Avion pao na obdanište



...Avion koji je od papira napravio dvanaestogodišnjak u Švedskoj, a potom ga hitnuo sa balkona stana, pao je direktno na prizemnu zgradu obdaništa koje se nalazilo u susedstvu.
Ovaj incident niko nije ni primetio, ali je nama poslužio da vas ponovo uvedemo u "Svet priča za koje niko ne zna da li su se zaista dogodile". Usput, ne padajte na naslove – uvek sačekajte drugi deo vesti!


AVANTURE KROKODILA PO GRADOVIMA


Nemačka. Dnevni list male regije. Na poslednjoj, osmoj stranici, jednoga dana objavljena je sledeća priča:

Čovek došao kod lekara i kada ga je ovaj pitao koji je njegov problem, ovaj mu se požali da svakoga jutra pred ustajanje ima neki čudan osećaj da mu se pod krevetom nalazi krokodil. Lekar ga pogleda jednim od onih dugih, čudnih, izražajnih pogleda, prepisa mu ljubičaste tablete koje bi trebalo da pije svakoga dana. Posle mesec dana čovek opet dođe kod lekara sa istim problemom. I dalje, čim se probudi ima utisak da mu se pod krevetom nalazi krokodil. Kada potom pogleda ispod kreveta, tamo nema ničeg. Lekar uzdahnu i prepisa mu žute tablete – po tri dnevno. I zakaže mu pregled za mesec dana.

Prošlo je više od šest nedelja od kada je čovek poslednji put bio na pregledu. Lekar se prisetio toga i pozvao ga je telefonom da proveri jeli sve u redu, zašto se ne javlja. Na njegov poziv javila se nepoznata osoba koja se predstavila kao domar zgrade u kojoj je stanovao pacijent. Na lekarevo pitanje gde je njegov pacijent, dotični mu odgovori: "Nećete verovati, ali desilo se nešto suludo. Njega je pre tri nedelje napao i pojeo krokodil koji je pobegao iz zoološkog vrta i, ko zna kako, ušetao u njegov stan i sakrio se ispod kreveta!"
 
Naravno, reč je o običnom vicu, koji je redakcija objavila na poslednjoj strani novine ne bi li razgalila čitaoce. Ali, tu se priča ne završava. Na adresu novine je u narednih mesec dana stiglo 365 pisama revoltiranih čitalaca koji su u žaru komentarisali ovaj događaj. To su bili sve redom protesti građana – kako je moguće da jednog njihovog sugrađanina pojede krokodil u sred grada, u sred dana. Optuživani za nemar bili su uprava zoološkog vrta, društva za zaštitu životinja, policija, regionalna i gradska uprava, Bundestag, sam kancelar...

Ipak, najinteresantnije pismo stiglo je preporučeno. Čitalac je napisao redakciji: "Iako je ovo jedan veoma tragičan događaj, on je ipak dobar povod da objavite moju studiju o životu krokodila u gradskim sredinama!". Uz pismo je bila priložena i studija na više od hiljadu stranica.

Od tada, na poslednjoj stranici pomenute novine, iznad viceva, redakcija je stalno objavljivala nadnaslov: OVO ŠTO SLEDI JE ŠALA, VIC, IZMIŠLJENA PRIČA. ONA IMA ZADATAK DA VAS NASMEJE I NIŠTA DRUGO!

Kakva je veza između izmišljenog krokodila u Nemačkoj koji se sakriva pod krevet i ponekad glocne pristupačno ljudsko meso i dvoje mladih u Beogradu koji su se zagledali jedno u drugo i u očaju smišljali kako da to i pokažu jedno drugom? Do ovoga trenutka nije postojala nikakva veza. A onda smo je mi i vi pronašli tako što smo njihovu priču smestili u isti tekst u kojem je i saga o krokodilu. Za narednu priču ne znamo da li je istinita, jer ju je ispričala devojka. Njen mladić se sve vreme samo zagonetno smeškao gledajući je zaljubljeno. A evo šta se dogodilo:

Dvoje mladih ljudi radilu su u jednoj beogradskoj dnevnoj novini. U opštoj svakodnevnoj gunguli, buci i gužvi u redakciji, primetili su jedno drugo i prilično dugo očijukali, ali bez ikakvog rezultata. Jednoga dana mladić skupi hrabrost i pozove koleginicu u bioskop. Ona, naravno, pristane. U mraku dvorane nije se ništa dogodilo. Posle projekcije momak je pozva na piće. Odoše u kafić. Ni tamo se nije dogodilo ama baš ništa. Oboje nervozni. Izjava ljubavi visi u vazduhu, ali...

Sada mladić predloži da odu kolima i provozaju se Adom (Ciganlijom). Devojka pristade. Sledi vožnja kolima po mraku Ade. U tišini. Mladić je nervozan, nikako da sakupi hrabrost i izjavi joj ljubav. Devojka u iščekivanju, prepustila mu je inicijativu, ništa se ne događa, već je pomalo razočarana. U jednom momentu ona ga, videvši da se ništa neće dogoditi, zamoli da je odveze do kuće. On samo klimnu glavom i nervozno pritisnu papučicu gasa. (Da li sam napomenuo da je bilo proleće, da su kiše padale neprestano, da je opasno porastao vodostaj Save?). Automobil poskoči, ona za trenutak izgubi kontrolu nad volanom i kola prođoše kroz neku travuljinu pored puta. A onda se zaustaviše i na iznenađenje mladog para počeše da tonu!

Automobil je upao u poplavljeni deo pored puta tako naglo da se našao u ulozi čamca, ali, pošto nije zamišljen kao čamac, odmah je potražio dno reke. Unutrašnjost vozila je počela da se puni vodom. Devojka pogleda mladića očajnim pogledom. On joj pogled uzvrati, promrmlja nešto, zagrli je i – poljubi. Ova "titanik veza" počela je upravo na ovaj način. Ko zna da li bi oni ikada počeli da se zabavljaju da vodostaj nije učinio svoje! Zato, pamet u glavu, proverite ovih dana nivo reke u svom gradu i pozovite u šetnju "osobu koju planirate da maznete" .

nadlanu

Fudbaleri Mančestera bili dopingovani



Rukovodstvo bolnice u Johanesburgu (Južnoafrička Republika) našlo se pred pravom misterijom – na drugom spratu njihove ustanove već dve nedelje, svakoga dana je neočekivano umirao po jedan pacijent. Ovo možda ne bi bilo čudno da do tada prosek smrtnosti na tom odeljenju bolnice nije bio svega jedna osoba mesečno. Loš rad lekara? Neispravni aparati za održavanje života? Kontaminirani lekovi? Šta je uzrok? Sve su proverili lokalni medicinari pa su onda potražili i pomoć kolega iz ostalih bolnica. Konsultacije, rasprave, prepirke...

Sve je pročešljano, sva ljudska medicinska znanja su pretresena u svega tri-četiri dana. Za to vreme umrla su još četiri pacijenta. Pa, šta je uzrok ovoga? Prokletstvo? Čini. Veštice? Zli duhovi? Polako se među naučnike uvlačio i duh "paralelnih mogućnosti" koje su prouzročile ovu pojavu. U svakom slučaju, vodeći ljudi bolnice odluče da postave kameru na drugi sprat ne bi li nekako saznali šta se događa. Prvih sati snimanja broj ljudi oko ekrana, koji je prikazivao prostoriju u kojoj su ležali bolesnici na drugom spratu, bio je neobično velik. Ali, ništa se nije događalo. Potpuna tišina. Pacijenti su ležali na svojim krevetima i jedino što se čulo je tiho zujanje neonki i nekolicine aparata za održavanje života pored nekoliko ležaja.

Sat po sat – ništa se nije dešavalo. Došlo je popodne. Ništa. Veče... Pored ekrana sada je bilo svega dvoje-troje bolničkih radnika. U jednom momentu u posmatranu prostoriju ušla je čistačica. Pogledala je levo, desno, onda je čudno slegnula ramenima, došla do jednog aparata za održavanje života i sasvim lako, kao da to već nedeljama čini, isključila ga je iz struje. Zabezeknuti posmatrači su mogli da vide još i kako ona potom u struju uključuje usisivač i kreće da čisti sobu!

Svakoga dana ova nesrećna žena je ubijala jednog po jednog pacijenta, a da ni sama nije znala šta čini. Razlog: nije joj bilo poznato kako izgleda dotični aparat koji je isključivala iz struje – kada je pre nekoliko nedelja došla da radi svoj posao to joj nije niko objasnio. Osim toga, postojala je nestašica produžnih kablova u bolnici na šta je već prvoga dana skrenula pažnju, ali se na to nije niko obazirao kao na važnu informaciju. Jadna žena je bila prinuđena da do struje, neophodne za pedantno čišćenje, dolazi kako je znala i umela!

Ovo je jedna od urbanih legendi za koju su mnogi tvrdili da su je pročitali (ili da znaju nekoga ko ju je pročitao) u obliku novinske vesti. Pa opet, niko nije mogao da se tačno priseti dnevne novine u kojoj je bila objavljena ova priča. U svakom slučaju, ovo je jedna od novijih legendi pri čemu se, prilikom prepričavanja, broj umrlih u bolnici penje na »nekoliko stotina«, a gradovi u Južnoafričkoj Republici koji se citiraju kao mesta radnje često budu i Kejptaun ili Lusaka (bez obzira što se Lusaka nalazi u Zambiji, a ne u navedenoj zemlji).

Druga današnja legenda je "beogradska" - tako bar tvrde oni koji je prepričavaju.

Jedan mladi par je iskoristio čari praznog stana (da li treba da pominjem da je bila reč o prvomajskom vikendu koji su roditelji momka iz priče iskoristili za izlet?) ne bi li još više "produbio milenijumsko prijateljstvo između čoveka i žene". Nekoliko noći zabavljalo se dvoje mladih proveravajući u praksi crteže iz "Kama sutre", a kada su već došli do toga da su mogli da dopune ovu interesantnu knjigu nekim svojim otkrićima, odluče da se malo odmore. Mladić, domaćin, reši da nagradi svoju devojku za dotadašnju "nesebičnu pomoć u doživljavanju punog zadovoljstva" tako što će da joj napravi svoj specijalitet – palačinke sa džemom.

Potpuno golcijati oni su prešli u kuhinju i ubrzo su prvi "palačinkerosi" leteli kroz vazduh, prevrćući se pritom, baš po naumu veštog majstora. Devojka je to sve posmatrala i oblik prve uvijene palačinke ju je nadahnuo – i ona će nagraditi svoga dečka. Kako? Tako što će, dok on pravi poslastice vešto baratajući tiganjem po nepreglednom prostranstvu kuhinje, oralno da se iskaže. Pritom nije mislila na neki oralni panegirik svom muškarcu već na obično sjedinjavanje dva tela prilikom kojeg jedno stoji, a drugo kleči.

I dok je devojka obavljala "nagradnu delatnost" mladić je, ushićen, sve nespretnije baratao tiganjem. U jednom trenutku, pustio je krik sladostrašća (koji podseća na urlik grivastog pavijana "na vrhuncu"), i posrnuvši pritom, izmakao je nehotice tiganj ispod vrele palačinke koja je upravo padala. Gde je palačinka pala? Naravno na glavu devojke!

Kao što je poznato, kada vam nešto vrelo i lepljivo pada na glavu, prvo što ćete da učinite je da naglo uvučete glavu među ramena i da čvrsto stisnete zube. To je uradila i devojka! Naravno, ako vam se među zubima u tom momentu nađe neki predmet (npr. tuba kaladonta, olovka, deo harfe ili roštiljska kobasica) on će biti vidno ugrižen ili jednostavno prepolovljen (probajte sebi da bacite vrelu palačinku na glavu dok u ustima držite neki predmet). To se dogodilo i sa objektom koji je devojka imala među zubićima. Kao što je poznato, svako ljudsko biće koje oseti kako ga zauvek napušta deo tela (deo sebe) ponaša se vanredno (van sebe). To ja učinio i mladić. Kriknuvši kao slon kome je surla naletela na električnu testeru, zamahnuo je prvim oružjem koje je imao pri sebi (tiganjem!) i odalamio iz sve snage "neprijatelja". Bio je to klasičan nokaut tiganjem u glavu – devojka je pala u nesvest držeći u ustima deo svoga momka. Sledi: hitan poziv dežurnoj medicinskoj službi, hitna intervencija, operacija, prišivanje... sve se ipak srećno završilo!

Dodatak urbanoj legendi broj 1: Posle završene operacije hirurzi su dobar posao proslavili jednom poslasticom. Šta mislite da li su to bile palačinke?
Dodatak urbanoj legendi broj 2: Devojka i mladić su oprostili jedno drugom i oboje su nastavili vezu (ili treba da kažemo: svo troje!)?
Dodatak urbanoj legendi broj 3: U vreme kada se ovo dešavalo u Beogradu nije postojala palačinkarnica. Da li mislite da ih danas ima dovoljno?

nadlanu

Tragovi Jetija na Kopaoniku



... za sada nisu nađeni. Mada, sigurni smo da bi Jetiju prijao Kopaonik. Ovaj naslov ima dve funkcije. Prva je da se malko ogrebemo o Jetijevu slavu i na neki način ga prisvojimo, a druga je da vas uvede u svet urbanih legendi - priča za koje niko ne zna da li su autentične

U priči koja sledi glavnu ulogu ima jedan mladi bračni par. Priča se dešava u jednom našem gradu. Jednoga dana pokvari se lavabo u kupatilu stana dotičnog bračnog dvojca. Muž pokuša da popravi kvar, ali mu to ne pođe za rukom pa stoga oni pozovu servis.

Vodoinstalater će doći za sat ili dva, bio je odgovor dežurnog i ženica odluči da iskoristi to vreme, pre nego što majstor dođe, da ode do samousluge i kupi kafu i neko posluženje za spasioca. Muž ostade kod kuće u svom radnom odelu (znate onu radnu klasiku – bela majica i plavi mantil bez rukava). Ženica se veoma brzo vratila iz kupovine, ušla u stan, ostavila u predsoblju torbu sa svim stvarima koje je nabavila i otišla do kupatila da nad kadom (kad već ne može nad lavaboom) opere ruke. Kad tamo – njen uporni muž pokušava i dalje sam da popravi kvar. Sagao se ispod lavaboa, čačka cevi, pokušava da odvrne onu za koju misli da je zapušena. Stvarno je sladak, pomisli ženica, ne odustaje iako nije stručnjak za vodoinstalacije. Takvu upornost treba nagraditi pa ona odluči da se lagano sagne i pruži ruku ispod plavog muževljevog mantila pa da ga, kada on to najmanje očekuje, uhvati svojom ženstvenom šakom za njegovu muškost (inače je ovaj mladi par imao običaj da se tako igra).

Što jedna žena naumi ona to obično i učini, pa je i ova isto uradila. Napipala je traženi objekat i lagano ga stegnula. Na njeno iznenađenje, muž je urliknuo, naglo digao glavu i njome, iz sve snage, udario u lavabo. A onda se jednostavno strovalio u nesvest. Uzbuđena ženica pokuša da mu pomogne, okrenu ga na stranu i onda spazi nepoznato muško lice.

Šta se dogodilo? Majstor je došao neočekivano brzo, odmah se dao na posao, a muž je otišao na terasu da u kutiji za alat pronađe gumice za česmu (ukoliko majstoru budu potrebne).

Naravno, pogađate da je majstor došao u klasičnom plavom mantilu koji je nosio i suprug. Otuda ga ženica nije prepoznala. Naravno, kada se nađete u tuđoj kući, ispod lavaboa, sami s muškarcem koji vas je primio u stan, ne očekujete baš nikakav atak na svoju intimu. Otuda i poveliko iznenađenje servisera koji je, svom snagom udarivši o donji deo lavaboa, namah pao u nesvest.

Ali, tu se priča ne završava. Uzbuđeni supružnici odmah su pozvali Hitnu pomoć. Lekari koji su došli odmah su čoveka stavili na nosila i krenuli peške (zgrada nije jedna od onih koje imaju lift) sa drugog sprata. Mladi par ih je pratio i pričao im usput šta se dogodilo, kako je došlo do povrede. Kada su priču čuli, medicinski tehničar i lekar počeše da se smeju, ispustiše nesrećnog čoveka s nosila i on se otkotrlja niz stepenice sve do prizemlja. Tom prilikom je slomio ruku i nogu!

I sad zamislite: poslednje čega se sećate je kako petljate nešto oko lavaboa u tuđem kupatilu, a onda se budite u bolničkoj sobi sa slomljenim udovima i velikim bolovima u zavijenoj glavi!

Moj kum Zoran i njegova žena su bili glavni junaci ove priče, rekao mi je čovek koji mi je prvi ispričao ovu "legendu" nekada davno. Venčana kuma moje sestre doživela je ovo posle mesec dana braka, kleo mi se drugi čovek koji mi je ispričao ovu priču. Da li se to dogodilo tvojim kumovima, upitao sam treću osobu koja mi je pričala istu priču kroz godinu dana. Da, otkud znaš? – pomalo zbunjeno me je upitao sagovornik. Da li ste primetili da su kumovi najzgodniji junaci raznih anegdota i urbanih legendi. Da li zato što nisu "lako proverljiva porodica" ili "ne toliko teško proverljiva šira familija" već "potpuno privatni i nepoznati kumovi"? Ko će ga znati. Uglavnom, sada je pravi trenutak da se izvinim svom kumu Ljubi što sam ga pominjao kao glavnog junaka kada sam ja prepričavao ovu storiju.

U sledećoj priči opet su akteri mladić i devojka – ovoga puta nevenčani. Kao mesto radnje najčešće se pominju bioskopi ODEON i ZVEZDA (mada su u opticaju i ostali).

Bioskop. Mrak. Film strave, užasa, potoka krvi, nasilja i svega onoga što vole mladi, dogurao je već do druge trećine kada odjednom nestaje svakog svetla sa platna. Projekcija se prekinula. Totalni mrak. Oni koji su došli u paru koriste situaciju da se međusobno "uteše". Odjednom – dolazi svetlo. Sledi uobičajena graja, nekoliko povika, ali i jedan tužan krik iz poslednjeg reda - krik koji podseća na onaj koji ispušta nadraženi irvas! Šta se dogodilo. Momak i devojka su bili "u sred svoje priče" kada je došlo svetlo. Ona se uplašila i doživela nešto što se zove "vaginalni grč". U takvim slučajevima nemoguće je razdvojiti dvoje ljubavnika osim hirurškim putem, injekcijama - čitaj: stručnom intervencijom. Uz opšte odobravanje publike, momak je morao da iznese devojku prethodno prekrivši njihovu "neraskidivu vezu" mantilom. Sledi naravno bolnica, "raskid veze" itd.

Narednog ponedeljka slede nove urbane legende. Ako neko od vas zna neku bilo bi lepo da nas sve zajedno časti istom. Za svaku od onih koje nisam imao nameru da ispričam častim piće!

nadlanu

Bred Pit uzima hrvatsko državljanstvo



Da smo stavili "italijansko državljanstvo" bilo bi verovatno dva puta manje posetilaca koji bi se odlučili da posete ovu stranicu. Tanzanija, država Vanuatu i Peru bi verovatno još gore prošli. Očigledno je da su Hrvati, bar trenutno, naše najkomercijalnije komšije. I ne samo komšije. Elem, ovaj naslov je samo delić neke buduće urbane legende i imao je za cilj da vas namami u svet priča za koje se ne zna da li su se zaista dogodile.

LEKARI – ČUVAJTE SVOJE ZDRAVLJE!

Bio jednom jedan Englez. Sredovečan čovek. Delimično uštogljena, porodična osoba. Malo istrošenog zdravlja, ali ne usled starosti već zbog kilometraže (da citiramo Indijanu Džonsa). Toliko je bio pravi Englez da je obožavao da se kladi. Upravo stoga je decenijama igrao sportsku prognozu nadajući se, svake nedelje iznova, ogromnom dobitku.

Jednoga dana, kao što je činio već godinama, popuni on tiket, uplati ga i krene kući. Međutim, na ulici ga zadesi težak srčani udar. Gužva na ulici oko njega, hitna pomoć, brza operacija, puls čas staje – čas opet proradi, baj pas, jedan, drugi... stanje se stabilizuje... naš junak se nalazi van životne opasnosti... smešten je u šok-sobu.

Prolazi nekoliko dana. Neko od članova njegove porodice u džepu njegovog sakoa pronalazi tiket. Ispostavlja se da je to jedini dobitni tiket u tom kolu sportske prognoze. Premija je pola miliona funti. Kako mu saopštiti ovu vest? Srce mu je još slabo – postoji realna opasnost da ga šok posle lepe vesti ubije. Niko se ne usuđuje da našem junaku kaže kako su mu se snovi ostvarili – ni članovi familije, ni prijatelji, ni lekari. Niko ne želi da preuzme odgovornost. A onda – jedan mlađi lekar kaže: Ja ću mu to saopštiti! Mislim da znam kako ću to da uradim.

Nekoliko minuta kasnije mladi lekar ulazi u bolesnikovu sobu. On je budan, gleda ga i nespretno trepće. Lekar mu se nasmeši: Dobar dan! Vi ste jedan veoma srećan čovek! Preživeli ste tri teške operacije i eto vas – za koji dan ćete biti potpuno oporavljeni!

Na ove reči naš čovek samo uspe da promuca: Eto! Bogu hvala da me je pratila sreća!

Lekar nastavlja: S obzirom na ovu količinu vaše sreće bilo bi dobro da je iskušate i na drugi način. Igrate li možda lutriju, loto ili tako nešto?

Igram redovno sportsku prognozu, odgovori bolesnik.

Pa, to je sjajno, gromko nastavlja mladi lekar, sigurno ćete jednom osvojiti neku veliku premiju! Osobi sa vašom količinom sreće to će sigurno poći za rukom veoma skoro! Šta biste uradili kada bi dobili neku ogromnu premiju, recimo pola miliona funti?

Pacijent namah odgovori: Pola bih dao VAMA!

Na ove reči, mladi lekar ga iznenađeno pogleda, ukoči se naglo, padne na pod i umre. Njegovo srce jednostavno nije izdržalo!

Ovo je priča koju je svojevremeno, pre više od 25 godina objavio zagrebački časopis IZBOR. Ispod priče je naveden izvor – jedan britanski list. Ali, kako to često biva u novinarstvu, ponekada se informacijom koja se odnosi na izvor vesti u stvari maskira izmišljotina! Svako će odmah po čitanju da rezonuje: U redu, očigledno je da priču nisu izmislili čim su naveli izvor. Zašto bih gubio vreme i sada proveravao njenu autentičnost. Verujem im! I tako se na klasičnu »novinarsku patku« upeca veliki broj ljudi, čak i oni najsumnjičaviji. A kada takvi poveruju u nešto – u to onda veruje celi svet. Nemam dotični broj IZBOR-a i ne mogu da dokažem da su oni objavili ovu priču. Ne znam ni o kom je britanskom časopisu reč! Nemam ni lične podatke dobitnika na lutriji. Imam samo priču koju sam čitao kao klinac i zapamtio je. Da li je to bio IZBOR ili neki drugi časopis? Ne mogu tačno da se setim ni da li sam priču zaista pročitao ili sam je od nekoga čuo... Ali, zašto sam onda pomenuo naziv lista? Možda mi je to sugerisala osoba koja mi je navela priču? Ili sam beše pročitao da je neko čuo takvu priču, ali ni on ili ona nije siguran/na da li je priča istinita? Eto kako nastaju urbane legende – to je samo jedan od načina. Ako Ti se priča svidela onda ti predlažem da njome razvedriš svoje društvo na nekoj sedeljci i da onda strpljivo čekaš. Možda već za nedelju ili dve, a možda za 20 godina, neko će da ti ispriča baš ovu priču. Pitanje je, da li će ti se tada učiniti poznata!

Sledi jedna beogradska urbana legenda koja je završila u reklami za nešto »što se prodaje na trafici, ali nisu novine«. Autorima reklame (ili njenom naručiocu) legenda se toliko dopala da su je jednostavno prisvojili.

Dođe vreme da jedan dobar beogradski policajac ode u penziju. Meseci penzionerskog života su prolazili u šetnjama, druženju sa bivšim kolegama, prisećanju... A onda, jednoga dana, bivši policajac se našao na Slaviji. Stajao je na tramvajskoj stanici čekajući prevoz sa još dvadesetak građana. Uskoro stigne i »sedmica«, vrata se otvoriše i počne uobičajeno izlaz – ulaz guranje. U jednom momentu, krajičkom oka, on primeti nekog mladića kako trči ulicom kao da ga jure smrtni neprijatelji. Razmahao se i rukama i nogama, širom razjapio vilice, trči iz sve snage. A iza njega – policajac! Juri za njim! Očigledno - pokušava da ga stigne. Skinuo kapu, zapenio.

U našem junaku probudiše se svi instinkti policajca – ko zna šta je ova bitanga skrivila, beži od zakona, želi da ostane nekažnjen za svoj zločin... Pošto je kriminalac trčao prema njemu, bivši policajac reši da stupi u akciju. Pomoći će kolegi! U trenutku dok je mladić protrčavao pored njega spretno mu podmetne nogu i barabino telo se prući po trotoaru. Naš penzioner se pobedonosno osmehnu, okrenu se u momentu ka kolegi koji je pritrčavao, taman reši da ga oslovi kad – policajac preskoči mladićevo telo, i, u poslednjem trenutku pre nego što će se vrata zatvoriti, uskoči u tramvaj. Zaprepašćen, naš junak se okrenu ka mladiću. On se digao sa trotoara, obrisao prašinu sa džempera koji je nosio, prišao penzioneru i – jednostavno ga nokautirao.

Naravoučenije broj 1: Ono što izgleda da je tako, najčešće nije tako kako izgleda, pogotovo ako su vam penzionerski dani previše dosadni.

Naravoučenije broj 2: S kim si, s njim si!

nadlanu

Leteći tanjir nad Beogradom



Ovo je možda vest iz budućnosti ili neka buduća urbana legenda, a za sada je samo naslov koji bi trebalo da vas uputi na druženje sa pričama za koje niko ne zna da li su se stvarno dogodile - mada bismo želeli da je to tako...

O LIFTOVIMA I O KALEMEGDANU

Junak naše priče stanovao je s porodicom na devetom spratu jednog solitera u širem centru Beograda. Jednoga dana krenuo je na službeni put. Obukao je odelo, uzeo poslovnu tašnu, pozdravio se sa ženom, ćerkicama i ušao u lift. Spustio se do petog sprata i ušao u stan svoje ljubavnice! Neko vreme je već održavao "tesne" veze s njom i zajedno su skovali plan da iznenada "ode na sedmodnevni službeni put". Naravno, usledila je velika zabava na petom spratu, vođenje ljubavi do iznemoglosti, karte i televizor u kratkim pauzama... Prolaze dani. Četvrtog dana, neposredno iza ponoći, ljubavnica zamoli našeg junaka da odnese đubre u podrum. »Ne mogu sada da idem, šta ako neko naiđe; posle ću da ga odnesem« I zaista, oko tri sata ujutru čovek uze kantu, i, onako u pidžami, odnese đubre u podrum. S praznom posudom vrati se liftom na "sladostrasni sprat" i zadesi se ispred vrata svoje ljubavnice. Posegnu za kvakom, kad ono – vrata zaključana. Očigledno, njegova draga je rešila da se malkice zafrkava s njim. Nasmeja se čovek i pozvoni nekoliko puta. Ništa. Pozvoni on još jednom, začuše se koraci i vrata mu otvori NJEGOVA ŽENA!

Da li treba da napominjemo da je stan njegove ljubavnice bio na istoj vertikali, na potpuno istoj poziciji kao i onaj u kojem je živeo s porodicom. Ušavši u lift on je mahinalno pritisnuo dugme za deveti umesto ono za peti sprat – omašku nije ni primetio! A možete li da zamislite izraz lica njegove žene? Ispratila je muža koji je nosio odelo i akten-tašnu, a on se vraća u sred noći u pidžami noseći u ruci kantu za đubre.


Ovo je bila jedna od priča koja se do iznemoglosti prepričavala po Beogradu pre nešto više od jedne decenije. Oni koji su pričom "častili" svoje društvo često su se kleli da da je junak poznanik njihovog dobrog prijatelja, komšija njihovog brata od strica i sl. Mnogi su priči dodavali razne detalje kao što je tačna adresa i lokacija solitera u kojem se sve to dešavalo, ime glavnog junaka, zanimanje njegove ljubavnice... Ova priča pripada kategoriji urbanih legendi. Niko ne zna ko ju je prvi ispričao, niko ne zna baš tačne činjenice jer se putem prepričavanja i samim tim prisutnih čuvenih "pokvarenih telefona" priča stalno menjala, i najvažnije, niko ne zna da li je priča u celini ili bar u delovima istinita. Ovakvih urbanih legendi ima bezbroj – nekada završe u literaturi (neke stare legende su bile omiljene kao umetak priče za južnoameričke pisce), neke kao anegdote, neke kao reklame ) setite se priča iz reklama za "ono što se prodaje na trafici, a nisu novine". Ako nisu dovoljno efektne, neke bivaju zaboravljene. Onda ih neko "iskopa" iz sećanja, začini sa nekoliko svojih detalja (da li je tako postao pisac?) i ponovo baci u promet. U narednom periodu podeližemo sa vama dosta ovakvih urbanih legendi, a nadamo se da ćete i vi one koje ste čuli dostaviti nama. Za početak evo još jedne od tih legendi koja je potpuno autentična – reč je o istinitoj priči koja se, zato što život piše najluđe priče, na kraju pretvorila u urbanu legendu. Jedan od glavnih junaka ove priče i danas živi u Beogradu i velika je verovatnoća da ste pročitali neku od knjiga koja je ugledala svetlost dana pre svega zahvaljujući njemu.


Bili jednom mladić i devojka. Već su nekoliko godina bili u vezi, sve je savršeno funkcionisalo i trebalo je da se konačno i venčaju – najverovatnije u maju, tako su planirali. Početkom godine u kojoj je trebalo da ozvaniče svoju vezu jedan njihov zajednički drug počeo je da ih posećuje nešto češće nego što je običavao do tada. Naime, u prethodnih godinu dana završavao je fakultet – tri teška ispita i diplomski ostavio je iza sebe posle dugog učenja i sada je ponovo "izašao u društvo". Bio je "viđen" kao kum svog drugara na predstojećem venčanju. Početkom marta te godine (kraj 80-ih) osvanuo je neočekivano topao dan, pravi nagoveštaj proleća. Bila je to prava prilika da se "otvori sezona šetnji po Kalemegdanu". Stoga dotični momak pođe kod svojih prijatelja da ih pozove u šetnju. Kod kuće je bila samo devojka – njen "budući" je otišao nekim poslom i bilo je malo verovatno da će se brzo vratiti. Devojka stoga predloži da ona pođe sama u šetnju sa prijateljem... Kalemegdan, mnogo šetača, među njima i njih dvoje. Pričaju nešto, zbijaju šale. U jednom trenutku ona "prospe neki fazon", a on stade da se smeje i, kako to ponekad radimo sa prijateljima kada nas zasmeju, prigrli je u momentu jednom rukom i privi je za čas uz sebe. Ovaj "zagrljaj" nije trajao više od dve sekunde.

Iste večeri sledi meteorološki izveštaj u Dnevniku Televizije Beograd. Uz kadrove sa Kalemegdana ide tekst: "Današnji sunčan dan izmamio je mnoge Beograđane na Kalemegdan, među njima i mlade, zaljubljene parove..." U tom trenutku, u krupnom kadru je dvoje naših junaka, baš u onom momentu kada su "bili zagrljeni". Emisiju su gledali roditelji zvaničnog dečka, odmah su mu telefonirali i ispričali šta su videli na tv programu. Sledi teška svađa, objašnjenja, suze, neverica, teške reči... Na kraju mladić raskine vezu sa devojkom. Posvađa se sa drugom. Tešeći svoju drugaricu, ovaj drugi je na kraju zaprosi i, godinu dana kasnije njih dvoje se venčaju!!!

Pitanje koje sledi je vrlo zanimljivo – šta mislite koji je od njih dvojice gađao jajima zgradu Televizije u protestima koji su se zbili nekoliko godina kasnije? Nije isključeno ni da su to radila obojica.

nadlanu

Gnjurci hodali po vodi



...ako slučajno niste znali, mužjak ptice gnjurac, u vreme udvaranja pred parenje, da bi impresionirao partnerku hoda i trči po vodi! Ženka na to obično nasedne i dogodi se jedno ili više jaja... Ovo nije urbana legenda, ali ono što sledi uglavnom jeste.

OSAM ČAJEVA OD NATAKARCE

Olimpijske igre u Melburnu 1954. godine. Korpulentni jugoslovenski atletičar sedi za stolom u restoranu Olimpijskog sela. Klopa li klopa. U jednom momentu poželi da popije čaj, ali kelnerice nema pa nema. Ugledavši je na drugom kraju sale, on joj doviknu: "Ej, ti!" Kada to nije pomoglo, isti uzvik ponovi nekoliko puta. I, konačno, posle desetak minuta kelnerica se pojavi pred njim i na sto mu spusti ravno osam čajeva (eight tea je vrlo slično uzviku "ej, ti").

Jezički nesporazumi su tema mnogih anegdota, ali i urbanih legendi. Nekada je gradom kružila priča o političaru koji je na nekom balu u nekadašnjem Sovjetskom Savezu uspeo da "dobije glavnu premiju" i da zapleše s najlepšom ženom u sali. Želeći da joj se udvara, rekao joj je na improvizovanom ruskom: "Kak krasnaja život je u vas". I popio je šamarčinu, jer je to značilo "Kako vam trbuh crven". Kasnije je naučio da kaže "krasivaja žiznj", ali je za pomenutu gospođicu bilo kasno.

Legenda govori o prvim Anglosaksoncima koji su kročili na tlo Australije. Lokalne Aboridžine odmah su upitali kako se zove ona simpatična životinja koja skakuće. Ovi su im odgovarali rečju "kangaroo" (izgovara se "kenguru") što je na njihovom jeziku značilo "ne razumemo vas". Međutim, ni došljaci nisu razumeli Aboridžine, pa je kengur tako dobio ime.

Kokoška se na slovenačkom kaže "kurca", a šankerica je "natakarca", što je rodilo bar deset urbanih legendi (pretpostavljate već kako bi mogle da izgledaju). "Kurva" (curva) na italijanskom znači: krivina. "Ortak" na arapskom ima značenje muških polnih organa, a "ks, ks" (popularni ulični poziv u Beogradu) je veoma neuputno uzvikivati u Libanu ili Egiptu.

Na poljskom jeziku "pravo" znači "desno", dok se za naše "pravo" koristi reč "prosto". Možda neki naši turisti, koji se vode kao nestali u Poljskoj, još lutaju po putevima ove zemlje. (Usput – "levo" se na poljskom kaže "levo"!) Ako i vi znate neku od sličnih jezičkih smicalica – dojavite! Za svaki slučaj!

nadlanu

Klingovski u 100 lekcija



Klingonski jezik je smišljen specijalno za tv seriju „Zvezdane staze“. Toliko je rađeno na njemu i toliko je razvijan za potrebe serije da se došlo do toga da postoji i verzija čuvene pesme „Internacionala“ specijalno otpevane na klingonskom jeziku! Proverite na webu – otkačeno je. Ovo nije urbana legenda, a ni ono što sledi nije klasična „neverovatna“ priča iz urbanog sveta. Više pripada srednjem veku. Mada, s obzirom na to koliko su tada gradovi imali stanovnika ovo bi i mogla da bude „urbana legenda iz ranog perioda čovečanstva“.

Uticaj tri mala Arapina na današnje pozorište

Kordoba. XII vek. Averoes (veliki arapski filozof) prevodi Aristotelova dela (zahvaljujući pre svega njemu danas čitamo ovog grčkog filozofa). U originalnom Aristotelovom tekstu nailazi na pojam „pozorište“. Nije mu sasvim jasno o čemu je reč i pojam ostavlja napisan u originalu, potom nastavlja da prevodi ostatak teksta nadajući se da će shvatiti značenje termina iz celog konteksta.



Nekoliko dana kasnije pozvan je na večeru kod upravnika grada. Gost na večeri biće čuveni svetski putnik čije bi priče trebalo da razgale prisutne. I zaista, doživljaji ovog čoveka su bili izuzetno zanimljivi. Averoes i ostale zvanice imali su priliku da čuju o biljkama koje rastu iz zemlje, a na čijim su listovima odlomci iz Kurana, tu su bile i priče o neverovatnim životinjama, običajima ljudi iz dalekih krajeva... Ali, potpuno neverovatna je bila priča o nekim ljudima u Indiji koji su zajedno pričali priču! Kako je to moguće? Priču uvek priča jedna osoba – ne može njih dvoje, troje, šest... U sve su prisutni poverovali, ali nikako i u to da više ljudi priča priču.

Ujutro, nakon uzbudljive večeri, još pod utiskom Averoes ustaje, otvara prozor i u dvorištu ispred kuće ugleda tri deteta. Mali Arapi su se igrali tako što je jedan izigravao minaret, onaj koji se popeo na njega bio je kobojagi hodža, a treći je klečao u pesku i imitirao vernika. Eureka! Sve je jasno. I termin „pozorište“ je sada jasan.

Ovu priču – urbanu ili srednjevekovnu legendu – Borhes koristi u svojoj priči, omažu Averoesu. I sam dodaje originalu razne pretpostavke dokazujući da su najlepše stranice literature ponekad zasnovane na „unapređenim“ legendama...

nadlanu

O prisluškivanju i kruškama



Jednom davno američki par našao se na proputovanju po komunističkom Sovjetskom savezu. Kada su stigli u Moskvu prijavili su se u jedan od najboljih hotela.

Iako je već bilo kasno, krenuli su da pretražuju sobu koju su dobili. U Americi su se naslušali priča o stalnom praćenju i prisluškivanju turista koje obavljaju ruske tajne službe i policija. Strahujući od mogućnosti da im bude narušena privatnost i da budu špijunirani, pažljivo su po prostorijama sobe tražili »bubice« ili neke slične prislušne uređaje. U jednom momentu žena ugleda neku kvrgu pod tepihom na sredini poda. Zavrnu oni tepih i pronađu metalnu pločicu šrafovima pričvršćenu za pod. Odmah izvade šraf, pa drugi, pa treći, bace potom pločicu u kantu za otpatke u hodniku, vrate tepih na mesto i legnu da spavaju.

Ujutro odu na doručak, spakuju se i krenu do recepcije da se odjave. Recepcioner ih ljubazno upita da li su dobro spavali, na šta mu oni potvrdno odgovoriše. »Drago mi je da to čujem, reče recepcioner, jer se par koji se nalazio u sobi ispod vaše žalio da su imali groznu noć!«

»Šta nije bilo redu?«, upitaše supružnici.

»Pa, ne znam kako se to desilo, ali na glavu im je pao sobni luster!«, odgovori hotelski službenik.

U vreme totalnog »hladnog rata« priče o »nevaljalim Rusima« su toliko mnogo kružile po Sjedinjenim državama da su u jednom momentu postale dosadne. Onda je neko lansirao ovu priču koja je postala pravi hit sredinom sedamdesetih. Vremenom, Rusi su prestali da budu »omiljeni i jedini pravi neprijatelj« američkim vlastima pa je dosta urbanih legendi o »baćuškama« naprasno izumro.

Sada su u modi »poverljive priče« o Bin Ladenu. »Državni neprijatelj broj 1« po nekim novim mitovima krije se u Njujorku, drži bakalnicu u jednoj arapskoj četvrti i odatle šalje svoje video snimke televizijama širom sveta. Po drugima, on je stacioniran na Kubi i odatle rukovodi svim akcijama.

Postoji još mnogo urbanih legendi o njemu i svakoga dana se na internetu rodi bar nekoliko. Uopšte, bezbednosne službe širom sveta su, u skladu sa velom tajne koji je deo svake od njih, stvorile direktno ili indirektno mnogo urbanih legendi. Za našu vojnu obaveštajnu službu vezana je sledeća priča.

Bila jednom dva brata. Jedan od njih otišao je u na služenje vojnog roka, a drugi koji je ovaj dug otadžbini već odradio, zaputio se u pečalbu – pravo u Kanadu. Kada je tamo stigao poslao je svom burazeru razglednicu Toronta uz prateći tekst na poleđini: Tetka je dobro stigla. Kruške su na putu! Razlednicu je stavio u koverat i adresirao na vojnu poštu broj (da ne preterujemo sa brojem,a?), dakle broj »taj i taj«.

Naravno, vojni bezbednjaci su otvorili poštu i iste večeri u zabitom delu kasarne dešavala se sledeća scena: Mračna prostorija. Na sred iste je jednostavan drveni sto. Na stolu lampa. Uključena. Abažur lampe je izvrnut tako da svetlo pada na lice mladića zavezanog za stolicu koja se nalazi tik kraj stola.

Iza lampe, povremeno, oštar glas se obraća zarobljeniku: NEMOJ DA SE PRAVIŠ LUD! SVE ZNAMO! RECI SAMO GDE STIŽU KRUŠKE!
I tako satima...

nadlanu

Kasnog leta 1979. godine misteriozni vozač belog "poršea" jurio je trgom Slavija, praveći u ponoćnim satima pravi spektakl. Okupljeni građani navijali su za njega, dok ga je narodna milicija sa "tristaćima", "kečevima" i "fićama" uzalud jurila. Akcija milicije se pojačavala kako se bližio Titov povratak sa Kube, sa samita nesvrstanih.

      U vreme JNA bila je vrlo poznata priča o vojniku koji je na stražarskom mestu nađen "u seksualnom opštenju sa osobom ženskog pola prisutne bez dozvole u vojnom objektu".
      Vojnik je dobio sedam dana pritvora zbog zanemarivanja stražarske dužnosti... kao i sedam dana nagradnog odsustva jer tom prilikom nije skinuo pušku s leđa !