Dve potere za srpskim državljaninom



...u prethodna dva dana organizovane su dve bezuspešne potere za srpskim državljaninom Miloradom Čavićem. U oba slučaja uspeo je da pobegne progoniteljima i stigne prvi na cilj. Na taj način osvojio je dve zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u plivanju. Oba puta to je učinio leptir stilom, koji su kopirali i oni koji su jurili za njim...

I ovo je jedan od načina da objavimo pobedu našeg superheroja, "čoveka-leptira". A stil koji smo upotrebili savršeno odgovara urbanim legendama kojima se svi zajedno bavimo već duže vreme na ovom mestu...


DVE PRIČE IZ OSAMDESETIH...

"Dobro veče, dragi gledaoci. Za večeras smo vam pripremili bogat program. Imamo izveštaj sa sednice Gradskog komiteta Saveza komunista, potom aktuelne vesti iz grada, zatim prilog iz beogradskog zoo-vrta, potom imamo reportažu sa karnevala u Rio de Žaneiru, tu je i naš gost – poznati pevač narodne muzike, a pripremili smo vam i još mnogo toga...", tako je voditelj najavio TV emisiju "Beogradska hronika" jedne večeri pre 25 godina.

A onda je odlučio da najavi i prvi prilog u emisiji: "Za početak, idemo u prostorije Gradskog komiteta, gde je danas održan važan sastanak!" U istom trenutku, na ekranu se pojavljuje zamrznuta slika majmuna koji gledaoce posmatra kroz rešetke. Očigledno, prilog iz zoo-vrta se "probio" na mesto onog koji se bavi aktivnostima komunističke organizacije grada. Ova zamrznuta slika traje nekoliko sekundi, a potom se pojavljuje natpis "Izvinjavamo se zbog smetnji". Kroz nekoliko sekundi ponovo vidimo voditelja kome su se graške znoja pojavile na licu.

On pokušava da ostane pribran: "Greške su moguće i dešavaju nam se. Izvinite zbog toga. Možda je najbolje da za čas odemo u Rio de Žaneiro i pogledamo kako se može uživati u neobuzdanoj karnevalskoj atmosferi!" U tom momentu gledaoci televizije na ekranu vide sliku sale za sastanke, unutra ljudi, a glas iz ofa počinje da priča: "Na današnjem sastanku u Gradskom komitetu..." Prilog traje nekoliko minuta, a onda kamera opet zumira voditelja koji deluje pomalo preplašeno. "Čuli smo šta je zaključeno na sastanku vodećih ličnosti našega grada, a pošto su nam se opet potkrale greške u realizaciji. Najbolje je da to izlečimo dobrom muzikom..." Voditelj predstavlja gosta, poznatog pevača. Kratko razgovara s njim, a onda mu prepušta mikrofon.

Počinje plejbek izvođenje pesme, a kod refrena ploča (koju je neko u režiji pustio umesto trake) počne da preskače: "Sladak šečer, ladn... sladak šećer ladn... sladak šećer ladn..." Pevač počinje da se smeje, prestaje da peva, odlazi iz kadra... Da je neko namerno režirao ovakav niz gafova, ne bi uspeo to da uradi ovako efektno. Pričalo se posle da je voditelj suspendovan i da je potom i penzionisan, pričalo se da je svašta bilo, ali to već spada pod "razlike u interpretaciji anegdota i urbanih legendi". Kada bi se danas dogodilo nešto slično (a događaju se i mnogo luđe greške), verovatno ne bi bilo ovakvih posledica (osim ukoliko je vlasnik televizije član partije sa čijeg se sastanka izveštava).

Kada smo već zašli u osamdesete, evo još jedne urbane legende koju mi je ispričao Ćure. Pominjem ga zato što je primer osobe koja na nezaboravan način ume da ispriča jedan gradski mit. A tu načinjemo još jednu temu u vezi s urbanim storijama – izvođenje ili pričanje! Od načina na koji vam neko prenese neku od legendi mnogo zavisi njen dalji život, odnosno – ako je utisak koji smo stekli slušajući pripovedača dovoljno jak, onda je mnogo veća verovatnoća da ćemo već sutra krenuti u prepričavanje.

Dobri pripovedači urbanih legendi su nezamenljivi i oni, osim što udahnu priči svoju dušu, mogu znatno da produže njen život (širenje po narodu). A evo i šta je pomenuti Ćure ispričao.


UMRO JE TITO

Četvrtog maja 1980. javljeno je da je umro Tito. Dopisnik "Politike" koji je živeo u mestu pedesetak kilometara udaljenom od Beograda, obuče odelo i odmah se uputi vozom u glavni grad. Pretpostavio je da će biti mnogo posla u izveštavanju koje sledi i želeo je da pomogne redakciji. Na beogradskoj železničkoj stanici naumi da uzme taksi.

Sačeka na ulici i čim ugleda jedan, iskoči ispred njega s podignutom rukom. Vozilo stade, a on uđe i reče osobi za volanom: "Do Makedonske, molim!" Automobil krene i on začuđen vide kako se vozač uputio prema autoputu, a onda pored Sajma nastavio za Banovo brdo. "Kuda ste to krenuli? Rekao sam da idete u Makedonsku ulicu", obrati se novinar taksisti. "Ali, ja ne znam gde je Makedonska!", odgovori mu vozač.

"Kako može taksista da ne zna gde je Makedonska?" "Nisam ja taksista, nije ovo taksi!" Zbunjeni novinar zatraži od vozača da stane. Onda izađe za trenutak iz kola, pogleda krov i tamo zaista ne ugleda oznaku za taksi. Valjda je odblesak sunca učinio svoje i prevario ga, kada je pomislio da je taj znak video na krovu automobila.

Ponovo sedne na zadnje sedište i upita čoveka za volanom: "Pa dobro, ako niste taksista, zašto ste me onda primili u kola i potom krenuli da vozite?" Odgovor koji je dobio: "Pa, Tito je umro!"

Ovo je jedna od najboljih priča koja opisuje atmosferu u zemlji početkom maja 1980.

nadlanu

Свака част за тему и труд ...

чисто да се упишем овде да могу да је пратим ... 

Meни најсимаптичнија урбана легенда илити ловачка прича јесте о комшијином познанику који је са неким колегом радио на мешалици за бетон ... дакле ... двојица људи за мешалицом један убацује шљунак, други цемент и воду ... и у једном тренутку један осети да има каменчић у ципели, па се наслања на мешалицу и почиње да тресе ногом не би ли избацио каменчић из ципеле ... овај други гледа колегу који се тресе ослоњен на мешалицу и помисли да га дрма струја ... и лопатом га удара по руци не би ли прекинуо струјно коло и спасио колеги живот ... епилог рука поломљена на два места ...

Ову причу су ми мртва озбиљна причала три лика која не могу имати ма ни теоретске везе један са другим ... али озбиљни и увређени ако им не верујеш 

hvala



ROĐENO DETE SA OSAM UDOVA



…naravno, reč je o mladunčetu oktopoda. Tek rođeni oktopočić odmah je pokazao da je gladan i mama hobotnica je krenula da mu nabavi hranu, čuvajući se usput od monstruma koji je love ne bi li je pripremili kao specijalitet restorana.


O STRASTIMA I BOLESTIMA

Ozbiljan čovek. Bečlija. Sredovečan. Nikada nije osuđivan. Miran i tih. Okolina ga poštuje. Međutim, jednoga dana, sasvim razuzdan i pomahnitao, upada u sobu kćerke svoje gazdarice. Ne časeći ni trenutka strgne peškir kojim je bila pokrivena zgodna dvadesetogodišnjakinja i krene da joj prstima dodiruje stražnjicu. I ne staje. Njegovi prsti su podrobno opipali svaki kvadratni milimetar devojačke guze. I...

Na sudu je dotični objasnio da je strastveni filatelista. Veoma poznat u krugovima obožavalaca i sakupljača poštanskih maraka. Pomenutog dana on je u kadi ostavio izuzetno vrednu staru marku da se namače. Kada je došao da je uzme, utvrdio je da je nema, a takođe – shvatio je da se gazdaričina kćerka malo plaknula u međuvremenu. I desilo se to što se desilo. Sud ga je oslobodio krivice, a mlada dama verovatno nikada više neće doživeti tako strasnu ljubavnu predigru.

Ovo je anegdota koja se polako pretvara u urbanu legendu. Da bismo podstakli ovu metamorfozu potrebno je samo priči (jelu pripremljenom po receptu) dodati svoje začine.
Da predložimo: čovek je bio iz naših krajeva (to priči daje toplinu); devojka je inače bila zaljubljena u njega, pa se ponadala (eto ljubavne zgode); na kraju je uspeo da napipa marku koju je tražio (!); dok je on tražio marku, u kupatilo je upao devojčin verenik (inače bokser!); devojka je primetila marku kada se kupala i sklonila je na policu, ali naš junak je nije video; kada je strgnuo peškir sa nje shvatio je da je devojka u stvari muškarac... itd. Za sada, priča u obliku poluvica putuje Internetom. Pre neki dan sam je pročitao u rubrici "vic dana" na jednoj prezentaciji.


NA BOLOVANJE

Druga urbana legenda za danas je takođe anegdota koju sam čuo bar od trojice novinara "Politike". Pošto su priče u biti bile slične, ali su se razlikovale u detaljima, ja ću vam danas prepričati novu verziju, sklopljenu od kadrova te tri priče. Dakle, u “Politici” je pre 30-ak godina radio i jedan klasičan hipohondar. Svakog drugog dana je kukao da ga nešto boli i stalno je tim svojim pričama dosađivao okolini.

Jednoga dana Vlada Bulatović Vib, legenda “Politike”, ugleda ga kako u prizemlju čeka lift. U naletu nadahnuća on mu priđe s osmehom, pruži mu ruku, uz reči: “Kako si, druže?”, a onda se namah namršti i upita ga: “Auuu, ala si ti bled. Šta ti je? Da nisi bolestan?”

Zbunjeni čovek mu samo odgovori da mu je dobro i da ne zna uzrok bledila, a onda uđe u lift. Vib otrča do telefona na portirnici i brzo javi redakciji u koju se novinar uputio za caku.

Naravno, čim je dotični izašao iz lifta, svi koji su ga sretali odmah su govorili: “Uh, ala si prebledeo…tebi stvarno danas nije dobro…šta ti je, što ne odeš kući… tako je izgledao i moj pokojni ujak pred smrt.."

Čovek je nakon toga hitno otišao do urednika i uzeo bolovanje. Tek je kasnije shvatio da je bila reč o šali.

nadlanu

Narodni poslanici u javnoj kući



...u poznatoj javnoj kući pronađena su lična dokumenta četrnaestorice narodnih poslanika, koji su očigledno boravili u ovim prostorijama. Tako je glasila priča koja se još pre Prvog svetskog rata pričala po Beogradu... A mi se vraćamo u 21. vek i bavimo se starim i novim urbanim legendama.


UTICAJ URBANIH LEGENDI NA STRIPOVE, KNJIŽEVNOST I TV

Čovek stoji na visokoj litici nad morem. Oko vrata mu je omča, a drugi kraj užeta vezan je za obližnje drvo. U desnoj ruci drži napunjen pištolj, a u levoj bočicu otrova. U jednom trenutku popije otrov iz bočice, odmah zatim opali iz pištolja u glavu i skoči s litice. Međutim – metak promaši glavu, ali zato prereže uže; čovek preživi pad, a morska voda koju je progutao natera ga da odmah povrati otrov. Ostalo mu je samo da mirno otpliva na obalu. Ovako opisan pokušaj samoubistva je na top-listi deset najčešćih urbanih mitova u 20. veku.

Verovatno je, slušajući ko zna koliko verzija ove legende, scenarista kod nas popularnog stripa "Alan Ford", osmislio lik večitog samoubice koji nikada ne uspeva u svojoj nameri, ali zato, kao posledica njegovih pokušaja, oko njega ginu drugi.

Magnus i Bunker (autori pomenutog stripa) sigurno su čuli i za drugu legendu, veoma često prepričavanu po celom svetu, o čoveku koji je dobio otkaz na poslu, rešio da zbog toga skoči sa zgrade u kojoj je stanovao, ali prilikom skoka padne na svog šefa koji mu je otkaz i saopštio i – ubije ga na mestu, a sam preživi! (U nekim verzijama umesto šefa s posla, glavnu ulogu slučajne žrtve igra žena koja je saopštila mužu da ga napušta, a potom bila spljeskana njegovim telom kada je skočio sa šestog sprata). I ovaj detalj je, naravno, ubačen u strip.

Druga današnja legenda posledica je prepričavanog istinitog događaja. Toliko puta je prenošena od usta do usta i putem medija da se više ne zna ko je zaista bio učesnik događaja. Ostala je samo priča. Mada, kada malo bolje razmislim – kako možemo da budemo sigurni da se nešto zaista i dogodilo ako ne znamo činjenice kao što su: ko je bio akter događaja, kada se i gde on desio i slično. A priča ide ovako...

Dva policajca ispituju osumnjičenog u sobi policijske stanice. Sigurni su da je krivac, ali on odbija da prizna. Oni mu stavljaju cediljku na glavu i žicama je povezuju sa fotokopir aparatom. U aparat stave cedulju na kojoj piše "LAŽE". Osumnjičenom kažu da je to detektor laži i teraju ga da ponovo ispriča svoju priču. Nakon svake tri-četiri rečenice, pritisnu dugme na mašini i ona izbaci fotokopiran list papira s natpisom "LAŽE". Potpuno unezveren, osumnjičeni na kraju priznaje šta je uradio.

Ovaj mit ubačen je kao detalj bar u jednu knjigu i dve TV serije.

nadlanu

Deda Mraz pojeo irvasa



...ali to je samo naslov jedne knjige "antilegendi" za stariju decu, motiv jednog grafita i ništa više! U međuvremenu, vraćamo se starim dobrim urbanim legendama


O PAPAGAJIMA, TEPISIMA I MOTIVIMA STRAVE U URBANIM MITOVIMA

Majstor je baš završio postavljanje tepiha u dnevnoj sobi jedne kuće. Pošto je završio posao, počeo je da traži cigarete po džepovima, a onda, odjednom, krajičkom oka, primetio je jednu kvrgu na sredini poda. Shvatio je da su mu cigarete sigurno ispale na pod dok je radio i da ih je prekrio tepihom. Mrzelo ga je da samo zbog toga vadi niz ukucanih ekserčića, podiže tepih i ponovo obavlja takoreći sav posao. Zato je uzeo čekić iz kutije sa alatom i odmerenim udarcima izravnao kvrgu. Nešto kasnije, dok je stavljao alat u kamionet, primetio je da mu cigarete leže na komandnoj tabli.

U tom momentu gazdarica izađe iz kuće i upita ga: "Da niste slučajno videli mog papagaja dok ste radili? Opet je pobegao iz kaveza!"

Jadni papagaji stalno ginu u ovakvim i sličnim kratkim urbanim mitovima. Veoma često ovakve priče se iz anegdotske forme sele u jednostavne viceve. Tako ispričane (kao vic) pružaju mogućnost papagaju da eventualno "oživi“ ili da "progovori“ ispod tepiha.

Ono što je karakteristično za mnoge urbane legende jeste kršenje tabua svih vrsta. Baš kao u narodnim pričama, bajkama ili predanjima. Sledeća urbana legenda poslužila je kao inspiracija za nekoliko horor ostvarenja, a motiv "devojke kojoj se nešto kaže, a ona to ipak ne posluša“ podseća na Lotovu ženu iz biblijske priče o Sodomi i Gomori ili na Orfeja koji napušta podzemlje u grčkom mitu.

Dakle, mladi par nalazi se u automobilu parkiranom na mračnom mestu, kao stvorenom za ljubavnike. Posle dobre zabave oni odluče da krenu kući, ali ne uspevaju da uključe motor vozila. Mladić ode po pomoć do obližnjeg autoputa, tražeći od drage da ga sačeka u zaključanom automobilu. Prođe nekoliko sati, a od njega ni traga ni glasa. Devojku počne da hvata panika. Pričinjavale su joj se čudne senke kako se miču po prednjem staklu i neko čudno grebanje po krovu. Ovi zastrašujući zvuci i slike nastavili su se do svanuća.

Ujutro, ona začu da neko prilazi kolima i ugleda policajca. On je pozove da izađe iz automobila, a onda je prihvati za ruku i počne da je vodi ka autoputu, stalno joj govoreći da se ne okreće. Ipak, ona se okrene i ugleda beživotno telo svoga momka kako visi sa grane iznad automobila, obešeno za noge. Njegovi nokti su grebali po krovu, a krv curila niz vetrobran.

Nekada priča kaže da joj je kosa namah osedela. Pripovedači ovog mita često ga ukrašavaju mnogim sablasnim detaljima. Ovo je omiljena legenda za prepričavanje u noćnim satima, posebno pored logorskih vatri. Iz Amerike mit se preselio u Evropu, gde mu je dodat detalj – ubica je mladiću odrezao glavu i s njom igrao po krovu...

nadlanu

Odlicna tema Oblacak i ja je pratim 

hvala

najaca prica za vreme bombardovanja je bila da je padobranac- divarzant iskocio iznad Ceraka pa je ceo moj kraj isao da ga juri u nadi da ce ga uhvatiti pre nego sto postavi lokatore...

  za temu, evo i malog vizuelnog doprinosa od mene 

Samo sto je ovde u pitanju hrcak 

Masovni ubica ranjen u okršaju



...geparda Hauarda, kako su ga nazvali domoroci, inače, stanovnika savane u Tanzaniji, pre nekoliko dana ranili su lovci.

Do ranjavanja je došlo prilikom Haurdovog pokušaja da ukrade lovački plen koji je stajao pored šatora. Rana je verovatno lakša jer su lovci na travi pored šatora pronašli tek nekoliko kapi gepardove krvi. Inače, Hauard je u populaciji antilopa poznat kao masovni ubica, koji je života lišio desetine ovih simpatičnih životinjica.


O ŽANDARIMA I LOPOVIMA IZ POSEBNOG UGLA

Dva policajca ugledaju šator u šumarku na periferiji grada. Noć je, a iz šatora se čuju uzvici. Odluče da priđu. Stariji vikne: "POLICIJA!" i razmakne ulazno krilo. Unutra ugleda dvoje (očigledno) maloletnika kako vode ljubav. Po njegovom naređenju, momak izađe napolje da objasni šta se dešava.
 
Policajci rekoše da to moraju da prijave njihovim roditeljima. Mladić ih zamoli da to ne čine, jer će izbiti velika frka. Stariji policajac na to reče: "Možda bismo mogli da se nagodimo. Evo, ćutaćemo ako nam dozvoliš da vodimo ljubav s tvojom devojkom. Nakon dva minuta "šatorskih konsultacija" momčić izađe i nevoljno klimnu glavom. Stariji policajac uđe pod platno otkopčavajući kaiš. Posle nekoliko minuta izađe i obrati se kolegi: "Sada ti probaj – ovo uvek upali, Uvek se ogrebemo sa snošaj!" Drugi policajac uđe u šator lagano raskopčavajući košulju... A unutra – njegova četrnaestogodišnja kćerka!

Prilično popularna urbana legenda. Došla nam je iz krajeva gde se policajci nazivaju još i "šerifima". Pošto je očigledno da ovdašnji živalj ima slično mišljenje o pripadnicima javnog reda kada je reč o "grebanju", ova priča je začas poprimila domaću atmosferu s elementima našeg folklora. Ipak, s obzirom da je prično stara, već se našla i na bezbroj sajtova.

Iz narednog urbanog mita nastao je i vic koji se prepričavao po našim krajevima pre nekoliko godina.

Provalnik dolazi do kuće iz koje je maločas izašao par na večernji provod. Pokušava da obije bravu i u jednom momentu iz kuće se začuje dečji glas: "Ko je?!" Provalnik se doseti, pa reče: "Čika policajac! Hoću da vidim da li je sve u redu kod vas. Da li ima još nekog u kući osim tebe?" Na to mališan odgovori: "Samo Bruno! – A koliko Bruno ima godina", upita lopov. – "Pet", odgovori dete.

Zadovoljan što ga čeka lak plen, provalnik začas obije bravu, otvori vrata, kroči u predsoblje i... u tom momentu na njega skoči Bruno, petogodišnjak, po zanimanju rotvajler!

nadlanu