Mravojed na motoru pregazio kornjaču



...a posle ove vesti nevladine organizacije za zaštitu životinja kreću u kampanju – da kornjača nije bila kućni ljubimac da li bi onda zločin bio manji?

Sve kornjače zaslužuju isti tretman itd. itd. isl... nevladine organizacije za zaštitu dece u saobraćaju rade istraživanja koja dokazuju obesno divljanje motorista po gradovima... u rubrici „Među nama“ postavlja se pitanje da li je mravojed imao vozačku dozvolu, otkud njemu pare za benzin, da li je to mravojed iz Srbije ili iz nekog inostranstva...

„Prepoznaj Čudo i ono će te nadahnuti novim Čudom“ (Anina poslanica Rimljanima, 335-25) - citat iz knjige „Mravojedi na motorima“ ...Da se mi ipak iz ove „metafore“ vratimo u običan svet običnih manje-više nadrealnih priča koje još zovemo i urbane legende. Za njih postoji samo jedno pitanje – da li su se zaista i dogodile.

O KROMPIRIMA I MIRJANI JOVANOVIĆ - JOVANOVIĆ

Ko mi pošalje najveći krompir dobiće od mene 1000 funti – tako je glasio sadržaj oglasa objavljenog istog dana u više dnevnih novina u Velikoj Britaniji. Naravno, Englezi su uvek u takmičarskom raspoloženju i, shodno tome, maltene svaki uzgajivač krompira je na ovaj „konkurs“ poslao svoga najvećeg „debeljka“. Organizator konkursa je pobedniku, pošiljaocu „diva među divovima“, zaista dao obećanu nagradu. Takođe, prodao je ostatak dobijenih krompira (reč je o tonama) po diskontnoj ceni i zaradio desetine hiljada funti.

Ovo je klasičan primer igre koja ne predstavlja prevaru već vrhunsku domišljatost organizatora. Legenda kaže da je autor pomenutog oglasa čovek iz „naših predela“ koji se bez prebijene pare našao u Londonu – neophodno je bilo da hitno smisli način da dođe do para i tako je došao na ideju za ove „olimpijske krompir igre“.

U Mađarskoj tvrde da je ovo organizovao njihov sunarodnik koji se našao u novčanim neprilikama u sred Engleske. Bugari se kunu da je reč o „bratku“ koji je zapao u dugove i očajnički pokušao da se izvuče iz njih. Slične krompir-priče čućete u još nekoliko zemalja. Pravu istinu ne znamo, ali je jasno da se niko ne bi otimao oko „nacionalnog autorstva“ ove priče da krompir-oglas nije urodio plodom.

A sada sledi priča o Mirjani Jovanović. Jednoga dana „neke tamo godine“ ona se našla pred matičarem i tako ozvaničila svoju ljubav prema Predragu Jovanoviću. Na pitanje da li će uzeti muževljevo prezime, zadržati svoje ili svoje dodati muževljevom Mirjana je odgovorila da će svoje prezime dodati suprugovom. I tako je postala Mirjana Jovanović – Jovanović.

Mirjana i Predrag su uskoro dobili kćerku Danijelu. U nekom trenutku bračni par je zapao u krizu, došlo je do razvoda, a Danijela je odlučila da uzme majčino prezime jer se u njemu ogledala „sva celovitost njene biti“. Kada je ona stasala za udaju venčala se sa Draganom Jovanovićem. Na pitanje matičara u vezi s prezimenom odgovorila je da želi da muževljevo prezime doda svom. I tako je postala Danijela Jovanović – Jovanović – Jovanović.

Danijela i Dragan su dobili kćerku Ivanu. Ona je bila prava lepotica, porodični ponos, prava pametnica. Međutim, nije se dobro slagala sa ocem, stalno su se svađali i prepirali i oko „najmanjih sitnica“. Zato ona reši – čim postane punoletna uzeće majčino prezime. Tako i bi. Nekoliko godina kasnije ona se zaljubi i potom uda za Zorana Jovanovića. Matičar... pitanje u vezi s prezimenom... već pogađate odgovor... I tako ona postane Ivana Jovanović – Jovanović – Jovanović – Jovanović.

Ivana i Zoran su uskoro dobili kćerku Natašu. Da li treba da ponavljamo celu priču? Uglavnom Nataša stane pred matičara sa izabranikom srca svoga, Nemanjom Jovanovićem. I odluči da postane Nataša Jovanović – Jovanović – Jovanović – Jovanović – Jovanović.

Nataša i Nemanja dobiju kćerku Jelenu. Jelena u svom životu naleti na Slobodana Jovanovića, uda se za njega, odluči da uzme njegovo prezime i tako postane Jelena Jovanović. Eto – zbog jednog SLOBODANA srušio se čitav sistem!!!

Ova priča bila je veoma popularna na Radio "Indeksu" u vreme previranja 2000. godine. Poslednja rečenica je bila „krucijalni dokaz“ da Slobodan ruši sve „sisteme“. Inače, ona je nastala iz urbane legende koja je kružila po zemlji nakon što je "Politika" osamdesetih godina objavila vest iz Niša po kojoj je, izvesna, Mirjana Jovanović, prilikom venčanja, odlučila da svom prezimenu doda muževljevo. A on se inače zvao Predrag Jovanović. Sama ova vest nije potvrđena, tako da je verovatno i ona sama, tj. prvi pasus ove priče - urbana legenda. A zna se – kada se vest „uda“ za urbanu legendu rađa se LEGENDARNA VEST.

nadlanu

Hitna pomoć udarila u hitnu pomoć



... a u sudaru poginuo nije niko! Zato što je sudar izmišljen. Baš kao i oni sudari koji se nalaze u našoj priči koja sledi. Mada, možda nisu oni izmišljeni. Možda je izmišljeno nešto drugo. A možda je i dosta toga istina. Što bi rekao neko: Na vama je...

Čovek je imao srčani napad. Vozilo Hitne pomoći je ubrzo došlo, medicinari su smestili čoveka u vozilo i zaputili se ka bolnici. Na putu ka najbližem urgentnom centru vozilo Hitne pomoći doživelo je lakši sudar sa jednim taxi automobilom. Usled ovoga izgubljeno je između dva i tri minuta na putu ka bolnici. Na ulasku u operacionu dvoranu pacijent je još davao znake života.

Operacija je uspešno završena i pacijent je prebačen u šok sobu. Nedelju dana kasnije otpušten je na kućno lečenje. Dve nedelje kasnije je doživeo još jedan srčani napad (lekari kažu da se nije pridržavao terapije) i ponovo je pozvana Hitna pomoć. Vozilo je stiglo kroz 12 minuta, ali ovaj put pomoći nije bilo. Čovek je izdahnuo još pre nego što su lekari stigli. Ni proces oživljavanja nažalost nije dao nikakve rezultate.

To bi, u stvari, bilo sve.

Sutradan, jedan čovek priča prijatelju: Čuo sam da je neki tip dobio srčku. Hitna pomoć došla, povezli ga, a onda se sudarili sa nekim kamionom i čovek ostao na mestu mrtav...

Istoga dana, neka žena govori prijateljici: Ovih dana, pričala mi komšinica, neki mladić se povredio, ne znam kako, ali kaže ona da je Hitna pomoć došla brzo, krenuli su ka bolnici i doživeli saobraćajnu nesreću u kojoj su svi ostali na mestu mrtvi...

Uveče - isti dan - neki momak priča devojci: Tip dobio neki napad, ljudi pozvali Hitnu, ovi došli i ubacili ga u kola, a potom su se skršili u neki drugi auto i tip pogine...

Prekosutra u više kafana (kafića): Čovek imao srčani ili moždani udar. Porodica brzo pozvala Hitnu pomoć, ovi stigli, ubacili čoveka u kola i krenuli sve sa sirenama levom trakom da mu spasu život. Ali, na jednoj raskrsnici udare u autobus ili kamion i svi poginu.

Tri dana kasnije čovek priča šefu na poslu: Kum mi juče ovo ispričao - njegov najbolji prijatelj dobio moždani udar. Dođe Hitna, stave ga u kola, krenu ka bolnici i dožive sudar. I svi poginu osim tog čoveka. Dođu druga kola, prebace ga u bolnicu i tamo ga lekari ne prime odmah na operaciju i čovek umre...

Nekoliko dana potom - Žena mi pričala, njena prijateljica je nazvala telefonom i rekla joj da joj je muž imao neko trovanje i ona brzo pozove Hitnu, ovi dođu, povezu ga i na putu nalete na neka kola. Pogine lekar u Hitnoj pomoći, a njen muž i vozač ostanu živi. Brzo dođe druga Hitna i odveze ih u bolnicu. Na ulazu u bolnicu im otkažu kočnice i udare o zid. Brzo ih sve prebace na operaciju i prežive oba vozača koji su krivi, a njen muž i još jedan lekar umru...

Istoga dana (drugo mesto, drugi ljudi) - Neki lik pao u komu, srce, mozak, stomak - ko će ga znati šta - i njegovi odmah Hitnu. Ovi dođu, bace ga u kola i fijuknu ka bolnici. Ali na semaforu neki kreten zgazi na gas i udari ih. Poginu dvojica iz Hitne, a čovek preživi. Pošalju druga kola po njih. I ovi se sudare, svi poginu, a čovek dodatno slomi nogu, ali bude živ. Onda dođu treća kola i na ulazu u bolnicu zviznu o zid. I svi poginu...

Mesec dana kasnije - Neki čovek je čistio pištolj i nije vodio računa da li postoji metak u cevi. Pištolj slučajno opali i pogodi ga u glavu. Porodica ga nađe u lokvi krvi, ali je još živ. Brzo zovu Hitnu, ona dođe, ubace ga u kola, požure što su mogli brže i na putu dožive saobraćajnu nesreću. Svi poginu osim tog čoveka. Dođe druga Hitna do njega, uzmu ga i ponovo bude neki udes i opet taj čovek preživi. Dođe treća Hitna i ona udari u neka kola. Pošto je to bilo blizu bolnice neka dva prolaznika ga ponesu na nekim improvizovanim nosilima tih 100 metara, i na samom ulazu u bolnicu ispuste ga u žurbi i on padne na neki kamen i slomi vrat. Što ti je život...

Godinu dana kasnije - Moj brat, pa muž njegove sestre, šta mu on dođe, šurak, zet, jetrva, oleander, neki k.... već. E, pa taj tip pretio nekim jakim igračima i ovi mu spreme sačekušu. Izbuše ga, ali on ostane živ. Dođe Hitna, povezu ga i nalete na neku cisternu. Svi poginu, on živ! Dođe druga Hitna, i oni dožive saobraćajku, i svi poginu, a on živ! Sada dođe treća Hitna, a likovi što su ga izbušili čuju da se on pati po kolima Hitne - ima njihov šef neku kombinaciju sa šefom bolnice za srce - dakle, oni pojure treću Hitnu i zapucaju u gume. Hitna se prevrne, udari u njih i svi poginu osim tog tipa. Operišu ga, a posle ga njegovi sklone u Italiju do daljeg. A onda krene osveta - sve ovo što čitaš poslednjih dana – to je to, burazeru, znam ja, mene ne mogu da prevare, što bi inače Ćopavi smaknuo Ušatog ako nije to?

Deset godina kasnije – neki tip dobio srčku i ubace ga u kola Hitne. A vozač Hitne valjda dugovao nekom neku lovu i baš tim kolima nameste sačekušu i sve ih pokokaju osim što taj tip sa srčkom preživi. I sad pošalju druga kola Hitne, ubace ga u njih, ali i ona dožive sudar. Opet samo taj tip preživi. Dolaze treća kola, lekar tipa koji je sav krvav ogrće svojim belim mantilom, ubacuje ga u kola i brzo krenu ka bolnici. U međuvremenu tipovi koji su pucali čuju da je neko preživeo, ali ne znaju ko i organizuju tipa na ulazu u bolnicu. Ovaj sačeka kola Hitne, vidi otvaraju se vrata i izlazi neki tip u belom mantilu, za njim tip u civilu. I pukne ovoga u civilu ne znajući da je to lekar. I ovaj lik opet preživi. Kakav srećnik,a?

Dvadeset godina kasnije - E, SADA TI UPIŠI ONO ŠTO ĆEŠ ISPRIČATI NEKOME SADA, POŠTO SI PROČITAO SVE OVE PRIČE!

Činjenice - jedna od ovih verzija je, u principu, najbliža istini. Dve sam izmislio maločas. Ostale sam čuo u poslednjih desetak godina na raznim mestima i od raznih ljudi! Sami pronađite onu koja je istinita, a onu koja vam se najviše sviđa ispričajte već danas nekome. Sami odlučite da li ćete sagovorniku da kažete da ste je pronašli na adresi www.nadlanu.com ili je to doživeo muž pastorke vaše sestre od strica ili kum vašeg prodavca novina ili...

Nek’ zaživi ideja urbanih legendi.

p. s. Autorska prava za film koji će biti snimljen po nekoj od ovih priča uplatiti Fondu za razvoj Hitne pomoći.

To bi, u stvari, SADA, bilo sve!


nadlanu

Već više od 13 godina jedan dječak iz Kornovala u Velikoj Britaniji- ĆUTI.      Vezu s drugim ljudima održava isključivo putem pisama i cedulja.      Malom Benu bilo je samo 3 godine kad je rekao majci: "Ukoliko me budete odveli na operaciju krajnika, u životu neću progovoriti ni jednu jedinu riječ, vama za inat !" Na žalost, upravo tako je i bilo.      Roditelji su poveli Bena u bolnicu i on više nikada nije progovorio.      I roditelji i ljekari sve su pokušavali da ga natjeraju da progovori, ali se dječak drži svog zavjeta.      Ljekarska dijagnoza glasi: selektivni mutizam, odnosno - ćutanje.             
Ovaj poremećaj javlja se rijetko, kod osoba koje nisu u stanju da govore ukoliko nemaju potpuno povjerenje u one kojima se obraćaju.     

       Priča supruge mog druga koji je, u to vreme (početak 90-tih), bio policajac na Kosovu a koji bi bio veoma srećan da se o ovome nikad ništa nije čulo:
       U jednoj policijskoj stanici u Prištini u podrumu pukne vodovodna cev i napravi poplavu.  Hitno pozovu vodoinstalatera koji dosta brzo dođe ali, na nesreću, dežurni policajac nije bio na ulazu.  Majstor se zaputi pravo kod komandira koji ga oduševljeno dočeka i posle kratkog objašnjavanja pozove dežurnog i naredi mu:
       - Vodi ga dole i pokaži mu!
Posle nekog vremena, policajac se vraća i, sav ponosan, raportira:
       - Sve je priznao !
       - Ko ?
       - Ovaj što sam ga odveo dole, u ćelije.  Prebio sam ga ko stoku, priznao je da je sav alat pokrao, samo su klešta njegova !
       
         
        E sad, zašto je ovo "urbana legenda"? O ovome sam slušao još 1991.  a kasnije se ponavljala ista priča ali sa različitim lokacijama: Beograd, Kragujevac, Smederevo. . .

       

Surovo ubijena jedna od najstarijih žena na svetu



...reč je o jednoj sekvoji, a kao što je poznato to je dugovečna vrsta drveta koja može da doživi starost od nekoliko hiljada godina. Dotična sekvoja je surovo presečena testerom, jer se nalazila na mestu u Kaliforniji gde bi trebalo da počne izgradnja jednog solitera. O ovom ubistvu malo je ko pisao, a naručioci i izvršioci uopšte neće biti kažnjeni. Možda će iz ove vesti izaći neka urbana legenda, a dotle - mi se posvećujemo onima koje su već dobro poznate.

ŠTA SVE MOŽEŠ DA VIDIŠ U MAKARSKOJ
I NA IZLAZU IZ BEOGRADSKOG BIOSKOPA

Znate li onaj grafit „Mama i tata su rešili da obnove sećanje na medeni mesec i da ponovo negde otputuju posle 20 godina - mama putuje u avgustu, a tata u septembru“? Nešto slično dogodilo se bračnom paru iz Beograda još pre više od dve decenije. Plan je bio da odu na odmor u Rovinj i to u prvoj nedelji avgusta. Muž reče ženi da će on poslednju nedelju jula da ode na službeni put u Zagreb i da će odande da ode direktno u Rovinj - neka ga ona tamo sačeka. Žena reče da će ona nedelju dana da provede sa drugaricom u Dubrovniku i da će potom da ode do Rovinja da ga tamo sačeka.

On „odlazi na službeni put“, ali to je Makarska! Tamo je planirao da se zabavi sa svojom ljubavnicom nedelju dana. Žena odlazi „da se nađe sa drugaricom u Dubrovniku“, ali u stvari odlazi da se nađe na jednonedeljnoj uživanciji sa svojim ljubavnikom - da li treba da pominjem da je destinacija bila Makarska!? Da li ste već pretpostavili da su oba para odseli u istom hotelu? Kako biste vi završili ovaj zaplet? Dogodilo se sledeće: ljubavnica i ljubavnik bračnih drugova upoznali su se u hotelu i zakazali zajedničku večeru u obližnjem restoranu. Prvi su stigli muž i njegova ljubavnica. Žena i ljubavnik nedugo zatim dolaze za sto! Šok i sve ostalo!!

Ko zna zašto - letnje i zimske urbane legende su uzbudljivije od prolećnih i zimskih. S obzirom na ovo zapažanje i na to da je pred nama letnja sezona, odlučili smo se da vam danas ponudimo dve „letnje priče“.

Letnje veče. Pljusak u Beogradu. Junak ove priče je mladić koji je na glavu navukao kapuljaču svoje jakne i kreće se centrom grada. Odjednom, on oseti strahovit pritisak u stomaku. Očigledno, pod hitno mora da nađe neki toalet. Međutim, kao za inat, ne može da se seti nijednog u blizini. Creva pritisla i u očaju on ulazi u jedan haustor, odlazi do najtamnijeg mesta u prolazu, brzo spušta pantalone, čučne i počne da se olakšava. U tom momentu otvaraju se jedna vrata na metar od nesrećnika. Holivudski bleštava svetlost obasja njegovu čučeću (ne)priliku, a kroz vrata nahrupi mnoštvo ljudi - naime, u bioskopu je upravo završena predstava i posetioci izlaze na stražnja vrata!

Šta radi naš junak. U magnovenju, ne mogavši da prestane sa svojom „radnjom“ on podigne kapuljaču preko glave i nastavi sa pražnjenjem creva. Da li možete da zamislite kako to radite dok desetine ljudi, lepo obučenih, doteranih, namirisanih, prolazi pored vas i zagleda vas kako čučite i stenjete, „ostavljajući deo sebe“ ispred izlaza iz bioskopa? Bar vas nisu prepoznali, i to je nešto! Nije to bio prvi put da neko obavlja nuždu u ovom prolazu, ali je bila premijera ovakvog događaja baš u trenutku kada je završen film!

nadlanu

Mlada nasekirala mladoženju japanskom sekirom



...U pravu ste! Vest nije istinita. Sekira nije bila japanske proizvodnje! U stvari, statistike su pokazale da je 70% manje zabeleženog nasilja u porodicama koje kupuju sekire japanske proizvodnje. Razlog: one su teže od uobičajenih i potencijalni zločinci se teže odlučuju na delo koje potpada pod kriminal. Ova lažna vest će možda u budućnosti prerasti u neku urbanu legendu, a do tada vas vodimo kroz svet već poznatih urbanih mitova za koje niko ne zna da li su se zaista i dogodili...

UTICAJ ŽENA NA ISTORIJU FUDBALA

Engleska sedma ili osma liga (nemojte da posumnjate da jednom Englezu nije jednako važna kao i Premijer liga). Na početku sezone menadžer kluba koji ima ambicije da pređe u viši rang angažuje dokazanog rasnog centarfora. Od njega se mnogo očekuje. Bar 30-tak golova, a možda i više. On je zvezda vodilja ka višoj ligi!

Prvo kolo – slab rezultat, a centarfor bez gola. Drugo kolo - nerešeno, a centarfor samo u stativu. Treće kolo - izgubljena utakmica kod kuće, a centarfor promašio penal. Četvrto kolo - bolje da ni ne pominjemo. Peto kolo - opet ništa. Šesto kolo. Sedmo. Osmo... Prolećni deo lige... Katastrofa! Dotični centarfor nije postigao ni jedan jedini gol.

Umesto da se bori za ulazak u višu ligu, klub je došao u opasnost da ispadne u niži rang takmičenja. Jedno od poslednjih kola  bilo je odlučujuće. U goste je dolazio tim koji se nalazio na prvom mestu. Menadžer kluba je dan pred utakmicu održao veliki govor igračima, a pomenutu "devetku" je odveo u stranu i rekao mu: Ti si moje najveće razočaranje ove sezone. Ako ni sutra ne daš gol moraćemo da se rastajemo. Žao mi je, ali tako je!

Dotični napadač otišao je kući više nego nervozan, nije mogaop normalno da spava, a ujutro se probudio u još gorem raspoloženju. Na sve to je kao "dodatak jelima" došlo neprestano gunđanje njegove žene koja mu je zamerala što ne izvršava neke sitnije kućne obaveze (kupovina, daska na wc šolji i sl.). U jednom momentu čovek načisto pukne, počne da viče na ženu, potpuno se posvađa s njom i ode u najgorem mogućem raspoloženju na utakmicu...

Sudija je svirao početak meča. Prvi minut - naš centarfor se dokopao lopte, "pregazio" sve igrače iz protivničke odbrane i GOL! Peti minut - naš centarfor se dokopao lopte, "pregazio" sve igrače... Dvanaesti minut - naš centarfor... Na ovoj utakmici on je postigao sedam golova i namestio dva - rezultat je bio senzacionalan - 9:1 za domaćina protiv favorita.

Posle utakmice on priznaje menadžeru šta je bila njegova najveća inspiracija. Menadžer šalje njegovoj ženi veliki buket cveća uz poruku: Gospođo, bio bih vam zahvalan da se pred svaku utakmicu žestoko posvađate sa svojim suprugom. Moguće je da za taj vaš dodatni posao dogovorimo i odgovarajući honorar!

Nije nam poznato šta se dalje događalo, ali znamo da je bezbroj urbanih legendi o ženama koje nisu prepoznale suviše velike strasti svojih muževa prema fudbalu. Ovu priču sam čuo bar pet - šest puta u društvu (uvek od nekog muškarca, uvek u jeku svetskog prvenstva u fudbalu - bez obzira što je glavni akter priče, muza, inspiracija, u stvari žena centarfora!). A evo i jedne legende koju sam pratio samo do sredine svojim očima...

Kada su Irena i Boris počeli da se zabavljaju oboje su bili još na studijama, ali niko nije sumnjao da će da se venčaju. Oni su bili ono što se zove "arhetip par". On je klasičan muškarac (fudbal, piće i Pink Flojd), a ona prava žena (blaga, nežna, pametnica, radoznala...). Više od pola godine bili su u vezi koja se opisivala kao savršena - Baš su stvoreni jedno za drugo!

A onda je došlo svetsko prvenstvo u fudbalu 1982. godine. Boris se odjednom promenio. Više se nije nalazio sa devojkom svakoga dana. Gledao je sve utakmice, u poluvremenima analizirao igre sa ortacima, srastao je sa televizorom. Irena nije mogla da ga prepozna. Borila se za svog muškarca iz sve snage i izdržala do polufinala. A onda je raskinula.

Boris je stegao zube. Odgledao je polufinale (čuvena utakmica između Francuza i Nemaca, nečuven faul golmana Šumahera, penali...), zatim finale (Italija prvak sveta!), a sutradan je kupio buket cveća i zaputio se do Irene. Jedina moja, izvini, ljubavi, ja sam budala, možeš li da mi oprostiš, ti si savršenstvo ideja i pokreta, molim te, volim te...

Irena popušta i njih dvoje ponovo postaju idealan par. Prolaze godine. Dolazi 1986. godina. Svetsko prvenstvo u Meksiku. Raskinuli su na poluvremenu utakmice Francuska - SSSR (bilo je 1:1). Posle finala (Argentina uzima titulu u sjajnoj utakmici... izvinjavam se ženskom delu publike, malo sam se zaneo). Boris kupuju buket cveća i kreće do Ireninog stana. Cvilim pred tobom, puzim, preklinjem te, moja sudbina je u tvojim rukama, spreman sam na sve...

Irena popušta posle nedelju dana Borisovih napada. Prolaze godine. Oni se venčavaju. Dolazi 1990. godina. Svetsko prvenstvo u Italiji. Nije nam poznato šta se događalo sa ovo dvoje ljudi u vreme leta pre 17 godina. Eto prave prilike za nekog ko bi želeo da završi ovu priču izmišljenim dodacima i da od nje napravi pravu urbanu legendu. Ona je za sada samo polovična legenda, jer su nam se glavni junaci izgubili iz vida (otputovali su u inostranstvo).

nadlanu

Otkriveno je ko na led stavlja natpis "Opasno! Tanak led!"



...ali ćemo o tome da vam pričamo u urbanoj legendi koja je na redu za nekoliko nedelja. Danas ćemo da krenemo na jedan put od Niša do Novog Sada...

OD NIŠA DO NOVOG SADA BI SE NORMALNO PUTOVALO DA NIJE BEOGRADA

Niš. Čovek i žena u savršenom braku. On je direktor važne firme i kreće na seminar u Novi Sad. Pretposlednjeg dana seminara planira izlet do Beograda, gde Radnički iz Niša gostuje Zvezdi na Marakani.

Službenim automobilom odlazi na seminar i šofer ga istim kolima, dotičnog dana, vozi na utakmicu. Naš junak kreće ka blagajni stadiona i na parkingu odjednom zastaje u šoku. Pred njim se nalazi, uredno parkiran, njegov lični automobil! U neverici obilazi oko kola. Jeste, njegova su. I registarski broj tablica je odgovarajući. Niški. Mora da su kola ukradena!! Naš junak ni ne sumnja u ovu činjenicu. Očigledno je i da je lopov došao na utakmicu! Šta sad da se radi?

Čovek pravi sledeći plan - izaći će sa utakmice desetak minuta ranije i sačekati lopova pored automobila! Biće to prvorazredno iznenađenje za lopinu! Što je naumio, to je naš junak i uradio. Pre nego što se utakmica završila, on reče šoferu firme da se vrati sam u Novi Sad i - eto njega u zasedi pored vlastitog automobila.

Čeka. Prolaze ljudi, neki odlaze do svojih vozila, neki se sa stadiona vraćaju peške ili autobusima, ali nema nikog da otvori vrata njegovog automobila. Čovek počinje da nervozno obilazi oko kola i u momentu primeti da ga posmatra neko nepoznato lice. Bilo je to lice čoveka koji se smeškao i koji ga odmah i oslovi: Brale, što se bre motaš oko mog auta, je l` bi da ga apiš možda?

Naš junak se netremice zagleda u čoveka i namah mu odgovori u naletu inspiracije: Ne, nego vidim da su niške tablice, a ja sam iz Niša i propustio sam autobus zbog utakmice pa sam mislio da zamolim za prevoz... Nema problema, sve za zemljake – odgovori nepoznati, otključa automobil i njih dvojica krenuše put Niša. Srdačni vozač zabavljao je našeg junaka pričom: Dobra kola, brale, je l` mi zavidiš, a? Moram da priznam da nisu moja... A ovaj naš Radnički dobro se držao poluvreme, ali je jaka Zvezda... Ja sam od skora u Nišu, bio sam u Nemačkoj dugo... ti si neki dobar čovek, brale, moramo da popijemo po jednu u Nišu... da ti priznam, ovo su kola muža moje ljubavnice. Otišao čovek na put, ja je malko zabavljao i bio sam dobar. Toliko dobar da mi je dala ključeve auta svog muža da dođem na utakmicu. Ali da se odmah vratim i da noćas opet budem samo njen...ima da te upoznam s njom, dobra je ona, u formi je, možda joj se svidiš pa ti dopusti da je zvekneš dva -tri puta, onako komšijski...a? Šta bi ti falilo...

Naš junak je samo sedeo stisnutih zubiju na mestu suvozača. I prihvatio je poziv za pićence. Čovek za volanom ga je odvezao do njegove kuće, pažljivo je parkirao kola, iz džepa je izvadio ključeve od njegovog stana, otvorio vrata, uveo ga u dnevnu sobu, smestio ga na njegovu omiljenu fotelju uz šeretski osmeh "Tu sedi rogonja" i glasno pozvao njegovu ženu: Dušo, ja dođo`! I prijatelja sam doveo, da ga upoznaš!

Začuo se glas njegove žene iz kupatila: Sad ću ja! Samo vi sedite! Perem kosu! Ljubavnik je bio toliko ljubazan da svoga gosta ponudi i pićem iz bifea, dok čekaju gazdaricu. Da li treba da napominjemo da je to bilo baš omiljeno piće našeg junaka. A onda, otvoriše se vrata kupatila, iz njega izađe žena našeg junaka, izgovori srdačno "Zdravo", poljubi svog ljubavnika i okrenu se prema fotelji u kojoj je sedeo "njegov prijatelj"! Totalni šok!

Ovde ćemo da "spustimo zavesu" na priču i da vas ostavimo da zamišljate nastavak...

Osamdesetih godina prošlog veka (kako to drevno zvuči) ova priča se prepričavala po beogradskim kafanama. Da li se prepričavala i u Nišu, to ne znamo. A ne bi bilo čudno ni da ste je čuli u Zagrebu, uz podatak da je junak priče iz Beograda, a da je seminar bio u Ljubljani, a da je Partizan gostovao Dinamu na Maksimiru. Geografske odrednice ovakvih priča (i sve ono što podseća na činjenice) dodaju se ovakvim storijama samo da bi ih "začinili uverljivošću" i teško ih je precizno utvrditi. Tek poneku od ovih legendi novine zabeleže u njenom začetku, a ostalo se prepušta prenošenju "od usta do usta". Ali, neke od urbanih legendi nastale su  tek pošto su bile zapisane. Evo jedne od njih.

Posle jedne fudbalske utakmice u beogradskoj zoni, glavni sudija je napisao u zapisnik meča između ostalog i sledeću rečenicu: Isključio sam igrača sa brojem osam (Živkovića) jer mi je rekao da sam kreten što mogu da potvrde i dva moja pomoćnika! Od ovog sitnog (ali finog!) lapsusa nastala je i urbana legenda u kojoj su činjenice u redu - ali se više niko ne seća koja je to bila utakmica! Usled prepričavanja, zapisnik sa utakmice postao je mnogo popularniji od same utakmice!

nadlanu

хехехехе ... варијације на тему ... 

http://forum.burek.com/urbane-legende-t483353.40.html

урбане легенде ... you gotta love 'em 

mnogo jaka fora

Mladunče nosoroga peva na bugarskom



Za one koji su poverovali bar u deliću sekunde: naravno da je to nemoguće! Mali nosoroščić je, u stvari, zapevao na švedskom!
Za one koji nisu poverovali: neka, neka, ima stvari u koje ste sigurno poverovali, a da možda niste imali razloga za to. Neke od tih stvari se sigurno nalaze u nekoj od urbanih legendi

POTEMKIN I ŠPANSKA SELA

Godina je 1787. Ruska carica Katarina Velika uputila se na Krim kako bi posetila nove ruske teritorije otete od Turaka. Njen miljenik knez Potemkin učinio je sledeće: pozorišne dekore u obliku fasada kuća premeštao je stalno, duž puta, u mesta kroz koja je prolazila vladarka, tako da su „iste kuće“ i po nekoliko puta sačekale nju i njenu pratnju. A sve to u cilju uveravanja carice da je teritorija naseljenija nego što je bila. Od ovog trenutka svi slični pokušaji „lažiranja“, zarad nekog interesa, nazivaju se „Potemkinova sela“. Koliko ste puta čuli taj izraz? Ili ga upotrebili?

A evo šta se zaista dogodilo! Jedan nemački mondenski novinar po imenu G. A. W. von Helbig, koji je često posećivao dvor u Sanktpeterburgu, uvređen što nije bio pozvan da zajedno sa svitom prati caricu na njenom putovanju do Krima, odlučio je da svim sredstvima ismeje ovo „putešestvije“. Zato je reportažu o „selima napravljenim od kartona“ objavio u hamburškoj reviji pod nazivom „Minerva“. Naslov teksta bio je „Potemkin tavridski“. Ova smešna, izmišljena priča dopala se svima i, uprkos demantijima kneza Linja, u narednih 15 godina (naravno, tada su časopisi izlazili ređe) objavljena je još nekoliko puta na engleskom, francuskom i holandskom. Čak i na ruskom 1811. godine. Od tada je izraz „Potemkinovo selo“ ušao u sve rečnike u značenju „lažna fasada, prevara, podvala“. Ovo je jedan od najlepših istorijskih primera prevare koja je učinjena tako da se pripiše žrtvi.

Izuzetno zanimljiva knjiga „Dezinformacija“, autora Vladimira Volkova, krije, osim ove, još niz priča u kojima prepoznajemo urbane legende i mitove iz prošlosti koje najveći broj ljudi danas shvata kao činjenice! Ko zna koliko puta u toku dana upotrebimo neki izraz, primer ili priču za koju smo uvereni da je istinita, a koja nije ništa drugo do običan mit. Razotkrivajući jednu po jednu zabludu kojih najčešće nismo ni svesni, čovek može da potroši čitav život, a da ne otkrije ni desetinu svih postojećih „urbanih legendi“ koje se „podrazumevaju kao istinite“.

A kako one nastaju možemo samo da pretpostavimo. Za neke možda i znamo kako – ispričaću vam kako je nastala jedna od njih. Godine 1998. bio sam u ekipi koja je radila radijske reklamne spotove za „Bel padžet“. Učinilo nam se kao zanimljivo rešenje da u spotove umetnemo najbolje od mnogobrojnih „biser poruka“ koje su ljudi slali na pejdžere svojih prijatelja ili članova porodice, kao i lapsuse operatera. Bilo je tu nezaboravnih poruka tipa: „vrati se, zaboravio si pejdžer kod mene“, „sine, mama će da provali da smo zvali hot-line“, „hitno nađi bika - krava se uspalila“, „brzo mi se javi - u velikoj sam nuždi“, „isla sam na sisanje i satiranje kod Pjera“ (napisana bez kvačlca koje su nedostajale na pejdžerima, ova poruka ima sasvim drugačije značenje)...

Za reklamu nam je, međutim, falila još jedna efektna pa smo je sami smislili. Glasila je ovako: „kevo, donesi mi daljinski iz dnevne sobe“. Ova serija reklama vrtela se dva-tri meseca na nekoliko radio-programa, a onda je kampanja završena. Četiri godine kasnije jedan od novinara s kojima sam bio u kontaktu (sada urednik jednog radio-programa), kleo mi se da je tu poruku video u specijalnoj „knjizi lapsusa“ koju je vodilo nekoliko operatera „Bel padžeta“ kao lokalnu razbibrigu. Kada sam ga upitao kada je čitao dotičnu knjigu lapsusa odgovorio mi je da je to bilo prilikom posete toj firmi još pre šest-sedam godina. Da sam nisam bio „autor“ ove poruke verovatno ne bih mnogo ni razmišljao o njenoj verodostojnosti već bi je, kao slatku caku, prepričavao dalje.

nadlanu