Koji crnjak ovo sa policajcima 

Priča nije umesna za decu ispod 90 godina



...nisam sasvim siguran koja »pedantna i senzualna Baba rogica« na televizijama određuje koji su sadržaji nepodobni za uzraste ispod 16, 14 i 12 godina. Ali je lepo zamišljati – da li je to samo jedna osoba ili više njih; imaju li decu ili nisu stigli jer su se previše brinuli za tuđu ispod ?? godina (mada se ovo graniči sa pedofilijom, izuzimajući Deda Mraza naravno...); da li ima smisla ovo upozorenje staviti na početak filma koji se emituje u terminu od 02 h ujutro (koji je krajnje nepodoban termin za decu ispod »odlučite sami koliko« godina... )

U svakom slučaju, možda bi i na internet prezentacijama trebalo da vodimo računa o ovome. Dakle, sasvim sam siguran da jedna od dve naredne priče neće biti sasvim prikladna za decu ispod tri godine (jer još ne umeju da čitaju), kao i za sve ispod 90 godina koji su suviše vezani za svoje četkice za zube! To znači da oni koji ne peru zube mogu da čitaju tekst koji sledi bez ikakve opasnosti.

Ukoliko ne umeju da čitaju neka im onda priču prepriča neko ko odavno nosi veštačku vilicu. Priče su sasvim nepodesne za mlade bračne parove, naročito one koji su se nedavno vratili sa medenog meseca.


FOTO-APARATI U URBANIM MITOVIMA

Mladi par na medenom mesecu. Uživaju. Jedne večeri vraćaju se u hotelsku sobu posle ludog provoda i shvataju da im je u međuvremenu neko upao u sobu i pokrao maltene sve stvari. Ostale su samo četkice za zube, foto-aparat i još nekoliko sitnica. Odmah su rešili da se ne uzbuđuju mnogo. Iskoristili su kreditne kartice i sutradan pokupovali sve što im je bilo neophodno. A onda su nastavili da uživaju u »medenjaku«. Kada su se vratili kući razvili su film koji se nalazio u foto-aparatu. Jedna od fotografija bila je potpuno sablasna: neki nepoznati dlakavi tip sa maskom na licu u njihovoj hotelskoj sobi. I detalj koji im nije promakao – iz njegove gole stražnjice virile su dve četkice za zube!


Ova urbana legenda predstavlja jedan od primera kako iz viceva nastaju ovakvi mitovi (i obrnuto). Za većinu sličnih priča tačno se zna da li je prvo nastao vic ili priča, ali za ovu koju ste upravo pročitali nismo sigurni. Naravno, još manje je izvesno da li se pomenuti događaj zaista i dogodio. U još jednoj, novijoj priči, foto aparat zauzima centralno mesto. A reč je o događaju koji prethodi svakom medenom mesecu – venčanju!


Iako je naredni događaj opisan u čak dva snimljena filma i to na razne načine, nedavno je u obliku urbane legende prohujao gradom. Reč je o jednoj svadbi.


VELIKA JE TO SVADBA BILA

Zvanica 600,  veliko posluženje, kum, kuma, deveruše i...sve po protokolu. U sred slavlja mladoženja uzima mikrofon i gostima saopštava sledeće:

- Dragi gosti, spremio sam vam jedan specijalan poklon. On se nalazi u koverti na donjem delu vaših stolica. Svako dobija po jedan primerak ovog poklona. Uživajte!



Svi prisutni opipaju donji deo svojih stolica, nađoše pomenute koverte, otvoriše ih i potom pogledaju sadržaj. Svako od gostiju je dobio identičnu fotografiju, a na njoj: kum i mlada u nezaboravnom položaju na kojem bi im pozavideli mnogi akteri porno filmova. Mladoženja je sačekao nekoliko minuta ne bi li bio siguran da je svako video svoj »poklon«, posmatrao je izraze neverice i zaprepašćenja na licima prisutnih, a onda im se zahvalio na pažnji, dodao da mogu da ostanu na slavlju i da se goste do mraka, a potom otišao sa članovima svoje familije.

Za neverstvo svoje sadašnje žene on je saznao još pre mesec dana – dobio je fotografije, a onda nastavio sa pripremom venčanja, sačekao strpljivo trenutak vrhunca na svadbi, a potom »vrhunac« na fotografiji podelio prisutnima. Kakva osveta!

Da li se ovo dogodilo u Grčkoj, Americi, Italiji, Turskoj ili kod nas? Da li se uopšte dogodilo ili su oni koji su prepričavali scenario filma ukrasili priču dodatnim detaljima? Da li je prvo nastala priča ili filmovi? Na sva ova pitanja možemo samo da nagađamo. I da upozorimo one koji su prepričavajući ovu legendu događaj smestili u Kinu pre 200 godina da tada nije bilo foto-aparata!

Da li je priča lepa ili ne – stvar je ukusa. Jedno je sigurno – sasvim je nezaboravna. Posebno ako se identifikujete s nekim od glavnih junaka – sa ili van fotografije!

nadlanu

O prisluškivanju i kruškama



Jednom davno američki par našao se na proputovanju po komunističkom Sovjetskom savezu. Kada su stigli u Moskvu prijavili su se u jedan od najboljih hotela.

Iako je već bilo kasno, krenuli su da pretražuju sobu koju su dobili. U Americi su se naslušali priča o stalnom praćenju i prisluškivanju turista koje obavljaju ruske tajne službe i policija. Strahujući od mogućnosti da im bude narušena privatnost i da budu špijunirani, pažljivo su po prostorijama sobe tražili »bubice« ili neke slične prislušne uređaje. U jednom momentu žena ugleda neku kvrgu pod tepihom na sredini poda. Zavrnu oni tepih i pronađu metalnu pločicu šrafovima pričvršćenu za pod. Odmah izvade šraf, pa drugi, pa treći, bace potom pločicu u kantu za otpatke u hodniku, vrate tepih na mesto i legnu da spavaju.

Ujutro odu na doručak, spakuju se i krenu do recepcije da se odjave. Recepcioner ih ljubazno upita da li su dobro spavali, na šta mu oni potvrdno odgovoriše. »Drago mi je da to čujem, reče recepcioner, jer se par koji se nalazio u sobi ispod vaše žalio da su imali groznu noć!«

»Šta nije bilo redu?«, upitaše supružnici.

»Pa, ne znam kako se to desilo, ali na glavu im je pao sobni luster!«, odgovori hotelski službenik.

U vreme totalnog »hladnog rata« priče o »nevaljalim Rusima« su toliko mnogo kružile po Sjedinjenim državama da su u jednom momentu postale dosadne. Onda je neko lansirao ovu priču koja je postala pravi hit sredinom sedamdesetih. Vremenom, Rusi su prestali da budu »omiljeni i jedini pravi neprijatelj« američkim vlastima pa je dosta urbanih legendi o »baćuškama« naprasno izumro.

Sada su u modi »poverljive priče« o Bin Ladenu. »Državni neprijatelj broj 1« po nekim novim mitovima krije se u Njujorku, drži bakalnicu u jednoj arapskoj četvrti i odatle šalje svoje video snimke televizijama širom sveta. Po drugima, on je stacioniran na Kubi i odatle rukovodi svim akcijama.

Postoji još mnogo urbanih legendi o njemu i svakoga dana se na internetu rodi bar nekoliko. Uopšte, bezbednosne službe širom sveta su, u skladu sa velom tajne koji je deo svake od njih, stvorile direktno ili indirektno mnogo urbanih legendi. Za našu vojnu obaveštajnu službu vezana je sledeća priča.

Bila jednom dva brata. Jedan od njih otišao je u na služenje vojnog roka, a drugi koji je ovaj dug otadžbini već odradio, zaputio se u pečalbu – pravo u Kanadu. Kada je tamo stigao poslao je svom burazeru razglednicu Toronta uz prateći tekst na poleđini: Tetka je dobro stigla. Kruške su na putu! Razlednicu je stavio u koverat i adresirao na vojnu poštu broj (da ne preterujemo sa brojem,a?), dakle broj »taj i taj«.

Naravno, vojni bezbednjaci su otvorili poštu i iste večeri u zabitom delu kasarne dešavala se sledeća scena: Mračna prostorija. Na sred iste je jednostavan drveni sto. Na stolu lampa. Uključena. Abažur lampe je izvrnut tako da svetlo pada na lice mladića zavezanog za stolicu koja se nalazi tik kraj stola.

Iza lampe, povremeno, oštar glas se obraća zarobljeniku: NEMOJ DA SE PRAVIŠ LUD! SVE ZNAMO! RECI SAMO GDE STIŽU KRUŠKE!
I tako satima...

nadlanu

Konačno znamo – nismo sami u svemiru!!!



...ovu vest su juče javile sve TV stanice na planeti Hypsenon. »Naši kosmonauti su otkrili inteligentan oblik života«, nastavlja se u vesti, »na planeti Riorin udaljenoj tek dve svetlosne godine od nas. Posle razočaravajućih istraživanja u dubokom svemiru i na Plavoj planeti dalekog sistema sunca S 24 gde su otkriveni samo varvarski oblici života, napokon smo na tragu jedne prave civilizacije u svemiru...«

Da li neko može da garantuje da ova vest zaista nije objavljena baš juče?

Onaj ko se oseća sposobnim da tvrdi nešto tako pravi je »odašiljač« svih vrsta urbanih legendi. Evo i današnjih priča za koje se oni koji ih prepričavaju kunu da su ih čuli iz »proverenog izvora«.


PRIČA JE SIGURNO LEPA AKO JOJ JE MINIĆ NA KRAJU

Među mnogim »žanrovima i podžanrovima« urbanih legendi sigurno u najpopularnije spadaju one u kojima su glavni junaci poznate ličnosti. Već tridesetak godina traje i često se prepričava jedna urbana legenda o poznatom beogradskom glumcu. Imena i prezimena tog glumca se menjaju u zavisnosti od toga ko prepričava ovaj mit, ali je najčešće pominjan Dragan Nikolić. Stoga vam je prepričavam s njim kao glavnim junakom mada sam čuo da on, kao i još nekoliko pominjanih glumaca, negiraju autentičnost ove priče.

Dakle, jednoga dana prilazi Draganu Nikoliću u pozorišnom bifeu jedan mladić i zamoli ga za uslugu: »Znaš, mnogo mi se sviđa jedna devojka i smislio sam kako da je osvojim, ali mi je potrebna tvoja pomoć. Danas ću da je odvedem u kafanu u koju ti često izlaziš i trebalo bi da mi priđeš i osloviš me imenom, potapšeš me po ramenu, kažeš nešto lepo – ona te obožava i posle takvog događaja značajno ću »skočiti u njenim očima«. Postaću za nju autoritet i svako udvaranje će biti mnogo lakše!« Draganu se ovaj predlog svideo i po sistemu »sve za ljubav« on te večeri dođe u svoju omiljenu kafanu, pogleda po sali i za jednim stolom ugleda dotičnog mladića i devojku u njegovom društvu.

Po dogovoru, Dragan priđe njihovom stolu srdačno potapše momka po ramenu i reče: »Gde si, Nebojša, dugo te nisam video. Šta radiš, prijatelju moj?« Momak za stolom naglo se okrenu, drsko pogleda poznatog glumca i odbrusi mu: »Koliko sam ti samo puta rekao da mi se više ne obraćaš?! Ne želim više da te vidim u svom društvu! `Ajde sada, gubi se!!!«

Ukoliko je priča istinita veoma je zanimljivo zamišljati izraz zaprepašćenja na licu glumca (fudbalera, voditelja na TV programu...ili već bilo koje javne ličnosti koja je pominjana kao učesnik u ovom događaju od strane onih koji su dotičnu priču prepričavali po gradu).

Naredna urbana legenda jeste beogradska mada je stvorena u Budvi i to u kratkom dijalogu dva »lika« iz Beograda. Jednog popodneva leže oni na plaži i igraju karte. Najednom iz vode izlazi devojka vrhunske lepote. Bikini. Duga smeđa kosa. Voda joj klizi po telu... Jedan od dvojice kartaroša je ugleda, a pošto drugi nije mogao da je vidi jer je bio okrenut leđima, ovaj mu došapnu:

»Ej, pogledaj ovu ribetinu, molim te!« Dotični se okrene, odmeri devojku od glave do pete, onako znalački i odvrati drugu: »Nije to ništa, tek da je vidiš u mini suknji!«

Ovaj biser više govori o muškarcima nego dve stotine tekstova u ženskim časopisima. Zato je verovatno priča i postala urbana legenda – kratka ali slatka. (Usput, izvinjavamo se onima koji tvrde da se ovo dogodilo u Herceg Novom, odnosno Petrovcu, ali Budva nam je najsumnjivija. No, zar je to važno? Mnogo su važniji minići, zar ne!).

nadlanu

Štedite vreme – jedite supu kutlačom!



... Ovo je neka vrsta reklame za XXI vek. Na taj način i supa postaje »brza hrana«
 
Ali, osim brze hrane svedoci smo i tzv. »brze higijene« u kojoj mnogi ljudi zaboravljaju da u toku dana obave neke važne higijenske procese. Za njih bi možda važila sledeća reklama:

Perite čarape i noge će vam duže trajati!
Perite noge i čarape će vam duže trajati!
Perite i noge i čarape i prijatelji će vam duže trajati!

A sada se posvećujemo mističnim pričama za koje niko nije sasvim siguran da li su se baš i dogodile. Čak i oni koji se, prepričavajući ih, kunu da su bili svedoci istih. Evo novih urbanih legendi:


O TURCIMA I O VANBRAČNOM SEKSUALNOM ŠUŠKANJU

Spiker – voditelj u radiju Beograd 202 dobija tekst teleksa koji bi trebalo da pročita za desetak minuta u program. Bilo je to prilično davno, pre više od 20 godina, u vreme kada se mnogo vodilo računa o tome da se slučajno ne pogreši ne samo u tekstu već i u akcentu pojedinih reči u vestima. A telex 202. bila je jedina zvanična informacija o zbivanjima u zemlji i svetu i emitovana je na svaka tri sata.

Elem, prva vest u tek dobijenom tekstu teleksa glasila je: Sinoć, oko 19 sati i 30 minuta Turci su se iskrcali na Kipru. Spiker je počeo pažljivo da pregleda ceo tekst kada mu odjednom tonski realizator programa (tonac), koji je uvek dobijao kopiju teksta radi uspešne realizacije priloga, dobaci: Pazi da ne pročitaš »kurci« umesto »Turci«.

Spiker mu odgovori: Nemoj da mi to ubacuješ u glavu jer bih mogao da prođem kao reporter koji je u program rekao Milka Šarplaninc! ( I zaista, jedan reporter je pre samo mesec dana na pitanja kolega iz redakcije »odakle se danas direktno uključuje u program« stalno odgovarao »Idem kod Milke Šarplaninc«.

Tadašnja predsednica vlade, veoma uvažena, zvala se Milka Planinc, ali je reporter usled stalnog zbijanja šale, dekoncentrisan, uživo rekao Šarplaninc. Nije to mnogo ljudi zapazilo, ali je primetio urednik i reporter je bio suspendovan na dva meseca).

Vratimo se našim junacima iz događaja koji smo počeli da opisujemo. Tonac, oduševljen što može da zafrkava spikera, nastavi da mu stalno ponavlja: Pazi da slučajno ne izgovoriš »kurci« u program. Spiker uđe u voditeljsku sobu, stavi slušalice, a tonac mu u slušalice preko interfona još jednom uputi istu opomenu. Krene signal teleksa – za desetak sekundi spiker treba da počne da čita tekst. Tonac još jednom, putem interfona, reče spikeru ono što je mogao da čuje samo on u slušalicama, a ne i publika: Pazi da ne kažeš »kurci« u program!

Završi se signal, tonac uključi mikrofon i nastade tajac. Jedna sekunda, dve, tri – ovo je u direktnom programu na radiju prilično dramatična tišina! Napokon, začu se glas spikera koji je otegnuto i usporeno, trudeći se da slučajno ne pogreši, čitao tekst: Sinoć...oko 19 sati...i trideset minuta... T U R C I (oduševljen što nije pogrešio on pokazuje toncu kroz providno staklo studija srednji prst, digne pogled prema njemu i nastavi napamet da završava rečenicu) S U  S E  I S P R C A L I  N A  K I T R U!

Nastaje tajac! Šta je bilo posle toga možete samo da pretpostavite!


Druga današnja priča u vezi je sa izveštajem koji je svojevremeno napisao jedan policajac iz Grocke. Ljudi koji prepričavaju ovu legendu, kunu se da je reč o sjajnom policajcu koji je, međutim, imao izvesnih teškoća sa pisanjem. U jednom njegovom dnevnom izveštaju u vezi sa jednim privođenjem prestupnika doslovce je stajalo:

- Išao sam trasom i smatrao. U visini žbuna začuo sam vanbračno seksualno šuškanje.

Prišo sam i naredio “OBUSTAVI!”

Gornji subjekt mi je reko “Poljubiš me u dupe!”

Dok sam ga privodio u stanicu, sve vreme me je vređao rečima “Ne tuci me druže!”…

nadlanu

Lepe urbane legende  ima par njih koje sam vec cula ali i lepih novih ova poslednja je     

hvala bice toga jos

Počela izgradnja nuklearke na Miljakovcu



Čovek je svom sinu kupio kockice slične onoj poznatoj »lego« varijanti. Zadatak je – »izgraditi« atomsku centralu. Sva uputstva su priložena. Da li treba da napominjemo da čovek stanuje na Miljakovcu?

ZAŠTO TAKSI PREVOZ ČESTO POSKUPLJUJE

Čovek izlazi iz restorana u kojem je imao zakazan poslovni sastanak u ranim večernjim satima. Razočaran je. Njegov poslovni partner je u poslednji čas otakazao viđenje. Odlučuje zato da uzme taksi i vrati se kući. Tamo ga čeka žena koju je pre nepunih sat vremena razočarao iznenadnim odlaskom. Sada će je prijatno iznenaditi brzim povratkom, razmišljao je. Na jednoj raskrsnici on podigne ruku i pred njim se zaustavlja taksi vozilo. On ulazi.

Taksista: Dokle idemo, gospodine?

Putnik: Novi Beograd.

Taksista: Novi Beograd? Odlično. Savršeno mi odgovara!

Putnik: Stanujete tamo?

Taksista (posle nekoliko sekundi ćutanja prigušeno se nasmeja): Ne baš. Ali, tamo živi gospođa koju povremeno posećujem onako, rekreativno.

Putnik (i on se smeši): Mislite na ljubavnicu. Lepo, lepo...

Taksista (odjednom provali iz njega bujica): Ma to je žena neviđena. Ni sa kim u životu nisam imao bolji seks. Slučajno sam je upoznao baš u ovom vozilu, ima već nekoliko godina. Udata je, ali je muž neki seronja, neki od onih tipova koji glume veliki biznis, a u isto vreme ne znaju da j... , da prostite. I tako, ona je usamljena, vreme joj prolazi, rešila je da nešto preduzme i da se potpuno pusti u promet! Razumete, ja mu dođem kao dobročinitelj, u stvari! Baš...

Putnik (i dalje se smeje i upada mu u reč): ...To znači da sam i ja dobročinitelj pošto vas sada vodim baš u tom smeru!

Taksista: Da, da. Baš maločas smo se čuli. Pozvao je ja telefonom i ona reče da joj je baš maločas muž negde izašao. Neće doći celo veče. Prilika za još jedan nezaboravni doživljaj. Ima da se trese celi sprat! Nego, gde idemo u Novi Beograd, gospodine? Da znam gde da skrenem posle mosta.

Putnik: Oprostite, zaboravih da vam kažem. Idemo u blokove. Blok 70, tačnije.

Taksista: Sedamdeseti blok?! Pa to je neverovatno. I ona tamo živi. Vi ste gospodine moja srećna zvezda večeras. Kažite mi ulicu – Brigade ili Gagarina?

Putnik: Do Jurija Gagarina 167!

Taksista: 167?! Pa mi ćemo zajedno da izađemo.

Putnik: Šta?! Nije valjda taj broj. Pa možda je poznajem. Na kom spratu živi?

Taksista: Deveti sprat, gospodine. Devet je moj srećan broj.

Putnik (odjednom ućuta, a onda nesigurno promuca): Da li se zove Dana?

Taksista: Dana, vala! Znaš je? Nemoguće! Jesi li je i ti kresao?

Putnik: To mi je žena!!!

(Dalje događaje sami zamišljajte. Inače, tačan broj zgrade sam improvizovaoi svaka sličnost sa pravim je potpuno slučajna, baš kao i sprat i ime dotične gospođe)

Ova urbana legenda je iskorišćena pre nekoliko godina za jednu radijsku reklamu. Reč je o beogradskom Pink taksiju i u samoj reklami putnik je taj koji ide do ljubavnice, a taksista otkriva da je reč o njegovoj ženi koja se »zabavlja« čim on ode da radi. Bilo bi interesantno znati komentare mušterija koji su ovu reklamu čuli na radiju baš dok su se vozili taksijem – možda su i oni čuli za ovu ili neku sličnu priču koja putuje od usta do usta po varoši.

Sada se iz Beograda selimo u Zambiju. U malenoj bašti ispred svoj kuće jedan ćovek ugleda crnu mambu, opasnu otrovnicu. Čovek je Francuz i diplomata je u Lusaki. Ne boji se već hrabro ubija zmiju. Nekoliko nedelja kasnije završava svoju misiju u glavnom gradu Zambije i vraća se u Francusku. Kroz godinu dana gine od ujeda crne mambe u bašti svoje vile u Provansi. Priča koja je potom stvorena kaže da je mamba ubijena u Zambiji ženka. Njen par, mužjak, pronašao je mrtvu i u njenom staklastom samrtničkom pogledu ugledao je lik osobe koja ju je ubila. Krenuo je da se osveti, pratio ubicu njegove voljene i stigao ga u Francuskoj.

Naravno, gomila detalja u ovom urbanom mitu nije objašnjena. Pre svega kako je jedna zmija stigla u Francusku iz daleke Zambije. Kako je putovala? Avionom? Pretpostavlja se da je neko zaista ubio neku otrovnicu u svom dvorištu – to se neretko događa u Zambiji. Verovatno je ta osoba nedugo zatim nastradala od ujeda otrovnice, a lokalno stanovništvo je ovu slučajnost pretvorilo u priču u kojoj se zmija – nacionalni simbol, sveti »belom osvajaču«. Ovo je i pravi primer nastanka nekih »lakših« bajki u pradavna vremena.

nadlanu

sjajno