Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...
Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto… zajedničko svima nama. Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno. Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se stvaraju pomoću svetla…
Moderna devojka ljubi kroz zube. Ne nosi gacice ispod mini suknje. Moderna devojka ne misli o njemu. Ona poklanja grudi i kosu vetru.
Moderna devojka lenjo stoji na prozoru. Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc. Moderna devojka nikada Ne telefonira njemu.
Moderna devojka ne vidi nikog. Ona nokautira pogledom. Ona mrvi na dlanovima neznost.
Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji Na cvrstom i zategnutom dupetu. Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica. Ona ne strahuje od prevare i druge zene.
Moderna devojka ume da ne vidi. Ume da ne misli, ume da ne cuje. Modernu devojku poklanjam njemu.
On je takodje moderan muskarac. A ja sam neka starovremena, Arhivski uzorak.
Sa usnama sto se smeju veri i nadi, Sa telom koje bi samo neznost da mami. Ja sam devojka koja ne ume da ceka Ulizujuci se mudro obmani, lazi.
Ja sam devojka koja bi da se ljubi, Koja bi da misli, da se smeje, Devojka koja trazi nekog sebi slicnog Koji ce umeti da je oseti i vidi, Bez zelje da je od glave do pete promeni. Ukratko ja sam antimoderna.
Volim da pisem ljubavna pisma. Jos vise da ih citam. Ali nikad ih ne dobijam. Zato ih sama sebi saljem i izmisljam. Pa se topim od milja Kao sladoled na suncu, dok ih citam. Mozda sam ja caknuta.
Ali ja umem da glumim modernu devojku. I uglavnom svi i misle da sam moderna. I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju, i da nateram sebe da budem srecna.
Ja sam devojka za muskarca uramljenog U sredinu stare retusirane slike, Za belosvetsku muskarcinu koji je jak Kao grom i lekovit kao melem. I koji nikad ne odasilje otrovne strele, Vec igra pikado sa vremenom i Koji se smeje, smeje, smeje.
Ponoc je odavno prosla. Osecam hladan miris zore. A ja jos cekam da pojavi se ovaj moj moderni muskarac. Da pogleda me blago moderno, Blago podatno. I da mu se siroko osmehnem.
Pored njega, znam, bicu usamljena Bas kao i ove noci Dok slusam o njegovim podvizima, O uspehu, o neprijateljima, i preprekama, Uz veliku sansu da i sama postanem moderna I za ljubav blago, koketno nezainteresovana.
Molim te, poslusaj ono što ne kažem Nemoj da te zavara izraz moga lica. Jer, nosim masku, hiljade maski, maske koje se bojim skinuti, a nijedna od njih nisam ja. U pretvaranju sam pravi majstor, ali ne daj se zavarati. Za ime Bozje, ne daj se zavarati. Pretvaram se da sam sigurna da je sve med i mleko u meni i oko mene da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra da je sve mirno i da sve kontroliram i da mi ne treba niko. Ali, ne veruj mi. Možda se čini da sam smirena, ali moja smirenost je maska uvek promenjiva i koja sakriva. Ispod nje nema spokoja. Ispod nje je zbrka, strah i samoca. Ali, ja to sakrivam. Ne želim da iko zna. Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti i da će me otkriti. Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrila nonsalantno, sofisticirano procelje, da mi pomogne da se pretvaram, da me zastiti od pogleda koji zna. Ali bas takav pogled je moje spasenje. Moja jedina nada i ja to znam. Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje. Ako sledi Ijubav. To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene same, od zatvora sto sam ga sama sagradila, od prepreka sto ih sama tako bolno podizem. To je jedino sto će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sama sebe, da zaista nešto vredim. Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudujem se. Bojim se. Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje, da neće uslediti Ijubav. Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati, a tvoj bi me smeh ubio. Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vredim, i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me. Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja sa sigurnim proceljem spolja i uplasenim detetom unutra. Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski, a moj zivot postaje bojiste. Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora. Kažem ti sve, a zapravo ništa, i ništa o onome sto je sve, i sto place u meni. Zato kad sam u kolotecini, neka te ne zavara to što govorim. Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem. Sto bih volela da mogu reci, sto zbog opstanka moram reci, ali sto reci ne mogu. Ne volim ništa kriti, Ne volim igrati umjetne, lazne igre, želim prestati s igrama. želim biti iskrena i spontana te biti ja, ali mi ti moras pomoći. Moras pruziti ruku čak i kada se čini da je to posljednje sto želim. Samo ti možeš iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca. Samo me ti možeš prizvati u zivot. Svaki put kad si Ijubazan, nježan i kad me hrabris, svaki put kad pokusas razumjeti jer zaista brines, moje srce dobije krila, vrlo mala krila, vrlo slaba krila, ali krila! Sa svojom moći da me ozivis možeš udahnuti zivot u mene. Želim da to znaš. Želim da znaš koliko si mi važan, kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe ako tako izaberes. Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drhtim, samo ti možeš ukloniti moju masku, samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike, i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora, ako tako odlucis. Molim te odluci. Ne mimoilazi me. Neće ti biti lako. Dugotrajno uvjerenje o bezvrednosti gradi snažne zidove. Sto mi blize prides to naglije mogu uzvratiti. To je nerazumno, ali uprkos tome sto o covjeku kažu knjige, ja sam često nerazumna. Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem. Ali rekose mi da je Ijubav jača od snaznih zidova, i tu lezi moja nada. Molim te pokusaj pobediti zidove cvrstom rukom jer dete je vrlo osetljivo. Ko sam, možda se pitas? Ja sam ona koju znaš vrlo dobro. Jer ja sam svaki covek na koga naides i ja sam svaka žena na koju naides.
Jednom... možda... kad me vjetrovi mojih neobuzdanih nemira podignu kao list papira na kom sam nekada davno ostavio tragove mojih srebrnih snova i drhtavim pokretima ruke napisao moju najveću želju da te jednom bar ugledati želim, prošetat ću svoje neumorne korake ulicama tvoga grada...
Jednom... nadam se... osvanut će i to toliko puta sanjano jutro budeći u meni nikada uistinu zaspalu želju da ugledam sjaj očiju tvojih, da pogledom svojim u njima dotaknem bistrinu izvora iz kog neprestano naviru slapovi mojih najnemirnijih osjećaja...
Jednom... vjerujem... i naše će zvijede vodilje dodirnuti putanje sudbina naših, otrgnuti od vječnosti vremena tek dan jedan samo za nas... Par sati da budu tvoji i moji, toplim bojama najfinijih osjećaja što srca naša od stvarnosti kriju, sliku ovu za pamćenja vječna u mislima našim skrivena nek' ostanu ...
Jednom... ja te želim tako zagrliti čvrsto, zagrliti strasno, a opet tako nježno, opet tako lako... Želim tvoje usne na usnama mojim, ples da otplešu skladni poljupcima nježnim, poljupcima toplim...
Povericu ti jednu tajnu, vreme si ti vreme je zena ono osjeca potrebu da mu se udvara i da se klekne pred njegove noge kao kad se haljina rasiri vreme je kao kosa beskrajna ocesljana, ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava vreme si ti koje spava u zoru kad se budi i kao noz si koji prolazi kroz moje grlo oh sto ne mogu da iskazem tu neprolaznu moru vremena tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim i najgore je sto je zelja beskrajna i neispunjena ta zedj oka dok ti koracas po odaji i ja znam da ne treba razbijati caroliju mnogo je gore nego da te osijetim stranom da bijezis s mislima iz van nas i srcem vec u nekom drugom vijeku.
Boze moj kako su rijeci teske a u stvari jeste to moja ljubav iznad zadovoljstva moja ljubav van domasaja danasnjeg udarca ti koja kucas na moju sljepoocnicu kao casovnik i ako ti ne dises gusim se i po mojoj puti kolebas se i zastajes svojim stopalom veliku tajnu hocu da ti kazem svaka rijec na mojoj usni sirotica je koja prosi jednu sitnicu za tvoje ruke stvarcicu koja tami pod tvojim pogledom i zato ja kazem tako cesto da te volim u nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koji bi ti sebi stavila oko vrata ne vredjaj se zbog mog prostackog govora prosta je voda koja izaziva taj neprijatni sum u vatri reci cu ti veliku tajnu ja ne znam da govorim o vremenu koje na tebe lici ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice masu rukom posto su vozovi otisli saka se smiruje tek pod novim teretom suza hocu da ti kazem veliku tajnu bojim se tebe bojim se onog sto te prati vecerom ka prozorima i gestove koje ti cinis od rijeci koje se ne izgovaraju bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe hocu da ti kazem veliku tajnu zatvori sva vrata lakse je umrijeti nego voljeti zato ja sebe mucim zivotom ljubavi moja...
07. Apr 2012, 19:49:00
