5 Pet ljudskih vekova

Neki tvrde da nije tačno da je Prometej stvorio ljude, niti da se ma koji čovek izlegao iz zmijinih zuba. Oni kažu da ih je sama od sebe rodila zemlja, kao svoje najbolje plodove, i to na najpovoljnijem mestu u Atici1, i da se prvi čovek Alalkomenej pojavio pored jezera Kopaida u Bojotiji pre nego što je i Mesec postao. On je bio Zeusov savetnik u njegovim sukobima sa Herom i Atenin vaspitač dok je još bila devojčica.2
b) Ovi ljudi su bili takozvana zlatna rasa, podanici Krona, a živeli su bezbrižno i nisu morali da rade; hranili su se slatkim žirom, divljim voćem i medom koji je kapao sa drveća, pili ovčije i kozje mleko i nikada nisu starili, mnogo su igrali i smejali se a smrt im nije teže padala od sna. Njih više nema, ali se njihov duh održao i ispoljava se u smernosti seoskog življa, u onima koji donose sreću i u zaštitnicima pravde.
c) Zlatnu je smenila srebrna rasa. Ljudi ove rase su takođe bili sazdani po božanskom liku, a jeli su hleb. Bili su potpuno odani svojim majkama i nikada nisu smeli da ih ne poslušaju, iako su mogli da dožive i stotinu godina. Bili su svađalice i glupi i nisu prinosili žrtve bogovima, ali zato nisu ni ratovali među sobom. Zeus ih je sve uništio.
d) Zatim je došla bronzana rasa ljudi koji su pali na zemlju kao plod jasena i bili naoružani bronzanim oružjem. Jeli su meso i hleb i uživali u ratovanju, bili su drski i okrutni. Sve ih je ugrabila Crna Smrt.
e) Četvrta rasa ljudi bila je takođe bronzana, ali su to bili plemenitiji i otmeniji ljudi. Očevi su im bili bogovi, a matere smrtne žene. Oni su se slavno borili kod opsade Tebe, učestvovali u argonautskom pohodu i u trojanskom ratu. Oni su postali Heroji i borave na Jelisejskim poljima.
f) Peta ljudska rasa je savremena, gvozdena. To su bezvredni naslednici četvrte rase. Oni su degenerisani, svirepi, nepravedni, zlonamerni, puteni, neposlušni sinovi, izdajice.3
1. Platon: Meneksen 6—7;
2. Hipolit: Opovrgavanje svih jeresi V, 6, 2; Eusebije: Pripreme za Bibliju III, 1. 3;
3. Hesiod: Poslovi i dani 109—201, uz sholijast.
*
1. Iako mit o zlatnom veku potiče, verovatno, iz tradicije o potčinjenosti plemena boginji pčela, svirepost njene vladavine u vreme koje je prethodilo dobu zemljoradnje bila je zaboravljena u vreme Hesioda a ostala je samo kao idilična predstava da su ljudi nekad živeli u slozi kao pčele (vidi 2, 2). Hesiod je bio siromašan zemljoradnik i težak život ga je učinio pesimistom. Mit o srebrnom veku očigledno govori o matrijarhalnom uređenju — onakvom kakvo se u klasično vreme još održalo kod Pikta na Crnom moru (vidi 151 e), kod nekih plemena na Balearima, u Galiciji i Zalivu Sirte; kod tih plemena muškarci su bili potčinjeni pol, iako se znalo za zemljoradnju, a ratovi su bili retki. Srebro je metal posvećen boginji Mesec. Treća rasa bill su najraniji helenski osvajači; njihovo doba je bronzano doba stočara, koji su usvojili kult jasenove boginje i njenog sina Posejdona (vidi 6, 4 i 57, 1). Četvrta rasa su bili kraljevi ratnici mikenske epohe. Peti su bili Dorei iz dvanaestog veka pre naše ere, koji su upotrebljavali gvozdeno oružje i koji su uništlli mikensku civilizaciju.
Alalkomenej (»čuvar«) izmišljena je ličnost; to je oblik muškog roda od imena Alalcomeneis, kako nazivaju Atenu (Ilijada IV, kao zaštitnicu Bojotije. Alalkomenej služi za to da bi se potkrepila patrijarhalna dogma fabulom čiji je smisao da žena, pa čak ni boginja, ne može postupiti mudro bez saveta muškarca, i da su boginja Mesec, a i sam Mesec, kasnije Zeusove tvorevine.

6 Kastriranje Urana

Uran je izrodio Titane sa Majkom Zemljom, pošto je svoje buntovne sinove Kiklope strpao u Tartar, u sumorni podzemni svet, koji je toliko udaljen od zemlje koliko je zemlja udaljena od neba. Nakovnju bi bilo potrebno da pada devet dana da bi stigao na dno. Da bi se osvetila, Majka Zemlja je nagovorila Titane da udare na oca, a oni su to i učinili. Predvodio ih je Kron, koji je bio najmlađi od njih sedmorice i koga je majka naoružala kremenim srpom. Oni su iznenadili Urana na spavanju i nemilosrdni Kron ga je kremenim srpom kastrirao, zgrabio njegove genitalije levom rukom (od tada se leva ruka uvek smatrala kao rđav predznak) i bacio ih u more pored rta Drepanum. Ali kapi krvi iz rane padoše na Majku Zemlju, i ona rodi tri Erinije, furije koje osvećuju zločine roditeljoubistva i krivokletstva; one su se zvale Alekta, Tisifona i Megajra. Nimfe jasenovog drveta, nazvane Melije, takođe su rođene iz ove krvi.
b) Titani su tada pustili Kiklope iz Tartara i poverili svu vlast Kronu.
Ali čim je postao vrhovni gospodar, Kron ponovo strpa Kiklope u Tartar zajedno sa Storukima i, uzevši svoju sestru Reu za ženu, zavlada Elidom.1

1. Hesiod: Teogonija 133—87 i 616—23; Apolodor: I, 1, 4—5; Servije uz Vergilijevu Ajneidu V, 801.
*
1. Hesiod, koji je zapisao ovaj mit, bio je Kadmenjanin, a Kadmenjani su došli iz Male Azije (vidi 59, a), verovatno posle propasti Hetitske imperije, i doneli sa sobom priču o kastriranju Urana. Ipak se zna da ovaj mit nije izvorno hetitski, jer je pronađena i ranija huritska verzija. Hesiodova verzija verovatno govori kako su ratnici prehelenskih naseobina u južnoj i središnoj Grčkoj, čija su vladajuća plemena podržavala kult Titana, sklopili među sobom savez da bi se oduprli ranim helenskim zavojevačima, sa severa. Taj savez je uspešno odbranio čitavu Grčku, ali su zato njegovi pripadnici zahtevali da starosedeoci sa severa, koje su oslobodili tom priilikom, priznaju njihovu vlast. Kastriranje Urana nije moralo biti metaforičko ako pretpostavimo da su neki od pobednika poreklom iz istočne Afrike, gde do današnjih dana ratnici Gala nose u rat minijaturne srpove da bi kastrirali svoje neprijatelje; postoje srodnosti istočno afričkih religioznih obreda sa obredima drevne Grčke.

2. Kasniji Grci su Kronovo ime čitali Chronos, »Otac Vreme«, predstavljen sa svojim neumoljivim srpom. Međutim, otada je slikan sa vranom slično Apolonu, Asklepiju i Saturnu, a i drevnom britanskom bogu Branu; chronos verovatno znači »vrana«, kao latinska reč cornix i grčka korone. Vrana je bila proročka ptica, u koju se useljava duša žrtvovanog svetog kralja (vidi 25, 5, i 50, 1).

3. Tri Erinije ili Furije, koje su se rodile iz kapljica Uranove krvi, ovde su samo Trojna Boginja; to znači da su za vreme žrtvovanja kralja određenog da oplodi žitna polja i voćnjake, sveštenice Trojne Boginje morale nositi zastrašujuće Gorgonine maske kako bi zaplašile i odstranile profane namernike. Po svemu izgleda da su kraljeve genitalije bacane u more da bi se riibe brže mrestile. Osvetničke Erinije su, po shvatanju mitografa, bile opomena Zeusu, kako se ne bi drznuo da oduzme muškost Kronu srpom; ali njihova osnovna uloga je bila da osvete uvrede učinjene majci, ili onome koji traži zaštitu Boginje-Ognjišta (vidi 105, k, 107, d, 113, a), a ne da osvećuju oca.

4. Nimfe jasenovog drveta, tri Furije, daleko su milostivije: sveti kralj bio je posvećen jasenovonn drvetu, koje se ranije upotrebljavalo u svetkoviriama radi izazivanja kiše (vidi 57, 1). U Skandinaviji je jasen postao drvo sveopšte čarolije; tri Norne, ili Suđaje, dele pravdu pod jasenovim drvetom, koje je Odin, prisvajajući očinstvo svekolikom čovečanstvu, pretvorio u svog čarobnog paripa. Mora biti da su i u Grčkoj i u, Libiji prvo samo žene činodejstvovale u ceremonijama za izazivanje kiše.

5. Izgleda da su se neolitski koštani srpovi, sa zupcima od kremena ili opsidijana, primenjivali u ritualne svrhe, još dugo pošto su bronzani i gvozdeni srpovi postali alatke koje su se upotreblja-vale u zemljoradnji.

6. Kod Hetita je Kumarbi (Kron) odgrizao genitalije nebeskom bogu Anu (Uranu), progutavši tada nešto semena, a ostatak ispljunuo na planinu Kansuru, iz čega je iznikla boginja; tako začetog boga Ljubavi od Kumarbijevih bedara odsekao je Anuov brat Ea. Ova dva rođenja su Grci spojili u priču o Afroditi, koja se digla iz mora oplođenog Uranovim odsečenim genitalijama (vidi 10, b). Kao što je Zeus ponovo rodio Dionisa iz svojih bedara (vidi 27, b), tako je i Kumarbi osloboden još jednog deteta koje su mu odsekli od bedara i koje jezdi, na plamenim kolima što ih vuče bik i stiže u pomoć Anu. »Nož koji je odvojio zemlju od neba- pojavljuje se u istoj priči kao oružje kojim je uništen Kumarbijev sin, od Zemlje rođeni džin Ulikumi (vidi 35, 4).

7 Svrgavanje Krona

Kron se oženio svojom sestrom Reom, kojoj je posvećen hrast.1 Ali Kronu je Majka Zemlja prorekla da će ga jedan od njegovih sinova smaknuti s vlasti, a to mu je potvrdio i otac Uran na samrti. Zbog toga je on svake godine proždirao decu koju mu je Rea rađala: najpre Hestiju, zatim Demetru, potom Hada, najzad Posejdona.2
b) Rea je bila ogorčena. Ona je rodila trećeg sina, Zeusa, u mrkloj noći, na planini Likaj, u Arkadiji, na mestu gde ni senka žive duže nije pala3, i, pošto ga je okupala u reci Nedi, poverila ga je Majci Zemlji, koja ga je odnela u Likt na Kretu i sakrila u pećinu planine Dikte. Majka Zemlja je Zeusa ostavila nimfi jasenovog kulta, po imenu Adrasteji, i njenoj sestri Iji da ga neguju. One su bile kćeri Meliseja i kozje nimfe Amalteje. Zeus se hranio medom i pio Amaltejino mleko zajedno sa kozjim Panom, svojim bratom po usvojenju. Zeus je bio zahvalan nimfama što su GA negovale i kada je postao gospodar sveta, postavio je lik Amalteje među zvezde kao sazvežđe Jarac.4 Zeus je od Amalteje pozajmio jedan od njenih rogova koji je podsećao na kravlji, i dao ga Melisejevim kćerima; taj rog je postao čuvena Kornukopija, ili rog obilja, uvek pun hrane i pića po želji svojih vlasnica. Ali neki kažu da je Zeusa dojila krmača, da je jahao na njenim leđima i da je izgubio svoju pupčanu vrpcu kod Omfaliona u blizini Knosa.5
c) Oko Zeusove zlatne kolevke, koja je bila okačena o drvo (tako da Kron nije mogao da je pronađe ni na nebu ni na zemlji ni na moru), stajali su Reini sinovi, naoružani Kureti. Oni su udarali kopljima o štitove i galamili da bi prigušili njegov detinji plač, kako ga Kron ne bi čuo izdaleka. Jer, Rea je u pelene uvila kamen i dala ga Kronu na gori Taumasija u Arkadiji; on ga je progutao, misleći da je to mali Zeus. Ipak, Kron je naslutio šta se zbilo i tragao je za Zeusom, koji je sebe pretvorio u zmiju a svoje dadilje u mečke; odatle sazvežđe Zmija i Medved.6
d) Zeus je živeo među pastirima u planini Ida u jednoj pećini sve do svoje zrelosti, a tada je počeo da se udvara titanki Metidi, koja je živela pored pritoke Okeana. Po njenom savetu, on je pohodio Majku Reu i zatražio da postane Kronov sluga, čija je dužnost da mu dodaje pehare. Rea je bila spremna da pomogne Zeusu u osveti; ona mu je nabavila sredstvo za povraćanje, a Metida mu je pokazala kako da ga pomeša s Kronovom medovinom. Pošto se dobro napio, Kron poče da povraća, najpre kamen, a potom Zeusovu stariju braću i sestre. Oni izleteše nepovređeni, a iz zahvalnosti zamoliše Zeusa da ih povede u borbu protiv Titana, koji izabraše za vođu džinovskog Atlanta, jer je Kron već bio prešao vrhunac svoje moći.7
e) Rat se vodio deset godina. Majka Zemlja najzad proreče svom unuku Zeusu pobedu ako stupi u savez sa onima koje je Kron zatvorio u Tartar; zato Zeus, najpre u tajnosti, ode do Kampe, stare ključarke Tartara, i ubije je. Našavši ključeve od Tartara, on oslobodi Kiklope i Storuke, pa ih onda osnaži božanskom hranom i pićem. Zauzvrat Kiklopi Zeusu dadoše munju kao oružje za napad, Hadu dadoše nevidljivi šlem, a Posejdonu trozubac. Trojica braće održaše ratni savet. Posle toga Had se, nevidljiv, približi Kronu i ukrade mu oružje, a dok mu je Posejdon, preteći trozupcem, odstranjivao pažnju, Zeus pogodi Krona gromom. Sad trojica Storukih potegoše stene i počeše da ih bacaju na preostale Titane, koje iznenadna dreka kozjeg Pana ispuni strahom. Bogovi sad navališe da ih gone i tako Krona i sve potučene Titane, osim Atlanta, prognaše na britansko ostrvo na dalekom zapadu (a drugi pričaju da su ih zatvorili u Tartar, gde su ih dobro čuvali Storuki) te nikada više nisu uznemiravali Heladu. Atlant je, kao ratni vođa, primerno kažnjen time što mu je naređeno da drži nebo na svojim plećima; Titanke su, međutim, bile pošteđene zbog Metide i Ree.8
j) Sam Zeus je u Delfima postavio kamen koji je Kron izbljuvao.Tamo ga stalno natapaju uljem i prinose na žrtvu povesma neopredene vune.9
g) Neki kažu da Kron nije ni pojeo ni izbljuvao Posejdona, nego da mu je Rea dala da pojede ždrebe, a Posejdona sakrila u konjsko krdo.10 A ljudi sa Krete, koji su lažovi, pričaju da se Zeus rađa svake godine u istoj pećini, uz blesak munje i potok krvi; i da svake godine umire i biva sahranjen.11
1. Sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 1124;
2. Apolodor: I, 1, 5; Hesiod: Teogonija 453—67;
3. Polibije: XVI, 12, 6; Pausanija: VIII, 38, 5;
4. Higin: Pesnička astronomija II, 13; Arat: Fajnomena. 163; Hesiod: loc. cit.;
5. Filemon: Pterygium Fragment I, 1; Apolodor: I, 1, 6; Atej: 375, t i 376, a; Kalimah: Himna Zeusu 42:
6. Hesiod: 485; Apolodor: I. 1, 7; Prvi vatikanski mitogral: 104; Kalimah: Himna Zeusu 52; Lukretije: II,
    633—9; Sholijast o Aratu: V, 46; Higin: Fabula 139;
7. Higin: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Hesiod: loc. cit.;
8. Hesiod: loc. cit.; Higin: Fabula 118; Apolodor: I, 1, 7 1 I, 2, 1; Kalimah: Himna Zeusu 52; Diodor sa
    Sicilije: V, 70; Eratosten: Catasterismoi 27; Pausanija: VIII, 6, 2; Plutarh: Zašto proročišta ćute 16;
9. Pausanija: X, 24, 5;
10. Ibid: VIII, 8, 23;
11. Antonije Liberal: Preobraženja 19; Kalimah: Himna Zeusu s.
*
1. Rea, koja se, kao Titanka, sedmog dana sparila sa Kronom, može se uporediti sa Dionom ili Dijanom, Trojnom Boginjom golubovog i hrastovog kulta (vidi 11, 2). Kosir koji nosi Saturn, Kronov latinski parnjak, ima oblik vraninog kljuna, i, kako izgleda, upotrebljavan je u sedmom mesecu godine koja je imala trinaest meseci, da bi se očistio hrast od imele (vidi 50, 2), baš kao što se obredni srp upotrebljavao za otkos prvog žitnog klasa. To je bio mig za žrtvovanje kralja posvećenog Zeusu; i u Ateni je poštovan Kron, koji je imao zajednički hram sa Reom, i kao Sabazije, bog ječma, on je svake godine bivao u žitnom polju iskasapljen i oplakan kao Oziris ili Litirses ili Maneros (vidi 136, e). Ali u vreme na koje se odnose ova tri mita, kraljevima se dozvoljavalo da SVOJU vladavinu produže tokom velike godine od stotinu mesečevih mena i da, umesto sebe, žrtvuju dečaka kao godišnju žrtvu; od tada je Kron slikan kako jede svoju decu da bi izbegao zbacivanje s vlasti. Porfirije (''On Abstinence'' II, 56) beleži da su kretski kureti u drevna vremena imali običaj da prinose decu na žrtvu Kronu.

2. Na Kreti su vrlo rano počeli jaretom zamenjivati ljudsku žrtvu; u Trakiji je to bilo muško tele, kod Ajoljana, koji su poštovali Posejdona, ždrebe, ali u zabačenim krajevima Arkadije dečake su još uvek žrtvovall pa i jeli, čak i u novoj eri. Nije razjašnjeno da li je elijski obred bio kanibalistički ili su se, pošto je Kron bio Titan kome je bila posvećena vrana, vrane hranile umorenom žrtvom.

3. Amaltejino ime »nežna« pokazuje da je ona bila devica-boginja; Ija je bila orgastička nimfa-boginja (vidi 56, l); Adrasteja znači "neizbežna", proročica, starica-jesen. Zajedno, one čine mesečevo trojstvo. Kasniji Grci poistovećuju Adrasteju sa pastoralnom boginjom Nemesidom, boginjom jasenovog drveta, koja daruje kišu, a zatim postaje boginja osvete (vidi 32, 2). Ija je u Argu slikana kao razjarena bela krava — na kovanom novcu sa Krete iz Fajsta prikazuju je kako doji Zeusa, dok je Amalteja, koja je živela na "Kozjem bregu'', predstavljana uvek kao koza; Melisej (»medeni čovek«), koga su i Adrasteja i Ija smatrale svojim ocem, bio je, u stvari, njihova majka — Melita, boginja-kraljica pčela, koja je svake godine ubijala svog mužjaka. Diodor sa Sicilije (v. 70) i Kalimah (Himna Zeusu 49) tvrde da su pčele hranile malog Zeusa. Ali Zeusova pomajka je, ponekad, slikana kao krmača, jer je i to bio jedan od amblema Boginje Starice (vidi 74, 4 i 96, 2); na Kidonskim kovanicama Zeusa doji kučka, kao što je dojila i Neleja (vidi 68, d). Medvedice su Artemidine životinje (vidi 22, 4 i 8, c) — Kureti prisustvuju kad se Artemidi prinose žrtve paljenice — a Zeus kao zmija je Zeus Ktesije, zaštitnik kuće i imovine, jer zmije uništavaju miševe.

4. Kureti su naoružani kraljevi drugovi, a zveckali su oružjem da bi odstranili zle duhove za vreme izvođenja obreda (vidi 30, a). Njihovo ime znači, kako su to kasniji Grci tumačili, "mladi ljudi koji su ostrigli kosu«, a verovatno je značilo »privrženici boginji Ker ili Kar«, što je u stvari široko rasprostranjena titula za Trojnu Boginju (vidi 57, 2). Herakle je preoteo Kornukopiju od bika Aheloja (vidi 142, d), a ogromni rogovi kretske divlje koze naveli su mitografe koji nisu znali mnogo o Kreti da Amalteji pripišu ogroman kravlji rog.

5. Izgleda da su Heleni, koji su nadirali, ponudili prijateljstvo prehelenskim ljudima titanskog kulta, ali su podaničke veze postepeno popuštale i Heleni su potpuno zavladali Peloponezom. Istoričar Tal iz prvog veka naše ere, koga navodi Tatijan u ''Poslanici Grcima'', kaže da je Zeus u savezu sa Storukima pobedio Titane iz Tesalije »322. godine pre opsade Troje«, što znači 1505. pre nove ere, a to baš nije najverodostojniji termin za širenje helenske moći u Tesaliji. Darivanje vlasti Zeusu podseća na sličan događaj u vavilonskom i kretskom epu, kad su Marduka ovlastili njegova starija braća Lahmu i Lahamu da se bori protiv Tijamata.

6. Bratstvo Hada, Posejdona i Zeusa podseća na muško trojstvo u Vedama — Mitre, Varuna i Indre (vidi 3, 1 i 132, 5), koje se javlja u hetitskom sporazumu iz vremena 1380. pre naše ere. U ovom mitu oni, izgleda, predstavljaju postepenost nadiranja Helena, koji su, kao što je poznato, nadirali u tri talasa, nazvana jonski, ajolski i ahajski. Prehelenski obožavaoci Boginje Majke pretopili su Jonce, koji su postali deca Ije; ukrotili su Ajoljane; ali pokleknuli su pred Ahajcima. Rane helenske poglavice, koje su postali sveti kraljevi hrastovog i jasenovog kulta, dobijali su zvanja »Zeus« i »Posejdon«, i bili primorani da umru na kraju vladaivine (vidi 45, 2). Oba ova drveta privlače munju i, prema tome, imaju svoj značaj u obredinria za kišu i vatru u celoj Evropi.

7. Pobeda Ahajaca dokrajčila je uobičajeno žrtvovanje kraljeva. Oni su Zeusa i Posejdona proglasili besmrtnima; obojicu su slikali naoružane munjom — sekira sa dvostrukom oštricom od kremena nekada je pripadala isključivo Rei, a u minojskoj i mikenskoj religiji muškarcima je čak uskraćivana upotreba sekire (vidi 131, 6).
Kasnije je Posejdonova munja preobražena u trozubac, koji je postao simbol morske plovidbe, a Zeus je zadržao svoj simbol vrhovne vlasti. Posejdonovo ime, koje se ponekad izgovaralo Potidan, možda je pozajmljeno od njegove božanske majke, po kojoj je nazvan grad Potidaja: "vodena boginja Ida'' — Ida je naziv za svaku šumovitu planinu. To što su Storuki čuvali Titane na dalekom zapadu može da znači da Pelazgi nisu napustili kult Titana i da su produžili da veruju u raj na dalekom zapadu, kao i da Atlant na svojim plećima drži svod. Među ostatke Pelazga spadaju i Kentauri iz Magnezije — centaur je možda reč srodna latinskoj reči centuria, ''ratnička grupa od stotinu ljudi''.

8. Reino ime je verovatno jedna varijanta od Era, »Zemlja«; glavna joj je ptica golub, a glavna životinja planinski lav. Demetrino ime znači »ječmena mati«; Hestija (vidi 20, c) je boginja domaćeg ognjišta. Kamen u Delfima koji se upotrebljavao pri svečanostima prizivanja kiše, izgleda da je bio veliki meteorit.

9. Dikta i Gora Likaj bile su drevna središta obožavanja Zeusa. Žrtve paljenice su verovatno prinošene na planini Likaj, u vreme kad nijedno živo biće ne baca senku — to znači u podne na dan letnje dugodnevice; ali Pausanija dodaje da u Etiopiji, ljudi nemaju senke dok je sunce u znaku Raka, a da na Gori Likaj nikad nemaju senke. On se možda vara; niko ko je zakoračio u sveti zabran na Gori Likaj nije ostao živ (Arat: Fajnomena 91), a zna se da.mrtvi nemaju senku (Plutarh: Grčka pitanja 39). Obično se smatralo da se pećina Psihra nalazi na planini Dikta, ali pošto još nije otkrivena — ili nije bila na tom području, ili nije uopšte postojala. Omfalion (»mali pupak«) verovatno je mesto nekog proročišta (vidi 20, 2).

10. Panov iznenadni vrisak kojim je zaplašio Titane postao je uzrečica i od nje je u engleskom jeziku nastala reč »panika« (vidi 26, c).

8 Rođenje Atene


Prema Pelazgima boginja Atena rođena je u Libiji, pored jezera Tritona, gde su je našle i othranile tri libijske nimfe, odevene u jareću kožu.1 Još kao devojčica, slučajno je ubila svoju vršnjakinju Paladu dok su se igrale borbe kopljem i štitom i tako je, u znak žalosti, priključila Paladino ime svom imenu. Došavši u Grčku preko Krete, najpre je živela u gradu Ateni, pored bojotijske reke Triton.2
1. Apolonija sa Roda: IV, 1310:
2. Apolodor: III, 12,
3; Pausanija: IX, 13, S.
*
1. Platon je poistovetio Atenu, zaštitnicu Atene, sa libijskom boginjom Neit iz vremena u kome se još nije znalo za poreklo po ocu (vidi 1, 1). Neit je imala hram kod Saisa, gde je Solon. bio veoma lepo primljen samo zato što je bio Atenjanin (Platon: Timaj 5). Sveštenice boginje Neit, device, jedanput godišnje borile su se oružjem (Herodot: IV, 180) za položaj visoke sveštenice. Po Apolodorovoj oceni (III, 12, 3) prva bitka Atene i Palade je kasnija patrijarhalna verzija: on kaže da je Atena, koju je rodio Zeus a vaspitavao rečni bog Triton, slučajno ubila svoju polusestru Paladu, kćerku rečnog boga Tritona, jer je Zeus u trenutku kad se Palada spremala da udari Atenu, pred nju stavio svoj štit i tako joj skrenuo pažnju. Štit je, u stvari, torba od jareće kože u kojoj se nalazila zmija zaštićena gorgonskom maskom, a pripadala je Ateni mnogo ranije nego što je Zeus sebi počeo da pripisuje da je Atenin otac (vidi 9, d). Kecelje od jareće kože bile su uobičajena odeća libijskih devojaka, a Palada znači samo "devojče" ili »mladost«. Herodot piše (IV, 189): "Ateninu odeću i štit Grci su pozajmili od libijskih žena, koje su se sve tako odevale, s tom razlikom što su njihove kožne haljine bile oivičene kožnim resama a ne zmijama''. Etiopske devojke nose ovakvu odeću ukrašavajući je ponekad šljokicama koje predstavljaju simbole. Herodot dodaje da su i glasni pobednički poklici ololu, ololu, izgovarani u čast Atene (Ilijada, vidi VI, 297—301), libijskog porekla. Tritone znači »treća kraljica«, u stvari najstariji član trijade — mati devojke koja se borila sa Paladom, i kasnije odrasla u nimfu — to je u stvari isti odnos kao kod Demetre, čija se kći devojkom zvala Kora, a kao nimfa Persefona (vidi 24, 3).

2. Pronađena grnčarija pokazuje da se libijska migracija na Kretu obavila već oko 4000. g. pre nove ere: izgleda da je veliki broj libijskih izbeglica sa zapadne delte, koji su obožavali žensko božanstvo, stigao na Kretu u doba kad je Donji i Gornji Egipat silom ujedinjen pod vlasću prve dinastije, oko 3000. g. pre nove ere. Prvo minojsko doba počinje ubrzo posle toga i kretska kultura zahvata oblasti do Trakije i rane helenske Grčke.

3. Od ostalih mitoloških ličnosti, ime Palant imao je i jedan Titan; oženjen je rekom Stig i s njom rodio Zela ("odanost''), Kratosa ("snaga"), Bija (»sila«), i Niku (»pobeda«) (Hesiod: Teogonija 376 i 383; Pausanija: VII, 26, 5; Apolodor: 2, 2—4); Palant je, možda, jedna alegorija pelopskog delfina posvećenog mesečevoj boginji (vidi 108, 5). Homer naziva jednog drugog Palanta ''ocem meseca'' (Homerska himna Hermesu 100). Treći je izrodio pedeset Palantida, Tesejevih neprijateljica (vidi 97, g i 99, a), koje su, izgleda, u početku bile borbene sveštenice Atene. Četvrti je opisan kao Atenin otac (vidi 9, a).

9 Zeus i Metida

Neki Heleni kažu da je Atena imala oca po imenu Palanta, krilatog džina sa jarećim likom, koji je kasnije pokušao da je siluje i čije je ime ona dodala svome, pošto mu je odrala kožu i načinila od nje sebi štit, a njegova krila stavila na svoja ramena1; po drugima je štit od kože Meduse Gorgone, koju je Atena odrala pošto ju je Persej obezglavio.2
b) Drugi kažu da je njen otac bio Itonac, Iton, kralj Ftiotide, čiju je kćerku Ijodamu ona slučajno ubila time što joj je
dopustila da se noću krišom prokrade u sveti zabran, gde se, ugledavši Gorgoninu glavu3, skamenila od straha.
c) Međutim, ima ih koji tvrde da je Atena Posejdonova kći, ali da ga se odrekla i molila Zeusa da je usvoji, što je on rado učiinio.4
d) Atenine sveštenice pričaju ovu priču o njenom rođenju. Zeus je žudeo za titankom Metidom, a ona je na sebe uzimala razne oblike da bi mu izbegla, dok je najzad nije uhvatio te je tako zatrudnela. Jedno proročanstvo Majke Zemlje najavilo je da će to biti žensko dete a da će sledećeg puta Metida roditi sina kome je sudbina predodredila da smakne Zeusa, baš kao što je Zeus smakao Krona, a Kron u svoje vreme Urana. Zbog toga je Zeus medenim rečima prvo namamio Metidu u postelju, a onda je iznenada progutao i to beše Metidin kraj. Zeus je, međutim, kasnije tvrdio da mu Metida iz trbuha daje savete. Posle izvesnog vremena, dok je šetao pored obale jezera Triton, Zeus dobi napad glavobolje, izgledalo je da će mu prsnuti lobanja. Urlao je od bola, tako da je ceo nebeski svod odjekivao. Hermes je dotrčao i odmah otkrio uzrok Zeusove nevolje. Zeus nagovori Hefesta, neko tvrdi Prometeja, da donese čekić, i da mu načini rez na lobanji, odakle iskoči Atena uz snažan poklič i u punoj ratnoj opremi.5
1. Ceces: O Likofronu 355;
2. Euripid: Ion 995;
3. Pausanija: IX, 34, 1;
4. Herodot: IV, 180;
5. Hesiod: Teogonija 886—900; Pinđar: Olimpijske ode VII, 34; Apolodor:
1.   3. 6.                                         
*
1. Dž. E. Harison pravilno objašnjava priču o Ateninom rođenju iz Zeusove glave kao očajnički pokušaj teologa da se nekako reše njenog matrijarhalnog porekla. To je, takođe, i dogmatsko nastojanje da se mudrost prikaže kao odlika muškaraca; jer dotle su samo boginje bile mudre. Hesiod je, u stvari, uspeo da u svojoj priči pomiri tri suprotna gledišta:
1. Atena, boginja grada Atene, bila je partenogena kći besmrtne Metide, Titanke četvrtog dana i planete Merkura, koji je prethodio svim mudrostlnia i znanju;
2. Zeus je progutao Metidu, ali zbog toga nije izgubio mudrost (tj. Ahajci su potiskivali kult Titana i svu mudrost pripisivali svom bogu Zeusu);
3. Atena je bila Zeusova kći (tj. Ahajci su se postarali da Atenjani priznaju Zeusovu patrijarhalnu prevlast).
On je uskladio mit, potkrepljujući ga odgovarajućim primerima:
Zeus proganja Nemesidu (vidi 32, b); Kron proždire rođene sinove i kćeri (vidi 7, a); Dionis se ponovo rađa iz Zeusovih bedara (vidi 14, c); a opisao je i prizor kako dva čoveka sekirama otvaraju glavu Majke Zemlje da bi oslobodili Koru (vidi 24, 3) — sličan prizor se može videti, na primer, i na bokalima za ulje u Bibliotheque Nationale u Parizu. Od toga vremena Atena je Zeusov poslušni tumač i dragovoljno se odriče svoga pravog porekla. Njoj služe sveštenici, a ne sveštenice.

2. Palada, u značenju "devica«, ime je koje ne odgovara krilatom džinu što nasrće na Ateninu nevinost. Ta priča o nasilju verovatno je izvedena prema slici koja prikazuje ritualnu svadbu Atene Lafrije sa kozjim kraljem (vidi 89, 4) posle oružanog sukoba sa suparnicom (vldi 8, 1). Ovaj libijski običaj jareće svadbe širio se po severnoj Evropi kao deo vesele majske svečanosti.

3. Atenino odbijanje da joj je Posejdon otac odnosilo se na jednu davnašnju promenu vlasti u gradu Ateni (vidi 16, 3).

4. Mit o Itonu (»čovek-vrba«) jeste predanje poniklo na osnovu tvrđenja Itonaca da su obožavali Atenu kao svoju zaštitnicu pre Atenjana. Itonovo ime pokazuje da je u Ftiotidi Ateni bila posvećena vrba, dakle isto drvo kao i Ateninoj dvojnici boginji Anati u Jerusalimu. Anatu su svrgli tek Jehovini sveštenici a plačnu vrbu na gozbi Tabernakula proglasili Jehovinim drvetom.

5. Čoveka koji bi, bez dozvole vlasnika, pokušao da dotakne plašt— tuniku čednosti od jareće kože libijskih devojaka — čekala je sigurna smrt. Zbog toga je iznad plašta i stajala zaštitna maska Gorgone, dok je u kožnoj kesi ili torbi bila skrivena zmija. Međutim, pošto je Atenin plašt opisivan kao štit, ja sam u Beloj Boginji (strana 279) izneo mišljenje da je to, u stvari, poklopac torbe za osvećeni disk; u sličnoj torbi bila je smeštena i Palamedova tajna azbuka, koju je, tobože, sam izmislio (vidi 52, a i 162, 5). Profesor Rihter smatra da su Ateninom štitu prethodili diskovi sa kiparskih figurina, slični po obličju čuvenom disku sa Fajsta, na koji je u spirali utisnuta sveta legenda. Štitovi heroja koje su Homer i Hesiod tako brižljivo opisivali izgleda da su bili izgravirani slikama, spiralno poređanim.

6. Ijodama, što je verovatno značilo »žensko tele Ije«, biće da je starinski kameni lik Boginje Mesec (vidi 56, 1), a priča o okamenjavanju Ijodame upozorava radoznale devojke šta će ih snaći ako prekrše tajnu misterije (vidi 25, d).

7. Pogrešno je misliti da je Atena jedino i prvenstveno boginja grada Atene. Njoj je bilo posvećeno nekoliko antičkih akropola, čak i u Argu (Pausanija: II, 24, 3). U Sparti (ibid: 3, 17, 1), Troji (Ilijada VI, 88), Smirni (Strabon: IV, 1, 4), Epidauru (Pausanija: II, 32, 5), u Trojzenu (Pausanija: III, 23, 10) i Feneji (Pausanija: X, 38, 5). Svi ti gradovi osnovani su u prehelensko doba.

10 Suđaje

Postojale su tri združene Suđaje, obučene u belo, koje je Ereb začeo sa Noći; zvale su se Klota, Lahesa i Atropa. Od njih je Atropa rastom najmanja, ali najstrašnija.1
b) Zeus, koji odmerava ljudske živote i obaveštava Suđaje o svojoj odluci, može ponekad i da promeni svoje mišljenje i ponekoga da spase smrti, ali samo dotle dok nit života, koju prede Klotina preslica a odmerava Lahesin aršin, ne dođe na domak Atropinih makaza. Ljudi, doduše, tvrde da i sami donekle mogu upravljati svojom sudbinom, izbegavajući nepotrebne opasnosti. Mlađi bogovi i ismejavaju Suđaje, a postoji i priča da je Apolon jednom zlonamerno napio Suđaje da bi spasao smrti svog prijatelja Admeta.2
c) Drugi, naprotiv, smatraju da je i sam Zeus pod vlašću Suđaja, kao što su Pitijine sveštenice priznale u jednom proročanstvu. Ta njihova vlast, tumači se time što Suđaje nisu Zeusova deca, nego su partenogeno začete kćerke velike boginje Potrebe, kojoj se čak ni bogovi ne protive i koju zovu »Jakom suđajom«.3
d) U Delfima se poštuju samo dve Suđaje — rođenja i smrti, a u Ateni se za najstariju smatrala Afrodita Uranija.4
1. Homer: Ilijada XXIV, 49; Orfička himna XXXIII; Hesiod: Teogonija 217 i 904, Heraklov štit 259;
2. Homer: Ilijada VIII, 61 i XXII, 209; XVI, 434 1 441—3; Vergilije: Ajneida X, 814; Homer: Odiseja I, 94, Ilijada IX, 411;
3. Ajshil: Prometej 511 i 515; Herodot: I, 91; Platon: Država X, 14—16;
Simonid: VIII, 20;
4. Pausanija: X, 24, 4, i I, 19, 2.
*
1. Ovaj mit se, izgleda, zasniva na običaju da se u pelene i povoje novorođenog deteta utkiva porodična ili klanska oznaka, i tako određuje njegovo mesto u društvu (vidi 60, 2); ali Mojre, ili Trostruke Suđaje, bile su, u stvari, Trojna Boginja posvećena njoj kao Izidi. Klota je »prelja«, Lahesa je »ona što meri«; Atropa je »ona koja se ne može izbeći ili zaobići«. Mojra znači »deo« ili "faza", a mesec ima tri faze i tri ličnosti; mlad mesec, božanska devica proleća, prvi godišnji period; pun mesec, Nimfa — božica leta, drugi period; i faza kad mesec opada, Krona — božica jeseni, poslednji period (vidi 60, 2).

2. Zeus je sebe nazvao »vođom Suđaja« kad je utvrđivao svoju vrhovnu vlast i pravo na odmeravanje ljudskog života; verovatno da je zbog toga iz Delfa i iščezla suđaja Lahesa, »ona koja meri«. Ali tvrđenje da je Zeus Suđajama otac nisu ozbiljno shvatali ni Eshil, ni Herodot, ni Platon.

3. Atenjani su zvali Afroditu Uraniju najstarijom od Suđaja, jer je ona bila Nimfa-božica kojoj je sveti kralj u stara vremena bio prinošen na žrtvu o letnjoj dugodnevici; "•Uranija« znači »kraljica planina« (vidi 19, 3).

11 Rođenje Afrodite 

Afrodita, boginja ljubavne čežnje, pomolila se naga iz morske pene pa je na školjki stigla do obale ostrva Kitere, gde je izašla na obalu, ali, pošto joj se ostrvo učinilo malo, produžila je do Peloponeza, mada se, kako izgleda, ipak nastanila u Pafu na Kipru, gde je glavno središte njenog kulta. Trava i cveće nicali su kud god je hodila. U Pafu su Temidine kćeri, godišnja vremena, požurile da je obuku i ukrase.
b) Neki smatraju da je ona nastala iz pene koja se skupljala oko Uranovih genitalija kad ih je Kron bacio u more; drugi — da ju je rodio Zeus oplodivši Dionu, kćerku Okeana i morske nimfe Tetide, a postoji i predanje po kome je postala od vazduha i zemlje. Ipak, svi se slažu da Afrodita lebdi nad zemljom i da je uvek prate golubovi i vrapci.1.
1. Hesiod: Teogonija 188—200 1 353; Fest Gramatik: III, 2; Homerska himna Afroditi II, 5; Apolodor: I, 1, 3.
*
1. Afrodita (''rođena iz pene") je ona boginja koja se podigla iz Haosa i igrala po moru, koju su obožavali u Siriji i Palestini kao Istar lli Astarot (vidi I, 1). Najčuvenije središte njenog kulta bio je Paf, gde se još uvek može videti beli lik boginje u ruševinama veličanstvenog rimskog hrama; njene sveštenice su se svakog proleća kupale u moru i na taj način se obnavljale.

2. Zovu je kćerkom Dione, jer je Diona bila boginja hrastovog drveta, u čijim krošnjama zaljubljeni golubovi svijaju gnezda (vidi 5l, a). Kad se Zeus dočepao Dioninog proročišta u Dodoni, on je sebe proglasio Afroditinim ocem, a prema tome i Dionu njenom majkom. Tetida — »Tethys« ili ''Thetis'' — imena su za boginju stvarateljku sveta (imena stvorena, kao i »Themis« i ''Theseus'' iz oblika tithenai, što znači raspolagati ili zapovedati) — i za Morsku boginju, pošto je sav život nastao iz mora (vidii 2, a). Golubovi i vrapci su poznati sa svoje pohote; a hrana iz mora širom Sredozemlja još se smatra kao afrodizijak.

3. Kitera je bilo važno središte kretske trgovine sa Peloponezom i svakako je odatle njen kult i prodro u Grčku. Kretska boginja je tesno vezana sa morem. U njenom svetilištu u Knosu pod je bio popločan školjkama; ona je predstavljena na dragulju iz pećine sa planine Ide kako duva u levkastu školjku dok joj pored oltara raste morska sasa. Morski ježevi i sipe biili su svete morske životinje njoj posvećene (vidi 81, 1). Levkasta školjka je nađena u jednom njenom ranom svetilištu u Fajstu, a mnogo sličnih školjki, od kojih su neke rađene u terakoti, nađeno je u kasnijim minojskim grobnicama.

12 Hera i njena deca

Hera, kćerka Krona i Ree, rođena na ostrvu Samu, ili, kako neki kažu, u Argu, odrasla je u Arkadiji, a vaspitavao ju je Temen, Pelazgov sin. Dadilje su joj bile godišnja doba.1 Pošto je prognao njenog oca Krona, Zeus, Herin brat-blizanac, pronašao ju je u Knosu na Kreti, a po drugima, na planini Tornak (sad nazvana planinom Kukavicom), u Argolidi. U početku Zeus se Heri udvarao bez uspeha. Tada se on preruši u pokislu kukavicu, a Hera se sažali i nežno ga uze u ruke da bi ga zgrejala na svojim grudima. Tada je Zeus, iznenada uzevši ponovo svoj pravi lik, siluje, pa je od stida pristala da se uda za njega.2
b) Na svadbu su im svi bogovi doneli svadbene darove; Majka Zemlja svečano predade Heri drvo sa zlatnim jabukama, koje su kasnije čuvale Hesperide u Herinom voćnjaku na planini Atlant. Ona i Zeus proveli su svoju prvu bračnu noć na ostrvu Sam, i ta bračna noć trajala je tri stotine godina. Hera se redovno kupala na izvoru Kanata, nedaleko od Arga, i tako obnavljala svoju nevinost.3
c) U Here i Zeusa nađoše se božanska deca Arej, Hefajst i Heb. Ali postoji i priča da su blizanci Arej i Erida začeti kad je Hera dodirnula nekakav cvet, i da je Heb začet kad je dodirnula glavicu zelene salate4, a da je i Hefajst partenogeno rođen — čudo u koje Zeus ne hte da poveruje dok mu se ona nije zaklela u reku Stig da govori istinu, sedeći sputana na stolici ruku savijenih unazad. Drugi kažu da je Hefajst bio Herin sin, začet sa Talom, Dajdalovim nećakom.5
1. Pausanija: VII, 4, 4 i VIII, 22, 2; Strabon: IX, 2, 36; Olen, navodi ga Pausanija: II, 13, 3;
2. Diodor sa Sicilije: V, 72; Pausanija: II, 36, 2 i 17, 4;
3. Sholijast uz Homerovu Ilijadu: I, 609: Pausanija: II, 38, 2;
4. Homer: Ilijada IV, 441; Ovidije: Fasti V, 255; Prvi vatikanski mitograf: 204;
5. Servije uz Vergilijeve Ekloge IV 62; Kinajton, navodi ga Pausanija:
*
1. Herino ime, za koje se obično smatra da je grčka reč za "gospođa«, možda ima prvobitno značenje "Herwa-' ("zaštitnica"). Ona je prehelenska Velika Boginja. Ostrvo Sam i grad Arg, glavna su središta njenog kulta u Grčkoj; ali Arkađani tvrde da je njihov kult najstariji i smatraju da je nastao kad i njihov predak Pelazg (»drevni«), prvi na zemlji rođeni čovek. Herino prinudno venčanje za Zeusa označava da je Herin kult izgubio moć i u kretskoj i mikenskoj Grčkoj. Zeusovo prerušavanje u kukavicu verovatno u prenosnom smislu treba shvatiti tako da je jedan broj Helena, koji su došli na Kretu kao begunci i zaposlili se u kraljevskoj straži, skovao u dvoru zaveru i tako se đočepao kraljevstva. Knos su, prema predanju, dva puta razorili Heleni: oko 1700. pre naše ere, i oko 1400. pre naše ere, a Mikena je pala pod vlast Ahajaca sto godina kasnije. Bog Indra se na sličan način, prerušen u kukavicu, udvarao nimfi; Zeus je uzeo Herin skiptar, koji na vrhu ima kukavicu. U Mikeni su nađene zlatne figurine koje predstavljaju nagu argivsku boginju kako drži kukavicu; kukavice spremne da polete sa zlatnog lista nađene su i u hramu u Mikeni, a na čuvenom kretskom sarkofagu kukavica stoji na vrhu dvogube sekire.

2. Boginja Heba je, dok je bila dete, prinosila bogovima na Olimpu pehare za vreme gozbe. Ona se udala za Herakla (vidi 145, i 5) kad joj je Ganimed preoteo dužnost (vidi 29, c). »Hefajst« izgleda da je bio naziv za svetog kralja kao polubožanstvo sunca; "Arej'' je zvanje ili za njegovog vojskovođu ili za izabranog naslednika. Arejev amblem je divlji vepar. Arej i Hefajst su proglašeni bogovima kad je ustanovljen olimpijski kult i popunili su mesta boga rata i boga kovača. »Nekakav cvet« izgleda da je bio majski behar: Ovidije ga zove boginjom Florom, čiji je kult vezan za majski behar, misleći pritom na Heru. Beli trn ima čudotvornu moć, a to mu svojstvo pripisuju i u evropskom mitu; u keltskoj literaturi Hebina sestra je crni trn — simbol borbe — Arejeva bliznakinja Erida.

3. Tal, kovač, bio je kretski junak koga je rodila Dajdalova sestra Perdik (»jarebica«), koju mitograf identifikuje sa Herom. Jarebice, posvećene Velikoj Boginji, igraju veliku ulogu u orgijama prolećne ravnodnevice na istočnom Sredozemlju i tada se izvodi igra skakutanja, čime se podražava, ljubavna igra mužjaka ove ptice. Aristotel i Plinije kažu da je kokoškama dovoljan zov petlova da bi začele. Hromi Hefajst i Tal izgleda da su jedna ista partenogena ličnost; obojica su doživeli istu sudbinu — da ih razjareni suparnici bace sa velike visine (vidi 23, b i 92, b) — po prvobitnom predanju u čast i slavu njihove božanske matere.

4. U Argu je čuvena Herina statuta bila postavljena na presto od zlata i slonove kosti; priča o njenom zatočeništvu možda je potekla i od grčkog običaja da kipove bogova zakivaju za prestole "da bi sprečili bekstvo''. Izgubiti staru statuu boga ili boginje-zaštitnika značilo je da bi grad mogao biti lišen božanske zaštite. Zbog toga su Rimljani činili ono što se učtivo nazivalo »zavođenjem« bogova u Rim a što se, u vreme imperije, pretvorilo u sklonište za ukradene kipove, nazvane ''vranino gnezdo''. "Godišnja doba su Heri bile dadilje« — bio je način da se kaže kako je Hera boginja kalendarske godine. Odatle su potekli i prolećna kukavica na njenom skiptru, i zreli šipak, plod kasne jeseni, simbol umiranja godine, koji drži u levoj ruci.

5. Heroj, kako reč naznačuje, bio je sveti kralj koji se prinosi na žrtvu Heri. Njegovo je telo počivalo u sigurnosti pod zemljom, a duša otišla da uživa u raju iza Severnog Vetra. Njegova zlatna jabuka, u grčkim i keltskim mitovima, predstavlja propusnicu za taj raj (vidi 53, 7, 133, 4 i 159, 3).

6. Godišnje kupanje kojim je Hera obnavljala svoje devičanstvo bio je Afroditin običaj u Pafu; to je, po svem izgledu, označavalo obred očišćenja koji je vršila svestenica Boginje Mesec pošto bi ubila svog ljubavnika, svetoga kralja (vidi 22, 1, i 50, 1). Pošto je bila boginja godišnje plodnosti, proleća, leta, jeseni (što je takođe simbolizovalo i mladi, puni i krnji mesec), Hera je poštovana u Stimfalu i kao Dete, Nevesta i Udovica (Pausanija: VIII, 22, 2 — vidi 128, d).

7. Svadbena noć na Samu trajala je tri stotine godina; to možda dolazi otuda što se sveta godina na Samu, kao i etrurska, sastojala iz deset meseci po trideset dana, januar i februar su bili izostavljeni (Makrobije: I, 13). Svaki je dan produžen u godinu. Ali može biti da time mitograf želi da skrene pažnju na to da je Helenima bilo potrebno tri stotine godina da kod Herinih podanika uspostave monogamiju.

13 Zeus i Hera

Jedino je Zeus, otac nebeski, mogao da vlada gromom; i samo je, preteći sudbonosnim bleskom munje, i mogao da vlada svojom svađalačkom i buntovnom porodicom na Olimpu. On je takođe ustanovio nebeska tela, stvorio zakone, nametnuo poslušnost zakletvama i izricao proročanstva. Kad mu je majka Rea, predvidevši kakve će sve nezgode izazvati njegova pohlepna priroda, zabranila da se ženi, on joj je ljutito zapretio da će je silovati. Ona se na to smesta pretvori u otrovnu zmiju, ali Zeusa ni to ne obeshrabri nego se i on pretvori u mužjaka i, savivši se oko nje u nerazrešiv čvor, ostvari svoju pretnju.1 Posle toga Zeus se upusti u mnoge ljubavne doživljaje. Postao je otac godišnjih vremena i triju Suđaja koje je izrodio sa Temidom, Harite koju je rodila Eurinoma. Tri Muse dobio je sa Mnemosinom, s kojom je ležao devet noći; a neki kažu da je sa nimfom Stig rodio i Persefonu, kraljicu Podzemlja, kojom se njegov brat Had silom oženio.2 Tako je Zeus zaveo svoju vlast i na zemlji i pod zemljom; a žena mu Hera beše jednaka po vlasti samo u jednom: ona je takođe mogla po svojoj volji darivati proročku moć svakom čoveku ili životinji.3
b) Zeus i Hera su se stalno gložili. Uvređena njegovim neverstvima ona ga je često ponižavala na stari spletkarski način. Iako joj je poveravao svoje tajne, a ponekad i prihvatao njene savete, on joj nikada nije potpuno verovao, a ona je dobro znala da je u stanju da se i na nju baci munjom ako bi ga uvredila preko izvesne granice. Zato je Hera i pribegavala podlim spletkama, kao što je, na primer, spletka oko Heraklovog rođenja; ponekad je od Afrodite pozajmljivala njen čarobni opasač da bi podstakla Zeusovu strast i oslabila mu volju.4
c) Dogodilo se jednom da su Zeusov ponos i njegova drskost postali tako nepodnošljivi da su ga Hera, Posejdon, Apolon i svi Olimpljani osim Hestije, iznenada okružili dok je spavao i sapeli remenjem od neuštavljene kože, svezanim u stotinu čvorova, tako da ni prstom nije mogao maći. Zeus im je pretio trenutnom smrću, ali su Olimpljani sklonili munju van njegovog domašaja i rugali mu se i ismejavali ga. Dok su zaverenici slavili pobedu i ljubomorno raspravljali o tome ko će mu biti naslednik, Tetida, Nereida, bojeći se građanskog rata na Olimpu, nada se u potragu za storukim Brijarejem. Nađe ga, te on brzo razveza sve čvorove upotrebljavajući svih sto svojih ruku istovremeno. Tako oni oslobodiše svoga gospodara. Pošto je Hera prva počela da kuje zaveru, Zeus je obesi o Nebo za zlatne narukvice oko oba zglavka i pričvrsti po jedan nakovanj o oba članka. Ostala božanstva behu tronuta njenom sudbinom preko svake mere, ali ne smedoše da joj priteknu u pomoć, bez obzira na njene žalosne krike. Najzad, Zeus pristade da oslobodi Heru pod uslovom da se svi zakunu da nikada više neće dizati bunu. To uz gunđanje učiniše svi bogovi, i to svaki ponaosob. Zeus je posebno kaznio i Posejdona i Apolona, poslavši ih za sluge kralju Laomedonu, kome su oni sagradili Troju; ostalima je oprostio, smatrajući da su prinudno učestvovali u zaveri.5
1. Orfički fragmenat 58; Hesiod: Teogonija 56;
2. Apolodor: I, 3, l—2;
3. Homer: Ilijada XIX, 407;
4. Ibid: I, 547; XVI, 458; VIII, 407—8; XV, 17; VIII, 397—104; XIV, 197—223;
5. Sholijast uz Homerovu Ilijadu XXI, 444; Ceces: O Likofronu 34, Homer:
Ilijada: I, 399 i XV, 18—22.
*
1. Bračni odnos Zeusa i Here odražava varvarske odnose u vreme dolaska Doraca, kad su žene bile lišene svih magičnih svojstava, osim proroštva, i smatrane kao pokretna imovina. Moguće je da je predanje o tome kako je Zeus, kad su se bogovi; pobunili, uspeo da sačuva vlast jedino zahvaljujući Tetidi i Brijareju — u stvari metaforična priča o pobuni vazalnih prinčeva na dvoru helenskog Visokog Kralja, koja zamalo što ga nije stala prestola; pomoć je tada stigla od grupe nehelenske dvorske garde, regrutovane iz Makedonije, Brijarejeve domovine, i odreda Magnezijanaca, koji su bili privrženi Tetidi. Tu je zaveru lako mogla da skuje Herina velika sveštenica, i nju je, sudeći po mitu, Visoki Kralj posle toga ponizio.

2. Zeusovo silovanje Ree, boginje Zemlje, svedoči da su Heleni, koji su obožavali Zeusa, preuzeli sve poljoprivredne i pogrebne obrede. Smisao Herine zabrane da se Zeus oženi u stvari leži u činjenici da dotada monogamija nije bila poznata; žene su po svojoj ćudi birale ljubavnike. To da je Zeus sa Temidom izrodio Godišnja Vremena znači da su Heleni preinačili i kalendar; Temida ("poredak«) bila je Velika Boginja koja je ustanovila godinu od 13 meseci, podeljenu na dva godišnja doba, letnjom i zimskom dugodnevicom. U Ateni ova godišnja doba bila su personificirana u Tali ("pupljenje«) i Karpi (prvobitno »Carpho«), »venjenje«, a njihov hram imao je oltar posvećen obožavanju Dionisa (vidi 27, 5). Tala i Karpa se pojavljuju na pećinskim uklesima u Pteriji, gde su predstavljeni kao dvostruki vid lavlje boginje Hepte, rođene na krilima dvoglavog sunčanog orla.

3. Boginja Harita (»milost«) uzimala je svoj miroljubivi vid u vreme kad je velika sveštenica birala svetog kralja, svog ljubavnika. Homer pominje dve Harite — Pasiteju i Kalu, što je, izgleda, bilo prisilno odvajanje tri reči.: ''pasi thea cales'', ''Boginja lepa svim muškarcima''. Dve Harite, Auksa (»uvećavanje«) i Hegemona (»veština«), koje su obožavali Atenjani, poklapale su se sa dva godišnja doba. Kasnije su Harite poštovane kao trojstvo, da bi odgovarale trima Suđajama — što znači Trojnoj Boginji u suštinskom smislu (vi.di 106, 3). Tvrdnja da su Harite Zeusova deca rođena sa Eurinomom, stvarateljkom, govori o tome da su Heleni uspostavili vlast tako čvrsto da su mogli da se žene svakom ženom kojom su hteli.

4. Muse ("planinske boginje''), prvobitno trojstvo (Pausanija: IX, 29, 2), su Trojna Boginja u orgastičkom vidu. Zeusova tvrdnja da im je on otac kasnijeg je porekla; Hesiod ih naziva kćerima Majke Zemlje i Vazduha.

14 Rođenje Hermesa, Apolona, Artemide i Dionisa

Ljubavnik Zeus obljubio je mnoge nimfe, kćeri Titana i bogova, a pošto je stvoren čovek i mnoge smrtne žene; najmanje četiri značajna olimpijska božanstva izrodio je van braka. Najpre je sa Majom, kćerkom Atlanta, dobio Hermesa, koji se rodio u pećini na planini Kileni u Arkadiji. Zatim je Apolona i Artemidu začeo sa Letom, kćerkom Titana Koeja i Titanke Fojbe, na taj način. što je i sebe i nju u času sjedinjavanja pretvorio u jarebice;1 ljubomorna Hera poslala je zbog toga zmiju Pitona da progoni Letu po celom svetu, zapretivši da joj neće dozvoliti da se igde pod suncem nebeskim porodi. Nošena krilima Južnog vetra, Leta dođe najzad do Ortigije, u blizini ostrva Dela, i tu rodi Artemidu. Samo što je ugledala svet, Artemida pomože majci da pređe uski moreuz. Na ostrvu Leta je između jednog maslinovog i jednog palmovog drveta, koji su rasli na severnoj strani planine Kint, posle devet dana muka, rodila Apolona. Del, do tada pokretno ostrvo, učvrsti se u moru i postade nepomično, i od tada niko više nije smeo biti rođen niti umreti na njemu; bolesne ljude i trudne žene prevozili su morem do Ortigije.2
b) Majku Zeusovog sina Dionisa različito su nazivali: jedni kažu da je to bila Demetra, ili Ija;3 drugi je zovu Diona; treći Persefona, koju je Zeus oplodio pretvorivši se u zmiju, a ima ih koji Letu smatraju Dionisovom majkom.4
c) Priča najčešće teče ovako: Zeus je, prerušen u smrtnika, potajno vodio ljubav sa Semelom (»Mesec«), kćerkom kralja Kadma iz Tebe, a ljubomorna Hera, prerušena u staru susetku, poučila je Semelu, koja je već šest meseci bila trudna, da svom tajanstvenom ljubavniku postavi zahtev da je više ne obmanjuje, već da se pred njom pojavi u svom pravom obliku i prirodi. Kako bi inače znala nije li slučajno njen ljubavnik čudovište? Semela je poslušala savet i kad je Zeus odbio njenu molbu, zabranila mu pristup u svoju postelju. Tada se on, naljućen, pojavi u obliku munje i groma i sažeže je. Ali Hermes spase šestomesečni plod — prišivši ga uz Zeusovo bedro, da doraste do devet meseci; i u određeno vreme ga porodi. Tako Dionisa zovu dva puta rođeni ili »dete dvostrukih vrata«.5
1. Hesiod; Teogonija 918; Apolodor: I, 4, 1; Aristofan: Ptice 870; Servije uz Vergllijevu Ajneidu III, 72;
2. Homerska himna Apolonu 14; Higin: Fabula 140; Ajlijan: Šarena istorija V, 4; Tukidid: 104; Strabon:
X, 5, 5;
3. Diodor sa Sicllije: III, 62 1 74; rv, 4;
4. Sholijast uz Pindarove Pitijske ode III. 177; Orfički fragmenat 59:
Plutarh: Symposiacs VII, 5;
    5. Apolodor: III, 4, 3; Apolonije sa Roda: IV, 1137.
*
1. Zeusova nasilja se, kako izgleda, odnose na helenska osvajanja starih boginjinih svetih škrinja, kao što je škrinja na planini Kileni; njegove ženidbe, opet, proističu iz drevnog običaja da se svetom kralju hrastovog kulta daje titula »Zeus«. Hermes, sin koga je Zeus dobio pošto je silovao Maju — titula Boginje Zemlje kao starice — prvobitno nije bio bog već totemsko obeležje falističkog stuba ili piramida. Ovakvi stubovi bili su središte orgastičkih igara u čast boginje.

2. Jedna komponenta Apolonove božanske prirode izgleda da je bio proročki miš — koji je konsultovan u svetilištu Velike Boginje, što možda objašnjava zašto Apolon nije rođen pod suncem nebeskim, nego pod zemljom. "Apolon Smintijski" jedna je od Apolonovih riajranijiih titula (vidi 158, 2). Miševi su dovođeni u vezu sa bolesnima i njihovim lečenjem, pa su Heleni stoga obožavali Apolona i kao boga medicine i proroštva; tek kasnije se govorilo da je rođen pod maslinovim i palmovim drvetom na severnoj strani planine. Nazivali su ga bratom-blizancem Artemide, Boginje Rađanja dece. a majka im je blla Leta — kćerka Titanke Fojbe (»rnesec«) i Titana Koeja (»inteligencija«) — poznata u Egiptu i Palestini kao Lat, boginja rodnosti urminog i maslinovog drveta; to objašnjava i zašto je u Grčku prispela s Južnim vetrom. U Italiji je ona postala Latona ("kraljica Lat''). Njen sukob sa Herom podseća na sukob ranih iseljenika iz Palestine i starosedelačkih plemena koja su obožavala drugu boginju. zemlje; kult miša, koji je ona, izgleda, donela sa sobom, bio je već uveliko razvijen u Palestini (Samuilo knjiga I, VI, 4 i Isaija LXVI, 17). Običaj da se u grčkim i rimskim kućama drži zmija radi odbrane od miševa objašnjava zašto Piton proganja Apolona. Ali Apolon je bio i duh svetoga kralja koji je pojeo jabuku — reč »Apollo« možda pre potiče od korena abol, ("jabukar") nego od apollunai (»razoriti«), iako je ovo drugo opšte prihvaćeno mišljenje.

3. Pohotljiva jarebica bila je ptica posvećena Artemidi, u početku orgastičkoj boginji. Ostrvo Ortigija služilo je jatima jarebica kao mesto odmora kad su se u proleće selile na Sever. Priča da je Del, gde je rođen Apolon, do tada bio ploveće ostrvo (vidi 43, 4), možda je pogrešno shvaćen podatak da je njegovo rođenje najzad zvanično utvrđeno; i Homer ga zove Lycegens ("rođen u Likiji'') (Ilijada IV, 101); građani Efesa sa ponosom tvrde da je Apolon. rođen u Ortigiji, u blizini Efesa (Takit: Anali III, 61). Bojoćani i Tegirijanci takođe tvrde da je on njihov rođeni sin (StefanVizantinac sub Tegyra).

4. Dionis je, verovatno, sveti kralj koga je u sedmom mesecu posle zimske ravnodrievice boginja ritualno ubijala munjom, a sveštenice ga pojele (vidi 27, 3). Ovo objašnjava njegove majke: Dionu, boginju hrastovog drveta; Iju i Demetru, žitne boginje; i Persefonu, boginju smrti. Kad ga Plutarh naziva »Dionis, sin Lete« (»zaborav«), misli na njegov kasniji vid vinskoga boga.

5. Priča o Semeli, Kadmovoj kćeri, izgleda da je proistekla iz opšteg nastojanja Helena iz Bojotije da okončaju tradicionalni ritual podnošenja kralja na žrtvu: Olimpljanin Zeus uspostavlja svoju vlast, uzima osuđenog kralja pod svoju zaštitu i uništava boginju njenim sopstvenim oružjem. Dionis postaje besmrtan, pošto je ponovo rođen od svog besmrtnog oca. Semela je poštovana u Ateni u vreme Lenaea, svetkovine divljih žena, kada su one na devet, delova čerečile jednogodišnjeg bika, koji je predstavljao Dionisa i prinosile ga njoj na žrtvu; jedan komad su pekle a ostale komade su jele žive. Semela je obično objašnjavana kao oblik od Selena (»mesec«), a broj devet je tradicionalni broj orgastičkih sveštenica meseca, koje su učestvovale u ovim gozbama — u Kogulu, na pećinskom crtežu, prikazano je devet takvih žena kako igraju oko svetog kralja, a devet drugih ubilo je i proždiralo srednjovekovnog đakona, svetog Samsona iz Dala.