25 ATENA, NJENA NARAV I DELA


Atena je izmislila frulu, trubu, zemljani lonac, plug, grabulju, volovski jaram, konjsku uzdu, kočije i brod. Ona je prva učila druge brojevima a i svim ženskim poslovima kao što su kuvanje, predenje i tkanje. Iako je boginja rata, ona ne uživa u borbi kao Arej ili Erida, već nastoji da smiri sukob i uvek se zalaže za zakon i poredak mirnim putem; ne nosi oružje u vreme mira, a kad ima potrebu za njim, obično ga pozajmljuje od Zeusa. Njeno milosrđe je veliko; kad su na Areopagu glasovi sudija podjednaki, ona uvek daje presudan glas da se optuženi oslobodi. Ipak, kad jednom stupi u borbu, nikad ne gubi bitku, čak i protiv samoga Areja, jer bolje od njega poznaje strategiju i taktiku; mudre vojskovođe se uvek njoj obraćaju za savet.1
b) Mnogi bogovi, Titani i džinovi rado bi se oženili Atenom, ali je ona odbijala bračne ponude. Jedanput, za vreme trojanskog rata, kad nije htela da pozajmi oružje od Zeusa pošto je izjavio da je neutralan, zatražila je od Hefajsta da joj izradi jednu opremu. Hefajst nije hteo da naplati, dvosmisleno izjavivši da će joj to učiniti za ljubav; i kad je ona, ne shvatajući šta on pod tim podrazumeva, ušla u kovačnicu i počela da ga posmatra kako kuje užareni metal, on se iznenada okrenuo i pokušao da je siluje. Hefajst, koji se inače ne ponaša tako prostački, bio je žrtva jedne zlonamerne šale: Posejdon ga je taman obavestio da je Atena, po Zeusovom odobrenju, pošla u kovačnicu u nadi da će doživeti veliku ljubavnu strast. U času kad se ona grubo otrgla, Hefajst prosu seme na njenu butinu, malo iznad kolena. Atena obrisa seme parčetom vune i baci je sa gađenjem; vuna pade blizu Atene i slučajno oplodi Majku Zemlju, koja se tu našla u poseti; razljućena zbog toga što će nositi dete kojim je Hefajst želeo da obdari Atenu, Majka Zemlja izjavi da neće preuzeti odgovornost za njegov odgoj.
c) »Vrlo dobro«, reče Atena, »ja ću se sama brinuti o njemu.« Tako ona preuze odgovornost za mališana čim se rodio, nazva ga Erihtonije, pa ne želeći da Posejdon uživa u uspeloj glupoj šali, sakri ga u svetu korpu, koju je dala Aglauri, najstarijoj kćerki atenskog kralja Kekropa, i naredi joj da ga pažljivo čuva.2
d) Kekrop, sin Majke Zemlje kao i Erihtonije, za koga neki smatraju da mu je otac delom čovek, a delom zmija, prvi je kralj za koga se zna da je priznavao očinstvo. Oženio se kćerkom najstarijeg kralja Atike — Aktaja. Kekrop je ustanovio i monogamiju, podelio Atiku na 12 komuna, podigao hramove Ateni i prestao da prinosi žrtve u krvi, već ih je zamenio ječmenim pogačama.3 Njegova se žena zvala Agraula, a tri su mu kćerke, Aglaura, Hersa i Pandrosa, živele u trosobnoj kući na Akropolju. Jedne večeri kad su se devojke vratile sa zabave noseći Ateninu svetu kotaricu u rukama, Hermes potkupi Aglauru i zamoli je da mu omogući da dođe do Herse, najmlađe od sestara, u koju se bio žestoko zaljubio. Aglaura uze zlato koje je Hermes dao, ali ne učini ništa jer ju je Atena nadahnula žestokom ljubomorom na Hersinu sreću;
Hermes uđe ljutito u kuću, pretvori Aglauru u kamen, i sprovede svoju volju nad Hersom. Posle je Hersa rodila Hermesu dva sina — Kefala, koga je Eoja mnogo voleo, i Kerika, prvog glasnika Eleusinskih misterija. Hersa i Pandrosa i njihova mati Agraula bile su vrlo radoznale te su, odškrinuvši poklopac sa košare koju je nosila Aglaura, virnule u nju. Pošto su ugledale dete sa zmijinim repom umesto nogu, one vrisnuše od straha i jedna za drugom poskakaše u ambis sa Akropolja.4
e} Čuvši za ovu nesreću, Ateni bi toliko žao da je iz ruku ispustila stenu koju je nosila na Akropolj kao pojačanje za tvrđavu, i tako postade brdo Likabet. Belu vranu koja joj je donela vest, Atena pretvori u crnu i zabrani vranama da dolaze na Akropolj. Erihtonija zatim smesti u svoj štit i negovala ga je sa tolikom nežnošću da su mnogi smatrali da joj je sin. On je kasnije postao kralj u Ateni, gde je ustanovio obožavanje Atene i naučio svoje građane da se služe srebrom. Njegov je lik postavljen među zvezdama u sazvežđe Auriga, jer je on uveo četvoroprežne dvokolice.5
f) Poznata je još jedna sasvim različita priča o Agraulinoj smrti: naime, kad jedanput Atena bi napadnuta, Agraula se bacila sa Akropolja da ispuni proročanstvo i spase grad. Ova verzija objašnjava običaj svih mladih Atenjana da u Agraulinom hramu polože zakletvu kad prvi put primaju oružje.6
g) Atena, isto tako skromna i čedna kao Artemida, mnogo ie milostivijeg srca. Kad ju je Tejresija jednog dana slučajno iznenadio pri kupanju, ona mu je stavila ruke na oči i oslepila ga, ali mu je zauzvrat dala unutrašnju vidovitost.7
h) Zabeleženo je da je samo jedanput kaznila iz osećanja ljubomore. Evo kako je to bilo. Princeza Arahna iz Kolofona u Lidiji, grada čuvenog po purpurnoj boji, bila je tako vešta u tkanju da se ni sama Atena nije mogla meriti. sa njom. Kad su joj pokazali prekrivač u koji je Arahna utkala ljubavne scene sa Olimpa, boginja ga je dugo i pažljivo razgledala ne bi li pronašla grešku, pa kad ne nađe zamerke, ona ga sveg iskida, puna osvetničke mržnje. Kad se uplašena Arahna obesila o razboj, Atena ju je pretvorila u pauka — insekta koga je najviše mrzela — a konopac u paučinu, tako da se Arahna odmah tu i skloni.8
1. Ceces: O Likofronu 520; Hesihije sub Hippia; Servije uz Vergilijevu Ajneidu IV, 402; Pindar: Olimpijske
ode XIII, 79; Livije: VII, 3; Pausanija: I, 24, 3, Itd.; Homer: Ilijada I, 199; v. 736; v.840—863; XXI, 391—422; Ajshil: Eumenide 753;
2. Higin: Pesnička astronomija II, 13; Apolodor: III, 14, 6; Higin: Fabula 166;
3. Pausanija: I, 5, 3; VIII, 2, 1; Apolodor: III, 14, 1; Strabon: IX, 1, 20; Aristofan: Plutus 773; Atenaj: 555,
c; Eustatije: O Homeru, str. 1156; Parski mermer: stih 2—4;
4. Apolodor: III, 14, 3 i 6; Grčki zapisi XIV, 1389; Higin: Fabula 166;
5. Antigon Karistije: 12; Kalimah: Hekale I, 2, 3; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane VII, 24; Higin:
Pesnička astronomija II, 13; Fabula 274; Apolodor: III, 14, I;
6. Suda i Hesihije sub Agraulos; Plutarh: Alkibijad 15;
7. Kalimah: Kupanje Palade;
8. Ovidije: Metamorfoze VI, 1—145; Vergilije: Georgike IV. 246.
*
1. Atenjani su devičanstvo svoje boginje smatrali simbolom nepobedivosti svog grada, i zato su tajili rane mitove koji pričaju kako su je silovali Posejdon (vidi 19, 2), i Borej (vidi 48, l); ne priznaju da su Erihtonije, Apolon i Lihno bili njeni sinovi sa Hefajstom. Oni su izvodili reč Erichtonius ili iz erion "vuna" ili eris »borba« i chthonos »zemlja« i izmislili mit o njegovom rođenju da bi objasnili prisustvo zmijolikog deteta koje viri iz boginjinog štita na starim slikama. Posejdonova uloga u Erihtonijevom rođenju mogla je prvobitno biti i mnogo direktnija i jednostavnija; zašto bi inače baš Erihtonije uveo Posejdonove četvorozaprežne dvokolice u Atenu?

2. Atena je bila Trojna Boginja, a kad je njena središna ličnost Boginje Nimfe potisnuta, a mitovi koji su se na nju odnosili preneti na Afroditu, Orejtiju (vidi 48, b) ili Alkipu (vidi 19, b), Atena je ostala devica obučena u jareću kožu, usavršila je ratničku veštinu (vidi 8, 1), bila Krona koja je nadahnjivala proročišta i zaštitnica svih umetnosti, Erichthonius je, verovatnije, bolje poznati oblik od Erechtheus (vidi 47, 1), što znači »iz zemlje vresa« (vidi 18, 1), nego što bi značio ''mnogo zemlje'', kako se obično govorilo; Atenjani su ga predstavljali kao zmiju sa ljudskom glavom, jer je bio ili heroj ili duh žrtvenog kralja koji objavljuje Kroninu želju. Kao Krona, Atena je uvek bila u pratnji sove i vrane. Smatralo se da stara kraljevska porodica u Ateni potiče od Erihtonija ili Erehteja, pa su se njeni članovi i nazivali Erehteidi; oni su nosili zlatne zmije kao amajlije i držali su svetu zmiju u Erehtejonu. Ali je Erehtonije još i plodonosan vetar sa planina obraslih vresom, a jedan Atenin štit (ili zamenu) uzimali su svi mlađi bračni parovi u Ateni da bi svom braku osigurali plodnost (Suda sub Aegis).

3. Za neke od najlepših kretskih lonaca zna se da su ih izradile žene, i svakako da su i sva ostala korisna oruđa bila Atenin izum; ali u klasičnoj Grčkoj zanatlija je morao biti muškarac. Srebro je u početku bilo metal više cenjen od zlata, jer se teže prerađivalo i bio posvećen mesecu; Periklova Atena je za svoj značaj imala da zahvali uglavnom bogatim rudnicima srebra u Laurejumu, u kojima su najpre radili Krećani. Ovo blago omogućivalo je gradu da uvozi hranu i plaća svoje saveznike.

4. Skok Kekropovih kćeri sa Akropolja možda označava doba kada su Heleni zauzeli Atenu, a Atenini sveštenici onda pokušali da sprovedu monogamiju kao i u mitu o Halirotiju (vidi 19, b). One su više volele smrt od obeščašćenja — odatle i zakletva koju polaže atenska omladina nad Agraulinim svetilištem. Druga priča o Agraulinoj smrti je samo moralistička anegdota: opomena protiv skrnavljenja atenskih misterija. "Agraulos" je nekad bila titula Boginje Mesec; Agraulos i Aglauros  imaju otprillke isto značenje:
Agraulos je homerski epitet za pastire, a Aglauros (kao i herse i pandrosos) odnosi se na mesec kao izvor rose koja osvežava pašnjake. U Ateni su devojke usred leta, u vreme pune mesečine, izlazile da skupljaju rosu — isti običaj zadržao se u Engleskoj do prošlog veka. Praznik se zvao Herseforia ili "skupljanje rose'';
Agraula ili Agraule bila je, u stvari, titula same Atene, a kaže se da je Agraula poštovana na Kipru još mnogo kasnije i da su joj prinosili ljudske žrtve. Zlatna alka iz Mikene pokazuje kako se tri sveštenice približuju hramu; dve prednje prosipaju rosu, treća (verovatno Agraula) ima grančicu vezanu uz lakat. Ovaj obred je verovatno poreklom sa Krete. Što je Hermes radi zavođenja Herse zlatom platio Agrauli, mora biti da se odnosi na ritualnu prostituciju sveštenica pred likom boginje Agraule pretvorene u
kamen. Svete košare, koje su devojke nosile u tim prilikama, morale su sadržavati falističke zmije i slične orgastičke predmete. Obredna prostitucija obožavateljki boginje Mesec održavala se i na Kreti, Kipru, u Siriji, Maloj Aziji i Palestini.

5. Atenino proganjanje vrane mitska je varijanta progonstva Krona — cronus znači »vrana« (vidi 6, 2) — i
pokazuje pobedu Olimpljana. Kekropu koji je, u stvari, bio Ofion — Borej, pelaški demijurg (vidi 1, 1), pogrešno pripisuju da je doveo vrane. Promena boje kod vrana podseća na veliku Boginju Branven, ''bela vrana'', sestru Brana (vidi 57, 1). Izgleda da je Atenina titula bila i »Koronida«.

6. Njena osveta nad Arahnom možda je bila i nešto više od obične bajke, ako se u tome ogleda trgovačko suparništvo Atene i lidijsko-karijskih trgovaca, ili gospodara mora, poreklom sa Krete. Brojni pečati sa amblemom pauka, nađeni u Miletu na Kreti, koji je bio matični grad karijskom Miletu i najglavniji izvoznik bojene vune u starome svetu, dokazuju da je velika tekstilna industrija tu cvetala početkom drugog milenijuma pre naše ere. Izvesno vreme su Milećani držali kontrolu nad trgovinom na Crnom moru i imali svoje stovarište u Neukratidi, u Egiptu. Atena je imala mnogo razloga da bude ljubomorna na pauka.

7. Jedna na izgled protivurečnost pojavljuje se kod Homera. Prema katalogu brodovlja (Ilijada II, 547), Atena je smestila Erihteja u svoj bogati hram u Ateni; ali prema Odiseji (VII, 80), ona odlazi u Atenu i ulazi u Erihtejevo utvrđenje. U stvari, sveti kralj je u kraljičinom dvoru imao posebne odaje, gde se čuvao lik boginje. Na Kreti i u mikenskoj Grčkoj nije bilo hramova, već samo domaćih ćivota i proročkih pećina.

26 PAN, NJEGOVA NARAV I DELA

Nekoliko moćnih grčkih bogova i boginja nisu nikada uvršćeni u olimpijsku dvanaestoricu. Pan, na primer, sada već mrtav, bio je skroman i zadovoljavao se da živi na zemlji u seljačkoj Arkadiji; a Had, Persefona i Hekata znali su da njihovo prisustvo na Olimpu nije dobro viđeno; Majka Zemlja bila je i suviše stara, imala je svoje navike, i teško se prilagođavala porodičnom životu svojih unuka i praunuka.
b) Neki kažu da je Hermes rodio Pana sa Driopom, kćerkom Driopa; ili sa nimfom Ojneidom; ili sa Penelopom, Odisejevom ženom, koju je posetio u obličju ovna, ili sa kozom Amaltejom.1 Za Pana se kaže da je, kad se rodio sa rogovima, bradom, repom i kozjim nogama, bio tako ružan da mu je mati pobegla od straha, a Hermes ga odneo na Olimp da zabavlja bogove. Ali Pan je bio Zeusov brat po mleku i, prema tome, daleko stariji od Hermesa, ili od Penelope. Neki kažu da su Pana začeli svi Penelopini prosioci za vreme Odisejevog odsustva; drugi ga opet smatraju Kronovim sinom sa Reom; ili sinom Zeusa sa Hibrisom, što je najmanje verovatna priča.2
c) On je živeo u Arkadiji, gde je čuvao stada, krda i košnice, provodio se na svetkovinama sa nimfama u planinama i pomagao lovcima da pronađu plen. Sve u svemu, on je bio veseljak i lenjivac, od svega je najviše voleo svoj popodnevni san i svetio se ako bi ga ko probudio, iznenadnim glasnim krikom iz kakvoga žbuna ili pećine, što je ljudima dizalo kosu na glavi. Ipak Arkađani su mu poklanjali tako malo pažnje da su se, kad bi se vraćali praznih šaka posle dnevnog lova, usuđivali da ga šibaju korenom od kozorepca.3
d) Pan je zaveo nekoliko nimfa. Ehu, koja mu je rodila Jinga i nesrećno završila zaljubivši se u Narkisa; Eufemu, dadilju Musa, koja mu je rodila Krota, strelca u Zodijaku. On se još hvalisao da je spavao sa svim pijanim Dionisovim Majnadama.4
e) Jednom je pokušao da napastvuje nevinu Pitis, koja mu je pobegla na taj način što se pretvorila u jelu, te je od tada nosio jelovu granu kao ukras. Drugom prilikom počeo je da prati čednu Siringu čak od planine Likaj do reke Ladon, gde se ona pretvorila u trsku; on je posekao nasumce nešto trske i od nje napravio Panovu frulu. Njegov najveći ljubavni uspeh bio je kad je zaveo Selenu; ovo je postigao na taj način što je svoju čupavost dobro prikrio belim ispranim runom. Ne znajući ko je on, Selena je pristala da uzjaše na njega i dozvolila mu da s njom učini što hoće.5
f) Iako su prezirali Panovu prostotu i sklonost bančenja, olimpijski bogovi su iskorišćavali njegovu moć. Apolon je od njega preuzeo moć proricanja, Hermes je kopirao frulu koja je Panu slučajno ispala i, tvrdeći da je to njegov izum, prodao je Apolonu.
g) Pan je jedini bog koji je umro. Vest o njegovoj smrti dopala je nekome Tamusu, mornaru na brodu što je plovio za Španiju pored ostrva Paksi. Božanski glas ču se preko mora:
»Tamuse, jesi li ti to? Kad stigneš u Palod, ne zaboravi da objaviš da je veliki bog Pan — mrtav!« Ovo je Tamus i učinio, i vest je na obali bila primljena uz jauk i žaljenje."

1. Homerska himna panu 24; Sholijast uz Teokritove Idille I, 3; Herodot: II, 115; Eratosten: Katosterismoi
27;
2. Homerska himna Panu: loc. cit.; Servije o Vergilijevim Georgikama I, 16; Durid, navodi ga Ceces: O
Likofronu 772; Apolodor: I, 4, 1; Sholijast uz Ajshilovog Rhesusa 30;
3. Teokrit: Idile I, 16; Euripid: Rhesus 36; Hesihije sub Agreus; Teokrit: Idile VII, 107;
4. Ovidije: Metamorfoze III, 358—401; Higin: Fabula 224; Pesnička astronomija n, 27;
5. Lukijan: Dijalozi bogova XXII, 4; Ovidije: Metamorfoze I, 694—712; Filargirije o Vergilijevim
Georgikama III, 392;
8. Plutarh: Zašto proročišta ćute 17.
*
1. Pan, čije se ime obično izvodi od reči paein, »u paši«, znači ili "vrag'', ili ''pravedan čovek'' u arkadijskom kultu plodnosti, koji mnogo podseća na kult veštice u severozapadnoj Evropi. On je odeven u jareću kožu, bio je izabrani ljubavnik Majnada u vreme njihovih pijanih orgija na visokim planinama, i morao je ranije ili kasnije glavom platiti ovu svoju privilegiju.

2. Priče o Panovom rođenju vrlo su različite. Pošto je Hermes bio glavna figura na faličkom kamenu — središtu orgija (vidi 14, 1), pastiri su opisivali svoga boga Pana kao Hermesovog sina sa tetrebom, pticom za koju se smatralo da kucajući kljunom predskazuje željenu letnju kišu. Mit da mu je Hermes otac a majka Ojneida jasan je sam po sebi, iako su prave Majnade osim vina upotrebljavale i druga opojna sredstva (vidi 27, 2), a ime njegove dobro poznate majke Penelope (''sa velom na licu") navodi na to da su se Majnade ukrašavale nekom vrstom boje prilikom svojih orgija i time podsećale na prugaste šare penelope, vrste patke. Plutarh kaže (''O odlaganju božanske kazne'' 12) da su Majnade, koje su ubile Orfeja, za kaznu tetovirali njihovi muževi (vidi 28, f); Majnade paučinasto tetoviranih nogu i ruku mogu se videti na jednoj vazi u Britanskom muzeju (Katalog E. 301). Hermesova poseta Penelopi u obličju ovna — ovan — sotona poznat je u severozapadnom kultu veštica kao koza; njena trudnoća od svih prosilaca (vidi 171, 1) i tvrđenje da je Pan spavao sa svakom od Majnada, odnosi se na zajedničke terevenke u čast boginje jelinog drveta Pitis ili Elate (vidi 78, 1). Arkadijski brđani su bili najprimitivniji u Grčkoj (vidi 1, 5) i njihovi civilizovaniji susedi su ih prezirali.

3. Panov porod, vijoglava, ili zmija-ptica, predstavlja pticu selicu koja ima svoju ulogu u erotskim čarolijama (vidi 56, 1 i 152, 2). Morski luk (kozorepac) sadrži u sebi nadražujući otrov — koristan za uništavanje miševa i pacova — i upotrebljavao se kao purgativ uoči ritualnih obreda i kao sredstvo za čišćenje uopšte; tako je kozorepac postao simbol za otklanjanje zlih uticaja (Plinije: ''Prirodna istorija'' XX, 39), a Panov kip često su šibali kozorepcem u svetim igrama (vidi 108, 10).

4. Panovo silovanje Selene sigurno se odnosi na orgije na mesečini uoči majskih praznika, u kojima je mlada kraljica Maja jahala na svom muškarcu pre nego što bi u šumi proslavili svadbu. U to vreme kult ovna smenio je kult koze u Arkadiji (vidi 27, 2).

5. Egipćanin Tamus izgleda da je pogrešno razumeo obrednu žalopojku Thamus Pan-megas Tethece ("svemogući Tamuz je mrtav'') kao poruku: »Tamuse, Veliki Pan je mrtav!«. U svakom slučaju je Plutarh, sveštenik u Delfima u drugoj polovini prvog veka nove ere, verovao u to i tako i objavio; ali kad je Pausanija vek kasnije obilazio Grčku, nailazio je često na Panova svetilišta, oltare, pećine i planine posvećene njemu.

27 DIONIS, NJEGOVA NARAV I DELA


Po Herinoj zapovesti, Titani su oteli Dionisa, Zeusovog novorođenog sina, rogatog i sa vencem od zmija, i rastrgli ga na komade, uprkos njegovoj moći preobražavanja. Zatim su Titani strpali tako raščerečenog Dionisa u lonac i skuvali ga; a narovo drvo odmah je izniklo iz zemlje na mestu gde je pala Dionisova krv. Međutim, njegova baba Rea ponovo ga je sastavila i povratila u život. Potom je Zeus poverio Persefoni brigu o njemu, a ona ga je odnela kralju Atamantu, koji je živeo u Orhomenu sa svojom kraljicom Inom i nju nagovorila da dete čuva u ženskom delu zgrade i da ga odneguje kao devojčicu. Ali Heru niko nije mogao da prevari i ona je zbog toga kaznila kraljevski par ludilom. U ludilu je Atamant ubio svoga sina Learha, misleći da je jelen.1
b) Zatim je, po Zeusovoj naredbi, Hermes pretvarao Dionisa čas u jare čas u ovna i poveravao ga na čuvanje nimfama Makridi, Nisi, Erati, Bromiji i Bakhi na helikonskom brdu Nisi. One su čuvale Dionisa u pećini, mazile ga, hranile medom i zbog ove usluge Zeus je postavio njihove likove među zvezde, nazvavši ih Hijade. Na brdu Nisa Dionis je otkrio vino, zbog čega ga i danas najviše slave.2
Kad je postao odrastao mladić, Hera je prepoznala u njemu Zeusovog sina uprkos mekušnosti koju je stekao odgojem, i poslala mu ludilo. Dionis je tada počeo da luta po svetu u pratnji svog vaspitača Silena i divlje vojske Satira i Majnada, koje su bile naoružane nekom vrstom bičeva ispletenih od bršljanovih stabljika sa šišarkama na vrhu i koje su zvali thyrsus, te zatim mačevima i zmijama, a pratila ih je zastrašujuća rika bikova. Otplovio je za Egipat, ponevši sa sobom vinovu lozu, a kralj Protej ga je na Faru gostoljubivo primio. Među Libijcima delte Nila, prekoputa Fara, behu neke amazonske kraljice koje je Dionis pozvao da krenu s njim na Titane i da povrate na presto prognanog kralja Amona. Dionisova pobeda nad Titanima i vraćanje na presto kralja Amona jedan je od najranijih njegovih vojnih uspeha, koji su bili mnogobrojni.3
      c) On se potom uputio na istok i stigao u Indiju. Kad je došao do Eufrata, isprečio mu se damaski kralj, koga je živog odrao, pa preko reke podigao most od bršljana i vinove loze;
posle toga mu je otac Zeus poslao tigra, koji mu je pomogao da pređe reku Tigris, te Dionis stiže posle mnogo prepreka u Indiju, celu je pokori, a stanovništvo nauči vinogradarstvu, dade mu zakone i osnova velike gradove.4
     d) Na povratku mu se suprotstaviše Amazonke, čije je horde oterao čak do Efesa. Nekoliko ih je zatražilo zaštitu u hramu boginje Artemide i tu su im živeli potomci; druge su pobegle na ostrvo Sam, a Dionis ih je gonio čak i brodovima, i toliko poubijao da je bojno polje nazvano Panhajma. Kod Fleuma su mu neki slonovi što ih je bio doveo iz Indije uginuli, a njihove se kosti još mogu videti.5
     e) Dionis se zatim vratio u Evropu preko Frigije, gde ga je njegova baba Rea očistila od grehova za mnoga ubistva koja je počinio u vreme svoga ludila i posvetila ga u svoje misterije. On je odmah zatim napao Trakiju; ali njegovi se ljudi nisu još svi ni iskrcali kad ih na ušću reke Strimon dočeka ondašnji kralj Edonaca, Likurg, i suprotstavi im se tako svirepo da je zarobio gotovo čitavu vojsku, osim samoga Dionisa, koji je skočio u more i sklonio se u podmorske špilje kod Tetide. Rea, ogorčena zbog ovakvog ishoda, pomože zarobljenicima da uteknu i Likurgu posla ludilo; Likurg je udario rođenog sina Drijanta sekirom, misleći da seče lozu. Pre nego što je došao svesti, on poče da odseca lešu nos, uši i prste na nogama i rukama; i sva tračka zemlja postade suva i besplodna od užasa zbog njegovog zločina. Kad je Dionis, vrativši se s mora, objavio da će cela Trakija ostati neplodna sve dok Likurga ne budu osudili na smrt, Edonjani odvedoše Likurga na planinu Pangaju, gde ga rastrgoše divlji konji.6
      f) Dionis nije više nailazio na otpor u Trakiji, te je otputovao u svoju voljenu Bojotiju, gde je pohodio Tebu i pozvao žene da učestvuju u bančenju na planini Kitajron. Pentej, tebanski kralj, nije podnosio Dionisovu raskalašnu prirodu i zatvorio ga je zajedno sa svim njegovim Majnadama, ali je i njega zahvatilo ludilo, te je, umesto da okuje Dionisa, okovao bika. Majnade su pobegle i besneći otišle u planinu, gde su rastrzale na komade svako telo na koje bi naišle. Pentej je pokušao da ih spreči, ali one, zagrejane vinom i verskim ludilom, i njega raščerečiše. Pobunu je predvodila Pentejeva mati Agava i ona mu je sama otkinula glavu.7
      g) U Orhomenu, tri Minijadove kćeri po imenu Alkitoja, Leukipa i Arsipa ili Aristipa ili Arsinoja, nisu pristale da se pridruže bančenju, iako ih je lično Dionis pozvao, pojavivši se u obliku devojke. On je tada počeo da menja svoj oblik, postepeno se pretvarajući u lava, bika i najzad u pantera, te ih tako oterao u ludilo. Tada Leukipa ponudi na žrtvu rođenog sina Hipasa. Njega izabraše kockom, i tri sestre, pošto su ga rastrgle na komade i prožderale, jurile su planinama u izbezumljenosti sve dok ih Hermes nije pretvorio u ptice, a drugi kažu da ih je Dionis pretvorio u slepe miševe.8 Ubistvo Hipasa se okajava svake godine u Orhomenu, na gozbi koja se zove agrionija (»izazivanje na svirepost«); tom prilikom žene se pretvaraju da tragaju za Dionisom, a zatim, pošto se slože da je on otišao Musama, sednu u krug i postavljaju jedna drugoj zagonetke, dok iz hrama ne dojuri Dionisov sveštenik i mačem ubije prvu koja mu dođe pod ruku."
        h) Kad je cela Bojotija priznala Dionisu božanstvo, on krenu po egejskim ostrvima, šireći radost i strah gde god je dolazio. Stigavši u Ikariju, utvrdi da mu je brod nepodesan za plovidbu i najmi drugi od nekih tirinskih mornara, koji su tvrdili da idu za Naks. To su, u stvari, bili gusari i ne znajući s kim imaju posla, uputiše se prema Aziji, u nameri da ga prodaju kao roba. Dionis tada učini da vinova loza iznikne na palubi i da obavije jarbol, a bršljan počne da se uvija i oko brodskog pribora; vesla pretvori u zmije, a sam postade lav i zvucima frule nakrca brod životinjskim utvarama, tako da preplašeni gusari poskakaše u more i pretvoriše se u delfine.10
     i) U Naksu je Dionis sreo lepu Arijadnu, koju je Tesej napustio, i bez odlaganja se s njom oženio. Ona mu je rodila: Ojnopiona, Toanta, Stafila, Lartomija, Euanta i Tauropola. Docnije je stavio venčanu krunu među zvezde.11
j) Iz Naksa je otišao u Arg i kaznio Perseja, koji mu se u početku suprotstavio i poubijao mnoge Dionisove sledbenike, time što je zaludeo Argivljanke, te su počele da jedu živu sopstvenu decu. Persej je brzo priznao svoju grešku i odobrovoljio Dionisa podigavši hram u njegovu čast.
k) Najzad, pošto je postigao da ga poštuju širom sveta, Dionis se uzneo na nebo i seo među veliku dvanaestoricu, s desne strane Zeusa. Boginja Hestija ustupila mu je sedište za visokim stolom, sva srećna što je našla razlog da izbegne ljubomorne kavge u porodici, znajući da uvek može da računa na dobrodošlicu u svakom grčkom gradu u koji bi poželela da svrati. Dionis je potom sišao u Tartar putem preko Lerne, gde je podmitio Persefonu, poklonivši joj mirtu, da mu vrati mrtvu majku, Semelu. Semela se pope s Dionisom do Artemidinog hrama u Trojzenu; ali, da ne bi drugi duhovi postali ljubomorni i osetili se uvređeni, on Semeli dade drugo ime i predstavi je svom olimpijskom društvu kao Tionu. Zeus joj stavi na raspolaganje odaje, a Hera se,iako zanemela od ljubomore, izmiri sa sudbinom.12

1. Euripid: Bakhantkinje 99—102; Onomakrit, navodi ga Pausanija: VIII, 37, 3; Diodor sa Sicilije: III, 62;
       Orfička himna XLV, 6; Klement Aleksandrijski: Poslanica Grcima II, 16;
2. Apolodor: III, 4, 3; Higin: Fabula 182; Teon o Aratovoj Fajnomeni 177;
       Diodor sa Sicilije: III, 68—69; Apolonije sa Roda: IV, 1131; Servije o Vergilijevim Eklogama VI, 15;
3. Apolodor; III, 5, l; Ajshil: Edonjani, Fragmenat; Diodor sa Sicilije: III, 70—71;
4. Euripid: Bakhantkinje S; Teofil, navodi ga Plutarh: O rekama 24; Pausanija: X, 29, 2; Diodor sa Sicilije:
       11, 38; Strabon: XI, 5, 5; Fllostrat: Život Apolonija iz Tijane II, 8—9; Arijan: Indica 5;
5. Pausanija: VII, 2, 4—5; Plutarh: Grčka pitanja 56;
6. Apolodor; III, 5, 1; Homer: Ilijada VI, 130—40;
7. Teokrit: Idile XXVI; Ovidije: Metamorfoze III, 714; Euripid: Bakhantkinje, passim;
8. Ovidije: Metamorfoze IV. 1—40; 390—415; Antonije Liberal: 10; Ajlijan: Šarena istorija III, 42;
      Plutarh: Grčka pitanja 38;
9. Plutarh: loc. cit.;
10. Homerska himna Dionisu 6; Apolodor: III, 5, 3; Ovidije: Metamorfoze III, 577—899;
11. Sholijast o Apoloniju sa Roda: III, 996; Hesiod: Teogonija 947; Higin: Pesnička astronomija II, 5;
12. Apolodor;.III, 5, 3; Pausanija: II, 31, 2.
*
1. Glavni putokaz u tumačenju Dionisove tajanstvene istorije je širenje kulta vina po Evropi, Aziji i severnoj Africi. Vino nisu pronašli Grci: izgleda da su ga najpre uvozili u vrčevima sa Krete. Divlja loza je rasla na južnoj obali Crnog mora, odakle se vinogradarstvo proširilo kasnije na planinu Nisa u Libiji, preko Palestine, do Krete; do Indije je došlo preko Persije; a putem kojim se u bronzano doba trgovalo ćilibarom, stiglo je u Britaniju. Vinske orgije u Maloj Aziji i Palestini, kao i kanaanitska gozba Tabernakula, u početku božanska orgija, bile su obeležene manje-više istom ekstazom kao i pivske orgije u Trakiji i Frigiji. Dionisova se pobeda sastojala u tome što je vino svuda potiskivalo ostala toksična pića (vidi 38, 3). Prema Ferekidu (178) Nysa znači "drvo".

2. Dionis je nekada bio podređen Mesečevoj Boginji Semeli (vidi 14, 5) — koja se još zvala i Tiona, ili Kotita (vidi 3, 1) — i bio sudbinom određena žrtva njenih orgija. To što su ga odnegovali kao devojčicu, isto kao i Ahileja (vidi 160, 5), podseća na običaj, poznat na Kreti, da dečake do puberteta čuvaju u »mraku« (scotioi), što znači u ženskim odeljenjima. Jedna od njegovih titula bila je i Dendrites »drvo mladosti«. Letnje svetkovine u doba kad drveće olistava i kad je sva priroda opijena žudnjom, proslavljale su njegovu nezavisnost. Po priči su ga vaspitavali kao rogato dete, pri čemu se nije pridavala pažnja kakvi su rogovi, a oni su bili kozji, jelenji, bikovi i ovnujski, što je zavisilo od mesta gde su ga obožavali. Kad Apolodor kaže da je bio preobražen u jare, da bi se spasao Herine ljutine — »Erif« (»jare«) bila je jedna od njegovih titula (Hesihije sub Eriphos) — misli na kretski kult — Dionisa — Zagreja, kult divlje koze sa ogromnim rogovima. Vergilije (Georgike II, 380—84) pogrešno objašnjava da su kozu najčešće žrtvovali Dionisu, jer su koze upropaštavale lozu brsteći je. Dionis kao rogati jelen je Learh koga je Atamant ubio kad ga je Hera načinila ludim. U Trakiji je predstavljen kao beli bik, ali ga je u Arkadiji Hermes prerušio u ovna, zato što su Arkađani pastiri i što je sunce ulazilo u sazvežđe ovna o prolećnim svetkovinama. Hijade (»one koje donose kišu«), kojima je Hermes poverio Dionisa, dobile su druga imena ''visoka'', ''hroma'', ''strasna'', ''grlata'' i ''ljutita'', da bi se objasnili Dionisovi obredi. Hesiod (navodi ga Teon: ''O Aratu'' 171) beleži da su se Hijade ranije zvale Fajsile (»pročišćena svetlost«), Koronida (»vrana«), Kleja (»čuvena«), Faja (»mutna«), Eudora (''plemenita''); a i Higinovi navodi (Pesnička astronomija II, 21) su slični. Nysus znači "hrom"; prilikom orgija na kojima se pilo pivo na planini, izgleda da je sveti kralj skakutao kao jarebica, kao na prolećnim svetkovinama u Kanaanu; to se skakutanje zvalo Pesach (»skakutanje«) (vidi 23, 1). Međutim kad Makrida hrani Dionisa medom i kad Majnade upotrebljuju jelove grane obavijene bršljanom kao tirz, ukazuje se na jedno ranije toksičko piće, na pivo od smreke, pomešano sa bršljanom i zaslađeno medovinom. Medovina je bila »nektar« koji se spremao od prevrelog meda, a pili su ga bogovi na Olimpu još u vreme Homera.

3. Dž. E. Harison prvo ukazuje da je Dionis — bog vina — kasnija verzija Dionisa — boga piva, zvanog Sabazije, kao i na to da tragedija možda ne potiče od reči tragos — ''jarac'', kao što misli Vergilije (loc. cit.), već od tragos — vrsta zrna od koga se u Ateni spravljalo pivo. Ona još dodaje da se na ranim slikanim vazama, u Dionisovom društvu nalaze ljudi-konji, a ne ljudi--jarci, i da je korpa sa grožđem u početku bila rešeto za sejanje žita. U stvari, koze na Lezbu i Kreti dovodili su u vezu sa vinom;
heladske konje sa pivom i nektarom. Tako su Likurga, koji se suprotstavio kasnijem Dionisu, rastrgli divlji konji — sveštenice boginje kobilje glave — što se, u stvari, desilo ranijem Dionisu. Priča o Likurgu meša se sa nejasnom pričom o prokietstvu koje je zadesilo njegovu zemlju pošto je ubio Drijada ("hrast''). Drijad je bio kralj hrastovog kulta koga su svake godine ubijali. Saseći njegove udove značilo je držati mu duh zarobljen (vidi 153, b i 171, i), a obaranje svetih hrastova povlačilo je smrtnu kaznu. Kotita je ime boginje u čiju su čast izvođeni edonski obredi (Strabon X, 3, 16).

4. Bog Dionis se fizički prikazivao kao lav, bik ili zmija, jer su ovo bili kalendarski amblemi godine podeljene na tri dela (vidi 31, 7; 75, 2 i 123, 1). On se rodio zimi kao zmija (odatle mu venac od zmija); postao je lav u proleće i bio ubijen i proždran kao bik, jarac ili jelen usred leta. To su bila i obličja u koja se pretvarao kad su ga napali Titani (vidi 30, a). Kod građana Orhomena izgleda da je panter zauzeo mesto zmije. Pošto je pohodio Egipat — njegove su misterije ličile na Ozirisove.

5. Herina mržnja prema Dionisu i njegovom vinskom peharu, kao i neprijateljstvo koje su pokazali Pentej i Persej, ukazuje na konzervativan otpor vinskom kultu i ekstravagantnom ponašanju Majnada, kultu koji se širio od Trakije do Atene, Korinta, Sikiona, Delfa i drugih civilizovanih gradova. Konačno su, krajem sedmog i početkom šestog stoleća pre naše ere, korintski tiranin Perijander, i Klisten, tiranin iz Sikiona, kao i atenski tiranin Pizistrat, odlučili da priznaju kult i ustanovili zvanične Dionisove gozbe. Odatle se i držalo da je Dionis sa svojim vinom prihvaćen i na nebu — on je sa položaja istisnuo Hestiju, koja je bila jedna od dvanaestorice Olimpljana još krajem petoga veka pre naše ere — ipak neki su bogovi i dalje zahtevali »trezne žrtve«. Ali iako jedna od nedavno odgonetnutih ploča iz Nestorove palate u Pilu pokazuje da je Dionis bio božanstvo još u trinaestom veku pre naše ere, on nikada, u stvari, nije prestao da bude polubog, i grob iz koga on vaskrsava svake godine stalno je prikazivan u Delfima (Plutarh: O Izidi i Ozirisu 35), gde su sveštenici smatrali da je Apolon besmrtan vid Dionisa (vidi 28, 3). Priča o njegovom ponovnom rođenju Iz Zeusovih bedara, kao što je hetitski bog vetrova bio rođen od Kumabija (vidi 6, 6), isključuje svako postojanje majke. Obredno rađanje od muškaraca dobro je poznata jevrejska ceremonija pozajmljena od Hetita (Knjiga o Ruti III, 9).

6. Dionis je plovio lađom oblika mladog meseca i priča o njegovom sukobu sa gusarima izgleda da je zasnovana na istom izvoru kao i legenda o Noju i životinjama u kovčegu: lav, zmija i ostale spodobe su njegovi bogojavljenski oblici za godišnje doba. Dionis je, u stvari, Deukalion (vidi 38, 3). U Lakoniji se sačuvala jedna nezvanična priča o njegovom rođenju: Kadmo zatvara Semelu i njeno dete u kovčeg što dospeva do Brasijaje, gde Semela umire i gde je sahranjuju, a Ina odgaja Dionisa (Pausanija: III, 24, 3).
7. Far, malo ostrvo u blizini Delte Nila, na čijoj je obali Protej doživeo ista preobraženja kao Dionis (vidi 169, a), imao je u bronzanom veku najveću luku u Evropi (vidi 39, 2 i 169, 6). To ostrvo je bilo tovarna luka za trgovinu sa Kretom, Malom Azijom, ostrvima arhipelaga, Grčkom i Palestinom. Odatle se kult vina razneo na sve strane. Priča o Dionisovom pohodu na Libiju verovatno je beleška o vojnoj pomoći koju su grčki saveznici poslali u Garamant (vidi 3, 3); a izveštaj o pohodu na Indiju smatra se da je mešovita priča o pijanom pohodu Aleksandra Velikog do Inda, međutim on je, u stvari, ranijeg datuma i beleži širenje kulta vina na Istok. Dionisova poseta Frigiji, gde ga je Rea posvetila, kazuje da su grčki obredi za proslavljanje Dionisa, Sabazija i Bromija frigijskog porekla.

8. Arijadnin venčani venac ili kruna, korona, Borealia, zvala se još i »kretska kruna«. Arijadna je bila kretska Boginja Mesec i njena deca sa Dionisom — Ojnopion, Toant, Stafil, Tauropol, Latromid i Euant — izvorna su imena helenskih plemena koja su živela na ostrvima Hiju, Lemnu, tračkom Hersonesu i drugde (vidi 98, o). Pošto je kult vina dospeo u Grčku i na Egejska ostrva preko Krete — i reč oinos, »vino«, kretskog je porekla. Dionisa su često zamenjivali s kretskim Zagrejem, koji je na sličan način rastrgnut na komade posle rodenja (vidi 30, a).

9. Agava, Pentejeva mati, je Mesečeva Boginja koja je upravljala terevenkama pijanih od piva. Tri sestre koje komadaju Hipasa su Trojna Boginja kao nimfa; ovo može da se uporedi sa velškom pričom o Puilu, princu Difeda, koji uoči majskog praznika Rijanona (preinačeno od Riganton, "velika kraljica'') proždire ždrebe, u stvari svog sina Priderija ("briga''). Posejdona je u obliku ždrebeta pojeo njegov otac Kron; ali verovatno da je u nekoj ranijoj verziji Krona pojela mati Rea (vidl 7, g). Značenje ovog mita je u tome što ukazuje da je drevni običaj po kome su Majnade sa kobiljim glavama rastrzale kao godišnju žrtvu dečaka — Sabazija, Bromija, ili već kako bilo da su ga zvali — i živog ga proždirale, bio potisnut uređenijim Dionisovim bančenjima; izmena se sastojala u tome što su ubijali ždrebe umesto dečaka po starom običaju.

10. Šipkovo drvo koje je niklo iz Dionisove krvi bilo je isto kao i drvo Tamuza — Adonida — Rimona. Njegov zreli crveni plod kad se otvori izgleda kao rana i ima crvene semenke. Ono simbolizuje smrt i obećano uskrsnuće koje će doći u rukama boginje Here i Persefone (vidi 24, 11).

11. Dionisovo spasavanje Semele, nazvane novim imenom Tiona (''gnevna kraljica''), izvedeno je po slici koja prikazuje svečanost posvećenu divljim ženama, što se održavala u Ateni na prostoru za igru. Tamo su, uz zvuke frule i igre, uz bacanje cvetnih listova iz košara, sveštenici prizivali Semelu da iziđe iz omphalosa ili iz veštačke humke, i da se pojavi u pratnji "prolećnog duha'', mladoga Dionisa (Pindar: Fragmenat 75, 3). U Delfima su slične svečanosti izvodile žene i zvale su je Herois ili »Heroinina gozba« (Plutarh:
Grčka pitanja 12; Aristofan: Žabe 373—96). Još jedna takva svečanost održavala se u hramu Artemide u Trojzenu. Boginja Mesec, da se podsetimo, imala je tri različita vida, po rečima Džona Skeltona:
Dijanu u zelenom lišću;
Lunu koja tako svetlo sija;
Persefonu u paklu.
Semela je, u stvari, bila drugo ime za Koru, ili Persefonu, i scena uznesenja iz Hada na zemlju često je slikana na mnogim grčkim vazama; na nekima ima i satira kako budacima pomažu Heroini da izađe, što ukazuje da je to bio pelaški obred. Oni su, verovatno, otkopavali žitnu lutku, koju su zakopavali posle žetve da bi napupila. Kora se, naravno, nije uznela na nebesa; ona je lutala po zemlji sa Demetrom dok ne bi došlo vreme da se vrati u podzemlje. Ali čim je Dionis uvršćen u olimpijsku dvanaestoricu, odmah je i uspeće njegove device majke postalo dogma, a kad je jednom već postala boginja, ona se razlikovala od Kore, koja je kao heroina nastavila da silazi i da se vraća iz podzemlja.

12. Vinova loza je bila deseto drvo u svetoj godini drveća, kome je odgovarao mesec septembar, doba vinsklh gozbi. Bršljan, jedanaesto drvo, odgovaralo je mesecu oktobru, kada su Majnade bančile i opijale se, trujući se žvakanjem bršljanovog lišća, a bilo je značajno i zbog toga — kao i druga četiri sveta drveta — što je davalo crvenu boju za bojadisanje (vidi 52, 3). Vizantijski sveštenik Teofil (Ruger: ''O zanatstvu'', gl. 98) kaže da su pesnici i umetnici voleli bršljan zbog tajnih moći koje je imao, od kojih ću vam jednu reći. Ako u martu, kad se pokrene biljni sok, probušite i zasečete stabljiku bršljana na nekoliko mesta, iscuriće lepljiva tečnost, koja, pomešana i skuvana sa mokraćom, postaje krvavo crvena boja imenom »lak«. Ta boja se koristi u slikarstvu i za osvetljenje. Crvena boja se upotrebljava za bojenje lica na kipovima muške plodnosti (Pausanija: II, 2, 5) i kipovima svetih kraljeva (vidi 170, II); u Rimu se ovaj oblčaj zadržao u navici da vojskovođama u trijumfu bojadišu lica crvenim. Vojskovođa je bio predstavnlk boga Marsa, koji je bio Dionis proleća pre no što je postao isključivi rimski bog rata i po kome je mesec mart dobio ime. Engleski kraljevi su dopuštali da im se lice u zvaničnim pri-likama našminka rumenilom, kako bi izgledali zdravi i u punoj snazi. Štaviše, grčki bršljan, kao i vinova loza i platan, koji imaju petokrake listove, predstavljali su stvaralačku ruku Ree — boginje zemlje (viđi 53, a). Mirta je bila drvo smrti (vidi 109, 4).

28 ORFEJ

Orfej, sin tračkog kralja Ojagra i Muse Kaliope, bio je najslavniji živi pesnik. Apolon mu je poklonio svoju liru, a Muse su ga naučile kako da svira na njoj, tako da nije samo očaravao divlje zveri, već se i drveće i stenje pokretalo s mesta na zvuke njegove lire. U Zoni u Trakiji i sada nekoliko hrastova na planini stoje u istom položaju u kome su se zatekli u trenutku kad je Orfej prestao da svira.1
b) Pošto se vratio iz Egipta, Orfej se pridružio Argonautima i s njima otplovio u Kolhidu, a njegova muzika im je pomagala da prebrode mnoge teškoće na putu — a pri povratku oženio se Euridikom, koju neki zovu Agriopa, i nastanio se među divljim Kikonima u Trakiji.2
c) Jednog dana, u blizini Tempe, u dolini reke Peneja, Euridika je susrela Aristaja, koji je pokušao da je siluje. Bežeći od njega, nagazila je na zmiju i umrla od njenog ujeda. Ali Orfej je hrabro sišao u Tartar nadajući se da će je vratiti u život. Pošao je prolazom koji je bio otvoren u Aorni u Tespotiji, i kad je stigao, on ne samo da je svojom žalostivnom muzikom zadivio vozača Harona, psa Kerbera i trojicu sudija mrtvima, već su privremeno obustavljena mučenja prokletih; do te mere je omekšao Hadovo svirepo srce da je dobio odobrenje da vrati Euridiku na gornji svet. Had je ipak postavio jedan uslov: da Orfej ne sme da se osvrne na Euridiku sve dok ne izađu na svetlost dana. Euridika je pošla za Orfejom kroz tamni prolaz, vođena zvucima njegove lire. Ali kad je izašao na svetlo dana, Orfej se osvrnuo da vidi da li ga Euridika još prati i tako je izgubio zauvek.3
d) Kad je Dionis upao u Trakiju, Orfej je odbio da mu ukaže poštovanje. Umesto toga, on je Tračane učio drugim svetim misterijama i propovedao ljudima, koji su ga pobožno slušali, da se okanu ritualnog ubijanja žrtvi. On se dizao svako jutro da pozdravi zoru na vrhu planine Pangaj, učeći da je Helije, koga je on nazivao Apolonom, najveći od svih bogova. Uvređen, Dionis u Makedoniji nahuška na njega svoje Majnade. Dok su čekale da im muževi uđu u Apolonov hram, gde je Orfej služio kao sveštenik, Majnade dohvatiše pobodeno oružje što je stajalo napolju, provališe unutra, poubijaše svoje muževe a Orfeju odrubiše noge i ruke. Glavu mu baciše u reku Herbo, ali je ona stalno pevajući plivala, čak do mora, i dospela do ostrva Lezba.4
e) Muse su plačući pokupile njegove udove i pokopale ih kod Leibetre, u podnožju planine Olimpa, gde i sada slavuj peva umilnije nego igde na svetu. Majnade su pokušale da se očiste od greha zbog Orfejeve krvi u reci Helikon; ali rečni bog je zaronio pod zemlju i iščezao bez traga, pojavivši se na udaljenosti od nekih četiri milje, ovoga puta pod drugim imenom — Bafira. Tako je izbegao da bude saučesnik u ubistvu.5
f) Rečeno je još i da je Orfej osuđivao zajedničku ljubav Majnada i propovedao homoseksualnu ljubav, te je time naljutio Afroditu isto toliko koliko i Dionisa. Ipak Afroditini olimpijski drugovi nisu mogli da opravdaju Orfejevu smrt, a Dionis je sačuvao život Majnada samo time što ih je pretvorio u hrastove sa dubokim korenom u zemlji. Tračani koji su preživeli ovo klanje odlučili su da tetoviraju svoje žene u znak opomene protiv ubijanja sveštenika; ovaj se običaj zadržao do danas.6
g) Što se tiče Orfejeve glave, nju je napala ljubomorna lemljanska zmija (koju je Apolon smesta pretvorio u kamen); a zatim je položena da počiva u pećini kod Antise, posvećenoj Dionisu. Tamo je ona proricala i danju i noću, sve dok Apolon, našavši da su njegova proročišta u Delfima, Grineju i Klaru opustela, nije došao, stao iznad glave, i povikao: »Prestani da se mešaš u moj posao; dosta je što sam trpeo tebe i tvoje pevanje!« Posle ovoga glava je zaćutala.7 Orfejeva lira je takođe dospela na Lezb i postavljena je u Apolonov hram; na Apolonovo zalaganje, kao i na zauzimanje Musa, najzad je postavljena na nebo u sazvežđe Lire.8
h) Neki opet sasvim drukčije pričaju o tome kako je Orfej umro; oni kažu da ga je Zeus ubio gromom zato što je odavao božanske tajne. On je doista ustanovio misterije Apolona u Trakiji; Hekate u Ajgini; i Podzemne Demetre u Sparti.9

1. Pindar: Pitijske ode IV, 178, sa sholijastom: Ajshil: Agamemnon 1629—30; Euripid: Bakhantkinje 561—
4; Apolonije sa Roda: I, 28—31;
2. Diodor sa Sicliije: IV. 25; Higia: Fabula 164; Atenaj:  XIII, 7;
3. Higin: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: IX, 30. 3; Euripid: Alkestida 357, sa sholijastom;
4. Aristofan- Žabe 1032; Ovidije: Metamorfoze XI, 1—85; Konon: Naracije 45;
5. Ajshil: Basaride, navodi ga Eratosten: Catasterismoi 24; Pausanija: IX. 30, 3-4;
6. Ovidije: loc. cit.; Konon: loc. cit.; Plutarh: ''O sporosti božanske osvete''
7. Lukijan: Protiv neobrazovanih II; Filostrat: Heroika V, 704: Život Apolonija iz Tijane IV, 14;
8. Lukijan: loc. cit.; Eratosten: Catasterismoi 24; Higin: Pesnička astronomija 11, 7;
9. Pausanija: IX, 30, 3; II, 30,1; III, 14, 5.
*
1. Odsečena Orfejeva glava koja peva podseća na obezglavljenog boga Brana, iz doba kulta jovinog drveta, koji u Mabinogionu umiljato peva na steni kod Haleka, u severnom Velsu; to može biti skaska o pogrebnoj svirali napravljenoj od jovinog drveta. Ime Orfej, ako dolazi od Ophruoeis, »na obali reke", treba da bude naziv za Branovog grčkog parnjaka Foroneja (vidi 57, 1), ili Krona, a zna se da je jova rasla pored obale Peneja i drugih reka. Ime Orfejevog oca Ojagar (»od divlje oskoruše«) upućuje na isti kult, jer oskoruša (na francuskom = alisier) i jova (na španskom = aliso) nose ime prehelenskih rečnih boginja Halije ili Alije ili Elide, kraljice Jelisejskih polja, kuda su posle smrti otišli Orfej, Kron i Foronej. Aorna je Averna, stara italska varijanta keltskog Avalona ("Ostrvo Jabukovog drveta'' — vidi 31, 2).

2. Diodor sa Sicilije kaže da je Orfej upotrebljavao staru azbuku sa trinaest suglasnika; a legenda da je očaravao drveće i divlje zveri izgleda da se odnosi na vezu sa sezonskim drvećem i životinjama simbolima (vidi 52, 3; 132, 315). Kao sveti kralj bio je pogođen gromom — što znači ubijen dvogubom sekirom — u hrastovoj šumi, o letnjoj dugodnevici, a potom su ga Majnade bikovog kulta raščerečile, kao Zagreja (vidi 30, a), ili kao Aktajona kulta jelena (vidi 22, i); Majnade, u stvari, predstavljaju Muse. U klasičnoj Grčkoj tetoviranje je bilo poznato samo u Trakiji, a na vaznom slikarstvu koje prikazuje Orfejevu smrt, na podlakticl Majnada istetoviran je mali jelen. Ovaj Orfej nije došao u sukob sa Dionisovim kultom; on je, u stvari, bio Dionis; svirao je na prostačkoj svirali od jovinog drveta, a ne na liri. Proklej piše (u Komentaru na Platonovu ''Politiku'': str. 398): Pošto je Orfej igrao glavnu ulogu u Dionisovim obredima, kažu da je podelio sudbinu samoga boga, a Apolodor (I, 3, 2) smatra da je on ustanovio Dionisove misterije.

3. Neobično obožavanje sunca kao oca svih stvari izgleda da je poteklo iz severne Ajgeje, od odbeglog sveštenstva jednobožačkog Akhenatona iz 14. veka pre nove ere, i uticalo na lokalne kultove;
odatle je utvrđeno da je Orfei pohodio Egipat. Potvrde da je ova vera postojala mogu se naći kod Sofokla (Fragmenti 523 i 1017), u kojima se sunce pominje kao »najstariji plamen drag tračkim konjanicima«, i kao "gospodar bogova, i otac svih stvari''. Izgleda da su se ovom kultu silom oduprli konzervativniji Tračani, suzbijajući ga u korenu u nekim krajevima. Kasniji orfički sveštenici, koji su nosili egipatske odežde, zvali su poluboga bika, čije su živo meso jeli, — »Dionis«, a imenom Apolon označavali su besmrtno sunce, razlikujući tako Dionisa, boga čula, od Apolona, boga intelekta. Ovo objašnjava zašto su Orfejevu glavu postavili u Dionisovo svetilište, a liru u Apolonovo. Tvrdi se da su i glava i lira doplovile do ostrva Lezba, koje je bilo glavno središte sviranja na liri; Terpander, najraniji muzičar za koga zna istorija, bio je rodom iz Antise. Zmijin napad na Orfejevu glavu predstavlja ili protest jednog ranijeg heroja proročišta u Antisi protiv uljeza Orfeja, ili protest Apolona Pitijskog, što Filostrat beleži mnogo neposrednije.

4. Euridikina smrt od zmijskog ujeda kao i Orfejev neuspeh da je vrati na svetlost dana, javljaju se samo u kasnijem mitu. Izgleda da se ovo izvodi sa slika na kojima se pokazuje kako Orfeja dočekuju u Tartaru, gde je njegova muzika toliko očarala Hekatu, zmijoliku boginju, ili Agriopu (»svirepa lica«) da je dala naročite povlastice svim duhovima koji su bili posvećeni u orfičke misterije; mit je takođe mogao poteći i sa drugih slika koje pokazuju Dionisa, čiji je sveštenik bio Orfej, kako silazi u Tartar u potrazi za svojom majkom Selenom (vidi 27, k). Nije Euridika umrla od ujeda zmije, već su tako umirale žrtve njoj podnošene (vidi 33, 1).

5. Mesec jovinog drveta je četvrti mesec svetog poretka drveća i prethodi mesecu vrbe, koji se dovodi u vezu sa vodenom magijom boginje Helike (''vrba'' — vidi 44, 1); vrbe su dale ime i reci Helikon, koja krivuda oko Parnasa i posvećena je Musama — planinskoj Trojnoj Boginji nadahnuća. Zato se na zidnim slikama u Delfima (Pausanija: X, 30, 3) Orfej prikazuje naslonjen na vrbino drvo, dodirujući njene grane. Grčki kult jovinog drveta bio je potisnut vrlo rano, ali tragovi ostaju i u klasičnoj literaturi:
jova okružuje ostrvo smrti veštice — boginje Kirke (Homer: ''Odiseja'' v. 64 i 239) — Kirka je takođe imala i vrbin gaj na groblju u Kolhidi (Apolonije sa Roda: III, 200 — vidi 152, b), a prema Vergiliju, u jovino šipražje bile su preobražene Faetontove sestre (vidi 42, 3).

6. Ovo ne znači da su Orfeju glavu odsekli samo simbolički, u smislu sasecanja grana i grančica jovinog drveta. Sveti kralj je obavezno stradao na taj način što bi ga raščerečili, a verovatno je da su sličan običaj održavali i Tračani. Kad bi se muškarci vratili iz uspešnog lova, ibanske žene bi upotrebljavale lovne trofeje kao sredstvo za bajanje radi plodnosti pirinčanih polja. Smatra se da glava ubijenog ima moć da oplakuje svoju sudbinu i da odgovara na pitanja, pa bi je zbog toga nežno držale u krilima, dok je najzad ne bi smestile u proročanski ćivot, kako bi odatle davala savete u presudnim trenucima; na isti način su i glave Euristeja, Brana i Adana čuvale gradove od najezde neprijatelja (vidi 146, 2).

29 GANIMED

Ganimed, sin kralja Troja, koji je Troji dao svoje ime, bio je najlepši mladić, među živima i zato je izabran da bude Zeusov peharnik. Priča se da je Zeus poželeo Ganimeda i za ljubavnika i da ga je, prerušen. u orla, ukrao sa trojanske ravnice.1
b) Posle ovoga Hermes je u ime Zeusa obdario Troja zlatnom lozom, Hefajstovim delom, i parom divljih konja u naknadu za gubitak Ganimeda, uveravajući ga u isto vreme da je Ganimed postao besmrtan, oslobođen bede koju donosi starost i da se smeši sa zlatnim peharom u ruci dok uslužuje bistrim nektarom nebeskg oca.2
c) Neki kažu da je Eoja prva zavela Ganimeda i uzela ga za ljubavnika, a da ga je Zeus preoteo od nje. Bilo kako bilo, Hera se žalila da je time naneta uvreda i njoj i njenoj kćeri Hebi, koja je do tada usluživala bogove vinom; međutim, uspelo joj je samo da naljuti Zeusa, koji je na to postavio Ganimedov lik među zvezde kao Vodoliju.3
1. Homer: Ilijada XX, -231—5; Apolodor: III, 12, 2; Vergilije: Ajneida V, 252; Ovidije: Metamorfoze X,
155;
2. Sholijast uz Euripidovog Oresta 1391; Homer: Ilijada V, 266; Homerska himna Afroditi 202—17;
Apolodor: II, 5. 9; Pausanija: V, 24, 1;
s. Sholijast uz Apolonl]a sa Roda: III, 115; Vergilije: Ajneida I, 32, uz sholijast; Higin: Fabula 224;
Vergilije: Georgike: III, 304.
*
1. Predanje da Ganimed ne služi vinom samo Zeusa već sve bogove, kao i priča kako je kralj Troj kao naknadu za Ganimeda dobio dva konja, u stvari je pogrešno protumačen prizor sa jedne ikone koja prikazuje novog kralja kako se sprema za svoju svetu svadbu. Ganimedov pehar je morao sadržavati u sebi žrtvu livenicu koja se podnosi duhu kraljevskog prethodnika, a obredni sveštenik kome kralj simbolički pruža otpor pogrešno je, izgleda, protumačen kao zaljubljeni Zeus. Mitografi su, takođe, pogrešno shvatili nevestu kao Eoju. Mitograf je verovatno imao na pameti kako je Eoja zavela Titina, Laomedonova sina — zato što i Euripid kaže da je Laomedon bio Ganimedov otac (Trojanke 822). Ova ikona bi isto tako mogla da prikaže i Pelejevu ženidbu sa Tetidom, koju su bogovi posmatrali sedeći na svojim prestolima. Dva su konja bila ritualno- sredstvo za ponovno kraljevo rođenje posle prividne smrti (vidi 81, 4). Orao koji tobože odvodi Ganimeda može se objasniti pomoću kajretske vaze sa crnim figurama: orao koji se ustremio na bedra novoustoličenog kralja po imenu Zeusa svedoči o božanskoj moći koja mu je podarena — to je njegov »Ka«, ili drugo Ja, — u istom smislu sunčani soko sleće na faraone prilikom krunisanja. Ali pošto je Ganimed veoma mlad, to znači da je u ikoni, u stvari, prikazan kraljev zamenik, ili interrex, koji je vladao samo jedan dan: kao Faeton (vidi 42, 2), Zagrej (vidi 30, 1), Hrisip (vidi 105, 2) i ostali. Zato Ganimeda Zeusov orao nije samo zakraljio, već ga i odneo na Olimp.

2. Kraljevsko uspenje na nebo na orlovim leđima, ili u obliku orla, rasprostranjena je religiozna maštarija. Aristofan se u svom Miru (1) ruga time što svoga heroja šalje na nebo na leđima običnog balegana. Duša keltskog junaka Lju Laja iz Mabinogiona, odletela je na nebo kao orao koga je u letu ubio Tanist. Vavilonski junak Etan, posle svete svadbe u Kišu, poleteo je na leđima orla prema nebeskom dvorcu Istar, ali je pao u more i udavio se. Njegova smrt, u stvari, nije nikako bila uobičajeni kraj godišnje žrtve, kao i kod Ikara (vidi 92, 3), već kazna za loše žetve što su usledile za vreme njegove vladavine. On je poletao da bi pronašao magičnu travku plodnosti. Ova priča je poslužila za jedan opis stalne borbe između orla i zmije, godine koja raste i godine koja opada, kralja i njegovog zamenika, i, kao u mitu o Lju Laju, orao koji u vreme zimske kratkodnevice jedva ostaje živ magičnom snagom počinje da se obnavlja. Zato nalazimo u Psalmu CIII, 5: »Tvoja se mladost obnovila kao u orla.«

3. Mit o Zeusu i Ganimedu bio je veoma rasprostranjen u Grčkoj i Rimu, jer se u njemu nalazi religiozno opravdanje za strasnu ljubav zrelog čoveka prema dečaku. Do tada se sodomija* dozvoljavala samo kao najviši oblik obožavanja boginje. Obožavaoci Kibele pokušali su da postignu ekstatičko jedinstvo s njom na taj način što bi se uškopili i oblačili kao žene. Takvo sodomsko sveštenstvo legalno je postojalo u hramovima Velike Boginje u Tiru, Jari, Hireopolju i Jerusalimu (I Kraljevi XV, 12 i 2; Kraljevi XXIII, 7). Ali nova strast, koju je, kako Tamir kaže, odobravao Apolodor (vidi 21, m), podvlači pobedu patrijarhata nad matrijarhatom. Ovo je grčkim filozofima pružilo mogućnost za intelektualnu igru, kojom su muškarci, sada kad su otkrili mogućnosti homoseksualne ljubavi bez prisustva žena, mogli da se zabavljaju. Platon je ovo iskorišćavao i upotrebljavao mit o Ganimedu da bi opravdao svoja sopstvena sentimentalna osećanja prema svojim učenicima (Faidar 79); mada je inače smatrao da je sodomija protivprirodna i nazivao mit o Zeusovom podavanju ovom poroku ''zlom kretskom izmišljotinom" (Zakoni I, . To je podržavao i Stefan Vizantijski (sub Harpagija), koji kaže da je kralj Minoj sa Krete odveo Ganimeda da mu bude drug u postelji ("dobiveni nalog od Zeusa''). Posledice širenja Platonove filozofije bilo je i to da su se grčke žene, dominantne po intelektu, degenerisale i pretvarale postepeno u neplaćene radnice i negovateljice dece svuda gde su Zeus i Apolon bili vladajući bogovi.
* Značenje ove reči odnosi se na homoseksualnost. — Prim. prev.

4. Ganimedovo ime odnosi se, verovatno, na njegovu radosnu uzbuđenost izazvanu erotskom žudnjom uoči ženidbe, a ne na Zeusovu uzbuđenost kada bi nektar dobio iz ruku svog sadruga u postelji; ali reč se u latinskom pretvorila u catamitus, što je u engleskom dalo reč »catamite«, kojom se označava pasivna uloga u homoseksualnom bludu.

5. Sazvežđe Vodolija, koje se poistovećuje sa Ganimedom, predstavljalo je najpre egipatskog boga koji je vladao nad izvorom Nila, i iz kondira sipao vodu a ne vino (Pindar: Fragmenat 110). Ali reka Nil je Grke malo interesovala.

6. Zeusov nektar, koga kasniji mitografi opisuju kao natprirodno cmo vino, bila je, u stvari, primitivna medovina smeđe boje (vidi 27, 2); a ambrozija, preukusna hrana bogova, izgleda da je bila kaša od jetčma, ulja i seckanog voća (vidi 98, 7) kojom su se hranili kraljevi, dok su njihovl siromašniji podanici jeli čapljan, tikve i žir (vidi 31, 2).

30 ZAGREJ

Zeus je tajno rodio sina Zagreja sa Persefonom, pre nego što ju je Had, njen ujak, odveo u podzemni svet. Zeus je postavio Reine sinove, kretske Kurete, ili neki kažu Koribante, da čuvaju Zagreja u kolevci u jednoj pećini na planini Ida, gde su skakali oko njega, udarajući oružjem kao što su činili i oko Zeusa u Dikti. Međutim, Zeusovi neprijatelji Titani obeleše gipsom lica i, tako prerušeni, sačekaše da Kureti zaspe. Oko ponoći izmamiše Zagreja napolje, nudeći mu dečje igračke — čigru, vrtešku, klikere, zlatnu jabuku, ogledalo i vunenu kićanku. Kad ga mučki napadoše, Zagrej se pokaza hrabar i nekoliko puta promeni oblik, pokušavajući da ih zavara; on se postepeno pretvarao u Zeusa u jarećoj koži, Krona kako stvara kišu, lava, konja, rogatu zmiju i tigra, ali kad se pretvorio u bika, Titani ga ščepaše čvrsto za rogove, sapeše mu noge i rastrgoše zubima, pa se najedoše živog mesa.
b) Atena ih je zatekla kako završavaju jezivu gozbu i, pošto je spasla Zagrejevo srce, zatvorila ga je u gipsanu figuru i udahnula joj život; tako je Zagrej postao besmrtan. Njegove su kosti skupljene i sahranjene u Delfima, a Zeus je Titane pobio gromom.1

1. Diodor sa Sicilije: V. 75, 4; Non: Dionysiaca VI, 269 i XXVII, 228; Harpocration sub apomatton; Ceces:
O Likofronu 355; Eustatije o Home-rovoj Ilijadi II, 135; Firmik Materno: O zabludama u profanoj religiji VI; Euripid: Krećani, fragment 475. Orfički fragmenti (Kern 34).
*
1. Ovaj se mit odnosi na godišnje žrtvovanje dečaka, zamenika Minoja — kralja kulta bika na Kreti. On je vladao samo jedan dan, i u toku obredne igre — koja je prikazivala pet godišnjih doba — preobražavao se u lava, kozu, konja, zmiju i mladog bika — da bi ga na kraju u tom obliku živog pojeli. Sve igračke kojima su ga Titani namamljivali da izađe bile su predmeti koje su i filozofski orfici tradicionalno upotrebljavali prilikom prinošenja žrtve, ali su umesto dečaka proždirali živog mladog bika. Zvečka se dobijala na taj način što se o uzicu vezivao neki šuplji kamen ili parče grnčarije, koji bi, pri bržem kretanju, proizvodili šum sličan oluji; vunena kićanka se, verovatno, upotrebljavala da se Kureti premazuju belilom — Kureti su bili mladići koji su odsekli svoju prvu kosu i posvetili je boginji Kar (vidi 95, 5). Oni su se još zvali i Koribanti, ili okićeni igrači. Ostale igračke Zagrejeve objašnjavaju prirodu svečanosti u kojoj su se učesnici sjedinjavali s bogom; čigra je bila drevni amblem boginje u čije ime su ga Titani žrtvovali (vidi 20, 2); ogledalo je predstavljalo drugo ja ili duh ličnosti; zlatne jabuke su propusnica za Jelisej, piljci od koštanih zglavaka — njegova božanska svojstva (vidi 17, 3).

2. Jedna kretska himna, otkrivena pre nekoliko godina u blizini jedne pećine u planini Dikta, upućena je Kronjanu, najslavnijem od svih mladića, koji igrajući predvodi demone i podskakuje kako bi uvećao plodnost zemlje i stada i osigurao uspeh ribarima. Džejn Harison u ''Temidi'' pretpostavlja da su se zaštitnici sa štitovima koji se pominju kao »oni što uzeše tebe, besmrtno dete, od Ree«, samo pretvarali da ubijaju i jedu žrtvu, jer je to bio obred za uvođenje u njihovo tajno udruženje. Ali sve ovakve lažne smrti putem obreda, za koje se zna da su se dešavale na raznim krajevima sveta, izgleda da se neizostavno zasnivaju na tradiciji stvarne ljudske žrtve; a kalendarske promene, koje je Zagrej izveo kao svoja preobraženja, izdvajaju ga od običnih članova totemskog bratstva.

3. Poslednja Zagrejeva transformacija u tigra objašnjava se njegovim poistovećenjem sa Dionisom (vidi 27, c), o čijoj smrti i vaskrsnuću postoji ista priča, iako se pominje kuvano meso umesto živog, i Reino ime umesto Ateninog. I Dionis je bio rogata zmija — on je imao rogove i zmijolike uvojke kad se rodio (vidi 27, a) — a njegovi orfički obožavaoci jeli su ga osvećenog i preobraženog u bika. Zagrej je postao ''Zeus u jarećoj koži'', jer se Zeus, ili njegov zamenik dečak, bio uzneo na nebo obučen u kaput napravljen od kože koze Amalteje (vidi 7, 6). "Kron koji pravi kišu'' je čegrtaljka što se upotrebljava pri obredu za izazivanje kiše. U kontekstu su Titani, Titanoi, "ljudi namazani belom kredom", bili sami Kureti, prerušeni tako da ih duh žrtve ne prepozna. Kad se prinošenje ljudskih žrtava izobičajilo, Zeus je predstavljen kako se gromom baca na Kanibale; a Titani, ''gospodari sedam dana u nedelji", pobrkani su sa Titanoima, ''ljudima bele krede«, zbog svoga neprijateljstva prema Zeusu. Nijedan se orfik, posvećen u tajnu, koji je jedanput okusio meso svoga boga, nikada više nije dotakao mesa ma koje vrste.

4. Zagrej—Dionis bio je poznat i u Palestini. Prema tablicama iz Ras Samre, Aštar je privremeno zauzeo presto na nebesima, dok je bog Baal propadao u podzemnom svetu, jer je jeo hranu mrtvih. Aštar je bio dete, i kad je seo na presto, noge mu nisu dodirivale prečagu na stolici; Baal se iznenada vratio i ubio ga tojagom. Mojsijev zakon je zabranjivao gozbe u čast Aštara:
»Nemoj kuhati jareta u mlijeku majke njegove« — to je zapovest koja se ponavlja tri puta. (Izlazak XXIII, 19; XXXIV, 26; Peta knjiga Mojsijeva XIV, 21).

31 BOGOVI PODZEMNOG SVETA

Kad duša silazi u Tartar, čiji je glavni ulaz u gaju crnih topola pored izvora Okeana, pobožni rođaci je snabdeju novčićem stavivši joj ga pod jezik. To je namenjeno pohlepnom Haronu, koji duše prevozi u napukloj barci preko reke Stig. Ova smrznuta reka je zapadna granica Tartara1, a pritoke su joj Aheron, Flegeton, Kokit, Aorna i Leta. Duše koje nemaju novčić moraju beskonačno da čekaju pored obale; osim ako ne podvale svome vođi Hermesu i ne uvuku se na zadnji ulaz kod lakonskog Tajnara.2 Troglavi, ili, neki kažu, pedesetoglavi pas, po imenu Kerber, čuva drugu obalu reke Stig, spreman da rastrgne i žive uljeze i odbegle duše.3
b) Prva oblast Tartara su nevesela Asfodelska polja, gde duše junaka besciljno lutaju među mnoštvom manje značajnih mrtvaca, koji žamore kao slepi miševi i gde je još samo Orion voljan da lovi duhove jelena.4 Svaka duša bi radije bila rob najsiromašnijem seljaku nego što bi pristala da vlada Tartarom. Jedino njihovo uživanje su žrtve livenice, kad bi živi, u njihovu čast, prosipali krv. Pijući je, osećali su se gotovo kao da su opet živi ljudi. Iza ovih livada leže Ereb i dvorac Hada i Persefone. Nedaleko, s leve strane dvorca, beli čempres pruža hlad jezeru Let, oko koga se obične duše skupljaju da piju vodu. Poneki izbegavaju ovu vodu, i umesto nje piju sa jezera Uspomene u senci belih topola (?), što im daje izvesnu prednost nad ostalim dušama.5 Na mestu gde se susreću tri puta, trojica sudija, Minoj, Radamant i Ajak, neprekidno sude novodošlim dušama. Radamant presuđuje Azijatima, a Ajak Evropljanima; ali obojica teže slučajeve šalju Minoju. Pošto se izrekne presuda, dušu upućuju jednim od tri puta: jedan vodi nazad, u asfodelske livade, i njime idu oni koji nisu ni dobri ni rđavi; drugi vodi u kazneno polje Tartara, kuda upućuju sve zlikovce, a treći vodi u jelisejski voćnjak, gde odlaze oni koji za života behu plemeniti i puni vrlina.
c) Jelisej, kojim vlada Kron, leži pored Hadovog poseda, a ulaz mu je u blizini Jezera uspomena, ali samo jezero nije deo Jelisejskog polja; Jelisej je srećna zemlja u kojoj večito vlada dan, gde nema hladnoće ni snega, gde svira muzika i gozbe nikada ne prestaju, i čiji stanovnici mogu kad god zažele ponovo da se rode. Nedaleko se nalaze srećna ostrva za one koji su se tri puta rađali i tri puta zaslužili Jelisej.6 Ali neki kažu da na Crnom moru, prekoputa delte Dunava, postoji još jedno ostrvo sreće, ono je pošumljeno i prepuno divljih i pitomih životinja, a tu se duše Helene i Ahileja provode na svečanoj gozbi koja ne prestaje i recituju Homerove stihove junacima-učesnicima u događajima što se slave u njima.7
d) Had je svirep i ljubomorao čuva svoja prava. Veoma retko posećuje gornji svet, osim kakvim poslom i kad ljubavna požuda ovlada njime. Jednom je zasenio sjajem svojih zlatnih kočija sa četiri crna konja nimfu Mintu, i bio bi je obljubio bez teškoća da se kraljica Persefona utom nije pojavila i nimfu pretvorila u finu mirišljavu biljku mentu. Jednom drugom prilikom Had je pokušao da siluje nimfu Leuku, ali je ona na sličan način pretvorena u belu topolu i ostala pored Jezera
uspomena.8 Had namerno ne dozvoljava nikome od svojih podanika da pobegne i veoma je malo onih koji su posetili Tartar i vratili se živi te tako mogli da ga opišu, i zato je Had najomraženiji od svih bogova.
       e) Had nikad ne zna šta se događa gore na zemlji ili na Olimpu9. jer do njega dopiru samo pojedinačna obaveštenja koja dobija kad smrtni lupe rukom o zemlju i pomenu njegovo ime i zakletvu ili kletvu. Njegov najdragoceniji posed je šlem koji ga čini nevidljivim. Dali su mu ga Kiklopi u znak zahvalnosti, kad je, po Zeusovom nalogu, pristao da ih pusti. Sva bogatstva, drago kamenje i plemeniti metali koji se nalaze u zemlji njegova su svojina, ali on nema poseda iznad zemlje, osim nekih mračnih hramova po Grčkoj i, možda, stado ili krdo na ostrvu Eritreji, za koje neki kažu da, u stvari, pripada Heliju.10
     f) Međutim, kraljica Persefona umela je da bude i blaga i milostiva. Ona je verna Hadu, ali nema dece s njim i više voli da se druži sa Hekatom, boginjom vešticom, nego da provodi vreme sa svojim mužem.11 Sam Zeus toliko poštuje Hekatu da joj nikada nije osporio neka ranija prava: mogla je da dariva smrtnike i da uzima od njih šta god je želela. Ona je imala tri tela i tri glave — lavlju, pseću i kobilju.12
     g) Tisifona, Alekta i Megajra, Erinije ili Furije, žive u Erebu i starije su od samog Zeusa i svih Olimpljana. Njihova je dužnost da čuju sve žalbe smrtnika — starih na mlade, roditelja na decu, gostiju na domaćine i potčinjenih na domaće starešine i gradske većnike — i da kažnjavaju takve zločine hvatajući krivce bez odlaganja, proganjajući ih bez odmora i stanke, od grada do grada, iz zemlje u zemlju. Tri Erinije su starice sa zmijama umesto kose, sa psećim glavama i kao ugalj crnim telima, sa krilima kao u slepog miša i zakrvavljenim očima.13 Nije mudro pominjati im imena u razgovoru; i zbog toga su dobile neobičnu zamenu za svoja imena — Eumenide; to znači »milostive« — kao što je i Had nazvan Pluton, ili Pluto, »bogati«.

1. Pausanija: X, 28, I;
2. Apolodor: 11, S, 2; Strabon: VIII, 5, 1,
3. Homer: Ilijada VIII, 361; Hesiod: Teogonija 311; Apolodor: loc. cit.; Euripid: Herakle 24;
4. Homer: Odiseja XI, 539; XI, 57Z—5; XI, 487—91;
5. Petelija orfička tablica;
6. Platon: Gorgija 168; Pindar: Olimpijske ode II, 68—80; Hesiod: Radovi i dani 167;
7. Pausanija: III, 19, 11; Filostrat: Heroika X, 32—40;
8. Strabon: VIII, 3, 14; Servije o Vergilijevim Eklogama VII, 61;
9. Homer: Ilijada IX, 158—9; XX, 61;
10. Homer: Ilijada IX, 567; Apolodor: II, 5, 10; Sholijast uz Pindarove Istamske ode VI, 32;
11. Apolonije sa Roda: III, 829; Ovidije: Metamorfoze XIV, 405; Sholijast uz Teokritove Idile II, 12;
12. Hesiod; Teogonija 411—52;
13. Apolodor: I, 1, 4; Homer: Ilijada IX, 454—7; XV, 204; XIX, 259; Odiseja II, 131 1 XVII, 475;     
      Ajshil: Eumenide 835 1 Hoefore 290 i 924; Euripid: Orest 317, Orfička himna LXVII, 5.
*
1. Mitografi su napravili veliki napor i dali sve od sebe da izmire protivurečna mišljenja o tome kakvu su predstavu o podzemnom svetu i životu posle smrti imali primitivni stanovnici Grčke. Po jednom shvatanju, duše su živele u svojim grobovima ili u podzemnim pećinama i pukotinama i mogle su da uzimaju oblik zmije, miša, slepog miša, ali nikako da se reinkarniraju u ljudsko biće. Po drugom shvatanju, duše svetih kraljeva kretale su se slobodno po ostrvima gde su im bili grobovi. Po trećem, duhovi su mogli opet da postanu ljudi na taj način što bi ušli u pasulj, orah, ili. ribu, koju bi pojele njihove buduće majke. Četvrta verzija je da su duše mrtvih odlazile na daleki sever, gde sunce nkad ne sija; i ako bi se ikad vraćale, javljale bi se kao plodonosni vetar. Suprotno ovom, po petoj verziji, duše su odlazile daleko na zapad, u svet duhova sličan zemaljskom, koji se nalazio tamo gde sunce zalazi iza okeana. I najzad, po šestom shvatanju, duh je bivao kažnjavan već prema načinu života koji ie vodio. Svemu ovome mističari su dodali i teoriju metempsihoze, seljenja duše; taj proces mogao se donekle kontrolisati magičnim formulama.

2. Persefona i Hekata su predstavljale prehelensku nadu u ponovno rođenje; a Had je bio helenska predstava o neizbežnosti smrti. Kron je, pored sve svoje krvave istorije, produžio da uživa večna zadovoljstva u Jeliseju, jer je to oduvek bila povlastica svetog kralja, a isto je obećavano i Menelaju (Odiseja IV, 561), ne zbog toga što se odlikovao nekom naročitom vrlinom ili hrabrošću, već zato što je bio Helenin muž, a ona je pak bila sveštenica spartanske Boginje Mesec (vidi 159, 1). Homerski pridev asphodelos, koji ide uz leimones (»livade«, verovatno znači ''u dolini onoga što ne može biti pretvoreno u pepeo'' (od a = ne, spados = pepeo, elos = dolina), pri čemu se misli na duh heroja koji ostaje besmrtan iako mu je telo spaljeno; u Grčkoj su osnovna hrana, pre nego što se saznalo za žito, bili koren i seme biljke asfodel, pa su nju namenjivali i duhovima umrlih — svuda sem u Arkadiji, koja se ishranjivala žirom. Asfodel raste svuda, Čak i na ostrvima na kojima nema vode, a duhovi su, kao i bogovi, izbirljivi kad je u pitanju hrana. Jelisej, izgleda, znači »zemlja jabuka« — alisier je pregalska reč za oskorušu, a Avalon kralja Artura i latinski Avernus ili Avolnus potiču od indoevropskog korena abol, što znači jabuka.

3. Kerber je grčki parnjak Anija, psoglavog sina libljske boginje smrti Neftide, koji je sprovodio duše u podzemni svet. U evropskom folkloru, koji je delom libijskog porekla, čopor pasa uz lavež gonio je duše prokletih u severni pakao — psi su se zvali Anvam, Hern, Artur ili Gabrijel. Ovaj mit o psima stvorio se na osnovu prizora letnje migracije divljih gusaka, koje su se bučno selile ka svojim leglima u arktičke predele. Kerber je u početku imao deset glava, kao avetinjski čopor koji je rastrgao Aktajona (vidi 22, 1); kasnije je bio troglav, kao i njegova gospodarica Hekata (vidi 134, 1).

4. Rečicu u Arkadiji, koja se zove Stig (''mrska''), za čiju se vodu smatralo da je smrtonosno otrovna, tek su kasniji mitografi smestili u Tartar. Aheron (»potok uzdisaja») i Kokit (»tužbalica«)
izmišljeni su nazivi da se opiše beda i jad smrti. Aorna (''bez ptica'') netačan je grčki prevod od italičkog Avernus. Leta znači »zaborav«, a Ereb ''pokriven''. Flegeton (»gorući«) odnosi se na običaj spaljivanja, a možda i na teoriju po kojoj grešnici gore u potocima lave. Tartar izgleda da je bila udvostručena prehelenska reč tar, koja se javljala u imenima naselja na zapadu; tek kasnije doblla je značenje pakla.

5. Crne topole bile su posvećene Boginji Smrti (vidi 51, 7, i 170, 1); a bele topole ili jasike — ili Persefoni kao boginji obnavljanja, ili Heraklu, koji je poharao pakao (vidi 134, f). Zlatni ukrasni pokrivači za glavu od jasenovog lišća nalaženi su u mesopotamskim grobnicama iz četvrtog milenijuma pre naše ere. Orfičke ploče ne naznačuju vrstu drveća pored Jezera uspomena; verovatno je to bela topola u koju je bila pretvorena Leuka, ali je možda i orahovo drvo, amblem mudrosti (vidi 86, 1). Smatralo se da je drvo belog čempresa večito, pa se upotrebljavalo za domaće škrinje i sanduke.

6. Had je imao hram u podnožju planine Minte u Elidi, i njegova otmica Minte (»menta«) verovatno dolazi zbog toga što se menta u pogrebnim obredima upotrebljavala zajedno sa ruzmarinom i mirtom, da bi se prigušio zadah raspadanja. Napitak od ječma koji je Demetra pila u Eleusini bio je začinjen mentolom (vidi 24, e). Iako mu se pripisuje da poseduje i sunčano stado Eriteje ("crvena zemlja''), jer je to bilo mesto gde je sunce sretalo svoju noćnu smrt, Had se češće u ovom kontekstu naziva Kron ili Gerion (vidi 132, 4).

7. Hesiod prikazuje Hekatu u stvari kao trojnu boginju, najmoćniju od svih na nebu, zemlji ili Tartaru, ali su Heleni stalno isticali njegovu razornu moć na račun stvaralačke, dok je najzad nisu sveli na nedopuštene obrede crne magije, naročito na raskršćima triju puteva. To što joj Zeus nije nikada uskratio stara prava i moć da ispuni svaku želju smrtniku, u stvari je popuštanje tesalijskim vešticama, kojih se svako smrtno plašio. Njene tri glave — lava, psa i konja — svakako se odnose na raniju trodelnu godinu, gde je pas bio pseća zvezda Sirijus; to isto znače i tri Kerberove glave.

8. Hekatine družbenice Erinije su oličenje nasilja, neposlušnosti i greha prema materi (vidi 105, k i 114, 1). Potčinjeni i gosti bili su pod zaštitom Hestije (vidi 20, c) i rđavo se ponašati prema njima značilo je ne poslušati i uvrediti boginju ognjišta.

9. Malo ostrvo Leuka, najveće na Crnom moru, sada je rumunsko ostrvo na koje se smeštaju kažnjenici (vidi 164, 3).

32 TIHA I NEMESIDA


Tiha je Zeusova kći, kojoj je on dao moć da odlučuje o sudbini smrtnika. Ona nekoga zasipa darovima iz roga obilja, a druge lišava svega što imaju. Ona je potpuno neodgovorna za svoje postupke i trči unaokolo igrajući se loptom, kako bi uvećala nesigurnost sreće; nekad gore, nekad dole. Ali čim bi se neki čovek koga je Tiha obdarila obiljem pohvalio svojim bogatstvom, ne žrtvujući pritom jedan deo bogovima i ne olakšavajući nemaštinu svojih sugrađana, stara boginja Nemesida počela bi da ga proganja.1 Nemesida stanuje u Ramnuntu, nosi jabukovu grančicu u jednoj ruci, a točak u drugoj, na glavi ima srebrnu krunu, ukrašenu jelenima, a bičevi joj vise o pojasu. Ona je kći Okeana i ima nešto od Afroditine lepote.
b) Neki kažu da se Zeus zaljubio u Nemesidu i proganjao je po zemlji i moru. Iako je stalno menjala oblik, on ju je, najzad, silovao kad je uzela na sebe oblik labuda, i iz jajeta koje je snela izašla je Helena, lepotica što je bila povod trojanskom ratu.2
1. Pindar: Olimpijske ode XII, 1—1; Berodot: I, 34 1 III, 40; Apolonije sa Roda: IV, 1012—3; Sofokle:   
Filoktet 518;
2. Pausanija: I, 33, 3; Atenaj: navodi Homerovu Kipriju, str. 334, b; Apolodor: III, 10, T.
*
1. Tiha (»sreća«), kao Dika i Adeon (oličenje prirodnog zakona ili pravde i sramote), bila je veštačko božanstvo koje su izmislili rani filozofi; Nemesida je (»onaj što joj pripada po zakonu«) bila nimfa — boginja smrti u životu (vidi 18, 3), kojoj su filozofi kasnije pripisali ulogu da s moralne tačke gledišta procenjuje kako se upotrebljavaju darovi Tihe. Točak koji je držala Nemesida bio je, u početku, sunčana godina — to se pretpostavlja po imenu njene rimske parnjake Fortune, od reči vortumna (''ona koja okreće godinu''). Kad bi točak opisao pola kruga, sveti kralj je bio na vrhuncu sreće i spreman da umre — ovo naznačuju Aktajonovi jeleni na Nemesidinoj kruni (vidi 22, 1) — kad bi točak opisao pun krug, sveti kralj bi se svetio suparniku koji ga je istisnuo. Nemesidin bič je ranije služio za ritualno šibanje, u znak molbe da voćke daju ploda, a njive žetvu, a jabukova grančica važila je kao propusnica za Jelisej (vidi 53, 5; 80, 4; 1 133, 4).

2. Nemesida za kojom je jurio Zeus (vidi 62, b), nije filozofska zamisao o božanskoj osveti uobraženim smrtnicima. Ona je bila Boginja Nimfa, čije je obično ime bilo Leda. U prehelenskom mitu boginja je jurila za svetim kraljem, a on se preobražavao da bi je zavarao. Svaki lik u koji se preobrazio označavao je jedno godišnje doba (vldi 30, 1). Boginja je pratila ta preobraženja i odgovarala na njih time što se i ona preobražavala, dok ga na kraju, o letnjoj dugodnevici, ne bi rastrgla. U helenskim mitovima uloge su obratne: boginja beži, menja oblike, a kralj je proganja i, na kraju, savlađuje kao u priči o Zeusu i Metidi (vidi 9. d) ili Peleju i Tetidi (vidi 81, k). Mora biti da su sva preobraženja bila naznačena na paocima točka koji drži Nemesida; ali u Homerovoj Kipriji pominju se samo riba i »različite životinje» (vidi 89, 2). »Leda« je samo drugi oblik od Lete ili Letone, koju nije progonio Zeus već Piton (vidi 14, a). Labudovi su bili posvećeni boginjama (Euripid: Ifigenija na Tauridi 1095), zbog belog perja, zatim i stoga što su, leteći u jatu, stvarali znak »V« — ženski simbol, a i zato što su se u leto, radi rasplođavanja, selili prema severu u nepoznate krajeve i sa sobom odnosili dušu svetoga kralja (vidi 33, 5 i 142, 2).

3. Filozofsku Nemesidu su obožavali u Ramnuntu, gde se, prema Pausaniji (I, 33, 2—3), na vest o pomorskom porazu kod Salamine, prisilno povukao persijski vojskovođa koji je baš nameravao da tu postavi beli mermerni trofej u slavu pobede nad Atikom; taj mermerni trofej je služio umesto lika lokalne boginje — Nimfe Nemeside — ta Nemesida bila je oličenje ''božanske osvete'', a ne oličenje ''onoga što zakon određuje'', pri čemu se mislilo na godišnju dramu prinošenja ljudske žrtve; u svakom slučaju kod Homera je nemesis bilo samo toplo ljudsko osećanje da treba sve pošteno platiti ili posao savesno izvesti. Ali Nemesida, Boginja Nimfa, nosila je i naziv Adrasteja (''neizbežna'' — Strabon: XIII, I, 13), a tako se zvala i Zeusova dojilja, Nimfa jasenovog kulta (vidi 7, b), a kako su jasenove Nimfe i Erinije bile sestre, rođene od krvi Uranove, ovo može da bude odgovor zašto se za Nemesidu vezuje osveta. Jasenovo drvo bilo je jedan od oblika u koji se u toku godine pretvara boginja, a taj njen vid bio je veoma značajan za njene obožavaoce pastire, jer je označavao treće godišnje doba, kad su velike grmljavine, i u koje pada mesec kada se ovce jagnje (vidi 52, 3).

4. Nemesida je ime kćerke Okeana, jer je kao Boginja Nimfa sa Jabukovom grančicom bila još i u moru rođena Afrodita i sestra Erinijama (vidi 18, 4).

33 DECA MORA

Pedeset Nereida, nežnih i dobronamernih pratilja morske boginje Tetide, su sirene, kćeri nimfe Doride i Nereja, starog proroka što stanuje u moru i ima moć menjanja sopstvenog oblika.1
b) Njihove rođake Forkide, deca Kete i Forkija, jednog drugog starog morskog čoveka, jesu Ladona, Ehidna i tri Gorgone, koje žive u Libiji; uz to još i tri Graje, a neki kažu i tri Hesperide. Gorgone su se zvale Stejna, Eurijala i Medusa, koja je kao mlada bila lepotica. Ali se jednog dana Medusa volela sa Posejdonom, a Atena je pretvorila u krilato čudovište, uvređena što ih je zatekla u ljubavnom činu u jednom od svojih hramova. Čudovište je imalo buljave oči, ogromne zube, isplažen jezik, metalne čeljusti i uvojke od zmija, a pogledom je pretvaralo ljude u kamen. Kad je Persej konačno obezglavio Medusu, a Posejdonova deca Krisaor i Pegas iskočila iz njenog mrtvog tela, Atena je pričvrstila njenu glavu na svoj štit; neki kažu da je Atenin štit bio načinjen od Medusine kože, koju je sama Atena odrala.2
c) Graje su bledolike i slične labudovima, ali sa kosom sedom od rođenja, i sve su tri imale svega jedno oko i jedan zub. Imena su im Enija, Pemfreda i Dejna.8
d) Tri Hesperide, imenom Hespera, Ajgla i Eriteja, živele su daleko na zapadu, u voćnjaku koji je Majka Zemlja darovala Heri. Neki ih zovu kćerima Noći, neki kćerima Atlanta i Hespere, kćerima Hespija; one su lepo pevale.4
e) Jedna polovina Ehidne bila je lepa žena, a druga polovina pegava zmija. Ona je nekad živela u dubokoj pećini, među Arimima, gde je jela žive ljude i gajila svoje potomstvo, strašna čudovišta začeta sa njenim mužem Tifonom; ubio ju je stooki Arg dok je spavala.5
f) Ladon je bio zmija obdarena ljudskim govorom, i čuvao je Hesperidama zlatne jabuke, sve dok ga Herakle nije ubio.6
g) Nerej, Forkij, Taumant, Euribija i Keta su deca koju je Majka Zemlja rodila Pontu; i zato Forkide i Nereide tvrde da su rođake Harpijama. One su plavokose i brzokrile kćeri Taumanta i okeanske nimfe Elektre, hvataju zločince i predaju ih Erinijama da bi ih kaznile, a žive u pećini na Kreti.7

1. Homer: Ilifada XVIII, 36; Apolodor: I, 2, 7;
2. Hesiod: Teogonija 270 1 333; Apolodor: II, 4, 3; Ovidije: Metamorfoze IV, 792—802; Sholijast uz
Apolonija sa Roda: IV, 1399; Euripid: Ijon 989;
3. Hesiod: Teogonija 270—4; Apolodor: II, 4, 2;
4. Hesiod: Teogonija 215 i 518; Diodor sa Sicilije: IV, 27, 2; Euripid: Heracle 394;
5. Homer: Ilijada II, 783; Hesiod: Teogonija 295; Apolodor: II, 1, 2;
6. Hesiod: Teogonija 333—S; Apolonije sa Roda: IV, 1397; Apolodor: II, 5. 11;
7. Apolodor: I. 2. 6: Hesiod: Teogonija 265—9; Homer: Odiseja XX, 77—8; Apolonije sa Roda: II,
298—9.
*
1. Izgleda da je naziv Mesečeve Boginje Eurinome («prostrana vladavina« ili »velika lutalica«) proglašavao njenu vlast nad zemljom i nebom; Euribija (»široka snaga«) vladarka je mora; Euridika (»široka pravda«) postala je vladarka podzemlja. Muškarce za žrtve prinosili su joj kao Euridiki, a njihovu smrt je tobože izazvalo trovanje od ujeda zmije (vidi 28, 4; 154, b i 108, e). Smrt Ehidne od Argove ruke verovatno se odnosi na potiskivanje kulta zmijolike boginje u Argolidi. Njen brat Ladon je proročka zmija koja ugrožava svaki raj, jer se obavija oko jabukovog drveta (vidi 133, 4).

2. Drugi nazivi za Euribiju su: kao boginja morskih dubina — Tetida (»ona koja raspolaže«) ili Tetija; kao morsko čudovište — Keta, što odgovara jevrejskoj Rahabi, ili vavilonskom čudovištu Tijamat (vidi 73, 7); Nereida, kao boginja mokrog elementa; Elektra, ona koja proizvodi ćilibar, najveću dragocenost iz mora za drevne narode (vidi 148, 11); Taumant, kao čudesna; i Dorida kao darežljiva. Nerej — nazivan   još i Protej ("prvi čovek'') — proročki »starac iz mora«, dobio ime po Nereidi, a ne ona po njemu, izgleda da je bio proročki sveti kralj, sahranjen na priobalnom ostrvu (vidi 133, d); u vreme ranog keramičkog slikarstva njega su slikali sa ribljim repom, lavom, jelenom i zmijom otrovnicom kako mu se pojavljuje iz tela. Protej u Odiseji na sličan način menja svoj oblik da bi obeležio godišnja doba kroz koja prolazi sveti kralj od rođenja do smrti (vidi 30, 1).

3. Pedeset Nereida izgleda da su bile kao neka zajednica od pedeset mesečevih sveštenica čiji su tajanstveni obredi ribarima osiguravali dobar ulov ribe; a Gorgone, predstavnice Trojne Boginje, nosile su proročke maske sa isplaženim jezikom, groznim krezubim ustima i strahovito izbuljenim očima, u nameri da zaplaše strance i sačuvaju Boginjine misterije (vidi 73, 9). Homerovi sinovi su znali samo za jednu jedinu Gorgonu, koja je bila senka u Tartaru (Odiseja XI, 633—5) i čije se glave Odisej plašio (Odiseja XI, 634); Atena je nosila njenu masku na svom štitu, bez sumnje da bi opominjala ljude da ne budu radoznali kakve se božanske tajne sakrivaju iza maske. Grčki pekari su stavljali Gorgoninu masku na svoje peći ne bi li zastrašili besposličare i odvratili ih da otvaraju peć i ometaju pečenje hleba. Gorgonina imena — Stejna (»jaka«), Eurijala (''lutajuća'') i Medusa (»prepredena«) — nazivi su za Mesečevu Boginju; orfici su nazivali mesečevo lice »Gorgonina glava».

4. Posejdon je sa Medusom začeo Pegasa, slično kao što je začeo konja Ariona sa Demetrom kad se prerušila u kobilu (vidi 16, f); oba mita, u stvari, opisuju kako se Posejdonovi Heleni na silu žene mesečevim sveštenicima, bez obzira na njihove gorgonske maske i preuzimaju od kulta svetih konja obrede molepstvija za kišu. Demetrina maska se još čuvala u kamenoj škrinji u Feneju, a tu masku stavljao je Demetrin sveštenik kad je izvodio obred šibanja konopcem da bi oterao duhove pakla (Pausanija:VIII,15,1).

5. Demetrin znak mladog meseca Hrisaor je zlatan srp ili kratka zavrnuta sablja; kraljevski supruzi Demetrinih sveštenika nosili su ove znake kad bi zastupali svoje žene. Atena je u ovoj verziji izdajnica stare vere, Zeusova saradnica ponovo rođena iz njegove glave (vidi 9, 1). Tri Harpije, po Homeru, oličavale su burne vetrove (Odiseja XX, 66—78), ali su, u stvari nekadašnja Atena, Trojna Boginja u vidu razorne sile. To su bile i Graje, tri Graje, kako to pokazuju i njihova imena — Enija (»ratna«). Pemfreda (''zolja'') i Dejna (»strašna»); njihovo zajedničko jedno jedino oko i zub su loša tumačenja svetih slika (vidi 73, 9), a labud je ptica smrti u evropskoj mitologiji (vidi 32, 2).

6. Forkij, oblik muškog roda od Forkida, boginja sa likom krmače (vldi 74, 4 i 96, 2), koja proždire leševe, pojavljuje se u latinskom i kao Orcus, što je naziv za Hada, i kao porcus, što znači uštrojeni vepar. Gorgone i Sive zvane su Forkide, jer je smrt ćekala one koji profamšu boginjine misterije. Proročka mudrost Forkija mora biti da se odnosila na proročište kulta svinja (vidi 24, 7).

7. Imena Hesperida, koje su opisane kao kćeri Kete i Forkija, ili Noći i Atlanta (vidi 39, 1 i 133, e), proistekla su iz zalaska sunca. Tada je nebo zeleno, žuto i crveno, kao jabukovo drva prepuno ploda; sunce, prepolovljeno horizontom kao grimizna polutka jabuke, dramatično susreće svoju smrt u zapadnim talasima.  Kad sunce zađe, pojavi se Hesper (''Večemjača''). Ova zvezda bila je posvećena boginji ljubavi Afroditi, a jabuka je poklon kojim su njene sveštenice uz ljubavne pesme namamljivale Kralja, predstavnika sunca, u smrt; ako je jabuka presečena popreko, na oba preseka pojavljuje se petokraka zvezda.

34 EHIDNIN POROD

Ehidna je Tifonu rodila strahovit nakot: Kerbera, troglavog psa iz Pakla; Hidru — mnogoglavu vodenu zmiju koja živi u Lerni: Himajru, kozu koja bljuje vatru, sa lavljom glavom i zmijolikim telom, i Ortra, dvoglavog psa Gerionova, koji je obljubio rođenu majku i s njom izrodio Sfingu i Nemejskog lava.1
1.   Hesiod: Teogonija 308.
*
1. Kerbera (vidi 31, a i 134, e) Dorci brkaju sa psoglavim egipatskim bogom Anibom, koji je odvodio duše u Podzemlje. Izgleda da je on u početku bio boginja smrti Hekata, ili Hekaba (vidi 168, 1); boginju su slikali kao kučku, jer psi jedu leševe i laju na mesec.
2. Himajra je, izgleda, bila kalendarski simbol trodelne godine (vidi 75, 2), čiji su amblemi bili lav, koza i zmija.
3. Ortro (vidi 132, d), čiji su porod bili Himajra, Sfinga (vidi. 105, e) Hidra (vidi 60, h i 124, c) i Nemejski lav (vidi 123, b) je pseća zvezda Sirijus, čijom je pojavom na nebu počinjala atenska nova godina. Ortro je imao dvoliku glavu kao Janus, jer je preuređena atenska godina imala dva a ne tri godišnja doba:
Ortrov sin, Lav, bio je amblem za prvu, a njegova kćerka, Zmija, bila je amblem za drugu polovinu godine. Kad je iščezao amblem koze, Himajra je ustupila mesto Sfingi krilatog lavljeg tela i zmijskog repa. Kako je reformisana nova godina počinjala u vreme kad je Sunce bilo u znaku Lava, a dani pseće zvezde Sirijusa već počeli, Ortro je gledao u dva pravca — napred, u novu godinu, i nazad — u staru — kao i kalendarska boginja Kardeja, koju su Rimljani tim povodom nazivali Postvorta ili Antevorta. Ortro se zvao »rani«, verovatno zato što je uvodio novu godinu.