Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...
Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu. U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas. Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam... Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.
Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita; -Koji vuk na kraju pobedi? Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu: -Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...
Setajuci virtuelnim prostranstvima naletoh na tvoj profil i mogu ti reci da mi je bas drago sto sam imao priliku da te bar na taj virtuelni nacin upoznam... I zato ostavljam ovaj mali trag za secenje i da znas da imas nekog u daljini ko misli na tebe
Zamislite gomilu ljudi! Ulica vrvi ! nepregledna masa se haoticno krece! Svakim trenom ih je sve vise! Vise! Pogazice se! A nikada isti ljudi nikada isti obrazi a opet svi jedni na druge lice! Gledajte u masu! Nadjite joj smer! Pokusajte da odredite kuda idu! Imate osecaj da jedni drugima gaze sene! Gledajte tako da izgubite boje! Da nestanu oblici! Da se pojedinac ishcezne! Samo pratite tok! Nadjite mu boju! Ubrzavajte ga pogledom! Skrecite I zamotavajte ga! Izgubite I vi vas pogled u bezoblicnoj masi! Sta nalazite? Sta vidite? Jedno lice pogleda u zemlju , jedan usporeni teski korak., jedne decije oci, jedne teske ruke! Jednu nadu! Jedan skriveni osmijeh… onaj isti iz ogledala, onaj putujuci, onaj obecavajuci, ocajavajuci, deciji, stari, prijateljski, tudjinski, on je svaciji I niciji, onaj samo vama znan Iz ogledala.. vidite li to lice, s velikim trudom na pola ispijenu dusu,oblak dima I malo sna? Prepoznajete li to lice u masi? Je li vas opet vratilo? Umesto da izgubite oblik, da nadjete boju da skrenete masu, da ucite sebe vi nalazite trag onog sto ste ga nekada gledali u oci a bio je samo odsjaj. Vidite li opet sebe? Pitate li se odakle vam je osecaj poznat? Kakva se muzika cuje? Odakle ova gorcina vama na usnama, odakle vam vetar medju prstima, odkud vam I suze I osmijeh u isti cas. Odakle toliko radosti I tuge u vama. Da li osecate kako se u vama nesto cepa da nesto istiskuje, kako vam se uliva voda kako vam se puni telo kako vam srce jezik pritiska? Osecate li? Gde ste sada? U masi u obliku koji ste sami stvorili, na mestu gde ste sreli te oci? Ima li ga u blizini? Ne! Vas? Na istom ste mestu! Primecujete li da su godine prosle u tom trenu? Da ste preziveli toliko srece boli I radosti za par godina! A tren? Zasto? Gde je? Kako? Opet ste stali u onaj prostor zaledjen dahom od lika do ogledala.. vreme je da ga pustimo on je I onako vec odavno daleko. Imam strah veliki koji se ledi u meni kao taj isti dah… ako ga pustim da ode I iz mene moj najveci je strah da me opet ne stignes, susretnes, sretnes, ulovis u mom snu..
A vreme je …
Otici je bar lako ! A zabroaviti?
Lako se okrenuti! A zazmuriti!
Poljubiti! A voleti? Ispiti! A popiti? Umreti ! A ziveti?
Secati se! A sastaviti secanja po svojoj meri?
Moj najveci strah ako te pustim da odes da ces me stici u snu…
A vreme je…
Vreme je….
Svaka tuga neka bude moja. A svaki osmeh tebi poklanjam, svaku srecu I svaku radost. Odricem se tih poroka daj mi tugu I bol da budu moja sreca..
Raduj se! Osecam senu tvoju, I tebe van ogledala u svakom kamenu, u svakoj zili drveta koje je ikada pokusalo da raste. Osecam te u svakoj sitnici u svakoj kaplji …a govorim o jednom vec odavno dalekom… skrivenom iza laznih imena onom kog nadjete u pesmama knjigama I romanima u svim decijim pricama, o onom koji kradom jos uvek zeli pred san da mu sapucu price a zaspace prije nego se nacne krov od cokolade. Onom koji zeli da mu vetar gladi kosu.. o onom dalekom koji se nece zadrzati, a vi cete ga se secati I onda kad ga ne bude.. o onom u dubini, a lik koji ogledalo stvara veruje, poverovacete I vi u njega. O onom cija jutra brisu sve..
Vreme je…
Svaki osmeh…svaka sreca… svaka radost.. I zelja…
Tvoja je. ostaj mi dobro mali veseljace.. i nemoj pustiti da dete nestane... ne daj rekama da te vode, povedi ti njih, ne daj se godinama i teskim snovima, cuvaj sebe najvise od sebe, pusti nek te vole, pusti nek ti pridju, dozvoli sebi da se opustis, dozvoli sebi da zaboravis..dozvoli da oprostis..dozvoli da sunce udje i u tvoja jutra.. ne trazi istinu nocu, ne trazi utehu i ne trazi razloge..sami ce doci ako ih ima..
Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;
ili, ako ne verujem ono što ti veruješ, zastani malo pre nego što počneš da me ubeđuješ;
ili, ako osećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;
ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
Ne zahtevam od tebe da me potpuno razumeš, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....
Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osećanja ili izražavam veru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumeš...
Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, videćeš da u tome kakva sam postoji mnogo lepog. I tada ćeš, nadam se, osetiti snažnu potrebu: ne da me menjaš da bih bila kao ti, nego da me ceniš, priznaješ, podržavaš i voliš....”
Ja u stvari i ne znam da li postoje stvari o kojima ćutim. Postoje ljudi kojima mogu da kažem neke stvari a neke im ne bih rekla ni za živu glavu. Postoje i stvari koje mogu da kažem svima. I obrnuto i tako redom….. Mali je broj onih kojima mogu da kažem baš sve, pa evo razmišljam da li ih uopšte i ima. Uvek postoji nešto što prećutim ….. Ne verujem da će iko ikada moći da kaže o meni, ko sam ja u stvari, ma koliko mislio da me poznaje. Ja jednostavno imam zid oko sebe, i bila bih strašno nesigurna kada bih dozvolila nekome da ga sruši. Moje ćutanje ne mogu da podelim, tipa ćutim o osećanjima, ćutim o intimi ili govorim o politici, …., govorim o deci … Sve je to jako komplikovano objasniti. O svemu tome ja govorim, ali biram kome ću i kako to reći. Onog momenta kada procenim da će moja izjava biti pogrešno protumačena od strane slušaoca, ja prećutim. Ovakav stav mi nije dodeljen genetskim kodom, on se razvijao kao i ja, čini mi se da je i jedini mogući za opstanak u svetu u kome živimo. Ogoliti sebe je najveća greška koju jedan čovek sme sebi da dozvoli. Ispravan ili ne ovo je moj stav, a zid iza koga se skrivam je svakim danom sve viši i sve širi. Da, na kraju vam neću dozvoliti da zaključite da sam u stanju da nekoga slažem. To ne radim, i nisam u stanju da to uradim (na moju žalost) nikad, a da prećutim, to radim i to sve češće.
16. Maj 2009, 00:31:04
