи зограф", Жефаровић реже у бакру и књигу чији је садржај Србима у Аустрији био од животне важности. Дивот издање Привилехија појавило се, први пут и на „матерњем славеносерпском", у Бечу 1745. Реч je o тексту документа којим је две године раније Марија Терезија потврдила привилегије Срба стечене у више махова за време Леополда I, од 1690. до 1695, што је било правна основа народно-црквене аутономије и права вероисповести. Своје дивот-трокњижје Жефаровић је крунисао "Описанијем сватаго божијег града Јерусалима" још једном књигом-графиком необичне лепоте. У целости је изведена у бакротиску, као претходне његове књиге. Тада је то била распрострањена техника, али неуобичајена за штампање читавих књига, јер је изискивала велике трошкове. Неочекивано, непопустљивост и подозривост бечких власти у издавању дозволе за оснивање српске штампарије учинили су да најранија издања српских књига XVIII века буду необично луксузно естетизована и раскошна чак и по највишим европским критеријумима тога доба.

Једно од малобројних али веома значајних књижевних достигнућа у време робовања под Турцима било је прикупљање служби српским светитељима у књигу названу Србљак. Реч je o јединственој врсти дела које је у настајању било пуних осам векова, од Савине Службе свешом Симеону до Сшихире цару Лазару Кипријана Рачанина, које је дописивано и касније, изван традиције старе српске књижевности. Према најпотпунијем рукопису те врсте, насталом у манастиру Раковцу, епископ арадски Синесије Живковић приредио је Правила молебнаја свјатих сербских просветитељ која су објављена 1761. у Римнику, у Румунији, богато илустрована са четрнаест бакрореза на посебним листовима. Књига је имала огроман значај, јер била, истовремено, иступање против унијаћења и против русификације.

Катихизис мали (Беч, 1774) Јована Рајића је најзначајније српско теолошко дело читавог XVIII века, али и први српски бестселер по броју издања.

Подухвати Захарија Орфелина

Златним словима своје поглавље у историји српске културе почео је 1761. да исписује Захарија Орфелин, најпре на једном листићу, штампајући анонимно у Венецији своју песму Горесни плач. Једини познати примерак овог првог српског штампаног ауторског песничког дела уништен је у шестоаприлском бомбардовању Београда 1941, али је њен текст сачуван у препису.

Наредне године, Орфелин објављује у Венецији код Димитрија Теодосија, под насловом Плач Сербии, проширену и народном језику ближу верзију те песме бунтовничког и патриотског тона. Овај пут је то књижица од четири листа, такође штампана анонимно и без импресума.

Орфелин, можда најсвестраније обдарени Србин, као да је на себе хтео да преузме терет тадашњих културних потреба и прилика српских. Самоникао и самоук, као да је желео да надокнади све пропуштено у српској култури која је тек несигурно хватала корак са већ готово окончалим бароком, пропустивши читаве епохе од ране ренесансе. Његово стваралаштво било је праћено „гвозденим веригама сиромаштва и скудости", док су му дела увелико надрастала образовни ниво публике којој су била намењена. публике које готово да није ни било. Број Орфелинових занимања као да је ишао у корак са бројем његових година; био је песник, писац, биограф, лексикограф, историчар, учитељ, богослов. сликар, гравер, калиграф, картограф, издавач, канцелиста, писар, коректор, ботаничар, галеничар, технолог...

Године 1767. он штампа први српски Буквар, као и Латинску граматику, прва дела те врсте у српској књижевности. Годину касније, 1768, покреће Славеносербски магазин, први јужнословенски часопис. Поново у Венецији, 1772. отискује своје монументално дело, двотомно Житије Петра Великог, посвећено руској царици Катарини II, са преко шездесет бакрорезних графика и географских карата. Реч je o првој ћириличној биографији рускога владара, по свему врхунском достигнућу, не само у историји српске књиге. Знамениту Калшрафију Орфелин штампа у својој „бакарној типографији" у Сремским Карловцима 1778. Предложак ове књиге бечки цензори су оценили као непримерено раскошан, због чега се Орфелин у штампи морао одрећи најлепших листова. Пред крај живота, 1783, већ тешко оболео, објављује још два обимна дела - Искусни подрумар, прву српску књигу практичних савета o технологији справљања вина, и Вечити календар, са дванаест бакрореза, у коме по први пут уводи многе појмове из природних наука. нарочито из астрономије.

Осим књига, Орфелин је израдио и велики број посебних графика, na је утолико загонетније што портрет једног од најзаслужнијих Срба XVIII века није сачуван. Орфелиново дело, сувише разнородно али и ван главних токова интересовања да би оставило снажнији превратнички траг, са становишта историје српске књиге, посебно са библиофилског становишта, уз Жефаровићево, најзанимљивије је.

Прва историја, математнка, аутобиографија..

Краткое введеније в историју происхожденија славено-сербского народа Павла Јулинца, објављено у Венецији 1765, прва је српска целокупна историја штампана народним језиком. Сврха дела није била већа од родољубиво-просветитељске, па оно нема велики историографски домет. Значај ове књиге је пре свега у напуштању средњовековног стила излагања прошлости. Завршена додатим одломцима из српских Привилегија издатих од аустријских царева, Србима је ова невелика књига била од користи да се пред бечким властима легитимишу као историјски народ. Јулинац је српску културу задужио и као преводилац првог романа из европске књижевности на српски језик, када је 1776. објавио превод Мармонтеловог романа са француског под насловом Велизар.

Као пример пионирског напора који није оставио готово никаквог трага у српској култури може се узети Новаја сербскаја аритметика Василија Дамјановића. Ту прву математичку књигу на српскословенском, и из егзактних наука уопште, штампао је Димитрије Теодосије у Млецима 1767.

Доситеј Обрадовић је 1783. у Лајпцигу штампао у исто време своје прве и најважније књиге - Живот и прикљученија и Писмо љубезном Харалампију. Мада су две засебне библиографске јединице, ова два наслова се у свим до сада познатим примерцима налазе укоричена заједно. Штампана су у 300 примерака који се годинама нису могли распродати. У овим књигама исписане су странице које ће пресудно утицати на прихватање Доситејевих еклектичких идеја просветитељског рационализма. У том смислу, Писмо љубезном Харалсшпију, на само шеснаест страница, представља мали просветитељски манифест модерне српске националне мисли. Доситеј као основ за национално одређење не узима веру већ језик, називајући га славеносербским. Живош и ирикљученија су прво целовито штампано аутобиографско дело на српском језику.

Езопове басне које је Доситеј штампао у Лајпцигу 1788. нису тек преводи са других језика, већ скуп прича које је Доситеј прилагодио сопственом тону и виђењу, пропративши сваку басну оригиналним моралистичким наравоученијем, најчешће поткрепљеним примерима из сопственог искуства и образовања. Ова књига означила је Доситеја као родоначелника српске дечје књижевности и истовремено извршила почетни утицај на формирање ширег слоја читалачке публике.

Књига у духовном темељу устанка

Историiя разных славенских народов Јована Рајића, штампанау Бечу 1794, прво је систематско дело o историји Срба. Снажно је утицала на културну климу код Срба и непосредно се уградила у духовне темеље предустаничке Србије. Од самог почетка добила је култни ореол и задржала га до данас. Обимношћу четворотомног дела, доносила је и обиље грађе у једном новом, рационалистичком тону, што је остављало утисак веродостојности. Уз то, веома је складно штампана и луксузно опремљена бакрорезним портретима и картама. Пошто је писана црквеним језиком, имала је мали број читалаца, али то као да је било у обрнутој сразмери са бројем поштовалаца који ову књигу нису никада читали. Примерци Рајићеве историје и данас се најчешће налазе без трагова читања и чувају се као реликвија. Књиге је у Бечу штампао Стефан Новаковић, први Србин који је добио привилегију штампара и издавача. Имале су 440 претплатника за 646 примерака.

Посматрана кроз библиографију објављених књига, историја српске културе XVIII века сведочи да су Срби, пре свих они у Аустрији, у великој мери испољили осећај за националне приоритете. Епископ пакрачки Кирил Живковић објавио је 1794. у Бечу код Стефана Новаковића, поводом 200. годишњице спаљивања моштију светога Саве, Теодосијево Житије свјатих сербских просветитељеј Симеона и Сави, погрешно га сматрајући Доментијановим текстом. Ово је прво икада штампано дело старе српске књижевности. Књигу која се може сматрати првом у области драмске књижевности издао је Јован Рајић у Будиму 1798. Неуспела прерада неуспеле драме Емануела Козачинског штампана је под насловом Tpагедија сиреч печалнаја повест o смерти... Уроша Пјатот.

По природи Вук

Атанасије Стојковић, руски академик, просветитељ много заслужнији него што му се постхумно придавало пажње, био је у низу књижевних послова први не само код Срба већ и код Руса. Аристид и Наталија, наслов је првог оригиналног српског романа, објављеног у Будиму 1801, писаног у идилично-дидактичком маниру. Исте године, излази у Млецима прва књига његовог знаменитог тротомног дела Фисика. Реч je o правој енциклопедији природних наука, писаној особеним поетским стилом.

Павле Соларић, један од најсвестранијих српских просветитеља, објавио је двотомно Ново гражданско землеописаније, у Венецији 1804, што је прва општа географија на српском језику. Истовремено, као додатак својој географији, он штампа и Пешу землеписник, први и задуго једини атлас у Срба.
Саво Мркаљ, монах и филолог, трагични јунак настојања око српског језика, објавио је још 1810. расправу o реформи српског језика која је била од велике користи Вуку Караџићу. Сало дебелога јера либо Азбукопротрес, штампана у Будиму наједном и потабаку, пример је значајног дела које је нека врста скривеног књижевног међаша.

Јевстахија пл. Арсић, рођена Цинцић, мецена Јоакима Вујића, прва је српска књижевница која је објавила књигу штампану ћирилицом. Њен Совјет матерни..., објављен у Будиму 1814, прозно-поетска је књига поучне садржине. у просветитељском духу.

Мала простонародна славено-сербска пјеснарица, прва књига Вука Караџића, објављена је у Бечу 1814. У овој књижици сачињеној од стотинак лирских и осам „мушких" песама, епских, изложених простим народним говором, заокружено је вишевековно усмено преношење и допевавање народне књижевности и историје, истовремено и започет рад не само реформатора српског књижевног језика већ и личности која ће својим целокупним делом највише обележити српску културу.

Писменица сербскога језика, изашла само неколико месеци после Пјеснарице, прва је граматика српског народног језика, којом је Вук започео правописну и језичку реформу. Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима, објављен у Бечу 1818, исписан његовом новом азбуком, главно је Вуково дело и синтеза која је најавила његов будући рад - књижевни, филолошки, етнолошки и историјски. Са објашњењима 25.000 српских речи, Рјечник је пре енциклопедија народног живота него обично филолошко дело.

Замах обнове и година 1847

Јоаким Вујић био је први путник који је обишао и описао читаву дотад ослобођену Србију, након чега је у Будиму 1828. објавио своје Путешествије по Србији. Мада садржи и спорадичне описе земље, народа и обичаја, по налогу књаза Милоша, Вујићев главни задатак био је да опише српске „древности и реткости". To je прво сведочанство o једном државном пројекту културне обнове Срба и спада у најлепше опремљене српске књиге тог времена (литографисаним портретом и ручно колорисаним бакрорезима).

Лажа и паралажа, књижица Јована Стерије Поповића од шездесетак страна, сматра се првим реалистичким делом у српској књижевности. Своју прву комедију Стерија је објавио 1830. у Будиму.
Двеста осамдесет година после прве београдске штампарије, Јован Стејић 1832. објављује Сабор истине и науке, прву књигу довршену у београдској Књажеско-српској књигопечатњи.

Замах духовне обнове, који се на књижевном пољу повремено одвијао веома бурно, кулминирао је у 1847, тој години која је својеврсни међаш епоха, јединственој и по броју објављених дела трајне вредности. Из бечке штампарије Мехитариста, те године најпре се појавио Његошев Горски вијенац, по многима најзначајнија књижевна творевина на српском језику. Мало која књига се као Горски вијенац распростирала тако брзо и уградила тако дубоко и трајно у свест народа.

Најбољи Вуков следбеник, млади Ђура Поповић, ушао је силовито у последњи чин Вукове борбе књигом Рат за српски језик и правопис (на којој се први пут потписао као Даничић, по Вуковој Даници). Супериорно, свестрано и научно образложено, он је том књигом ућуткао најгласнијег противника. Јована Хаџића, a тиме и остале. Књига је прво била забрањена у Аустрији, на темељу Метерниховог мишљења и потписа, a затим одобрена у Будиму и штампана у Штампарији будимског универзитета.

Колико је Даничићева расправа у научном погледу допринела коначној победи Вукових идеја, то је на други начин, можда још уверљивије, био случај са појавом Вуковог превода Hовог завјета господина нашег Исуса Христа - „најлепшег споменика српскога на народној основи изграђеног књижевног језика". Без црквеног благослова и упркос противљењу власти у Србији, књига је одштампана у Бечу двадесет седам година након што је била преведена и предата за штампу Библијском друштву у Петрограду. Вук је преводом Библије показао да је језик за који се залагао кадар да изрази сву апстрактност и сложеност појмова, према чему се мерила валидност језика у свету. Ипак, објављивањем ове Библије тек је започела борба у Србији за њено канонско признање. Актом од 22. септембра 1847. Попечитељство просвешченија налаже „да се строго мотри да се не би такови [Вуков превод] у Отечество наше преносио".

Крај једне књижевне епохе на најбољи начин је означен још једном великом новином у српском песништву. Песме, прва од три истоимене књиге Бранка Радичевића, поникла је исте године и из исте штампарије као и Горски вијенац. Ћура Даничић je o Бранковој поезији одушевљено написао: „Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, a он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. (...) Још је у књизи овој језик као суза - чист."

Знаменита 1847. остаће упамћена и по покретању првог српског научног часописа - Гласника друштва српске словесности.