швалерске ловачке приче ... нема јачих

У Вечерњим Новостима је једном објављена прича коју ћу да препричам по сећању ... углавном била је рубрика која је наводно преносила занимљиве записе из судских архива ... дакле овај случај је као имао епилог на суду ...

Човек из рецимо Смедерева хоће да иде на дерби Звезда Партизан, али неће жени да каже где иде па смисли причу да оправда целодневно одсуствовање од куће у коју она поверује ... Не иде човек колима, већ аутобусом битна ствар. Како је муж отишао жена зове швалера ... он долази и по обављеном послу замоли је да му позајми кола само да скокне до својих на село да нешто заврши ... она наравно пристаје. Лик седа у кола и правац БГ хоће и он да одгледа текму ... стиже на друго полувреме. После утакмице муж излази са стадиона и пролази веровали или не баш поред свог аута. И реши да сачека возача. Стартује га причом типа ''е земљак закаснио сам на превоз, да не идеш случајно за Смедерево, да ме повезеш?'' ... И швалер наравно лепо повезе мужа назад. Током повратка муж почне причу о ауту како добро иде, бла бла и кроз причу швалер каже ''ма није мој, од једне жене коју одрађујем овако у слободно време'' и ту крене прича о жени ... Муж ту сложи причу како познаје дотичну, како је дуго није видео или шта већ на шта швалер одговара ''идеш са мном, водим те код ње, онај њен рогоња ионако неће бити ту цео дан'' ... муж се нећка, швалер га убеди и на крају крајева довози га до куће. Отвара врата и говори жени ''срце да видиш кога сам срео и довео да те види после сто година'' ... жена долази и угледа рођеног мужа.

Ту муж изнабада обоје, што је и разлог судског епилога ...

наравоученије крајње поучне причице ... шта год радио, жени кола не остављај 

Da li je Pepeljuga imala odvratno veliku nogu čim je cipelica samo njoj pristajala



....ne znamo za Pepeljugu, ali ovo pitanje pokreće i čitav niz onih koja, ako ne znamo pravi odgovor, daju potpuno novu sliku sveta. Na primer, koji je svetski rekord u skoku u dalj. Da li je to zaista onaj koji beleži atletika ili je to skok koji je opisan na samom početku naših današnjih urbanih legendi.

O REKORDIMA, HEMIJSKIM OLOVKAMA I GRADSKOM NOĆNOM AUTOBUSU

Možda bi trebalo organizovati neku vrstu sportskog takmičenja s poznatim disciplinama, ali i dodatnom motivacijom. Naime, jedna urbana legenda kaže da je svetski rekord u skoku u dalj postavio jedan čovek koji je bežeći kroz šumu od izgladnelog tigra ispred sebe ugledao 20 metara široku reku punu krokodila. Nije razmišljao ni časa već je skočio...i preskočio naizgled nepremostivu prepreku. Naravno, čak i da je priča istinita ovaj rekord ne bi bio priznat. Mada, ako bismo našli sponzore...

Ponekad urbane legende izvanredno opisuju čitav jedan period života ove civilizacije i načine razmišljanja koji su karakteritični za pojedine grupe ljudi. Na primer, jedna priča u koju prosto želim da poverujem, a i nalikuje istinitoj storiji, kaže da su Amerikanci, čim su poslali kosmonaute u orbitu oko Zemlje, shvatili da hemijska olovka ne može da piše u uslovima bestežinskog stanja. U narednih deset godina potrošili su 12 milijardi dolara na istraživanja i stvorili "super hemijsku" koja piše u bestežinskom stanju, pod vodom na dubinama do 2000 metara, na temperaturama od – 300 do + 200 stepeni, pod neverovatno jakim pritiscima.... Rusi su za to vreme koristili grafitnu olovku!

No, da se vratimo u naše krajeve. Beograd pre dvadesetak godina. Noćni gradski prevoz. U ponoćni autobus ulazi mladić obučen u odelo, veoma uredno ispeglano, sa novim crnim cipelama koje blešte u polumraku vozila. Mladić stoji na zadnjoj platformi leđima oslonjen na zadnji prozor autobusa. Odjednom, u vozilo ulazi neki klošar koji zaudara na alkohol iz sve snage. Nesigurnim koracima prilazi šipki na zadnjoj platformi i hvata se za nju. A onda je, za svaki slučaj gotovo zagrli. Glava mu poput periskopa šeta levo – desno, a vodnjikave oči pokušavaju da shvate šta se oko njega događa.

Odjednom, autobus iznenada kreće. Pijanica gubi ravnotežu, inercija ga vuče prema zadnjem prozoru autobusa i on svom snagom prosto pada u zagrljaj pomenutog mladića. A onda, s obzirom da je iznenadni pokret učinio svoje, pijani čovek izbljuje sadržaj svog stomaka na mladićevo odelo. Zapanjen i revoltiran, ovaj počinje da viče: "Vidi... Vidi šta si mi uradio...Pa jesi li ti normalan, svinjo jedna!!!" Na ove njegove reči "gospodin Maligan" ga pogleda i namah mu odgovori: "Ne znam ko je svinja – pogledaj na šta ličiš!"

Postoje ljudi koji tvrde da je ovo u stvari vic koji je počeo da se prepričava kao urbana legenda, ali ne mali broj onih koji se kunu da su bili prisutni u dotičnom autobusu kada se ovo dogodilo (ili da je bio prisutan neko njima blizak ko nema razloga da laže), ovu priču stavlja u kategoriju urbanih mitova.

nadlanu

Pažnja - otkrivena ajkula u Dunavu



... nešto veći čamac usidren na jednom pristaništu u Mađarskoj nosi naziv AJKULA. Ali, ako ste dovoljno raspoloženi i ako zaobiđemo ovu krajnje nezanimljivu činjenicu da je reč o čamcu, možete da krenete s prepričavanjem o tajanstvenoj ajkuli koja boravi u Dunavu i proždire šta stigne... U međuvremenu, posvećujemo se "već obrađenim" urbanim legendama.

O GRESIMA I LEGENDAMA NASTALIM ZBOG NJIH

Čovek vozi automobil. Žuri. Dolazi do raskrsnice. Trebalo bi da skrene desno, a na semaforu mu je uslovno zeleno (zelena strelica koja pokazuje da može da skrene desno ukoliko nema saobraćaja sa leve strane). Vozač skreće prilično brzo i odjednom ugleda kako mu u susret dolazi kamion koji ide levom trakom jer upravo obilazi autobus u desnoj traci. Sudar je bio neizbežan. Vozač automobila ostaje na mestu mrtav.

U isto vreme nekoliko stotina kilometara dalje još jedan vozač na sličnoj raskrsnici skreće  desno. Odjednom ugleda kamion koji je bez razloga prešao u levu traku i koji mu dolazi u susret ogromnom brzinom. Sudar je bio neminovan. Vozač automobila gine.

Kasnije će se ispostaviti da su vozači oba automobila bila blzanci. Reč je o braći koji su poginuli maltene u istom trenutku, na gotovo isti način. Delilo ih je samo nešto više od 200 km prostora. Inače, ovi slučajevi su se dogodili u dva manja mesta u Nemačkoj.

I tu se priča ne završava. Vozači oba teretna vozila (kamion i kamionet) takođe su bila braća, doduše ne i blizanci. Oba su preživela. Prvi je tvrdio da mu je to prvi put u životu da je pokušao da obiđe autobus na raskrsnici, a drugi nije mogao da objasni zašto je odjednom sa svojim vozilom prešao na levu stranu.

Ni ovde se priča ne završava. Utvrđeno je da su očevi i poginule i preživele braće bili pripadnici nemačke vojske koja se 1944. godine povlačila pred savezničkim snagama. Jedan od njih je u bici na Ardenima poginuo pod sumnjivim okolnostima – smatralo se da je nastradao od tzv. "prijateljske vatre" (metka koji je ispalio neki drugi nemački vojnik). Drugi vojnik (otac braće koja su vozila automobile) se nekoliko godina posle rata ubio ostavljajući iza sebe oproštajno pismo u kojem je priznao da je u vreme rata učinio neoprostiv zločin, ne objašnjavajući tačno šta se dogodilo. Ispalo je da "grehovi otaca padaju na sinove" baš kao što često tvrde pripadnici crkve.

Ova urbana legenda je jedna od onih koje su se mnogo prepričavale po celom svetu u već pomalo davnim osamdesetim godinama prošlog veka. U sebi krije pouku koja potpuno odgovara nekome ko želi da te preobrati u vernika. Zato se i pretpostavlja da su pripadnici sveštenstva raznih vera i religija veoma često promovisali neke od sličnih legendi (neke čak i sami izmišljali) i potom ih "bacali u promet" ne bi li strah koji ove priče izazivaju kod slušalaca naterao mnoge od njih da se "približe Bogu" preko crkve. I to je trajalo vekovima. Neke od sličnih priča poslužile su i kao inspiracija mnogim velemajstorima književnosti (npr. Umberto Eko – "Ime ruže") da naprave sjajna dela.

Vraćamo se u naše podneblje sa jednom pričom koju sam pronašao na jednom smedervskom sajtu: Devojka želi da ode na jednu proslavu na kojoj će biti i dečko u kojeg je zaljubljena. Međutim, roditelji je ne puštaju. Ona uspeva da se iskrade iz kuće i da krišom ode na proslavu. Ostaje tamo ne više od pola sata, a onda je spopada griža savesti zbog toga što nije poslušala majku i oca i ona moli dotičnog dečka da je odbaci do njene kuće. On je prilično popio, ali ipak pristaje. Na putu ka kući oni se sudare sa vozilom koje im je dolazilo u susret. Mladić pogine, a devojka ostane živa. Dvoje putnika iz drugog automobila takođe poginu – bili su to roditelji devojke koji su otkrili njeno bekstvo iz kuće i potom pošli da je traže.

Ova urbana legenda se već dugo prepričava kao tragična priča iz života i sve bi to bilo u redu da u stvari nije reč o sadržaju jednog filma. Nije poznato da li je film nastao po priči ili priča po filmu. Ili...


nadlanu

Lov na vukodlaka 

Postoji takva hemijska, i jeste para ulozeno u nju ali nema NASA nista sa tim. Mislim da je Parker ulozio silnu lovu ali kao komercijalni artikal, NASA se samo odlucila za tu hemijsku jer je kostala samo duplo vise od obicne. Inace, ni Rusi nisu koristili grafitnu olovku u beztezinskom stanju jer prilikom pisanja nastaje sitan prah grafita koji lebdi okolo i moze da zavrsi u plucima astronauta u kapsuli.


Slicnu pricu iz autobusa sam licno doziveo kad smo isli u skolu i drugar zapalio tipu novine dok je ovaj bio sedeci zadubljen u citanje. Tek kad je bus stao i mi izlazili tip poceo da vristi, mislim da je imao nocne more od toga  

Zašto žene kažu "ne" na venčanju



… zato što ih pravoslavni popovi pitaju “Je li te je neko na to naterao” i “Jesi li se nekom drugom obećala”. Dakle, na pravoslavnim venčanjima se govori dva puta NE i samo jednom DA. Prava poslastica za nihiliste. A što se mene tiče: Ja nihilista? Ne, nikad, nikako! (citirao sam jednu Natašu). A sada se posvećujemo urbanim legendama – pričama koje od vas očekuju samo “DA! DA! TO JE TO” reakcije.

KOJA JE VEZA IZMEĐU IZBORA U SRBIJI I HELENSKOG HOROSKOPA

Početkom septembra 2000-te godine, nekoliko nedelja pre izbora u Srbiji, zemljom je počela da kruži priča da su još Tarabići u svojim proročanstvima predvideli da će “vođa u Srbiji na samom kraju XX veka postati čovek koji u svom prezimenu nosi ime mesta u kojem je rođen”. Priča je još tvrdila da su braća Tarabić predvideli kako će “novi predsednik biti dobar, smeniće zlog koji je bio na vlasti, a potom će u Srbiji zavladati blagostanje i svi će se tog perioda rado sećati…”.

U to vreme sam radio na Radio Indeksu i svakoga dana sam imao priliku da, ili od nekog poznanika ili od nekog slušaoca/teljke koji su se uključili u program, čujem ovo predviđanje. Naravno, svi koji čuju ovakvu vest odmah će prepoznati u Vojislavu Koštunici (rodno mesto Koštunići) budućeg predsednika. Prelistao sam zato knjigu “Kremanska proročanstva” u kojoj su zabeležena sva predviđanja vidovite braće, ali dotičnu prognozu nisam našao. Počeo sam da se raspitujem kod onih koji su tvrdili da su to pročitali u knjizi i kod onih koji su govorili kako su to čuli iz sigurnog izvora (priređivača knjige, rođaka braće Tarabić, našeg poznatog istoričara, prijatelja koji je to proverio i nema potrebu da laže itd…). Neki od njih su tvrdili kako je reč o specijalnom 17. izdanju – kobajagi ovog predviđanja nema u ranijim izdanjima.

Učinilo mi se glupim da jedna ovakva konkretna prognoza ne nađe svoje mesto u prvom izdanju knjige iz 80-ih godina, nego tek u 17-om. Ipak, komercijalni značaj ovakve prognoze je suviše veliki pa bi bilo glupo ne objaviti je odmah. Zato sam stekao utisak da je reč o “buvi” (aberu, lažnoj vesti…) koju je neko pustio i koja je polako postajala urbana legenda. Posle nekoliko dana istraživanja, saznao sam da je pre nedelju ili dve u kafani “Vltava” na Vračaru (Beograd) sedelo neko opoziciono društvance, a među njima i pisac Dušan Kovačević. Dotični je govorio kako je cela Koštuničina kampanja odlična i samo joj fali neki dodatak – začin mistike ne bi li opozicija konačno pobedila. “Fali nam nešto ubedljivo, a teško proverljivo. Neko proročanstvo, bajka…”, govorio je Kovačević. I tako se rodila priča o predviđanju braće Tarabić.

Nastala je namah, a još brže se selila od usta do usta jer je bila u vezi sa aktuelnom temom. Čak su i novine počele da je objavljuju. Neke su znale o čemu je reč (“Danas”), a neke su je prenosile kao zanimljivost bez proveravanja izvora. I danas mnogi koji su ovu legendu čuli veruju da je reč o istini (činjenici). Ovo je još jedan dokaz da najbrže prenosimo one vesti ili urbane legende u koje želimo da verujemo – mnogo brže nego one koje su istinite.

Kada smo već kod radija (bar indirektno), evo jedne malene dezinformacije – urbane legende koja je nastala pre dvadesetak godina, ali se u međuvremenu izgubila. U emisiji Ozon na Beogradu 202 gostovao je Dejan Maričić, prevodilac knjige Helenski horoskop. Dva sata je pričao o horoskopu koji su stvorili stari Grci, a pomoću kojeg su određivali svoje sudbine. Desetak slušalaca je bilo uključeno u program, dobili su od gosta odgovore na svoja pitanja, saznali su koji su znak u Helenskom horoskopu (Posejdon, Apolon, Afrodite… zavisi pre svega od dana u nedelji u kojem ste rođeni).

Na samom kraju ove priče voditelj i gost su priznali da je reč o šali, da ovakav horoskop ne postoji, da je potpuno izmišljen i preporučili slušaocima da u opštoj poplavi raznih horoskopa (evropski, kineski, kigaku – japanski, afrički, astečki, horoskop severnoameričkih indijanaca…) ipak više veruju sebi nego tumačima zvezda. Uprkos ovome, iako je ovo priznanje objavljeno još tri puta do kraja emisije, stalno su zvonili telefoni u studiju – neverovatno veliki broj slušalaca je želeo da čuje nešto o svom “helenskom znaku”. Sledeća tri meseca na adresu emisije je stizalo stotina pisama sa narudžbinama za knjigu i raznim pitanjima u vezi sa “helenskim horoskopom”.

Neka ova priča posluži kao primer koliko je demanti slabiji od originalne vesti. Naročito kada ŽELIMO DA VERUJEMO u nju.

nadlanu

понављаш се Облачак 

hvala na zapazanju


Biljka mesožder pokvarila stomak pohovanom piletinom



… reč je o Biljani koju svi prijatelji zovu Biljka od milja. Kao i svaki sisar i naša Biljka ima stomak. A o tome da je mesožder morate da mi verujete. Kada se sve sabere od nje je, eto, ispala sjajna devojka (i dobar naslov kolumne pride). Naslov, kao i obično, kao i u najvećem broju slučajeva, nema veze sa pričama koje slede. A naslovi su vam kao i ljudska imena – najčešće nemaju veze sa suštinom. Zamislite, na primer, upravnika zatvora koji se zove RADOVAN BEGOVIĆ. Ili komunistu imena BOGOLJUB, ili najmirnije dete u odeljenju prvog razreda koje se zove Ratko ili…


BRATE, JA TE UOPŠTE KENGURU!

Danas ću prvo da se odužim dragoj osobi koja se potpisuje pseudonimom “letimKADAhodam” i koja je bila radoznala da sazna sudbinu starije sestre i brata iz kolumne pod nazivom “Putin Bušu poklonio sat”. Elem, draga nepoznata prijateljice (ili prijatelju? - mada pretpostavljam da je ženski svet mnogo skloniji ovakvoj pitomoj i zdravoj radoznalosti), postoje tri varijante nastavka ove priče za koje ja znam. U prvoj stariji brat i sestra se upoznaju i među njima dolazi do ljubavi, a potom i braka. U drugoj verziji oni počnu da se zabavljaju, ali posle nekog vremena raskinu (tako da je zaista “na mlađima sve ostalo”). U trećoj verziji (koja je možda i najoriginalnija) među njima se ništa nije dogodilo. Stariji brat je posle izvesnog vremena otputovao u inostranstvo i vratio se posle osam godina. Ponovo je sreo svoju “staru poznanicu” i tek tada je zaprosio. Ipak, imam utisak da je tačna četvrta verzija, ali nju još nisam čuo – možda bismo mogli da istražujemo, ili da je jednostavno sami smislimo!

Kada su Evropljani otkrili Australiju i prvi put stupili na tlo najmanjeg kontinenta odmah su stupili u kontakt sa starosedeocima, legendarnim Aboridžinima. I odmah su ih upitali kako se zove ona čudna životinja što skakuće. Aboridžini, naravno, nisu razumeli engleski jezik i nisu bili sigurni šta to stranci žele pa su na svom jeziku odgovarali da ih ne razumeju. Na njihov om jeziku “ne razumem”  kaže se, otprilike, “kenguru”. Moreplovci su, opet, pomislili da je to ime simpatične zverke i tako je kengur dobio ime.

Ovo je, više manje, istinita priča, ali se u spisima pominje nekoliko imena raznih mornara i oficira koji su “kobajagi” bili protagonisti ovog događaja. Naravno da zbog toga sam događaj nije osporavan, ali urbana legenda ponekad je i onaj nevažniji deo priče kao što su recimo u ovom slučaju imena aktera. U nekoj drugoj prilici (u nekom politički važnom događaju, na primer) ljudi bi se i pobili da dokažu da su baš oni bili autentični učesnici događaja. To se najčešće javlja kada se priča o nekoj pobedi. Tada svi jedva čekaju “da se upišu na pobedničku stranu”. U priči koja sledi takođe ne znamo aktere, mada je priča istinita.

Na adresu jednog Amerikanca pre 30-tak godina stiglo je pismo sledeće sadržine: U večerašnjoj utakmici između Boston Seltiksa i Njujork Niksa pobediće Seltiksi. Zaista, to se i dogodilo. Samo tri dana kasnije stiglo je novo pismo sa novom prognozom ishoda duela jedne košarkaške utakmice NBA lige. I opet – prognoza je bila dobra. Nekoliko dana kasnije stiže i treće pismo. Nova prognoza – ponovo tačna. Prekosutra stiže pismo, a u njemu sledeći tekst: Da biste i dalje bili obaveštavani o ishodima utakmica uplatite na sledeći poštanski fah 20 dolara!

Čovek je uplatio traženu sumu očekujući da se potom obogati na kladionici, ali više mu nikada nije stiglo nijedno dodatno pismo. Šta se zapravo dogodilo. Osoba koja je smislila ovu igru poslala je na 20 hiljada adresa prognozu ishoda utakmice između Bostona i Njujorka. Na 10 hiljada adresa prognoza je bila da će pobediti Boston, a na drugu polovinu adresa stizao je Njujork kao pobednik. Nakon završene utakmice u kojoj je pobedio Boston, pismo sa sledećom prognozom uputio je samo na onih 10 hiljada adresa kojima je stigla tačna prognoza. Isti sistem nepoznati je zadržao i za drugu utakmicu. Na pet hiljada “Seltiks” adresa prognozirao je pobedu jednog, a na drugu polovinu adresa poslao je prognozu sa pobedom drugog tima. Posle završene druge utakmice ostalo mu je da pošalje, po istom sistemu, dve različite prognoze na po 2500 adresa koje su do sada dobijale tačna predviđanja.

Poslednje pismo sa “predlogom” za uplatu novca poslao je na dobitnih 2500 adresa i teorijski, posle uplata, zaradio 50 hiljada dolara. Naravno, nikada nećemo saznati koliko je novca prevarant zaradio, da li je ponovo pokušao svoju igru sa nekim novim adresama, da li se oprobao i u nekoj drugoj zemlji. U svakom slučaju, ovaj istinit događaj je poslužio za lavinu urbanih legendi – na raznim krajevima sveta javljali su se razni ljudi koji su tvrdili da su dobili ovakvo pismo, ali da nisu bili ludi da uplate traženu sumu. Caka koju je smislio prevarant se prepričavala, a onda je jedno vreme zaboravljena taman toliko da nastupe plagijatori i pokušaju da na isti način steknu bogatstvo.

I za dalje isto važi – dobar štos se veoma lako pretvara u urbanu legendu i niz izmišljenih događaja. Što je štos bolji to ima manje razlika u prepričavanju – baš zato što bi se u preterivanju izgubio sam štos.


nadlanu

e, tema je genijalna, kao i navedene urbane legende.     .     .     .     .      

hvala

Skinite 50 kilograma za mesec dana



... Šta treba da uradite – morate da pronađete osobu suprotnog pola tešku 50 kilograma. Besomučno joj se udvarajte mesec dana i ona će, najverovatnije, posle tog vremena pristati da je „skinete“. Javite nam da li ste uspeli, a u međuvremenu mi vas častimo sa još nekoliko urbanih legendi.

O PLJAČKI BEZ ŠTETE I O KORUPCIJI BEZ KORUMPIRANIH

Dva sata posle ponoći. U perifernoj četvrti američkog gradića sve kuće su u mraku. Totalna tišina. U jednoj od tih kuća nalazi se lopov koji vredno radi - odabrane stvari iz kuće trpa u vreću. Potpuno je opušten jer alarma nema. Kada završi sav posao otići će do frižidera i častiti sebe najlepšim delom njegovog sadržaja. To mu je običaj, neka vrsta potpisa, koji upražnjava kada je siguran da se stanari neće iznenada vratiti. U tom obredu na kraju posla on pronalazi veoma ukusne sendviče u frižideru. Seda za sto i lagano ih jede. Šteta što ne može da uključi televizor - previše je rizično. Ugleda neke novine na kraju stola. Uzima ih i vidi ukrštenicu - baš slatko, rešavaće ukrštene reči u kući koju je upravo orobio. To još nije radio!

Dve sestre se vraćaju sa piknika, ulaze u kuću i shvataju da su opljačkane. Lopov je harao po kući i uzeo im nekoliko vrednih stvari. Ipak, šteta nije veća od desetak hiljada dolara. Primećuju otvorene novine na stolu. Shvataju da je lopov uspešno rešio veoma tešku nagradnu ukrštenicu. Odlučuju da rešenje pošalju magazinu i - nedelju dana kasnije nakon izvlačenja imena najsrećnijih među najpametnijima, dobijaju specijalnu nagradu od 20 hiljada dolara. Da li je lopov čitao izveštaj iz novina i zažalio što sam nije poslao rešenu ukrštenicu autorima nagradne igre - to nikada nisu saznale. U svakom slučaju ove dve sestre su jedne od retkih žrtava pljačke koje mogu da se pohvale da su profitirale tako što su opljačkane.

Priča koju si upravo pročitao/la objavljena je u samo jednoj američkoj novini, a preneta u nekoliko evropskih. Upravo zato postoji sumnja da je možda izmišljena (teško je poverovati da ovako slatku pričicu ne bi objavilo mnogo više novina). Međutim, ko zna, možda je i istinita. Zar nisam u pravu kada kažem da bismo svi prosto voleli da je tačna? Dve priče koje slede prepričavale su se u Beogradu pre desetak godina. Bilo je to doba hiperinflacije, vreme kada je vekna hleba koštala nekoliko milijardi dinara, doba koje je obeleženo grafitom koji je jedan dečkić napisao na kutiji za toalet papir u kupatilu stana u kojem je živeo: SAMO ZA GOSTE! Bilo je to vreme kada ste hleb plaćali na ulazu u samoposlugu da ne bi slučajno poskupeo u međuvremenu. Tada se svako snalazio kako je znao ne bi li došao do para i tako opstao.

Poligon za polaganje vozačkog ispita u Novom Beogradu. Kandidati dolaze, najčešće sa još nekim (roditeljima, prijateljima) i čekaju svoj red. Ponekom od njih s vremena na vreme prilazi jedan čovek i nešto im priča - diskretno, polušapatom, gotovo sramežljivo obarajući pogled dok govori.

„Poznajem jednog od članova komisije. Za 200 maraka mislim da bih mogao da ga ubedim da bude blag. Šta vi mislite o tome?“ Neko ga odmah otera, neko kaže da će da razmisli, ali bude i nemali broj onih koji se maše za džep. Uz novac ide i ime kandidata i dodatna priča: „Malo smo zakasnili, ali sve ću da pokušam...“ Čovek se potom odgega do ljudi iz komisije, nešto sa njima kratko priča, a onda se povlači na kraj poligona. Sačeka da vidi da li je „njegov klijent“ položio pa onda prilazi onima koji su mu platili uz dve varijante priče:

Varijanta A (ako „klijent“ položi) – „Eto, sve je dobro prošlo. Nadam se da ste zadovoljni. Rekao sam vam, moj poznanik će sve da učini. Mnogo sreće!“
Varijanta B (ako „klijent“ ne položi) – „Stvarno sam sve pokušao, ali drugi policajac iz komisije je bio tvrd, posebno zato što je kandidat učinio veliku grešku na raskrsnici...sve sam pokušao, ali danas nije išlo. Evo, vraćam vam novac.“

Naravno da dotični nikada nije ni ponudio mito policajcima iz komisije nego je vraćao novac ako bi osoba pala na ispitu, a zadržavao bi ga ukoliko „klijent“ prođe. Po nekoliko stotina maraka dnevno, puta radni dani - eto ideje kako se možda neko od novokomponovanih tajkuna obogatio (i zašto se kaže „Ne pitaj me samo kako sam zaradio prvi milion...“). Zadovoljni klijenti ovoga prevaranta nikada nisu saznali da su položili vozački „bez veze“, zasluženo.

Vrlo slična legenda prepričavala se i o izvesnom portiru na nekom fakultetu koji je isto tako uzimao novac, a onda ga vraćao ako student ne položi uz obrazloženje da se stvarno ništa nije moglo jer „mali (ili mala) pojma nije imao/la“. S druge strane, studenti koji su znali da je „ispit kupljen“ znatno hrabrije su stajali pred profesorom i mnogo odlučnije odgovarali na pitanja tako da je dosta njih položilo ispit upravo zato što su na ovaj način „zaustavili tremu“!

nadlanu