15 ROĐENJE EROTA

Neki tvrde da je Erot, rođen iz sveopšteg jajeta, bio u stvari prvi od svih bogova, nijedan od ostalih nije mogao biti rođen pre no što je on postao; oni ga smatraju vršnjakom Majke Zemlje i Tartara, i ne priznaju da je imao ni oca ni majku, dok je po drugima Erotova mati bila Ejlejtija — boginja dečjeg rođenja.1
b) Postoji i predanje da je Erot Afroditin sin sa Hermesom ili Arejem, ili čak sa sopstvenim ocem — Zeusom; takođe se priča da ga je začela Irida sa Zapadnim vetrom. On je bio raspušten dečak koji nije poštovao ni starost ni društveni položaj, već je na svojim zlaćanim krilima leteo unaokolo, gađajući nasumce svojim oštrim strelama i ćudljivo raspaljivao srca strastvenom pomamom.2
1. Orfička himna V; Aristotel: Metafizika I, 4; Hesiod: Teogonija 120;
Meleagar: Epigrami 50; Olen, navodl ga Pausanija: IX, 27, 2;
2. Kikero: O prirodi bogova III, 23; Vergllije: Ciris 134; Alkaj, navodi ga Plutarh: Amatorijus 20.
*
1. Za Hesioda je Erot ("polna strastvenost") bio čista apstrakcija. Rani Grci su ga opisivali kao Kera, ili krilatog »Duha«, kao Starost, ili Kugu, što u prenosnom smislu znači da posledice neobuzdane polne strasti mogu biti nezgodne po društvene odnose. Kasniji pesnici su, pak, počeli perverzno da uživaju u Erotovim ludostima, tako da je u Praksitelovo vreme sentimentalno slavljen kao lepota mladosti. Njegovo najčuvenije svetilište bilo je u Tespiji, gde su ga Bojoćani poštovali kao jednostavan falistički stub — pastirskog Hermesa ili Prijapa, pod različitim imenom (vidi 150, a). Razna mišljenja o njegovim roditeljima lako se daju objasniti. Hermes je bio falistički bog; i Arej, kao bog rata, povećavao je žudnju među ženama ratnika. Afrodita kao mati i Zeus kao otac — mogu se shvatiti kao aluzija na to da seksualna strast ne zazire ni od rodoskvrnuća; i najzad priča kako je Erota začela Duga sa Zapadnim vetrom samo je lirska maštarija. Ejlejtija, ''ona što dolazi ženama na porođajnoj postelji", bio je naziv za Artemidu; reč znači da nema jače ljubavi od materinske.

2. Erot nikada nije smatran dovoljno odgovornim da bi kao bog zauzeo mesto u vladajućoj olimpijskoj porodici dvanaestorice.

16 POSEJDONOVA NARAV I DELA

Pošto su zbacili svoga oca Krona, Zeus, Posejdon i Had bacali su kocku da bi utvrdili ko će vladati nebom, ko morima, a ko tamnim podzemnim svetom, s tim što bi, kako su se dogovorili, vlast na zemlji zajednički delili. Zeusu tako pripade nebo, Hadu podzemni svet, a Posejdonu more. Posejdon, jednak bratu Zeusu po veličanstvu, ali ne i po vlasti, a po prirodi goropadan i svađalica, odmah se dade na posao da sagradi sebi podvodni stan van Ajgeje u Euboji. U prostranim štalama držao je bele zaprežne konje sa bronzanim potkovicama i zlatnim grivama i zlatne kočije od kojih je bura odmah prestajala, a morska čudovišta se podizala na površinu mora, poigravajući oko njih.1
b) Želeo je da se oženi ženom koja bi se u morskim dubinama osećala kao kod kuće, pa je počeo da se udvara Tetidi Nereidi; ali kad Temida obnarodova proročanstvo da će svaki sin koga Tetida rodi biti veći od oca, on odustade i dozvoli joj da se uda za smrtnika Peleja. Jedna druga Nereida — po imenu Amfitrita, kojoj se potom približio — gnušala se njegovih predloga i pobegla na planinu Atlant samo da bi ga izbegla; Posejdon pošalje za njom glasnike a među njima i jednog Delfina, koji je tako spretno zastupao Posejdona da je Amfitrita popustila i pristala da se svadba zakaže. Zahvalni Posejdon smestio je Delfinov lik među zvezde kao sazvežđe Delfina.2
Amfitrita rodi Posejdonu troje dece: Tritonu, Rodu i Bentesikimu; koliko je Hera bila ljubomorna na Zeusa toliko je i Amfitrita bila na Posejdona zbog njegovih ljubavnih veza sa boginjama, nimfama i smrtnim ženama. Naročito joj je bilo nepodnošljivo kad se zaljubio u Forkidovu kćer Skilu, te je u lokvu u kojoj se ona kupala bacila čarobne trave od kojih se Skila pretvorila u čudovište sa šest glava i dvanaest nogu koje laje.3
c) Posejdon je bio pohlepan na zemaljsko carstvo i jedanput je ustvrdio kako ima pravo na Atiku time što je lupio trozupcem u Akropolj kod Atene. Na tom mestu se stvorio kladenac morske vode koji još postoji; kad duva južni vetar, iz dubine se čuje udaranje morskih talasa. Kasnije, za vlade Kerkopa, Atena htede da preuzme vlast na miran način, posadivši pored kladenca prvu maslinu. Ljutit, Posejdon je pozove na dvoboj, i Atena bi na to pristala da se Zeus nije suprotstavio i naredio im da spor iznesu na javnu raspravu. I tako su se uskoro zatim pojavili pred božanskim sudom, koji se sastojao od najvišeg božanskog veća. Sud pozva Kerkopa da svedoči. Svi bogovi su podržavali Posejdona, a sve boginje su bile na strani Atene. Tek kad se i sam. Zeus izjasnio za Atenu, sud je većinom od svega jednog glasa odlučio da Atena ima veća prava na tu zemlju, jer joj je podarila lepši poklon.
d) Duboko uvređen, Posejdon je poslao ogroman talas da poplavi Trijazijansku dolinu, u kojoj je ležao grad u kome se Atena nastanila i nazvala ga svojim imenom. Da bi smirili Posejdonov bes, ženama u gradu Ateni oduzeše pravo glasa, a muškarcima zabraniše da nose imena svojih majki, kao što je do tada bio običaj.4
e) Posejdon se zavadio sa Atenom i oko grada Trojzena; ali tom prilikom Zeus im naredi da podele vlast u gradu, iako takvo rešenje nije bilo po volji ni jednoj ni drugoj strani. Zatim je Posejdon bezuspešno pokušavao da traži od Zeusa Ajginu, od Dionisa ostrvo Naks, od Helija Korint, ali je dobio samo Prevlaku, dok je Heliju dodeljen Akropolj. Razjaren i besan, namerio je da otme od Here Argolidu i bio spreman da se i s njom potuče, odbijajući da se pojavi pred olimpijskim glavarima, tvrdeći da prema njemu gaje predrasude. Zbog ove optužbe Zeus ovlasti rečne bogove da donesu odluku o Posejdonovim zahtevima. Inah, Kefis i Asterion presudiše u Herinu korist. Pošto mu je već bilo zabranjeno da se, kao ranije, sveti poplavom. Posejdon postupi suprotno: presuši izvore svojih sudija i od tada u njima leti nema vode. Ipak Posejdon dopusti da argivska reka Lerna teče neprestano zbog Amimone, jedne Danaide, koja se zbog suše bila uznemirila.5
f) Posejdon se hvalio da je stvorio konja, iako neki kažu da je, dok je on još bio novorođenče, Rea dala jednoga konja Kronu da pojede; hvalio se i da je izmislio uzde, iako ih je Atena pronašla pre njega; ali se zato u tačnost njegove tvrdnje da je ustanovio konjske trke nikada nije sumnjalo. Sigurno je da su konji posvećeni njemu, verovatno u spomen na njegovu ljubavnu hajku za Demetrom u vreme kad je ona, suznih očiju, tragala za svojom kćerkom Persefonom. Kaže se da je Demetra, brižna i obeshrabrena svojim traganjem, i sasvim lišena naklonosti prema ljubavnoj strasti, preobrazila sebe u kobilu i počela mirno da pase sa krdom nekoga Onka, Apolonovog sina, koji je vladao Onkejom u Arkadiji. Ipak, nije mogla da umakne Posejdonu, koji se pretvorio u pastuva i opasao je; iz ovog odvratnog spoja rodila su se nimfa Despojna i divlji konj Arion. Demetra se tako žestoko naljutila da su je u Arkadiji uvek poštovali kao »Demetru furiju«.8
1. Homer: Ilijada XV, 187—83; VIII, 210—11: XIII, 20—30; Odiseja V, 331;
       Apolonije sa Roda: III, 1240;
2. Apolodor: III, 13, 5; Higin: Pesni;ka astronomija II, 17;
3. Ceces: O Likofronu 45 i 50;
4. Herodot: VIII, 55; Apolodor: III, 14, I; Pausanija: I, 24. 3; Augustin:
        De Civitates dei XVII, 9; Higin: Fabula 164;
   5. Pausanija: II, 30, 6; Plutarh: Symposiacs IX, 1, 6; Pausanija: II, I; 6;
        II, 15, 5; II, 22, 5;
   6. Pindar: Pitijske ode VI, 50; Pausanija: VIII, 25, 3—5; Apolodor: III, 6,8.
*
1. Tetida, Amfitrita i Nereida su lokalni nazivi Trojne Boginje Mesec kao vladarke mora, pa je tako njihov otac Posejdon — bog Ajolaca — predstavljan kao boginjin suprug u svim mestima u kojima su nju poštovalii. Pelej se oženio Tetidom na planini Pelion (vidi 81, 1). Nereida znači »vlažna«, a ime Amfitrita odnosi se takođe na »treći element-" — more, koje je bačeno na zemlju — »prvi element«, i iznad njih se diže "-drugi element« — vazduh. U homerskim pesmama Amfitrita znači »more«; i nije označena kao Posejdonova žena. Njeno odlaganje da se uda za Posejdona odgovara Herinom oklevanju da pođe za Zeusa, i Persefoninom za Hada; ova ženidba označavala je nastojanje sveštenika muškaraca da preuzmu kontrolu ribolova, koja je pripadala ženama. Priča o delfinu je sentimentalna alegorija: delfin se javlja kad se more smiri. Amfitritina deca su, u stvari, opet ona saima u trojstvu: Tritona, srećni novi mesec; Roda, pun žetveni mesec; i Bentesikima, opasan stari mesec. Ali Triton je nešto kasnije pominjan kao božanstvo muškog roda. Grad Ajgeja se nalazio na zaštićenoj, bojotijskoj strani Euboje i služio je kao luka za Orhomen, a iz nje je krenuo i pomorski pohod na Troju.

2. Priča o Amfitritinoj osveti Skili može se upoređivati sa Pasifajinom osvetom jednoj drugoj Skili (vidi 91, 2). Skila ("ona što vraća«) je sama Amfitrita, samo u svom neprijatnom vidu psoglave boginje smrti Hekate (vidi 31, f) koja se dobro snalazi i na zemlji i u moru. Otisak pečata iz Knosa pokazuje je kako zastrašuje ljude na brodu, kao što je pretila Odiseju kod Mesinskog moreuza (vidi 170, t). Beleška koju navodi Ceces izgleda da je pogrešno izvedena priča sa crteža na jednoj staroj vazi. Na crtežu Amfitrita stoji pored jezera u kome obitava psoglavo čudovište, a na drugoj strani vaze prikazan je udavljeni heroj koga su dve psoglave boginje trijade uhvatile na ulazu u Podzemlje (vidi 31, a i 134, 1).

3. Posejdonovi pokusaji da se dočepa vlasti u pojedinim gradovima su politički mitovi. Njegova zavada sa Atenom govori o neuspelom pokušaju da se gradu Ateni kao bog pokrovitelj nametne Posejdon, umesto Atene. Ipak, i Atenina pobeda je umanjena popuštanjem patrijarhatu; Atenjani su napustili običaj Krećana, koji se još do u klasično vreme zadržao u Kariji (Herodot I, 173), da se prezivaju po majci. Var, koji beleži ovaj detalj, suđenje Ateni i Posejdonu prikazuje kao plebiscit u kome su dali svoj glas svi muskarci i žene u Ateni.
Jasno je da su jonske Pelazge u Ateni potukli Ajoljani i da je Atena povratila svoju vrhovnu vlast jedino uz pomoć i podršku Ahajca Zeusa, te se stoga odrekla svog oca Posejdona i pristala da ponovo bude rođena iz Zeusove glave.

4. Pitoma maslina doneta je, u stvari, iz Libije, što potvrđuje mit da je Atena libijskog porekla; ali ona je, po svemu sudeći, donela samo kalem, jer pitoma masllna ne uspeva kao posebno drvo, već se kalemi na divlju. Drvo koje je boginja donela pokazivalo se u Ateni još i u drugom stoleću naše ere. Poplava ravnice je, po svoj prilici, istorijski dogadaj, ali. mu se ne može utvrditi vreme. Moguće je da se to dogodilo početkom četrnaestog stoleća pre naše ere, kada je, po računicama meteorologa, bio period maksimalnih padavina. Verovatno da u to vreme reke Arkadije nisu nikako presušivale, i da je njihovo izlivanje smatrano Posejdonovom osvetom. Sasvim je utvrđeno da se u Korintu u prehelensko doba obožavalo sunce. (Pausanija: II, 4, 7 — vidi 67, 2).

5. Mit o Demetri i Posejdonu beleži helenski prodor u Arkadiju. Demetru su, kao svoju zaštitnicu, slikali u Figaliji kao boginju kobilje glave prehelenskog kulta konja. Konji su bili posvećeni mesecu jer su im kopita slična polumesecu, a mesec je smatran izvorom svih voda na zemlji; odatle i veza između Pegasa i vodenog izvora (vidi 75, b). Rani Heleni su naveliko gajili konje u Grčkoj a uvezli su ih iz kaspijskih oblasti, pošto domaća pasmina, slična šetlandskim ponijima, nkako nije bila pogodna za kočije. Izgleda da su se dočepali središta kulta konja i da su se tu njihovi kraljevi--ratnici prisilno venčavali sa mesnim sveštenicama, dobijajući time pravo na zemlju; na taj način su potisnute i orgije divlje kobile (vidi 72, 4), pa su sveti konji Arion i Despojna (ovo je bio naziv za samu Demetru) stoga smatrani Posejdonovom decom. Amimona je možda bilo ime za boginju grada Lerne, koji, je bio središte vodenog kulta Danaida (vidi 60, g i 4).

6. Demetra kao Furija, slično Nemesidi kao Furiji (vidi 32, 3), bila je boginja u ubilačkom raspoloženju što je nastupalo jedanput godišnje kada je žrtvovan sveti kralj; priča o Posejdonu i Demetri u Telpusiji (Pausanija: VIII, 42) i o Posejdonu i neimenovanoj Furiji kod izvora Tilfusa u Bojotiji (sholijast uz Homerovu Ilijadu XXIII, 346), vec je zastarela kad su došli Heleni. Ona se pojavljuje još u ranoj indijskoj svetoj književnosti, kad se Saranija pretvorila u kobilu, a Vivasuat postao pastuv i opasao je; plod ovoga spoja bili su dva junačka Asvina. "Demetra Erinija-" možda nije zamenjivala "Demetru Furiju-" već »Demetru Saraniju« — što bi predstavljalo pokušaj da se izmire dve oprečne kulture; ali za nepopustljive Pelazge Demetra je bila i ostala silovana.

17  HERMESOVA NARAV I DELA


Kad se Hermes rodio na planini Kileni, njegova mati Maja pažljivo ga je povila i položila u rešeto za vejanje žita. Međutim, on poče da raste zapanjujućom brzinom i u tren oka postade dečak, koji se, čim se mati okrenula, iskrao u potrazi za doživljajima. Prvo je dospeo u Pijeriju, gde je Apolon čuvao neobično lepo stado krava, te odluči da mu ih ukrade. Ali plašeći se da ga ne odaju tragovi, Hermes na brzinu napravi više cipela od hrastove kore i pričvrsti ih pletenicama od trave za kravlja kopita, pa noću izvede krave na put. Apolon je brzo otkrio krađu, ali je, zaveden Hermesovim lukavstvom, uzalud tragao za kravama, idući na zapad čak do Pila, a na istok do Onhesta, da bi na kraju bio prinuđen da obeća nagradu onome ko mu privede lopova. Lakomi na nagradu, Silen i njegovi satiri uputiše se raznim pravcima i tragahu dugo vremena, ali bez uspeha.Najzad, neki od njih, tragajući Arkadijom, začuše prigušen zvuk neke muzike koju dotle nikada ne behu čuli. Nimfa Kilena im sa ulaza u pećinu, objasni da je u pećini nedavno rođeno dosada najdarovitije dete i da mu je ona dadilja. To dete je od kornjačine ljušture i malo kravlje mešine napravilo izvanrednu muzičku igračku i njome uspavalo svoju majku.
b) »A od koga je dobilo kravlju mešinu?« dočekali su satiri spremno nimfinu priču, pošto su opazili dve kravlje kože ispred pećine. »Da nećete da optužite siroto dete da je lopov?« pitala je Kilena. Malo-pomalo dođe do grubih reči.
c) Utom se pojavi i Apolon, koji je otkrio lopova po neobičnom ponašanju dugorepe ptice. On uđe u pećinu, probudi Maju i grubo joj reče da Hermes mora vratiti krave. Maja pokaza rukom na dete, uvijeno u pelene, koje se pretvaralo da spava. »Kakva besmislena optužba«, uzviknu ona. Ali Apolon je prepoznao kravlje kože. On. uze Hermesa, odnese ga na Olimp i tamo zvanično optuži za krađu, podnevši kao dokaz kravlje kože. Zeus, ne htevši da poveruje da mu je tek rođeni sin lopov, podrža dečakovu odbranu, ali Apolon ne hte da oteže stvar, te Hermes najzad priznade.
»Vrlo dobro, pođi sa mnom«, reče Apolonu, »i dobićeš svoje stado. Ja sam ubio samo dve krave, a i njih sam podelio na dvanaest jednakih delova da bi ih žrtvovao dvanaestorici bogova.«
»Dvanaest bogova?« začudi se Apolon. »Ko je dvanaesti bog?«
»Tvoj sluga, gospodaru«, odgovori skromno Hermes. »Ja nisam pojeo više nego što mi je pripadalo, iako sam bio vrlo gladan, sve ostalo sam stvarno spalio.«
Ovo je bila prva žrtva u mesu koja je ikad učinjena.
d) Dva se boga vratiše na planinu Kilenu, gde se Hermes pozdravi s majkom i izvuče predmet koji je sakrio ispod ovčje kože.
»Šta ti je to?« upita ga Apolon. Umesto odgovora, Hermes mu pokaza liru koju je sam izumeo i napravio od kornjačinog oklopa. Udarajući u njene strune, on poče da svira tako neobično razigranu melodiju, pevajući o Apolonu, hvaleći njegovu otmenost, inteligenciju i dobrotu, da mu ovaj odmah sve oprosti. Hermes, svirajući neprestano, povede ushićenog i izne-nađenog Apolona do Pila, i tamo mu dade preostalo stado koje beše sakrio u pećlnu.
»Da sklopimo posao!« uskliknu Apolon. »Ti zadrži krave, a ja ću uzeti liru.«
»U redu«, reče Hermes i oni se rukovaše.
e) Dok su gladne krave pasle, Hermes odseče komad trske i od nje napravi pastirsku frulu, pa opet poče da svira. Ponovo ushićen, Apolon uzviknu: »Opet ti nudim pogodbu! Ako mi daš frulu, daću ti zlatnu pašu za tvoje stado, ubuduće ti ćeš biti bog svih kravara i pastira.«
''Moja frula više vredi od tvoje zlatne paše«, odgovori Hermes. »Ali pristajem na razmenu ako me naučiš predskazivanju po letu i glasu ptica, jer izgleda da je to veoma korisna umetnost.''
»Ne mogu to da učinim«, reče Apolon, »ali ako odeš do mojih starih dadilja koje žive na Parnasu, one će te naučiti da proričeš pomoću kamenčića.«
f) Oni se rukovaše još jedanput i Apolon odnese dete Hermesa nazad na Olimp, gde ispriča Zeusu šta se dogodilo. Zeus očita Hermesu da mora poštovati tuđu svojinu i odustati od svojih laži, ali sve ga je ovo ipak zabavljalo. »Izgledaš mi veoma otresit, brbljiv mali bog«, rece mu on.
»Onda me učini svojim glasnikom, oče«, odgovori Hermes, »i ja ću biti odgovoran za imovinu svih božanstava, i nikad neću lagati, iako ne mogu da obećam da ću uvek govoriti celu istinu.«
»To se ne bi od tebe ni moglo očekivati«, reče Zeus sa osmehom. »Ipak, ja ću u tvoje dužnosti uvrstiti i sklapanje ugovora, unapređenje trgovine i zaštićivanje putnika na svim putevima širom sveta.a
Pošto se Hermes složio sa ovim uslovima, Zeus mu je dao glasnička obeležja sa belim trakama i svima naredio da ih poštuju; podario mu je okruglasti šešir da ga štiti od kiše i zlatne krilate sandale, koje su ga nosile brzinom vetra. Hermes se odmah dopao svima u porodici na Olimpu, a on ih je naučio da pale vatru brzim trenjem luča i trudi.
g) Posle toga Trije pokazaše Hermesu kako da predskazuje budućnost po rasporedu kamenčića u posudi sa vodom; a on sam izmisli igru piljaka sa kostima zglobova i vračaše pomoću njih. Had ga je takođe uposlio kao svoga glasnika, naloživši mu da poziva one koji umiru, nežno i recčito spuštajući im zlatni veo preko očiju.1
h) On je pomagao i trima Suđajama pri sastavljanju azbuke, izmislio je astronomiju, muzičku lestvicu, umetnost boksovanja i gimnastiku, mere za težinu i dužinu (koje neki pripisuju Palamedu) i odgajivanje maslinovog drveta.2
i) Neki drže da je lira koju je izmislio Hermes imala sedam žica; drugi da je imala samo tri, da bi odgovarale godišnjim vremenima, ili četiri, da bi odgovarale četvrtima godine, a da je Apolon povećao na sedam žica.3
j) Hermes je imao mnoge sinove, uključujući tu Ehiona, argonautskog glasnika; Autolika, lopova i Dafnida, osnivača bukoličke poezije. Taj Dafnid bio je mladi sicilijanski lepotan, koga je njegova majka nimfa ostavila pod lovorovim grmom na Herinoj planini, gde su mu ime dali pastiri, njegovi drugi roditelji. Pan ga je naučio sviranju na fruli; Apolon ga je voleo, u lov je išao sa Artemidom, koja je volela muziku. Vodio je računa o svojim mnogobrojnim stadima i krdima, koja su bila iste pasmine kao i Helijeva. Nimfa, po imenu Homija, naterala ga je da joj se zakune na vernost pod pretnjom da će ga oslepiti ako ne održi zakletvu; međutim, njena suparnica Himajra uspela je da ga zavede dok je bio pijan, te Homija izvrši svoju pretnju. Dafnid se u slepilu jedno vreme tešio tužnim pričama, ali nije dugo živeo. Hermes ga je pretvorio u kamen koji još može da se vidi u gradu Kefalenitanu; stvorio je kod Sirakuse i izvor nazvan Dafnid, gde su Dafnidu svake godine prinošene žrtve.4
1. Homerska himna Hermesu I, 543; Sofokle: Fragmenti fz delo Psi tragači
2. Diodor sa Sicilije:V, 75; Higin: Fabula 277; Plutarh: Symposiacs IX,
3. Homerska himna Hermesu 51; Diodor sa Sicilije; I, 16; Makrobije:
    Saturnaliorum Conviviorum I, 19; Kalimah: Himna Delu. 253;
4. Diodor sa Sicilije: IV, 84; Servije o Vergilijevim Elclogama V, 20; VIII, 68; X, 26; Filargije uz       
    Vergilijeve Ekloge V, 20; Ajlijan: Šarena istorija X, 18.
*
1. Mit o Hermesovom detinjstvu sačuvao se samo u poznijoj literaturi. Tradicija pljačke stada koju su vršili stanovnici Mesene u okolini (vidi 74, g i 171, h), prekinuta je sklapanjem jednog ugovora i izgleda da je u mitu kombinovana sa pričom kako su divlji Heleni, u ime usvojenoga boga Apolona, pljačkali i podjarmljivali kretsko-heladsku civilizaciju, koju su zatekli u srednjoj i južnoj Grčkoj. Pesničenje, gimnastika, mere za dužinu i težinu, muzika, astronomija, gajenje maslinovog drveta, pa i vaspitanjem stečeno učtivo ponašanje, sve je to bilo prehelensko (vidi 162, 6).

2. Hermes se ubraja u bogove falističkog kamenog kulta, koji je bio prehelenski kult plodnosti (vidi 15, 1) — priča o njegovom brzom rastenju može se protumačiti Homerovom šaljivom raskalašnošću, ali se pod Hermesom može podrazumevati i božansko dete prehelenskog kalendara (vidi 24, 6; 44, 1: 105, 1; 171, 4 itd.); egipatski bog inteligencije Tot, kao i Anubije, koji prati duše u podzemlje.

3. Glasničke bele trake, koje su obeležavale Hermesovu službu, kasnije su pogrešno shvaćene kao zmije, jer je on bio i Hadov glasnik; odatle i Ehionovo ime. Trije su Trojna Musa (»planinska boginja«) Parnasa. Njihovo vračanje pomoću kamenčića primenjivalo se u Delfima (grčki mitografi: Appendix Narrationum 67). Ateni se pripisuje kocka za vračanje, napravljena od koštanog zgloba (Zenobije: Poslovice V, 75); taj način vračanja su posle svi prihvatili, a veština augura (vračanje pomoću ptičjeg leta i cvrkuta), ostala je aristokratska povlastica i kod Grka i kod Rimljana. Apolonova ''ptica dugih krila'' je verovatno bila ždral, posvećen Hermesu; to je došlo otuda što je Apolonovo sveštenstvo stalno prekoračivalo u Hermesov delokrug, pošto je prvobitno Hermes bio zaštitnik proročkog predskazivanja, književnosti i umetnosti; Hermesovo sveštenstvo pak zadiralo je u domen Pana, Musa i Atene. Hermesu se pripisuje da je izmislio vatru zbog toga što se trenje smatralo falističkom magijom.

4. Silen i njegovi sinovi satiri bili su uobičajeni komični likovi u atičkoj drami (vidl 83, 5); oni, u stvari, predstavljaju primitivne ljude koji su živeli u planinama severne Grčke. Smatralo se da je Silen ili starosedelac ili sin Pana i jedne nimfe (Non: Dionysiaca XIV, 97; XXIX, 262; Ajlijan: Šarena istorija III, 18).

5. Romantična priča o Dafnidu ispredala se oko falističkog stuba u Kefalenitanu i na kladencu kod Sirakuse, oko kojih je, verovatno, raslo lovorovo grmlje, a pesme se pevale u spomen slepog mrtvaca. Dafnida je, kažu, voleo Apolon jer je od orgastičke boginje Tempe preuzeo lovor (vldi 21, 6).

18 AFRODITA, NJENA NARAV I DELA

Afroditu je bilo teško nagovoriti da pozajmi drugim boginjama svoj čarobni opasač koji je imao moć da se svako živi zaljubi u onoga ko ga ima na sebi; jer ona je ljubomorno čuvala svoj položaj. Zeus ju je udao za Hefajsta, hromoga boga-kovača, ali pravi otac troje dece — Foba, Dejne i Harmonije, koju je Afrodita predstavljala kao njegovu, — bio je Arej, bog rata, pravonoga, silovita pijanica i svađalica. Hefajst nije znao ništa o prevari, dok nesmotrene ljubavnike jednog jutra ne iznenadi Helije, zatekavši ih u postelji u Arejevom dvoru u Trakiji; Helije je odmah svojom pričom napunio uši Hefajstu.
b) Uvređeni Hefajst se zatvori u svoju kovačnicu, i tamo iskova bronzanu mrežu za lov, finu kao paučina, ali neprobojnu i tajno je razape preko svoje bračne postelje. Afrodita, koja se vratila iz Trakije sva nasmejana, objasni Hefajstu da se poslom zadržala u Korintu, a on joj reče: »Molim te, oprosti mi, draga ženo, što idem na kraće vreme na Lemno, svoje omiljeno ostrvo, da se odmorim.« Afrodita se ne ponudi da ga prati i, čim se on izmakao, žurno posla po Areja, koji brzo stiže. Oni radosno odoše u postelju, ali se u zoru nađoše zapleteni u mrežu nagi i nemoćni da se izvuku. Hefajst ih, vrativši se s puta, tako zateče, te pozva sve bogove da se osvedoče da ga je Afrodita osramotila. On je zatim izjavio da neće svoju ženu osloboditi bračne dužnosti sve dok mu ne budu vraćeni darovi koje je u vreme svadbe dao njenom poočimu Zeusu.
c) Svi su bogovi pohitali da vide Afroditu u nevolji, ali su boginje, iz osećanja obzira, ostale kod kuće. Podsmevajući se Hermesu, Apolon reče: »Ti bi voleo da budeš na Arejevom mestu, bez obzira na mrežu, zar ne?«
Hermes se zakle samim sobom da ne bi mario da je mreže i tri puta više, što boginje primiše sa negodovanjem. Na sve ovo se oba boga grohotom nasmejaše, ali se Zeusu sve toliko zgadi da ne htede da vrati svadbene poklone, ni da se umeša u prostačku svađu između muža i žene, izjavivši da je Hefajst budala što je bruku izneo na javnost. Posejdon se, videvši Afroditino nago telo, zaljubi u nju, pa prikrivši ljubomoru prema Areju, načini se da odobrava Hefajstu i rece: »Pošto je Zeus odbio da pomogne, ja ću se postarati da Arej kao cenu za svoje izbavljenje plati vrednost svadbenih poklona.«
»Vrlo dobro«, odgovori mračno Hefajst. »Ali ako Arej ne izvrši obavezu, ti ćeš morati da zauzmeš njegovo mesto u mreži!«
»Zajedno sa Afroditom?« upita Apolon smejući se.
»Ne verujem da Arej neće izvršiti obavezu«, reče Posejdon dostojanstveno, »ali ako on to ne bi učinio, ja sam spreman da platim dug i oženim se Afroditom.«
Tako oslobodiše Areja i on se vrati u Trakiju; Afrodita ode na Paf i okupavši se u moru, obnovi svoje devičanstvo.1
d) Polaskana Hermesovim iskrenim priznanjem da je voli, Afrodita uskoro zatim provede noć s njim. a plod ovoga beše Hermafrodit, dvopolno stvorenje; takođe zadovoljna Posejdonovim posredovanjem, ona i njemu rodi dva sina — Roda i Herofila.2 Nepotrebno je reći da Arej nije odgovorio obavezi, izgovarajući se da kad Zeus nije hteo da plati, ne mora ni on. Na kraju platio nije niko, jer je Hefajst bio ludo zaljubljen u Afroditu i nije ozbiljno ni nameravao da se razvede.
e) Kasnije, Afrodita popusti u Dionisovoj želji i rodi mu Prijapa; to je bilo ružno dete sa neprirodno razvijenim genitalnim organima — to ga je Hera darivala u znak negodovanja zbog Afroditine verolomnosti. Prijap je baštovan i nosi vrtlarski nož za potkresivanje.3
f) Mada neki tvrde da jeste, Zeus ipak nikada nije obljubio svoju usvojenu kćer Afroditu, ali ga je čarolija njenoga opasača neprestano dovodila u iskušenje, tako da je najzad odlučio da je ponizi time što će se beznadežno zaljubiti u smrtnika. To je bio lepi Anhis, kralj Dardanaca, unuk Ila. Jedne noći, dok je spavao u pastirskoj kolibi na trojanskoj planini Ida. Afrodita prerušena u frigijsku princezu, obučena u sjajnu crvenu haljinu, uđe i leže pored njega u postelju od lavljeg i medveđeg krzna, dok su pčele sneno zujale oko njih. Kad su se u zoru razišli, ona mu se otkri ko je i iznudi mu obećanje da nikome neće reći da je spavala s njim. Anhis se prestravi kad shvati da je otkrio golotinju boginje i poče da je moli da mu pokloni život. Ona ga uveri da nema čega da se boji i da će njihov sin biti slavan.4 Nekoliko dana kasnije Anhis je pio sa svojim drugovima i jedan od njih ga upita:
»Zar ti ne bi radije spavao sa kćerkom toga i toga nego sa samom Afroditom?« »Ne«, odgovori on neobazrivo. »Pošto sam spavao sa obema, smatram ovo pitanje besmislenim.«
g) Zeus, čuvši ovo hvalisanje, sruči na Anhisa grom koji bi ga ubio da Afrodita ne postavi svoj pojas i tako sprovede udar groma u zemlju, pored samih Anhisovih nogu. Ipak, udar groma je tako povredio Anhisa da nikada više nije mogao da se uspravi. Pošto je rodila Anhisovog sina Ajneja, Afroditu ubrzo prođe strast za Anhisom.5
h) Jednog dana, žena kralja Kinire sa Kipra — a po drugima mogla je biti i žena kralja Fojniksa iz Bibla ili čak i kralja Tejanta — glupo se hvalisala kako joj je kćerka Smirna lepša čak i od Afrodite. Boginja se osveti za uvredu na taj način što učini da se Smirna zaljubi u oca i da mu jedne mračne noći ode u postelju, pošto ga je njena dadilja dobro podnapila, tako da nije znao šta radi. Kasnije sam Kinira shvati da je i otac i ded Smirninom još nerođenom detetu i, podivljao od besa, ščepa mač i poče da je juri po palati. Stigao ju je na obronku brega, ali Afrodita brzo pretvori Smirnu u izmirnino drvo, a mač ga, spuštajući se već, prepolovi. U tom trenutku rodi se dete Adonid. Afrodita već žaleći zbog gluposti koju je učinila, uze dete, sakri ga u kovčeg i poveri na čuvanje Persefoni, kraljici mrtvih, moleći je da ga skloni na tamno mesto.
i) Radoznala Persefona otvori kovčeg i nađe u njemu Adonida. On je bio tako lep da ga ona podiže iz kovčega i povede sa sobom. Vest dospe do Afrodite. koja odmah ode u Tartar da uzme Adonida od Persefone. Ali ova ne pristade da joj ga vrati, jer joj je već bio ljubavnik, te se Afrodita požali Zeusu. Ubeđen da i Afrodita želi Adonida za ljubavnika, Zeus ne htede da bude sudija u tako nedoličnoj raspravi pa ustupi slučaj nižem sudu, kome je predsedavala Musa Kaliopa. Kaliopino mišljenje bilo je da i Persefona i Afrodita imaju podjednako pravo na Adonida. Afrodita — jer mu je omogućila da se rodi, Persefona — jer ga je spasla iz kovčega, ali da je njemu potrebno da se odmori od obe nezajažljive zaljubljene boginje. Ona zato podeli godinu na tri jednaka dela, tako da je on mogao da jedan deo godine provodi sa Afroditom, drugi sa Persefonom, a treći deo godine kako mu se svidi.
Međutim, ne skidajući svoj čarobni pojas, Afrodita je uspela da nagovori Adonida da provede sa njom svoju trećinu godine, da nerado provodi trećinu godine sa Persefonom, i da ne posluša odluku suda.6
j) S pravom ožalošćena, Persefona ode u Trakiju i svom dobrotvoru Areju reče da Afrodita sada više voli Adonida nego njega. ''Običan smrtnik'', vikala je ona, ''a pored toga još i mekušac!'' Arej postade veoma ljubomoran i, pretvorivši se u divljeg vepra, nalete na Adonida dok je lovio na planini Leban i zadade mu smrtonosnu ranu pred Afroditinim očima. Iz njegove krvi izađe Anemona, a duša mu siđe u Tartar. Afrodita ode plačući do Zeusa i zamoli da Adonid provodi samo sumorniju polovinu godine sa Persefonom, a nju da prati u letnjim mesecima. Ovo Zeus blagonaklono odobri. Međutim neki tvrde da je divlji vepar u stvari bio Apolon i da se svetio Afroditi za neku nepravdu koju mu je učinila.7
k) Da bi izazvala ljubomoru kod Adonida, Afrodita jednom provede nekoliko noći u Libiji sa argonautom Butom i tako rodi Eriksa, kralja Sicilije. Sa Adonidom je rodila sina Golga, i kćer Beroju, koja je osnovala Beroju u Trakiji; neki kažu da je Adonid, a ne Dionis, otac njenog sina Prijapa.8
l) Suđaje su odredile Afroditi samo jednu božansku dužnost, naime da izaziva ljubav; ali jednog dana Atena ju je uhvatila kako potajno tka na razboju, zbog čega poče da se žali kako joj Afrodita podriva vlast i zapreti da će se odreći svih svojih dužnosti. Afrodita se izvini Ateni i niko je posle toga nikada nije video da se bavi ručnim radom.8
1. Homer: Odiseja VIII. 266—367:
2. Diodor sa Sicilije: IV, S; Sholijast uz Pindarove Pitijske ode VIII, 24;
3. Pausanija: IX, 31, 2; Sholijast uz Apolonija sa Roda: I. 932:
4. Homerska himna Afroditi: 45—200; Teokrit: Idile I. 105—7; Higin: Fabula 94;
5. Servije o Vergilijevoj Ajneidi II, 649
6. Apolodor: III, 14, 3—4; Higin: Pesnička astronomija II, 7 i Fabule 58, 164, 251; Fulgentije: Mitologija
    III, 8;
7. Servije uz Vergilijeve Ekloge X, H; Orfička himna LV, 10; Ptolemaj Hefajstionov: I, 306;
8. Apolonije sa Roda: IV, 914—19; Diodor sa Sicilije: IV, 83; Sholijast uz Teokritove Idile IV, 100;
    Ceces: O Likofronu 831;
9. Hesiod: Teogonija 203—4; Non: Dionysiaca XXIV, 274—81.
*
1. Kasniji Heleni su umanjili značaj Velike Boginje sa Sredozemlja, koja je dugo vremena bila glavno božanstvo u Korintu, Sparti, Tespiji i Ateni, stavivši je pod muško starateljstvo i smatrajući njene ozbiljne seksualne orgije samo preljubničkom, otpadničkom indiskrecijom. Mreža kojom je, kako opisuje Homer, Hefajst uhvatio Afroditu u preljubi, prvobitno je bila vlasništvo same Afrodite kao Boginje Mora (vidi 89, 2), a njene sveštenice takvu mrežu su, izgleda, nosile u vreme prolećnih karnevala; sveštenice boginje Hole ili Gode takođe su nosile mreže.

2. Prijap se javlja na grubim drvenim falističkim slikama koje prethode Dionisovim orgijama. Za njega se kaže da je Adonidov sin zbog minijaturnih »vrtova« koji mu se prinose na žrtvu u vreme festivala. Kruškovo drvo bilo je posvećeno Heri kao vrhovnoj boginji Peloponeza (vidi 64, 4 i 74, 6).

3. Afrodita Uranija ("kraljica planina ili vresa'') bila je nimfa Erikina — božica miholjskog leta. Ona je uništavala svetog kralja posle ljubavnog čina na planinskim vrhovima, baš kao što pčela matica uništava truta iščupavši mu polne organe. Odatle i pčele na vresu i crvena odeća prilikom opisa Afroditinog ljubavnog doživljaja sa Anhisom na planinskom vrhu; odatle i poštovanje Kibele, frigijske Afrodiite na planini Ida, kao kraljice pčela a i običaj da Afroditini sveštenici u ekstazi sami sebe kastriraju u znak sećanja na njenog ljubavnika Atisa (vidi 79, 1). Anhis je jedan od mnogih svetih kraljeva koji su bivali pogođeni ritualnim gromom pošto su kao živi bili ljubavnici boginje Smrti (vidi 24, a). U ranijim verzijama ovoga mita Anhis je bio ubijen, a u kasnijim se spasava da bi se opravdala priča o pobožnom Ajneju, koji je doneo sveti paladijum u Rim, prenevši svoga oca iz zapaljene Troje (vidi 168, c). Njegovo ime poistovećuje Afroditu sa Izidom, čijeg je muža Ozirisa kastrirao Set prerušivši se u divljeg vepra. »Anhis« je, u stvari, sinonim za Adonida. On je imao svoje svetilište u Ajgesti, u blizini planine Eriks (Dionis iz Halikarnasa: I, 53) i za njega Vergilije kaže da je umro u obližnjem gradu Drepani i da su ga pokopali na planini (Ajneida III, 710, 759). Anhisovi ćivoti postojali su i u Arkadiji i Troadi. U Afroditinom svetilištu na planini Eriks bio je izložen zlatni sat meda, za koji se kaže da je bio zavetna žrtva Dajdalova kada je bežao na Siciliju (vidi 92, h).

4. Kao Boginja Smrti u Životu, Afrodita je imala mnogo naziva koji nikako ne pristaju uz njenu lepotu i priivlačnost. U Ateni su je zvali najstarijom Suđajom i sestrom Erinija; a ponegde Melajnida ("crna"), što je Pausanija slobodno protumačio kao naziv potekao iz činjenice što se najveći broj ljubavnih doživljaja događa noću. Skotija (''tamna"); Androfon ("umoriteljka muškaraca"); i čak, po Plutarhu, Epitimbrija (»grobarka«).

5. Mit o Kiniri i Smirni očevidno beleži istorijski period kad je sveti kralj u matrijarhalnoj zajednici odlučio da produži svoju vladavinu preko uobičajene dužine. On je to činio proslavljajući svadbu sa svojom nominalnom kćerkom, mladom sveštenicom koja je trebalo da postane sledeća kraljica, umesto da dozvoli nekom novom knežiću da se njome oženi i oduzme mu kraljevstvo (vidi 65, 1).

6. Adonid (feničanski: adon »gospodar«) je grčka verzija sirijskog poluboga Tamuza, duha godišnje vegetacije. U Siriji, Maloj Aziji i Grčkoj, boginjina sveta godina bila je nekad podeljena na tri dela a njihova obeležja su bila lav, koza i zmija (vidi 75, 2). Koza, amblem središnjeg godišnjeg doba, pripadao je božici ljubavi Afroditi; zmija, amblem završetka godine, bio je Persefonin (boginja smrti); lav, amblem prvog dela, bio je posvećen boginji rađanja, ovde nazvanoj Smirna, koja nije imala nikakva prava na Adonida. U Grčkoj je ovaj kalendar zamenjen dvosezonskim; godina je bila podeljena ravnodnevicom, u istočnom delu zemlje, kao u Sparti i Delfima; ili dugodnevicom, po severnjačkom običaju, kao kod Atenjana i Tebanaca; to objašnjava razlike u poimanju planinske boginje Kaliope i boga Zeusa.

7. Tamuza je ubio vepar, kao i mnoge druge njemu slične mitološke ličnosti — Ozirisa, kretskog Zeusa, Ankaja iz Arkadije (vidi 157, e), Karmanora iz Indije (vidi 136, b) i irskog junaka Dijarmuda. Ovaj vepar izgleda da je nekad bio divlja svinja sa velikim oštrim očnjacima, u stvari, sama boginja Persefona, ali se u vreme kad je godina bila podeljena, pa je svetlom polovinom godine vladao sveti kralj, a tamnom njegov izabrani naslednik ili suparnik, taj suparnik pojavljivao se prerušen u divljeg vepra — kao Set kad je ubio Ozirisa; ili Fin Mak Kul kad je ubio Dijarmuda. Crvene sase koje niču na padinama Libana posle kiše alegorično predstavljaju Tamuzovu krv, a svake godine u proleće održava se u Biblu tužna svetkovina Adonida u čast Tamuza. Adonidovo rođenje iz izmirninog drveta — izmirna važi za dobro poznati afrodizijak — pokazuje orgastički karakter njegovog rituala. Kapi smole izmirninog drveta smatrane su za suze prosute za njim (Ovidije: Metamorfoze X, 500). Higin smatra Kiniru kraljem Asirije (Fabula 58) možda zato što izgleda da obožavanje Tamuza potiče otuda.

8. Afroditin sin Hermafrodit bio je mladić sa ženskim grudima i dugačkom kosom. Kao androgyne, ili bradata žena, hermafrodit je imao, naravno, i svoju odgovarajuću fizičku spodobu, ali kao religiozna zamisao oboje su nastall u doba prelaza matrijarhata u patrijarhat. Hermafrodit je sveti kralj, kraljičin zastupnik (vidi 136, 4), koji nosi veštačke grudi. Androgina je mati prehelenskog klana, koja je izbegavala patrijarhat; da bi zadržala svoja vladarska prava i da bi svoju decu, rođenu od oca koji je bio rob, udostojila, ona je nosila veštačku bradu, kao što je bio običaj u Argu. Bradata boginja, kao kiparska Afrodita, i feminizirani bog, kao Dionis, odgovaraju prelaznim društvenim oblicima.

9. Harmonija je, na prvi pogled, neobično ime za kćerku koju su rodili Afrodita i Arej; ali onda, kao i danas, ljubav i harmonija — osećanja mnogo snažnija od odanosti — vladaju pre svega u državi koja je u ratu.

19 AREJEVA NARAV I DELA


Arej iz Trakije voli bitku radi bitke, a njegova sestra Erida stalno izaziva povod za rat, šireći glasine i raspirujući ljubomoru. I ona se, kao i on, nikad naročito ne zalaže za ovaj ili onaj grad, ovu ili onu grupu, već se bore na jednoj ili na drugoj strani, kako im se učini zgodno, uživajući jedino u pokolju ljudi i uništavanju gradova. Svi njegovi besmrtni drugovi, počev od Zeusa i Here, pa naniže, mrze ga. Izuzetak čini, osim Eride, Afrodita, koja neguje i podržava strast u njemu, i pohlepni Had, koji se raduje hrabrim mladim ratnicima što ginu u svirepom ratu.
b) Arej nije uvek pobeđivao. Atena, daleko veštiji ratnik od njega, dva puta ga je porazila u borbi; a jednom su ga džinovski sinovi Alojevi pobedili i držali zatvorenog u bronzanoj posudi trinaest meseci, dok ga, već polumrtvog, nije oslobodio Hermes; drugom prilikom Herakle ga je toliko poplašio da se trčeći vratio na Olimp. Duboko je mrzeo da se parniči, nikad se nije pojavljivao na sudu kao tužitelj, a samo jedanput je morao doći da se brani; to je bilo onda kad su ga njegovi drugovi, ostala božanstva, optužili za ubistvo sa predumišljajem Posejdonovog sina Halirotija. On se branio tvrdeći da je delo počinio da bi spasao svoju kćerku Alkipu iz doma Kekropa
od Halirotijevog nasilja. Kako u ovom događaju nije bilo drugih svedoka osim Areja i Alkipe, koja je, naravno, potvrdila očev iskaz, sud mu je dao za pravo. Ovo je bilo prvo suđenje koje je ikada sazvano zbog ubistva; a brdo na kome se suđenje održalo poznato je pod imenom Areopag, i danas se tako zove.1

1.   Apolodor: III, 14;
2.   2; Pausanija: I, 21, 7.
*
1. Atenjani nisu rado ratovali, osim kad su branili svoju slobodu ili kad je postojao neki drugi podjednako važan razlog, i prezirali su Tračane, koji su od rata napravili zabavu.

2. U Pausanijevoj priči o ubistvu, Halirota je je već bio uspeo da siluje Alkipu. Ali Halirotije je mogao biti samo sinonim za Posejdona, a Alkipa sinonim za boginju sa kobiljom glavom. Ovaj mit, u stvari, podseća na Posejdonovu otmicu Demetre, a odnosi se na pobedu Posejdonovih obožavalaca nad Atenjanima i poniženja koja su tada naneta boginji, (vidi 16, 3). Ali ovo je sve izmenjeno iz patriotskih razloga i kombinovano sa legendom o nekom prvom suđenju za ubistvo. ''Areopag'' verovatno znači "umilostiviti boginju'', areia je jedno od Ateninih zvanja.

20 HESTIJA, NJENA PRIRODA I DELA


Hestijina slava i veličina su u tome što ona jedina od velikih Olimpljana nikada ne učestvuje u ratovima i svađama. Ona se više i od Artemide i od Atene kloni ljubavnih ponuda, bilo da dolaze od bogova, od Titana ili smrtnika. Ona se, naime, posle svrgavanja Krona sa vlasti, zaklela Zeusovom glavom da zauvek ostane devica kad su se Posejdon i Apolon pojavili kao takmaci prosci. Za ovo joj je Zeus zahvalno dodelio prvu žrtvu pri svim javnim žrtvovanjima, u znak priznanja što je sačuvala mir na Olimpu.1
b) Hestiju je na jednoj seoskoj gozbi kojoj su prisustvovali bogovi pokušao da siluje pijani Prijap. On joj se približio kad su svi od presitosti zaspali, i taman je opkoračio kad jedan magarac poče da njače, te se Hestija probudi i kriknu kad ga vide, a Prijap brže-bolje pobegne.2
c) Hestija je Boginja Ognjišta i u svakom domu i u svim gradskim većnicama štiti sve koji traže njenu pomoć. Opšte poštovanje odaje se Hestiji ne samo kao najblažoj, najpravičnijoj i najmilostivijoj od svih Olimpljana, već i zato što je izumela veštinu građenja kuća, a njena je vatra tako sveta da, ako se ikad ognjište ohladi, bilo slučajno, bilo u znak žalosti, ona se ponovo pali samo pomoću vatrenog točka.3

1. Homerska himna Afroditi 21—30;
2. Ovidije: Fasti VI, 319;
3. Diodor sa Sicilije: V, 68
*
1. Sedište života u Grka — čak i u Sparti, gde je porodica bila potčinjena državi — bilo je domaće ognjište, koje se smatralo u isto vreme i žrtvenim oltarom; a Hestija, kao boginja ognjišta, predstavlja ličnu sigurnost i sreću, i nalaže kao svetu, dužnost gostoljublja. Priča o bračnim ponudama Posejdona i Apolona verovatno je proistekla otud što sva tri božanstva imaju svoja svetilišta u Delfima. Prijapov pokušaj đa je siluje predstavlja vrstu anegdotske opomene protiv pokušaja skrnavljenja i nepristojnog ponašanja prema ženskim gostima koji su pod zaštitom domaćeg ili javnog ognjišta; čak i magarac, simbol pohlepe (vidi 35, 4), objavljuje Prijapovu glupu zlonamernost.

2. Drevni, beli kip Velike Boginje, koji je bio u upotrebi svuda na istočnom Sredozemlju, izgleda da je bio gomila užarenog uglja što se održavala pokrivena belim pepelom, a to je bio najbolji i najekonomičniji način zagrevanja prostorija u prastaro vreme; bez dima i plamena takvo ognjište postalo je prirodno središte porodičnog skupa ili skupa klanova. U Delfima, gomila uglja, s vremenom zamenjena krečnjačkim kamenom, postala je omphalos, pupak, koji se često javlja na slikama sa grčkih vaza, obeležavajući zamišljeni centar sveta. Na ovom svetom predmetu, koji se sačuvao i posle razaranja svetilišta, ispisano je ime Majke Zemlje, a visok je 11 1/4 palčeva i 15 1/2 palčeva širok, što otprilike odgovara veličini i obliku ugljenog ognjišta, koje je moglo da zagreje prostranu odaju. U klasično vreme Pitonka je imala pomoćnu sveštenicu koja joj je pomagala da padne u proročki zanos, paleći u zatvorenom prostoru ječmeno zrnevlje, konoplju i lovorov list nad uljanom svetiljkom. Ta pomoćnica je zatim tumačila Pitonkine reći. Vrlo je verovatno da se ječmeno zrnevlie, konoplju i lovorov list stavljali na topli pepeo na užarenom ugljevlju, što je jednostavniji i uspešniji način da se proizvede narkotičan miris (vidi 51, b). Veći broj trouglastih kutlača u obliku lista, napravljenih od kamena ili ilovače, nađeno je u kretskim ili mikenskim ćivotima — za neke od njih se zna da su izdržavale velike temperature — izgleda da su one služile za održavanje svete vatre. Gomilica uglja je nekada stavljana na okrugao tronožac od gline, obojen mesečevim bojama — crvenom, belom i crnom (vidi 90, 3); ovakvi primerci nađeni su na Peloponezu, Kreti i na Delu, a na jednom od njih, iz sobne grobnice u blizini Knosa, nađeni su i tragovi uglja.

21 APOLON, NJEGOVA NARAV I DELA


Apolon, Zeusov i Letin sin, bio je nedonošče rođeno u sedmom mesecu, no to ništa ne znači pošto bogovi brzo rastu. Temida ga je hranila nektarom i ambrozijom, i čim osvanu četvrti dan, Apolon zatraži luk i strele, koje mu Hefajst smesta dade. Otišavši sa Dela, uputio se pravo na Parnas, gde se skrivala zmija Piton, neprijatelj njegove majke; uspeo je da je ozbiljno rani svojim strelama. Piton tada odjuri do proročišta
Majke Zemlje u Delfima, gradu koji je dobio ime po Pitonovu drugu, čudovištu Delfinu; ali Apolon ga je smelo pratio do u svetilište i tamo ga dokrajčio na ivici samog svetog ponora.1
b) Majka Zemlja prijavi ovu drskost Zeusu, koji je pored toga što je zapovedio Apolonu da poseti Tempe radi očišćenja od greha, ustanovio i Pitonske igre u slavu Pitona, kojima je Apolon morao da predsedava u znak pokajanja. Ne osećajući se krivim, Apolon prenebregnu Zeusovu zapovest da poseti Tempe. Umesto toga on ode u Ajgijalaju radi očišćenja od greha, a pratila ga je Artemida; pošto mu se mesto nije dopalo, on zatim otplovi za Taru na Kreti, gde je kralj Karmanor priređivao svečanost.2
c) Po povratku u Grčku, Apolon potraži Pana, starog boga Arkadije sa jarećim nogama, koga je bio loš glas, i nagovori ga da mu oda tajnu predskazivanja, pa se dočepa delfskog proročista i nauči sveštenice, koje su se zvale Pitonke, da služe njemu.
d) Kad je Leta čula za novost, ona sa Artemidom dođe u Delfe i skloni se u sveti gaj da bi obavila neke svoje obrede. Tu je u molitvi iznenadi džin Titije s namerom da je siluje, kad Apolon i Artemida, čuvši viku, dotrčaše i ubiše Titija kišom strela. Ovu osvetu Zeus, Titijev otac, sa zadovoljstvom prihvati kao bogougodni čin. U Tartaru su Titija udarili na muke i razapeli na taj način što su mu ruke i noge klinovima prikovali za tlo; prostor koji je pokrio svojim telom zahvatao je, ni manje ni više, nego devet jutara, a dve orlušine su mu kljuvale džigericu.3
e) Posle ovoga Apolon je ubio satira Marsija, pratioca boginje Kibele. Evo kako se to zbilo. Jednog dana Atena je napravila dvostruku sviralu od jelenske kosti i svirala na njoj bogovima za vreme gozbe. U početku nije mogla da razume zašto se Hera i Afrodita krišom smeju, zaklanjajući lice rukama, jer je izgledalo da njena muzika ushićuje ostala božanstva;
ona zato ode do potoka i poče posmatrati svoj lik u vodi, dok je svirala. Shvativši odjednom kako smešno izgleda sa naduvenim pomodrelim obrazima, ona baci frulu i prokle svakog ko je podigne.
f) Marsije je bio nevina žrtva ovoga prokletstva. On se sapleo o frulu, podigao je i čim je stavio u usta, ona je sama zasvirala, nadahnuta sećanjem na Ateninu muziku; Marsije pođe po Frigiji prateći Kibelu i oduševljavajući naivne seljake. Oni počeše da uzvikuju da ni sam Apolon ne bi -umeo da izmisli lepšu muziku, čak ni na svojoj liri, a Marsije je bio toliko glup da im nije protivurečio. Ovo, razume se, izazva Apolonov gnev i on Marsija pozva na takmičenje pod uslovom da pobednik smisli kakvu god hoće kaznu za pobeđenog. Marsije pristade i Apolon postavi Muse za sudije. Utakmica pokaza da su takmičari podjednako dobri, jer su Muse bile oduševljene i jednim i drugim instrumentom. Najzad Apolon doviknu Marsiju: »Čikam te da ne možeš svojim instrumentom uraditi sve što ja mogu sa svojim. Okreni ga naopako, pa pevaj i sviraj u isto vreme.«
g) Ovo je sa frulom bilo nemoguće izvesti i Marsije izgubi utakmicu. A Apolon izvrnu svoju liru i poče da peva najdivniju himnu u čast olimpijskih bogova, tako da Muse nemaše kud već da presude u Apolonovu korist. Tada se, uprkos svojoj lažnoj uglađenosti, Apolon osveti Marsiju na najsvirepiji način:
odrao ga je živog, a kožu mu prikovao za bor (ili, neki kažu, za platan). Ona i sad visi u pećini odakle ističe reka Marsija.4
h) Kasnije je Apolon pobedio na još jednom muzičkom takmičenju, kome je predsedavao kralj Mida; toga puta pobedio je Pana. Pošto je priznat kao bog muzike, otada je stalno svirao na svojoj sedmostrukoj liri na božanskim gozbama. Jedna od njegovih dužnosti bila je da čuva stada i krda koja su bogovi držali u Pijeriji; ali je on kasnije poverio ovaj zadatak Hermesu.5
i) Iako Apolon nije hteo da se vezuje brakom, imao je dosta dece sa nimfama i smrtnim ženama; tako je sa Ftijom izrodio Dora i njegovu braću; s Musom Talijom Koribante;
Koronida mu je rodila Asklepija, Arija Mileta, a Kirena Aristoja.6
j) Apolon je napastvovao i nimfu Driopu, koja je na brdu Oeta čuvala stado svoga oca u društvu svojih prijateljica Hamadrijada. Apolon se prerušio u kornjaču i sve pastirice počeše s njom da se igraju. Čim je Driopa kornjaču stavila u nedra, Apolon se pretvorio u zmiju, poče da sikće i tako razjuri Hamadrijade i nauživa se Driopom. Ona mu je rodila Amfisa, koji je osnovao grad Oetu, i sagradio hram ocu; i Driopa je u tom hramu služila kao sveštenica, dok je jednog dana Hamadrijade ne ukradoše, a umesto nje ostaviše topolu.7
k) Apolon nije baš uvek uspevao kao ljubavnik. Jednom prilikom pokušao je da ukrade Marpesu od Idaja, ali ona ostade verna mužu. Drugi put je gonio Dafnu, planinsku nimfu, sveštenicu Majke Zemlje, kćerku Peneja u Tesaliji; ali kad je se dočepao, ona pozva u pomoć Majku Zemlju, koja je blagovremeno skloni na Kretu, gde je postala poznata kao Pasifaja. Majka Zemlja ostavi umesto Marpese lovorovo drvo, od čijeg je lišća Apolon, da bi se utešio, spleo sebi venac.8
l) Mora se reći da njegov napad na Dafnu nije bio iznenadan. On je odavno bio zaljubljen u nju i uništio je jednog od svojih takmaca, Leukipa, Ojnomahova sina, kad je prerušen u devojku otišao sa Dafnom na orgijanje u planine. Saznavši pomoću svoje vidovitosti za Leukipovo prerušavanje, Apolon posavetova planinske nimfe da se kupaju nage kako bi se osvedočile jesu li u društvu samih žena; Leukipova prevara odmah bi otkrivena i Nimfe ga rastrgnu na komade.9
m) Tu je i slučaj lepoga mladića Hijakinta, spartanskog princa, u koga se nije zaljubio samo pesnik Tamirij — prvi niuškarac za koga se zna da se udvarao muškarcu — već i sam Apolon, prvi od bogova koji je to učinio. Apolon nije smatrao da mu je Tamirij ozbiljan takmac; čuvši ga kako se hvališe da pesmom može prevazići Muse, Apolon te njegove reči zlonamerno saopšti Musama, a one Tamirija smesta lišiše vida, glasa i moći da svira na harfi. Ali Zapadni vetar se takođe zaneo Hijakintom i postao bolesno ljubomoran; kad je jednog dana Apolon učio Hijakinta kako da baca disk, Zapadni vetar zadrža disk i vrati ga nazad pravo Hijakintu u glavu, te ga tako ubi. Iz krvi koja je poškropila zemlju izniče zumbul, Hijakintov cvet, na kome se još uvek mogu videti početna slova njegovog imena.10
n) Apolon je samo jedanput naljutio Zeusa, posle čuvene zavere kada su hteli da ga smaknu s vlasti. To se desilo onda kada se Apolonov sin Asklepije drznuo da oživi mrtvaca i tako otme podanika Hadu; Had, razume se, uloži žalbu na Olimpu, na šta Zeus ubi Asklepija gromom, a Apolon, zauzvrat, pobi Kiklope. Zeus se razbesne zbog gubitka kovača oružja, i oterao bi Apolona u Tartar za večna vremena da Leta nije izmolila oproštaj, preuzevši na sebe da Apolona urazumi. Kazna je zamenjena jednogodišnjim teškim radom, koji je Apolon trebalo da izdrži u torovima kralja Admeta iz Fere. Poslušavši Letin savet, Apolon nije samo izdržao kaznu kako treba već je učinio i veliko dobročinstvo Admetu.11
o) To ga je opametilo, te je otada propovedao umerenost u svemu: izreke »Poznaj sebe!« i »Ništa suvišno!« uvek su mu bile na usnama. Doveo je Muse iz njihovih boravišta na brdu Helikon u Delfe, stišao njihov bes, pa ih je naučio da lepo i otmeno igraju.12
1. Higin: Fabula 140; Apolodor: I, 4, 1; Homerska himna Apolonu 300—306; Sholijast uz Apolonija sa   
Roda: II 706;
2. Ajlijan: Šarena istorija III, 1; Plutarh: Grčka pitanja 12; Zašto proročišta ćute 15; Pausanija: II, 7, 7; X,
16, 3;
3. Apolodor: I, 4, 1; Pausanija: II, 30, 3 1 X, 6, 5; Plutarh: Grčka pitanja 12; Higin: Fabula 55; Homer:
Odiseja XI, 576; Pindar: Pitijske ode IV, 99;
4. Diodor sa Sicilije: III, 58—9; Higin: Fabula 165; Apolodor: I, 4, 2; Drugi vatikanski mitograf 115;
     Plinije: Istorija prirode XVI, 89; Ksenofon: Anabasis I, 16;
5. Higin: Fabula 191; Homer: Ilijada I, 603;
6. Apolodor: I, 7, 6; I, 3, 4; 111, 10, 3; III, 1, 2; Pausanija: X, 17, 3;
7. Antonije Liberal: 32; Stefan Vizantijski sub Dryope Ovidije: Metamorfoze IX, 325;
8. Apolodor: I, 7, 9; Plutarh: Agis 9;
9. Higin: Fabula 203: Pausanija: VIII, 20, 2; X, 5, 3; Partenije: Erotika 15; Ceces: O Likofronu 6:
10. Homer: Ilijada. II, 595—600; Lukijan: Dijalozi bogovo It; Apolodor: I, 3, S; Pausanija: III, I, 3;
11. Apolodor: III, 10, 4; Diodor sa Sicilije: IV, 71;
12. Homer: Ilijada I, 603—4; Plutarh: O pitijskim proročištima 17.

*
1. Predanja o Apolonu su vrlo nesređena. Grci ga smatraju sinom boginje Lete, poznate u južnoj Palestini kao Let (vidi 14, 2), ali je on takođe bio i bog Hiperborejaca ("narod sa one strane Severnog vetra«), koje Hekataj (Diodor sa Sicilije: II, 47) sasvim poistovećuje sa Britancima, iako ih Pindar (Pitijske ode X, 50—55) smatra Libijcima. Del je bio središte hiperborejskog kulta, koji se, kako izgleda, protezao na jugoistok do Nabataje i Palestine, na severozapad do Britanije i uključivao i Atenu. Među državama koje je sjedinjavao ovaj kult, stalno su održavane veze (Diodor sa Sicilije: loc. cit.).

2. Apolonu su Hiperborejci prinosilii na žrtvu hekatombu magaraca (Pindar: loc. cit.), što ga poistovećuje sa »Detetom Horom«, čiju pobedu nad Setom Egipćani proslavljaju svake godine, bacajući u ambis divlje magarce (Plutarh: O Izidi i Ozirisu 30). Hor se svetio zato što mu je Set ubio oca Ozirisa — svetog kralja — koga je volela Trojna Mesečeva Boginja Izida, ili Lat, i koga je njegov zamenik i naslednik prineo na žrtvu sredinom leta ili sredinom zime, i čija je reinkarnacija bio sam Hor. Mit o tome kako je Piton progonio Letu poklapa se s mitom kako je Set progonio Izidu (u vreme trajanja sedamdeset dva najtoplija dana u godini). Štaviše, Piton je poistovećen i sa Tifonom, grčkim Setom (vidi 36, 1), u Homerskoj himni Apolonu i u sholijastu uz Apolonija sa Roda. Hiperborejski Apolon je, u stvari, grčki Hor.

3. Ali mit ima i politički vid. Tvrdi se da je Hera nahuškala svog partenogenog sina Pitona na Letu za inat Zeusu (Homerska himna Zeusu 305); pošto je ubio Pitona (a verovatno i njegovu ženu Delfinu, Apolon se, u svom proročanskom vidu, dočepao proročanskog svetilišta Majke Zemlje u Delfima. Sudeći po tome, izgleda da su izvesni Heleni sa severa, koji su bili u savezu sa Tračanima i Libijcima, napali srednju Grčku i Peloponez, i da su im se suprotstavili prehelenski obožavaoci boginjinog kulta. U Delfima su uništili svetu proročku Zmiju — slična zmija čuvana je u Erekteumu u Ateni (vidi 25, 2) — i preuzeli proročište u ime svoga boga Apolona Smintijskog. Smintije (»miš«) je, kao i Esmun kanaanski, bog isceljenja, imao miša iscelitelja za svoj amblem. Napadači su rešili da ga poistovete sa Apolonom, hiperborejskim Horom, koga su obožavali .njihovi saveznici. Da bi se ublažio i smirio nemir u Delfima, ustanovljene su redovne godišnje pogrebne igre u čast mrtvog heroja. Pitona, a njegove sveštenice ostale su služeći u svetilištu.

4. Mesečeva boginja sa Dela, Briza (''vidovita''), koja se ne može razgraničiti i diferencirati od Lete, može se poistovetiti sa hiperborejskom Trojnom boginjom Brigit, koja je kod hrišćana postala sv. Brigita. Brigita je bila zaštitnica svih umetnosti i Apolon je sledio njen primer. Pokušaj džina Titija da siluje Letu prikazuje jednu neuspelu pobunu brđana iz Fokide protiv osvajača.

5. Apolonova pobeda nad Marsijem i Panom obeležava helenska osvajanja Frigije i Arkadije i zamenjivanje duvačkih instrumenata instrumentima sa žicama, što se jedino nije desilo među seljacima. Kažnjavanje Marsija verovatno označava obredni ritual po kome su svetom kralju odrali kožu, baš kao što je Atena odrala Palanta i od njegove kože načinila sebi čarobni štit (vidi 9, a), a može označavati i ljuštenje kore sa jovine grančice, da bi se napravila frula za pastira. jer se jovino drvo smatralo oličenjem boga ili poluboga (vidi 28, 1 i 51, 1). Apolona su smatraili praocem dorskih Grka i Milesijanaca, koji su ga naročito poštovali. Igračice na svetkovinama u vreme zimske kratkodnevice, Koribante, smatrane su Apolonovim kćerima sa Musom Talijom, jer je Apolon bio bog muzike.

6. Udvarao se Dafni, planinskoj nimfi, kćerki rečnog boga Peneja, sveštenici Majke Zemlje; svakako da se ovo udvaranje odnosi na osvajanje njenog hrama u kome su boginju Dafojnu (»krvavu«) obožavale Majnade, koje su pripadale orgastičkom redu i žvakale lovorovo lišće (vidi 46, 2 i 51, 2). Plutarh smatra da je ovaj red sveštenica pobegao na Kretu, pošto ih je Apolon pokorio, gde se Mesečeva Boginja zvala Pasifaja (vidi 88, e). Apolon je zadržao lovor kao sveto drvo i samo su Pitonke smele da žvaću lovorov list. Dafojna je, u stvari, morala biti boginja kobilje glave u Tempi kao i u Figaliji (vidi 16, 5); Leukip ("beli konj«) bio je sveti kralj mesnoga kulta konja, koga su divlje žene jednom godišnje jurile i rastrzale na komade, a posle toga se kupale da bi se očistile od greha (vidi 22, 1 i 150, 1).

7. Apolonovo zavođenje Driope na Oeti verovatno obeležava potiskivanje kulta hrasta Apolonovim kultom topole (vidi 42, d); o tome govori i predanje o ljubavnom osvajanju Arije. Apolonovo prerušavanje u kornjaču odnosi se na liru koju je dobio od Hermesa (vidi 17, d). Ftijino ime govori da je ona bila jesenji vid boginje. Neuspeli napad na Marpesu izgleda da beleži Apolonov neuspeh da se dočepa svetilišta u Meseni; to je bilo svetilište boginje sa likom krmače (vidi 74, 4). Apolonova služba kod Admeta iz Fere verovatno beleži stvarni događaj: kažnjavanje Apolonovog sveštenstva zbog pokolja prehelenskog kovačkog soja ljudi koji su uživali Zeusovu zaštitu.

8. Mit o Hijakintu, koji na prvi pogled može da izgleda kao sentimentalna pričica što objašnjava odakle na zumbulu šara u vidu grčkog slova (vidi 165, j i 2), odnosi se na kretskog cvetnog junaka Hijakinta (vidi 159, 4), koji se naziva i Narkis (vidi 85, 2). Njegov kult je prodro u mikensku Grčku i po njemu je i poslednji letnji mesec dobio ime hijakint na Kreti, na Rodu, u Kosu, Teri i Sparti. Dorski Apolon je potisnuo Hijakintovo ime u Tarentu, iako je tu bio Hijakintov grob (Polibije: VIII, 30); a u Amikli, mikenskom gradu, još jedan Hijakintov grob poslužio je kao postolje Apolonovom tronu. U to vrerne Apolon je bio besmrtan, a Hijakint je vladao samo jednim godišnjim dobom. Njegova smirt, prouzrokovana diskom, podseća na smrt njegovog rođaka Akrisija (vidi 73, 3).

9. Koronida (''starica'') rodila, je Asklepija sa Apolonom, a njeno ime znači svešteničku titulu (vidi 25, 5); ali Atenjani nisu priznavali da je ona imala dece i zataškavali su ovaj mit (vidi 50, b).

10. U klasično vreme Apolon je bio bog muzike, poezije, filozofije, astronomije, matematike, medicine i nauka o prirodi. Kao neprijatelj primitivizma, on je uvek bio za umerenost u svim stvarima, a sedam struna na njegovoj liri označavaju sedam samoglasnika kasnije grčke azbuke (vidi 52, i dobile su tajanstveno značenje u lečenju muzikom. Najzad, zbog identifikacije sa detetom Horom, Apolon je poštovan kao sunce, dok je kod Korinćana taj kult pripadao sunčanom Zeusu; Apolonova sestra Artemida s pravom je poistovećivana sa mesecom.

11. Kikero, u svom delu ''O prirodi bogova'' (III, 23), Apolonu, sinu boginje Lete, daje tek četvrto mesto; on razlikuje Apolona Hefajstovog sina, Apolona kretskog, oca Koribanata, i Apolona koji je Arkadiji dao zakone.

12. Predanje kako je Apolon ubio Pitona nije tako jednostavan mit kao što na prvi pogled može da izgleda, jer je kamen omphalos, na kome je pitonka sedela, bio tradicionalni grob proročkog heroja, reinkarniranog u zmiju, čija je proročanstva pitonka objavljivala (Varon: O latinskom jeziku, VII, 17). Helenski Apolonov sveštenik preoteo je ulogu svetoga kralja koji je u obredu s pravom ubijao svog prethodnika heroja. Ovo je objasnio Plutarh u ''Zašto proročista ćute'' (15) kad je opisivao obred Stepterija. Svake devete godine građena je na gumnu u Delfima koliba koja je predstavljala kraljevo prebivalište. Onda bi noću iznenada na tu kolibu napali... [ne zna se ko, jer se tu prekida pričanje]... Žrtveni sto, na kome se nalazilo prvo, rano voće, bivao je prevrnut, koliba spaljena, a palikuće su bežale iz svetilišta, ne osvrćući se. Posle toga mladić koji je učestvovao u ovome išao je u Tempe da se očisti od greha, odakle se vraćao u trijumfu, sa krunom i lovorovom grančicom.

13. Iznenadan ugovoreni napad na stanovnike kolibe podseća na tajanstveno ubistvo Romula koje su izvršili njegovi drugovi, a i na godišnju žrtvu Bufonija u Ateni, kad sveštenici, pošto bi dvogubom sekirom ubili Zeusovog bika, beže ne obazirući se za sobom (vidi 53, 7); meso bika je potom služeno na zajedničkim gozbama, dok se mimikom podražavalo uskrsnuće vola, a sekiri sudilo zbog skrnavljenja.

14. U Delfima, kao i u Knosu, sveti kralj je morao da vlada devet godina (vidi 88, 6). Dečak je odlazio u Tempe, nesumnjivo zato što je Apolonov kult poticao otud.

22 ARTEMIDA, NJENA NARAV I DELA

Artemida, Apolonova sestra, naoružana je lukom i strelom kao i on, a poseduje moć da šalje kugu i iznenadnu smrt među smrtnike, ali i da ih isceljuje. Ona je zaštitnica male dece i svih životinja sisara; ipak, ona voli i hajku, naročito na jelene.
b) Jednog dana, dok je još bila trogodišnja devojčica, njen otac Zeus, na čijim je kolenima sedela, upitao je čime bi volela da je obdari. Artemida smesta odgovori: »Molim te, daj mi večnu nevinost, isto toliko imena koliko ima moj brat Apolon, zatim luk i strelu kao njegovu, dužnost da donosim svetlost, do kolena dugu lovačku tuniku boje šafrana sa crvenim porubom; za pratilje šezdeset mladih morskih nimfa, mojih vršnjakinja; dvadeset rečnih nimfa iz Amnisa na Kreti, da se brinu o mojim čizmicama i hrane pse dok sam u lovu; sve planine sveta; i na kraju jedan grad koji budem izabrala. Ne tražim više od jednog grada, jer ja nameravam da živim većinom u planinama. Na žalost, žene će me pri porođaju često prizivati jer me je moja majka Leta nosila i rodila bez bolova, te su me stoga Suđaje odredile za pokroviteljicu porođaja.«1
c) Artemida junački čupnu Zeusa za bradu, a on se ponosno nasmeši i odgovori: »Pored ovakvog deteta kao što si ti, ja ne moram da se bojim Herine ljubomore. Dobićeš sve što si tražila, i više od toga, dobićeš ne jedan, nego trideset gradova, i po deo u mnogim drugim, na kopnu kao i na ostrvima; i ja te postavljam za čuvara puteva i luka.«2
d) Artemida mu zahvali, skoči s njegovih kolena i ode pravo na goru Leuku na Kreti, a zatim na izvor Okeana, gde izabra za pratilje veliki broj devetogodišnjih nimfi, a njihove majke behu time ushićene.3 Zatim je, na Hefajstov poziv, posetila Kiklope na ostrvu Lipari i zatekla ih kako kuju Posejdonu konjska pojila. Bront, kome je bilo naređeno da učini sve što ona zaželi, stavi je na kolena; ali kako nije volela da je maze, ona mu iščupa punu šaku dlaka sa grudi te mu na tom mestu ostade trag do sudnjeg dana; svako je mislio da ima šugu. Nimfe je poplašio divlji izgled Kiklopa i buka u kovačnici — pa nije nikakvo čudo što nevaljalim devojčicama majke prete Brontom, Argejom i Steropom. Međutim Artemida hrabro reče Kiklopima da prekinu za časak rad na Posejdonovoj porudžbini i da joj iskuju srebrni luk i tobolac za strele, pa će zauzvrat dobiti meso od njenog prvog lovačkog plena.4 Sa novim oružjem otišla je pravo u Arkadiju, gde je naredila Panu da raskomada jednog risa i nahrani lovačke pse i štenad. Pan joj dade tri klempava lovačka psa, dva šarena i jednog sa pegama, koji su zajedno bili dovoljno jaki da rastrgnu živog lava; i dade joj još sedam brzonogih keruša iz Sparte.5
e) Pošto je uhvatila dva para rogatih jelena, žive ih upreže u zlatne kočije sa zlatnim đemovima i odjezdi na sever, preko tračke planine Hajme. Odsekla je svoju prvu baklju od borovine na Misijskom Olimpu i zapalila je žiškom koju je našla u pepelu jednog drveta pogođenog gromorn. Oprobala je svoj srebrni luk četiri puta; prve dve mete su joj bile drveće; treća, divlja životinja; četvrta, grad naseljen nepoštenim ljudima.6
f) Potom se vratila u Grčku. Amnizijanske nimfe ispregle su joj jelene iz kočija, istimarile ih i nahranile brzorastom detelinom sa Herinih pašnjaka, gde su pasli Zeusovi paripi, i napojile ih vodom sa zlatnih pojila.7
g) Jednom se rečni bog Alfej, sin Tetidin, usudio da se zaljubi u Artemidu i proganjao je po Grčkoj; ali Artemida ode u Litrinu, u Elidi (a po drugima čak na ostrvo Ortigiju, blizu Sirakuze), gde je sebi i svim svojim nimfama namazala lice belim blatom, tako da se nije razlikovala od ostalih devojaka. Alfej je morao da se povuče, a devojke su ga ismejale.8
h) Artemida je zahtevala od svojih pratilja da budu savršeno čedne, kao što je i ona sama. Kad je Zeus zaveo jednu od nimfi, Kalistu, Likaonovu kćer, Artemida je primetila da je ona bremenita. Za kaznu pretvori Kalistu u medvedicu i poče da je odstreljuje. Ubila bi je da je Zeus nije uzneo na nebo, i kasnije postavio njen lik među zvezde. Po drugima je, opet, sam Zeus pretvorio Kalistu u medveda, a ljubomorna Hera je udesila da Artemida u neznanju krene u hajku. Kalistino dete Arkad spaseno je i postalo je predak Arkađana.9
i) Nekom drugom prilikom je Aktajon, sin Aristaja, stajao naslonjen na stenu u blizini Orhomena, kad ugleda Artemidu kako se nedaleko od njega kupa na izvoru. On ostade tu da je posmatra. Čim se kasnije usudio da se drugovima pohvali kako je video Artemidu nagu, ona ga pretvori u jelena, a njenih pedeset lovačkih pasa ga rastrgoše.10
1. Kalimah: Himna Artemidi I;
2. Ibid. 26;
3. Ibid. 40;
4. Ibid. 47;
5. Ibid. 69;
6. Ibid. 110;
7. Ibid. 162;
8. Pausanija: VI, 22, 5; Sholijast uz Pindarove Pitijske ode: II, 12;
9. Higin: Pesnička astronomija II, 1; Apolodor: III, 8, 2;
10. Higin: Fabula 181; Pausanija: IX, 2, 3.
*
1. Devica srebrnog luka koju su Grci uvrstili u porodicu na Olimpu, bila je najmlađi član Artemidine trijade, pošto je ''Artemida" još jedna titula Trojne Boginje Mesec. Imala je pravo da hrani svoje košute detelinom pošto je detelina simbol trojstva. Njen srebrni luk je predstavljao mladi mesec. Ipak, olimpijska Artemida nije bila samo devica. Ponegde, kao na primer u Efesu, obožavali su je u njenom drugom vidu, kao nimfu, orgastičku Afroditu, sa muškim partnerom, urminom palmom (vidi 14, a), jelenom i pčelom (vidi 18, 3) kao glavnim obeležjima. Uloga babice pre pripada starici Kroni, kao i njene smrtonosne strele; devetogodišnja starost sveštenica treba da podseća da je mesečev broj smrti tri puta tri. Ona podseća na kretsku ''gospodaricu divljih zveri", glavnu nimfu — boginju prastarog totemskog društva; i obredno kupanje pri čemu ju je iznenadio Aktajon, kao i rogati jeleni, njene kočije (vidi 125, a) i jarebice iz Ortigije (viđi 14, 3) daleko pre pristaju nimfi nego devici. Izgleda da je Aktajon bio sveti kralj prehelenskog kulta jelena, rastrzan na komade na kraju vladavine od pedeset meseci, naime pošto protekne polovina Velike godine; njegov suvladar, ili zamenik, vladao je do kraja Velike godme. Nimfa se po pravilu kupala posle, a ne pre obrednog ubistva. Ovaj ritualni običaj ima mnogo sličnosti sa ritualima opisanim u irskim i velškim mitovima iz prvog veka pre naše ere. Plutarh u Grčkim pitanjima, 39, priča da su s vremena na vreme na planini Likaj u Arkadiji jurili i ubijali čoveka obučenog u jelensku kožu. Psi su morali biti beli, sa riđim ušima, kao »psi iz pakla« u keltskoj mitologiji. Postojao je peti vitorogi jelen koji je pobegao Artemidi (vidi 125, a).

2. Mit o tome kako je Alfej jurio za Artemidom izgleda da je nastao po analogiji sa predanjem o njegovoj uzaludnoj jurnjavi za Aretusom, pri čenru se ona pretvorila u izvor, a on u reku (Pausanija: V, 7, 2), a možda je ta priča izmišljena da objasni zašto su se sveštenice Artemide Alfeje iz Letrinije i Ortigije u čast Bele Boginje mazale po licu gipsom i belom glinom, Alph označava i belinu i žitni proizvod; alphos je lepra; alphe je zrno; alphition je zmo ječma; Alphito je bila Bela Boginja kao krmača. Artemidina najčuvenija statua u Ateni se zove »Belolika« (Pausanija: I, 26, 4). Značenje reči Artemis nije potpuno utvrđeno: može biti da znači "jakih udova«, od artemes; ali i ''ono što odseca". Spartanci su je zvali Artamis, od artao; ili od airo i themis; slog themis može da znači. »voda«, jer se mesec smatrao izvorom svih voda.

3. Ortigija, »Ostrvo jarebica« u blizini ostrva Del, takođe je bilo posvećeno Artemidi (vidi 14, a).

4. Mit o Kalisti nastao je iz potrebe da se objasni pojava dveju malih devojčica obučenih kao medvedice, koje su se pojavljivale o prazniku brauronijske Artemide na Atici zbog jednog predanja po kojem Artemidu dovode u vezu sa Velikim Medvedom. Ali može se uzeti u obzir i jedna ranija verzija mita, u kojoj je Zeus nasrtao na Artemidu, a ona se najpre pretvorila u medveda, a zatim namazala lice gipsom, pokušavajući da mu izbegne. Artemida je u početku upravljala zvezdama, ali je tu dužnost kasnije preuzeo Zeus.

5. Nejasno je zašto su Brontu iščupane dlake; Kalimah možda proizvoljno misli na neku dobro poznatu sliku o događaju sa koje se skinula boja na kiklopovim grudima.

6. Kao »gospodarici divljih zveri«, ili zaštitnici svih plemena totem-klanova, Artemidi su prinosene godišnje žrtve paljenice totem-životinja, ptica i biljaka, a ovaj obred se u klasično vreme sačuvao u građu Patre u Kaledoniji (Pausanija: IV, 32, 6); tamo se ona zvala Artemida Lafrija. Slične žrtve paljenice prinosili su joj u Meseni Kureti, kao predstavnici totem-plemena (IV, 32, g); a još je zabeleženo da su u Hijeropolisu imali običaj da žrtve vešaju o grane od veštačke šume u samom hramu boginje (Lukijan: O sirijskoj boginji 41).

7. Maslinovo drvo bilo je posvećeno Ateni, urmina palma Izidi i Lati. Vlasnik sam jednog broša iz srednjeg minojskog perioda na kome je boginja prikazana kako stoji pored palme; odevena je u suknju od palmovog lišća i drži u ruci malu palmu; ona gleda kako se novogodišnje tele rađa iz palmovog grozda; s druge strane je bik na izdisaju, verovatno kraljevski bik Stare godine.

23 HEFAJST, NJEGOVA NARAV I DELA

Hefajst, bog kovač, bio je tako nejak kad se rodio da ga je njegova majka Hera sa gađenjem bacila sa olimpijskih visina, kako bi se otresla neprijatnog osećanja koje je u njoj izazivala njegova jadna pojava. On je, ipak, preživeo ovaj nemili događaj bez telesnih povreda, jer je pao u more, gde su ga prihvatile Tetida i Eurinoma. Ove boginje nežna srca čuvale su ga u pećini pod morem, gde je on osnovao svoju prvu kovačnicu i oduživao im se za dobrotu praveći im svakovrsne ukrase i korisne predmete.1
Jednog dana, pošto je prošlo devet godina, Hera srete Tetidu, koja je slučajno nosila broš napravljen u njegovoj radionici, i zapita: »Za ime sveta, draga moja, odakle ti tako izvanredan nakit?«
Tetida je malo oklevala sa odgovorom, ali joj je Hera izmamila istinu. Odmah je vratila Hefajsta na Olimp, gde mu je obezbedila mnogo bolju kovačnicu, sa dvadeset mehova koji su radili danju i noću. Ona se mnogo zauzela za njega i udesila da se oženi Afroditom.
b) Hefajst se u tolikoj meri izmirio sa Herom da se drznuo da prebaci Zeusu što je dozvolio da ona posle neuspešne pobune visi sa nebeskog svoda pričvršćena o zglobove. Ali bilo bi mudrije da je ćutao, jer ga je razgnevljeni Zeus ponovo tresnuo sa Olimpa. Padao je ceo bogovetni dan. Pavši na zemlju, na ostrvo Lemno, slomio je obe noge pa, iako je besmrtan, jedva da je bilo života u njemu kad su ga ostrvljani pronašli. Kasnije, pošto mu je bilo oprošteno i pošto je povratio sebi mesto na Olimpu, mogao je da hoda samo pomoću zlatnih štaka.2
c) Hefajst je ružan i namćor, ali snažan u rukama i ramenima, i sve što preduzme, uradi tako da ga po veštini niko nije mogao prevazići. Jedanput je napravio neke mehaničke žene da mu pomažu u kovačnici; one su čak mogle da govore i obavljaju najteže zadatke koje bi im poverio. On je vlasnik nekoliko tronožnih stolova sa zlatnim točkovima koji se nalaze u kovačnici i mogu da se kreću sami od sebe do mesta gde se bogovi sastaju, i nazad.3
1. Homer: Ilijada. XVIII, 394—409;
2. Ibid.: I, 586—94;
2. Ibid.; XVIII, 368.
*
1. Hefajst i Atena su delili hram u Ateni i njegovo je ime možda izmenjen oblik od hemero-phaistos, ''onaj koji sija danju'' (tj. sunce), dok je Atena bila Boginja Meseca, »ona koja sija noću«, zaštitnica kovačke veštine i svih tehničkih zanata. Malo je poznato da je svakoj alatki iz bronzanog doba, oružju ili spravi pripisivano magično svojstvo, a da je kovač bio, u stvari, nešto kao čarobnjak. Tako je trostruka ličnost Brigite, Mesečeve Trojne Boginje (vidi 21, 4), bila zaštitnica pesnika, kovača i lekara. Kad je boginja izgubila ta svojstva, onda se kovač uzvisio do božanstva. Da je kovač-bog hrom, to je predanje koje se prostire čak do zapadne Afrike i Skandinavije; u primitivno doba kovači: su, možda čak i namerno, osakaćivani, da ne bi pobegli s posla i prebegli neprijateljskom plemenu. Igra hromih jastreba se izvodila u erotskitn orgijama posvećenim kovačkoj veštini (vidi 92, 2), a kako je Hefajst bio oženjen Afroditom, on je, verovatno, hramao samo jedanput godišnje, u doba prolećnih praznika.
Metalurgija je dospela u Grčku sa egejskih ostrva.. Uvoz predmeta od fino obrađene bronze i zlata u Grčku verovatno je uticao na mit o tome da su Hefajsta čuvale, u pećinama ostrva Lemno, Tetida i Eurinoma, što behu titule za Boginju Mora, koja je stvorila svet. Devet godina što ih je on proveo u pećini pokazuju da je bio potčinjen mesecu. Njegov pad, kad i Kefalov (vidi 89, j), Talov (vidi 92, b), Skironov (vidi 96, f), Ifitov (vidi 135, b), i drugih, zajednička je sudbina svetih kraljeva u mnogim krajevima Grčke u trenutku kad bi njihovoj vladavini došao kraj. Zlatne štake su možda izmišljene da uzdignu sa zemlje njegove svete pete.

2. Dvadeset Hefajstovih tronožaca izgleda da su manje-više istog porekla kao i Gasterohejri, koji su sagradili Tirint (vidi 73, 3); bili su to, naime, zlatni sunčani diskovi sa tri noge, heraldičke oznake Ostrva čoveka koje su oivičavale neku ranu ikonu gde se prikazivao Hefajst oženjen Afroditom. Qni predstavljaju godinu sa tri godišnja doba i odražavaju dužinu kraljeve vladavine; on umire početkom dvadesete godine, kad se približno poklapa sunčano i mesečevo vreme; ovaj krug je zvanično priznat u Ateni tek krajem petog veka pre naše ere, ali je bio otkriven nekoliko stotina godina ranije (Bela Boginja, str. 284, 291). Hefajsta vezuju i za vulkansku kovačnicu na vulkanskim ostrvima Lipari, jer je sedište njihovog kulta — vulkansko ostrvo Lemno i izvor prirodnog gasa koji je izlazio iz grotla na vrhu planine Moshil i vekovima polako sagorevao (Ceces: O Likofronu, 227; Hesihije sub Moschylus). Sličan izvor gasova, koji je opisao crkveni velikodostojnik Metodije iz četvrtog veka nove ere, goreo je na Gori Lemno u Likiji sve do 1801. Hefajst je imao svetilišta na obema ovim planinama. Lemno (verovatno oblik od leibein, »ona što prosipa«) bio je naziv za Veliku Boginju ovog matrijarhalnog ostrva (Hekataj, navodi ga Stefan Vizantinac sub Lemnos — vidi 149, 1).

24 DEMETRA, NJENA NARAV I DELA


Iako sveštenice Demetre, boginje žitnih polja, uvode mladu i mladoženju u tajne bračne postelje, ona sama nije imala muža. Dok je još bila mlada i vesela, rodila je vanbračno Koru i pohlepnog Jakha, sa svojim bratom Zeusom.1 Rodila je takođe i Pluta sa Titanom Jasijem ili Jasionom, u koga se zaljubila na svadbi Kadma i Harmonije. Opijeni nektarom koji se na gozbi točio kao voda, ljubavnici se izmakoše iz kuće i legoše javno na tri puta preorano polje. Kad su se vratili, Zeus, koji je po njihovom ponašanju, a i blatu na rukama i nogama, prepoznao šta su radili, razgnevi se i opali gromom Jasija što se usudio da dotakne Demetru. Ali neki kažu da je Jasija ubio brat mu Dardan, a po drugima da su ga rastrgli konji.2
b) Sama Demetra bila je dobra duša, i Erisihton, sin Tropijev, bio je jedan od retkih ljudi prema kojima se ona grubo ponašala. Na čelu dvadeset drugova, Erisihton se osmeli da upadne u gaj koji su joj Pelazgi posadili u Dotijumu, i da počne seču svetog drveća radi pribavljanja građe za gozbenu dvoranu. Demetra se preruši u Nikipu, sveštenicu Gaja, i blago naredi Erisihtonu da se povuče. Tek kad joj je on zapretio sekirom, ona mu se prikaza u svom sjaju i prokle ga da bude večno gladan, ma koliko jeo. Odatle je Erisihton otišao na ručak u roditeljski dom i jeo ceo dan. Što je više jeo, bivao je sve gladniji i slabiji. Najzad roditelji nisu mogli više da ga hrane pa je postao prosjak i jeo je otpatke. Suprotno ovome, Pandareja sa Krete, koji je Zeusu ukrao zlatnog psa i tako osvetio Demetru za ubijenog Jasija, Demetra je darovala kraljevskim darom da nikada ne boluje od stomaka.3
c) Demetra je prestala da bude vesela kad su joj oduzeli mladu Koru, kasnije nazvanu Persefonom. Had se zaljubio u Koru i otišao Zeusu da traži odobrenje da se njome oženi. Zeus se plašio da uvredi svoga najstarijeg brata neposrednim odbijanjem, ali je tako isto znao da mu Demetra nikada neće oprostiti ako Kora bude morala da ode u Tartar; zato je diplomatski odgovorio da niti daje niti ne daje svoj pristanak. Ovo ohrabri Hada da na prevaru odvede devojku dok je brala cveće na livadi. Ta livada se mogla nalaziti negde na Siciliji; ili Atici; ili kod Hermione; ili negde na Kreti, ili u blizini Pise, ili oko Lerne; ili, pak, pored Feneja u Arkadiji, ili kod Nise u Bojotiji, ili ma gde u prostranstvima koje je Demetra obišla tražeći Koru. Demetrini sveštenici kažu da je to bilo u Eleusini. Ona je bez odmora tražila Koru devet dana i noći i nije ni jela ni pila, bezuspešno je dozivajući. Jedina vest koja je doprla do nje beše od Hekate, koja je jednog ranog jutra čula Koru kako viče: »Otmica! otmica!« ali iako je požurila u pomoć, nije naišla ni na kakav trag.4
d) Desetog dana posle neprijatnog susreta sa Posejdonom kod Onkovih stada, prerušena Demetra stiže u Eleusinu, gde je kralj Kelej i njegova žena Metaneira prime veoma gostoljubivo. Čak su joj ponudili da ostane kao dadilja novorođenom princu Demofontu. Njihova hroma kćerka Jamba pokušavala je da uteši Demetru komičnim raskalašnim stihovima, a stara dadilja Bauba je u šali nagovarala Demetru da pije ječmenu vodu: Bauba jeknu kao da je u porođajnim mukama i, sasvim neočekivano, ispod svoje suknje izvuče Demetrinog sina Jakha, koji skoči u majčino krilo i poljubi je.
e) »O, ala pohlepno piješ!« uzviknu Abant, Kelejev stariji sin, dok je Demetra srkala iz punog krčaga ječmenu vodu začinjenu metvicom. Demetra ga mrko pogleda i on se pretvori u guštera. Na neki način osećajući stid zbog svoga ponašanja, Demetra odluči da učini neko dobro Keleju, pa se reši
da Demofonta učini besmrtnim. Iste noći ona ga je držala iznad vatre da bi mu izgorela smrtnost. Međutim desi se da Metaneira, Amfiktionova kći, uđe u odaju pre nego što je stvar obavljena, pa čini prestanu, a Demofont umre. »Moja je kuća nesrećna!« žalio se Kelej, plačući nad sudbinom svoja dva sina, pa ga od tada prozvaše Disaul. »Obriši suze, Disaule«, reče Demetra. »Imaš još tri sina, a Triptolema sam namerila da obdarim tako da ćeš zaboraviti na svoj dvostruki gubitak.«
f) Triptolem, koji je čuvao stado svoga oca, prepozna Demetru i saopšti joj vest za kojom je tragala: pre deset dana njegova su braća — Eumolp, pastir, i Eubulej, svinjar — bili u polju na paši kad se zemlja odjednom rastvori, progutavši Eubulejevo krdo svinja pred njegovim očima; zatim se, uz strahoviti tutanj, pojaviše kočije sa crnim konjima i sručiše se u provaliju. Lice onoga koji je terao kočije bilo je nevidljivo, ali je desnu ruku čvrsto obavio oko struka devojke što je zapomagala. Eubulej ovo ispriča Eumolpu i ovaj to uze kao motiv za žalopojku.
g) Naoružana dokazom, Demetra pozva Hekatu te se njih dve zajedno približe Heliju, koji vidi sve, i nateraše ga da prizna da je otmičar bio Had, bez sumnje sa znanjem Zeusa. Demetra je bila toliko ljuta, da umesto da se vrati na Olimp, produži da luta poljima zabranjujući drveću da donosi plodove i travi da raste, dok ljudskom rodu ne zapreti opasnost od zatiranja. Zeus, stideći se da se sam sretne s Demetrom kod Eleusine, posla joj prvu poruku po Iridi (na koju ona uopšte . nije obratila pažnju), a zatim izaslanstvo olimpijskih bogova i mirovne poklone, moleći je da se pomiri sa njegovom voljom. Ali ona ne htede da se vrati na Olimp i zakle se da će zemlja ostati neplodna dok joj ne budu vratili kćer Koru.
h) Zeusu je ostalo samo jedno. On posla Hermesa Hadu sa porukom: »Ako ne vratiš Koru, svi smo propali!« a drugu poruku posla Demetri: »Dobićeš nazad svoju ćerku pod uslovom da još nije okusila hranu koju jedu mrtvi.«
i) Pošto Kora ništa nije uzimala u usta od hrane, čak ni koricu hleba, otkako su je oteli, Had je bio prinuđen, sakrivši svoju brigu, da joj se obrati blago: »Dete moje, ti izgleda ovde nisi srećna, a tvoja mati plače za tobom. Odlučio sam zato da te vratim kući.«
j) Korine suze usahnuše i Hermes joj pomože da se popne u njegove kočije. Ali baš kada je krenula za Eleusinu, jedan od Hadovih vratara, po imenu Askalaf, poče da viče i da govori sa prezrenjem: ''Pošto sam video gospa Koru kako bere narove sa jednog drveta u vašem voćnjaku, i pošto je pojela sedam semenki, spreman sam da posvedočim da je okusila hranu mrtvih.'' Had se mračno nasmeja i reče mu da se smesti pozadi u Hermesovim kočijama.
k) U Eleusini Demetra radosno zagrli Koru; ali čuvši da je okusila voće iz Hadova voćnjaka, ona postade veoma utučena i ponovo reče: »Niti ću se vratiti na Olimp, niti ću skinuti kletvu sa zemlje.« Zeus onda umoli Reu, svoju, Hadovu i Demetrinu majku, da posreduje, pa je najzad došlo do sporazuma. Kora je morala ubuduće da provodi tri meseca u podzemlju u društvu Hada — kao kraljica Tartara i da se za to vreme zove Persefona, a ostalih devet meseci sa Demetrom. Hekata se ponudila da vodi računa da se ovaj dogovor izvršava kako treba i da stalno vodi brigu o Kori.
l) Demetra je, najzad, pristala da se vrati kući. Pre nego što je otišla iz Eleusine, ona je naučila Triptolema, Eumolpa i Keleja (kao i Diokla, kralja Fere, koji je celo vreme marljivo tragao za Korom) svojim misterijama i obredima. Ali kaznila je Askalafa zbog njegove brbljivosti na taj način što ga je gurnula u jamu i pokrila ogromnom stenom, odakle ga je tek Herakle oslobodio; a onda je Askalafa preobrazila u kratkouhu sovu.5 Ona je nagradila i Fenajce iz Arkadije, kod kojih je boravila pošto ju je silovao Posejdon; njima je dala razna zrnevlja, ali im je zabranila da seju pasulj. Neki Kijanit se prvi osmelio da ga poseje, te je dobio svetilište pored reke Kefis.8
m.) Demetra je Triptolemu dala žitno seme, drveni plug i kočije koje su vukle zmije; i naložila mu da ide svuda po svetu i da uči ljude zemljoradnji. Ali prvo ga je ona sama obučila na poljani kralja Rara, pa ga stoga mnogi smatraju sinom kralja Rara. Fitalu, koji je s njom lepo postupao na obalama Kefisa, darivala je smokvino drvo, prvo za koje se zna na Atici, i poučila ga na koji način da gaji smokvu.7

1. Aristofan: 2obe 338; Orfička himna 11;
2. Homer: Odiseja V, 125—8; Diodor sa Sicilije: v. 49; Hesiod: Teogonija 969;
3. Servije o Vergilijevoj Ajneidi: III, 167; Higin: Fabula 250; Kalimah Himna Demetri 34; Antonije Liberal:
Preobraženja, n; Pausanija: X, 30, I;
4. Higin: Fabula 146; Diodor sa Sicilije: v. 3; Sholijast uz Sofoklovog Ojdipo iz Kolona 1590; Apolodor: I, 5, 1; Sholijast uz Hesiodovu Teogoniju 914; Pausanija: VI, 21, I i I, 38, 5; Konon: Pripovesti 15; Homerska
himna Demetri 17;
5. Apolodor: I, 5, 1—3 1 12; Homerska himna Demetri 398 1 445;
6. Pausanija: VIII, 15, 1, i I, 37, 3;
7. Homerska himna Demetri 231—74; Apolodor: I, 5, 2; Orfički fragmenti 50; Higin: Fabula 146; Ovidije:
Metamorfoze V, 450—S63 1 Fasti IV, 614; Nikander: Theriaca; Pausanija: I, 14, 2 1 37, 2.
*
1. Kora, Persefona i Hekata blle su, to je sasvim jasno, Trojna Boginja kao Devica, Nimfa i Starica, u vreme kada su se samo žene bavile zemljoradnjom. Kora predstavlja zeleno žito, Persefona zreo klas, a Hekata pokošeno žito. Demetra je bio boginjin opšti naziv, a Korino ime Persefona stvara zabunu. Mit o Demetrinom doživljaju u triput pooranoj njivi ukazuje na obred plodnostl, koji se doskora zadržao na Balkanu; sveštenice polja su se javno sparivale sa svetim kraljevima u vreme jesenje setve da bi obezbedile
zlatnu žetvu. Na Atici su njive prvo orane u proleće; zatim posle letnje žetve pliće preoravane; pošto se prinesu žrtve bogovima oranja, ponovo se oru tokom jesenjeg meseca Pijanepsiona i tek su tada spremne za sejanje (Hesiod: Radovi i dani 432—3, 460, 462; Plutarh: O Izidi i Ozirisu, 69).

2. Persefonu (od phero 1 phonos, »ona koja donosi, razaranje«) zovu i Persefata u Ateni (od pfersis i ephapto, ''ona koja određuje razaranje'' i Proserpina (''strahovita''). U Rimu, izgleda, da je to bio naziv za nimfu kad je žrtvovala svetog kralja. »Hekata« (»stotine«) izgleda da se odnosi na stotinu lunarnih meseci kraljeve vladavine i na stostruku žetvu. Kraljeva smrt od groma, ili u konjskim čeljustima, ili od ruke njegovog zamenika, beše njegova normalna sudbina u primitivnoj Grčkoj.

3. Hadova otmica Kore je deo mita po kome se helensko božansko trojstvo nasilno ženi prehelenskom Trojnom Boginjom — Zeus Herom; Zeus ili Posejdon Demetrom i Had Korom, kao što se u irskom mitu Brijan, Ajukar i Ajukarba žene trostrukom boginjom Eirom, Fodlom i Bambom (vidi 7, 6 i 16, 1). Ovaj mit beleži vreme kad muškarci preotimaju poljoprivredne misterije od žena. Što je Demetra odbila da ljude i dalje snabdeva žitom, samo je druga verzija Inine zavere da. uništi Atamantovu žetvu (vidi 70, c). Dalje, mit o Kori je priča o zimskom zakopavanju strašila sa žitnih polja; ova strašila su predstavljala žensko biće od granja. Zakopano strašilo otkrivano je u rano proleće da bi se videlo kako to granje pupi; to je prehelenski običaj koji se održao po selima do u klasično doba i prikazan je na vazaima kao scena u kojoj ljudi oslobađaju Koru iz zemljine humke i pijucima i sekirama razbljaju glavu Majke Zemlje.

4. Priča o Erisihtonu je moralna anegdota; kod Grka, kao i kod Latina i starih Iraca, seča svetih gajeva povlačila je sa sobom kaznu smrti. Ali beznadežna vučja glad nije bila odgovarajuća kazna za seču drveća. Erisihtonovo ime — a i to što je sin Kekropa, koji je bio patrijarhalac, i koji je prvi napravio pogaču od ječma (vidi 25, d) — znači »onaj koji dere zemlju« — što pre navodi na zaključak da je njegovo nedelo u tome što se usudio da bez Dernetrinog odobrenja ore zemlju kao što je to učinio i Atamant. Pandarejeva krađa zlatnih konja verovatno predstavlja intervenciju Krećana u Grčkoj u vreme kad su Ahajci pokušali da izmene obrede zemljoradnje. Taj konj, koga su uzeli boginji Zemlji, izgleda da je predstavljao vidljiv dokaz nezavisnosti ahajskog velikog kneza od same boginje (vidi 134, 1).

5. Mitovi o Hiladu (vidi, 150, 1), Adonidu (vidi 18, 7), Litijersu (vidi 136, e) i Linu (vidi 147, 1) opisuju godišnje oplakivanje i tugovanje za svetim kraljem ili za njegovim zamenikom dečakom koji je žrtvovan da bi se umilostivila boginja plodnosti. Ovaj isti zamenik pojavljuje se u legendi o Triptolemu, koji dolazi sa džakovima žita na dvokolicama upregnutim u zmije, da bi prikazao kako njegova smrt donosi bogatstvo. Hilad je takođe bio Plut (»bogatstvo«) začet u žitnom polju, a od tog imena nastalo je ime "Pluto" za Hada. Triptolem (triptolmaios, »onaj koji tri puta pokušava«) možda je bila titula koja se davala svetom kralju zato što se usudio da tri puta poore njivu i spari se sa žitnom sveštenicom. Kelej, Diokle i Eumolp, koje je Demetra naučila zemljoradnji, predstavljaju svešteničke glavare Amfiktionskog saveza. Metaneira je opisana kao Amfiktionova kći i poštovali su je u Eleusini.

6. U mikenskom gradu Eleusinl (''dolazak'') održavane su velike Eleusinske misterije, u mesecu koji se zvao Boedromion ("trčeći u pomoć«). Demetrino veselo svešteno raspoloženje zbog ljubavnih doživljaja sa Jasijem, Triptolemom, ili Zeusom simbolički je prikazano u jednoj unutrašnjoj šupljini ćivota kao trljanje faličkog predmeta uz žensku jahaću čizmu; otuda izgleda da je reč eleusis ostatak reči Eilythuies, ''(hram) one koja besni u skrovištu''. Mistagozi su, obučeni kao pastiri, ulazili uz radosno klicanje i pokazivali rešeto za vejanje žita sa detetom Brimom, sinom Brime (»ljutite«), kao munjevitim plodom ritualnog venčanja. Brima je titula za Demetru, a Brim je sinonim za Pluta, koga su njegovi slavljenici bolje poznavali kao Jakha — po raskalašnim himnama Iacchus što su se pevale šestog dana Misterija, dok je povorka sa bakljama išla od Demetrinog hrama.

7. Eumolp predstavlja pastire koji pevaju iznoseći dete; Triptolem je kravar, u službi Mesečeve Boginje Ije u liku krave (vidi 56, 1), koja je navodnjavala žitno seme; i Eubulej, svinjar, služio je boginju Marpesu (vidi 74, 4 i 96, 2). Forkida, Hojra, ili Kerda, boginja krmačinog lika, pomagala je žitu da raste. Eubulej je prvi objavio šta se desilo sa Korom, zato što »svinjar« u ranim evropskim mitovima označava proroka ili mađioničara. Tako su se Eumaju, Odisejevom svinjaru  (vidi 171, a), obraćali sa dios (»bogoliki«); pa iako su u klasično vreme svinjari već davno prestali da se bave proroštvom, ipak su još uvek žrtvovali svinje Demetri i Persefoni, bacajući ih u ambise. Eubulej izgleda nije imao naročite koristi od Demetrinog uputstva; verovatno zato što je njen kult kao boginje krmače bio potisnut u Eleusini.

8. »Rar«, bilo da znači »nedonošče« ili "utroba", ne odgovara kao naziv za kralja i svakako se odnosi na utrobu žitne matere iz koje niče žito.

9. Jamba i Bauba označavaju razvratne pesme u jampskoj metrici koje su pevane da bi olakšale duševnu napetost za vreme Eleusinskih misterija; ali Jamba, Demetra i Bauba čine poznato trojstvo devojke, nimfe i starice. Stare dadilje u grčkim mitovima gotovo uvek predstavljaju boginju kao Kronu. Abant je pretvoren u guštera jer gušteri obitavaju na najtoplijim i najsuvljim mestima i mogu da žive bez vode; to je priča koju su stari pripovedali deci kako bi ih naučili da poštuju starije i da se boje bogova.

10. Priča koja govori o tome kako je Demetra pokušala da učini Demofonta besmrtnim upoređivana je sa mitom o Medeji (vidi 156, a) i Tetidi (vidi 81, r). Ona se odnosi delom na rasprostranjeni primitivni običaj »krštenja« deteta svetom vatrom; novorođenčetu se ili vatra prinosi, ili se ispod njega postavi zagrejano rešeto; obred treba da sačuva dete od uroka. Mit se delom odnosi i na običaj spaljivanja dečaka kraljevog zamenika, koga prinose na žrtvu umesto svetog kralja (vidi 92, 7). Kelej, ime Demofontovog oca, može da znači "onaj koji pati, onaj koji gori'', zatim »detlić« i najzad »čarobnjak«.

11. Primitivni tabu se zadržao za hranu crvene boje, koja se, izgleda, ostavljala samo za mrtve (vidi 170, 5). Smatralo se da je nar iznikao iz Adonidove ili Tamuzove krvi (vidi 18, 7). Sedam zrna nara možda predstavljaju sedam mesečevih mena u vreme kad seljaci očekuju da žito proklija. Persefona koja jede šipak prvobitno je boginja Šeola, boginja pakla koja uništava Tamuza. dok boginja Istar (Šeola u drugom obliku) plače da ublaži njegov duh. Hera, kao nekadašnja boginja smrti, takođe se pojavljuje sa narom u ruci.

12. Ascalaphos ili kratkouha sova smatrala se pticom zloslutnicom, a gatka o sovi kao potkazivaču proistekla je zbog toga što sova krešti u novembru, dakle pre nego što počinju tri meseca koje Kora ne provodi na zemlji. Harakle je oslobodio Askalafa (vidi 134, d).

13. Demetrin dar Fitalu — smokvino drvo — znači samo da je ubrzavanje zrenja smokve pomoću uboda insekta — kalemljenje — prestalo da bude ženski delokrug u isto vreme kad i zemljoradnja. Fitalova porodica bila je vodeća na Atici (vidi 97, a). Zabrana da muškarci seju pasulj izgleda da se zadržala mnogo duže od zabrane da muškarci seju zrnevlje uopšte, zbog toga što se smatralo da postoji tesna veza između pasulja i duhova. U Rimu su bacali pasulj duhovima o prazniku Svih svetih, i kad bi se neko od tih zrna razvilo u biljku a žena kasnije pojela plod te biljke, smatralo se da je oplođena duhom. Pitagorejci ne jedu pasulj zato da ne bi uskratili nekom od svojih predaka reinkarnaciju duha.

14. Za Demetru se kaže da je došla u Grčku sa Krete, iskrcavši se na obalu u Atici kod grada Torika (Himna Demetri 123). Moguće je ovo: Krećani su se utvrdili u Atici, gde su prvi počeli da rade u rudnicima srebra u Laurionu. Staviše, Eleusina je mikensko zemljište i Diodor sa Sicilije (v. 77) kaže da su se obredi slični obredima u Eleusini održavali i u Knosu, da su ih posećivali svi koji su hteli, a ustanovlli su ih preci Knošana — stari Krećani. Ipak Demetrino poreklo treba tražiti u Libiji.

15. Prema Ovidiju, cveće koje je Kora brala su bulke. Jedan lik boginje sa bulkama nađen je u Gazi na Kreti; i boginja sa mogile Iz Palaiokastra drži biljke u ruci; a na zlatnom prstenu iz mikenske riznice u Akropolju, Demetra, koja sedi, pruža tri bulke Kori, koja stoji. Bulkin mak se upotrebljavao kao začin za hleb i bulke su se prirodno uvek vezivale za Demetru jer rastu u žitu; međutim, Kora bere ili dobija bulke zbog njihove osobine da omamljuju i zbog purpurno crvene boje, koja obećava uskrsnuće posle smrti (vidi 27, 12). Ona tek što nije pošla na svoj dugi godišnji san.