Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 25. Maj 2026, 04:34:12

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 ... 5 6

8 9 ... 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 236492 puta)

vojvođanka

Poruka #60

16. Nov 2010, 22:47:57

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Nestvarni sjaj crvenog tepiha

Odmalena sam maštala da postanem priznata glumica i ništa nije moglo da spreči moj talenat da se razvija. Vreme je bilo na mojoj strani pa sam realizovala svoju zamisao. Uživala sam u čarima popularnosti, glamura i filmskih kritičara. Danas se kajem što sam se odrekla svog jedinog deteta. Živim svoje uloge kroz uspomene, ali i bolujem od rana zadobijenih u životnim ulogama koje nisam dobro odigrala.

Gluma je profesija u kojoj potvrdu o penziji ne dobijete od nadležne ustanove, ispečatiranu i overenu, nakon određenih godina radnog staža. A i podele na osnovu pola izraženije su nego u bilo kojoj drugoj branši. Mi, glumice, naime, u penziju odlazimo sa prvom sedom vlasi, praćene zaglušujućom tišinom telefona i magičnom cifrom "45+". Muške kolege u tim godinama glume stare zavodnike, biznismene ili policijske inspektore, a mi, ako nas se režiseri nekim slučajem sete, "prolupale" babe koje se na sceni pojave tek na sekund, nedovoljno da bilo koga oduševimo ili da ostavimo jači utisak. Sindikat nije našao način da zaštiti naše interese i autorska prava, pa se neretko glumice u godinama bore za golu egzistenciju. Kad bismo sve te probleme materijalizovali i postavili na tas kao meru životnih vrednosti, ipak bismo posustali pod prijatnom težinom svih prednosti tog fascinantnog poziva. Uživeti se u ulogu znači osetiti novi univerzum, proširiti vidike do nemerljivih granica i osetiti lakoću ili težinu "tuđe kože". Morate da se divite svom liku na ekranu, da zanemarite kritički osvrt i da čestitate sebi još jedno maestralno ostvarenje. Nije zanemarljiv ni finansijski momenat uspelog projekta kao ni blagodeti koje on nosi, jer svi smo hedonisti, mi glumci više nego drugi, čini mi se. Ipak, prava magija je onaj trenutak kad sigurno kročite na crveni tepih, improvizovan ili dostojan velike uloge, kad hodajući po njemu dođete do još jednog velikog ekrana, tamo ugledate svoj lik u gro planu, a posle se prepustite "muzici" aplauza divljenja...
Zovite me Gordana. Moju životnu priču shvatite kao još jednu filmsku rolu, a glavnom liku podarite naklonost...

Rođena sam i odrasla u pitomom gradiću u Crnoj Gori, najlepšem na svetu spoju divljeg i pitomog, krša i ravnice, mora i planina čarobno bliskih. Kao mlađe dete patrijarhalnih roditelja nisu me toliko nadzirali kao mog starijeg brata koji nije smeo da pogreši jer je nosio teret naslednika loze. Valjda se zato u meni razvio talenat za glumu, ta umetnička sloboda koja je odredila moj životni put.

Dok su Novaka učili kako da bude glava porodice, ja sam, u svom svetu, izolovana od drugih, pred ogledalom isprobavala mamine haljine glumeći rusku princezu, ili bratovljeve pantalone uživljavajući se u lik Napoleona ili bih glumila neki lik iz serija i filmova koji su bili popularni u to vreme. Tetke su se krstile, komšije smejale, a mama i tata su ćutali nadajući se da će me to proći jer je u sredini u kojoj smo živeli bilo teško ostvariti ambicije te vrste. Ja sam, međutim, svaki početak smatrala dobrim pa sam se, presrećna, uključila u rad amaterske glumačke trupe koju su mahom činili mladi entuzijasti.

Glumačke vode

Brzo je, nakon što sam im se pridružila, uočen moj talenat, ali i gimnazijsko znanje brojnih citata, odlomaka iz velikih književnih dela i njihovih dramskih interpretacija.

Osokoljena pohvalama, smišljala sam način na koji bih stigla u prestonicu gde bih mogla da se usavršim i dobijem formalnu potvrdu talenta koji mi je priroda, nije bilo sumnje, nesebično podarila. Problem je, dakako, bio novac za školovanje jer to od roditelja nisam mogla da očekujem jednostavno zato što ga nisu imali. Mislila sam da je to najveća prepreka ka uspehu u životu i apsolutnoj sreći, kad se sudbina potrudila da izmeša karte i da mi pokaže da je život splet slučajnosti, stvari na koje ne možemo da utičemo i onih koje sami odaberemo, bilo da je to ispravno ili ne...

Moja glumačka grupa i ja pripremali smo adaptaciju poznatog pozorišnog komada na koju smo bili veoma ponosni, tim više što nam se ukazala prilika da je predstavimo na festivalu amaterskih pozorišta koji se tih dana održavao u našem gradiću. Spremali smo se za nastup kao plesači u čuvenom brodvejskom mjuziklu, svaki detalj doveden je do perfekcije, a mi, šepureći se kao paunovi, bili smo glavne zvezde večeri posle projekcije. Svečanost povodom zatvaranja festivala upriličena je u čuvenom hotelu, najskupljem i najelitnijem u to vreme u državi.

Na sve strane bilo je sponzora i političara ali i, na radost nas glumaca, određen broj kolega i profesora sa filmske akademije. Dok sam lebdela na krilima uspeha našeg malog komada, prišao mi je poznati domaći glumac, u to vreme velika faca u filmskom svetu.
- Čestitam, koleginice - rekao je teatralno uz dubok naklon, od čega mi je srce brže zakucalo. - Planirate li da se okušate na akademiji?
- Da - odgovorila sam nadajući se da će se moje reči obistiniti.
- Harizmatični ste, plenite pojavom... Ako hoćete da poradite na tehnici i dikciji, javite mi se - potom mi je pružio vizit-kartu a ja sam je stegnula u ruci kao najveću dragocenost.
Nastavila sam da slavim sa kolegama prve naznake ostvarenja svojih snova, a kad se formalno društvo rasulo, pridružio nam se markantni brka u konobarskoj odori. Slučajno ili ne, obreo se pored mene. Duži pogled na mom licu, dodir ruke kad mu nije vreme i njegov zarazni osmeh bili su dovoljni da prihvatim ponudu da me isprati do hotelske sobe u kojoj sam zanoćila te večeri.

Pogrešna avantura

Nisam planirala, s obzirom na nameru da odem iz sredine koja je ograničavala moje ambicije, da se upuštam u ljubavnu vezu. Želela sam avanturu. I dobila sam je. Strasno veče zadovoljilo je sve moje telesne potrebe i htela sam da sačuvam uspomenu na njega.

- Gordana, veoma mi se sviđaš. Šta misliš, da li bi ovo između nas moglo da potraje? - iznenadio me je pitanjem. Nisam mislila da taj markantni mladić, sposoban da bez problema devojku koju je upoznao pre pola sata odvede u krevet, uopšte razmišlja o ozbiljnoj vezi.
Morala sam da se nasmejem.
- Sve što je trebalo da se desi između nas, desilo se. A sada te molim da izađeš - ustala sam. Ne znam koliko je dugo Rade posle toga bio u sobi, jer sam pustila vreli mlaz vode po svom telu... Vratila sam se u mislima pohvalama od sinoć, po ko zna koji put analizirala sam svaku reč i iz minuta u minut postajala ushićenija, ponosnija i srećnija...
Shvatila sam da ne treba više da čekam, pa mi je prijateljica pomogla da nađem honorarni posao kojim bih platila školovanje, kao i sobicu u studentskom domu. Dok se ne domognem prvih para, nameravala sam da boravim kod te prijateljice kao "ilegalac" u domu.
Mučninu koja mi se javljala po buđenju svakog jutra pripisala sam nervozi zbog životnih promena koje su bile na pragu... Pošto nisu prestajale ni posle mesec dana, posetila sam doktora, sad već zabrinuta zbog misteriozne bolesti koja me je napala.
- Trudni ste sedam nedelja - prenerazio me je doktor. Ni slutila nisam da sam one noći ostala u drugom stanju iako znam da se nisam "čuvala". Danima, tačnije, gotovo još mesec dana živela sam u nekom bunilu, ne znajući šta da uradim. Abortus mi je proleteo kroz glavu kao najbezbolnija opcija ali je doktor raspršio moje planove:
- Imate retku krvnu grupu koja se ne podudara sa krvnom grupom ploda, očigledno ju je nasledio od oca, pa u ovakvim slučajevima samo prva trudnoća prolazi bez problema. Svaka sledeća je veoma rizična.
Tad sam glumu zavolela još više. Težina problema koji mi se sručio na glavu pretila je da uništi moje snove, trenutke za koje sam živela i planove koji su tek bili u povoju.
Živeći dva dana između jave i sna, smislila sam rešenje, pronašla sam Radeta na poslu i iznela mu plan:
- Rodiću dete ako ga ti želiš, ali posle hoću da se školujem i da postanem poznata glumica. Znam da možda zvuči surovo, ali niko nema pravo da mi oduzme snove - bila sam direktna.
- Naravno da želim, deca su najveće blago - odgovorio je sa sjajem u očima. Tada sam pomislila da je human, a prekasno sam shvatila da je Rade decu voleo samo toliko da ih "poseje" širom bivše nam države, ali ne i da se brine za njih... Zar sam ja, uostalom, drugačija?

Majčinstvo u drugom planu

Elem, nastavila sam da čitam ruske klasike, da zamišljam filmske setove i pozorišne turneje dok je ispod mog kucalo nevino srce kojeg sam se devet meseci kasnije odrekla ne osvrnuvši se. Tokom trudnoće bila sam u roditeljskoj kući, a oni su se, uvek više okrenuti sinu, složili sa mojom odlukom da dete dam Radetu, važno im je bilo samo to da ga oni ne čuvaju.
Nisam osetila sažaljenje prema tom malom zamotuljku krupnih očiju koje su sijale kao na ulju, dok sam ga predavala ocu.
- Hoćeš li joj ti dati ime? - pitao je.
- Neka bude Jelena - nametnulo mi se iako o tome nisam razmišljala.
Odmah potom otišla sam u prestonicu spremna da konačno odigram svoju veliku životnu ulogu. Na moju sreću, poznati glumac koji me je pohvalio posle amaterske predstave setio me se. Kako nije bilo vreme upisa na akademiju, predložio je da mi drži privatne časove da bih spremna dočekala prijemni ispit. Istovremeno, radila sam kojekakve poslove koje su mi nudili, bilo je važno da donesu novac: slaganje robe na rafove u samoposluzi, berba voća ili konobarisanje, ništa mi nije bilo teško da radim za sveti cilj koji mi je bio bliži nego ikad.
I, zaista, briljirala sam na prijemnom. Adrenalin je tekao mojim venama kao nikad u životu kad su mi saopštili da sam primljena. Sve je dalje bilo kako se samo poželeti može: probe, pripreme... sve mi je bilo lako i zanimljivo. Jedino sam imala problema sa dikcijom, ali to mi je bio izazov. Naglaska rodnog mesta teško sam se oslobodila, kao i bilo koji kolega sa klase iz unutrašnjosti. To je bila stvar koja nas spaja i izdvaja.

Već na drugoj godini u velikoj bioskopskoj sali gledala sam svoje ime podcrtano: "prvi put na filmu". Sve mi je izgledalo kao san, predobro da bi bilo istinito. A tek kulturne rubrike u novinama narednih dana... Prštale su od pohvala, divili su se mojoj maestralnoj glumi, nesvakidašnjoj lepoti... Tako je to kad jednom počnu da vas hvale, sve dalje ide stihijski. Ali meni je prijalo...

Iz godine u godinu nizale su se velike i male uloge na "daskama koje život znače" i na velikom platnu. Ne znam koju bih scenu izdvojila, pozorište je živo i kao da diše dok igrate, a znate da su sve oči uprte u vas, a film donosi novac i popularnost, što je važno, jer je svaki glumac tašt i voli da ga prepoznaju i hvale...
Nije mi život koji sam ostavila iza sebe nedostajao, priznajem. Čak mi nije padao na pamet. Prečesto sam bila na putovanjima, previše obožavana i premalo emotivna da bih pomislila na dete koje sam ostavila na milost i nemilost ocu.

Kolika je bila moja opsesija glumom svedoči i činjenica da nisam u muškarcima koji su me okruživali i voleli tražila partnera, srodnu dušu za život i zajedničku starost. Svodilo se sve na poneki izlazak, flert ili noć u hotelu, bez zajedničkih jutara...

Svaka premijera bila je zalivena alkoholom, svaki uspeh se nazdravljao pa sam, kao i mnogi glumci boemi, često bila opijena tim prijatnim napitkom koji nam je pomagao da raspalimo maštu za novu ulogu ili da se uživimo u staru, izvežbanu.

Vreme za kajanje

Uloga za ulogom, godine su prošle kao vrhunsko pozorišno ostvarenje, a da to nisam osetila. Neuredan život ostavio je trag na dotrajalom telu, bore su mi se urezale oko očiju i usana koje nisu više bile senzualne ako pre. Neprospavane noći rezultirale su opuštenom kožom koja nije prkosila pogledima na sceni kao nekad...

Kad starite u mom svetu, jenjava interesovanje za vaš lik. Odjednom su me svi zaboravili. Godine su bile iza mene, imala sam u vlasništvu jednosoban stan, mnoštvo uspomena i talenat koji nikom nije bio potreban...

Onda me je pritisnulo vreme... Prokleto vreme... Bilo mi je beskonačno na raspolaganju za preispitivanje, uspomene i savest.

Kada bih, u želji da pobegnem od prisećanja, izašla u šetnju, videla bih na sve strane roditelje i decu, bake i unuke, parove... Ljude sa ljudima... A moj društveni život sveo se na poneki intervju na temu životnih priča gde bih pričala o poslu, prokletom i prijatnom...

Onda sam odlučila da je potražim. Možda voli moj lik sa ekrana, možda su joj se svidele moje izjave o životu, možda joj je otac rekao neku lepu reč o meni... Možda, možda...

Sve je propalo u trenutku kada na adresi na kojoj sam ostavila Jelenu nisam zatekla nikoga. Stara komšinica, željna razgovora, sve mi je potanko ispričala:
- Rade se smuca po svetu, ko zna gde je. A šta ste mu vi? - radoznalo me je gledala.
- Prijateljica... Znači, odselio se. A da li je sam?
- Sam je. Taj je uvek bio na svoju ruku. Mogao je da radi šta je hteo jer ga je priroda podarila lepotom, pa su žene padale pred njim kao zrele kruške... Koliko je taj dece ostavio po belom svetu... Mislim da ni sam to ne zna. Malo-malo, pa se neko pojavi na kapiji raspitujući se za tog boema. A on, nesrećnik, nije želeo da se skrasi, nego je svako dete ostavljao majci, a on je išao dalje. Gde se zaustavio, ne znam. Da, našla se među tim njegovim ženama i neka gora od njega pa, umesto da on ostavi dete njoj, ostavila ga je ona njemu, ali nije ga nadmudrila, ne, borio se on kraće vreme sa malom, a onda ju je odveo u dom, ne znam gde. Ta jedina od njegove dece nije više došla na ovu adresu...

Tu sam izgubila nit priče, moje misli pobegle su prema još jednoj ulozi, onoj najgoroj, ulozi dežurnog negativca, ali ova je bila teža jer ne prolazi, neće se zavesa podići posle novog čina niti će muzika najaviti odjavnu špicu...

Kao da mi je neko pred oči spustio pozorišne kulise, nisam mogla napred, nisam imala kud, ni za čim da pođem.

Vratila sam se u svoj turobni stančić gde još živim svoje uloge kroz uspomene, ali i bolujem od rana zadobijenih u životnim ulogama koje nisam dobro odigrala...

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #61

16. Nov 2010, 22:49:53

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Vratilo mi se "milo za drago"

Đura i ja zabavljali smo se, čini mi se, otkad znam za sebe i sasvim je bilo za očekivati da ćemo se i venčati. Međutim, pred kraj fakulteta zaljubila sam se u Dragoslava pa sam Đuru, po kratkom postupku, izbacila iz svog života. Udala sam se i rodila dvoje dece ali, na žalost, veoma brzo postala udovica. Tada su se moji i Đurini putevi ponovo ukrstili...

Đura je, otkad znam za sebe, bio tu negde pored mene, podrazumevao se. Pamtim ga kao musavog dečačića sa kojim sam od prvih spoznaja o životu trčkarala zelenim poljima našeg sela, kao školskog druga koji mi je nosio torbu do udaljene seoske škole i pubertetliju kojem je glas iznenada mutirao uz prve znakove muškosti. Zajedno smo prošli sve faze odrastanja, zajedno odvrteli film života. I za sve to vreme našeg druženja roditelji, prijatelji i poznanici gledali su nas kao par, čak i pre nego što su se rodile emocije među nama. Zato nisam sigurna da li je moj prvi pogled simpatije upućen njemu bio rezultat sugestije okoline ili mog ličnog izbora. Uglavnom, niko se nije iznenadio kad smo zvanično postali par.

Desilo se to na prelazu iz osnovne u srednju školu kada smo izabrali različita zanimanja, pa osetili strah od odvajanja. Ja sam htela da budem medicinska sestra, a on opštinski činovnik. Dobili smo smeštaj u istom domu u gradu i, iako smo išli u različite škole, provodili smo mnogo vremena zajedno. Naš prvi poljubac bio je sasvim spontan, spontano je prerastao u dublji kontakt i spontano se rodila prava, iskrena ljubav.
Kad bi me neka drugarica pitala koliko dugo imam dečka, zastala bih ne znajući šta da kažem jer je Đura u mom životu prisutan otkad znam za sebe. Roditelji, i njegovi i moji, samo su čekali da steknemo diplome i da se zaposlimo se, pa da zvanično postanu prijatelji. U selu me nisu zvali Verica Mićina, kako je bilo ime mom ocu, nego Verica Đurina i svi su nepogrešivo znali o kome je reč. Mi smo, naravno, bezbroj puta pričali o braku i deci jer je jedino taj životni scenario dolazio u obzir. Prolazile su godine ne menjajući naše emocije ni odnos. Sve do četvrtog razreda srednje škole...

Miličin brat

Mojoj novoj cimerki Milici tog dana u posetu je došao stariji brat. Slušala sam pohvalne priče o njemu, ode njegovoj muškoj lepoti, pa sam bila zainteresovana da ga upoznam i vidim koliko su istinite Miličine reči. Iako je od početka školske godine bilo prošlo tek dva meseca, moja cimerka je nestrpljivo izvirivala kroz prozor kao da se nisu videli godinu dana.
- Smiri se - govorila sam čudeći se njenoj nervozi. - Šta su dva meseca...
- Ne znaš ti, Dragoslava - rekla mi je. - Dovoljno je da sa njim provedeš dva sata pa da ti se uvuče pod kožu. Ne videti ga dva meseca, ravno je ludilu. Evo ga! - uzviknula je povukavši me za ruku. Od momenta kad sam ga ugledala, postala sam nesvesna dešavanja oko sebe. Videla sam samo njegove plave oči, nestašnu kosu, široki osmeh i bele zube. Nisam znala u šta pre da pogledam, toliko me je privlačilo njegovo lice. Seli smo u obližnji kafić, a ja sam i dalje bila zaslepljena njegovom lepotom.
- Vidiš da nisam preterivala kad sam ti pričala o njemu - pribrao me je Miličin glas kad je Dragoslav otišao u toalet.
- Nisi - iskreno sam priznala. - On je predivan.
- Vidi ti malu, kao da nema dečka milion godina...
- Nemoj da mu kažeš, molim te - stegnula sam je grčevito za ruku.
- Kako hoćeš, ali neću ti dozvoliti da se poigraš sa njim - upozorila me je. Nije to bilo potrebno jer je Dragoslav potpuno izbrisao Đuru iz mojih misli. Kad sam shvatila da ne znam koje su boje njegove oči, kakvu frizuru ima i smeje li se često, uverila sam se da ono imeđu nas i nije bila ljubav nego duboko prijateljstvo. Samo je bilo pitanje dana kada će nekoga sresti on ili ja, pravdala sam svoj postupak.
Kada smo popili kafu, Milica se vratila u dom a Dragoslav i ja još dugo smo ostali sedeći i držeći se za ruke. Drhtali smo oboje pogođeni silinom emocija koje nismo očekivali tog, ispostavilo se, sudbonosnog dana. Odvajanje više nije dolazilo u obzir, čak ni da bih Đuru upoznala sa promenama. On mi i tako više nije bio važan.

Zaboravila sam na Đuru

Istoga dana Dragoslav je preko prijatelja pronašao sobu u gradu jer je želeo da bude u mojoj blizini.
- Biću uz tebe dok ne završiš školu, naći ću neki posao, a onda te vodim mojima na selo - odmah mi je dao do znanja da sa mnom misli ozbiljno. Nisam sumnjala u njegovu iskrenost. Prepoznale su se dve srodne duše i nije više bilo mesta oprezu.

Tek se zavesa noći spuštala na taj dan kada smo, držeći se za ruke, došli u dom da i Milicu upoznamo sa novostima. Obradovala se, znala sam da za brata priželjkuje devojku sličnu meni, ali nije propustila da me još jednom podseti na Đuru.
- Nadam se da ste sve koji treba da znaju za vašu vezu uputili u dešavanja - značajno me je pogledala a ja sam se gotovo naljutila na nju što prekida moju čaroliju. Ko se još Đure sećao... Shvatiće on, nadala sam se. Iznenadnu sreću bilo bi šteta prekinuti mučnim objašnjenjem. Zaboravila sam da smo se dogovorili da dođe po mene te večeri jer smo planirali šetnju. Milica je izašla, a Dragoslav i ja se prepustili smo se čarima našeg prvog poljupca kad sam začula kucanje na vratima. Pogledao me je očekujući da ustanem. Mahinalno sam krenula prema vratima kad sam iznenada shvatila ko kuca. Zastala sam.
- Nešto nije u redu? - upitao je začuđeno Dragoslav. - Hoćeš da izbegneš nekoga?
Prišla sam mu položivši ruku na njegova usta.
- Verice - začula sam Đurin glas. - Verice - ponovio je, sačekao koji trenutak, a onda je otišao.
- To je dečko kome se sviđam - slagala sam ne trepnuvši. - Hteo je da izađemo u šetnju večeras, bolje da mu se nisam javila zato što je veoma uporan i dosadan. Dragoslav je progutao objašnjenje a ja sam, posle nekoliko neprijatnih sekundi, bila zadovoljna krajnjim učinkom. Te noći moju sobu napustio je krišom u sitne sate iako sam ga i tada jedva pustila. Sledećeg dana morala sam u školu pa je to bio jedini razlog što smo se razdvojili.

Nenaspavana, ali srećna, sa širokim osmehom na licu izašla sam iz doma ispred kojeg me je čekao Đura.
- Ljubavi, sinoć si, pretpostavljam, zaspala? - smireno je upitao. - Dolazio sam, kucao i zvao, ali nikoga nije bilo.
- Đuro, smaraš me - nisam htela da se upuštam u raspravu pa sam prošla pored njega i otišla u školu. Valjda je pomislio da sam iz nekog razloga nervozna i nije pošao za mnom, a ja sam odahnula.
Da neće lako odustati od mene bez objašnjenja, shvatila sam kada se scenario od prethodne večeri ponovio pred mojim vratima.
- Znam da si tu - čula sam njegov očajni glas. - Vidim da se nešto dešava i hoću da mi kažeš šta... Verice, otvori...
Ljubeći Dragoslava, trudila sam se da ne čujem njegov glas koji me je nervirao. Kvario je moje zadovoljstvo...

Sledećeg dana dočekao me je na izlazu iz škole.
- Šta se desilo? - opet je pitao. Samo nekoliko desetina metara dalje čekao me je Dragoslav pa sam, pretvarajući se da ga ne vidim, prošla pored Đure kao pored spomenika. Krenuo je za mnom kao verni pas, a ja sam namerno ubrzala korak i, čim sam prišla Dragoslavu, počela sam da ga ljubim ne osvrćući se na Đuru. Krajičkom oka videla sam da se Đurino lice skamenilo, a onda se okrenuo i otišao. I dalje sam ljubila novog dečka...

Sudbina je umešala prste

Kada je završena školska godina, prema planu, Dragoslav i ja smo se venčali. I dalje smo bili opijeni srećom i ljubavlju. Moji roditelji bili su šokirani i neko vreme besni kada su saznali da sam prekinula vezu sa Đurom.

Kako sam preko poznanika saznala da je i on u međuvremenu pronašao novu devojku, mudro sam čekala da je dovede u selo pa sam tek onda obelodanila vezu sa Dragoslavom. Servirala sam je uz priču da sam prevarena ne mareći za to što će se moji roditelji posvađati sa Đurinim pošto je i on tvrdio da je izigran.
Đuru nisam viđala ali sam znala da se oženio. Nadala sam se da je sa drugom srećan onako kako sam ja to bila sa Dragoslavom.

Početna strast i ljubav koju sam osećala prema mužu vremenom su pojenjale. Znala sam da drugo ne mogu da očekujem pa sam donekle bila zadovoljna životom. Nisam imala mnogo vremena za razmišljanje uz dvoje dece koju sam godinu za godinom rodila, i uz obaveze oko zemlje koju smo obrađivali. Živeli smo skromno ali lepo sve dok sudbina nije umešala prste.
Prelazeći ulicu neoprezno, moj muž je izgubio život pod točkovima automobila koji nije na vreme primetio. U jednom strašnom trenutku postala sam udovica sa dvoje maloletne dece. Da njih nije bilo u tom periodu posle tragedije, ne znam kako bih preživela spoznaju da čovek koga sam nekada volela do ludila trune pod zemljom.

Od velike ljubavi ostala je uspomena i prazno srce. Trebalo mi je mnogo vremena da se trgnem i da počnem racionalno da razmišljam o životu. Smenjivali su se tuga i bes na muža koji me je iznenada ostavio samu u vrtlogu problema.

Preselili smo se u grad

Naša kćerka je te godine trebalo da pođe u srednju školu, a sin sledeće, pa mi je pitanje njihovog smeštaja u gradu visilo nad glavom. Nisu bili odlični učenici i na dom nisam pomišljala, a novca za odvojeni život i stan nisam imala.

Posle mnogo mozganja odlučila sam da se nas troje preselimo u grad gde sam i ja pohađala srednju školu. Naša borba za život počela je tek tada. Troškovi života bili su mnogo viši nego na selu pa se, uz dodatni posao i decu tinejdžere, moj život sveo na posao, posao i samo posao.

Prijatelje sam mahom ostavila na selu, a godine i način života nisu mi ostavljali mnogo mogućnosti za započinjanje novih prijateljstava. Uglavnom sam sama pila kafu vodeći u mislima razgovore sa nevidljivim sagovornicima. Jednom takvom prilikom na pamet mi je pao Đura. Gde je, da li je njega sudbina mazila kada mene nije, pitala sam se. Čežnjivo sam se setila prohujalih vremena kad se njegovo prisustvo podrazumevalo tu negde, uz mene... Morala sam da priznam da sam sama kriva zbog načina na koji smo prekinuli komunikaciju. Tek kada sam shvatila kako je teško nekoga iznenada izgubiti, postala sam svesna nepravde koju sam mu učinila. Ironično jeste ali povremeno sam se ljutila na pokojnika što je iznenada nestao iz mog života, a kako je tek Đura morao da bude ljut na mene... Pomislila sam kako bi bilo lepo popiti kafu sa njim u ime starih vremena, možda pokušati da mu objasnim svoje razloge iako sam ih i sama teško pronalazila.

Susret nakon mnogo godina

Da podsećanje na njega nije bila slučajnost nego predosećaj, shvatila sam kada sam ga ugledala u gradu sledećeg dana. Primetila sam ga pre nego on mene, pa sam imala vremena da ga dobro osmotrim. Poneka bora na licu, nekoliko kilograma više i isti, poznati lik. Prepoznala bih ga među hiljadu ljudi... Tada me je ugledao... Trgnuo se kao da je za trenutak razmišljao da li da produži ili da zastane sa mnom, a onda je ipak stao. Da li zbog poznatog lica u gradu koji mi je i dalje bio stran i nepoznat, ili zbog davnih emocija koje su nas vezale, osetila sam neobični nemir kad je stao naspram mene.
- Zdravo, Đuro - morala sam prva da mu se obratim jer sam ga predobro poznavala da ne bih primetila tračak ljutnje, stare dvadeset godina, na njegovom licu. Shvatila sam da mi nikada nije oprostio...
- Zdravo, Verice - drsko je šarao pogledom po mom licu.
- Kako si? Nismo se dugo videli... Gde živiš? Ja sam sad ovde, preselila sam se sa decom... - tek kad sam izgovorila rečenicu, postala sam svesna činjenice da sam mu odmah, nesvesno dala do znanja da nemam muža. Uznemirila me je njegova blizina.
- Dobro sam, i ja živim u gradu već neko vreme. Sa decom, kažeš? A muž? Mislio sam da će ta silna ljubav trajati večno - rekao je cinično.
- Muž mi je poginuo...
- Oprosti, molim te, žao mi je - smekšao je glas. - Jesi li za kafu?
Srce mi je poskočilo od radosti, ispuniće se baš ono o čemu sam maštala.
- Izvini, znam da je sada kasno, ali htela bih da te zamolim da mi oprostiš za sve što sam ti učinila... Nema jednostavnog objašnjenja, postoji samo iskreno kajanje... - počela sam kad smo seli. Činilo se kao da je jedva čekao da počnem razgovor na tu temu, dugo nakupljana gorčina kuljala je napolje...
- Godinama sam bio povređen i ljut na tebe. Krivio sam te za sve loše što mi se dešavalo u životu. Zbog tebe sam se oženio ne razmišljajući, zbog tebe sam, kad sam čuo da si rodila, hteo dete iako moj brak od početka nije funkcionisao. Posle jednog, dobio sam i drugo, pa treće dete. Oni su moja najveća radost i zbog njih se nikada neću razvesti iako mi je taj brak teret.

Svesna svoje greške

Pogodilo me je kada mi je rekao da će pripadati drugoj celog života. Srce gladno ljubavi iznenada je poželelo baš tog čoveka koji mi je ljubav otkrio... Nisam imala pravo da tražim bilo šta od njega, ništa nisam zaslužila osim prezira.
- Tvoje je pravo da me mrziš... - zaključila sam tužno.
- Znaš li šta je najgore? - pitao je. Uplašila sam se onoga što će reći.
- Ipak te volim. Sedim naspram tebe i vidim devojku kakva si bila u vreme naše najveće ljubavi. Ni traga mržnji koju sam želeo da osetim kada te sretnem...

Lavina emocija obrušila se na nas... Kao nekada, ruke su se pronašle, a usne spojile. Nije nam bilo važno to što smo na javnom mestu i što u kosi već imamo sede, bio je važan samo taj poljubac u koji je stalo dvadeset godina čežnje, ljutnje i kajanja. Rastali smo se potpuno smeteni ali smo razmenili brojeve telefona.

Tek kada sam ponovo osetila ljubav prema njemu, postala sam svesna strašne greške koju sam počinila. Odjednom, moj pokojni muž bio je daleka uspomena, a vreme ljubavi sa Đurom nastavilo je da teče kao da prekida nije bilo.

Od tada sam postala Đurina ljubavnica. Život me na pravi način kažnjava za sve ružno što sam mu učinila pa su naši susreti tajni i kratki, a rastanci bolni. Nemam iluziju da će zbog mene ostaviti ženu, nikada mi nije dao lažnu nadu. Živim za mrvice njegove ljubavi. Nisam u situaciji da mu postavljam uslove jer znam da bi izabrao porodicu, a ne bih mogla da živim bez to malo ljubavi koju mi ipak poklanja.
Kao što sam ja nekada okretala glavu od njega, tako on, kad ga vidim sa ženom, na uvce lepe gospođe uvek ispriča neku dobru šalu, oboje se slatko nasmeju pa prođu pored mene kao da sam nevidljiva.

Trudim se da se ne pitam često šta bi bilo da onog sudbonosnog dana nisam tražila "hleba preko pogače", da nisam pored iskrene ljubavi tražila ludu i neobuzdanu strast... Trudim se, jer bi me konačna spoznaja ubila...

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #62

23. Nov 2010, 23:10:11

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Nisam uspeo da joj odolim

Od razvoda naših roditelja Svetlana, Lela i ja živeli smo sa ocem. Bio je najpažljiviji i najpošteniji tata na svetu. Odlučio je da se oženi Branislavom tek kada je bio siguran da svako od nas može da brine o sebi. A ja.. Ja sam ga izdao! Iako to nisam zaslužio, znam da me je voleo i da mi je oprostio...

Bilo mi je tri godine kada su se moji roditelji razveli. Obe moje sestre i ja ostali smo pod tatinim krovom dok je naša majka "otišla da ispuni svoje neostvarene snove". Javljala nam se jednom godišnje da nam čestita rođendane, a s vremena na vreme slala nam je i poneku razglednicu sa egzotičnih destinacija (valjda da nas obavesti da joj je bolje bez nas). Prvih nekoliko godina verovao sam da će nam se vratiti ako nas troje budemo dovoljno slušali tatu što, istini za volju, nije bilo naročito teško. Tata je bio prema nama nežan, pažljiv, pravičan, ali i strog kada treba. Trudio se da nam obezbedi sve, da nas nauči pravim vrednostima, ali i da nam objasni da našu majku treba da volimo bez obzira na činjenicu što nas je ostavila. Za dvadeset pet godina, koliko smo živeli bez majke, naš otac nikada nije u kuću doveo drugu ženu. Da li je imao neku ženu za koju nismo znali, to ne mogu da tvrdim, ali da nas nije opterećivao "eventualnim majkama", to je činjenica.
Kada su se sestre udale i otišle sa svojim muževima, ostao sam da živim sa ocem u porodičnoj kući u kojoj sam galantno čitav jedan sprat preuredio u pravi četvorosobni stan. Dovlačio sam društvo, devojke, organizovao žurke. Otac nikada ništa nije rekao do trenutka kada je jednu od brojnih sa kojima sam tih dana bio u šemi, video kako uplakana izlazi iz mog stana.
Pozvao me je na ozbiljan muški razgovor koji se sveo na priču o tome da ne smem da se igram osećanjima drugih ljudi.
- I baš si ti našao da mi pričaš o tome - rekao sam besno. - Da si se ponašao kao ja, ne bi sam sa troje dece proveo gotovo celi život.
Čim sam izgovorio tu rečenicu, bilo mi je jasno da sam preterao ali zaista nisam ni želeo ni nameravao da se rođenom ocu pravdam zbog devojaka koje sam privodio.
- Izvini, ćale - rekao sam napokon - nisam tako mislio.
Provukao je ruku kroz gustu sedu kosu, što je činio uvek kada je hteo nešto važno da nam saopšti, mirno je zapalio cigaretu i, fiksirajući me plavim očima, rekao:
- To ti misliš da sam život proveo sam.
Možemo sad da se lažemo, pomislih, ali njega što se tiče, mogao sam ruku u vatru da stavim da nije imao nikog.
- U redu je - rekoh ne želeći da gubim vreme na igricu te vrste. - Verujem da nisi bio sam, ne moraš ništa da mi objašnjavaš.
- Neću da te gušim - rekao je kao da mi je pročitao misli - hoću samo da ti kažem da je kroz moj život prošlo mnogo žena posle tvoje majke ali donedavno nisam poželeo nijednu od njih da dovedem ovde niti da je upoznam sa svojom decom.
Priča je postajala sve interesantnija pa sam ipak ostao da utvrdim šta je mislio time kada je rekao "donedavno".
- ...s obzirom na to da ste, hvala Bogu, svi odrasli, a ja imam dovoljno godina da ne moram više da razmišljam o tome ko će me osuđivati a ko neće, odlučio sam da je pozovem ovde na večeru. Ako ne radiš ništa pametno sutra oko sedam uveče, smatraj da si pozvan.
Prva pomisao bila mi je da pozovem doktora da proveri da li je moj otac, pod uticajem godina, odlepio. Međutim, već naredna misao koja se odnosila na pribranost mog oca dok mi je saopštavao da će neku babu sutra dovesti u našu kuću na večeru, oterala je onu prvu i odlučio sam da se ne opterećujem, bar ne do tog susreta.

Bila je žena po mojoj meri

Bio sam u ćaletovoj kuhinji ispijajući drugo pivo, i pustio sam da on otvori vrata kada se po drugi put kratko začulo zvono. Da me nije neki neobjašnjivi blam najednom obuzeo, garantovano bih seo na dvosed i "iz prvog reda" posmatrao dirljivi pozdrav dvoje matoraca koji se, kao tinejdžeri, smeškaju i ljubakaju već na kućnom pragu.
- Siniša - čuo sam očev glas - dođi da te upoznam.
Stajala je pored mog oca u snežnobeloj haljini koja joj je jedva otkrivala kolena naglašavajući izvanrednu liniju njenog tela. Nekoliko zlatastih pramenova kose, koji su se, kao slučajno, izvukli iz besprekorne punđe, padali su preko njenih prelepih ramena. Divno belo lice bez ijedne primetne bore, naglašavalo je njene tople, plavkaste oči.
Pružio sam joj ruku, priznajem, više iz želje da je dodirnem nego zbog upoznavanja i tada začuh njen predivni, topli glas:
- Branislava, drago mi je.
Ne znam o čemu je čavrljala sa mojim ocem dok sam ja pokušavao da iscedim i poslednju pivsku bocu iz gajbe, a posle toga, iskreno, nisam znao zašto takva žena sedi pored mog ćaleta. Moglo je da joj bude između 35 i 40 godina. Bila je prelepa, zgodna i činilo se da jednim osmehom može da reši sve. Iako je moj otac, u ranim šezdesetim, izgledao vrlo pristojno i otmeno, pomislio sam da bi dotičnoj gospođici ili gospođi Branislavi više pristajao neko poput mene. To mu, naravno, nisam rekao ni te ni naredne večeri kada se ona opet pojavila.
Između njena dva dolaska pokušao sam da osmislim način da nenametljivo privučem njenu pažnju. Međutim, koliko god da sam se trudio, pred oči mi je uvek iskrsavao očev lik u koji je ona, kako sam video prethodne večeri, gledala kao u Boga.
Drugo veče zaredom, u ćaletovom delu kuće, u prisustvu osobe koja me je svojom pojavom razoružavala, proveo sam kao na iglama. Sve što sam izgovorio te večeri činilo mi se preteranim, svaki moj pokret delovao mi je prenaglašeno, svaki osmeh izveštačeno. Mučio sam se, osećao sam da mogu svakog trenutka da poludim, ali nisam hteo da se maknem odatle. Morao sam da je gledam.
- Siniša - rekla je u jednom trenutku okrznuvši me pogledom - izvini, nisam te čula, gde si ono rekao da radiš?
- Imam agenciju za nekretnine, tu u blizini, na okretnici... - trudio sam se da budem precizan u slučaju da joj nekad padne na pamet da me poseti na poslu.
- Lepo - rekla je i okrenula se mom ocu. - Divno je kako si uspeo sam da se izboriš i da izvedeš decu na pravi put.
Otac je klimnuo glavom a ja sam poželeo da dreknem: "Alo, bre, nije mi on poklonio agenciju, nekad sam, lutko, znaš, i ja nešto radio, pa sam zaradio!" Hteo sam da iskočim u prvi plan ali pored mog oca, u tom trenutku, to je bilo gotovo nemoguće.
Kada sam kasno te noći prislonio glavu na jastuk, na pamet mi je palo da bi bilo pametno da obavestim sestre o novoj ženi u životu našeg oca. Jedva sam dočekao da svane, pa da ih alarmiram. Starija sestra Svetlana začudila se što sam je uopšte nazvao kada se mesecima pre nisam javljao, a kad sam joj konačno rekao da je u očev život ušetala neka, koja verovatno hoće da se uda za ćaleta zbog naše kuće, oštro me je prekorela rekavši da se ponašam kao razmaženi idiot.
- Kako te nije stid? - rekla mi je. - Čitavog života bdeo je nad nama a ti ga uhodiš sada kada je odlučio malo da se opusti. Nemoj slučajno da ga nerviraš tom svojom paranojom!
Od mlađe sestre Lele dobio sam kratak savet:
- Ne meša se on u tvoj život, nemoj ni ti u njegov. Krajnje je vreme da se uozbiljiš i nemoj više da me zoveš zbog gluposti.
Kako sam mogao da joj kažem da nije glupost nego da je ogroman problem to što sam se zaljubio u istu ženu u koju je očito zaljubljen naš otac?!

Želja je bila jača

Narednih dana izbegavao sam odlaske u očev deo kuće. Ipak, nikako nisam hteo da izbegnem "slučajne" susrete sa Branislavom pred našom ulaznom kapijom. Kada sam ustanovio tačno vreme njenih uobičajenih dolazaka, izlazio sam napolje i dočekivao devojke sa kojima sam kasnije u svom stanu pravio neopisivu buku. Morao sam nekako da joj stavim do znanja da je potražnja za mnom prilično velika i da nema pojma šta propušta.
Dva meseca sam tako pravio budalu od sebe a onda me je otac, zajedno sa Svetlanom, Lelom i njihovim muževima pozvao na zvanični ručak. Obavestio nas je tom prilikom da su Branislava i on odlučili da žive zajedno, da će preći u njen stan, a da ću ja moći da prebacim svoju agenciju u donji deo kuće. Dok su lepršavi osmesi mojih sestara i njihovih muževa odobravali očevu odluku, čaše sa šampanjcem već su zveckale nad stolom. Branislava se smešila, a tata ju je zadovoljno grlio. Samo ja, jedini "srećni dobitnik", nisam znao šta treba da radim: da li da se smejem ili da plačem.
Svetlana mi je posle tog ručka rekla da joj je drago što je naš otac jednim pametnim potezom izlečio moju paranoju, kao i da joj nije promakao poneki moj pogled upućen Branislavi.
- Pazi šta radiš - rekla mi je na odlasku.
Nije morala to da mi kaže. Znao sam da odmah moram da se saberem. Naš otac je čitav svoj život podredio nama, čuvao nas je, mazio, savetovao i nikada, baš nikada, nije rekao da smo mu predstavljali teret. Isto tako znao sam da bi on, da sam mu se kojim slučajem poverio i priznao da sam se zaljubio u Branislavu, povukao poželevši mi sreću. Kako bi njemu bilo, to ne znam, ali znam da bi zasigurno za sreću svog sina, odnosno mene, učinio sve.
Te misli opsedale su me upravo onih dana kada je svoje omiljene knjige i garderobu preseljavao u Branislavin stan. Iako mi je na neki čudan način ta njegova selidba teško pala, jednim delom svog bića iskreno sam se radovao što neću morati stalno da ih gledam zajedno. Proći će me, mislio sam verujući u onu poslovicu "daleko od očiju, daleko od srca".
Dani adaptiranja donjeg dela kuće u agenciju razvukli su se u mesece. Imao sam toliko prostora da mi se činilo da nikada neću uspeti da ga popunim, a kada sam počeo da prenosim jednu po jednu stvar iz stare agencije u novu, shvatio sam da bi mi dobro došla još koja prostorija. Otac me je neprestano zvao da pita dokle sam odmakao u renoviranju, a ja sam sluđeno odgovarao da je sve pod kontrolom. I tako mesecima. A onda se jednog dana na vratima moje, nove i nedovršene, agencije pojavila Branislava.
- Poslao me je tvoj otac - rekla je - da ti pomognem. Ne znam da li znaš, po struci sam dekorater enterijera.
- Mogao sam da pretpostavim - rekao sam odsutno.
- Vidi, Siniša - opasno mi se približila - ne želim da se namećem ali tvoj otac misli da ti baš nisi zadovoljan njegovim izborom, tačnije, da osećaš odbojnost prema meni.
- E, da je bar tako - rekao sam jedva čujno.
- Molim? - upitala je iznenađeno.
Mozak mi je radio trista na sat. Baš sam bio zaboravio na nju kada mi se ponovo nacrtala tu, potpuno sama i neodoljiva.
- Imam u baru gore neko piće - rekao sam. - Ako ti nije problem, možeš da nam doneseš bocu i čaše.
- U baru, kažeš? - dovikivala je sa sprata.
- Da, da - govorio sam pokušavajući da zaustavim noge koje su preskakale po četiri stepenika do sobe u kojoj je ona bila.
Nije bila iznenanđena kada me je videla zadihanog. Zapravo, kad bolje razmislim, stekao sam utisak da me je očekivala.
- Branislava... - rekao sam promuklim glasom ne uspevajući da završim rečenicu.
Gricnula je usnu, pogledala me onim plavkastim očima i prišla dovoljno blizu da mogu da osetim njen sveži dah.
- Siniša - rekla je - ne želim da povredim tvog oca.
- Ne želim ni ja - rekao sam.
- Ali ono što ne zna, ne može ga povrediti - dodala je sekund pre nego što mi je divlje rastrgla košulju.
Kada mi je pola sata kasnije gola ležala u naručju trudeći se da uspostavi normalan ritam disanja, nisam znao šta da mislim. Bio sam srećan i jadan u isto vreme. Ćutao sam poražen spoznajom da sam izdao rođenog oca, ali nisam mogao da se oduprem želji koja je nakon prvog seksa sa njom postala još veća.
Narednih meseci dolazila je svakodnevno da mi pomogne u "renoviranju i adaptiranju" moje nove agencije. Prema ocu sam osećao sve manje sažaljenja a, kako je vreme prolazilo, o Branislavi sam razmišljao kao o slobodnoj ženi koja je imala sreću da naleti baš na mene. Telefonske razgovore sa sestrama vešto sam izbegavao pravdajući se dosadnim klijentima od kojih ne mogu da živim ni noću ni danju. Ocu sam morao da pričam o detaljima kao što su spušteni plafoni, instalacije, osvetljenje i, naravno, da ga pozovem da jednoga dana sa svojom izabranicom koja je, kako sam mu govorio, najviše zaslužna za svetski izgled moje nove agencije, dođe da proslavimo.

Nema opravdanja

Bila je subota, dobro se sećam, kada me je Branislava nazvala telefonom. Nisam sačekao ništa da kaže, rekao sam joj da dođe što pre.
- Ne mogu - rekla je. - Siniša, saslušaj me, tvoj otac je u bolnici.
- Zašto? Kako? - pitao sam.
- Pozlilo mu je. Ja sam tu, pored njega, u bolnici. Čekamo doktora da donese nalaze.
Do bolnice sam stigao kao da sam leteo. U sobu sam ušetao polumrtav, činilo mi se. Moj otac je ležao priključen na infuziju, sa nekim cevčicama u nosu i ustima. Zamolio sam Branislavu da izađe, da me ostavi nasamo sa njim.
Seo sam pored kreveta i još jednom pogledao sve one cevi koje su moga oca održavale u životu. Najednom mi se učinio malen, ni nalik onom otmenom, krupnom gospodinu čije su me oči bodrile i kudile kada je trebalo. Gledao sam njegove, a ipak moje, ruke sa nešto primetnijim pegama, tim odvratnim podsetnicima proteklog vremena. Promeškoljio se za trenutak i jedva čujnim glasom rekao:
- Siniša, sine moj...
- Tata, znam da nije ni mesto ni vreme, ali moram nešto da ti priznam - rekao sam grcajući.
- Pusti... to - rekao je. - Važno je da budeš srećan.
- Ali, nisam... - rekao sam zaplakavši kao nikada pre.
- Sine moj... u životu treba da radiš samo ono što te čini srećnim... Veruj mi, sve ostalo nije važno.
To je bilo poslednje što sam od njega čuo. Shvatio sam da je mnogo pre našeg poslednjeg sureta saznao za Branislavinu i moju vezu, ali je mudro ćutao i čekao da se jedno od nas opameti. Žao mi je što to nismo uspeli, žao mi je što sam ga povredio, žao mi je što je takav čovek imao sina kakav sam ja. Svetlana i Lela nikada nisu saznale za moju tajnu iako su sumnjale, a Branislava je posle očeve smrti iščezla iz mog života kao da nikada nije postojala. Do trenutka kada sam shvatio da sam u svom ocu istovremeno gledao konkurenta i idola, prošlo je dosta vremena. Do tog momenta čini mi se da nisam postojao. Možda se i moja majka, kada nas je ostavljala, osećala slično kao ja. Možda nije. Ne znam. U svakom slučaju, nema opravdanja ni za jedno od nas dvoje.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #63

23. Nov 2010, 23:11:48

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

I najveća prijateljstva umiru

Sonja, Violeta i Jovana odrasle su zajedno i imale mnogo toga zajedničkog: istu školu, istu ulicu, iste igre čak su se i udale za trojicu drugova. Prijateljstvo koje su godinama negovale, činilo se, bilo je čvrsto i veliko. Međutim, sve se promenilo za jedno poslepodne. Nakon nekoliko telefonskih poziva tri najbolje druge postale su stranci.

Bilo ih je tri, a živele su kao jedna. Zajedno su odrasle, išle su u istu školu, potom su se udale za trojicu drugova i svile su gnezda u istoj ulici. Nisu više bile klinke već udate žene i majke, ali bile su na okupu. Popodnevna kafica, dečji rođendani, razmena recepata i pelcera cveća, tračarenje koje se često otezalo do kasnih večernjih sati, činilo je njihov život. Bile su složne iako različite.
Volele su iste igre, imale su isto srednjoškolsko obrazovanje i sve tri obavljale su administrativni posao (u pošti, banci, osiguravajućem zavodu).
Sonja je poticala iz skromne, čestite radničke porodice, iz kuće u kojoj nikada nije prelivalo ali je svima bilo potaman. Njeni roditelji bili su požrtvovani, još uvek zaljubljeni jedno u drugo, i sve su rešavali u miru i na obostrano zadovoljstvo. Bio je to jedan od glavnih razloga što se društvance okupljalo uglavnom u Sonjinoj kući.
Jovana i Violeta nisu živele tako. U Jovaninoj kući čuo se glas samo njene majke, ona je odlučivala o svemu i jedina je "nosila pantalone". Sušta suprostnost Jovaninoj bila je Violetina mama koja je kraj muža pijanca i kockara jedva sastavljala kraj s krajem. Večito je bila u modricama, gotovo da nije izlazila iz memljivog stana. Bila je to javna tajna o kojoj Violeta nikada nije progovorila, naprotiv, veličala je njihovu porodičnu "harmoniju". Drugarice joj zbog toga nisu zamerale, zapravo, nije ih to ni interesovalo, bile su samo deca.

Period odrastanja

Potom su devojčice izrasle u devojke. Sonja, baš po meri onog što mladići najviše gledaju i cene, mamila je uzdahe na svakom koraku. Crnka, krupnih zelenih očiju i sočnih, poželjnih usana, podsećala je na "dobro upakovano" delo majke prirode. Osrednjeg rasta, bujnih grudi, sa izraženim seksepilom, nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
Mada, treba reći i to da je bila vragolasta, baš je umela da pogleda ispod oko i da zavede. Naravno da mladosti ne treba zameriti koketiranje ali nije trebalo da se "kači" sa oženjenim muškarcem. Gledala je ona na to kao na avanturu, mislila je da je veza sa njim iskustvo više, ali provincija teško prašta takve stvari. Trebalo je da prođu godine pa da se sve zaboravi i stiša. Možda se upravo zato udala poslednja, na pragu tridesete. Iako njen brak beše idiličan, sličan braku njenih roditelja, drugarice joj nisu zaboravile "prljavi veš" i to baš onda kad je došlo vreme uvreda.
Jovana, sportski tip, mišićava i koščata, bez naglašenih ženskih atributa, ostavljala je utisak pobornika "zdravog života", a zapravo se nikada nije bavila sportom. Nije ni mogla, s obzirom na to da nije vadila cigaretu iz usta. Ipak, širila je oko sebe pozitivne vibracije. Nasmejana, tamnoputa, neuobičajenih, interesantnih crta lica, vešto je prikrivala nesavršenost svoga tela i još veštije isticala svoju egzotičnost. Prva je stala na "ludi kamen", nažalost, dovela je muža u svoju kuću i to ju je, osam godina kasnije, koštalo razvoda. Po Rašinoj priči, koja je bez svake sumnje bila iskrena, Jovana je pod snažnim uticajem majke diktirala njihov život. On se ni za šta nije pitao, bio je mali zet, papučar, radna snaga. A Jovana je posle razvoda patila i bila joj je potrebna uteha prijateljica. Violeta beše visoka, tanka, plavokosa, porculanskog tena, mnogo mirnija od Sonje i Jovane, u svakom pogledu. Devojka bez "mrlje", "operisana" od skandala i, da nije patila od kompleksa više vrednosti kojim je očigledno maskirala svoju priglupost, možda bi i takva bila bolja od prijateljica. Ali, njoj nije bilo važno tuđe mišljenje. Volela je Sonju i Jovanu ali se sama uspela na imaginarni tron, bar je ona verovala da je tako. Odabrala je lepog i bogatog jedinca, antialkoholičara i nepušača (suštu suprotnost svom ocu), pa se ponašala kao da je dobila "životno osiguranje".

Pale su na prvom ispitu

Blagodet i surovost koje su obeležile njihovo detinjstvo i prvu mladost nesumnjivo su ostavile trag na svakoj. Ipak, izbegavale su razgovore o prošlosti. Zapravo, mislile su da pravo prijateljstvo prašta greške, nijedna reč nije prejaka ako je dobronamerna. Nažalost, pale su na prvom ispitu. Sve što su imale, znale, proživele, srušilo se za jedno popodne.
- Ne mogu da verujem... Ne ulazi mi u glavu - kazala je Sonja spustivši šoljice na sto.
- Šta?! - Jovana gotovo poskoči.
Otkako ju je Raša napustio, a tome je bilo više od tri godine, činilo se da joj najveće zadovoljstvo predstavljaju upravo tračevi.
- One moje, iz pošte, načisto su poludele. Ko o čemu, one o Zdravku, a odlično znaju s kim se družim - dodala je Sonja.
- O Zdravku? Violetinom Zdravku? - Jovana je pogleda ispitivački.
- Aha, baš o njemu. Navodno, spetljao se sa nekom, obasipa je poklonima, obećava razvod...
- Zdravko? Nemoguće! - Jovana odmahnu glavom i pripali cigaretu - I, ko je ta aspida, ako uopšte postoji?
- Pojma nemam. Čak i da radi u pošti, nisam sigurna da je znam, ima ih na desetine, mislim, te mlade, našminkane, utegnute, bez skrupula i savesti. Iskreno, ne verujem da Zdravko vara našu Viotetu, nije on taj tip muškarca, ali ako jeste... - Sonja odsečno odmahnu glavom.
Jovana je "prebacila" priču iz svoje firme, izbacila je iz sebe nešto što je možda rečeno iz ženske zavisti, nešto što možda nema veze sa realnošću, ali je ipak rekla. Kasnije će se ispostaviti da je upravo taj detalj srušio veliko poverenje i jedan brak. Ipak, Sonji je laknulo. Naravno da nije imala snage da tako nešto kaže Violeti, bila je ubeđena da je Jovana razume i da su se prećutno složile da je to samo trač i da je Zdravko muškarac, suprug i otac na svom mestu. A kada je Jovana posle tog druženja požurila svojoj kući, Sonja nije ni pomislila da je to poslednja kafa ispijena u društvu. Sve što je rečeno u narednih nekoliko sati izgovoreno je u slušalicu. Valjda je to nepisano pravilo: lakše se ujeda kada se ne gleda u oči.

Telefonski razgovori

Nije prošlo ni pola sata kada se oglasio Sonjin telefon. Nije bilo potrebe da se pravi nevešta niti da pita o čemu se radi. Violetin izobličeni glas i povišeni ton naterali su je da odmakne slušalicu od uha, i u tom trenutku postalo joj je jasno zašto je Jovana onako brzo otrčala kući.
- Ko?! Gde? Šta?! Hoću da čujem ime i prezime, odmah, jesi li čula?! - Violeta je vikala na sav glas.
- Ne znam ni ime ni prezime niti verujem u te gluposti - reče Sonja.
- Ne veruješ, a prenosiš, laješ! - Violeta je i dalje besnela.
Sonja čučnu i poče da masira slepoočnicu. Nije joj ovo trebalo ali, eto, činilo se da će eksplodirati ako se nekome ne poveri a kome bi drugo rekla ako ne Jovani.
- Violeta, molim te, zar si zaboravila koliko si tešila Jovanu kada ju je Raša napustio?
- To je bilo između mene i nje, a ovo je između tebe i mene - izgovorila je to u skladu sa svojom "veličinom". Ona je mogla u sve da se umeša, a ko su one da rešavaju njen problem.
Sonja nije bila glupa, samo je želela da podseti svoju drugaricu da su one "trojka" i da bi trebalo da "spusti loptu". Međutim, od urlanja sa druge strane žice nije stigla da progovori. Uz opasku koja je ličila na pretnju - da to neće proći tek tako, Violeta je besno tresnula slušalicu, a potom je Sonja još bešnje i nervoznije počela da okreće Jovanin broj telefona.
- Šta? Napala te? - upitala je Jovana sasvim mirno, čak se i nasmejala.
- Jovana, nije smešno! Zaboga, zar si morala da joj preneseš?!
- A zar ne misliš da je bolje da čuje od nas nego od drugih?
- Ne mislim, Jovana, tim pre što ništa nije sigurno niti provereno. A sve i da je istina, to su osetljive stvari, na kraju ćemo samo nas dve ispasti krive i grbave.
- Zašto ja? Poteklo je od tebe, prva si kazala i...
Sonja zari zube u usnu, spusti slušalicu i briznu u plač.

Isterivanje pravde

Kako je Jovana mogla da bude toliko netaktična, mislila je Sonja. Zar smo i mi "potpadale" pod njen uticaj kada je u pitanju strast prema tračevima? Kako se usudila da kaže Violeti da ja to "znam", kao da nisam pomenula samo šuškanje, već je ispalo da sam u najmanju ruku uhvatila Zdravka na delu - množila su se pitanja u Sonjinoj glavi. Želela je da zaustavi suze tek kada je postala svesna činjenice da ih niko nije vredan. Ali, nije mogla. Bila je previše osetljiva, nije mogla da veruje da još uvek voli dve osobe koje su, doduše, obeležile veliki deo njenog života ali su konačno pokazale pravo lice.
- Hej, šta je bilo? - iz razmišljanja je prenu glas njenog supruga i ona mu se baci u zagrljaj. Tog vikenda trebalo je da budu sami, Braca je njihovog dvogodišnjeg sina odveo u selo kod svojih. Sonji se učinilo da se prebrzo vratio, a tek kada je pogledala na sat, shvatila je koliko je vremena prošlo. Privržena svom mužu, znala je da mora sve da mu ispriča.
Odmahnuo je glavom ležerno rekavši: "Ženska posla", a kada je spomenula Jovanu, odbrusio je: "Alapača!"
Braca je bio razuman i realan čovek pa, ako je trebalo suditi po njegovoj reakciji, Jovanina krivica bila je mnogo veća. Reska zvonjava telefona ponovo je uznemirila Sonju.
- Nisam tu! Javi se, molim te! - vikala je na ivici histerije, a potom se poput uplašenog deteta spustila u ugao hodnika naćulivši uši.
- Ne, Zdravko, ne možeš da dobiješ moju ženu. Pa, eto, ne možeš. Ako želiš muški razgovor, tu sam, ako ne želiš, do viđenja.
Svesna Bracine odlučnosti i činjenice da ima ko da je zaštiti, Sonja se ipak polako pridiže i šmugnu u sobu. Nije mogla da veruje da je Violeta spremna čak i na to - da muža natera na to da pozove njenu prijateljicu u cilju isterivanja pravde.
Braca sa Sonjom još nije završio: očitao joj je lekciju ali bez povišenog tona. Svesna činjenice da je pogrešila, Sonja se ponovo rasplakala. Naravno da je između redova mogla da pročita da se Braca posvađao sa Zdravkom, ali činilo se da mu je to najmanje važno. Najveći akcenat bacio je na tračeve, na to da nije oženio alapaču niti spletkaroša, i da je njegova žena "iskoristila pravo" na prvu i jedinu grešku takve vrste. Ma, čitao ju je kao otvorenu knjigu, i znao je da sada treba da je ostavi samu da bi dobro razmislila o svemu. Promislivši dobro, poželela je da izgladi nesporazum. Smatrala je da ne mogu tolike godine da se bace niz vodu, nije ni Violeta od kamena, pomislila je dok je drhtavim prstima okretala broj njenog telefona.
Posle se kajala ali samo nakratko.

Stranci u istom gradu

Violeta je zvučala baš kao neko ko se dobro "ohladio", kao zadovoljna i srećna žena koja se s mužićem smejala tuđoj gluposti. Jedna glupost pripisana je Jovani, raspuštenici (baš ju je tako nazvala), kojoj nije bilo dovoljno to što se hranila tuđim brigama, već je očigledno priželjkivala da u svom društvu ima još jednu sličnu sebi. Drugu glupost, naravno, pripisala je Sonji.
- Znaš - kazala je Violeta - kada te muž prevari, to i nije toliko strašno u poređenju sa devojkom za čiju vezu sa oženjenim muškarcem zna čitav grad. Često sam se pitala da li ćeš se ikada udati pa, kada te je već "strefilo", nastavi da puziš i da se ulaguješ svom mužu.
- Jesi li sigurna da je tako? - upita Sonja.
- Znam da je tako - Violeta se nasmeja. - Ali ne razmišljam o tome, nisi vredna mog vremena.
- Onda razmišljaj o sebi, o svom detinjstvu, kompleksima, svojim naporima da održiš brak po svaku cenu - Sonja oseti kako joj srce bije u grudima i brzo spusti slušalicu. Nije želela svađu. Njen urođeni senzibilitet često ju je sputavao da učini ili kaže ono što misli jer, ma koliko bila u pravu, uvek bi se uznemirila.
S druge strane, bila je srećna zato što je takva. To je značilo da je živa, da ume da voli, da daje sebe do poslednjeg atoma. Nažalost, u vezi sa Jovanom i Violetom bilo joj je potrebno mnogo godina da shvati da nisu vredne njene pažnje. Pogrešila je, pokušala je da se izvini, međutim, dočekana je ružnim podsmehom. Zato je rekla ono poslednje, pa je još jednom "utvrdila gradivo" za slučaj da Violeta poželi da njena bude poslednja.
Nije Sonja strepela za svoj brak. Ono što je bilo pre Brace, bilo je i prošlo, iživela je mladost, nije rasturila tuđi brak i sada je volela svog muža. Nije se udala na prevaru niti je muža "upecala" na dete, kako je zapravo bilo sa Violetom. Savijala je glavu pred svojim mužem, sve mu je opraštala zato što nije imala kud da se vrati. Violeta je bila podla, svoje komplekse lečila je drugom vrstom kompleksa, ujedala je one koji su svih tih godina bili uz nju. Uostalom, da je bila imalo pametna, ne bi kazala da se slatko smejala glupostima. Čijim glupostima? Svojim, naravno, zato što nije ni želela ni smela da se suoči sa pravim prijateljima niti sa istinom.

Eto, to je Sonja želela da joj kaže ali nije bilo prilike. Svaka od tri žene nastavila je svojim putem, bez zajedničkih proslava dečijih rođendana i popodnevne kafice, čak i bez pozdrava u prolazu iako su se sretale svakog dana.
Sonja, Jovana i Violeta nekada su živele kao jedna duša, a danas su samo stranci u istom gradu.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #64

23. Nov 2010, 23:13:03

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Njena tužna sudbina

Svetlana je bila lepa i izuzetno imućna. Uprkos ogromnoj razlici u imovnom stanju, bile smo veoma bliske. Svetlana je, neplanirano, ostala u drugom stanju i rodila je kćerku o kojoj smo zajedno brinule do trenutka kada je ona, nažalost, nastradala u saobraćajnoj nesreći. Na samrti me je zamolila da joj ispunim jedinu želju i saznam da li ju je ijedan od muškaraca, sa kojima je bila u vezi, iskreno voleo.

Svetlana i ja bile smo od detinjstva najbolje drugarice a to drugarstvo nastavilo se i u srednjoj školi. Potom je ona otišla da studira u Beograd a ja sam ostala u našem gradu. Ređe smo se viđale ali smo ostale dobre prijateljice.

Svetlana je bila veoma lepa i... veoma bogata. Bila je jedino dete svojih roditelja a ni sestre njenog oca ni braća njene majke nisu imali potomke pa ih je sve nasledila.
Uprkos ogromnoj razlici u imovnom stanju, bile smo veoma bliske. Živela sam mirnim, provincijalnim životom srednjoškolske profesorke, koji mi je potpuno odgovarao. Povremeno sam se upuštala u kratkotrajne i, uglavnom, beznačajne veze sa muškarcima koje mi nisu mnogo značili i, kada sad razmišljam o tome, sigurna sam da je to bilo obostrano.
Međutim, kao i sve mlade žene, čeznula sam da sretnem Gospodina Pravog, muškarca u koga bih se zaljubila i koji bi me beskrajno voleo. I bila sam bolno svesna činjenice da je doba prinčeva na belim konjima odavno prošlo...

Ipak, nije me zaobišlo ljubavno ludilo. Samo jednom sam se zaista zaljubila u mladića za koga mi se činilo da je "čovek mojih snova" ali se kasnije ispostavilo da me je sve vreme varao. Zato sam prekinula tu vezu mada mi je bilo veoma teško. Posle mnogih noći provedenih u suzama zaklela sam se da se nikada više neću zaljubiti, da nikada više nijednom muškarcu neću pokloniti svoju ljubav. To nikako nije značilo da ću se potpuno lišiti muškog društva, flertovanja, zajedničkih izlazaka i svega što uz to ide, ali prave i iskrene ljubavi tu nije bilo.

Božiji dar

Svetlanin život se u tom pogledu potpuno razlikovao od mog. Upadala je iz veze u vezu, kretala se u najvišim krugovima, oko nje su obletali udvarači, i činilo mi se, bar po onome što mi je pričala, da se u tom vrtlogu ljubavi i strasti poprilično dobro snalazi.
Jednom prilikom primetila sam da je znatno mršavija i delovala mi je zabrinuto. Ona, koja je uvek bila vedra, puna optimizma i pozitivne energije, sada je izgledala slomljeno, lice joj je bilo bledo a pogled neusredsređen, kao da je muče teške misli.
- O čemu se radi, Svetlana? - upitala sam je.
Kao i uvek, prema meni je bila iskrena i, jasno i bez uvijanja, objasnila mi je razlog svog nemira.
- Trudna sam, Ljubice.
- Bože moj, zar je to razlog za toliku nervozu i zabrinutost? - uzviknula sam. - U čemu je nevolja? Otac deteta neće da se oženi tobom? Neće da prizna dete jer je već oženjen? Bilo kako bilo, ne smatram da je to nerešiv problem. Ko je srećni tata?
- Nije tako jednostavno, Ljubice! - uzdahnula je bledo se osmehnuvši. - Tata uopšte nije srećan, poginuo je pre mesec dana.
Uozbiljila sam se shvativši da je situacija u kojoj je moja najbolja prijateljica komplikovanija nego što sam mislila.
- Da li si ga volela? - upitala sam.
- Iskreno govoreći, više to ni sama ne znam! - odgovorila je slegnuvši ramenima.
- Čekaj, Svetlana! - zamolila sam je. - Čini mi se da je sada najvažnije sledeće: da li želiš ili ne želiš to dete. Od toga sve zavisi.
- Želim ga, Ljubice! - odgovorila je bez kolebanja. - Želim ga više od svega na svetu!
Po njenom licu videla sam da je iskrena. Uostalom, bile smo najbolje prijateljice i nikada nismo lagale jedna drugu.
- Imaću devojčicu - nastavila je. - Već sam joj dala ime. Zvaće se Božana jer će za mene biti pravi božji dar.
Znala sam da odgajanje deteta Svetlani neće predstavljati problem što se tiče finansija. Bila je lepa, mlada, obrazovana i veoma, veoma imućna. Stekli su se svi preduslovi da sama podiže dete i da kasnije izabere muškarca za koga će se udati. Nimalo nisam sumnjala u to da bi takva "lista čekanja" bila podugačka.
Svetlana je prestala da radi, morala je da čuva trudnoću. Postala je preterano nervozna i provodila sam svaki vikend sa njom tešeći je i pomažući joj da prebrodi te teške trenutke.
Neprestano joj je bilo muka, povraćala je, malo je jela, nije podnosila ni vrućinu ni hladnoću... Brinula sam o njoj kao da mi je rođena sestra a ona je umela to da ceni.
Ponosne na „našu kćerkicu"
Teško se porodila. U jednom trenutku život joj je bio u opasnosti, ali se, na sreću, sve dobro završilo. Rodila je zdravu plavokosu devojčicu i to malo, nežno, bespomoćno biće od početka smo u šali nazivale "našom kćerkicom".

Vratila sam se u svoj grad ali sam ostala u stalnoj vezi sa Svetlanom. Nas dve i njena devojčica zajedno smo provodile vikende, letovale smo i zimovale, a Božana se veoma vezala za mene, kao da je moja.
Od tada je prošlo devet godina. Božana je pohađala osnovnu školu, bila je preslatka i odlično je učila. Već je počela da osvaja nagrade na školskim takmičenjima i nas dve bile smo na nju veoma ponosne.
Ni Svetlana ni ja nismo se udale. Dok sam ja izbegavala brak zbog nesrećne mladalačke ljubavi koju nikada nisam prebolela, Svetlana to nije učinila iz drugih razloga. Bila je temperamentna mlada žena izuzetne lepote i mnogi muškarci želeli su da se njome ožene, međutim, Svetlana je bila nestalna i izbegavala je duže veze. Kao da su sva njena osećanja bila rezervisana za kćerku i za prijateljstvo sa mnom...
U stvari, mislim da je suština bila u nečemu drugom: Svetlana nikada nije našla pravog muškarca, nekoga ko bi joj sasvim odgovarao, a nije bila spremna na kompromise. Pored toga, nikada nije bila potpuno sigurna u iskrenost osećanja koja su ti muškarci gajili prema njoj.
- Ne bih se usudila da bilo koga od njih priključim na poligraf jer sam sigurna da bih se razočarala - rekla je. - Pa, dobro, kad je tako, uzajamno se lažemo i lepo nam je...
- Govoriš gluposti! - pobunila sam se. - Lepa si, bogata...
- Upravo o tome se radi, Ljubice! - prekinula me je. - Niko me ne voli zbog mene, svi vide moj novac. Zar da se za takvoga udam? Priznaj da sam u pravu!
Neodređeno sam se osmehnula slegnuvši ramenima, nisam želela da se izjašnjavam o tako delikatnom problemu.

Saobraćajna nesreća

Jednoga dana došla sam, kao i obično, kod Svetlane i Božane u Beograd. Posle posete zoološkom vrtu i luna-parku, uveče smo otišle na večeru u restoran van grada. Kada smo krenule natrag, Božana je zamolila da se vozi sa mnom, u mom automobilu, jer me se zaželela a uskoro je trebalo da krenem kući.
Svetlana, naravno, nije imala ništa protiv, vozila svoj "ford" ispred nas. Deset minuta kasnije veliki kamion koji nam je išao u susret iz nepoznatog razloga skrenuo je na levu stranu naletevši na Svetlanin "ford". Sudar je bio strašan. Da nisam trenutno reagovala pritisnuvši kočnicu i skrenuvši sa puta, nastradale bismo i Božana i ja. Ovako smo prošle bez ijedne ogrebotine.
Svetlana nije bila te sreće... teško je povređena. Ni danas ne mogu da shvatim kako sam uspela da je izvučem iz smrskanog automobila, da pozovem Hitnu pomoć i obavim sve ono što je neophodno u takvim situacijama.
Preneli su je u bolnicu i tri dana je lebdela između života i smrti. Bila je pri svesti i na trenutke veoma lucidna iako je znala da će umreti. Bila je pribrana, pomirila se sa sudbinom i više se ničemu nije nadala.
Naravno da sam ta tri dana neprestano bila uz nju. Pred smrt me je zamolila da joj ispunim poslednju želju. Ispričala mi je da je, otkako se Božana rodila, bila u vezi sa petoricom muškaraca. Ni za jednog nije bila sigurna da je iskreno voli i zato se nije udala, a želela je da ih posle njene smrti pronađem i da im kažem da je poslednjih godina nerazumno trošila, da je umrla u siromaštvu i bedi, i da svakog od njih pitam da li bi usvojio njenu kćerku, malu Božanu koja je sada ostala siroče, i bez roditelja i bez sredstava za život.
To je bila Svetlanina poslednja želja i obećala sam joj da ću je ispuniti.
Izdahnula je uverena da ju je čovek koji potvrdno odgovori zaista iskreno voleo. Svetlana je celog života bila romantični idealista...

Moje „putešestvije"

Prvi na listi bio je neki vlasnik prodavnice automobila. Primio me je ljubazno ali, kada sam mu biranim rečima saopštila da je Svetlana umrla u siromaštvu direktno ga upitavši da li bi usvojio njenu kćerku, činilo se kao da će svakog trenutka dobiti infarkt. Međutim, i dalje je bio veoma ljubazan, vest o Svetlaninoj smrti očigledno ga je potresla, ali mi je na kraju objasnio da se u međuvremenu oženio, da njegova žena, naravno, ne zna za njegovu i Svetlaninu veliku ljubav i da uskoro očekuje treće dete. Ipak je ponudio izvesnu sumu novca da pomogne maloj Božani pravdajući se time da je to najviše što može da učini.
Drugi je bio zgodni četrdesetogodišnjak. Nije se oženio i učinilo mi se da je iskreno ožalošćen vešću o Svetlaninoj smrti. Čak je zatražio od mene da mu ispričam detalje saobraćajne nesreće u kojoj je nastradala. Ali, kada sam mu saopštila Svetlaninu poslednju želju, prebledeo je uhvativši se šakama za naslon stolice, kao da se plaši da će se onesvestiti. Iskreno mi je rekao da se upravo priprema za ženidbu postarijom bogatašicom, udovicom koja mu je svojim novcem omogućila da spase firmu od propasti.
- Dakle, gospođo, shvatićete... Nemoguće je da svojoj budućoj ženi, koja ima troje dece, spomenem mogućnost usvajanja kćerke svoje bivše devojke, devojčice koja nije moja... Razumete u kakvoj sam situaciji...

Razumela sam i otišla.

Treći muškarac sa Svetlanine liste bio je poprilično mlad. Primio me je u salonu firme u kojoj je radio kao stručnjak za advertajzing a kada je čuo da je Svetlana mrtva, postavio mi je samo jedno pitanje:
- Šta će sada biti s njenom devojčicom?
- Zbog Božane sam i došla - odgovorila sam. - Pre nego što je umrla Svetlana mi je pričala o velikoj ljubavi između vas dvoje i zamolila me je da vas potražim i da vas pitam da li biste pristali da usvojite njenu kćerku. U protivnom, siroto dete će do punoletstva morati da ostane u nekom sirotištu...
- Nema problema! - impulsivno je odgovorio taj mladi, elegantno odeveni čovek. - Biću presrećan da se brinem o Božani i da je prihvatim kao svoju kćerku mada ona to nije. Znate, veoma sam želeo da se oženim Svetlanom ali je ona uvek govorila da sam isuviše mlad i da treba da se posvetim poslu i karijeri...
- Da li vam je poznato da je poslednjih godina Svetlana potrošila svu svoju imovinu? Njena kćerka nije nasledila ništa osim majčinih dugova... Nadam se da to neće promeniti vašu odluku? - rekla sam gledajući ga pravo u oči.
Na licu mog sagovorika prvo je pojavio izraz teško kontrolisanog besa a odmah zatim i izraz dubokog razočarenja.
- Zašto mi to odmah niste rekli? - grubo je upitao. - Još uvek malo zarađujem, jedva imam dovoljno i za sebe i nikako ne bih mogao da izdržavam devojčicu...

Gubila sam nadu

Nije se stideo on, postidela sam se ja. Okrenula sam se i izašla bez pozdrava. Čovek je očigledno bio hladni račundžija koga je interesovao samo Svetlanin novac. Počela sam da pomišljam da je moja najbolja prijateljica bila u pravu kad mi je govorila da je nijedan muškarac nije ozbiljno, istinski voleo, nego da je sve njih zanimali samo njena nesvakidašnja, vanserijska lepota i njen novac.
Četvrtom muškarcu bilo je oko četrdeset pet godina. Nije bio fizički privlačan, najbolje godine očigledno su već bile iza njega. Njegove oči, iza debelih stakala naočara, bile su izuzetno blage. Posetila sam ga u skromnoj, ali čistoj i lepo uređenoj, kući na periferiji a kada sam mu saopštila da je Svetlana umrla, rasplakao se kao dete.
- Bila je divna žena, divna osoba... - zamuckujući je počeo kada se pribrao. - Znate... Ja sam je uvek voleo mada se nikad nisam usudio da joj to kažem... Bilo mi je dovoljno to što mi je verovala, njeno prijateljstvo, druženje sa njom... Ispovedala mi se, pričala mi je sve o sebi, nazivala me je "jedinim čvrstim osloncem u njenom promašenom životu"... Slušao sam njene tužne ispovesti mada mi je ponekad to bilo veoma teško... Ne mogu da verujem da je više nema, da je nikada više neću sresti, da neću videti njen blistavi, zanosni osmeh niti sjaj njenih divnih, setnih očiju... Sirota, draga, Svetlana...
Ne znam kako, ali osetila sam u glasu tog slomljenog čoveka iskrena osećanja.
- Sada je tu Božana, gospodine Zdravko... - tiho sam nastavila. - Vi možda ne znate, ali Svetlana je umrla ne ostavivši ništa od imovine...
Prekinuo me je ne dozvolivši da završim.
- Ali, molim vas! Ne zarađujem mnogo ali sve što imam podeliću sa malom Božanom... Nekako ćemo se snaći, radiću honorarno, subotom i nedeljom, zaradiću! Svetlanina kćerka ne može da ostane na ulici, ne može otići u sirotište... Biće dovoljno za nas dvoje, biću joj otac, brinuću o njoj. Oduvek sam želeo kćerku... Voleću je kao što sam iskreno voleo njenu nesrećnu majku... Zaželeo sam se Božane, dugo je nisam video a znam da mi je ona veoma naklonjena. Znate, Svetlana je često izlazila i ostavljala je devojčicu kod mene, a nas dvoje smo se zbližili. Vodio sam je na pecanje i u vožnju čamcem, zatim u bioskop, u dečje pozorište... Za mene su to bili divni dani... Kada smo se rastajali, uvek mi je govorila da jedva čeka da ponovo dođe kod mene...

Opet se rasplakao.

Pružila sam ruku preko stola dodirnuvši njegovu šaku. Podigao je glavu i pogledao me zamagljenim pogledom, očima punim suza.
Priznala sam mu da je priča o tome da je Svetlana za života potrošila svu svoju ogromnu imovinu izmišljena.
- Ali, meni je to svejedno, gospođice! - uzviknuo je. - Nije važan novac, važna je mala Božana, njena budućnost, a najvažnija je ljubav!
Božana je najzad pronašla tatu kakvog je mogla da poželi. Istovremeno je našla i mamu jer sam se udala za Zdravka i nikada se zbog toga nisam pokajala.
Naučila sam ga da me voli a da istovremeno nikada ne zaboravi Svetlanu, isto kao što je ni ja nikada neću zaboraviti. Božana je naše dete, ona je zdrava, vesela devojčica a Zdravko i ja se trudimo da joj obezbedimo bezbrižno detinjstvo i mladost, da bude srećna u životu.
Mnogo srećnija nego što je bila njena mama.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #65

23. Nov 2010, 23:14:28

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Bajka na moj način

Napunila sam 27 godina kada sam se prvi put zapitala da li će me ikada bilo ko zavoleti. Doživela sam nekoliko ljubavnih brodoloma posle čega sam se ugojila, zapustila i povukla u sebe. A onda mi se dogodilo nešto nestvarno...

- Neka ovaj zalog, neka ovaj zalog... kaže za koga će se udati ili koga će oženiti kad odraste - rekao je Voja promešavši u ruci papiriće sa našim imenima. Svoje plave okice usmerio je na mene, na šta su se moji obrazi zažarili. Eh, kad bi izvukao mene ili sebe, pa da i ostala deca znaju da je on moja simpatija, a ja njegova...
- Nemanja - pisalo je na papiru koji je izvukao. On će izabrati Radmilu ili Tanju, mislila sam priželjkujući sledeći krug.
- Tijana - pokazao je Nemanja prstom u mene dok su se ostali smejuljili. Frknula sam od besa. Taj debeljko će moći iz desetog reda da me gleda na modnoj pisti za deset-petneast godina, verovala sam. A on sada kaže da ću se udati za njega. Ma nemoj!
- Neka je poljubi, neka je poljubi - klicala su deca jer su tako nalagala pravila, ali ovoga puta nisam nameravala da ih poštujem. Bucmasto Nemanjino lice bilo je tik uz moje kad sam dala petama vetra. Ne hajući za to što ću biti predmet zezanja sledećeg puta, pobegla sam koliko me noge nose. Kod kuće nisam imala šta da radim pa sam stala pred ogledalo uzevši maminu šminku. Obula sam štikle i, na improvizovanoj pisti koju je činila tepih-staza, zamišljala sam sebe u punom sjaju, Voju u prvom, a Nemanju u poslednjam redu.

Život me je odveo u drugom smeru

Prošle su od tada godine, nakupila sam ih dovoljno da budem manekenka, ali nemam takve predispozicije, pomislila sam dok sam se spremala za izlazak nervoznim pokretom maskare napravivši mrlju kao tod davnog popodneva pre mnogo godina. To mi je prizvalo uspomene... Život me je odveo u drugom smeru, ali uspomene na detinjstvo nisu izbledele. Tu društvenu igru nikada više nisam igrala niti sam videla svetla modne piste, ni Voju, ni Nemanju u publici. Nasmejala sam se sebi. Baš sad sam u godinama kad se ozbiljno razmišlja o udaji. Bilo bi dobro kad bi sve bilo lako kao u našim zalozima. Ma ne, ni tamo ništa nije bilo lako, opet sam se nasmejala. I tamo me nije izvukao onaj koga sam htela. I u životu je bilo tako. Za svojih 27 godina još na vidiku nije bilo Gospodina Pravog. Nije moja figura bila manekenska, ali izgledala sam sasvim pristojno. Nisam pristajala na jednovečernje varijante kojima su mladi masovno, u nedostatku prave ljubavi, pribegavali, pa je možda "u tom grmu ležao zec". Možda bih mogla ponekad da pokušam sa nekim... Baš te večeri, dok sam spremna čekala zvuk automobilske sirene, odlučila sam da dam šansu prvom koji mi se dopadne. Ko zna šta će se iz toga izroditi, pomislila sam željna ljubavi i pažnje.
Jelena i Anja ubrzo su stigle u krenule smo u noćni provod. I ovog puta bilo je momaka oko nas pa, iako nisu bili kao iz snova, odlučila sam da ih ne otpisujem unapred. Zapričala sam se sa Jovanom, dečkom koga sam te večeri upoznala. Zapravo, sve više mi je dopiralo do mozga da je on interesantan. Kada sam se malo više udubila, shvatila sam da zaista ima "ono nešto". Pričao mi je da živi u Beču, a trenutno je na odmoru.
- Ovde u gradu imam kuću, pa koristim svaku priliku da dođem.
Kako mi je iz minuta u minut bilo sve zanimljivije, s obzirom na prethodnu izjavu, nisam se dvoumila kada je pokušao da me poljubi. Možda se iz ovoga izrodi zgodna romansa, pomislila sam. Odvezao me je kući i bio sav po "pravilima službe". Nije bio preterano navalentan, uzeo je broj mog telefona na odlasku i lepo me je poljubio. Sve to bilo je dovoljno da uzletim na sedmo nebo. Već sam kovala planove o njegovim dolascima i mojim odlascima njemu, uzimajući u obzir posao i godišnje odmore.
- Ništa ne fali vezama na daljinu - rekla sam devojkama narednog dana.
- Brojni su razlozi zbog kojih dvoje može da raskine vezu, daljina uopšte ne mora da bude faktor razdvajanja - složile smo se.

Bezbroj teorija

Teška srca odvojila sam se od Jovana kad mi je rekao da odlazi. Prelepi su bili dani iza nas da bi mi bilo svejedno što ga skoro neću videti. Ipak, umirili su me telefonski aparat, internet i ostala sredstva komunikacije. Samo sam čekala da se oglase...
Međutim, to se nije desilo. Nikada. Zvonio je telefon, ali sa druge strane nije se čuo Jovanov glas. Nisam mogla da verujem da mu deset dana koje smo proveli zajedno ništa ne znače. Razvila sam bezbroj teorija o tome šta je moglo da ga spreči da se javi. Možda je izgubio broj, ali sasvim sigurno ima broj mobilnog i mejl-adresu. Možda me je zvao pa me nije bilo kod kuće. Ma, ne, uvek je neko bio kući. Možda hoće da me iznenadi dolaskom... Možda, možda...
- Ima on u Beču ili ženi ili devojku - rekla je surovo realna Anja. Plakala sam kao dete, a one su me tešile. Tim suzama priznala sam i sebi istinu koje sam postala bolno svesna.
Zar baš meni da se desi takav peh, mislila sam. Baš sads kada sam odlučila da nekome otvorim srce, prvi kojem sam dala šansu zgazio ga je kao da ga je našao na putu.
Drugarice su me brojnim aktivnostima udaljile od razočarenja koje sam doživela. Ubrzo sam shvatila da nisu svi muškarci isti i da je zaista slučajnost što se baš meni "desio" Jovan. Nisam pokleknula, već sam optimistički prionula na traženje nekog boljeg. Ivan je bio faca u kafiću u koji smo izlazile, sve su gledale u njega, ali je on nekim slučajem izabrao mene.
- Upotrebiću otrcani fazon, ali... Zašto dama sedi sama? - obratio mi se dok sam za šankom odmarala visokim štiklama izmorene pete.
- Dama se - namerno sam naglasila - umorila.
Kada se nagnuo da čuje šta pričam, jer je buka bila nesnosna, laktom je srušio paklicu cigareta sa šanka. Videla sam gde je odletela, pa sam mu pokazala rukom. Nagnuo se, dohvatio je, a onda me je nasmejao:
- Dobar ti je bio fazon da me pošalješ da ti podvirim pod suknju.
- Ma, ne... - od srca sam se nasmejala. - Da sam htela da mi viriš pod suknju, popela bih se na šank. Da samo znaš kako dobro plešem - i ja sam se šalila. Kažu da se osobe sličnog senzibiliteta za humor prepoznaju, pa sam se bez zadrške šalila. - Uostalom, trenutno na sebi imam dobre stare "bubrežanke", pa se sasvim sigurno ne bi oduševio...
Usred šala na granici dobrog ukusa, nešto među nama je "kliknulo" i ostatak večeri nismo se razdvajali. Videle su devojke koje su ga gutale pogledom da on ljubi baš mene, ali ih to nije omelo, i dalje su mu namigivale i mahale. Za to vreme njegove nemirne ruke istraživale su donji deo mojih leđa. Veče je bilo sjajno, međutim, iznenadila sam se što Ivan nije tražio moj broj telefona, nego me je pozvao da se i sutra vidimo na istom mestu.
- To mu dođe na isto - analizirala je Jelena, a ja sam se nadala da je tako.

Odlučila sam da nešto preduzmem

I, zaista, baš onako kako sam priželjkivala, Ivan me je čekao sledeće večeri na istom mestu. Taktično sam malo zakasnila ali me je čekalo moje mesto u njegovom naručju. I ovoga puta smo se šalili, smejali i ljubili, a ja sam rasla kao kvasac naočigled "zagorelih" devojaka kakva sam doskora i ja bila.
Međutim, iako sam se nadala da će ovoga puta sigurno tražiti broj mog telefona, veče smo završili sa nekoliko poljubaca i predložio je da se vidimo sledećeg vikenda. Na istom mestu, u isto vreme. Isti je bio i moj odgovor. Ipak mu nisam odolela.
Situacija se "u dlaku" ponovila i narednog petka i subote. Ništa mi nije bilo jasno. Očigledno je bilo da je Ivan zainteresovan za mene, ali izgleda nedovoljno da bi se družio sa mnom van zadimljenog prostora, bez glasne muzike i stotinak ljudi oko nas. Ipak, teško je bilo reći "ne" onim senzualnim usnama, odbiti poziv na ples u tim sigurnim rukama...
"Krčag ide na vodu dok se ne razbije", kaže stara narodna poslovica, a ja sam to materijalizovala u pravom smislu te reči.
Pojavila sam se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu, ali moj dragi je već nekoj šaputao na uho. Slatke reči i šale u njegovom maniru, rekla bih, jer se smejala "punim ustima" zavodljivo zabacujući glavu i nudeći usne na poljubac. Za to vreme stajala sam neprimećena u uglu. Onda sam, pre nego što je stvar postala ozbiljna, odlučila da, za promenu, nešto preduzmem. Zašto da pustim da druga, nametljivija i napadnija od mene, zauzme moje mesto? Stala sam sa drugaricama čekajući da budem primećena. Zanimljivije su, izgleda, Ivanu bile njene oči od okoline, pa nije podizao pogled sa njih. Zato sam se poslužila krajnjom metodom, očajničkom, ispostaviće se. Dok joj je usredseređeno nešto pričao, lagano sam ga kucnula po ramenu. Okrenuo se, široko mi se osmehnuo, pa me je poljubio. Upalilo je, pomislila sam. Mali taktički potez i - stvar je rešena. Ponovo mi se posvetio, ponovo smo postojali samo nas dvoje, sve do trenutka kad sam se okrenula Anji da joj nešto kažem. Sekund kasnije moj dragi je opet prisno razgovarao sa onom devojkom. I ne znam šta bih učinila da je trenutak kasnije nije poljubio. Tad sam rekla sebi: sačuvaj bar malo dostojanstva i - idi kući. Shvatila sam da je on vladar tog prostora, čovek koji zavođenjem jedne, pa druge, obeležava svoju teritoriju i tu se oseća najsigurnije. Tim porazom izgubila sam sigurnost u sebe. Da, kažem porazom, jer je Ivan uživao u dvoboju devojaka, osećao se snažnijim kad bi video ljubomoru u očima one kojoj tog trenutka nije posvećen.

Trebam lli da odustanem od ljubavi

Iako je moje srce već bilo okrnjeno prethodnim neuspehom, ovaj sam podnela mnogo lakše, bolje reći racionalnije. Ipak, nisam mogla da se ne zapitam: zar sam tako nezanimljiva da niko nije za mene zainteresovan duže od... Moja sigurnost se svakim novim "nogiranjem" topila kao led u vrelom čaju. U nekim trenucima pitala sam se da li treba da odustanem od potrage za ljubavlju.
- Možda postoje ljudi koji nisu rođeni da dožive ljubav - jadikovala sam devojkama.
- Ma, daj, ako tako razmišljaš, sigurno je nećeš naći - tešile su me iznenađene lošom srećom koja me je pratila.
Čak sam pomislila da dečka tražim na pogrešnom mestu, pa da mi se zato ne da... Zato mi je bilo prijatno iznenađenje činjenica da se nepoznati dečko zainteresovao za mene, a da me nije prethodno sreo u večernjem izlasku. Anja mi je pričala: neki njen bivši komšija, a moj sadašnji, primetio me je u naselju. Slatka sam, prirodna, rekao je. Pitao ju je gde idem na fitnes jer me viđa u super izdanju, sa kačketom i rancem na leđima. Sviđao mu se i moj poslovni stil... Bila sam baš razdragana kad mi je to ispričala. Očigledno je da me taj Čeda dugo gleda, a to znači da nije kratkoročno zainteresovan za mene.
- Dobar je dečko bio dok smo se družili - obradovala me je Anja. - Ipak, moraćeš sama da proveriš kakav je sada.
Primećuje detalje, to mi se dopada. Nije napadan čim me je toliko gledao pre nego što je odlučio da preduzme konkretne korake. Htela sam da izbegnem ono ukleto mesto za upoznavanje, a kako je Čeda predložio večeru, pristala sam odmah.
Veče je bilo veoma prijatno. Letnja bašta i sto za nas četvoro, pozvao je i moje prijateljice. Treća sreća, pomislila sam kad sam videla Čedu i njegove uglađene manire. Izmicao mi je stolicu kad bih ustala, pratio me je do toaleta i dolivao polupraznu čašu. Iako sam sebi obećala da ću biti opreznija, do kraja večere znala sam da mi se mnogo sviđa. Nije bio lepotan kao Jovan, niti je bio duhovit kao Ivan, ali su kod njega te osobine bile izbalansirane, baš onako kako se meni sviđalo. Možda sam grešila što sam birala upadljive, glasne tipove. Mojoj duši bio je potreban tih, miran tip poput Čede.
Kada smo se pozdravljali ispred restorana, ponudio se kavaljerski da me odveze kući, što su devojke odobrile. Sela sam na suvozačevo mesto nervozno se raspričavši kada smo krenuli. I njega je valjda stigla nervoza, odjednom nije znao šta da mi kaže kad je "knjiga spala na dva slova", pa je ćutao.
Semafori su ostajali za nama, jedan po jedan, dok nismo naišli na crveno svetlo na jednoj raskrsnici. Čeda je zaustavio automobil, nasmešio mi se, onda se nagnuo da me poljubi i, na moje zaprepašćenje, nasrnuo je na mene. Kao rukom odneti nestali su maniri, kavaljersko ponašanje i onaj mirni, tihi momak ustupio je mesto nasrtljivcu. Ruke su mu se rezletele svuda po meni, dok je jezikom slinio po mom vratu. Što sam jače mogla, odgurnula sam ga. Pogledao me je iznenađeno.
- Molim te da me odvezeš kući - rekla sam.
- Jesi li sigurna? - upitao je čudeći se što mi se nije svideo njegov napad bez najave.
- Da, sada jesam - rekla sam u trenutku postavši nezainteresovana za njega.

Neočekivani susret

To razočarenje definitivno me je dotuklo. Nisam se više pitala da li mi je suđena ljubav, bilo je jasno da nije. Pala sam u depresiju, večeri sam provodila uz knjigu i slatkiše koji su postali moji najbolji prijatelji. Ako sam od knjige imala koristi, od slatkiša nisam jer su kilogrami munjevitom brzinom počeli da se talože na mojim kukovima. Nije mi to, međutim, smetalo. Shvatila sam da moram da naučim da volim sebe, a da ljubav ne tražim na pogrešnim adresama.
Dok sam bila u pohodu na slatkiše jednog popodneva, neko je dozvao moje ime u supermarketu. Okrenula sam se i kad sam videla visokog, atletski građenog dečka savršenog osmeha, pomislivši da je pogrešio, okrenula sam glavu.
- Tijana! - prišao mi je. - Nemanja, sećaš li me se? - upitao je i istog trena u mislima sam se vratila u dane detinjstva. Nisam mogla da poverujem da preda mnom stoji onaj debeljko od koga sam pobegla u igri zaloga. Iznenada sam se postidela svog izgleda.
- Sada ti treba da pobegneš od mene - rekla sam, a on me je srdačno zagrlio.
- Nemaš pojma koliko mi je drago što te vidim. Zašto bih pobegao? Hoćemo li na kafu?
Pristala sam.
- Zapravo, učinila si mi uslugu onog dana kad si pobegla od mene. Tada sam čvrsto rešio da smršam i, kao što vidiš, uspeo sam.
- Zato sam ja nabacila poneki kilogram...
- Lepo ti stoji - uputio mi je kompliment a ja sam pocrvenela.
Neko vreme nije bio u zemlji, zato se nismo viđali svih ovih godina, pričao je. A inače je baš hteo da me vidi.
- Zaista? - čudila sam se jer sam se ja njega setila tek one večeri kada je počeo sunovrat mog ljubavnog života.
- Nećeš verovati, ali pola svog života zaljubljen sam u tebe.
Mislila sam da se šali. Zato nisam tog puta htela da mu dam broj telefona, sledećeg nisam dozvolila da me poljubi, a u moju sobu zavirio je tek kada sam se uverila da mi je govorio istinu. Danas, tri godine kasnije, Nemanja i ja pripremamo se za venčanje, a meni je život još jednom pokazao da nikada ne treba reći nikad. Srećnije od mene samo su moje deveruše.
- Vidiš da ti je suđena ljubav - kazala mi je Jelena kada smo pre neki dan krenule u potragu za mojom venčanicom.
- U stvari, "desila" ti se bajka - dodala je Anja zamišljeno. - Tri konja, pa princ, dobro si prošla - dodala je, na šta smo sve tri prasnule u smeh.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #66

23. Nov 2010, 23:15:57

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Prinčevi ipak postoje

Nisam verovala u bajke, pogotovo ne u princa na belom konju. Dugo sam se zabavljala sa Vedranom, drugom iz školske klupe. Ta moja "logična" veza počela je da puca po šavovima onog trenutka kada smo završili srednju školu. I upravo kada je Vedran rešio da me ostavi jer se zaljubio u drugu devojku, u moj život je, potpuno nečekivano, ušetao momak sa kojim i danas, posle pet godina, živim pravu pravcatu bajku.

Nikada nisam maštala o "princu na belom konju", koji će jednog dana nenajavljen banuti u moj život i odvesti me na početak bajke u kojoj ćemo zauvek biti zaljubljeni i srećni. Zaista nisam. Jedino što sam od takve scene jasno mogla da zamislim bio je konj.
Ali, kako mene život obično demantuje, nije bilo čudno to što je posle nekoliko mojih bezuspešnih veza, jedan pravi muškarac učinio da se osećam kao princeza.

Posle bezbroj domaćih zadataka koje smo Vedran, moj drug iz školske klupe, i ja uradili, dopisivanja na časovima, deljenja užine i cigareta u školskom dvorištu, logično je bilo da počnemo da se zabavljamo.
Sad se tačno ne sećam da li smo se poljubili ili smo se jednostavno dogovorili da bismo druženje mogli da produžimo i na vreme van škole. Ne mogu da kažem da sam ga volela, ali mi je svakako bio drag. S druge strane, on je delovao zatreskano u mene i, da budem sasvim iskrena, taj osećaj mi se sviđao. Kada su moji roditelji saznali za našu vezu, malo je reći da su bili oduševljeni.
- Kako je to lepo - cvrkutala je moja mama - slatki, mladi i zaljubljeni. On je baš dobar dečko, svi ga hvale. Je l' znaš, Milivoje - obraćala se mom tati - da su kada sam poslednji put bila na roditeljskom sastanku, samo Miličinog dečka hvalili?
- Sad znam - rekao je tata.
- Naravno - nastavila je mama - ozbiljan dečko, bavi se sportom, ne puši, ne pije. A rekla sam ti, hajde kaži, jesam li ti rekla kako mu se oči cakle dok te gleda?
- Jesi, rekla si - potvrdila sam.
- Pa, tebi sve treba reći jer ništa ne primećuješ.
- Kako ne primećujem? Rekla sam ti da se zabavljamo. To je, valjda, rezultat onoga što sam primetila.

Prvi put odvojeni

Mojoj mami neke stvari nije vredelo objašnjavati jer ih je ona uvek tumačila na svoj način. Njen sistem vrednovanja ljudi zasnivao se isključivo na proceni na "prvu loptu" i svoje emocije uvek je jasno izražavala. Za razliku od tate. Ali, bez obzira na njihove razlike, međusobne razmirice, slaganja i neslaganja, uspeli su da mi usade osećaj odgovornosti i obaveznog ostavljanja poruke u kojoj ih obaveštavam gde idem, sa kim i kad se vraćam. Toga sam se pridržavala odmalena.

Jedna od prvih stvari koje je Vedran saznao o mojoj porodici bilo je upravo to u vezi sa ostavljanjem poruka. Govorio je da mu je to simpatično mada sad znam da bi mu zbog mene moja porodica bila simpatična sve i da je bila najgora. Tada, zapravo, nisam razmišljala o tome. Jedina preokupacija bila mi je gde ćemo uveče da izađemo. Delili smo račune u kafićima, od poklona koje smo međusobno razmenili pamtim poljupce i zagrljaje. Nedelje su se nizale i, dok smo se okrenuli, stigli smo do prvog polugodišta završne godine. Predložio mi je da zajedno odemo na zimovanje na šta sam odgovorila:
- Nema šanse. Moji me neće pustiti.
Nije me dalje ubedjivao, rekao je da će mu tri nedelje bez mene na Kopaoniku biti kao kazna i da neće moći da uživa u "zimskim čarolijama". Svojoj majci nikada nisam rekla za taj njegov poziv zato što sam ubeđena da bi moje kofere spakovala i pre nego što bih joj rekla da mi se čini da Vedran pokušava da nađe zgodnu situaciju da me zaskoči. A ja, u stvari, nisam želela da probam seks, bar ne tih dana.
Tokom raspusta, dok je on učio da skija, sedela sam ispred TV-a. Odgledala sam sve moguće filmove i napamet sam naučila sve reklame. Pročitala sam i nekoliko knjiga u pauzama između dva njegova telefonska poziva kojih je ukupno bilo osam za tri nedelje raspusta.

Kada se konačno vratio, pozvao me je da izađemo. Otišli smo na staro mesto i naručili uobičajeno, on sok, ja kafu. Iako je sedeo na pola metra od mene, mogla sam da osetim da je u mislima kilometrima daleko od nas. U jednom trenutku rekao je da mora u toalet i udaljio se od stola. Kao što rekoh, nije da sam ga volela, ali nije mi bilo svejedno kada sam shvatila da vreba trenutak da me obavesti da je kraj. I taj odlazak do toaleta, znala sam, treba da mu pomogne da prikupi hrabrost da mi kaže.
- Ima li problema? - upitao me je nepoznati čovek koji je sedeo za susednim stolom.
- Nema - rekoh.
Nepoznati mi očito nije poverovao, ustao je i, nagnuvši mi se nad uvo, rekao:
- Viđao sam ja tebe ovde sa onim malim dripcem... Nešto nisi raspoložena. Ako treba da ga bijem, slobodno reci. Pa, neću dozvoliti da grlica kakva si ti pati zbog nekog kretena.
- Hvala vam - rekla sam - stvarno nema potrebe da bilo koga bijete. Sve je u najboljem redu.

Našao je drugu

Ne znam da li mi je nepoznati poverovao ali me je poslušao. Izašavši iz toaleta, Vedran je prišao stolu rekavši mi da je vreme da krenemo i da platim račun jer mu nije ni do čega.
Dok sam trčkarala za njim po ulici očekujući bar da me pogleda, pomislila sam da sam pogrešila što nepoznatom nisam dozvolila da ga propisno izdeveta.
- Vidi - rekao je najednom - ne možemo više ovako.
- Kako? - upitala sam.
- Pa, ovako, znaš na šta mislim...
- Znam... valjda... - promrmljala sam.
- E, dobro kad znaš. To mi je drago da ne moram da ti objašnjavam. Jesi li OK? Jesi... Ma, da, i onako sve ovo nije bilo ozbiljno. Zezali smo se dok smo se zezali...
- Slažem se - rekoh.
- Znao sam da nećeš praviti problem.
- Kako se zove? - pitala sam ga.
- Ko?
- Ta nova devojka...
- Otkud znaš... Ma, nije to što misliš... - objašnjavao je mlatarajući rukama, da bi naposletku ipak rekao: - ...Ljilja.
- Dobro - rekoh. - Samo sam to htela da čujem.
Nije mi bilo svejedno. Nisam znala šta ću sa sobom. Toliko sam bila navikla na Vedrana da mi je bilo nejasno šta ću raditi bez njega. Zamišljala sam ga u zagrljaju nepoznate devojke, kako je ljubi i mazi, i ta me je slika toliko iznervirala da sam gotovo zaplakala. "E, nećeš!", rekla sam sebi, "da si ga volela, pa da plačeš... Ali, dosadno ti je pa bi da oplakuješ sudbinu". I stvarno nisam, mada mi je, priznajem, bilo teže nego što sam očekivala. Do proleća, kada smo kao maturanti već imali nove obaveze i planove za upis na fakultet, skoro da sam opet bila ona stara.

Ponovni susret

Kroz maturu sam prošla glatko i, ponosna na sebe, sa neverovatnim samopouzdanjem, ušetala sam u lokal u kojem smo Vedran i ja poslednji put sedeli kao momak i devojka.
- Je l' slobodno?
- Molim? - odsutno sam rekla i tek tada pogledala čoveka koji mi se obratio.
- Pitao sam da li je slobodno ili još uvek čekaš onog dripca?
Nasmejala sam se dopustivši nepoznatom da mi se pridruži.
- I, da čujem, zašto si sama? - pitao je.
- Zato što me je dripac ostavio - rekla sam uz osmeh.
- Šteta...
- I ja to mislim, ali šta da radim. Zaljubio se u drugu.
- Ma, ne kažem da je šteta što te je ostavio, naprotiv, meni više odgovara, nego je šteta što nisi dozvolila da ga izmlatim.
- E, da znaš da si mi pao na pamet u momentu kad sam "popila šut-kartu".
- Ma, nije valjda?
- Jeste, majke mi...
- I, šta ćemo sad?
- Ništa. Bilo pa prošlo. Želim mu svu sreću.
- Nisam mislio na dripca, nego na tebe i mene.
- Na tebe i mene?!
- Da, zašto se čudiš?
- Pa, priznaćeš, malo je čudno...
Ne znam koliko bih se još čudila da u lokal u tom trenutku nije ušao Vedran. Zanemela sam.
- Ćao - rekao nam je oboma, a onda se nagnuo nad moje desno uvo i dodao: - Treba da popričam s tobom nasamo.
- Alo, čoveče, znaš li da se u društvu ne šapuće? Kako se to ponašaš?
Pogledala sam u svog novostečenog poznanika i kolenom sam ga ćušnula ispod stola dajući mu na znanje da "spusti loptu". Vedran je zastao gledajući čas u mene čas u nepoznatog.
- Izvinite, ne poznajem vas - rekao mu je Vedran. - Obratio sam se svojoj devojci.
- Bivšoj - dodala sam.
- Nadam se i budućoj - rekao je Vedran uzimajući me za ruku.
Pokušala sam da se otrgnem ali bezuspešno. Blenula sam u njega.
- E, batice - počeo je moj poznanik podižući se sa stolice - teško. Obraćaš se mojoj verenici, a ja baš ne volim da se svojata nešto što je moje!
Au, pomislila sam, ovaj je baš preterao.
- A od kada je ona tvoja verenica? - uskopistio se Vedran. - I ne znam otkud ti pravo da se mešaš u nešto što te se uopšte ne tiče.

Tuča zbog mene

To je bila poslednja kap. Prvo je poletela pepeljara sa stola... Htela sam da ih razvasim, ali nisam stigla. Jedan udarac bio je dovoljan da Vedran završi na podu.
- Ne mogu da verujem - rekla sam prekrivši oči rukama.
- Šta ne možeš da veruješ, lutko?
- Pa, ovo - pokazivala sam rukom na Vedrana. - Šta ti je ovo trebalo, brate mili?!
- Vidi, lutkice, kao prvo, ja ti nisam brat, a kao drugo, nemoj više da se petljaš sa dripcima da ne bih morao opet da prljam ruke - rekao je ozbiljno.
Vedran je, pridižući se polako sa poda, rekao da se izvinjava i, najbrže što je mogao, napustio je lokal.
- Izvini - rekoh - nisam sigurna da si me najbolje razumeo. Da li inače ovako redom mlatiš ljude koji ti se ne dopadaju ili ja pobuđujem agresiju u tebi?
- Nisam agresivan, lutkice, samo štitim ono što volim.
- Baš lepo - rekoh kiselo se osmehnuvši. - A sad, izvini, moram da krenem.
Iako je pošao da me isprati, rekla sam da to nije potrebno i da želim da budem malo "sama sa sobom". Nije navaljivao, samo je ljubazno zamolio da razmenimo brojeve telefona. Tek kada sam otvorila njegovu cedulju, saznala sam da se zove Stevan, a kad sam dovoljno odmakla od njega, pocepala sam je i bacila je u prvi šaht.
Sutradan me je Vedran pozvao telefonom.
- Izvini još jednom - govorio je promuklim glasom. - Nisam znao da si se verila. Nadam se da si dobro promislila pre nego što si se spetljala sa tim nasilnikom... Zaboravi da sam ti ovo poslednje rekao. Nazvao sam te da ti kažem da ti želim sreću.
U tom momentu oglasilo se zvono na ulaznim vratima i rekoh Vedranu da pričeka.
- Ti si Milica? - upitao me je nepoznati dečko.
- Da - rekoh zbunjeno.
- Ovo je za tebe - reče mladić predavši mi korpu belih ruža.
Vidi ti Vedrana, pomislila sam, prešao čovek na novu taktiku.
- Halo, Vedrane - rekoh uzimajući slušalicu. - Stvarno nije trebalo, ali hvala ti... Halo, halo...
Veza se prekinula. Nazvala sam ga ponovo.
- Veza se prekinula - rekoh. - Zovem da ti se zahvalim za ruže.
- Kakve ruže?!
- Pa... ove koje si mi poslao...
- Ne znam ni za kakve ruže, ali ti prijateljski ti savetujem da ih baciš pre nego što ih tvoj verenik vidi.
- Kakav verenik?
- Milice, hoćeš li, molim te, da prestaneš da se praviš blesava? Ne nameravam da zbog tamo nekog tvog tajnog obožavaoca opet popijem pesnicu, razumeš?
- Ali... - htela sam da mu kažem da nisam verena i da ne može da me prevari jer nikome osim njemu nisam rekla da su mi bele ruže omiljene. Štošta sam htela još da mu kažem, ali pošto mi je i drugi put spustio slušalicu, shvatila sam da nema smisla.

Ipak nije odustao

Kasno tog popodneva mama je ušla u moju sobu i donela koverat koji ju je zatekao u poštanskom sandučetu.
- Izgleda da ti je neko pisao - rekla je smešeći se. - Otvori odmah, možda je Vedran.
- Nema teorije - rekla sam i otvorila pismo.
- I? Je li on?
Nisam mogla da joj odgovorim, ali sam se nasmejala.
- A tako... - rekla je kao da joj je sve jasno. - Da li taj smeh znači da večeras nekud ideš?
- Izgleda.
- Nadam se da znaš šta radiš - dodala je.
Nisam htela da joj kažem, mada sam mogla: "Znaš, mama, to je jedan Stevan, tip koga sam dva puta u životu videla: prvi put kad me je pitao da li treba da bije Vedrana, tvog miljenika, i drugi put kad je istog tog Vedrana izmlatio". Isto tako nisam htela da joj kažem da je u pismu ispisano čitkim rukopisom stajalo: "Nadam se da imaš fotografsko pamćenje i da ćeš zapamtiti da večeras izlaziš sa mnom. Na starom mestu u devet. Stevan
P. S: Iskreno se nadam da imaš fotografsko pamćenje jer, ako nisam u pravu, plašim se da ćemo i ja i ovo pismo večeras završiti u nekom šahtu, baš kao što je tamo završio broj mog telefona."
Pismo mi je bilo toliko simpatično da sam istog trena poželela da ga nazovem, ali... nisam imala broj. Morala sam ipak da sačekam devet sati naveče. Da me je neko tada pitao da li znam zašto idem da se nađem sa njim, pretpostavljam da bih odgovorila "zbog pisma" i ne bih slagala.
- Ti zaista imaš fotografsko pamćenje - rekao je kada me je ugledao.
- Nemam, ali zato imam pismo... I imam divnu korpu belih ruža koje si mi poslao.
- Kakve ruže? - pitao je trudeći se da ostane ozbiljan.
- U redu je - rekla sam. - Loše glumiš. Došla sam da ti se zahvalim. Mogla sam i telefonom, ali ovako mi se učinilo da je pristojnije.
- Pa, ništa, onda da se rastanemo ovde pa mi se ti telefonom zahvali. Može?
"Ne može", pomislila sam, "kako da se sad rastanemo kad sam ovog časa ukapirala da mi se sviđaš". Nisam mu to rekla ali mislim da su me oči odale.
- OK - namešio se - drago mi je što se razumemo.
- Mogu li nešto da te zamolim? - upitala sam ga ohrabrena njegovim osmehom.
- Slušam...
- Bacila sam onaj papirić sa tvojim brojem telefona. Da li bi mogao...
- Ne bih - rekao je ne dopustivši da završim rečenicu. - Taj broj ionako neće trebati tebi nego tvojoj mami da te pozove kad te se uželi.
Posle nekoliko minuta kada sam shvatila šta je rekao, izgovorila sam kao hipnotisana:
- Sviđa mi se ta ideja.
Ta "ideja" traje već pet godina i toliko je bajkovita da mi se danas još više dopada.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #67

01. Dec 2010, 22:49:48

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 7.0.517.44
	Nokia

Drugo lice moje ljubavi

Marko je bio dobar i pažljiv mladić, bar na početku. Imao je mnogo novca i nikada nisam pitala kako ga je stekao. Jednom prilikom zamolio za uslugu... nepristojnu. Pristala sam teška srca, verovala sam da to radim iz ljubavi, a ispostavilo se da sam bila na "poslovnom" test...

Radila sam u jednom marketu na Čukarici bezuspešno pokušavajući da svoj život učinim boljim. Plata nedovoljna, naporan rad, svakodnevno osmočasovno kretanje levo-desno, gore-dole. Izvolite i hvala! Dođite nam opet! Smešak obavezan. Kod kuće, u jednosobnom stanu, sa ocem, prevremenim penzionerom, štedljivom škrticom, i majkom koja tek osmu godinu radi kao pomoćni radnik u nekoj osnovnoj školi. Zato joj otac često prebacuje:

- Šta ti je trebalo da se zapošljavaš posle četrdesete? I zašto radiš? Pa tvoje kolege iz firme, učitelji i profesori, ne rade. Štrajkuju! A ti ni na to nemaš pravo!

- Ti da ćutiš! - uzvratila bi. - Svoje samoproklamovano pravo na nerad dobro si iskoristio. Bolje bi bilo da se sada prihvatiš posla i da pomogneš ovom detetu kao što rade tvoje kolege, penzioneri! Gde je tvoja firma? Nema je! Dobijaš novac od plata nas, koji radimo i zarađujemo...
Otac bi me pogledao preko naočara za čitanje sitnih, novinskih slova i na licu bi mu se pojavio osmeh ponosa. Govorio je da meni takva pomoć nije potrebna.

- Lepotice kao ona lako se snalaze. Nose miraz koji nema cenu!
Nisam osećala da je tako. Imala sam mnogo udvarača, lažnih obećanja, taj mali stan u nasledstvo i posao u marketu "Ruža". Malo, veoma malo. A dani odmicahu kao epizode dosadne serije u kojoj se tek na kraju dogodi ono što samo obećava više uzbuđenja u nastavku. Gotovo sam prestala da verujem u srećan kraj. A onda je počela još jedna epizoda. U početku nije obećavala. Kasnije postadoh žrtva sopstvenih iluzija o životu i nekim ljudima.

Bakšiš od sto evra

- Dobar dan! - čula sam napukli glas mlađeg muškarca koji je krčao kao da se probudio pre desetak minuta. Nisam uzvratila pozdrav. Dovršavala sam prvu popodnevnu kafu u drugoj smeni, iza otvorenih vrata pomoćne prostorije.

- Dobar dan! - ponovio je. - Ima li koga ili da se sam poslužim?!
Baš mu se žuri, pomislih. Nervoza mladih muževa koji odlaze u kupovinu i posle dugo svojim ženama objašnjavaju gde su se i zašto toliko zadržali. Kod one lepe sa Banovog brda. Znaju one i zašto! Ugasih cigaretu i poklopih tacnom šolju. Ustadoh sa ljubaznim osmehom izvinjenja i uslužnosti.

- Dobar dan, izvolite.
Nabrajao je, onako, bez reda. Nije čitao sa papira i nije tražio u gramima već "malo" i "malo više". To znači, koliko ja odrežem ili zahvatim. Bez vraćanja. Dakle, nije oženjen, zaključila sam pogledavši ga pažljivije. Visok, snažan i lep. Ispod čekinjastih obrva varniče crne oči u kojima se smenjuju nepoverenje i zainteresovanost za lepoticu dana koji, izgleda, nije ni njemu ništa obećavao. Razmenili smo nekoliko rečenica o salami, čajnoj kobasici, suvom mesu i sirevima.

- Vi kao da slavite? - pokušala sam da stupim u nekakav razgovor. Izbegao je odgovor.

- Ti odskora radiš ovde? - upitao je.

- Već prilično dugo.

- Pa, kako to da se nismo upoznali?
Udvarački raspoloženim muškarcima obično odgovorim da ovo nije mesto za upoznavanje. Njemu rekoh da se i sama pitam kako! To ga je podstaklo. Gledao je u mene zainteresovano. Kao da me želi.

- Znaš šta, lepotice? Ovo nije mesto za upoznavanje - oborila sam pogled kada je izgovorio svoje ime. Izvadio je novčanicu od sto evra i rekao da zadržim kusur. Častio me je trećinom moje plate!

- To je napojnica. Donesi ovo u kafe "Rio" za sat vremena!
Okrenuo se i otišao. Stajala sam na pragu gledajući za njim. Toliko novca, a tako prirodan. Čak pomalo stidljiv. Uliva nadu i poverenje. Topila sam se uz šum ubrzanog krvotoka kao komad šumeće tablete u čaši vode. Zaljubiću se, a šta se tu može! Dugo mi se nije ukazala prilika da osetim te čari. Čekala sam birajući i tako je prošlo mnogo dana. Pozvala sam kolegu magacionera objasnivši mu o čemu se radi. Reče mi da zaključam i okačim tablu "Vraćam se odmah".

- Neću se vratiti odmah! Ovo je posebna isporuka, na kućnu adresu! - presretoh njegov radoznali pogled i odoh. Ali ne daleko. Šta da obučem? Zar da se, ovako, u belom mantilu i sa tragovima masnoće, flekama i sitnim komadima mesa, pojavim pred njim? Ili, još gore, u izlizanim farmerkama sa novopazarske pijace i ispranoj majci na kojoj jedva da se nazire godina proizvodnje: Sremska Mirtovica - Kros "Politike" 1998! Onda je bolje da se ne pojavljujem, zaključila sam. Posle desetak minuta isteklo je vreme samosažaljevanja i ja odoh. Ne znam više da li sam skinula radni mantil ili nisam. Kakva sam, takva sam, šta me briga. Drugi put ću biti bolja. Disala sam usporeno ne žureći. Popodnevno majsko sunce grejalo je žareći kao da je avgust. Vazduh topao, asfalt pregrejan, otvoreni prozori kuća, stanova, gradskih autobusa i automobila. Znala sam taj kafić. Bio je na dobrom glasu po gostima koji su dolazili, ali ne i po poslovima kojim se gazda bavio. Mene posao ne interesuje. Zanima me samo Marko koga zovu Lepi.

Život sa Markom

- A, evo naše domaćice! Dobro došla! Najlepša prodavačica u našem gradu! - uzviknuo je, čini mi se sa oduševljenjem momka koji se nada. Ustao je da me upozna sa ostalima. Sedeli su za istim stolom, sve lepotan do lepotana i tri lepotice. Njihovi nadimci kazuju mnogo. Zato je "Rio" na dobrom glasu. Htedoh da spustim paket na sto i da odem.

- Sunčice, idi u kuhunju, serviraj sve ovo pa se vrati u naše društvo! - očima pokaza momku koji je sedeo do njega da se pomeri i oslobodi jedno mesto. Za mene. U meni nešto zaigra, zatreperi; uskovitlalo se pa ne mogu da se pomerim. Čujem da govore, šale se na njegov račun.

- Lepi, bilo je krajnje vreme. Probiraču!

- Retko zalaziš među običan svet, u studentske menze i domove, na igranke, u butike i prodavnice. Ali kad jednom zađeš, baš nađeš!

- Baš je slatka! Sunčica! Da li tako beše njeno ime? Ili joj već tepaš, od miline!
Očekivala sam da me ne primete kao da sam neka kelnerica, čistačica, a eto, oni sve najlepše o meni. Iznenadila sam se. Prijalo je. Mislila sam da ne pripadam tom svetu odabranih, uspešnih i odlučnih. Ostala sam sa njima do mraka. Onda me je Marko uhvatio pod ruku.

- Odbaciću te do stana. Usput ćemo svratiti kod mene. Čoveka ne možeš da upoznaš dok ne odeš njemu!
Pristala sam bez reči. Usput, sa prednjeg sedišta zelenog džipa bacih pogled na izloge marketa "Ruža". Još je stajala tabla sa porukom da se odmah vraćam. Prevara. Neću se više vratiti. Čak ni kao kupac!
Markov stan u jednom novobeogradskom soliteru beše jednosoban, momački. Skromno uređen, sa nekoliko knjiga na maloj polici i lošim reprodukcijama na zidovima koje bi što pre valjalo okrečiti. Ne previše sređen ni opremljen. Bez ukusa i draži. Očekivala sam nešto mnogo bogatije. Ipak, rekoh da je lepo u ovom stanu.

- Lepo je, samo što sam sam. Golub samotnjak u oblacima iznad reke Save!

- Zato golub traži golubicu! - dodala sam. Nasmejao se. Zavodila sam ga bez oklevanja i zadrške. Uzvrteo se ne znajući kako da se ponaša.

- Šta si to rekla? - upitao je.

- Priđi, da ti šapnem!
Kao da je samo to čekao. Nisam stigla do šaputanja, do reči. Imao je snažne ruke, mišićavo telo i čvrst zagrljaj. Jedva sam prošaputala da ga želim. A ni to nije trebalo. Ni to nije čuo. Ophrvan požudom, omamljen mojim telom, govorio je da sam prava, najbolja. Nikada nije bio sa takvom devojkom. U to nisam sumnjala sve misleći da jesam ona prava i najbolja. Za njega.

- I, šta misliš o meni? Kakva je to devojka sa kojom već prvo popodne završiš u krevetu?

- Ti si prava! Ti si moja devojka! Imam iznenađenje za tebe - zazvonio je telefon u džepu njegovih pogužvanih pantalona. Nije žurio da se javi. Ne gledajući, pritisnuo je dugme i prekinuo zvuk.

- Moja devojka ne treba da radi u onoj prodavnici. Od sutra si domaćica u "Riju". Važi? Uzvratila sam poljupcem. Marko je bio zadovoljan. Te večeri obiđosmo nekoliko butika. Želeo je da me počasti. Nisam pitala čime se bavi ni kako zarađuje. Svi nešto preprodaju. Pri tom gube i dobijaju. On je imao firmu koju je često isticao. Bio je svakoga dana na putu, u autoomobilu je provodio po nekoliko sati ali smo se često čuli telefonom. Upoznala sam njegovu majku. Nije kritikovala sina koji je napustio studije i koji neće da radi poslove od kojih žive obični ljudi.

- Mladost je mladost, treba da se proživi. A moj Marko misli i na buduće godine. Štedi. Ulaže. Pogledaj, draga Sunčice! Ovaj stan i sve ovo što vidiš, sve to je on kupio.
Bila je njegov ortak u poslovima. Prodala je stari stan i auto da bi mogli da počnu. Otac, oficir one nekadašnje narodne armije, živeo je daleko od njih, nezadovoljan i nemoćan da bilo šta promeni, da se prilagodi. O njemu su retko pričali.
Naša veza smatrana je ozbiljnom. Trajala je nekoliko meseci.

Prljava igra

- Uloži novac u neki lakši posao ovde, u Beogradu! - predložila sam. Bio je uznemiren. Pokušavala sam da ga oraspoložim.

- Nema takvih, lakih poslova. Nema lake zarade!
Vozio je autoputem prema Nišu. Često sam putovala sa njim. Obično je bio dobro raspoložen, međutim, poslednjih dana nije tako. Ćuti, nosi svoju muku i ništa ne kazuje. A samo što ne eksplodira.

- Moram nešto da ti kažem. Učini jednu stvar za mene, za nas! Da li hoćeš? - upitao je.

- Ne znam mogu li. Znaš i sam da se ne mešam u tvoje poslove.

- Znam, ali dogovorili smo se da počneš. Dva butika koja sam već kaparisao, to je za tebe!

- Dobro, valjda mogu to da učinim! - pristala sam.

- Slušaj, jedan tip, zdrav i ispravan, pritiska me i ucenjuje. Sada idemo njemu. Udesićemo kao da si me ti prevarila sa njim i onda je moj. Propadaju sve njegov ucene! Ja ću njega da ucenjujem!

- Bože, Marko - zgranula sam se - zar ja da budem sa drugim muškarcem pored tebe! Nikada!

- Hoćeš, hoćeš, ako me odstrele! Za mnogo manje dugove to rade! Sa kim ćeš onda? Ili ako me ćorkiraju? Da li bi čekala pet-šest godina?

- Šta to pričaš? - povisila sam ton. Nijednom nismo tako razgovarali. Mislila sam da se bavi poštenim poslovima, onim za koje kažu da su unosni. Uvozi robu, ovlašćen je za to. Skupo je platio potrebne dozvole i sada zarađuje.

- Slušaj! Stižemo do njega. Bićemo na ručku, ja odlazim, kao, dobio sam hitan poziv, a ti ostaješ. Uveče se vraćam po tebe!
Ne znam šta da mu odgovorim. Ponavljam da to ne mogu da učinim. Zašto baš ja? Zar je toliko zaglavio?

- Pazi, tip je zgodan i u svakoj prilici bi ti se dopao. Učini još to za mene i posle krećemo u posao. Samostalne trgovinske radnje, tvoja struka!
Ćutala sam šapućući sebi u bradu da to ipak neću moći da učinim. Marko je moje ćutanje shvatio kao pristanak na dogovorenu prevaru iz kotistoljublja. Skrenuo je sa autoputa i brzo smo stigli do nekog kosmajskog zaseoka. Tip o kojem je pričao nije ostavio utisak. Shvatila sam. Da nisam ovako pristala, učinila bih to pod pretnjom i ucenom. Posle šamara i udaraca. Ovako je manje bolno. Imam ih obojicu. Učine li nešto, zapretiću. Ako progovorim, malo će biti i deset godina strogog zatvora! Pričala sam sama sa sobom, povređenog ponosa, narušenog samopoštovanja. Tešilo me samo to da o ovome niko neće saznati. Svima nam je stalo do toga da ostane tajna. Među nama. Ostalo je, ali to nije uteha. Ja ne mogu da zaboravim.

Još mi stoji knedla u grlu

Kasno se vratismo u Beograd, pola sata pre ponoći. Zaustavio je negde ispod nadvožnjaka na Autokomandi, pre semafora.

- Sada možeš da ideš! Završili smo sve poslove i više nemamo ništa. Ti i ja! Završili smo! -
pogodi me kao udar groma. Neočekivano, snažno, preglasno!

- Kako to? Zašto? - kao da nisam čula.

- Još pitaš. Zbog onoga! - rukom je pokazao unazad, preko glave, prema Kosmaju.

- Pa, zbog tebe, zbog tvog spasenja, pristala sam i učinila! Tako si rekao. Dao si reč i obećanje! Zar je moguće da ti to ništa ne znači?

- Nisi ti zato pristala već iz straha i kukavičluka. Pala si! Nisi prošla kod mene. To je to! Sad, marš napolje, i drži jezik za zubima! Nemoj da sam čuo da pričaš o meni. Sve što si videla i saznala čuvaj za sebe! Je li to jasno?

Počeh da jecam a jecanje se pretvorilo u plač. Pružio je ruku preko mojih nogu, otvorio je vrata, otkopčao moj pojas i gurnuo me napolje. Pala sam na stranu, kraj vrata. Potom gume zaškripaše i on se izgubi u mraku. Ode zauvek. Bilo je prolaznika, dobaciše mi poneku psovku, veoma ružno, prostački. Jedan muški glas govorio je da to ne čine. Udaljiše se. Pomerila sam se do ivice kolovoza, na travu. Nisam htela da ustanem. Nisam imala snage da potrčim, da nestanem iako bi to bilo najbolje. Sve dok mi ne priđoše mladić i devojka. Upitali su da li sam povređena. Šta se dogodilo? Da li mogu sama?

- Nisam povređena. Hvala vam! - ustala sam. Noge su me slušale. Pratili su me desetak koraka, a onda su ubrzali. Produžiše dalje, ispred mene. Behu tako lepi i privlačni... Osmeh je ozario za trenutak moje lice. Uputila sam ga njima. Okrenuše se i mahnuše, onda su ubrzali. Tako smo se rastali. Zaustavila sam taksi i rekla da vozi na Banovo brdo. Sa onim prvim, teško isceđenim, osmehom javila se nada u oporavak, u ozdravljenje. Zar jedna greška da uništi sve? Godine, nadu i zdravlje! Neće nikada! Bol mine. Rane zacele. Samo još ožiljci ostaju, neizbrisivi tragovi koji opominju. I gađenje prema tipovima koji, kao Marko, brzo stiču novac, brzo ga gube i troše, pa se opet nekako domognu gomile para. Rđavi momci i veoma loši ljudi...
Pronašla sam novi posao prodavačice daleko od Čukarice, na drugom kraju grada, tamo gde se Dunav udaljava, i ponovo sam počela da živim životom skromne devojke koja je upoznala čak i put kojim se ne ide. Lice Marka zvanog Lepi videla sam samo još jednom. Početkom aprila pozvaše me u stanicu milicije. Bili su veoma pažljivi i ljubazni unapred se izvinjavajuči što će morati da mi postave nekoliko pitanja. Na stolu glavnog inspektora bila je jedna fotografija.

- Ti ga poznaješ!

- Prilično dobro - potvrdila sam.
Sačekao je nekoliko trenutaka kao da očekuje da ću nešto da upitam.

- Obično odmah pitaju: "A šta se to dogodilo?" Vama kao da nije prijatno što vidite ovo lice?
- Nimalo mi nije prijatno - odgovorila sam.

- Onda nam reci ko je on? Koliko znaš o njemu? Gde je živeo? Čime se bavio? Znamo mi odgovore na ta pitanja, ali hoćemo da ih potvrdimo i da saznamo još nešto!
Ispričala sam svoju priču, od upoznavanja u marketu "Ruža" do hladnog i mokrog pločnika, stotinak metara pre prvih semafora na skretanju kod Autokomande. Rekoh da se ne plašim. Pojaviću se, ako zatreba, i na sudu. Govoriću istinu. Zahvališe mi se a inspektor dodade:

- Naravno, ako zatreba pravosudnim organima. Oni su sada na potezu. Niste samo vi doživeli neprijatnost, nepravdu i nesreću.
Prošlo je nekoliko meseci i mirno šetam beogradskim ulicama, Marko je sada na odsluženju zaslužene kazne. Ako je za utehu, sve je dobro kako je moglo da bude.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #68

01. Dec 2010, 22:51:44

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 7.0.517.44
	Nokia

Avantura na putovanju mi je spasila brak

Nebojša je bio moja prva ljubav, prvi i jedini muškarac u mom životu. Mlada sam se udala, rodila dvoje dece i bila veoma srećna. Međutim, kada je prošla mladost i čar prve ljubavi, monotonija u braku bila je, rekla bih, neizbežna. Putovanje u Španiju, na kojem sam upoznala Ivana, promenilo je sve...

Nisam imala kome da se požalim kada sam prvi put osetila monotoniju u braku. Niko mi za taj tupi osećaj nije bio kriv, pa ni dužan da sluša moje žalopojke. Mogla sam jedino da pričam sama sa sobom pod tušem, kad me niko ne čuje.

Gunđanje se uglavnom svodilo na: "Ko me je terao da se udajem za prvu pravu ljubav, niko mi nije kriv što nisam prošla 'daleko i široko' pre nego što sam se skrasila, što sam decu mlada rodila..." Kako je voda odlazila u slivnik, tako je, bar trenutno, spirala moje nezadovoljstvo, pa bih iznova počinjala da tavorim u životu i braku. Potpuno apsurdno, ali samo prvih godina braka trudila sam se oko Nebojše... onda kada mi je za sreću bila dovoljna garsonjera, sunce na nebu i buket karanfila u ruci.

Nije mi bilo teško da kilometrima pešačim samo zato da još neki poljubac ukradem na klupi koja je bila svedok tom čarobnom dodiru između njega i mene. Satima sam nevešto spremala prvu večeru, palila sam sveće po stanu i geometrijski precizno rubove čaša ukrašavala šećerom, samo da posebnoj večeri dam sjaj i auru romantike.

Pustila sam da sve ide svojim tokom

Nije bilo potrebno to da radim, shvatila sam kada je prošla mladost i čar prve ljubavi koja za sobom povlači lepotu... Nije trebalo da kupujem ni čipkani veš ni satenske spavaćice iako sam umela da za njih u buticima ostavim poslednji dinar iz džepa. Strast se u to vreme podrazumevala... Bilo mi je jasno kada se uspavala, a veoma kvalitetan veš sa etiketom ostajao je da čami na dnu najniže fioke u ormaru.

Večere u restoranima postale su uobičajene, pa u njih više nisam pokušavala da unesem romantiku. Za šetnje nije bilo vremena ni volje pa sam, umesto toga, u mislima šetala po uzrocima učmalosti u braku, a Nebojša je "špartao" uglavnom na relaciji frižider - trpezarijski sto. Održala se glazura našeg zajedničkog života čemu je doprinosio uspeh u poslu, poslušna i zdrava deca, kao i bogat društveni život. Ali, ispod nje, duboko u mom biću, tinjalo je nezadovoljstvo koje nisam ni znala ni htela da promenim. Ćutala sam, i Nebojša je ćutao, a rupa u našem odnosu "glasno" se produbljivala. Nisam bila sigurna šta čekam: da se situacija popravi ili da sve pukne. Pustila sam da sve ide svojim tokom iako cilj nisam znala, bila sam previše ravnodušna i nezainteresovana.

Odlučila sam da otputujem na kongres u Španiju samo da bih promenila okruženje. Dok su ostale kolege iz firme uzbuđeno analizirale plan puta radujući se usputnim obilascima Verone i Nice, a naročito konačnom boravku u Alikanteu, ja sam čekala da zatvorim vrata spavaće sobe za sobom jer me je u njoj nešto gušilo.
- Kako možeš da budeš tako ravnodušna? - čudila se Jelena, koleginica iz kancelarije, sa jednakim bračnim stažom kao ja, ali sa neuporedivo više životnog elana. - Alikante, bre! Znaš li šta su mi rekli u agenciji: to je odskočna daska za Ibicu! Sve te plaže, pesak, palme... Znaš li da su baš u tom mestu snimili onaj film "Asteriks i Obeliks"? - nastavila je ne obazirući se na moje uzdisanje. Bilo mi je svejedno, Alikante ili Palić...
- Ma, ne... Na Paliću bih opet mislila na Nebojšu, tamo smo proveli medeni mesec - izgovorila sam nesvesna činjenice da je moj bračni problem počeo ozbiljno da se reflektuje i na najobičniju priču o planiranom putu.
Na sreću, Jelena se već usredsredila na traženje na internetu "čuvenog šoping centra", pa nije primetila moju "rasejanu epizodu".

Kada sam se našla u društvu raspoloženih saputnica, pitala sam se da li je pogrešan način na koji pokušavam da pobegnem iz svakodnevice. Iako mahom mojih godina, cičale su kao klinke, smejale su se i pevale. Da ih je neko slušao zatvorenih očiju, pomislio bi da je reč o grupi srednjoškolki na eksurziji... Ja bih bila onaj namćor koji nije u stanju da prevaziđe problem sa dečkom i da se opusti... Eto, tako sam izgledala dok sam na zadnjem sedištu pokušavala da se odmaknem od sopstvenog unutrašnjeg nezadovoljstva...

Tamnoput i stilizovan

Mislim da sam bila jedini cinik koji nije oduševljeno prihvatio obilazak "Julijine kuće". Iako zrele žene, moje saputnice su krišom brisale suze dok su se penjale na famozni balkon i ostavljale poruke koje niko neće ni čitati ni pamiti... Ipak, pomalo sam im zavidela na tome što su sačuvale romantiku u srcima a, s druge strane, čudila sam se kako neko u tim godinama, i sa toliko životnog iskustva, može da se oduševljava nekim kipom u bronzi i mnoštvom šarenih sličica prelepljenih jedna preko druge.
- Ti nam dođeš kao oni komičari iz "Mapet šoua" - rekla mi je Jelena kada sam prevrnula očima dok su jedna po jedna kačile kese na mene da bi oslobodile ruke za fotografisanje pored Julijine statue. - Samo posmatraš, ne učestvuješ i sipaš cinične komentare.
Nije bilo vremena da joj odgovorim jer su već jurišale u prodavnicu intimnog rublja. Prisetila sam se sa kakvim sam žarom nekada dopunjavala kolekciju veša, a kada me je to sećanje odvelo Nebojši, odagnala sam ga.

Nastavile smo put, one jednako ushićene, a ja ravnodušna. Ipak, kada smo stigle na krajnje odredište, morala sam da odam počast prirodnim lepotama. Nepregledne plaže, pesak pod stopalima i palme... Neobične popločane ulice, Španci u žurbi i priči, i sunce koje je milovalo sa visina, izmamili su i meni osmeh na lice. Kako je seminar počinjao tek sledećeg dana, imale smo vremena za šetnju i upoznavanje grada. Kupale smo se, pazarile smo kod uličnih prodavaca, tipično turistički. U sumrak smo se vratile u hotel. Dok sam na recepciji tražila ključ, obratio mi se gospodin koji je stajao pored mene.
- Izvinjavam se, čuo sam kojim jezikom pričate, a po izgledu bih rekao da ste bili na plaži pa, možete li da mi objasnite kako da stignem do nje?

Tako sam upoznala Ivana. Došao je istim povodom na isto mesto, sa nekoliko sati zakašnjenja. Da nije progovorio, pomislila bih da je Španac, onako tamnoput i stilizovan. Najljubaznije što sam umela, objasnila sam mu put do plaže, malčice razočarana time što ćemo se odmah rastati. Okruženje je blagotvorno delovalo na mene pa sam na Ivana gledala drugim očima.
Kasno te večeri pila sam limunadu u predvorju hotela. Listala sam novine i u trenutku sam primetila štaku. Podigla sam pogled ugledavši podbočenog Ivana. Seo je kraj mene pre nego što sam ga pozvala da to učini.
- Gospođo Majo - počeo je uz osmeh. - Bolje bi bilo da sam na ježa nagazio nego što sam na vas naišao. Nemojte da vas zbuni moj osmeh, pod tabletama sam, inače bih jaukao... Samo što ste me uputili na plažu, desila se nezgoda. Uganuo sam nogu i ovaj "ukras" koji vidite, zapravo je gips!
Položila sam ruku na usta. Možda sam zaista bila kriva.
- Kako? - upitala sam zbunjeno.
- Pa, mislio sam na vaš osmeh i nisam video završetak stepenica... I, eto.. Sad je za mene kupanje propalo.
Iako mi je bilo žao, odahnula sam shvativši da se Ivan ipak šali, nisam ja bila kriva za njegovo stanje. Shvatila sam da se šalio na svoj račun pa sam se prilagodila.
- Priznajem, kriva sam. Ako nekako mogu da vam pomognem, tu sam. Trošak za lekara, za tablete sedativa...
- A ne, ne! Moraćete da provodite vreme sa mnom. Žao mi je, znam da mnogo tražim, ali krivi ste, šta da radim - slegao je ramenima dok se suzdržavao da ne prasne u smeh. I meni je malo nedostajalo da to učinim. Jeza je prošla mojim telom kada sam pomislila da ću više vremena provoditi u njegovoj blizini. Sedeli smo te večeri do duboko u noć šaleći se na račun onoga što se dogodilo.

Leptirići u stomaku

Dok su koleginice narednog dana zorom žurile u šoping, ja sam se našla sa Ivanom. Popili smo kafu i doručkovali začinivši sve to velikom dozom flerta. Prijalo mi je i te kako. Godine su prošle da nisam osetila slične leptiriće u stomaku, a javljali su se na svaki njegov kompliment ili džentlmenski potez. I ja sam se trudila oko njega, bila sam u svojoj najlepršavijoj haljinici, smejala sam se njegovim šalama i diskretno sam ga zavodila.

Svečanog otvaranja kongresa najmanje se sećam po govoru i ceremoniji. Znam samo to da mi je Ivan kao školarac šaputao na uho, zasmejavao me i, malo-malo, slučajno dodirivao. Osećala sam se kao šiparica.
- Čudna li si ti sorta - odmahivala je glavom Jelena kad je videla široki osmeh na mom licu. Ipak, nije me pitala zašto neću s njima na večeru niti šta je izazvalo moj osmeh. Kada se ceremonija završila, prisutni su druženje nastavili uz zakusku, a Ivan i ja, krišom se držeći za ruke, uputili smo se u noć.
Kako zbog gipsa nije mogao dugo da pešači, došli smo do prve zaklonjene klupe na koju smo seli. Usred neke šale, koje nisam mogla da se setim ni minut kasnije, primakao je glavu tik do moje i poljubio me je.

Zadrhtala sam kao nekad davno... Imao je taj poljubac ono nešto što drugi nikada ranije nisu: mnogo iskustva, čar ukradenog i šarm Alikantea. Možda ga je posebnim činila i činjenica da sa Ivanom nisam pričala o ozbiljnim stvarima niti sam se smatrala uskraćenom za te podatke. Uživala sam u toj noći, u laganom povetarcu, mirisu mora i kvalitetnog muškog parfema. Nisam htela da razmišljam jesam li ja "ta" žena, preljubnica, pokajnica, "uzorna majka i supruga"... Znala sam da me takvo razmišljanje nikud ne bi odvelo, a osećanja koja su se probudila u mom uspavanom srcu tih dana, i te kako su mi prijala.
I sledećih dana raspored je bio sličan. Ujutro bismo zajedno popili kafu, danju smo bili na predavanju, a noću u laganim šetnjama kradući vrele poljupce.

Nisam osetila tugu ni kada sam znala da ga ljubim poslednji put. Sledećeg dana vraćali smo se kući i naši minuti curili su kao pesak u peščanom satu. Preodobro nam je bilo tih dana da bismo čaroliju kvarili bespotrebnim negativnim emocijama.
Rastali smo se bez obećanja, opipljive uspomene ili pisanog traga. Ono što mi je ostalo od avanture nije moglo da nadomesti nikakvo obećanje, niti da banalizuje neki privezak za ključeve ili da pokvari broj telefona ili adresa.
Dok su moje koleginice kući nosile kese pune snižene robe, ja sam "jeftino" našla melem za dušu, a da nisam na put pošla sa tim ciljem. Da ništa nisam propustila time što nisam hodala po buticima, shvatila sam kada smo napravili pauzu na bescarinskoj zoni jer sam u fri-šopu pronašla za porodicu prigodne poklone.

Nada se u meni budila

Oduševljeno su čupali šareni papir zahvalno me ljubeći kada smo se našli u stanu. Nisam bila sigurna zašto je atmosfera tako vesela: zato što sam im nedostajala ili zbog mog procvata u Španiji. I oni su meni nedostajali pa se mojim telom razlila toplina kada sam se obrela u Nebojšinom zagrljaju. Nebojša se, nije bilo sumnje, smejao šire nego inače, a na njemu sam čak osetila parfem koji je stavljao samo u specijalnim prilikama.
Kupila sam mu ga za jednu godišnjicu braka, nisam se više sećala za koju. Možda i on želi da vratimo onu radost i strast u odnos, pomislila sam dok se nada u meni budila. I opet me nije grizla savest... Kao i kada sam bila sa Ivanom, bilo mi je isuviše dobro pod okriljem porodice da bih mislila na trodnevnu avanturu...

Plašila sam se da će magija nestati čim noć prođe u starom okruženju, ali tek ujutro me je čekalo iznenađenje. Probudio me je miris kafe. Plašljivo sam otvorila oči pomislivši da sanjam, da će sve nestati u tom treptaju oka. Međutim, pored kafe ugledala sam karanfil i ono najdragocenije, Nebojšin osmeh.
- Nekada si ih volela - rekao je dok je spuštao poslužavnik na ormarić. - Znam da danas možda nisu najpopularniji, ali mislio sam da će ti biti drago kad se setiš... Znaš ono kad sam ti nosio karanfil kroz pola grada, a on se slomio ispod pupoljka... - rekao je oprezno, kao da se plašio kako će na mene delovati evociranje uspomena na koje je odavno pala prašina.
Nasmejala sam se.
- Kako da ne! Bio je to jedan od naših najlepših izlazaka... I danas, kad vidim karanfil, ne mislim na to koliko je popularan ili cenjen, nego se setim te večeri. Hvala ti...
Oboje smo zaćutali, kao da smo se plašili da narušimo atmosferu koja se stvorila tim romantičnim gestom... Ili su i njegove i moje misli odlutale u pravcu "a vidi gde smo sad".
Tokom celog tog dana osmeh nije silazio sa mog lica i unutrašnji osećaj bio je tako lep, da sam poželela da traje i traje... Kada su deca otišla u svoje sobe, upalila sam aromatične sveće, muziku sam smanjila do ugodnih virbacija i Nebojši i meni nasula sam dve čaše belog vina. Bio je iznenađen, kao ja jutarnjom kafom.
- Oprosti - rekao je - možda bi sad trebalo da započnem neki razgovor uz vino, ali užasno sam umoran. Na poslu mi je dan bio grozan i nemam snage ni za šta, osim da ti nazdravim ovim vinom.
- To je dovoljno... Da zajedno ćutimo i uživamo jedno uz drugo u ovoj muzici, vinu i mirisu... Ni to nismo odavno...

Šokantno saznanje

Prvi put posle mnogo vremena, kada sam te večeri legla na počinak, pomislila sam da za sreću ipak treba samo malo truda. Sećanje me je odvelo u Alikante. Zaključila sam da me je Ivan podsetio na uživanje, na radost i lepotu odnosa sa partnerom. Tek kada sam s njim ponovo sve to osetila, shvatila sam da i sa Nebojšom mogu tako, da svakog dana mogu tako. Čudno, ali tek u naručju drugog muškarca setila sam se da imam jednog u kući, po svim merilima savršenog i - mog. Udaljavanje od svega što je naš odnos činilo posebnim, potpuno pogrešno navelo me je na razmišljanje da ga je takvim održavao mladalački polet koji sam odavno izgubila. Bilo je lako postati ravnodušan jer ravnodušnost nije zahtevala trud ni angažman, a ja sam sebe ubedila da za to više nemam ni snage ni volje. Kada sam osetila one čuvene leptiriće, na njihovim krilima ponovo sam pronašla i maštu, i volju, i želju, i ljubav...

Ipak, jedno mi nije bilo jasno: šta je navelo Nebojšu da se opet potrudi oko mene... On, za razliku od mene, nikud nije putovao, a pored dece, teško da je imao vremena za avanturu. Upitala sam ga to prvom prilikom kada je bio raspoložen za razgovor.
- Pričao sam ti o svom poslovnom partneru Maretu - podsetio me je. - Ranije smo radili zajedno, onda se on preselio, ali sarađujemo i dalje, a čujemo se i privatno. Mojih je godina, ali živi kao mladić. Nije se oženio niti namerava... Jedna žena, druga, treća, pun je priča o njima... Zabavno mi je da ga slušam jer uvek suvoparne priče o poslu začini nekom takvom pikanterijom... Baš pre nego što si došla s puta, javio mi se s novom "lovačkom"... Pričao mi je da je bio u Španiji, zamisli, na istom seminaru kojem si ti prisustvovala... Možda si ga upoznala, naši ljude se uvek prepoznaju...
- Rekao si Mare? To je neki nadimak od Marko?
- Ne, to je od Marić. Ime mu je Ivan - pogledao me je pažljivo, šarao je po mom licu, ali sve sa osmehom. - I, kaže, imao je aferu se nekom ženom odavde...
- I? - izustila sam trudeći se da zadržim hladnokrvnost.
- Pa, ništa... Podsetio me je na to kako je lepo u ljubavi uživati kao nekad. Pričao mi je o šetnjama, poljupcima na klupi i skrivenim dodirima... A ti i ja smo zaboravili na to.
- Slažem se - rekla sam poljubivši ga požudnije nego ikada. Znam da je moj muž shvatio šta je značio taj poljubac, a značio je ljubav, poštovanje, kajanje i molbu za oproštaj. Bez izogovaranja kritičnih reči savršeno smo se razumeli.
- Znaš - nastavio je - drago mi je što si otišla na taj put. Sve je bolje od tada...
Ništa nisam rekla, samo sam ga jače zagrlila...

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #69

01. Dec 2010, 22:53:24

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 7.0.517.44
	Nokia

Ljubav iznad svega

Dragoljub i ja bili smo osam godina zajedno kada sam konačno dobila ugovor o stalnom zaposlenju što je značilo da smo nas dvoje dobili "vizu za budućnost". Podigli smo kredit, sredili svoje porodično gnezdo, uživali u svakom trenutku provedenom u njemu i bilo nam je kao u bajci... sve dok nismo poželeli da imamo decu...

Nervoza je prostrujala mojim telom kada me je sekretarica direktorke Nikolić pozvala na razgovor. Tih nekoliko koraka od moje do njene kancelarije činili su mi se dugim kao večnost. Tri-četiri scenarija proletela su mi kroz glavu. Da nisam pogrešila na onom jutrošnjem predmetu, neka stranka se žalila na mene ili ne mogu više da radim ni na određeno? Kada sam pokucala na njena vrata, noge su mi već klecale od nervoze.
- Dobar dan - promucala sam pokušavajući da sa njenog lica pročitam raspoloženje i razlog poziva, što je inače bilo teško.
- Željana, drago mi je što smo konačno dočekale i ovaj momenat, primljeni ste na neodređeno - rekla je bez velikog uvoda, sa njoj svojstvenim osmehom na licu. Smejala se retko i zatvorenih usana ne pokazujući zube. Sada mi je taj osmeh bio najsrdačniji na svetu!
- Ha... - nespretno sam izustila pod dejstvom šoka. - Da... - spustila sam se na prvu stolicu. - Znate, iznenađena sam...
- Uveli smo novu sistematizaciju pa je zato, pre nego što ste očekivali, vaš problem rešen. Tu je ugovor - ponudila mi je direktorka olovku. Nisam mogla da poverujem. Ruka mi je zadrhtala dok sam se potpisivala.

Naizvesna budućnost

Već cele tri godine radila sam na određeno. Po zakonu nemoguće, rekli bi mnogi, ali ja sam odlično znala sve cake kojima su poslodavci zaobilazili zakon. Probni rad, rad na određeno, honorarni saradnik, rad po ugovoru... smenjivali su se iz godine u godinu, a moj život van poslovne zgrade stagnirao je baš iz tog razloga. Svaki plan za budućnost uključivao je siguran posao, stabilna primanja i izvesnu platu makar nekoliko meseci. Tako je i Dragoljub mislio, čak i pre nego što sam počela da razmišljam u tom pravcu.
- Razmisli, Željana, zar ima smisla bezglavo ulaziti u nešto? Viđamo se svake večeri, volimo se, zar nam je potrebna nervoza zbog neizvesne budućnosti? A dok god ti ne budeš imala stalni posao, naša budućnost ne može biti izvesna i svetla.
- To mi je jasno. Bez kredita ne možemo završiti sprat na kući tvojih roditelja, a život sa njima ne dolazi u obzir - potvrdila sam. - Ali... - onda sam se setila - zar ne bi ti mogao da podigneš kredit pa da zajedno plaćamo ratu? - ponadala sam se.
- Opet razmišljaš kratkoročno - prekorio me je blago. - I, šta ako tebi direktorka sledećeg meseca ne produži ugovor? Gde smo onda sa kreditom na leđima?
Bio je u pravu. Mene je ljubav prema njemu često umela da ponese i da me podigne u oblake, ali Dragoljub, realan i staložen, umeo je na najbolji način da me prizemlji.
Sedam godina bili smo u vezi, ljubav je svake godine bila stabilnija, ali se ozvaničenje našeg odnosa nije naziralo. I njegovi i moji roditelji negodovali su sve glasnije što ne najavljujemo svadbu ali brzo bi ućutali kada bismo im predočili argumente o nerešenom stambenom pitanju, a posredno i o materijalnom statusu. Iako su Dragoljubovi roditelji radili u inostranstvu, pa su u velikoj porodičnoj kući boravili tek dva puta godišnje, hteli smo da svojim sredstvima dogradimo sprat i da budemo mirni u svom kutku. Međutim, pitanje mog stalnog zaposlenja kao Damoklov mač visilo nam je nad glavom. I već sam lagano počela da gubim nadu kada mi je direktorka uručila dragoceno rešenje.
Ushićena, jedva sam čekala da Dragoljubu saopštim novosti. Otišli smo u omiljeni restoran, na moje insistiranje. Čekala sam da se upale sveće da bih mu u takvoj atmosferi saopštila lepe vesti.
- Ti nešto kriješ? - gledao me je Dragoljub iskosa, ispod oka.
- Možda...
- Činiš me nervoznim - iskreno je priznao. - Govori... Nemam pojma o čemu je reč, možda ćeš me i ostaviti...
Nasmejala sam se.
- Nema razloga za nervozu... Konačno, posle dugo vremena...
- Hoćeš da kažeš...
- Hoću da kažem da sam dobila rešenje za neodređeno.
- Željana! - uzviknuo je, ustao od stola, čučnuo kraj mene i zagrlio me. - Trebalo je odmah da mi kažeš... O, Bože, tako sam srećan... - govorio je licem zagnjuren u moju kosu. Tek kada je konobar prišao našem stolu, Dragoljub je seo.
Razgovarali smo punih usta, upadali smo jedno drugom u reč, planirali... Radovali smo se... Zaista, toliko radosti u naš odnos nikada nijedna vest nije unela.

Život kao u bajci

Za tri meseca, koliko je moralo da prođe da bih postala kreditno sposobna, Dragoljub i ja smo do te mere razradili planove o nadogradnji sprata da smo uveliko isplanirali mesto za kućno cveće, lampe i keramičke ukrase. Kreditna dokumentacija samo je datum čekala...
Po isteku ta tri meseca, već sledećeg jutra predali smo dokumentaciju i vrlo brzo dobili smo kredit.
Počeli su radovi na kući. Komforan trosobni stan bio nam je baš po meri s obzirom na planove o proširenju porodice, što je bio sledeći logičan korak.
Kad smo se uselili, otvorila su nam se vrata raja. Kako je bio početak zime, hteli smo da do proleća isplaniramo venčanje i veliku svadbu koju smo sad, ispod zajedničkog krova, čekali sa manje nervoze nego većina parova.
Zajednički život počeo je kao u bajci. Povišena reč nije se čula i sve smo radili u dogovoru. Ono koje je imalo više vremena spremalo je ručak, ono koje je bilo manje umorno išlo u nabavku i sve je bila stvar kompromisa i trenutka.
- Zašto mi ne bismo poradili na detetu? - iznenadio me je Dragoljub jedne večeri. Iako je i meni slična ideja neretko padala na pamet, svesna njegoviih partijarhalnih stavova, nisam htela ni je izgovorim.
- Jesi li siguran?
- Apsolutno... Zar još sumnjaš u nešto u vezi sa nas dvoje? - pitao je golicajući me.
Tako smo počeli da se nadamo izostanku mog mesečnog ciklusa. Uvek sam bila zdrava i dobro uhranjena, pa nisam očekivala da bi nešto moglo loše da krene. Ipak, prošao je jedan mesec, drugi, pa treći, a ništa se nije dešavalo. Obuzeti time, u zapećak smo bacili planove o venčanju iako je drveće po parkovima uveliko probeharalo.

Nisam mogla da zatrudnim

Kad je prošlo još pola godine a da se ništa nije desilo, odlučila sam da odem ginekologu. Nakon rutinskog pregleda i odmahivanja glavom propraćenih laganim uzdasima i tapšanjem po ramenu, doktorka mi je rekla da ću morati na produvavanje jajovoda dodavši da je intervencija rutinska i da posle bez problema mogu da zatrudnim.
Posle intervencije i nekoliko meseci nade koju je smenilo novo godišnje doba, nastalo je novo razočarenje. Činilo mi se da je Dragoljub, iako se problem u fizičkom smislu više ticao mene, sve to teže podnosio nego ja. Hvatala sam sebe kako ga hrabrim rečima podrške, ali i sama žarko želim da ih čujem.
- Moramo da razgovaramo - rekao je jedne večeri Dragoljub. Po držanju, po povijenim ramenima i nesigurnom pogledu, zaključila sam da razgovor neće biti prijatan. Hladni srsi prošli su po mom telu kao nagoveštaj loših vesti.
- Znaš, muči me sve ovo - otvorio je dušu kada sam sela pored njega. - Ne dešava se sve baš onako kako smo planirali, to ti je jasno...
- Da? - nisam znala čemu vodi taj bledi uvod.
- Pa sam nešto mislio... Ali te molim da me shvatiš pre nego što nastavim...
- O čemu se radi?
- Ja... hteo bih da se vratiš kući... roditeljima.
- Da se vratim kući... roditeljima? - ponovila sam automatski.
- Pa da, a onda, ako nam se "desi" trudnoća, možeš opet da mi se vratiš.
Mislila sam da ću izgubiti sluh posle tih reči. Zavrtelo mi se u glavi i prostorija je počela da se okreće oko mene.
- Čekaj, čekaj... - rekla sam kad sam povratila dah. - Hoćeš da pokušam da zatrudnim i, ako uspem, oženićeš se mnome, a ovako nećeš? Pa, da - rekla sam za sebe. - Trebalo je da mi bude jasno kada si "zaboravio" na planove za venčanje posle prvog neuspelog začeća. Gadiš mi se! - rekla sam stisnutih zuba. Nadljudskom snagom skinula sam teški kofer sa ormara, pobacala sam u njega najnužnije stvari i, iako je Dragoljub pokušao da me zaustavi, vrata stana za koji sam se godinama borila zatvorila sam za sobom.

Bekstvo od problema

Plačući sam utrčala u roditeljski stan. Znali su za moje probleme pa ništa nisu pitali do momenta kada sam bila u stanju da im sve ispričam, posle potoka suza koje sam isplakala i bensedina koji mi je mama stavila u čaj. Kao da sam pričala o strancu, jedino tako sam mogla bez suza da ponovim Dragoljubove reči.
- Kako je mogao da bude takav gad, zar posle toliko vremena? Ako ne mogu da rodim, nisam vredna braka, nisam vredna ničega...
- Znaš, sine, možda si sada šokirana njegovim predlogom, ali moraš da uzmeš u obzir i njegove emocije. Sigurno mu nije bilo lako posle godina ljubavi da povuče takav potez, ali on se pokazao kao veoma pošten čovek.
- Poštena trampa: podari mi dete, a ja ću tebi prezime? O tom poštenju pričaš? - sarkazam je izbijao iz svake moje reči.
- Ne, pošteno je to što nije hteo da te zamajava i omalovažava u mučnom braku kada zna da to bez dece ne bi funkcionisalo.
- On mene malo voli... Ja bih njega prihvatila i jalovog...
- Nikada ne znamo kako bismo se poneli u nekoj situaciji dok je ne doživimo, pa ne možeš da znaš da li bi ostala s njim da on ima takav problem. Osim toga, prirodna je želja za produženjem loze, to ne možeš da mu prigovoriš.
- Ali, postoje mogućnosti... Zar nije prvo trebalo sve opcije da iscrpimo pre ovog koraka? A, na kraju, dete može i da se usvoji.
- Možda nije hteo da se rastanete u uslovima veće nervoze ili čak mržnje... a besmisleno je u takvim okolnostima pokušavati da začnete dete, zna se da to utiče na plodnost. Veruj da je on noćima pre nego što ti je ovo saopštio, vagao odluke za i protiv... Pa, poznaješ ga dobro, znaš da je emotivan i dobar čovek. Verovatno zna da ne bi mogao da odgaja tuđe dete.
- Ne znam, ne znam... - slegala sam ramenima pogođena najnovijim obrtom u životu. Mislila sam na nepravdu, bila sam tužna, slomljena...
Jedva sam se sledećeg dana odvukla na posao. Radila sam mehanički, potpuno dekoncentrisana.
Kada sam se teškim korakom dovukla kući, dočekalo me je iznenađenje. U dnevnoj sobi, kao u najbolja vremena, sedeo je Dragoljub sa mojim roditeljima. Izgledao je jednako umorno kao ja.
- Šta ti radiš ovde? - odvažila sam se da pitam. Nije to bio način na koji započinjem razgovor ali nisam više htela da ga štedim jer ni on nije mislio na mene dok mi je srce lomio u komade.
- Nemoj tako... Došao sam da te vidim, hteo sam da prošetamo.

Bolni sastanak

Otac i majka, svako iz svog omiljenog ugla, gledali su nas radoznalo. Nisam htela da slušaju naš razgovor pa sam ga pozvala da izađemo. Uputili smo se dobro poznatom ulicom, ovoga puta ne držeći se za ruke. U jednom momentu Dragoljub je dotaknuo moju ruku. Trgnula sam se kao da me je opekao.
- Šta sad hoćeš? Da glumimo da je sve u redu? - izderala sam se.
- Ne, Željana, neću da glumim da je sve u redu jer ništa nije u redu - rekao je tonom mnogo nižim od mog. - Nije u redu to što ne možemo da ostvarimo tu, tolikim ljudima običnu, stvar. Nije u redu da posle toliko godina čekanja sada kad smo u stanju da volimo to dete i da mu pružimo sve, ne možemo da ga dobijemo. I prokleto nije u redu to što ne mogu da živim sa činjenicom da me niko neće zvati ocem... - glas mu je zadrhtao dok je izgovarao poslednju rečenicu. Nikada pre na njegovom licu nisam videla suze dok su moje, kao i tog dana na klupi na koju smo seli usput, bile prirodnija pojava.
- Pokušaj da me shvatiš... Neću biti srećan ako budem živeo bez dece. Svestan sam toga, valjda sam tako odgojen, takav sam tip čoveka. Znam mnoge koji su srećni bez dece ali ja živim za to malo biće. Zvuči čudno jer ne znam kakav bih otac bio, ne znam kakav će osećaj to dete probuditi u meni, ali tako je...
- A znaš li kako se osećam kada si mi dodelio prokletu ulogu fabrike za rađanje dece, a ja to ne mogu da uradim? - moj glas zvučao je kao jauk. Nije me bilo briga gleda li me neko, bura emocija u meni učinila je nevidljivima sve radoznale poglede.
- O, Željana... - uhvatio me je za ruku. - Nisi ti to, ne, nikako... Ti si sve što sam sanjao kada su žene u pitanju. Nema crte tvog karaktera koju bih menjao. Pametna si, ambiciozna, odlučna, dobra domaćica, dama kad to hoćeš... Najbolji si kritičar, siguran savetnik... Željana, zar misliš da bih došao da i danas, osam godina od početka naše veze, ne osećam istu ljubav prema tebi? Nikada nisam pomislio na drugu, nikada drugu nisam pogledao... Volim te... ma, volim te više nego sebe! Da postoji sprava kojom se to meri, siguran sam da bi se pokvarila, tu količinu ljubavi ne bi mogla da izmeri!
Nasmejala sam se kroz suze. Koliko god bio težak, život je umeo da bude i drag zbog tih magičnih momenata. A ovo je bio jedan od njih.
Kao dva očajnika, zagrlili smo se i proveli neko vreme u tišini udišući jedno drugo, prijatno svesni prisustva tela na koje smo navikli, tela koje smo voleli, koje volimo.
Sve sam mu oprostila te večeri. Kada sam bolje razmislila, shvatila sam njegove razloge. Možda je i moja želja da ga eventualno lišim potomstva bila sebična... Način koji je Dragoljub izabrao sasvim sugurno je bio manje bolan, gledano dugoročno, iako neobičan.
Osim mojih roditelja, svi kojima sam ispričala šta mi se desilo, moji prijatelji i bliske kolege s posla, osudili su moju odluku savetujući me da ostavim Dragoljuba. Koliko sam puta u lice čula da sam luda, naivna, glupa, slepo zaljubljena...
Samo ja znam da me u neobičnoj zajednici drži neizmerna ljubav i ogromna nada.
Dragoljub i ja funkcionišemo kao pre, bez svađe i možda smo opušteniji nego pre. Viđamo se svakodnevno, zajedno i dalje otplaćujemo kredit i pokušavamo da dobijemo dete. Ako Bog da, pa nam se to desi, sve egzistencijalne brige biće iza nas i to je ono čemu se molim svake noći pred spavanje. Ako Bog ipak odluči drugačije, ništa u mom životu neće se promeniti onako kako već nije. Na sve sam spremna, ali nadam se najboljem.
Potajno, noću, nadam se i obredu u belom, pod velom, sa bebom u naručju.

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 5 6

8 9 ... 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 25. Maj 2026, 04:34:12

Prebaci se na:

Oznake: prijatelj eni frka setnja cinimo promene virtual nemoc mesecu flerta
majcin msg10333725 urezalo novine nazvao oci svesna trci napokon htjela

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.