Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 28. Avg 2025, 22:49:22

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 ... 6 7

9 10 ... 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 230082 puta)

vojvođanka

Poruka #70

01. Dec 2010, 22:55:34

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 7.0.517.44
	Nokia

Na proslavi desetogodišnjice mature

Posle raskida sa svojom velikom ljubavlju Dejanom, Milena se udala za alkoholičara koji je umeo i ruku da podigne na nju. Saznala sam da se razvela i, pošto se dugo nismo videle, željno sam iščekivala naš susret. Iako nije išao u našu školu, Dejan se, znajući da će Milena biti tu, takođe pojavio na proslavi godišnjice mature. Susret posle deset godina bio je dovoljan da obnove ljubav...

U srednjoj školi bile smo vrlo bliske. I danas smo, samo što su nas životni putevi odveli na dve strane, u različite gradove, različite profesije, u dva različita sveta. Čujemo se sporadično. Obično se jedna drugoj setimo rođendana ili pošaljemo poruku za Novu godinu. A kao da je bilo juče...
Milana se tokom srednje škole zabavljala sa Dejanom koji nije pohađao našu školu, ali svi smo ga znali. Kako i ne bi, kada je Milanu dve godine, bezmalo svaki dan, čekao posle nastave da bi je otpratio kući. Bili su sladak i skladan par. Ko god ih je video, prepoznao je pravu, veliku mladalačku ljubav.
Kada su se razišli, Milana je bila očajna. Za njenu patnju znala je nekolicina ljudi, što zbog njene zatvorenosti, što zbog savršene nasmešene "fasade" kojom je prikrivala tugu. Ne sećam se tačno razloga njihovog raskida. Sećam se samo toga da je bilo banalno i besmisleno, ali zar nije svima nama brzopleta mladost "mrsila konce"?
Živo se sećam Milaninog uzbuđenja kada mi je prvog dana posle raspusta prepričavala svoj susret sa Đoletom. Delovala je ne samo izlečeno od propale ljubavi, nego i vrlo zaljubljeno. Radovala sam se zbog nje ali mi je bila pomalo sumnjiva tolika euforija. Kasnije, kada sam upoznala Đoleta, shvatila sam čime ju je opčinio. Bio je nešto stariji od nas, vrlo šarmantan, obrazovan, interesantan... Plenio je i hipnotisao i pojavom i pričom.
Tako su prolazili naši maturantski dani, uglavnom jednolično i uspavano, sve dok me jednoga dana Milana nije zamolila da posle škole odem sa njom lekaru. Bila je trudna.
- Šta ćeš sad? - tiho sam je upitala. - Beba ili fakultet?
- Ionako nisam luda za učenjem! Sigurna sam da će Đole biti oduševljen. Imaćemo svoju porodicu! I svoju bebu! Prvu od pet! Zar to nije divno?
Mala Maja rodila se uoči Nove godine. Već sam studirala u drugom gradu ali tada sam bila u vezi sa Milanom. Ona se u međuvremenu udala za Đoleta i vrlo je brzo shvatila koliko je to bilo nepromišljeno. Nekoliko meseci zajedničkog života bilo je dovoljno da spozna strašnu istinu - Đole nije bio samo priznati umetnik... bio je i alkoholičar.

Susret sa prijateljicom

- Deco, niste se promenili. Samo ste malo zreliji. Niste više deca. Sada ste odrasli - rekla je drhtavim, staračkim glasom, uz vragolasti osmeh na izboranom licu.
Razredom se prolomio žamor, baš kao nekada. Okrenula sam se i pogledala ta draga lica. Nedostajalo je jedno, Milanino.
Odavno se nismo čule. Zajednički prijatelji rekli su mi da se Milana razvela od Đoleta i da sama podiže njihovu Maju koja je slatko, pametno i lepo vaspitano dete. Saznala sam i to da je Milana povučena i da je retko sreću čak i oni koji su ostali da žive u našem malom gradu. Iz razmišljanja me je trglo kucanje na vratima učionice. Lice mi se razvuklo u osmeh:
- Milana! - uzviknula sam razdragano.
Milana se izvinila svima što je zakasnila.
- Uostalom, ostala sam dosledna sebi i svojim navikama, kako dobrim, tako i onim drugim. Profesorka, zar mi niste baš vi večito pravdali časove na koje sam stalno kasnila? - reče uz osmeh.
Prošla je kroz učionicu do slobodne stolice vukući za sobom talas pozitivne energije i blagi miris diskretnog parfema. Kasnije smo se svi složili da izgleda prelepo, jedino nam je bilo pomalo neobično to što sada ima dugu, plavu kosu.
- Čula sam da mu je otac poginuo, rekao mi je naš Petar. Pa, znaš da su oni komšije.
- Žao mi je, nisam znala. Sećam se čika Marka, bio je šaljivdžija i veseljak.
Sirota tetka Dragica. Sigurno joj je teško... Verovatno se Dejan vratio zbog nje.
Lakše će im biti ako podele zajedničku tugu.
- Da, sigurno... - rekoh.
- Znaš, baš je teško kada si sam... - uzdahnula je Milana. Za trenutak je delovala setno i odsutno ali osmeh joj se vrlo brzo vratio na lice: - A još je teže kad si i sam i gladan! A ja sam veoma gladna! Pruži malo korak da što pre stignemo na tu večeru!
Nasmejale smo se i nastavile da čavrljamo do restorana.

Proslava mature

Restoran u koji smo ušle bio je vrlo lepo uređen. Udobnoj atmosferi išla je u prilog dobra muzika. Mladić duge kose, vezane u "konjski rep", svirao klavijature u uglu prostorije i veoma je lepo pevao.
Najvažnije je to što su zvuci bili prijatno tihi pa nismo cele večeri morali da se nadvikujemo. Ipak nam je bilo važnije da se vidimo i ispričamo.
Mesta su, uglavnom, bila popunjena pa smo Milana i ja sele na dva jedina spojena slobodna mesta: Milana do Verice, a ja do Petra. Kada smo se raskomotile i udobno smestile, konobari su na stolove počeli da iznose hranu i piće. Neko vreme čulo se samo zveckanje pribora za jelo i tanjira, a potom se ponovo ustalasao žamor.
- Znači, ti si posle studija ostala u prestonici! Pa, uvek si bila nekako "urbanija" u odnosu na nas - reče Petar uz poznati šeretski, dečački osmeh.
- Dakle, Pero, isti si mangup od pre! - nasmejah se. - A ti? Kako ti živiš?
- Još uvek sam ovde. Oženjen sam, imam divnu suprugu i još divnije blizance, trogodišnje dečake Strahinju i Uroša. Sagradio sam kuću u velikom roditeljskom dvorištu. Čekaj, pa bila si kod mene na nekom rođendanu, rekao bih... - pogledao me je pokušavajući da se priseti.
- Da, jesam, one godine kada si dobio štene zlatnog retrivera. Oskar beše, je l'? - shvatila sam da se sećam "na deliće" i da pokušavam da sklopim sliku. - Od koga si ga dobio? A, da! Od komšije Dejana, je l' tako? A, kako je on?
- Drži se. Šta će, mora zbog majke. Mnogo radi pa ima manje vremena da razmišlja i da tuguje. A uza sve to raskinuo je dugogodišnju vezu. Italijanka nije htela ni da čuje da dođe da živi kod nas. Možda je bolje tako. Da ga je zaista volela, išla bi sa njim i na Mars - tu je Petar malo zastao, kao da se premišlja da li da nastavi. Na kraju je ipak rekao: - Znaš, on nikada nije prestao da voli našu Milanu... Neko veče bio je kod mene, dugo smo pričali, malo smo se zapili... Kada je čuo kako je prošla sa Đoletom, gotovo je poludeo. Da je znao da je Đole digao ruku na nju, mislim da bi iz istih stopa otišao na njegova vrata da je osveti! Tada sam mu rekao za naš susret generacije. Koliko ga poznajem, očekujem da će se večeras pojaviti.
- Molim vas - doviknula mu je - budite ljubazni pa ovde ostavite dve.
- U pravi čas! Jao, što dobro miriše! I još je vruća - rekla sam više za sebe udišući tople oblačiće mirisne pare iznad šoljice.
Zanesena zavodljivim mirisom kafe, nisam primetila da je Milanino lice prebledelo ali osetila sam snažan stisak na svojoj podlaktici. Podigla sam pogled i shvatila: na vratima dvorane stajao je Dejan.
Milana je bez reči, kao hipnotisana, pokupila svoje stvari i krenula prema njemu. Osvrnula se i pogledala me za trenutak. Znala sam da taj pogled znači pozdrav.

Srećni kao nekada

- Vidimo se - jedva sam uspela da kažem pre nego što je spustila slušalicu.
Slušala sam je, mamurna i nenaspavana posle burno provedene noći.
- Polako, nisam sigurna da ću moći da te pratim pre prve jutarnje kafe - rekla sam zagrizavši toplu, mirisnu puter-kiflu koja mi se topila u ustima.
Naručile smo po kafu i baklavu.
- A, sad pričaj. Otpočetka, i to polako - rekla sam uz blago prekorni pogled, začinjen osmehom.
- Kada se sinoć pojavio, odsekle su mi se noge. Znala sam da je tu zbog mene. I čula sam Petra kada ti je rekao da ga očekuje... - nasmešila se vragolasto priznavši to.
- Baš si pravi đavolak! - prokomentarisala sam.
- Prilazila sam mu, čini mi se, čitavu večnost. Kao da je sve oko mene stalo, samo sam ja klizila prema njemu. Kao da sam lebdela iznad zemlje. Kao u snu... - zamislila se, ponovo preživljavajući tu scenu u mislima. Srknula je kafu i nastavila: - Sve ove godine nestale su u trenutku kada sam prihvatila njegovu pruženu ruku. Izašli smo napolje, noć je bila izuzetno tiha ili mi se tako činilo posle one buke u restoranu. Dugo smo ćutke šetali držeći se za ruke. Izgubili smo pojam o vremenu. Seli smo na klupu. Svetlost je sa obližnje bandere jedva prodirala kroz grane starog platana. Bože, taj pogled! Govorio je više nego sve reči ovoga sveta. Ponovo smo bili deca, ponovo smo se nevino milovali pogledima, otvorenih duša i otvorenih srca. Baš kao nekada...
Kratku pauzu prekinuo je zvuk pristigle telefonske poruke. Milana se trgla brzo uzevši mobilni telefon. Dok je čitala poruku, lice joj se razvlačilo u široki osmeh. Blistala je.
- On je - rekla je shvativši da je taj komentar bio suvišan. Malo se postidela, ali je zadovoljna rekla: - Samo je hteo da znam da misli na mene. Bože, šta mi se to dešava? Ponašam se kao zaljubljena klinka! Ali, tako je lepo... i tako mi prija...
- Naravno da ti prija! Uživaj, devojčice! I bilo je vreme - rekoh.
- Kada me je poljubio, mislila sam da ću se onesvestiti! Ogromno brdo emocija koncentrisalo se tada u tom jednom poljupcu. Naslonila sam se na njegovo rame. Osećala sam se sigurnom i zaštićenom kao nikada pre. Snažno me je zagrlio. Pitao me je da li bih htela da budem ponovo njegova devojka. Šašavko! Pa, kakvo je to pitanje?! Naravno da bih! Kamo lepe sreće da to nikada nisam prestala da budem! Dakle, "gospođice Italijanko", iako mislim da ste vrlo glupa mlada dama, istovremeno sam vam veoma zahvalna, pomislila sam - reče Milana i zevnu.
Tek je tada shvatila da nije spavala cele noći i da je čekaju obaveze. Morala je na ručak kod mame, da preuzme Maju i da je odvede na rođendan kod drugara iz razreda.
- Šta ćeš? Životna mašina ne staje! I svi smo u toj mašini. Samo, priznajem, mnogo je lepše i lakše kada u toj mašini nisi sam - rekla sam izlazeći za Milanom na ulicu. - Drago mi je što sam došla... Ma, ne zbog tebe i tvoje lepe ljubavne priče, već zbog toga što su ovo stvarno najbolje puter-kifle na svetu!
Nasmejale smo se i pozdravile uz poljubac.

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #71

01. Dec 2010, 22:58:01

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 7.0.517.44
	Nokia

U novogodišnjoj noći

Nežni dodir njegove ruke i čudesni pogled njegovih tamnih očiju, očarali su me u trenutku. Verovatno je svemu doprinela i romantična muzika čiji su se zvuci razlegli po sali i... zaljubila sam se na prvi pogled. Osećala sam da je to što mi se događa početak nečeg lepog.

- Mamice, mamice, ala je lepa! - uzvikivala je veselo mala Danijela bezbrižno trčkarajući po dnevnoj sobi.
- Još samo da okačim ovih nekoliko kuglica, a onda ćeš ti, mama, morati da staviš zvezdu na vrh i završićemo kićenje jelke - užurbano je rekla starija Sara.
Uživala sam gledajući svoje male princeze, najveće bogatstvo u mom životu, i bila sam zahvalna Bogu što mi je podario toliku sreću.
Ubrzo je naš važan posao bio završen. Isključila sam svetlo i uključila sijalice na jelki i u sobi je zavladala neobična čarolija. Moje devojčice razdragano su cvrkutale, a meni je srce bilo ispunjeno bezgraničnim zadovoljstvom. Prijatnoj atmosferi u našoj prostranoj dnevnoj sobi doprinosila je toplota koja je dopirala iz velikog kamina. Čitavim mojim telom strujala je pozitivna energija, osećala sam se toliko snažnom i poletnom da nisam znala šta bih od silne snage i zadovoljstva.

Prisetila sam se poznanstva sa Stevanom

Samo još da Stevan stigne s posla pa da postavim večeru - pomislila sam, a pogled usmeren na zlatnu kuglicu na jelki vratio me je u prošlost podsetivši me na jednu davno prošlu Novu godinu kada sam upoznala jedinog muškarca u svom životu, svog supruga i oca ovih slatkih devojčica...
Iako sam bila punoletna maturantkinja, roditelji su mi retko dozvoljavali da izlazim sa društvom. Moj otac je bio strog i neumoljiv pa smo mama i ja morale da ga slušamo bez pogovora. I dok je mama bila pomirena sa takvim načinom života, ja sam se, što je valjda sasvim normalno u tim godinama, nadala da će moja budućnost biti lakša i lepša.
Sve moje školske drugarice uveliko su izlazile i zabavljale su se sa momcima, a ja sam, da bih skrenula misli na drugu stranu, sebi postavila u zadatak da u dnevniku, ispod mog imena, ne bude nijedna ocena manja od petice.
Sa ovakvim namerama i željama započela sam poslednju školsku godinu i sasvim sam uspešno realizovala ono što sam isplanirala. Ipak, ponekad, u hladnim jesenjim večerima osetila bih tugu što mi život prolazi na relaciji kuća-škola dok se moje drugarice zabavljaju i provode, ali već u sledećem trenutku pomislila bih na odlične ocene u školskom dnevniku i bilo bi mi lakše.
Približavala se Nova godina. Društvo iz mog odeljenja dogovorilo se da, pošto nam je to poslednja Nova godina u školi, iskoristimo priliku i dočekamo je zajedno, ludo i nezaboravno se zabavljajući.
I mada su pripreme odavno bile u toku, nisam se usuđivala da pitam tatu za dozvolu da novogodišnju noć provedem sa drugovima i drugaricama iz škole. Pred društvom sam se pretvarala da je sve u redu i da imam nekoliko varijanti pa ne mogu da se odlučim. Jedino sam Goci, svojoj drugarici iz klupe, poverila šta me muči.
- Ne mogu da poverujem da te ne bi pustio - rekla je zabrinuto.
- Ne znam, možda i bi, ali čim se setim njegovih strogih očiju koje me "streljaju" i prodiru duboko u moju dušu, sve mi presedne i čini mi se da bi bolje bilo da ne pokušavam - rekla sam pomalo stidljivo svesna svoje jadne i bezizlazne situacije, ali nekome sam morala da se poverim.

Otac me je pustio na proslavu

Goca je razmišljala kao da rešava pitanje od životnog značaja, a onda mi je predložila sledeće:
- Možda bi bilo dobro da ga ja pitam. Nisam njegovo dete i sa mnom ne može tako da postupa... Reći ću mu i da je to moja ideja... Uostalom, ne možeš ništa da izgubiš, možeš samo da dobiješ... Možda ćemo uspeti, ko zna...
- Možda - promrmljala sam strahujući od toga šta će se dogoditi ako se moj tata naljuti na Gocu.
Bilo je mučno i napeto. Mama je uporno ćutala i nije pokušavala da pomogne Gordani i meni. Osećala sam da mi obrazi gore i činilo mi se da se sve oko mene vrti, a Gordana je odmereno i razložno, biranim rečima, pokušavala da mom ocu objasni da ničeg lošeg nema u tome da budem sa svojim društvom iz škole.
On ju je ćutke saslušao a onda je počeo da iznosi argumente protiv njenog predloga a u trenutku kada mi se učinilo da je sav trud moje drugarice uzaludan, rekao je:
- Pa, dobro, neka ide. Samo, ako bude problema...
- Neće ih biti, čika Miloše. Obećavam - veselo mu je uzvratila dok sam ja stajala kao ukopana.
Nisam reagovala, ni radovala se nisam nesvesna onoga što se događa.
Tako sam, zahvaljujući svojoj dragoj Goci, dobila priliku da predstojeću Novu godinu dočekam drugačije nego sve dotadašnje. Ali, to nije bilo sve. Ona je bila zaslužna za još nešto što je te večeri počelo.
Dan pred najluđu noć Gordana nas je obavestila da njen brat od strica dolazi u Novi Sad i da bi, ako nemamo ništa protiv, sa nama proslavio praznik. Svi su se složili jer su mnogi planirali da dovedu prijatelje ili rođake. Na njene reči nisam reagovala, gotovo da sam bila ravnodušna jer još nisam mogla da poverujem u to da ću celu noć provesti van kuće.
Celog tog popodneva pripremala sam se psihički, a u ranim večernjim satima shvatila sam da je krajnje vreme i da se doteram. Bila sam ponosna na svoju prirodnu plavu kosu, diskretno sam se našminkala i namirisala i... odjednom sam osetila da sam neobično zadovoljna. Uz to, uživala i u mirisu parfema koji se oko mene širio. Jedini oblak koji se te večeri pojavio na mom horizontu bio je u obliku mog oca čiji sam strogi, ispitivački pogled morala da istrpim.
Čim sam ušla u salu, mnoštvo raznobojnih balona, ukrasnih šarenih papira, različitih sijalica kao i velika okićena jelka privukli su mi pažnju a muzika je upotpunjavala dobru atmosferu.

Ljubav na prvi pogled

I dok sam se vrtela ukrug oduševljena prizorom koji se ukazao preda mnom, prišla mi je Gordana, uhvatila me je za ruku i uzviknula:
- Ćao, stigla si! Sjajno izgledaš, ne mogu da verujem da si to ti. Neverovatno je šta može da učini malo šminke - izgovorila je u dahu, a onda, kao da se nečega setila, zastala je i, pokazujući rukom prema mladiću koji se odjednom tu stvorio, dodala:
- Ovo je moj brat Stevan.
- Zdravo, ti si sigurno Vesna? - upitao me je blago dodirnuvši moje vrele prste.
Taj nežni dodir njegove ruke i čudesni pogled njegovih tamnih očiju u trenutku su me očarali. Verovatno je svemu doprinela romantična muzika čiji su se zvuci razlegli po sali i... zaljubila sam se na prvi pogled. Da, prvi put u životu i to na prvi pogled. Ljubavi što se tiče, nisam imala nikakva iskustva, ali duboko u sebi osećala sam da je to što mi se događa početak nečeg lepog i neponovljivog.
- Da, ja sam Vesna - prošaputala sam toplo mu se osmehnuvši.
Celu novogodišnju noć provela sam sa Stevanom, a Gordana nam je prilazila samo s vremena na vreme i, pošto je shvatila šta se događa, odlučila je da nas ne uznemirava.
Iako sam sa svojom najboljom drugaricom Gocom provodila mnogo vremena, njenog brata od strica upoznala sam tek te večeri. Ponekad je spominjala svog brata iz Beograda, ali veoma retko i neobavezno, pa te priče nisu privukle moju pažnju.
Te večeri saznala sam gotovo sve o Stevanu. Da, zaista je tako bilo i ne kažem slučajno "gotovo sve". Nešto važno iz svoga života pokušao je da mi prećuti, ali privremeno, jer se plašio moje reakcije.
Rekao mi je da mu je dvadeset pet godina, da radi u poznatom trgovinskom preduzeću, kao i to da ne živi sa roditeljima već da ima svoj stan. Po njegovim rečima nedostajala mu je samo mila devojka pa da njegova sreća bude kompletna, a ja sam se savršeno uklapala u sliku te "mile devojke", kako je rekao.
Moje neiskustvo sa mladićima doprinelo je tome da je lakše "čitao" moje ponašanje i reakcije iz kojih mu je postalo sasvim jasno da nisam ravnodušna i da mi se veoma sviđa. Uostalom, nisam želela da krijem ono što osećam, a njemu je bilo drago što sam iskrena i neposredna.
U toj novogodišnjoj noći započela je naša velika ljubav, a ja sam bila užasno srećna jer nikada ranije nisam mogla da pretpostavim da takva osećanja uopšte postoje. Tek tada, u Stevanovom zagrljaju, shvatila sam koliko je moj dotadašnji život bio prazan i da petice u dnevniku osamnaestogodišnjoj devojci ne mogu da pruže ni upola onoliko radosti i zadovoljstva koliko to može nežnost i pažnja privlačnog i simpatičnog mladića. Pomislila sam na svoje roditelja, pre svega na tatu, i znala sam da će biti problema, da neće odobravati moju vezu sa Stevanom, ali odlučila sam da se hrabro borim za svoju ljubav i da je sačuvam od svih mogućih prepreka i "vetrova" koje život donosi.

Bio je pun strpljenja i razumevanja

Sledećeg popodneva Stevan i ja smo prošetali ulicama mog zavejanog Novog Sada, svratili smo u poslastičarnicu na kolače, a posle toga ispratila sam ga na autobusku stanicu. Na rastanku smo se dogovorili da ćemo se redovno čuti telefonom, a on je obećao da će, kad god mu poslovi to budu dozvoljavali, dolaziti u moj grad. Takođe je znao da ja u početku neću moći njega da posećujem jer mi roditelji ne bi dopustili da idem momku u Beograd, ali je bio pun razumevanja i strpljenja. Pred polazak autobusa naše usne su se stopile u dug i nežan poljubac. Potom je moj dragi otputovao a ja sam još dugo stajala na stanici sa suzama u očima.
Tako je započela naša ljubavna priča...
Polako sam se vratila svojim uobičajenim obavezama u školi, ali petice više nisu bile moj jedini cilj. Nisam popustila u učenju, i dalje sam bila savesna i odgovorna i lako sam savlađivala novo gradivo. Ipak, moje misli bile su usmrene uglavnom na drugu stranu, prema Beogradu i mom Stevanu.
Svakodnevno mi se javljao telefonom kada su moji roditelji bili na poslu, pa smo tako slobodno mogli da razgovaramo. Takođe je često dolazio u Novi Sad i tada smo se viđali i uživali u svakom zajedno provedenom trenutku.
Kada nisam bila sa njim, vreme mi je ispunjavala Goca koja je na neki način bila moj neiscrpni izvor najrazličitijih informacija o Stevanu. Sve ono što me je interesovalo mogla sam da je pitam, a ona mi je, srećna zbog naše ljubavi i ponosna što je zaslužna za naše poznanstvo, strpljivo odgovarala. Često je umela da mi kaže:
- Vas dvoje ste naprosto stvoreni jedno za drugo.
Ili bi mi rekla:
- Da sam znala da ćete tako da se slažete, upoznala bih vas ranije, ne bih čekala Novu godinu...
Prijale su mi ove njene reči, bile su u stvari pravi melem za moju, čežnjom ispunjenu, dušu.
Stevan i ja zabavljali smo se puna tri meseca kada mi je moj dragi najavio da prilikom sledećeg dolaska u Novi Sad mora nešto važno da mi kaže i da je neophodno da ozbiljno porazgovaramo o budućnosti naše veze. Nestrpljivo sam ga čekala kao i vesti koje je trebalo da mi donese. I koliko god da sam razmišljala o tome šta bi mogao da mi kaže, ono što sam čula bilo je neočekivano, i nikada mi ne bi palo na pamet.
- Vesna, imam dete, četvorogodišnjeg dečaka - "presekao" me je tim rečima izgovorenim bez ikakvog uvoda.
Nisam zbog toga prestala da ga volim. Moja osećanja se zbog te činjenice nimalo nisu promenila i dete mi ni u kom slučaju nije smetalo, ali sam bila strašno iznenađena i zatečena, tačnije, to je bilo nešto što ni u snu nisam očekivala.

Priznao je da ima dete iz prvog braka

- Bio sam mlad i Lidiju sam veoma voleo. Ona je bila moja prva prava ljubav i verovao sam da ćemo ostati zajedno dok nas smrt ne rastavi... Međutim, dogodilo se nešto neverovatno, razdvojilo nas je naše dete... Čim se Darko rodio, Lidija je počela da se menja. Jeste da je bila mlada i da se u ulozi majke nije najbolje snalazila, ali bile su tu njena i moja mama da nam pomognu i priskoče... Međutim, kada je Darko napunio pet meseci, ona je zaključila da joj sve to predstavlja preveliki teret, pokupila je svoje stvari i zauvek izašla iz naših života... - Stevan je zastao i nežno me je pogledao, a u njegovim očima primetila sam suze.
- Mili moj, kako si se snašao u svemu tome? - brižno sam ga upitala uhvativši njegovu ruku.
- Moja mama je preuzela brigu o Darku i mnogo mi je pomogla. Gotovo svakodnevno odlazim kod njih, tačnije, kada ne putujem u Novi Sad, i mogu da ti kažem da se ponosim svojim sinom - dodao je sa osmehom.
Iako iznenađena, brzo sam se snašla. Rekla sam mu da ću njegovo dete voleti isto koliko i njega, uostalom, Darko je deo njega, što znači da moja ljubav pripada i njemu. Stevan me je čvrsto privio na grudi toplo šapućući:
- Znao sam da si divna, da si moja najveća sreća i radost, ljubav moga života... I, molim te, da mi oprostiš što ti nisam odmah sve ispričao... Shvati me, dušo moja mila, jedina moja...
Naravno da sam ga razumela i volela, i te večeri dogovorili smo se da odmah po završetku škole, dakle za dva meseca, pređem kod njega u Beograd, da se venčamo i da svijemo naše toplo porodično gnezdo.
Čitave te noći oka nisam sklopila, bila sam veoma uzbuđena ali, priznajem, pomalo i uplašena jer sam dobro znala da moji roditelji neće pokazati razumevanje za brak koji sam planirala. Ipak, odlučila sam da im ne dozvolim da osujete moje namere kao i da po svaku cenu ostvarim najveću želju svoga života.
Oboje su znali za moju vezu sa Stevanom i uglavnom su ćutke prelazili preko te činjenice. Pretpostavljala sam da tata ne pravi probleme i zbog toga što moj dragi ne živi u Novom Sadu pa se ne viđamo svakodnevno a ja gotovo nikuda ne izlazim u večernjim satima. Uz to, u školi sam i dalje bila najbolja i verovatno je mislio da će me vremenom sasvim proći "ljubavne bubice". Uostalom, često je umeo da kaže "daleko od očiju, daleko od srca". Ipak, u mom slučaju nije tako bilo i u to su se uskoro uverili moji roditelji.
Dobro sam znala da svoje planove ne mogu dugo da krijem, a to, zapravo i nisam želela. Pitanje udaje nekako sam i smela da pokrenem, ali da roditeljima kažem da Stevan ima dete bilo bi kao da sebi potpisujem smrtnu presudu. Odlično sam poznavala i mamu i tatu, i mogla sam sasvim jasno da predvidim njihove reakcije, ali od istine nisam mogla da pobegnem: znala sam da jednoga dana ipak moram da im kažem pa sam odlučila da je bolje ako se to dogodi što pre. Odlučila sam da prvo o svemu obavestim mamu jer sam mislila da će me ona lakše razumeti i podržati. Međutim, grdno sam pogrešila.

Moji roditelji bili su protiv naše veze

- Kakvo dete, crna Vesna! Tako mlada da se udaš za razvedenog čoveka koji uz to ima dete... pa, ti nisi normalna! Zapamtiće mene i ta Goca koja te je tako podmuklo prevarila... Čekaj samo da sve ispričam Milošu, videćeš šta će se dogoditi!
Mama je vikala, plakala i izbezumljeno jurila po stanu.
Kada je tata stigao s posla i zatekao mamu u takvom stanju, jasno je da je i on poludeo. Prvo mi je zabranio da ikada više vidim Stevana, zabranio mi je da izađem iz stana, sem da odem u školu, a mama je po njegovom nagovoru već sledećeg dana otvorila bolovanje da bi stalno bila u stanu i tako sprečila telefonske razgovore između Stevana i mene.
U kući je nastala prava ludnica, a ja sam se pitala da li su oni normalni. Nimalo ih nije interesovalo kakav je Stevan čovek, šta u životu planira i kakve su mu namere. Bilo im je jedino važno to što ima dete i u startu su ga zbog toga smatrali lošom prilikom, tačnije, bezobraznikom i prevarantom čiji je cilj da zavede, prevari i iskoristi mladu i neiskusnu devojku.
Na Gordanu su se takođe naljutili jer me je "nasamarila iskoristivši moje poverenje", kako su govorili. Ona više nije smela da me posećuje, ali ta zabrana nije uticala na naše drugarstvo. Štaviše, postala mi je jedina veza sa Stevanom.
Kada je on čuo šta se dešava u mojoj kući, osetio se krivim i dužnim da mojim roditeljima sve lepo objasni, da iznese činjenice i planove za budućnost. Dobro sam znala da bi to bilo uzalud i da ne bi imalo nikakvog efekta da se trudi jer "krivu Drinu ne vredi ispravljati". Uostalom, bila sam punoletna i moju odluku niko nije mogao da promeni.
Onoga dana kada sam maturirala, spakovala sam najpotrebnije stvari i sela u autobus za Beograd. Roditeljima sam ostavila pismo objasnivši im gde mogu da me nađu ako to žele, i broj telefona da im se nađe za svaki slučaj. Njima, međutim, nisu bili potrebni ni moja nova adresa ni broj telefona jer mi se nisu javljali punih šest godina. Najviše me je ipak pogodilo saznanje da im verovatno nisam bila potrebna jer nisu poželeli ni da me vide ni da me čuju tolike godine, a i sada se retko posećujemo.
Međutim, to mi više nije važno. Kraj mene je čovek koga silno volim i dve slatke princeze i to mi je sasvim dovoljno. A uspomena na onu davnu Novu godinu živeće u meni večno, dok god budem disala.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #72

07. Dec 2010, 23:40:05

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 8.0.552.215
	Nokia

Prica sa srecnim krajem

Veoma sam teško podnosila situaciju u porodici. Moj muž Saša često je bio na putu, majka mi je mesecima bila gotovo nepokretna i zavisila je od moje pomoći, a mlađu kćerku sam, posle saobraćajne nesreće u kojoj je povređena, svakodnevno vodila na rehabilitaciju. Kako niko nije pokazivao da me razume, sprijateljila sam se sa kolegom Milošem...

Tog dana bila sam isuviše umorna da bih radila bilo šta i zato sam polako ispijala kapućino i gledala na ulicu iščekujući jato devojčuraka koje će izleteti iz "Bolera". Nisam mogla čak ni da listam novine, a to je zaista bio loš znak. Obično me je sve zanimalo i o svemu sam uvek bila dobro obaveštena, ali činilo mi se da bi me u tom trenutku bilo kakva informacija opteretila ako ne i dotukla.

I dok sam razmišljala o novom poslu koji mi je "natovario" moj šef i o premeštaju iz jednog sektora u drugi, što je za mene u suštini bilo neželjeno unapređenje, suze nemoći polako su klizile niz moje obraze. Osećala sam se slomljenom jer ću morati da radim posao koji će me dvostruko više obavezivati, angažovati dodatno i van radnog vremena, koji će mi doneti bezbroj stresnih situacija i odvojiti me od koleginica sa kojima sam se zbližila tokom proteklih sedam godina.

Trebalo bi da se radujem

Situacija u porodici već je prevazilazila granice moje izdržljivosti jer je moj muž veoma često bio na putu, majka mi je poslednjih meseci bila neprekidno u postelji, gotovo nepokretna i zavisna od moje pomoći, a mlađu kćerku sam, posle saobraćajne nesreće u kojoj je povređena, svakodnevno vodila na vežbe na Kliniku za rehabilitaciju. Sve to bilo je više od onoga što sam mogla da podnesem. Verovatno sam zbog toga bila hronično nenaspavana i umorna a ujutro sam ustajala i odlazila na posao bez imalo volje i životne radosti. U poslednje vreme osećala sam tegobe uzrokovane poremećajem u radu štitne žlezde koja se, s vremena na vreme, "aktivirala".
"Ipak, trebalo bi da se radujem! Moja kći se dobro oporavlja posle nesreće koja je mogla tragično da se završi, moj muž dobro zarađuje i ostvarenje našeg sna o kupovini kuće već je na pomolu a ja sam, eto, dobila unapređenje", govorila sam sebi jer nisam baš najbolje izlazila na kraj sa razdirućim emocijama. Zato su suze i dalje kvasile moje obraze pa u trenutku kada sam čula poznati glas, bilo je kasno da ih obrišem.
- Ćao, Kaća! - pozdravio me je kolega Miloš zaštitnički me zagrlivši. - Šta se dogodilo? Ti plačeš?!
- Ne... ne plačem - rekla sam ali su izdajničke suze i dalje navirale.
Onda sam pomislila da je on možda jedina osoba koja će me tog dana pitati kako mi je.
Saša, moj muž, ko zna kada će doći sa poslovnog ručka, Marina i Kristina će tražiti picu, večernju šetnju, nove zimske cipele i još ponešto a kada ih uspavam, otići ću majci da joj odnesem ručak za sutra a ona će mi pričati o tome kako je celog dana bila sama.
Razmišljajući o tome, oslonila sam se na Miloševo rame i nastavila da plačem.
Prostrujalo mi je kroz glavu da nikada nismo bili preterano bliski mada je on bio jedan od retkih muškaraca sa kojima sam radila i čije društvo ću sa žaljenjem napustiti kada se budem preselila u nove prostorije naše firme. Znala sam samo to da ima problema sa bivšom ženom od koje se nedavno razveo i sa kćerkom koju je samo ponekad viđao, ali nikada o tome nije pričao niti me je pitao bilo šta o mojim problemima. Uostalom, činilo mi se da su oni bili beznačajni u poređenju sa njegovim. Ipak, sećam se da je bio veoma obziran i nežan kada se Kristini desila sobraćajka i da je radio mnoge moje poslove dok sam ja sedela u bolnici kraj njene postelje. Sećam se da su mi, kada sam se vratila na posao, njegovo prisustvo i pažnja bili jedina svetla tačka. Tada tome nisam pridavala veliki značaj ali setila sam se tih trenutaka dok mi glava počivala na njegovom ramenu.
- Marina! - uzviknula sam i, kao da sam se probudila, izjurila sam iz kafića dok su Miloš i konobar zabezeknuto gledali za mnom.
U tri koraka našla sam se ispred plesne škole "Bolero" videvši svoju uplakanu kćerku i Sašu koji trči prema njoj i uzima je u naručje.
Ne sećam se ničega više.

Život kao loša pozorišna predstava

Dva dana bila sam u postelji, o meni se brinula teta Mara, žena koja je čuvala Marinu i Kristinu kada su bile male. Bila sam anemična i kolabirala sam u trenutku kada sam shvatila da sam, plačući na Miloševom ramenu, "zaboravila" na svoje dete.
Marina me je samo desetak minuta čekala ispred "Bolera" ali kada su ostala deca otišla, uspaničila se i verovatno joj je to vreme izgledalo kao večnost pa je pozvala tatu na mobilni telefon a on je, srećom ili nesrećom, bio u blizini i odmah je došao po nju.
Baš u trenutku kada sam izjurila iz kafića, a Miloš za mnom.
Saša je odmah sledećeg dana otputovao prepustivši brigu o meni i devojčicama teta Mari i u tom trenutku samoće sve bih dala da sam znala šta misli o tome što se dogodilo. U stvari, mogla sam da pretpostavim. Mislio je upravo ono što bih mislila i ja da sam ga zatekla u istoj situaciji.
Posle toga život u našoj kući odvijao se kao loša pozorišna predstava glumaca naturščika. Ništa više nije bilo spontano, nije bilo smeha, planova ni nade.
Saša je bio ravnodušan prema mojim objašnjenjima, činilo mi se da ne veruje u njih, a opet, nikada nije rekao da mi ne veruje. Tako je, ne sluteći, otvorio vrata moga srca i dopustio da u njega uđe drugi muškarac.
Miloš i ja smo sve više vremena provodili zajedno, odlazili smo na pauzi zajedno na doručak, petkom bismo ranije otišli sa posla i šetali se pokraj Begeja a kada se nismo viđali na poslu, ne bi prošao nijedan dan da se ne čujemo telefonom.
I to je bilo sve.
U mojim nadama i maštanjima bilo je više od toga. Tako mi se tada činilo.
Sašina hladnoća i odsutnost učinili su da budem potpuno spremna za život sa drugim muškarcem. Mislim da je i on osećao isto a u vazduhu je stalno visilo pitanje koje niko nije izgovorio ali se činilo da će svakog časa zaparati tišinu koja je lebdela između nas: "Ja više ovako ne mogu, zar ne misliš da je vreme da se raziđemo kao ljudi?"
Miloš i ja pričali smo o svemu, postali smo veoma bliski i uživali smo u svakom zajedno provedenom trenutku, i tada sam se osećala voljenom i prihvaćenom.
Da, pričali smo o svemu, ali nikada o nama, i to je počelo da me plaši a crv sumnje u meni spremao se da me baci na najgore muke.

Pitanja bez odgovora

Pratila sam ga na autobusku stanicu i nisam uspevala da zadržim suze. Bilo je hladno i vetar mi je šibao lice dok je njegov autobus polagano sa parkinga odmicao u meni nepoznatom pravcu.
Morao je iznenada da otputuje.
Uzeo je neplaćeno odsustvo, svog psa poklonio je Marini i Kristini, a u kofer je spakovao odeću za različita godišnja doba.
- Mima se razbolela, moram hitno da otputujem u Štutgart. Javiću ti se.
- Kako znaš da ćeš ostati toliko dugo? Možda je nešto sasvim bezazleno? Možda te se zaželela pa hoće da te vidi? Možda samo želi da provedete božićne praznike zajedno? Možda tvoja bivša žena manipuliše tobom? - moja pitanja ređala su se jedno za drugim i nije uspeo ni na jedno da mi odgovori. Bila sam neutešna.
"Na kraju krajeva, da li mi je ikada rekao da me voli, da li smo bili ljubavnici, da li je ikada spomenuo našu zajedničku budućnost?", pitala sam se znajući da nemam pravo da ga optužujem.
Zaista se javio.
Kao prijatelj, kao brat...
- Mimi je bolje. Biće sve u redu. Kako su tvoja deca? Da li je Saša najzad shvatio da greši?
Znala sam da se više neće vratiti ili bar da se neće vratiti meni.
Posle toga obratila sam više pažnje na svog muža. Bio je još uvek zgodan. U poslednje vreme počeo da odlazi u teretanu i na tenis sa prijateljima, da uči španski i da čita beletristiku. To me je uzmučilo, bila sam uverena da sve to radi samo zbog druge žene.
- Čemu mogu da zahvalim to što si promenio svoj životni stil? - pitala sam ga pokušavajući da započnem konverzaciju.
- Zašto misliš da ti treba da mi se zahvaljuješ? - uzvratio mi je sarkastično.
- Možda zato što smo muž i žena? - bila sam odlučna da probijem ledenu koru kojom je bio obložen.
- Ah, to si iznenada primetila? Kako ti je pošlo za rukom? Da li ti je pomoglo dugo putovanje tvog dragog kolege?
- Saša, zašto nikada nisi pokušao da shvatiš ono što sam ti...
- Nije važno! - rekao je oblačeći trenerku i patike. Spremao se da izađe.

Kako je vreme prolazilo, jenjavala je moja tuga za Milošem ustupivši mesto saznanju da je između nas postojalo toplo, iskreno prijateljstvo. Ako može da postoji prijateljstvo između muškarca i žene, ono "desi" kada se sretnu čovek i žena izneverenih iluzija i snova ali iz takvog odnosa ne može da se rodi nešto više.
I pomislila sam u jednom trenutku da su se kockice koliko-toliko složile, da su se neke stvari slegle a neke će uskoro.
Marina je bila Sašina ljubimica, pa tako i spona između Saše i mene, pa sam igrala na tu "kartu". Strpljivo sam čekala da Saša primeti moju novu frizuru, moj novi stil odevanja i liniju koju sam doterala svakodnevnim napornim vežbanjem. Kuvala sam njegova omiljena jela a ona su ostajala hladna i netaknuta jer je on i dalje kasno dolazio kući i zaželeo bi se samo Marine, a ja sam bila tu samo zato što sam njena majka.

"Ovako više ne ide"

- Da li planiraš da otputujemo nekud sa decom tokom raspusta? - upitala sam ga kada su se približili novogodišnji praznici.
- Da li se ti to praviš blesava, a u stvari, nisi? - odgovorio je u svom najboljem sarkastičnom maniru. - Molim te da ne praviš problem od toga. Daću ti pare, pa vas dve otputujete kud želite. Ja sam planirao ski-vikend na Kopaoniku, naravno, sam.
"Ovo je previše", pomislila sam i ćutala a suze su mi tekle niz lice. Ne znam zašto. Da li zato što sam gubitnik u ovoj nimalo zabavnoj igri ili zato što stvarno želim da spasem naš brak ili što ga, možda, ipak volim.
Bio je nemilosrdan, najzad mi je rekao:
- Kaća, mislim da ovako više ne ide... Šta misliš o tome da se na neko vreme razdvojimo pa da na miru razmislimo o razvodu ili bilo kakvom drugom rešenju koje bi oboma odgovaralo?
"Bilo kakvo drugo rešenje, bilo kakvo drugo rešenje...", odzvanjale su mi u ušima njegove reči, parale su mi srce ali i davale nadu.
- Zar sada, pred praznike, pred Novu godinu? Ko će nam kupiti jelku, ko će biti Deda Mraz, ko će sa Marinom i Kristinom praviti velikog Sneška? - patetično sam nabrajala plačući.
- Reći ćemo deci da sam morao da otputujem zbog posla i tako ćemo to rešiti... - rekao je Saša i tada sam prvi put videla senku sumnje u njegovim očima. Bio je to tren, tek titraj nedoumice i nesigurnosti u sopstvene reči i postupke... Bio nakratko ogoljen preda mnom i to mi je ulilo nadu.
Saša je spakovao kofere ali činilo mi se da je zajedno sa njima poneo i moje suze i moju istinsku tugu koju je možda tada prvi put zapravo video.

Ostalo je još pet večeri do novogodišnje. Kristina je bila u školi a Marina i ja sedele smo u dečjoj sobi i seckale snežne pahuljice i Deda Mrazove od papira. Bilo je tiho, Marina je bila ćutljiva i manje razdragana neko prošlih godina, čulo se samo šuškanje papira a neko nepoznato osećanje mira i spokoja lebdelo je između nas. Dok sam sedela na podu pokraj svoje kćerke i gotovo čula otkucaje njenog srca, znala sam da je sve dobro i da će uvek tako biti šta god da se desi, jer nekada naprosto moramo da se pomirimo sa onim što nam život donese.
Sa tatom ili bez njega, sa Deda Mrazom ili bez njega, sa ramenom za plakanje ili bez njega, život je tekao i teći će dalje...
Našu ušuškanu tišinu prekinula je zvonjava telefona.
- Ćao, znaš, predomislio sam se - bio je to Saša. - U stvari, hteo bih da se predomisim ako nemaš ništa protiv. Sinoć mi je Vesna javila da stiže iz Nemačke i da planira da sa nama dočeka Novu godinu. Nisam imao živaca da joj objašnjavam u kakvoj smo situaciji. U stvari, ni sam to sebi ne bih umeo da objasnim a kamoli drugome... Ako se slažeš, mogli bismo da odglumimo srećnu porodicu i divne zimske praznike! - rekao je ironično.
Nisam imala ništa protiv i, u tom trenutku, bila sam najsrećnija ostavljena žena na svetu ali sam, zahvaljujući preostalom ženskom dostojanstvu, hladno rekla:
- Marina će biti presrećna. Možda je to dovoljan razlog da se potrudimo. Ipak, to je samo jedno veče...

Bila sam zadovoljna promenom

- Važi! Sutra ću svratiti da donesem jelku ali ne mogu da obećam da ću biti Deda Mraz, ipak...
- Dobro, dobro, ne moraš da se pravdaš. Ti si sada nabildovani "cool" dasa, uopšte ti ne priliči da budeš Deda Mraz...
- E, nemoj to da mi radiš. Upravo te zovem iz obližnjeg hotela u kojem spavam, perem veš u hemijskoj čistionici i ručam u kantini...
- Zar takav frajer ne može bolje da se snađe? - odlučila sam da pređem u ofanzivu i da zadobijem prednost.
- Ma, pusti sada to... nego, potpuno sam zaboravio da ti kažem da se Vesna udaje. Ej, moja sestra se udaje! Ne mogu da verujem! Verila se sa nekim tipom. Ništa mi više nije pričala.
Da su bolja vremena, verovatno bih tim povodom razbila bar neki tanjir i zalupila vratima jer sam mrzele goste i nisam bila nimalo gostoljubiva a Sašina sestra Vesna nije bila osoba bez koje ne mogu.
- Super, baš se radujem zbog nje. Eto, dok nekom ne smrkne, drugom ne svane... - dodala sam značajno.
Saša je "prečuo" moju primedbu ali bila sam zadovoljna obrtom.
"Možda ga Vesnina romansa i neka njena lepa reč vrate u porodično gnezno", pomislila sam sve sigurnija u to da je Saša jedina osoba na svetu sa kojom želim da živim.

Sledećeg dana stigla je novogodišnja čestitka od Miloša u kojoj pominje da će za praznike doći u Srbiju sa Mimom, da ima mnogo novosti i da jedva čeka da se vidimo i popričamo o svemu.
"Šta li mu to znači?", pomislila sam mada me to uopšte nije zanimalo.
Javila se i Vesna koja je bila sa suprugom u poseti svekru i svekrvi a nakon razgovora sa Marinom iz njenih radosnih usklika na kraju sam uspela da shvatim da tetka, osim budućeg muža, dovodi Deda Mraza iz Nemačke.
"Koja lujka", pomislila sam smejući se, "verovatno će naterati tog svog sirotog verenika da na sankama sa upregnutim irvasima dođe sa vrha Švarcvalda u Zrenjanin."
I došla je novogodišnja noć... Sneg je tiho padao, u dvorištu naše kuće šepurio se Sneško Belić a šarene svećice na jelci palile su se i gasile. Sve je delovala tako istinski: i kolači koji su mirisali, i šareni paketići sa mašnicama za svakoga, i gosti koje smo očekivali.
Prva je stigla Vesna, Sašina starija sestra, za koju smo svi mislila da će zauvek ostati devojka, Blistala je od sreće što je sa nama i što će nam predstaviti svog mladoženju. Ona i Saša nisu se videli nekoliko godina i već su sedeli i ćaskali potpuno preplavljeni iskričavim razgovorom kada se Vesna odjednom setila:
- Bože, kakva sam glupača! Pa, taj čovek će se smrznuti u kolima. Treba da mu dam signal - došapnula nam je zaverenički.
Odškrinula je zavesu na velikom prozoru koji je bio okrenut prema ulici i nekoliko minuta kasnije čuli su se zvončići i udarci teške ruke na ulaznim vratima.
Svi smo stajali zabezeknuto zagledani u nemačkog Deda Mraza sa stomakom i dugom belom bradom, očekujući da progovori svojim, nama nerazumljivim, jezikom.
- Zdravo, deco! Znam da je tebi ime Marina, a ti si Kristina... je l' tako? Mora Deda sve da zna... pa, jeste li vas dve bile dobre ove godine? - zabrundao je sasvim razumljivim i razgovetnim, štaviše, meni veoma poznatim glasom.

Slavimo sve lepo što nam se dogodilo

Dok je vadio poklone iz svoje vreće, morala sam da sednem da se opet ne bih onesvestila i tako svog muža ponovo dovela u strašnu zabludu. Srećom, Deda Mraz se nije dugo zadržao ali nekoliko minuta posle njegovog odlaska na našim vratima pojavio se Vesnin budući muž. Presrećna, zagrlila ga je zahvalna što je ispunio odgovoran zadatak i najzad nam pružila priliku da ga upoznamo, ako je to uopšte bilo potrebno.
- Ja sam Vesnin budući muž i to je ono što o meni ne znate. Sve drugo znate - rekao je Miloš.
Na Vesnino čuđenje, svi troje smo prasnuli u smeh a Saša i ja smo se krišom pogledali.
- Šta je toliko smešno? - pitala nas je besna što niko nije u stanju da joj pruži zadovoljavajuće objašnjenje.
- Smešno je to što užasno liči na Deda Mraza! - rekla je Kristina, naša starija kćerka, koju smo morali da nagovorimo da Marini bar još ove godine ne kaže baš sve što zna o misteriji zvanoj Deda Mraz.
- Nemoj da se ljutiš, Vesna. Mogu li ja sada tebe da upoznam sa tvojim verenikom? Ovo je Miloš, moj dugogodišnji kolega sa posla i blizak prijatelj, koji mi je često bio oslonac kada mi je bilo u životu najteže i koji je iznenada dao otkaz i otišao u Nemačku zbog svog bolesnog deteta a sada se, eto, vratio sa novom draganom. Je l' tako Miloše?
- Baš lepo, samo mi i ti Saša kaži da poznaješ mog verenika bolje od mene, pa ću... - rekla je ljutito Vesna, nesrećna što neće moći da nas iznenadi zanimljivom i potresnom pričom o Milošu i njihovoj ljubavnoj romansi.
- Nećeš mi verovati, ali veoma malo znam o gospodinu, a izgleda da i ono što znam nije baš tačno. Bar se nadam? - rekao je Saša pogledavši me, i tada sam dozvolila sebi ono što sam dugo priželjkivala: zagrlila sam ga i najzad sam se oslonila na njegovo rame.
Vesna je bila potpuno zbunjena ali, srećom, nije pokušavala da sazna više od onoga što joj je rečeno i što je sama uspela da shvati a to nije bilo mnogo.
- Hajde da nazdravimo! - rekao je Saša otvorivši bocu šampanjca.
- Tata, još nije Nova godina! - uzviknula je Marina protestujući što se krše pravila.
- Ma, ništa ne brini! Ove noći slavimo mnogo više od Nove godine, slavimo mnogo novih, budućih i lepših godina. Uostalom, neće biti ovo jedini šampanjac koji ćemo popiti ove noći.

Kristina i Marina su spavale a Vesna je upravo isključila svetlo i legla u postelju sa svojim Deda Mrazom.
- Rekao sam Vesni da ću prespavati kod mojih da bi oni imali više mesta pošto naša kuća još nije potpuno završena... Hoću da kažem, biću u hotelu ako ti bude nešto trebalo... - rekao je Saša snuždeno na kraju dobro odglumljenog novogodišnjeg slavlja.
- A šta ako mi odmah treba nešto? - šapnula sam najzavodljivijim glasom koji sam smogla i prišla sam mu sasvim blizu.
Poljubio me je i mojim telom prostrujala je strast i želja kakvu dugo nisam osetila.
Sve je i dalje bilo isto. Napolju je tiho vejao sneg, Sneško Belić je kočoperno stajao ispred kuće a svećice na jelki palile su se i gasile. Samo je godina bila nova i mi, opet zajedno, u njoj.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #73

07. Dec 2010, 23:42:34

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 8.0.552.215
	Nokia

Naplatio sam svoj dug

Gospođica Isidora, hladna, promišljena i lukava, u svoju postelju uvlačila je neoprezne i lakomislene muškarce koji su joj se potpuno prepuštali. Moj direktor Pjer Paolo Živković bio je jedan od mnogih koje je zavela. Iako sam bio zaljubljen u nju, nisam se usudio da se približim Isidori ali sam, neočekivano i sasvim slučajno, postao njen ljubavnik...

Izazovna gospođa je posle samo dva sata shvatila da sam bio njen ljubavnik. Doduše, samo jedno popodne, ali to beše dovoljno da prihvati primirje sa oholim mužem i prizna kapitulaciju u ratu u kojem je dobijala bitke na bojnim poljima prekrivenim belim čaršavima, šarenom ćebadi i mekim jastucima. Postelja beše zamka u koju je hvatala neoprezne i lakomislene muškarce čineći sve što je njeno srce želelo, razum nalagao a oku se dopadalo.
U tom svetom trojstvu dvoprezimene gospođe Isidore samo jednom je srce nadjačalo raspalivši prejaku želju i ona je izgubila.
Da sam slučajni pobednik, saznao sam jedan sat pre nje kada, na početku ulice u kojoj je živela, sretoh kolegu samostalnog savetnika, mog tadašnjeg šefa, prezimenjaka, čoveka koji je imao mnogo novca i koji je, uprkos ogromnom bogatstvu i tobožnjoj sposobnosti da od jednog dinara napravi pet, bio škrt. Pretvarao se da je začuđen što me vidi a bio je srećan iako ga je do susreta sa njom delilo šezdeset minuta.
Ni pomislio nisam da mu kažem da je u zabludi pa mu samo otpozdravih ne pretvarajući se da sam začuđen i pođoh u šetnju ulicama velikog grada. Ipak, nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja što ga je prouzrokovala ta čudna žena iako je iznenađenje bilo njen pojas za plivanje rekom života; to sam shvatio prekasno i nisam prestajao da se čudim svaki put kada sam pomislio na nju. A razmišljam o njoj, još uvek, često. Ipak, priču treba početi iz početka, od onih dana kada je lakomislenost bila naš jedini pojas za plivanje rekom života, kada još ne bejasmo nasukani u plićaku.

Bio sam na dnu piramide

Zaposlio sam se po završetku više ekonomske škole u trgovinskom preduzeću "Jadran" kao beznačajni referent u ogromnoj kancelariji sa devet stolova, kao likvidatorov pomoćnik, potpisivač.
U službeničkoj hijerarhiji preduzeća bio sam na dnu piramide. Ispod mene, potpisivača, samo šoljice, metla i dva usisivača.
A na vrhu punački ali okretni, zalizani i glatki, direktor Pjer Paolo Živković uvek zamišljen, prepun brige, tolerantan i dobrodušan u prisustvu nadređenih, a vrlo grub, nezgodan i nepristupačan prema svima ostalima. Svi su ga poznavali kao licemera i lažljivca ali se najčešće događalo da poveruju njegovim obmanama.
Bio je čovek neoprostivih pogrešaka i grehova i jedino je umeo da zavodi lažnom pohvalom. Laskanje je uvek bilo na visokoj ceni pogotovo kada laskavac, kakav je dvoimeni direktor, veruje da su njegove reči istinite, a ljude kojima laska dovoljno vrednim da im se ulizuje.

Naravno, u pitanju su bili muškarci na višem položaju i privlačne žene. Samo njih je kupovao lažnim novcem koji je imao vrednost jer "roba" koju je pridobijao beše veoma sujetna.
Jedini u "Jadranu" Pjer Paolo Živković imao je samo prva četiri razreda osnovne škole i diplomu o završenom kursu u Orašju na Savi, diplomu vrednu čitave jedne karijere u kojoj će se vinuti do vrhova upravljanja trgovinom, uvozom i izvozom, spoljnotrgovinskom saradnjom sa inostranstvom, mada su eksport i import bile jedine strane reči čije je značenje razumeo uz one dve u njegovom imenu.
Gospođica Isidora Kozarac govorila je tri svetska jezika, spracijalizirala finansije, ekonomsku kibernetiku i menadžment na visokim školama u Beogradu, Briselu i Milanu ali, propustivši kurs u Orašju na Savi, nije mogla da se zaposli u rodnom gradu.

U nekoj kancelariji nekog od direktora kojima je nudila svoj entuzijazam, znanje i sposobnosti očekujući zauzvrat samo rešenje o prijemu na radno mesto, srela je Pjera i izvrsno je zapazila da on samo laska. Uzvratila je na isti način. U toj međusobnoj razmeni s jedne strane, na ženskom tasu, beše korist, na drugom, muškom, neutoljena sujeta. Laži iz koristoljublja ne bi prevagnule da gospođica Kozarac nije uputila poziv gospodinu Živkoviću da ručaju u "Skadarliji".

Ponuda lepoj koleginici

Iznenađenje beše toliko snažno da gospodin prestade da joj laska i poče da se hvali govoreći da je bio sa mnogim lepoticama, da im je pomogao u mnogim važnim, krupnim, ali i beznačajnim stvarima.
- Vidite, Pjer, svoje draži dosad nikome nisam ponudila i niko mi nije pomogao - reče veoma prisebno provocirajući očekivani odgovor.
- Ja ću vam pomoći - odgovori direktor narastajući kao kovački meh pod navalom vrelog vazduha.
- Da postanem svesna svojih draži i svoje privlačnosti? - namerno je, ispitivački, povisila ton.
- Ne... Ovaj, da! Ne... - zbunio se nadmeni direktor. U njegovoj glavi je bučalo, pritisak se povećavao.
- Pa, onda, kako ćete mi pomoći?
- Mislim, najpre, ono što mogu! - progovori pa potom zastade crveneći pod oštrim pogledom lepotice koja odglumi sažaljenje pred njegovim priznanjem sopstvene nemoći iako je bila svesna činjenice da je on, u svakom pogledu, moćan.
Pjer Paolo se samodopadljivo zasmejao.
- Ja, naravno, mogu sve, ali, je l' te, nekim redom... Usluga, pa protivusluga... Znate, oboje smo na neki način trgovci!
Nije joj se dopao osmeh sladostrasnika koji je bljesnuo na njegovom licu, ali je osetila da je postao njen plen i odlučila da mu priredi još veće iznenađenje.
Pozvala ga je u svoj stan pod izgovorom da ga uveri u stepen svoje stručnosti, kao i da on pogleda njene diplome, stručne radove i elaborate.

Gospodin kursista iz Orašja na Savi nije pokazao zanimanje za stvari koje nije baš najbolje razumeo iako im se, na priprost način, divio. Blizina raskošne lepote vrelog tela koje je širilo mirise divljeg kestena i jorgovana uzbuđivala ga je previše, do granica do kojih je mogao da sačuva kontrolu pokreta. Rasli su žudnja i napetost, osetio je vrelinu i posegnuo za kravatom da olabavi čvor a potom je skinuo sako. Ona mu pomože otkopčavajući najpre gornje a potom lagano, jedno po jedno, uz osmeh i nemi zov poluotvorenih usana, svu ostalu dugmad. Potonuo je u kratkotrajnu, maglenu vatu naslade mašući krilima iluzije da ju je osvojio, zadobio, ali istinski osvajač postade Isidora, a on njen dužnik...
Narednog dana u kancelariju do naše unesoše sto, fotelju, ormar i pisaću mašinu, rekoše da je primljena neka, vrlo stručna, gospođica Kozarac na novootvoreno radno mesto samostalnog višeg stručnog savetnika za komercijalu i računovodstvo.

- A ko će sada da nam kuva kafe? - upita moj prezimenjak i kolega likvidator čudeći se naglom pretvaranju mini-kafea u kancelariju ekskluzivnog savetnika.
Nije dobio odgovor.

Rekao sam ono što sam mislio

Dva dana posle toga stigla je lepa, otmena dvadesetosmogodišnja savetnica gizdavog hoda i očiju koje su se menjale kao voda u sva tri agregatna stanja. Odmah nam je uputila prekor zahtevajući da je od danas čeka gorča kafa u sedam i deset.

- A ko će da nam kuva kafe? - ponovi pitanje moj prezimenjak.
Ona ga pogleda, i time sve bi rečeno.

Likvidator je dobio vrlo jasan odgovor, postao je njen kafe-kuvar, a to je značilo korak bliže novopostavljenoj višoj savetnici. Primetno polaskan prekorom zgodne devojke, obećao je da će sve biti u redu, od sutra!
Ali, za nepunih nedelju dana stvari su postale ozbiljne.
Zaljubio sam se u nju, svi su se zaljubili u nju, ali privlačna, privilegovana savetnica, inače puna duha, nije htela da se zabavlja, nije bila zaljubljena, nije uzvratila i ništa nam nije dala.
Jednoga dana, kada sam bio sam u kancelariji i pio kafu misleći na nju, vrata se otvoriše iako beše rano pa nikoga nisam očekivao, i ukaza se direktor Živković. Nisam se namrgodio, ali pre nego što sam imao vremena da mu postavim i najkraće pitanje, reče mi:
- Punišiću, imao sam čast da večeram sa vama na slavi doktora Ilića!
- Ah, da, izvinite, nisam vas primetio.
- To nije neobjašnjivo jer su vaše oči sve vreme bile uprte u gospođicu Kozarac!
- Moguće, ali pošto ste to primetili, priznajte, direktore, da je veoma privlačna!
Nisu mu se dopali moji odgovori. Sa rukama iza leđa zauzeo je izazivački, islednički stav.
- Nije mi teško to da priznam jer, na moju sreću a tvoju nesreću, Punišiću, to je i njoj poznato!
- Znači, zaljubljeni ste u nju! Sjajno! - pokušavao sam da ovom razgovoru dam malo muškog, prijateljskog šarma ali direktor se namršti.
- Mali, ne zezaj, i kloni se nje da te ja ne bih uklonio!
E, sad sam i ja postao opasan. Ne podnosim pokušaje prezira i poniženja koji ranjavaju ponos.
- Kome, bre, ti pretiš?! Koga opominješ, matora vrećo? Budi mangup pa je osvoji! Gledao sam je celo veče, pa šta? Gledaj i ti, ako treba, kupiću ti naočare! Zabole me uvo za neosvojivu gospođicu Kozarac... - nekako se smirih jer on se povuče koračajući unazad tako da je verovatno čuo kada sam dodao: - Misliš da ne znam kako je dobila posao, kako si je iskoristio i zloupotrebio! Hej, pojavila se neka lešinarka na konkursu za čistačicu! Hoćeš li i sa njom kao sa savetnicom?!

Izgubio sam posao

Preterao sam, ali beše mi krivo što mu ne rekoh sve jer mi se za to sigurno neće više ukazati prigodna prilika.
Uzvratio mi je na fin, elegantan način gospodina, što od njega nisam očekivao. Nije prepričavao naš dijalog, nije se žalio, samo mi je smestio sitnu caku sa čekovima i potom rekao:
- Učiniću ti veliku uslugu! Dobićeš otkaz!
Zahvalio sam mu se i otišao. I dalje sam ga mrzeo, ali mnogo manje nego ranije.
Vratio sam se u Beograd i za tri godine završio studije na Ekonomskom fakultetu. Preduzeće "Jadran" postade daleka, pomalo groteskna prošlost, ali ne i zaborav. Nastavih da živim u velikom gradu snalazeći se, iščekujući da će neka od brojnih molbi biti uvažena i da ću i ja postati radnik na neodređeno vreme.
Tako prođoše još dve godine i onda se dogodi slučaj koji se može nazvati čudom. Sretoh se sa Isidorom koja već beše Pjerovica, Paolina Ž! Ugleda me u holu poslovne zgrade "Elektrokomerca", moćne uvozno-izvozne firme u kojoj se zatekoh tragajući za informacijama o rezultatima konkursa za prijem diplomiranih ekonomista sa poznavanjem engleskog jezika. Zastade i odmeri me podižući tamne neočare tankih, zlatnih okvira.

- Oh, da li ja to dobro vidim? - osmehnu se i raširi ruke u zagrljaj koji ja izbegoh. To samo poveća njenu zainteresovanost za mene. Objasnih joj da sam poslovno u "Elektrokomercu" i da mi je potreban generalni direktor.
- Nema problema. Ja odlazim, ali nazvaću ga za pet minuta i reći ću mu da te primi. Drago mi je da mogu toliko da učinim za bivšeg kolegu iz "Primorja".
- "Jadrana", gospođice Kozarac - ispravih je.
- Gospođo Živković - opomenu me izgovorivši to kao titulu ali glumeći ponos i likovanje.
- Viđate li nekog iz "Jadrana"? - upitah je želeći da je zadržim još nekoliko trenutaka jer ne beše prijatno stajati i razgovarati sa ženom lepe spoljašnjosti, hladnom kao komad mramora ali veselog pogleda sjajnih, nermirnih, lutajućih očiju.
- Da, da, ali samo onog Punišića, onog što beše prepisivač, što se glupirao pred Pjerom, pa dobio nogu! Samo njega! Ali nisam ga pitala za tebe! Čujem da imaš neku firmu, da ti dobro ide!
Nisam znao šta da joj kažem pa slegnuh ramenima u nešto neodređeno što može da bude potvrda, sumnja ili poricanje izrečenog.
Mnogi su brkali mene i mog bivšeg kolegu, a sadašnjeg šefa za koga sam u njegovoj firmi radio, ali niko nas nije, kao gospođa Isidora, zamenio.
Tek što se ona uz srdačni stisak ruke pozdravi sa mnom, pozva me sekretarica da "dođem gore" jer me generalni čeka.

Kada sam ušao u njegovu kancelariju, on beše okrenut leđima nekim grafikonima koji su visili po belom, bočnom zidu. Rekoh "dobar dan" i on se naglo okrete prepoznavši mi glas!
"Sigurno mu one moje uvredljive rečenice još odjekuju, još se sa njima rve čim me je prepoznao", pomislih pa se pokajah što sam ovako glupo uleteo u zamku koju postavih sam sebi.
Posmatrao me je radosnim pogledom deteta kome se neočekivano ukazala prilika da se domogne željene poslastice.

Nisam se dvoumio

Preskočio je pozdravljanje i odmah rekao:
- Izvoli, Punišiću, slušam te!
Počeh da mu objašnjavam razloge zbog kojih sam došao, a on, čim stadoh, reče:
- Govori, bez ustručavanja!
- Sve sam rekao. Očekujem vaš odgovor!
- Očekuješ moj odgovor, je li? - trljao je rukama bradu razmišljajući kakvu odluku da donese, a potom ih prekrsti i ja naslutih da od zaposlenja ni ovoga puta neće biti ništa.
- Javićeš se mojoj ženi! Ona je zadužena za kadrovska pitanja i neka porazgovara s tobom!
Poče da okreće brojčanik telefona i, kada se veza uspostavila, reče:
- Isidora, popodne će doći Punišić. Znaš ga, onaj iz "Jadrana"... Da, da, evo ga kod mene! Porazgovaraj s njim i reši slučaj! Ja imam sastanak u ministarstvu. Doći ću oko ponoći... Da, da, naravno, i večera. Ajd' ćao!
Ispisa mi adresu i pruži papirić, ja se zahvalih, a on ne reče ništa. Izađoh kako i uđoh, kao talas. On se mrštio kao da sam uneo neprijatne mirise. U hodniku osetih svežinu i olakšanje.
Kolebao sam se da li da unosim nemir u dvoprezimenu porodicu ili da odustanem, nije prevagnula jedna odluka, i u tri popodne pozvonih istovremeno na oba zvona. Otvoriše se vrata sa natpisom Kozarac-Živković, ona druga samo blago podrhtaše.
Pošto sam proteklih godina često razmišljao o gospođi Kozarac-Živković, ona mene nije čak ni prepoznala zamenivši me sa čovekom koga je želela, bio sam u prednosti i odlučih da tu prednost iskoristim jer, znao sam, pripremala mi je veliko iznenađenje.

Koristeći svoju zavodljivost stizala je, najkraćim putem, do cilja. Ispred nje je uvek grabio njen, njoj nedorasli, muž. Stigli su do vrha i ona odluči da, poput pevača koji je godinama pevao drugima, konačno nešto otpeva i za sebe. Ja sam bio druga, slučajna, polovina dueta.
Ona već beše popila nekoliko čaša crnog vina, zamračila je sobu i odabrala tihu muziku. Privila se uz mene uživajući u prvim dodirima i ja osetih da se više nema kud nego prihatiti igru. I zaigrah prepuštajući se nadolazećoj plimi uzbuđenja koje je živelo u meni od prvog susreta sa gospođicom Kozarac onoga jutra kada je zahtevala da je čeka gorča kafa u sedam i deset.

Čekao sam i ja kao što se iščekuje dragocena, dobrodošla kiša posle niza sušnih dana spojenih u mesece, čak godine; nadajući se bez mogućnosti uticaja na promene, željno, pogleda usmerenog u budućnost kao u neobećavajuće nebo. Njeni poljupci behu kiša u vrtu, a ljubavna igra sa njom kovitlac vazduha pod olujnim oblakom iz kojeg, svakog trenutka, očekujemo prolom.
"Sad će", pomislih, "njen muž", jer telefon je neprekidno zvonio ali gospođa Isidora nije se pomerila. Čak ne ustade ni kada rekoh da je vreme da krenem. Samo prošaputa: "Ćao" i potom uzviknu: "Javi se sutra u 'E-komerc'!"
Gospođa koja je činila iznenađenja nije slutila da će dva sata kasnije otvoriti vrata, kriknuti i prekriti lice rukama skrivajući senke užasa pred čovekom koga je očekivala i za koga se spremila.
Shvatiće ko je bio njen gost u olujnom popodnevu zamračene sobe, ali to nikome neće ispričati jer je spremala nova iznenađenja.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #74

07. Dec 2010, 23:45:26

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 8.0.552.215
	Nokia

Kad je treća zaista sreća...

Udala sam se čim sam završila srednju školu. Da sam bila u zabludi, postalo mi je jasno posle nekoliko meseci bračnog života. Razveli smo se ali se ja, očigledno, nisam opametila. U drugi brak stupila sam zbog trudnoće misleći da činim pravu stvar. Rodila sam kćerku Jelenu i - razvela sam se. Siniša, asistent na fakultetu i veliki zavodnik, uvek je bio prisutan u mom životu, naročito kada su stvari kretale nizbrdo...

Kad zakuca u ritmu ljubavi, srce ne pita da li je to dobro za njega. Prilagodi ostale kretnje tom uzbudljivom osećaju, celo se posveti uzbrzanom ritmu i voli...
Meni se to desilo prerano, tek bejah krenula u četvrti razred srednje škole. Kovala sam velike planove u vezi sa karijerom i već sam sebe videla u belom mantilu sa doktorskom titulom na pločici. Tu negde, između maštanja i maturskih proslava, upoznala sam Gorana.
Bio je stariji od mene godinu dana, radio je kao električar i bio je finansijski nezavistan. Crn, markantan, privukao me je kao magnet pre nego što je progovorio. A na prvo slušanje njegovog dubokog baritona već sam bila zaljubljena... Njegova šema za zavođenje pokazala se nepogrešivom u mom slučaju. Predstavljao se kao miran, ozbiljan dečko koji je sve probleme u životu rešio, još mu samo nedostaje slatka devojka poput mene da upotpuni tu idilu. Počeli smo da se viđamo gotovo svakodnevno. Obasipao me je skupocenim poklonima na kojim su mi drugarice zavidele, šarmirao me je interesantnim pričama i ja sam se uplela u njegovu mrežu...

Venčanje nakon mature

Ludo zaljubljeni, odlučili smo da se venčamo čim maturiram. Moji roditelji sumnjičavo su vrteli glavom uzdišući, i diskretno su pokušavali da mi ukažu na to da grešim, ali ja nisam htela da ih saslušam. Želela sam svog Gogija i - gotovo.
Njegovi su, poznajući nemirnu sinovljevu narav, priželjkivali da se skrasi pa nisu negodovali, nego su me drage volje i širokih osmeha dočekali na vratima svoje dvospratnice kada smo se venčali. Za nas su opremili gornji sprat i pošto je Goran bio zaposlen, a ja upisala fakultet za koji su mi doduše, plaćali školarinu, imali smo sve preduslove za dobar početak zajedničkog života.
Iako mlada, bila sam mnogo zrelija od većine mojih vršnjakinja. Od početka prvog semestra pokušavala sam uspešno da balansiram između obaveza - pre svega, posvećenosti mužu, i u vezi s tim, vođenja domaćinstva kao i obaveza na fakultetu, moje koleginice su sa velikom pažnjom pratile i neobavezne "vannastavne" aktivnosti iz privatnog života naših predavača. Jedno ime najčešće se pominjalo u njihovim pričama: Siniša, asistent, švaler, šarmantan i zgodan...
Morao je da se brani od nasrtljivih brucoškinja pa je jednom, da bi pokazao koliko je ozbiljan, udaljio sa vežbi dvoje studenata koji su se oglušili o njegove opomene. Pitala sam se da li se varam ili me je zaista izdvajao od ostalih studentkinja. Njegov pogled postajao je blaži kad bi se zaustavio na mom licu, ali osim te i činjenice da je među mnogima zapamtio baš moje ime, nije bilo drugih indicija.
Uz učenje i svakodnevne obaveze ostajalo mi je malo vremena za uživanje u bračnoj sreći pa sam se ponekad pitala hoću li moći da odgovorim svim obavezama koje sam postavila pred sebe. Umesto da mi pomogne, Goran je nezrelo i u braku nastavio da živi momačkim životom.
Svake večeri izlazio je sa društvom ne pokušavajući da se uklopi u moj pretrpani raspored. Tako sam trenutke predaha od obaveza, umesto u muževljevom zagrljaju, provodila pitajući se gde je. Naš preuranjeni brak sve mi se više činio kao loša ideja...
Jedne večeri kada sam došla na opusteli fakultet da pogledam datume održavanja predstojećih rokova, srela sam asistenta Sinišu. Slučajno smo krenuli niza stepenice zajedno. Uljudno sam ga pozdravila.
- Imali ste vežbe? - očigledno je želeo da započne razgovor.
- Zapravo ne, gledala sam rokove.
- Odgovaraju li vam?
- Tako-tako...
- Vi ste, rekao bih, pravi student kad i noću dolazite na fakultet.
- Ma, nisam, samo imam previše obaveza u kući pa nisam stigla ranije. Znate - iz nekog razloga otvorila sam mu dušu - ja sam u braku pa imam mnogo drugih obaveza, a tek sada vidim da nije nimalo lako balansirati...
Kako smo u međuvremenu napustili zgradu fakulteta, obreli smo se pred kafićem.
- Jeste li za kafu? - iznenada me je upitao. Prihvatila sam ponudu i u njegovom društvu provela sam sledeća dva sata. Pričali smo kao stari prijatelji. Rekao mi je da je oženjen što me je, s obzirom na reputaciju koja ga je pratila, iznenadilo. Nije se požalio na brak, nije mi čak udelio nijedan kompliment, pa sam pomislila da su priče o njemu ipak preterane. Rastali smo se kao prijatelji. Otišla sam mužu, a on svojoj ženi.

Razvod na drugoj godini studija

Posle tog susreta odnos između nas postao je nešto prisniji. Kad god bi me video, zastao bi, razmenili bismo nekoliko rečenica, i ponekad popili kafu. Posle svakog razgovora sa njim osećala sam se bolje pitajući se kako to da, pre nego što izgovori, znam šta će reći, a i on je umeo da preduhitri moje misli.
Bližila se nova akademska godina, a sa njom i konačni zaključak da je brak između Gorana i mene - propast. Ništa više osim zajedničkog krova nad glavom nismo delili, pa se kao jedino rešenje nametnuo razvod. Bez teških reči, ali sa gorkim ukusom u ustima, potpisali smo taj "papir". Vratila sam se roditeljima i na drugu godinu studija pošla sam kao razvedena žena.
Kako je iza nas bilo leto, kolege nisam videla neko vreme pa nisam bila upućena u fakultetske tračeve, a ni Sinišu nisam srela. Već prvog dana naleteli smo jedno na drugo. Podrazumevalo se da sednemo i popričamo uz kafu.
- Razveo sam se - rekao mi je kad smo seli. Nisam to očekivala jer sam bila uverena da je u srećnom braku.
- I ja - dodala sam nasmejavši se, iako tema nije bila vesela.
- Zaista? Bio sam uveren da si srećna...
Sveže razvedena, nisam htela da dublje tumačim iskrice u njegovom pogledu kada bi mi se zagledao duboko u oči. Smatrala sam da je potreban period samoće da bi čovek posle razvoda prikupio krhotine srca. Verovala sam da i Siniša deli moje mišljenje.
Zato sam se iznenadila kad sam na kafi sa koleginicama tek nekoliko meseci kasnije čula da se Siniša ženi.
- Znaš li asistentkinju Tamaru? E, ona je srećna nevesta. Kažu da je varao bivšu ženu sa njom, zbog nje se i razveo... - pričala je najbolje informisana koleginica. - Ne znam zašto se ženi, pokazalo se da mu brak nije svetinja jer se u njemu ponašao kao pušten s lanca...
Nisam znala šta posle svega da mislim o njemu. Neko vreme nisam ga viđala, ali sam u nekoliko navrata srela asistentkinju Tamaru i videla sam da je trudna. Zaključila sam da je ovoga puta očigledno pronašao pravu i, iz nekog čudnog razloga, opravdala sam ga iako su kojekakve priče o njemu i dalje kolale fakultetskim hodnicima.
Iako nisam nameravala, i ja sam se zaljubila. Duško je bio vlasnik teretane u koju sam odlazila. Prvi put mi je dao nekoliko saveta za vežbe, onda je osmislio program samo za mene i, malo-pomalo, sve više vremena provodili smo u neobaveznom razgovoru. Izašli smo jedne večeri, nazvao me je već narednog dana, poslao mi je cveće i ja sam bila na dobrom putu da se zaljubim.
Nisam bila načisto da li je rano za upuštanje u novu vezu, ali nije bilo sumnje da mi se Duško mnogo dopada. Odlučila sam da poslušam srce zanemarujući razum, i prepustila sam se talasu nove ljubavi.

Talas nove ljubavi

Prijalo mi je da imam nekoga za razgovor, duge šetnje i maženje. Ni tri meseca nismo bili u vezi kada sam shvatila da sam trudna pa se moja veza našla na prekretnici između zaljubljenosti, više kao posledice bekstva od samoće, i mogućeg braka, jer sam smatrala sebe dovoljno odraslom i odgovornom da bih pomislila na pobačaj. Odmah sam se našla sa Duškom. Nisam znala kako će reagovati i na sve sam bila spremna. Iznenađeno je razrogačio oči ali se trenutak posle pribrao, zagrlio me i upitao:
- Da ga zadržimo?
Kako sam se u prvom momentu plašila osude, bila sam zadovoljna njegovom reakcijom, čak oduševljena što je odluka bila zajednička. Tek posle shvatila sam da se o nerođenom detetu izrazio kao o kučetu koje se nezvano ušunjalo u dvorište. Međutim, bilo je kasno, venčanje je isplanirano, a moje preseljenje u njegov stan u toku.
Znala sam da nisam luda od ljubavi za njim, da je ipak rano za tako krupan korak kakav je brak, ali nazad nisam mogla. Tek kada sam postala redovni gost na okupljanjima Duškove familije, shvatila sam da je on njihova velika žrtva.
Razvlačili su ga na sve strane, uzimali su mu zadnje pare iz novčanika i zivkali su ga kad god bi im zatrebao bez obzira koje doba dana i noći bilo. U jednu ruku razumela sam zašto ne može da ih odbije, ali sam se nadala da će sada kad je na putu njegovo dete, umeti da odredi prioritete. Zato sam se šokirala kada je odlučio da bolesnu baku sa sela dovede u naš stan, pored svih tetaka i stričeva, meni, u poodmakloj trudnoći. Tada smo se prvi put posvađali. Nije mi se dopala njegova reakcija u konfliktnoj situaciji. Vređao me je, padao je u vatru i stisnutih zuba rekao da će njegova reč biti poslednja.
Problemi su počeli kada je baka došla kod nas. Stara i nemoćna, očekivala je da trčim oko nje, a ja to nisam ni mogla ni htela. Dušku je ipak do mozga doprla informacija da sam trudna pa sam se, u dogovoru sa njim, na nekoliko meseci preselila kod roditelja.
Jednog popodneva, sa stomakom do zuba, na fakultetu sam naletela na Sinišu.
- Ti? Trudna? Ne mogu da verujem... - široko se osmehnuo uz čvrst stisak ruke. Malo je nedostajalo da me zagrli ili sam umislila... - Koliko još?
- Ušla sam u osmi mesec.
- Znaš li šta je?
- Devojčica.
- A ja sam pre sedam dana dobio sina. Da ga vidiš, prava momčina... Kad bolje razmislim, baš tebe bih želeo za priju kada dođe vreme da ženim sina.
Razmenili smo još nekoliko reči, a potom sam, osećajući čudnu prazninu u grudima, otišla svojim putem. Njegova sreća bila je gotovo opipljiva, a ja još nisam sigurna da li sam pogrešila. Nisam htela da donosim nagle odluke, rešena da pružim Dušku priliku.
Kako je baka i dalje bila slaba i bolesna, povratak na selo nije dolazio u obzir, pa tako ni moj povratak u Duškov stan. Kontrakcije sam dobila u roditeljskoj kući. Tata me je odvezao na porođaj, a Duško je došao tek pošto je nahranio baku.
Bila sam ljuta, ranjiva i nemoćna... Jedino mi je mala Jelena, kada mi ju je sestra spustila na grudi, dala nadu u bolje sutra. Verovala sam da će se i Duško, kao i ja uostalom, zaljubiti u malu princezu i da će konačno shvatiti da pripada našoj maloj porodici. Hteo je da Jelenu donesem u njegov stan, pa smo iz porodilišta otišle tamo iako je baka u njemu još boravila.

Još jedan brodolom

Pakao je tek tada počeo. Baki je bivalo sve gore pa je poželela da joj iz obližnjeg grada dođe tek malo boljeg zdravstvenog stanja, a istih godina, sestra, da se vide pre nego što umre.
Nisam bila bezdušna, ali još jedna osoba na zalasku života u istom stanu sa novorođenčetom... Molila sam Duška da bake odu kod njegovih roditelja, kod drugih rođaka... i nije vredelo. Pod stresom, uz svakodnevne svađe, izgubila sam mleko što je Jelenu činilo nervoznom i razdražljivom. Nije joj bilo ni mesec dana kad sam se taksijem, ponevši tek najosnovnije potrepštine, vratila podvijenog repa i sa detetom u rukama, kome drugom nego roditeljima.
Umesto da tada shvati da greši, Duško je, ljut što sam se drznula da ga ostavim, potpuno "okrenuo ploču". Nije me zvao niti mi je nudio pomoć oko bebe, čak nije dolazio da je vidi. Iako su mi roditelji pružali nesebičnu pomoć i podršku, bila sam očajna. U depresiju me je bacila činjenica da ni moj drugi brak nije bio uspešan, sa izuzetkom Jelene koju ne bih menjala ni za šta na svetu.
Nemajući kud, posle nekog vremena pomirila sam se sa situacijom, svesna činjenice da moram dalje. Pazila sam dete usput učeći, jer sam htela da se vratim na fakultet koji sam u vreme trudnoće i porođaja potpuno zapostavila. Nije mi bilo lako. Duško mi se više nije javljao, ali o brakorazvodnoj parnici nije bilo govora jer se pre Jeleninog prvog rođendana po zakonu nismo smeli obratiti sudu.
Jednog dana na ulici sam slučajno srela Sinišu. Pozvao me je na kafu.
- Može, ali kratko. Nemam mnogo vremena.
Iako se nismo dugo videli, pričali smo opet kao stari prijatelji.
- Zvučaće ti ludo, ali... opet sam se razveo - dodao je sa izrazom nelagodnosti na licu.
- Zvučaće tebi ludo, ali... I ja... Nerado priznajem, ali moji razvodi rezultat su zaletanja u brak, nisam dovoljno poznavala partnere, a ispostavilo se ni sebe, jer nisam umela da procenim šta želim... A za tebe sam čula druge stvari - htela sam da se našalim. - Prve informacije koje dobiješ kad kročiš na fakultet jesu one o tvojim švalerskim podvizima...
- Zanimljivo - nasmejao se neodoljivo. - Nije to baš tako kako se priča...
- Onda su ljudi baš maštoviti... Sve to da izmisle...
- Dobro, nije baš sve... Ima istine u tim pričama, ali niko ne zna zašto sam to radio. Reći ću ti: prvi put sam se razveo zato što je moja žena imala potpuno drugačiji pogled na život od mene. Želeo sam mirnu luku, a ona izlaske i provod. Hteo sam dete, a ona nije mogla da pazi ni na kućnog ljubimca. Nije trebalo mnogo da shvatim koliku sam grešku napravio. Priznajem, još sam bio u braku kad su mi se desile afere o kojima se priča, ali je već tada bilo svejedno i meni i njoj.
- A drugi brak, pa razvod... - zvučala sam kao da ga osuđujem iako mi to nije bila namera. Samo sam bila radoznala.
- Hej! - iznenada se namrštio. - I ti me osuđuješ? Nadao sam se razumevanju... Uostalom, jesam li prema tebi nekada imao zadnje namere iako ne mogu da osporim da sam te zapamtio upravo zato što si bila lepa? Zvuči šovinistički, ali uzimao sam samo ono što mi se nudilo. U drugi brak ušao sam zato što je Tamara ostala trudna. Nadao sam se da će naša zajednica i pored tako banalnog i nedovoljnog razloga za brak, opstati. Međutim, nije nam išlo... Tek tu sam video koliki haos može da proizvede neslaganje karaktera...
Iako sam bila, posle dva loša iskustva, sklona da držim žensku stranu, ovoga puta pronašla sam opravdanje za Sinišino ponašanje. Začudila sam se lakoći kojom je priča klizila sa naših usana. Kao da smo oboje konačno dočekali nekoga ko nas razume.
- Pitam se kako sudbina ranije nije ukrstila naše puteve? - rekao je. - Čudno je koliko nam se toga sličnog dešavalo u istom momentu, ali sa drugim ljudima. I posle svakog velikog događaja, kad sve prođe, putevi nam se ukrste...

Sudbina nam je ukrtila puteve

Oblilo me je crvenilo. Zvučalo je kao nagoveštaj udvaranja, ali diskutabilan. Nikada o našim susretima nisam razmišljala na taj način, ali posle tih reči shvatila sam zašto mi je tako prijao svaki susret sa njim. Prvi put sam ga pogledala drugim očima...
Iznenada sam se prisetila uloge majke i, prekinuvši razgovor, požurila sam kući.
Ovoga puta sudbina je, kao da smo je opomenuli na onoj kafi, češće ukršala naše puteve. Sretali smo se na fakultetu, u parku sa decom... Nisam propuštala da se raspitam o njemu, jer zdravu skepsu nikada nisam gubila, pa sam htela da proverim istinitost njegovih priča. I zaista, kuloari su ovog puta šuškali da se "zamonašio"...
Dve godine, bezbroj susreta i razgovora bili su potrebni da Sinišu pustim u svoj svet. Uverila sam se da su njegovi neuspeli brakovi rezultat neopreznosti, ne teškog karaktera ili nekog poroka. Shvatila sam i da su se svi promašaji u našim životima i susreti posle kojih su se naši putevi razilazili imali svrhu, jer su nas na kraju uputili jedno na drugo, ipak ne prekasno.
Za te dve godine oboje smo formalno okončali prethodne brakove, raskrstili smo sa prošlim životima i tek potom stupili smo u novi, treći i srećniji brak. Fakultet sam postavila na čvrste osnove uz Sinišinu nesebični pomoć, a uz njegovu pomoć, pošto Duško ni danas nije nimalo više zainteresovan za nju, podigla sam Jelenu.
Sada smo srećna četvoročlana porodica pošto njegovog sina, iako živi sa majkom, rado dovodimo u naš dom. Da bi sve u našim životima bilo u znaku srećnog broja tri, nas dvoje čekamo naše treće dete, iako prvo zajedničko. Svima u okruženju pravi smo primer za izreku da posle kiše dolazi sunce...

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #75

14. Dec 2010, 21:37:06

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 8.0.552.224
	Nokia

Ništa nije teško

Nikada nisam brinula o svom izgledu, uvek su mi bile važnije dobre ocene u indeksu. Tako je bilo sve dok se nisam zaljubila u Miloša koji mi je bio sušta suprotnost - doteran, namirisan, rečju: savršeno sređen. Bez obzira na to što smo bili dva sveta, odlučila sam da ga "muvam". Kao maljem u glavu pogođena osećala sam se kada mi je pred svima na fakultetu rekao da mu se ne sviđam jer "nisam atraktivna već poprilično neugledna"

Uvek sam bila prosečna, išla sam svojim putem koji ni po čemu nije bio drastično bolji niti lošiji od drugih... Sve dok nisam direktno u lice čula da u jednoj stvari nisam ni blizu proseka, nego daleko ispod, na dnu. Tako sam se i osećala kad je Miloš, moj zgodni kolega sa fakulteta, "složio" gadljivi izraz lica na moje prosipanje šarma, a sve u cilju zavođenja jer sam bila do ušiju zatreskana u njega.
Bila sam svesna činjenice da smo nas dvoje sasvim različiti ali nadala sam se da će se te suprotnosti u našem slučaju privući. On je bio najzgodniji student u grupi, a ja najveći frik. Dok je na njemu svaki odevni komad bio pažljivo odabran, uklopljen i markiran, ja sam se oblačila u apa-drapa fazonu koji mi je sasvim odgovarao. On je u svako doba dana bio namirisan i savršeno sređen, a moja briga o telu svodila se na zadovoljavanje higijenskih potreba i redovne provere dioptrije kod oftalmologa.
Međutim, zaslepljena njegovim lepim licem i zgodnim telom, baš u tim različitostima pronašla sam jednu sličnost na osnovu koje je moja mašta dobila krila... Njemu su prilazili i rado su se družili s njim zbog fizičkih kvaliteta i nesporne lepote, a meni zbog skripata i instrukcija. Uglavnom, oboje smo bili okruženi velikim brojem ljudi i vremenom smo se profilisali u vođe našeg malog kolektiva.

Gubila sam razum

Uvek racionalna i staložena, u društvu tog lepotana gubila sam razum. Smejala sam se napadno i nekontrolisano, trudila sam se da me primeti dok su mi obrazi goreli. Sve to bilo je dovoljno da društvo poveže "dva i dva" i ubrzo su počele pošalice na moj račun. Meni su zapravo bile simpatične i nisam shvatala da mi se okolina u stvari izruguje zbog izbora simpatije s obzirom na moj fizički izgled, jer svet u kojem živimo pre svega je seksistički i surov, a ja ga nisam takvim videla. U svakom slučaju, uživala sam u provokacijama nadajući se da će tako i Miloš brzo shvatiti da bismo nas dvoje mogli da postanemo mnogo više od kolega. Jedino je Danijel, moj najbolji prijatelj, činio sve da me prizemlji, a ja sam to doživljavala kao njegove "zarđale stavove", odnosno, izražavanje ljubomore jer sam slutila da mi je veoma sklon.
Uglavnom, jedva sam dočekala studentsku žurku na koju je i on trebalo da dođe, spremila sam kompletnu strategiju osvajanja... Pripremila sam govor kojim ću ga šarmirati, osvojiti... Nikada nisam sumnjala u moć sopstvenig intelekta, pa ni toga puta nije mogao da omane...

Miloš je došao kasnije nego što sam očekivala pa sam, do momenta kada je ušetao u klub, bila prilično pijana. Nervoza i dosada učinile su da preteram u konzumiranju alkohola. Čim sam ga ugledala, ulgancanog i ful opremljenog, prišla sam mu sa najšarmantijim osmehom koji sam mogla da "izvučem" na lice.

Kratak razgovor i njegovu ljubaznost protumačila sam kao početak flerta. "Sad ću da odem na drugi kraj prostorije i gledaćemo se, podizaćemo tenziju...", pomislila sam.
Međutim, već narednog trenutka Miloš je razgovarao sa meni nepoznatom prsatom plavušom. Devojke u njegovom društvu smenjivale su se kao na traci, pa u naredna dva sata nisam bila u prilici da mu priđem. Kad je uz njega stala Marija, koleginica iz grupe, nagovorila sam Danijela da je odvoji od Miloša pod izgovorom da treba da se dogovori sa njom o nekoj literaturi.
Tada se dogodilo nešto što nisam očekivala.
"Ceco", povisio je glas na moje pitanje idemo li nas dvoje sami nekud, "mislim da si nešto pogrešno razumela. Izvini, ali ne sviđaš mi se, više volim malo, kako da ti kažem, atraktivnije devojke", rekao je i prasnuo u smeh.
Bolje bi bilo da me je ošamario. Ljuta i povređena, kupeći poslednje mrvice samopoštovanja, otišla sam od njega dok mi je u ušima odzvanjao njegov smeh. Niko me nikada nije tako ponizio.

Šoping, frizer, kozmetičar

Iste večeri donela sam odluku: videće on ko je Ceca! Prvo sam osmislila strategiju za preporod svog fizičkog izgleda. Čim je svanulo, otišla sam frizeru. Nije mi bilo dovoljno to što će moji neugledni pramenovi konačno dobiti oblik, htela sam i da ih posvetlim, pa sam posle nekog vremena iz salona izašla kao prava plavuša. Činilo mi se da me već posle te prve promene ljudi duže posmatraju, zadržavaju pogled na meni, a pre bi me pogledom samo okrznuli kao da sam nevidljiva. Prvi korak bio je uspešan, trebalo je nastaviti.
Prvi put u životu počupala sam obrve. Mali korak za čovečanstvo, ali ogroman za mene jer je odraz u ogledalu posle korekcije pokazao drugu ženu otvorenog, dramatičnog pogleda, ali je nešto ipak bilo višak. Naočare! Odmah sam otišla doktoru zahtevajući sočiva. Čovek me nije prepoznao iako sam bila njegov dugogodišnji pacijent, pa sam poskočila od radosti! A tek kad sam jednako dobro videla i bez onih tamnih okvira, ih, nebo mi je bilo granica. Ni uobičajena početna iritacija oka nije me omela.
Danijel je poskočio kada me je video. Bila mi je potrebna pomoć muškarca u izboru garderobe, želela sam da to bude nešto što oni vole da vide na ženi.
Moj preobražaj izazvao je puni učinak sledećeg dana na fakultetu. Jedni me nisu prepoznali, drugi su zinuli kada su me ugledali, ali zajedničko im je bilo to što su bili oduševljeni. Onaj ko je pokrenuo sve to, nije dolazio...

Uživela sam se u novu ulogu

Odjednom, bila sam doterana kao sve ostale devojke, one su sa mnom razgovarale kao sa sebi ravnom, a muški rod gledao me je zainteresovano deleći mi komplimente. Sve sam ih upijala uživajući punim plućima u svojih pet minuta slave, ali vrhunac sam ipak čekala...
Kada se pojavio, ni Miloš me nije prepoznao u prvom trenutku. Prešao je pogledom preko mene od glave do pete i zinuo je od šoka.
Dok mi je osmeh na licu stajao kao uklesan od prvog njegovom komplimenta, Danijelov je nestajao. Primetila sam mu u očima onu istu skepsu. Njegov pogled na mene i moje ponašanje bio je isti iako su me svi ostali gledali drugim očima.
Lako je bilo uživeti se u novu ulogu. Iako sam uvek više polagala na pamet nego na izgled, novi imidž probudio je i u meni sujetu pa mi je odjednom, više nego bilo koja ocena u indeksu ili oda mojoj inteligenciji, prijala pohvala na račun izgleda. Sada mi je više vremena trebalo za spremanje ali nijedna žrtva nije bila velika zarad onog sjaja u očima, kojim bi me doteranu i savršeno našminkanu ljudi gledali.
Miloš mi se sve češće obraćao, šire se osmehivao i pokazivao otvorene simpatije. Sada je bio izazov osvojiti novu Cecu. Iako sam bila svesna toga, nisam mogla da mu odolim kada me je pozvao da izađemo.
Izašli smo te večeri u popularni klub gde je Miloš bio na svom terenu. Svi su mu prilazili, pozdravljali su ga i tapšali po ramenu. Ubrzo smo se našli okruženi njegovim društvom, što je mene pomalo razočaralo jer sam se nadala da ćemo biti sami. Ipak, Miloš mi je bio dovoljno posvećen pa se nisam osećala zapostavljenom. Iskoristila sam situaciju da snimim njegovo društvo, međutim, nije mi se svidelo. Svi su bili isfolirani, uobraženi i nadmeni. Pili su skupa pića podozrivo gledajući na ostale goste.
Kad me je, međutim, Miloš dovezao pred zgradu i svoje usne spustio na moje, ništa drugo nije bilo važno. Naša veza zvanično je počela te večeri.
I umesto da potpuno izgubim glavu za njim, desilo se suprotno. Ispostavilo se da Miloš i ja nemamo ništa zajdeničko: ni interesovanja, ni planove, ni tempo života. Na videlo je isplivala njegova površnost i zaslepljenost materijalnim stvarima. Duhovno je bilo zapostavljeno... Ja sam htela u pozorište, on na koktel-parti, ja u šetnju, on u teretanu... I možda bi bilo moguće održati vezu da smo bili spremni na kompromis. Ovako, oboje smo bili zadovoljni sopstvenim životima, on nije hteo ni da čuje za moje potrebe, a ja sam polako shvatala da sam se zbog njega i tako već dovoljno promenila. Još jedna promena značila bi potpuni gubitak identiteta...
Mesec dana kasnije bila sam izlečena od opsednutosti zvane Miloš. Nije mi više bio lepotan vredan svake žrtve, nego oku prijatna ljuštura ispod koje se nije krilo ništa. Raskinuli smo.
U jednu ruku bila sam mu zahvalna što mi je otvorio oči prisilivši me da povedem više računa o sebi jer, iako pamet i dalje smatram važnijom, shvatila sam da je u lepšem "pakovanju" i život prijatniji.
Ipak sam bila pomalo tužna zbog raskida i silno sam želela da vidim Danijela pa sam ga pozvala na piće.
Nas dvoje smo i dalje samo dobri drugovi ali, ko zna...

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #76

14. Dec 2010, 21:40:44

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 8.0.552.224
	Nokia

Kasno je za ljubav

Godinama sam tajno volela najvećeg srcolomca u našoj školi. Nikada mu to nisam priznala jer sam se plašila da će me odbiti. Međutim, slomio mi je srce u trenutku kada sam ga na maturskoj večeri ugledala kako se ljubi sa mojom najboljom prijateljicom. Čim sam maturirala, otputovala sam u Italiju ostavivši sve iza sebe...

Prolazila sam Dunavskim parkom posle toliko vremena a sećanja na srednjoškolske dane i zajedničko vraćanje kući kroz taj isti park nezaustavljivo su navirala. Odjednom začuh:
- Kaća, Kaća!
Baš je lepo čuti svoje ime na savršenom srpskom posle gotovo tri godine života u inostranstvu. To jedno "Kaća" bilo je dovoljno da me vrati u realnost. Taj glas bio mi je tako bolno poznat a opet tako stran... Odlučila sam da što pre otkrijem o kome se radi osvrnuvši se u pravcu iz kojeg je glas koji me je dozivao dopirao. Odjednom je preda mnom iskrslo preslatko malo biće, devojčica. Gledala me je dubokim plavim očima oivičenim toliko dugim trepavicama da sam stekla utisak da je pravila promaju svaki put kada bi trepnula.
- Hej, lepotice, pa kuda si to pošla? - upitala sam je.
Klinka se nasmešila, bila je zatečena mojim obraćanjem. U tom trenutku čula sam iza sebe:
- A, tu si se sakrila, bezobraznice moja mala!
"Moja mala", rekao je "moja mala" istim onim glasom koji sam malopre čula, ma, nemoguće je da je to on, razmišljala sam plašeći se da se okrenem i potvrdim svoje sumnje. Ipak, radoznalost me je savladala i učinila sam to.
- Kaća, Katarina? - promucao je primetno iznenađen.
- Tu, sam tata.
"Tata", rekla mu je "tata", moja ljubav iz srednje škole postao je otac. Moj mozak se opirao da prihvati ono što sam čula, oblio me je hladan znoj, gledala sam čas u nju čas u njega. Iste duboke plave oči, nije bilo sumnje, dobro sam čula: bila mu je kćerka.
- Vratila si se? - i opet me je njegov glas vratio u surovu stvarnost.
Htedoh da mu odgovorim, ali odjednom nisam umela da pronađem reči, da sklopim jednostavnu rečenicu. U mom zbrkanom umu gomilale su se fraze iz italijanskog jezika, ništa suvislo na maternjem nije mi palo na pamet.
- Kada si došla, jesi li završila faks?
- Diplomirala sam prošle nedelje. Juče sam došla...
- O, čestitam, nisam ni sumnjao, znao sam da ćeš prva to učiniti od svih nas iz razreda.
- Pa, da, štreber ostaje štreber - odgovorila sam mu onako kako sam i ranije na njegove nebrojene provokacije reagovala mada ovo nije bila provokacija, ali ja sam je tako shvatila.
Nasmejao mi se, mora da se i on prisetio prošlih vremena, zajedničkog vraćanja kući kroz ovaj isti park i kako sam durenjem odgovarala na njegovo začikivanje.
- A ova lepotica? - htedoh da dodam: "da li je tvoja kćerka", ali nisam uspela, ta reč od samo šest slova nikako nije mogla da pređe preko mojih usana.
- Ja sam Katarina, Kaća - rekla je nevino radoznalo me gledajući.
Trgla sam se kao da me je ošamario, odmah sam shvatila: nju je dozivao a ne mene, naravno, to je potvrdilo njegovu zbunjenost kada me je video kraj svoje kćerke jer, da je mene dozivao, ne bi tako reagovao.
- Lepo ime - samo sam to mogla da izgovorim gledajući ga u oči.
Nikada ranije to nisam činila. Kada smo se družili, izbegavala sam njegov pogled plašeći se da će mu moje oči odati sve ono što osećam prema njemu. Ali sada mi to nije bilo važno, znala sam da je oduvek znao, a suza iz mog levog oka samo mu je to potvrdila. Ma, rekla mu je "još uvek te volim".
Srednoškolski dani
Obožavala sam taj tinejdžerski period, istinski sam uživala pohađajući najlepšu gimnaziju u Novom Sadu, gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj". Najviše sam volela "otpadanje" u školskom dvorištu. Tamo su se uvek "događale" nove ljubavi, tamo sam se zaljubila u Dejana. Gledala sam ga dok je igrao basket. Imao je tako lepe košarkaške listove, tako krupne šake, i svaki kontakt sa loptom pretvarao je u koš. Dok sam ga prvi put gledala kako igra, osetila sam kako Amorova strela juriša prema meni. Želela sam da se sklonim, da je izbegnem, govorila sam sebi da ne smem da se zaljubim u njega jer mi je on drug iz razreda. Bilo je uzalud, strela me je pogodila, a njena oštrica ostala je u mom srcu do kraja škole, ili sam bar tako mislila.
Niko nije znao za moja osećanja, krila sam ih kao zmija noge plašeći se reakcija naših drugara na ono što osećam, a ponajviše sam se bojala njegove "ispale". Na kraju krajeva, one je bio faca, najveći srcolomac u istoriji naše škole, kako je razredna govorila, a ja samo obična štreberka. Ma, nije bilo šanse za nas.
Mada, ponekad sam osećala da mu se dopadam, često bih na časovima uhvatila njegov pogled koji bi, kada bi se susreo sa mojim očima, uvek brzo usmerio na neki drugi predmet. Kada bismo zajedno učili, a bilo je takvih situacija, umeo je da me posmatra dugo i čežnjivo.
Ma, sve si ti to umislila, Kaća - tu rečenicu ponavljala sam nebrojeno puta, najčešće kroza suze. Užasno sam patila kada god bih saznala da je sa nekom drugom, da ima devojku.
Posle pune četiri godine odlučila sam da mu na maturskoj večeri sve priznam, pa makar me ispalio. Smatrala sam da bih njegovo odbijanje tada mnogo lakše podnela jer sam znala da odlazim u Italiju da studiram i da ga dugo neću videti. Daleko od očiju, daleko od srca, mislila sam, ali opet sam se prevarila.
Blistala sam na maturskoj večeri u dugoj, smaragdnozelenoj haljini i sa zlatnim cipelicama na nogama. Dobila sam mnoštvo komplimenata, što mi je ulilo samopouzdanje za ono što sam tada htela da uradim. Čak se i on pridružio pohvalama.
Ma, to je to, danas je taj dan, sve ću mu reći, poljubiće me, bićemo zajedno, mislila sam ali su se moje iluzije ubrzo razbile u paramparčad.
Videla sam ga: ljubio se sa drugom, sa mojom najboljom drugaricom.
Izdala me je, mislila sam, moja najbolja drugarica me je izdala. Odjednom počeh da joj zavidim, da je mrzim, ma, mrzela sam ih oboje. U stvari, tek sada vidim da to nisam smela, ja sam bila ta koja je krila osećanja. Marija, jednostavno, ništa nije znala.
Nedelju dana posle maturske večeri otišla sam u Italiju. Nikome se nisam javila, oproštajno veče nisam želela ni u ludilu, bilo mi je važno da se "u glavi" oprostim sa svima, sa svojim dotadašnjim životom, sa njim, sa Marijom. Odlučila sam da ostanem u Italiji sve dok ne diplomiram, da se za to vreme nikome ne javljam, da zaboravim, da me zaborave, da nestanem. Nestala sam, sada to vidim, ali nisam zaboravila.
Dejanova ispovest
- Nisam znala da si se oženio - rekla sam.
- Ma, duga je to priča...
- Imam vremena.
- Posle mature Marija i ja smo se zabavljali još pola godine, bilo nam je lepo, zaista sam mislio da sam pronašao srodnu dušu. Međutim, uoči Nove godine saopštila mi je da je trudna i da je za abortus prekasno. Bio sam ljut, znao sam da je to namerno uradila. Po njenom ciklusu mogao si sat da navijaš i mogla je da mi kaže čim je posumnjala. Odlučila je da ćuti i da mi natovari to breme za koje nisam bio spreman. Bilo mi je tek dvadeset godina, još sam želeo da ludujem i da se zabavljam, dublje vezivanje nije mi bilo ni na kraj pameti. S druge strane, zakleo sam se da moje dete ni u kom slučaju neće rasti bez oca, kao ja što sam, pa makar celog života živeo sa nekim koga ne volim. Mislim, nije da nisam voleo Mariju, ali taj njen postupak, skrivanje istine, naveo me je na to da počnem da je prezirem. Da shvatim da je ona bila deo dečačkih snova, dobra riba koju sam želeo da vodam za ručicu i pokazujem svima, a nikako osoba kojom bih se oženio. Ali, morao sam, nisam želeo da odustanem od svojih principa. Moje dete neće živeti kao ja.
Bolelo me je to što mi je govorio mada mi je bilo drago što je nije voleo. Bila sam sebična, znam, ali bilo je to jače od mene. Dakle, bio je oženjen, moj Dejan je oženjen, doduše, u braku je bez ljubavi ali, svejedno, ponovo mi je nedostupan. Dalje nisam želela da ga slušam, htela sam kući što pre, kući u Italiju, da ponovo nestanem...
Ipak, u tom trenutku morala sam u roditeljski stan na Novo naselje. Ponudio se da me odveze. Nisam se bunila. Pred ulaznim vratima u zgradu razmenili smo brojeve telefona. Ubrzo mi je sa njegovog broja stigla poruka: "Čekam te ispred ulaza u devet, vodim svoju omiljenu drugaricu na večeru". Večera sa njim, zaista sam to želela ali sam osećala da tako izdajem Mariju, da činim preljubu, makar i u mislima. Ipak sam otišla... Bila je to sve samo ne drugarska večera - uz sveće i šampanjac. Oboje smo malo više popili, otvorila sam se, posle sedam godina sve sam mu priznala. A on je na sve to rekao:
- Kaća... moja kćerka zove se Kaća... kao jedina devojka koju sam zaista voleo a nisam imao hrabrosti da joj priznam.
Grizla me je savest
Vau, voleo me je. Da li me laže, pitala sam se, ma, ne, stvarno me voli, rekla sam sebi u momentu kada sam prvi put osetila njegove pune usne na svojima. Poljubio me je, takav poljubac vredelo je čekati. Mora da mi je šampanjac udario u glavu kada sam mu to dozvolila. Ma, dozvolila sam mu mnogo više u hotelskom apartmanu broj 207. Veče je bilo čarobno, njegovi dodiri onim lepim, krupnim košarkaškum šakama svuda po meni, njegove usne na mojima... Čarobno.
Ali, kada sam se ujutro probudila sa užasnom glavoboljom i nesnošljivom mučninom, čarolija je nestala. Bila sam mamurna ali dovoljno svesna onoga što sam uradila. Počela sam da se kajem, grizla me je savest, a on je spavao pored mene bez ikakve naznake da će se uskoro probuditi. Odlučila sam da to iskoristim. Nečujno sam se obukla i izašla iz sobe. U taksiju na putu do kuće nakucala sam mu poruku: "Ovo je bila glupost, ne zovi me više, zaborvi me", potom sam izvadila karticu i bacila sam je kroz prozor. On je oženjen, ima dete, a ja opet moram u Italiju. Znam da od svojih principa nikada ne bi odustao, a da mu budem ljubavnica - na to ni u ludilu ne bih pristala ma koliko ga volela.
Morala sam da nestanem, opet, jednostavno sam morala.
Nestala sam, zaboravila sam, uverila sam se u izreku "daleko od očiju, daleko od srca", ali ubrzo sam shvatila da je akcenat na onome i samo na onome "daleko od očiju", jer kada se oči ponovo nađu pred onim od koga su bile daleko, srce opet zaigra, stara ljubav opet se probudi i više ne pomaže ni bekstvo u Italiju, ni nove tri godine masters studija. Srce ostaje ranjeno, otvoreno, da nikada ne zaceli, a kako i bi kada zna da negde u Srbiji Marija i Dejan žive zajedno sa kćerkicom koja nosi moje ime.

IP sačuvana

Zatvori

Sofija 753

Poruka #77

24. Dec 2010, 18:11:53

Prijatelj foruma

Legenda foruma

pĆelica

Zodijak
Pol
Poruke	49554

	Windows 7
	Opera 10.61
	Nokia

Krug

l dio

Mali čovjek pred vama divovima. izgovara pjesmu čije značenje i ne shvata,ali se vi smješkate i kao da ćete svakog časa da pokrenete aplauz. Svaki sekund mi je dug,bina ogromna,a Pismo mojoj učiteljici nikad duže.. Smile

konačno,kada dodjoh do ''dvije obične ptice na žici telegrafskoj'',osjetih ogromno rasterećenje,jer sada mogu konačno da sidjem. Vi me pozdravljate aplauzom i ...konačno smo kući. svi zbog nečeg drugog zadovoljni. vi jer sam prvi,ja jer je konačno gotovo.
Rekli ste da,ako više ne želim,ne moram ovo da radim i tako je i bilo,ali sam sada uz tebe,kao profesora književnosti,toliko toga pročitao prije svojih vršnjaka,morao da razumijem šta se kom junaku motalo po glavi,zbivalo u duši..mada sam vremenom stvarno zavolio knjige,i bez tebe znao sam da uzmem neku knjigu i pročitam je,uz analizu.
Viktor,kao 2 godine stariji,bio mi je uzor i podrška,ali za razliku od njega,u sportu se nisam mnogo isticao.
Andrea,kao moja bliznakinja,pokušavala je da prati moja interesovanja,ali je njena sklonost ka prirodnim naukama prevladala. Ipak smo se odlično slagali i uvijek smo vam davali dovoljno povoda da budete ponosni na nas.
Viktor je par godina kasnije imao onaj problem sa steroidima,oboje ste to riješili na najbolji način i uspjeli ste da mu pomognete kako treba. Nekako je mamina racionalnos i tvoja osjećajnost bila dobra kombinacija za razumijevanje nas troje ,čak i u klinačkim danima.

ll dio

Dodje i vrijeme da se odlučimo šta dalje,srednja je za nama,svi smo otišli na različite strane. Odlučih se za engleski jezik i književnost,a za svoju dušu sam i dalje pisao. Negdje pri kraju studija upoznah Nadu,studirala je italijanski jezik i bila je prelijepa,možda je imala malo ozbiljniji izraz lica,ali te oči,priča..oduševljavala me njena snaga,imao sam osjećaj da može sve. Upoznao sam je sa tobom i mamom . Mama je bila nekako neodredjena,ila joj je OK,ali nije bila pretjerano oduševljena. Ti si bio otvoreniji i u startu mi rekao da ona nije za mene,da je hladna karijeristkinja i da nas dvoje ne možemo da uspijemo. Ja,koji sam je tada volio više od svega i vidio pored sebe,bio sam ljut,ali sam se nadao da ćeš se predomisliti. Nisi to uradio i ,kako sam se osjetio odbačenim i neshvaćenim od sopstvenog oca,pa i ostatka familije,povukao sam se i naši odnosi su postali hladniji.
Sa mamom i ostalima sam se redovno čuo,za tebe pitao,ali nisam htio da te tražim jer sam i dalje bio ljut i očekivao sam da ćeš me razumjeti.
Kako vrijeme strahovito brzo leti,pogotovo kada nam je lijepo,i ovih par mjeseci je proletjelo jer smo nas dvoje putovali,uživali u ljubavi . Naravno,svakodnevno sam mislio na vas,ali je ponos bio i dalje neumoljiv.

« Poslednja izmena: 24. Dec 2010, 18:28:02 od Sofija 753 »

IP sačuvana

Najbolje se osjećam među jednostavnim ljudima pred kojima mogu da odbacim svoje oklope, da zaboravim komplekse i opreznost, s kojima mogu da se smijem, da kažem sve što mislim, ne plašeći se da će me pogrešno razumjeti

Zatvori

Sofija 753

Poruka #78

24. Dec 2010, 18:42:04

Prijatelj foruma

Legenda foruma

pĆelica

Zodijak
Pol
Poruke	49554

	Windows 7
	Opera 10.61
	Nokia

lll dio

Iz dana u dan tvoje riječi mi postaju jasnije i motaju se po glavi kažnjavajući me glavoboljom.
Ona je preopterećena poslom,nekad ne stignemo ni da jedemo zajedno,pričamo sve manje. Pokušam da po našem provjerenom porodičnom receptu na čistac sve izvedem i natjeram je da bude otvorenija,kažem joj šta želim od nas i vidim u kom pravcu ona razmišlja,ali bezuspješno.
Vrijeme mi umjeto nje daje odgovor-mi ne gledamo u istom pravcu...
Jeste me zaboljelo,ali šta ćeš,nema svrhe nastavljati. Sad si mi u glavi ti i to kao da ispravim svoju idiotsku grešku.
Usput saznam da je uradila nešto strašno-abortirala je prije 2 mjeseca,kad je kao bila na poslovnom putu. Nije bila spremna da postane majka,da se ugoji i zapusti. Kasnije mi je čak i rekla da ona prosto nije taj tip i da djecu jednostavno ne želi. Da,i rekla mi je da sam trebao biti pažljiviji i da sam se ponio neodgovorno prema njoj. Smile

Čekam da prodje malo vremena ,da ohladim glavu i pozovem te. Sjedim i gledam neki film,kad moju pažnju i vrlo važnu scenu prekide telefon. Imao sam osjećaj da je neko od vas i javih se. Da,bio sam u pravu,bila je mama. Ne,nisam bio u pravu,nije zvala samo da vidi kako sam.

lV dio

'Ognjene,tata....'-nije mogla da nastavi,dala mi je Andreu. Andrea je,jecajući,rekla da te više nema,da si imao udes i da nisi preživio. slušalica mi je ispala iz ruke,beživotno sam sio na kauč i bespomoćno plakao. Kad sam malo uspio da se priberem,otišao sam kod njih. Bio si u taksiju,semafor nije radio i drugo auto se zabilo u vaše,oduzevši nam te u par sekundi. Ostali su dobro,samo malo ugruvani. Ati si samo ime u smrtovnici. Nas si slomio,mada ne osjećamo prazninu,volimo te kao da si i dalje tu. Ja se raspadam,boli me i ljt sam na sebe zato što nisam uspio da na vrijeme skupin hrabrosti,progutam ponos i kažem ti izvini. Kad sam te poslednji put zagrlio,kako smo se razišli...oni su te bar imali pored sebe,a ja sam odlučio da te isključim iz života.
Sklonio sam sva ogledala da ne bih gledao ono nesrećno lice ,sa podočnjacima i bradom,krivicom koja isijava iz umornih očiju.
Poželjeh da vodim neku vrstu dnevnika koji će umjesto dragi dnevniče počinjati sa dragi tata. možda samo tata jer ovo dragi je normalno. Kad sam već toliko propustio ,sada ću bar na ovaj način moći da te uputim u ono što mi se dešava.
Tata,prošle su 3 godine. mama se penzionisala,Viktor živi u njenoj blizini,Andrea i ja često dolazimo i okupljamo se. ništa nije kao prije,ali smo se malo oporavili. Viktor se oženio i smirio,nekad mi je i dosadan,Andrea je počela i da ide na časove salse,kupila je psa..i dalje je dijete.

« Poslednja izmena: 24. Dec 2010, 18:56:09 od Sofija 753 »

IP sačuvana

Zatvori

Sofija 753

Poruka #79

24. Dec 2010, 19:04:52

Prijatelj foruma

Legenda foruma

pĆelica

Zodijak
Pol
Poruke	49554

	Windows 7
	Opera 10.61
	Nokia

V dio

Već tri dana me boli zub i znam da mi nema druge sem da odem i popravim ga. Zakazao sam preko druga kod neke nove zubarke,kaže da je odlična i da je njemu puno pomogla. Ulazim u ordinaciju i padam na tjeme: pred mojim očima je andjeo u bijelom mantilu,najdivnije i najljubaznije stvorenje koje sam u životu sreo. Zaboravljam na bol,samo želim da znam ko je i kada ću je ponovo vidjeti.
Nakon skoro mjesec dana,imam osjećaj kao da je znam godinama. Priča tako da me smiruje i kada sam najnervozniji,ljupka je i neodoljiva.
svima se dopada,mama ,Dea i Viktor je obožavaju!
samo imam osjećaj da ću početi da bježim od slatkiša,jer ih sprema svakodnevno,stalno razmjenjuje recepte sa komšinicama,mamom...čak i Deu uči da kuva,zamisli Smile

Kraj je decembra i vrijeme je da okitimo jelku. pomogao sam joj da odabere ukrase,ali sam njima trima prepustio dekoraciju,dok smo Viktor i ja bili uglavnom moralna podrška našim damama.
gledam je kao sa njima kiti jelku,oči joj sjaje i osjećam da se raduje,ukrasila je cijelu kuću i soba odiše nekom euforijom. rastužuje me činjenica da je nikad nećeš upoznati,kao i nju kojoj sam mnogo o tebi pričao. rekla mi je da ličim na tebe jednom prilikom dok smo gledali slike.

Kažu da ljubav nije kada dvoje gledaju jedno u drugo,već u istom pravcu. e pa,mi smo gledali i bio sam neizmjerno sam srećan zbog toga. Znao sam da je moja i ja njen ,da me voli ida je volim,da smo jedno.
*******************************
Jovan trčkara po kući,sa dvije godine nekad je nemoguć,jedva uspijevamo da ispratimo njegov tempo! ali nam je prvo dijete i valjda je normalno da je tako,dok se malo ne snadjemo i ne naviknemo.
Nekako smo uskladili poslove,on je rastao i sve je nekako funkcionisalo. Mama je procvetala,sa unučetom,nama ,snajkama...bila je 2 decenije mladja čini mi se.
Jovan je išao u vrtić,ne baš voljno jer se teško odvajao od nas,ali tako je bilje za njega pa smo nekako izdržali.
Obradovala me viješću i taj ću ručak pamtiti kao najukusniji..rekla mi je da je u drugom stanju!
Bio sam euforičan i nisam skidao osmjeh sa lica. Smile

jednog dana je otišla da uradi neke nalaze,rutinske. Bar sam tako vjerovao.
Otišlo je njih dvoje,a kasnije smo saznali da se vratilo njih troje. Ne,nisu joj rekli da nosi blizance.
Istu iglu su koristili za nju i momka koji je imao sidu Smile

******

~~Draga~~ Tijana...

« Poslednja izmena: 24. Dec 2010, 19:37:59 od Sofija 753 »

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 6 7

9 10 ... 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 28. Avg 2025, 22:49:22

Prebaci se na:

Oznake: bake plave zavrsi njeni drugom svida perice imale prijatelju ana
prokleto jesen njeg jedni vracaju ozeni muskarac upoznas kameleon milka

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.