REKA LJUBAVI

Mnogo mi se svidja Darko. Gledam ga ceo semestar, otkako se pojavio na mom fakultetu. Sve mi se kod njega dopada: nemirne smedje kovrdže koje svaki čas sklanja sa čela, kestenjaste oči pune topline, način kako hoda, kako se osmehuje i kako govori sa drugima, jer ja do sada još nisam razgovarala sa njim. Gledam ga iz prikrajka i maštam o njemu.

Saznajem preko moje koleginice Slavke, koja je vrlo popularna na fakultetu i uvek okružena velikim društvom da se doselio iz Novog Sada i da ima indeks pun desetki. Ponaša se nenametljivo, tih je i povučen. Pitam se da li me uopšte primećuje. Doduše, mnogo puta me je pogledao u prolazu toplim, iskričavim pogledom, ponekad mi se i gotovo neprimetno osmehnuo, ali ništa više od toga.

- Suviše si staromodna – govori mi Slavka, dok šetamo po fakultetskom holu.. – Osedećeš čekajući da ti on pridje. Sada je dvadeset prvi vek i sasvim je normalno da devojke prve prilaze mladićima. Shvati to već jednom!

- Šta, očekuješ da ga zaustavim u hodniku i da mu kažem: “ Darko, ja sam Milica. Luda sam za tobom!“

- Ne moraš baš tako, upitaj ga za neko predavanje, za nekog profesora, povedi razgovor o bilo čemu…

- Kako mogu, kad mi na čelu piše da sam zaljubljena u njega?! Ako bi pomislio da mu se namećem, propala bih u zemlju od stida…

Prilaze nam dvojica kolega i pokazuju nam plakat na oglasnoj tabli. Fakultet organizuje splavarenje Tarom. Kažu da su se prijavili i nagovaraju i nas dve da im se priključimo. Slavka je oduševljena:

-. Hajde odmah da se prijavimo, to je divna avantura! Fantastična priroda, druženje sa kolegama, žestoki adrenalinski skok na rečnim brzacima. Šta ima lepše od toga?!

Za razliku od nje, koja je uvek u pokretu, ja ne volim žestoke avanture. Stoga pokušavam da je smirim:

-Sačekaj malo. To može da bude opasno. Ja nisam baš neki plivač, a koliko znam nisi ni ti.- pokušavam da je odgovorim, ali ona me ne sluša:

- Vidi, piše da ide samo jedan autobus i da je ograničen broj mesta. A cena je prava bagatela. Odmah ćemo se prijaviti!

Autobus je već bio popunjen, ali su dva studenta bila upravo odustala, pa smo se nas dve prijavile. Ostalo nam je još tri dana da se pripremio za put.

U petak popodne, ispred fakulteta, sa rancima na ramenima čekamo da stigne autobus. Medju okupljenim studentima iznenada sam ugledala Darka.

- Vidi, Slavka! I on se prijavio!- šapućem svojoj drugarici na uvo, sva uzdrhtala od sreće.

- Pa to je divno! Ovo putovanje je odlična prilika za vas dvoje! Smatraj da ste već postali par! – smeje se ona zadovoljno.

Još jednom bacam pogled u pravcu Darka i počinjem da se gušim.

- Kakav par?! – moj glas liči na jecaj. – Pogledaj, došao je sa devojkom!

I zaista, sa njim je nepoznata devojka, malo niža od njega, duge smedje kose i vedrog pogleda.

- Mora da se dugo zabavljaju i da se mnogo vole kad su potpuno isto obučeni – dodajem, već sasvim slomljena.

- U pravu si – kaže mi Slavka, tonom punim sažaljenja i počinje da nabraja: – Na njima su iste farmerke, iste majice i patike. Iste jakne nose preko ruke. Imaju čak i iste rance!

Gorko sam razočarana. Borim se sa samom sobom da ne zaplačem. Nehotice podižem oči i susrećem njegov topli pogled. Istog trenutka spuštam glavu. Ne smem više da se topim od njegovog pogleda, da zamišljam da mu nešto značim. Sad mi je jasno da on tako gleda sve devojke odreda.

Dok Slavka vodi glavnu reč u autobusu, a šale i začikavanja pljušte na sve strane, ja se isključujem iz veselog društva. Sve vreme puta provodim natmureno gledajući kroz prozor. Nakon duge vožnje stižemo do kampa u samom kanjonu Tare.

- Odavde ćemo ujutru krenuti u splavarenje! – kaže mi Slavka, koja sve vreme drži program putovanja u ruci i čita ga po hiljaditi put.

Izlazeći iz autobusa osećam se kao da sam došla u pravi raj. Kamp se nalazi na cvetnoj livadi u zagrljaju bujne četinarske šume, okružene visokim liticama. Ljupke drvene kućice prekrasno se uklapaju u raskošnu prirodu. Slavka i ja dobijamo preslatki mali bungalov sa dva ležaja, obložen sa unutrašnje strane lamperijom.

Sa grupom studenata i vodičem krećemo u obulazak okoline. Dugo razgledamo vodopad zadivljujuće lepote i stari viseći most preko Tare. Slavka i ja šetamo okružene grupom kolega. Trudim se da se skoncentrišem na interesantne priče našeg vodiča, ali mi slabo šta ulazi u glavu. Sva pažnja mi je usmerena prema Darku, koji se sa svojom devojkom priključio našoj grupi. Čini mi se kao da ne skida pogled sa mene. Još juče bih bila presrećna zbog toga, a sada se trudim da nam se pogledi ne sretnu. Ljuta sam na njega: zašto me gleda kad ima devojku?

U osam uveče je večera. Slavka uživa u jagnjetini ispod sača, vrućoj pogači i skorupu. Ja samo prevrćem po tanjiru ječmeni kačamak.

- Zar ti nije ukusno? – pita me ona, a ja uzdišem:

-Ma odlično je, ali sasvim sam izgubila želju da jedem…

Posle večere kažem joj da odlazim u naš bungalov na spavanje.

- Zar ćeš da propustiš veselje uz logorsku vatru? – čudi se ona, ali ja ne popuštam:

- Nemam volje da gledam Darka sa devojkom.

- Ne obraćaj pažnju na njih dvoje. Ponašaj se kao da on nije pošao na ovaj put. Uživaj u veseloj žurci pod otvorenim nebom! – nagovara me ona bezuspešno.

- Ne mogu da prestanem da mislim na njega. Boli me što sada znam da nemam nikakve nade…- kažem joj tužno i dodajem: – Samo ti idi i lepo se provedi. Ja ću odmah da zaspim.

Slavka se pridružuje ostalim studentima a ja ostajem sama.
Dok ležim u čistoj, mirisnoj postelji, do mene dopiru zvuci harmonike i gitare, melodije poznatih pesama i veseli žagor. Iako sam umorna, dugo ne mogu da zaspim od tužnih misli koje me muče.

Ujutru, psle doručka, koji jedva da sam okusila, dobijamo opremu za splavarenje: kacige, gumena odela i čizme, sigurnosne prsluke i vesla.

Slavka i ja smo dobile prevelika odela i glomazne čizme, a kacige nam pokrivaju pola lica. Ne mogu da se ne nasmejem našem izgledu:

- Vidi kakve smo! Kao slepi miševi u čizmama od sedam milja!

Primećujem da Darkova devojka, naprotiv, izgleda sasvim lepo u odelu koje joj je kao po meri. Crv ljubomore grize me sve jače. Opet osećam njegov pogled na sebi, ali mu ne uzvraćam. Moraću da ga izbegavam što više mogu – odlučujem u sebi.

Pred početak splavarenja na obali vlada užurbana atmosfera i opšta gužva. Počinje ukrcavanje. Slavka i ja ulazimo u veliki gumeni čamac specijalno napravljen za divlje vode sa još šestoricom naših kolega. Krajem oka vidim da su Darko i njegova devojka ušli u čamac koji se nalazi iza našeg.

Pred polazak primamo poslednja uputstva od našeg kormilara, kršnog Crnogorca, koji nam objašnjava kako da veslamo i pokazuje gde da zakačimo noge da ne bismo ispali tokom vožnje. Kormilar seda iza nas i svom snagom vuče kroz vodu veslo kojim upravlja čamcem. Otiskujemo se od obale. Počinje spust niz nabujalu reku. Zapljuskuje nas gusta pena iz rečnih brzaka. Srce mi ubrzano lupa. Hvata me adrenalinska groznica

Najveće uzbudjenje izazivaju bukovi, divlji brzaci koji se redjaju na svakih sto do dvesta metara. Do našeg odredišta, Šćepan polja, ima ukupno 13 bukova. Kormilar nam govori njihova imena. Nisam znala da svi bukovi na Tari imaju svoja imena i svoju opaku ćud.

Na bukovima zaustavljamo dah od žestokog uzbudjenja, pitajući se na koju stranu će nas baciti vodena stihija. Izmedju bukova, u mirnoj vodi osvaja nas lepota netaknute prirode. Ne mogu da odvojim oči od obala obraslih gistom šumom i prelepih vodopada koji se u kaskadama slivaju sa visokih stena, prekrivenih gustim slojem mahovine. Vodena zatišja su varljiva, jer slede novi brzaci, koji nas nose ka sve jačim uzbudjenjima.

Nabujala Tara huči i valja se preko kamenja noseći naš čamac kao orahovu ljusku. Nailazimo na buk Ćelije, najveći, najopasniji i najnepredvidiviji buk na ovoj planinskoj reci.

-Hajdemo desno! Veslajte brzo da izbegnemo stenu! – uzvikuje kormilar, a mi se upinjemo iz petnih žila da ispravimo nagnuti čamac.
-Brže! Brže! Progutaće nas! – viče kormilar

Zapljuskuju nas veliki talasi. Vrištimo i naši glasovi odjekuju po kanjonu. Mokra sam od glave do pete. Veslamo iz sve snage, ali se čamac ponovo naginje na bok. Još jedan veliki talas i čamac se prevrće izmedju oštrih stena.

Svi smo u uzburkanoj vodi, koja nas silovito okreće i baca. Snažna struja me ogromnom brzinom nosi nizvodno. Reka me čas izbacuje na površinu čas uvlači u dubinu. Tek što udahnem vazduh, već sam ponovo prekrivena talasima. Iscrpljena sam od borbe sa vodenom stihijom, osećam bolove po celom telu. Ovo je kraj. Nema mi spasa. Udaviću se.

Odjednom osećam na sebi nečije ruke. Snažno me grle i iznose na površinu. Spašena sam! Prestajem da se plašim i punim plućima udišem vazduh. Moj spasilac me nosi kroz vodu prema obali. Pokušavam da mu vidim lice i u istom trenutku ga prepoznajem. To je Darko! Iskočio je iz svog čamca da me spase!

Darko me iznosi na obalu.

- Gde je Slavka? Šta je sa ostalima?- pitam ga tresući se od pretrpljenog šoka. On me nežno grli i kaže:

- Svi su već na obali. Smiri se, Milice, molim te! Nema više opasnosti!

Pa on zna moje ime! Snažna struja, mnogo jača od vodene stihije počinje da me trese od glave do pete. Kako da se smirim u njegovom naručju? O ovakvom trenutku sam samo maštala…

- Hvala ti što si me spasao! Izložio si se velikoj opasnosti iskačući iz čamca usred brzaka – kažem mu, milujući pogledom svaku crtu njegovog dragog lica.

- Ne zahvaljuj mi se, molim te! Kako bih mogao da dopustim da se udavi najlepša devojka na našem fakultetu? – kaže mi sa vragolastim osmehom.

Dok slušam njegove reči, oči mi se pune suzama radosnicama.

Darko me spušta na travu, a ja se i dalje grčevito držim za njega. On me miluje po mokroj kosi i teši kao da sam malo dete:

- Molim te smiri se. Milice, devojčice moja! Samo da znaš kako dugo mislim na tebe, koliko mi se svidjaš.
.
Pitam se da li ja ovo sanjam? U zanosu izgovaram reči koje nikad nisam mislila da ću mu reći.

- I ti se meni mnogo dopadaš.

Zatvaram oči i osećam njegov vreli dah na svom licu. Gorim od želje da me poljubi. Pružam mu svoje uzdrhtale usne i prepuštam se njegovom strastvenom poljupcu.

Trenutak kasnije pridružuju nam se Slavka i ostali iz našeg čamca. Brinuli su za mene jer me je voda najdalje odnela. Pitaju me kako se osećam, da li mi je dobro, a ja samo potvrdno klimam glavom. Milo mi je što je opasnost prošla i što smo na sigurnom.

Istovremeno, želela bih da svi odu, da ostanem nasamo sa Darkom. Ni za trenutak se ne odvajam od njega. Odjednom se vraćam u surovu stvarnost i počinje da me hvata panika. Čvrsto ga stežem za ruku:

- Darko, a tvoja devojka?

-Moja devojka? Kakva devojka? Ja nemam drugu devojku osim tebe!- kaže on nežno me obgrlivši.

.- Devojka koja je ovde sa tobom…

- Tijana? Ona je moja sestra bliznakinja. Mislila si da mi je devojka? Zašto?

- Putuješ sa njom, isto ste obučeni…

Nasmejao se:

-Aha, to je u pitanju…Pošto smo blizanci, roditelji su nas od rodjenja jednako oblačili. Navikli smo da imamo iste stvari, pa se i sada isto oblačimo. Nemoj da obraćaš pažnju na to.

Ohahnula sam.

- Ma, ne smeta mi. Samo sam pogrešno protumačila…A gde je sada ona?

- Ostala je u čamcu. Sigurno je već blizu Šćepan polja. Sve koji uspešno završe splavarenje tamo čeka autobus da ih doveze natrag u kamp.

Slavka jadikuje što je ispustila svoj foto aparat u reku:

- Propale su mi fantastične slike. Šta ću sada da radim?

Jedan kolega je teši i obećava da će joj pokloniti sve fotografije iz svog aparata.
Nagovara je da zajedno skoče sa stene u jezerce ispod obližnjeg slapa. Ona se nećka, ali ipak kreće sa njim. Njihov skok svi propraćamo burnim povicima i aplauzom.

Darko i ja koristimo priliku da se udaljimo od ostalih. Utomuli u bujno zelenilo grlimo se strastveno, kao da želimo da nadoknadimo svaki dan koji smo proveli jedno bez drugog. Darkovi vreli poljupci zaustavljaju mi dah.Nisam slutila da mogu da budem tako srećna.

Kasnije se pridružujemo ostalima. Po nas stiže kombi, koji nas vraća u kamp. U suvoj odeći, uz topli čaj, sasvim zaboravljam na pretrpljeni strah.

Vreme do ručka provodimo sa ostalim studentima u šetnji po okolini. Uživam u branju šumskog voća. Darko vešto plete venčić od poljskog cveća i stavlja mi na kosu. Osećam se kao na sedmom nebu. Naš vodič Milo pokazuje nam jezerce u kome se noću kupaju vile i priča legendu o čudesnom gradu, koji je pre mnogo vekova nestao medju visokim četinarima.

U kamp stiže autobus iz Šćepan Polja sa ostalim splavarima. Upoznajem se sa Darkovom sestrom Tijanom. Ona je jako simpatična i draga devojka. Čudim se sebi kako nisam odmah primetila da liči na Darka.

Pred polazak autobusa za Beograd služe nam bogat ručak. Bacam se na vruću pogaču i jagnjetinu kao mećava, jer odavno nisam ništa jela. Slavka mi namiguje:

- Vidim da si dobila apetit! A vidim i razlog!

Darko se sve vreme ne odvaja od mene:

- Sinoć sam bio očajan što si posle večere nestala. Želeo sam da ti najzad pridjem, da ti kažem koliko mi se svidjaš, ali nigde te nije bilo. Zato te više ne puštam, da mi opet ne umakneš.

-Neću ti više nikad pobeći! Ni ovde, ni u Beogradu. Budi u to siguran! – kažem mu blistajući od sreće.

Bili smo suđeni jedno drugom

Prvi sastanak sa Slatkicom, kako sam “krstio” Sašku jer joj ime nisam znao, bio je prava katastrofa. Umesto da popijemo piće veselo čavrljajući, jedna pogrešna reč koju je izgovorila isprovocirala me je u toj meri da sam je, samo nekoliko minuta nakon što smo se sreli – izbacio iz auta. Međutim, naša priča nije se tu završila. Nekoliko godina kasnije slučajno sam kupio kuću u njenom komšiluku…


Koncert je bio totalno ludilo! A kakav i može da bude kada se na podijumu gura deset hiljada rasplesanih tela, mladih i uzavrelih. I ja sam urlao iz sveg glasa. Neoprezno, usmerio sam svoj pevački talenat na uho devojke koja je stajala pored mene. Nisku rastom, nisam je primetio do trenutka kada se, sa grčem na licu i rukom na uhu, ljutito okrenula prema meni.

- Izvini, izvini… – spontano sam uzeo njenu za ruku poljubivši je. – Nisam te video…

Već je počinjala nova pesma i novi haos, pa sam prestao da se izvinjavam jer je i devojka već vrištala u taktu nove melodije. Međutim, kako je koncert odmicao, moj pogled se sve češće zadržavao na njoj. Preslatka je, morao sam da priznam. I ona se nekoliko puta okrenula, valjda da vidi sa kim sam. Ja sam već “snimio” da je ona sa drugaricom.

- Moja sestra – pokazao sam prstom na Olju kada se slatkica još jednom okrenula. Nasmejala se. Nisam shvatio da sam odgovorio na nepostavljeno pitanje jer je pivo moje reakcije već tada dobrano uspavalo. Hrabriji nego inače, samouvereno sam je, slušajući jednu baladu, privukao u naručje. Nije se opirala. Dok smo plesali, pevala je pa nisam mogao ništa da je pitam. Zato sam, kada je bend pred kraj balade najavio završetak koncerta, morao da zatražim od nje broj telefona, vremena više nije bilo, pogotovo kada je mnoštvo krenulo prema izlazu. Izdiktirala mi je šest magičnih cifara za koje sam mogao samo da se nadam da su tačne. Znajući da ću ih zaboraviti pre nego što pivo ispari iz mene, izdiktirao sam ih Olji, mojoj sestri i savezniku u dobru i zlu. Popreko me je pogledala, ali je ipak zapamtila broj. Slatkica kojoj ime nisam znao, u međuvremenu se izgubila.

Ulica u Nedođiji

Narednih dana bio sam zatrpan polaganjem kolokvijuma iz anatomije. Nisam mislio ni na šta drugo osim na kadaver u naftalinu čiji sam svaki milimetar morao savršeno da poznajem. Čim sam u secir-karti dobio ocenu, odahnuo sam i prvi put posle nekoliko dana pomislio na dešavanja mimo knjige. Setio sam se Slatkice, tako sam je “krstio”. Vodeći se maksimom “nemam šta da izgubim”, okrenuo sam broj koji mi je Olja zapisala na nekoj knjizi. Nameravao sam da se pravdam greškom ako se javi ozbiljniji glas jer nisam znao koga da tražim. Srećom, ovaj koji je rekao “halo”, mogao je da pripada samo mojoj Slatkici. Odlučio sam da se poigram i tako prikrijem smušenost.

- Dobar dan – rekao sam ozbiljno.

- Dobar dan.

- Saša ovde, vi i ja sreli smo se na koncertu pre neko veče pa sam tražio vaš broj telefona da saniramo povrede bubne opne, koje su nastale mojim nesmotrenim ponašanjem.

S druge strane žice začuo se veseli smeh.

- U redu – rekla je smejući se.

- Dakle, gospođice, jeste li za kafu u mom društvu, da razmotrimo ozbiljnost povrede?

- Naravno. Usput, ja sam Saška – predstavila se.

- Ja sam Saša.

Opet se nasmejala.

- Zezaš me?

- Ne. Moraćeš da mi objasniš kako da dođem po tebe – potisnuo sam teatralnost.

- Nije teško – učinilo mi se da se ona i dalje šali. – Skreneš levo na kraju civlizacije, onda preko nekoliko kozijih staza, sa kozije staze na makadam i tu si.

Bilo je očigledno da je duhovita, ali želeo sam što pre da je vidim, pa sam hteo da mi kaže tačnu adresu.

- U kojoj je, kažeš, to ulici u Nedođiji? – upitao sam našalivši se, na šta mi je Saška rekla adresu.

Spremao sam se kao za prvi sastanak. Lickao sam se, parfemisao i prebacivao razdeljak sa jedne na drugu stranu. Slatkica po imenu Saška bila je zaista po mojom meri i hteo sam da ostavim utisak na nju. Posle upornog moljakanja otac mi je dao ključeve automobila. Nisam bio vešt vozač pa ga nisam često uzimao, ali ove večeri probudio se džentlmen u meni i morao sam autom da upotpunim utisak.

Aždaja u lepom pakovanju

Adresa koju mi je Saška dala nije mi bila poznata ali sam se informisao gde bi približno mogla da bude i u dogovoreno vreme krenuo sam po nju. Usput sam pitao ljude za adresu i svi su me upućivali dalje. Ulice su odmicale, asfalta zaista više nije bilo, a ljudi su juš uvek govorili – dalje. Pitao sam se da li se to neko našalio sa mnom kad me uputio na u tu pustaru jer zelenilo više nisam video.

Da ugođaj bude potpun, pojavio se i makadam iz Saškine priče pa je stari automobil poskakivao preteći da se raspadne. Crvena lampica mog besa uveliko je sevala kada je auspuh zapeo za kamenčinu koju nisam primetio. Stao sam nasred puta da vidim je li otpao. Na sreću, držao se na mestu, ali je lupao kao da vozim neki super automobil, a ne očev krš koji posle ovoga sigurno više neću dobiti. Opsovao sam i koncert, i Sašku, i makadam!

- Slatkice, bolje bi ti bilo da ljubaznošću i raspoloženjem popraviš štetu – rekao sam nazirući u daljini broj kuće pred kojom sam je ugledao. Kao i na kocertu, bila je preslatka. U farmericama i pamučnoj majici izgledala je bolje nego neka druga u glamuroznoj haljini. Kosa joj je bila vezana visoko u rep, što je otkrilo njeno prelepo lice. Leptirići su zalepršali u mom stomaku.

- Je li bilo teško da me nađeš? – pitala je nevešto, svesna da jeste. Tu adresu, verujte, niko lako ne bi pronašao.

- Ma, ne – lakonski sam odgovorio, siguran da ću jednoga dana da joj prigovorim što me je tako povukla za nos ne rekavši na kakve ću prepreke naići na putu do nje. Otvorio sam joj vrata.

- Oh – uzdahnula je kad je na sedištu pronašla ružu. – Za mene? – zatreptala je okicama. Sad sam već bio siguran da je oborena s nogu… Klimnuo sam glavom.

Samo što sam okrenuo automobil u nameri da pođem u suprotnom pravcu, njen umilni glasić postao je ozbiljan.

- Šta ovo lupa? – upitala je na ivici podsmeha i zgražavanja. E, tu sam pukao gore nego moj auspuh. Povukao sam ručnu na trideset metara od njene kuće, okrenuo sam se, vratio do ulaza i, na njeno zaprepašćenje, otvorio sam joj vrata i rekao:

- Izvoli.

Zbunjena i crvena u licu, izašla je ne pogledavši me.

- Ti ćeš mene… – zvocao sam sam usput. – Dođem u neku divljinu u kojoj živiš, izmaltretiram se usput… I ti se na to rugaš i čudiš mom lošem automolibu!

Bio sam besan kao furija.

Razočarao sam se u sve žene tog dana. Posvetio sam se knjizi odlučan da na nju usmerim svu svoju kreativnost kada već žene to nisu zaslužile.

Polagao sam godinu za godinom dozvoljavajući sebi tek povremene avanture sa ženama. Nikada nijednoj više nisam kupio ružu niti sam tražio od oca automobil. Uostalom, posle one večeri grmeo je da na vožnju mogu da zaboravim.

Sašku nisam viđao niti sam to želeo, a pamtio sam je samo kao dobro upozorenje na te aždaje u lepom pakovanju.

Ljubavni život na čekanju

Završio sam fakultet u roku. Penzioneri u mom stanu, sa večnom funkcijom roditelja, i kada sam postao svoj čovek, nisu propuštali priliku da sa mnom podele još neku životnu lekciju.

- Šta imaš od toga što si završio fakultet u roku? – pitao je otac u pozi za raspravu.

- Dobiću specijalizaciju – mirno sam odgovorio.

- Bolje bi ti bilo, umesto što i dalje ganjaš te knjige, da si specijalizirao život! – i majka je umela da doda poneku mudrost. – Da si našao ženu, unuke da nam podariš… Zar ni toliko nismo zaslužili, a sve smo ti dali? – skretala je priča u pravcu žalopojki. Zato sam gledao da svaki trenutak provedem van kuće jer drugačije nisam mogao da izbegnem neprestane kritike. Odrađivao sam i svoje i smene svojih kolega, što je načelnik, kad je došlo vreme za dodelu specijalizacija, i te kako umeo da ceni. Ispunio se moj san…

Kada sam i doškolovavanje obavio u rekordnom roku, porasla su mi primanja. Još jedno ispunjenje sna pomaljalo se na vidiku… Sopstveni stan, samostalan život, kritike samo kad roditeljima dođem u posetu… Svake večeri legao sam i budio se sa tim rečima na usnama.

Realizacija tog sna, međutim, pokazala se težom nego što sam zamišljao. Cene nekretnina u to vreme, iz meni nejasnog razloga, skočile su i postala je misaona imenica pomoću jedne plate uknjižiti šezdesetak kvadrata na svoje ime. O manjoj kvadraturi nisam hteo da razmišljam jer nije predstavljala dugoročno rešenje, a za veću ni tri moje plate ne bi bile dovoljne. Otežavajuća okolnost za podizanje kredita, koji je bio jedini put da se približim ostvarenju tog sna, bila je činjenica da roditelji neće ni da čuju da stavim hipoteku na njihov stan.

- Ti još nisi sazreo – govorili su. – Ko zna šta može da ti padne na pamet… U tim godinama zreo čovek uveliko ima porodicu… Propićeš se, prokockaćeš, pa nas na ulicu…

Često sam se pitao na šta bi ličio naš suživot da njih dvoje nisu bili udruženi protiv mene. Da jedno vuče na jednu, a drugo na drugu stranu, tek onda bismo goreli od svađe svakog dana, tešio sam se. Ovako sam mogao da se, uprkos titulama, pokupim i odem u svoju sobicu, a oni bi udruženi zajedničkim ciljem, nastavljali da prekraćuju penzionerske dane kritikujući mene.

- Zašto nisi pogledao po agencijama kakve se kuće nude na prodaju? – predložio mi je kolega. Dotad mi ta varijanta nije pala na pamet. Zaista, grad se brzo širio i ono što je nekada bilo predgrađe, danas se smatralo gradom.

Obišao sam nekoliko agencija i dobio adrese koje su zadovoljavale moje opisane prohteve. Kako sam koju obilazio, spisak se skraćivao. Jedna je bila skupa, druga trošna, trećoj je bilo nerešeno imovinsko pitanje… Na kraju me je put odveo u kraj gde sam nekada davno doživeo prvo i poslednje ljubavno razočarenje. Odveo me je pravo na Saškinu adresu. Na prodaju je bio jedan deo kuće.

Tada to nisam uočio – zaslepljen Saškom, pa besom – ali kuća je bila dupleks, na velikom i dobro pozicioniranom placu. Shvatio sam, ni makadama više nije bilo, dovezao sam se širokim, asfaltiranim putem. Neko vreme proveo sam osmatrajući kuću ali i nadajući se da iz nje niko neće izaći. Bilo bi glupo tu i sada sresti ogorčenu ili srećno udatu Sašku. Zapravo sam se pitao i da li još uvek stanuje tu, da li je kuća u kojoj je živela uopšte njena… Pomislio sam kako sudbina ume da se poigra sa nama kada me je, godinama kasnije, odvela na mesto koje je na čudan način obeležilo moj život.

U njenom komšiluku

Iako je kuća naoko bila u dobrom stanju, nisam hteo da tako važnu odluku donosim na prečac. Da znam da Saška ne živi sa druge strane zida, sasvim sigurno bih se lakše odlučio za kupovinu, priznao sam sebi.

Koliko god se kolebao, ekonomski razlozi bili su apsolutno – za. Grad se širio u tom smeru, divlja gradnja je legalizovana, a lokacija je postajala atraktivnija iz dana u dan. Poznavaoci prilika savetovali su me da ne propustim ponuđenu kuću čudeći se kako dosad nije prodata.

I to je sudbina, pomislio sam kada sam sa vlasnikom, sumnjičavim čovekom godina mojih roditelja, potpisao ugovor o kupoprodaji posle nekoliko dana. Dok sam se radovao dobrom pazaru, on je u pratnji policajca prebrojao novac tri puta i otišao. Brzo sam ga zaboravio.

Trebalo je preurediti kuću po mom ukusu. Dogovorio sam se sa stručnjacima ali sam, kada je došlo vreme da radovi počnu, naleteo na problem. Morali smo, zbog obijanja zidova, isključiti i struju i vodu pa sam bio prinuđen da pokucam na vrata najbližeg komšije s molbom da mi tih dana omogući priključak. Najbliže komšije bile su, naravno, sa druge strane dupleksa. Kako tokom mojih obilazaka kuće niko nikada nije izlazio iz tog stana, nisam znao ko će mi otvoriti kada pozvonim.

Zadržavao sam dah dok sam čekao da se vrata otvore. A onda se na njima pojavila ona, Slatkica. Obučena kao nekad, u jednostavne pantalone i majicu, doduše uflekanu na nekoliko mesta. Godine kao da su stale za nju, izgledala je jednako mladoliko i veselo. Smrkla se posle nekoliko, čini mi se, dugih trenutaka.

Naslonila se na dovratak neprijateljski prekrstivši ruke na grudima. Progutao sam knedlu kada sam shvatio da me je prepoznala.

- Zdravo – rekao sam refleksno joj pruživši ruku pa se povukao kada sam video da je i dalje u istom stavu. – Ja sam vaš novi komšija – pokazao sam rukom na kuću.

I dalje nije progovarala pa sam odlučio da kažem ono zbog čega sam došao, pa šta bude.

- Imaću radnike ovih dana i hteo sam da vas zamolim…

- Tamo – pokazala mi je rukom na ulaznu kašiju gde su bile česma i utičnica za struju.

Zinuo sam da joj se zahvalim, a ona mi je zalupila vrata pred nosom. Zanimljivo, promumlao sam dok sam se vraćao radnicima.

 

Hepiend

Radovi su tekli predviđenim tempom pa sam posle nekog vremena veselo mahao roditeljima na rastanku. I dalje su bili ljuti na mene.

- Umesto da nađeš ženu, ti prekidaš svaku vezu sa svetom i ideš u samoću – rekli su, nesvesni da će biti lakše i meni i njima kada jedni drugim budemo samo gosti.

Nakon što sam se smestio, najteži zadatak ostavio sam za kraj. Ipak, morao sam da pozvonim i da joj se zahvalim.

Otvorila mi je jednako neuredna i jednako neljubazna. Smušeno sam joj se zahvalio i pošao nazad kada sam čuo njen glas:

- Jeste li za kafu?

Poslušno, poput dečaka, pošao sam za njom.

Prostorija u koju smo ušli bila je puna štafelaja i slikarskog pribora. Obasnilo mi je to fleke na njenoj odeći.

- Živećeš sam? – spontano je prešla na ti kad se vratila sa kafom na poslužavniku. Nije joj pristajao ljutiti izraz koji je navlačila čim bi me videla.

- Da.

- Nikakvo čudo – rekla je servirajući kafu. – Ako si svaku svoju vezu rešavao na onakav način…

- Ali… – crvenilo me je oblilo. – Nisi mi rekla da stanuješ tako daleko… Auto mi se pokvario…

- Rekla sam ti kad smo prvi put pričali. Sećaš se?

- Mislio sam da se šališ.

- A ja sam pomislila da voliš šalu pa sam te zato ono upitala kada sam sela, da malo opustim afmosferu…

I tako smo, kao i pre gotovo deset godina, Saška i ja končano popili tu kafu, i dalje smušeni i neiskusni. I ona je zaključala srce posle mog drskog postupka kriveći mene kao što sam ja krivio nju.

U razgovoru sam saznao da sama živi. Roditelji su joj u inostranstvu, a druga polovina kuće pripadala je stricu i strini.

- Zašto su je prodali? – zanimalo me je.

- Sukob generacija, znaš – rekla je, a ja sam je savršeno razumeo.

Danas su zadovoljni i moji roditelji, a i stric i strina.

- Da smo ranije znali da ćeš tako da se udaš, davno bismo prodali kuću – šale se dok moji nemaju vremena ni da nas pogledaju motreći sve vremena unuku. Više od svih srećni smo Saška i ja. Srećni i uvek raspoloženi da ispričamo našu neobičnu ljubavnu priču sa hepiendom.

Jao bre,ubijaju me ove price