Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 23. Okt 2026, 12:32:04

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 ... 4 5

7 8 ... 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 240635 puta)

vojvođanka

Poruka #50

04. Nov 2010, 20:34:33

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Posvetio se Bogu zbog izneverene ljubavi

Razočaran u ljubav i ljude, pošten i čestit mladić Dimitrije shvatio je da, posle izdaje voljene, neće imati snage da opstane u svetu koji je na najgrublji način izneverio njegova očekivanja. Marija, devojka kojom je nameravao da se oženi, udala se dok je Dimitrije služio vojni rok za njegovog rođaka, posle čega on, slomljenog srca ali trezvene glave, napušta sve i postaje najpre monah, a zatim i iguman Sava...

Nekada se do manastira stizalo uskom stazom utabanom nogama mnogih ljudi koji su tuda, stotinama godina, hodili. Staza se probijala, krivudala po obroncima planine prolazeći kroz stoletnu četinarsku šumu. Voda je, vremenom, sprala zemlju i ogolela korenje najbliže površini. Povremeno se činilo, posebno kada put vodi uzbrdo, da je šuma stvorila stepenice da olakša putniku namerniku. Malo je tu bilo trave i niskog rastinja. Retki sunčevi zraci, kao da ih je dečja ruka nacrtala, jedva da su doticali tlo ne darujući mnogo života semenu koje bi tu vetar naneo. Pokoja visibaba i ljubičica s proleća, poneka šumska jagoda, sitna ali slasna, tu i tamo poneka borovnica. Šum koraka prigušivao je tepih od iglica, suvih i krhkih, koje su stolećima padale i dok su jedne trunule, druge su nastavljale to beskrajno tkanje. Stabla prava i visoka, krošnje gotovo pod nebom, a između polumrak i po najsunčanijem danu... provlačio se između drveća, igrao oko njega stvarajući privid drugog i drgačijeg sveta. Ako bi čovek hodio sam, ni sopstvena nije mu pravila društvo jer ga ja napuštala čim bi nogom kročio u šumu. Ipak, baš ta staza bila je dokaz postojanja života jer nema staze koja ne vodi nikuda. Ova je vodila do manastira koji bi se ukazao pred očima iza oštre krivine koja je skretala udesno. Granica između šume i livada, tame i svetlosti kao da je nožem odsečena. Za tren bi čovek morao da zažmuri, tek koliko da mu se oči priviknu na svetlost. Nije staza tu nestajala. Krivudala je dalje blagom nizbrdicom kroz cvetne livade, pokošeno seno, ili kao prtina kroz sneg, u zavisnosti od godišnjeg doba. Na proplanku, okružen zidinama, prostirao se manastir. Kao da je ruka Gospodnja raskrčila deo šume stvarajući dovoljno prostora za temelje ovog zdanja, i još malo više, za bašte oko njega, u kojima su vredne ruke monaha sadile i sejale ili iz zemlje plodove ubirale.
Sasvim na kraju livada, gde su se one opet u šumu pretvarale, tekao je žuboreći potok kao srebrna nit. Prirodno proširenje koje je vodu potoka usporavalo dorađeno je i prerađeno pa je sada tu bio ribnjak. Ne velik ali sasvim dovoljan manastirskoj bratiji.
Obale potoka spajao je drveni most čvrste građe sa ogradom na obe strane. I do njega i od njega vodio je širi put - njime su se vukla drva iz šume. Zime su ovde bile i duge i hladne. Struja je stigla tek pre nekoliko godina, ubrzo po završetku puta čija je zmijolika siva traka vodila do kapije manastirskih zidina.

Dolazak u manastir

Baš tom stazom je, pre gotovo trideset pet godina stigao visok i snažan dvadesettrogodišnji Dimitrije. Bilo je kasno leto, polovina septembra, kada je zvekirom udario o vrata čekajući da mu otvore. Na dečačkom licu bila je muška odlučnost. Usne čvrsto stisnute, u crtu slivene, između obrva urezana bora, duboka za takvu mladost, jasno pokazujući da mu se teške misli roje po glavi. Padao je prvi suton; porani on uvek između ovih brda.
- Pomaže Bog, putniče namerniče!
- Bog ti pomogao! Hoću da se zamonašim.
Tri godine Dimitrije je bio iskušenik. Poslušan, predan, vredan, iskušavan na sve načine, što od ljudi, što od sebe samog. Ali se nijednom nije pokolebao. Od svih ljubavi koje je u sebi nosio na prvom mestu i najjača bila je ona prema Gospodu. Dolazili su mu i otac, i mati, i sestre... Ganule su ga njihove suze, posebno očeve. Doduše, samo je jedna kliznula niz obraz, ali je tada prvi i poslednji put video oca da plače. Ta, jedna jedina suza još uvek mu je ležala na srcu ali ju je on primio kao dar i blagoslov, kao znak da je na ispravnom putu. Dugo je sa ocem razgovarao, ozbiljno i muški. Otac je želeo odgovor na samo jedno pitanje: "Zašto?" I samo na to pitanje nije dobio odgovor. Ne zato što Dimitrije nije želeo da mu udovolji već to jednostavno nije bilo moguće. Mogao je da mu predoči povod zašto je to učinio, ali to ne bi bio odgovor. Uzrok svemu bio je u najtajanstvenijim potrebama njegove duše, koje se ne mogu pretočiti u reči. Začudo, otac ga je razumeo... istina, samo donekle, ali dovoljno da mu da blagoslov. Dolazio mu je otac u još nekoliko navrata: kada se zamonašio i postao otac Sava, kada je po zadatku odlazio u druge manastire i kada je postao iguman ovoga, na čija je vrata jednom davno pokucao. Dolazio je dok je mogao. Kada ga je bolest prikovala za krevet, otišao je sin njemu da ga ispovedi, da mu da poslednju pričest i da ga isprati na poslednje putovanje.

Poseta majci na samrti

Bilo je tiho, sunčano letnje popodne. Iguman Sava je ikonopisao lik svetog Save po kome je dobio svoje monaško ime. Mnoge je ikone oslikao vođen rukom Gospodnjom, ali najmilije bile su mu one svetosavske. Nikada nije birao, sve ih je s ljubavlju i verom stvarao, ali bi mu svaki put kada je ikonopisao svetog Savu, srce brže zakucalo i osećao je da je bliži Bogu. Prenulo ga je kucanje na vratima.
- Uđi! - reče otac Sava.
Stevan, jedan od trojice iskušenika, priđe smerno, poljubi igumanovu ruku i reče:
- Oče igumane, traže vas na dverima. Došao je neki čovek, kaže da je iz vašeg rodnog sela i moli da ga primite.
- Idi, dete, odmah ću ja.
Uputio se iguman kroz hodnike do vrata manastirskih. Izdaleka je prepoznao svog prvog komšiju Vasilija. Obradovao se kada ga je ugledao, ali mu je zebnja stisnula srce.
"Dalek je put prevalio samo da bi me video. Mora da ima još nešto", pomislio je.
Vasilije mu je bio najbolji drug. Rođeni su u nekoliko dana, zajedno su rasli, trčali po livadama, penjali se na najviše drveće i krali voće iz tuđih voćnjaka. Zbog toga su dobijali pokoju ćušku od očeva. Leti su se krišom kupali u rečici koja je tekla pored sela. Bilo je to lepo detinjstvo... Osmeh ozari igumanovo lice dok je prilazio svome prijatelju. Pozdraviše se čvrstim zagrljajem.
- Kojim dobrom, Vasilije?
- Nije dobro, Dimitrije... oče Savo... - zbuni se Vasilije.
- Šta je bilo?
- Tvoja mati je teško bolesna, više iz kreveta ne ustaje. Slomili su je i starost i bolest. Poslala me po tebe. Kaže, neće se s dušom oprostiti pre nego što te još vidi, zagrli i blagoslovi. Baš je tako rekla: "Moram da blagoslovim mog Dimitrija." I eto, došao sam da ti to kažem i da te, ako može, kući odvedem. Koliko danas. Nije htela ranije... Pa, ti vidi...
Za jedan sat sve je otac Sava organizovao, spakovao je nešto stvari i krenuo u svoje rodno selo. Nekako je znao da će je živu zateći i... ne bi mati poslala po njega da nije ozbiljno. Bila je to tiha, ćutljiva, i nadasve vredna žena. Nikada se ni na šta nije žalila, nikada nikome nije prigovarala i ni od koga ništa nije tražila. Sada, na kraju svoga puta, poželela je da još jednom vidi sina i da se od njega oprosti. Bila je to prva, ali i poslednja, želja koju je uputila svome Dimitriju za gotovo trideset pet godina njegovog monaškog života.
Kada su stigli u selo, mati je bila budna; čekala ga je. Ugledavši ga na vratima sobe, nasmešila se:
- Stigao si, sine moj?! Morala je mati još jednom da te vidi i da ti kaže...
- Nemoj, majko da pričaš. Samo se ti odmaraj - reče Dimitrije, saže se i poljubi njeno izborano čelo.
- Naodmaraću se ja... Zvala sam te još jednom da te vidim i da ti blagoslov svoj dam. U srcu se nikada nisam pomirila sa tvojom odlukom. Teško mi je, sine, bilo. Sve ove godine sam, kad god me niko nije video, plakala i tugovala što si takav život odabrao. Sada znam da su najteže suze majčine. Nisam smela tako... Pre nego što odem, hoću da te blagoslovim i da te zamolim za oproštaj.
- Ćuti, majko, molim te, ćuti. Kakav oproštaj? Ako neko treba za njega da moli, onda sam to ja.
Sedeo je pored starice držeći je za ruku svu noć. Nije ona oka sklopila. Nisu pričali. Samo bi joj povremeno dao gutljaj-dva vode. Gledajući to izmučeno telo, tu hrabru ženu koja ni uzdah nije pustila da ne bi video koliki bol u sebi nosi, prvi put je u dubini svoga bića postao svestan majčine veličine. Niz lice mu se skotrljaše suze. Plakao je bezglasno, dugo, puštajući bujicu ljubavi, poštovanja i tuge da se iz njega izlije. Nisu to bile suze kajanja nego pročišćenja. Duboko su ga pogodile majčine reči i njena molba da joj oprosti. Živeći život onako kako je znao da je za njega najbolje, učinio je da ona svoj ne proživi onako kako je želela. A ćutala je sve vreme jer u praznini koju je ostavio svojim odlaskom nije mogla ništa da kaže.

Povratak u prošlost

Majka je konačno zaspala pred zoru. Još malo je posedeo kraj nje, a onda tiho napustio sobu. Izašao je u dvorište da udahne vazduh probuđenog dana, da se prošeta. Hodao je pokošenim livadama i miris sena uvlačio se u svaku njegovu poru. Svakim korakom prolazio je kroz svoje detinjstvo i rano mladićko doba. Nije se mnogo toga promenilo. Samo je drveće poraslo, ponekog žbuna nije mogao da se seti, asfaltnog puta nije bilo. Produžio je do rečice. Seo je na zaravnjen, poveći kamen. Nekada su Vasa i on tu ležali na suncu čekajući da im se osuše gaće, u nameri da prikriju izdajnički dokaz svoje neposlušnosti.
Njegovo detinjstvo bilo je srećno. Bio je najmlađe, šesto dete svojih roditelja. Jedini sin. Rastao je negovan rukama šest žena, a svaka je želela da mu udovolji i da nešto, posebno za njega, učini. Poticao je iz imućne porodice u kojoj su svi morali da rade. Otac je bio strog, ali ne preke naravi. Ljubav prema sinu jedincu nije pokazivao, bar ne javno. Često je "grdio" žensku čeljad što ga toliko maze i od njega prave "mekušca". A srce mu je bilo puno dok je gledao Dimitrija. To je radio u potaji, kada je bio siguran da ga niko ne gleda.
Kovao je velike planove za svog jedinca. Oženiće on svog Dimitrija dobrom i zdravom devojkom i dočekaće unuka, ma šta jednog, više njih, da mu ispune i kuću i starost. Odmalena ga je vodio svuda sa sobom govoreći mu i pokazujući šta će sve, jednoga dana, biti njegovo i njegovih sinova. Mali i mlad, nije baš najbolje razumeo šta mu to otac govori, ali je u detinjoj duši osetio da je drugačiji i od svojih sestara i od ostalih dečaka koji su imali braću. Ovaj je vazduh udahnuo, tim je mlekom zadojen, to je sa njim stasavalo.
Prolazile su godine, roditelji su starili, sestre su se, jedna po jedna, udavale, a Dimitrije je rastao i postajao momak, stasit, pametan, poslušan i veoma lep. Nije bilo devojke koja za njim nije uzdisala. Drugovi su mu pomalo zavideli, šalili su se na njegov račun i vodili su sa njim "muške" razgovore. Duboko su verovali u to da svaka želi da bude njegova. Ispitivali su ga o svemu pokušavajući da saznaju nešto više, kakav detalj koji nije za priču. Dimitrije se na sve to smeškao, odmahivao glavom, slegao ramenima. Kako da im kaže da još nijednu nije poljubio? Sada je već razumeo šta mu je to otac govorio i šta je od njega očekivao. Nije mu se nikada suprotstavio, ali je njegova duša stremila drugde, nešto je tražila, a šta, ni sam nije znao jer to nije u svom okruženju ni video, ni čuo, ni omirisao, ni dodirnuo...
Najbliži sebi bio je u trenutku kada ga je otac prvi put odveo u crkvu u obližnjem gradiću. Bili su tamo nekim poslom i otac je navratio da upali sveće pokojnim roditeljima i jednu posebnu, veću od drugih, za zdravlje svom jedincu. Nisu se dugo zadržali; ocu se žurilo, pa Dimitrije nije shvatio šta ga je to dotaklo. Ali nikada nije zaboravio taj kratkotrajni osećaj ispunjenosti. Nikome ništa o tome nije govorio.

Žena njegovog života

Nekako posle dvadeset prvog rođendana krenu Dimitrije sa Vasom i još dvojicom drugova da pokose najudaljeniju livadu koja je pripadala drugom selu. Bila mu je to majčevina i uvek ju je poslednju kosio; trebalo je dugo do nje pešačiti. Nekada bi i zanoćili ako posao ne bi za dana završili. Otac se slabo osećao pa mu nije dao da i on pođe. Začas će to njih četvorica. Čim su stigli, pojeli su nešto od onog što im je mati pripremila i uhvatiše se posla. Stigli su kosci i na susednu livadu. Kose su sevale, dovikivali su se, čuo smeh. Ali se posao nije prekidao. Najbolje se radi kada se uhvati ritam.
- Posl'o me ćaća da pitam imate li duvana? Njemu ponestalo pa, veli, da se ne vraća u selo ako ko od vas ima.
Dimitrije zaustavi kosu u zamahu, podiže pogled i prva misao mu bi: "To je ona! Takvu i otac želi za mene."
Ćutke ju je posmatrao. Devojka ga je gledala prvo u oči, pomalo izazivački i bez lažnog stida. Svikla je ona da je momci prvo gledaju "k'o blente", u šali je govorila drugaricama, pa tek onda ponešto mucajući prozbore.
- Hajde, Mito, odgovori devojci - doviknu mu Vasilije.
- Ne pušim.
To je bilo sve što je uspeo da izusti. Srce mu je brže zakucalo, ispunila ga neka milina, blagost mu je dotakla dušu a krv je brže strujala žilama.
- Marija - reče devojka pruživši mu ruku.
- Dimitrije - jedva je izustio. Brzo je povukao ruku, kao da je punu šaku žara dodirnuo. Pekao ga je dlan danima posle tog prvog dodira.
Ćutao je po povratku kući. Drugovi su zbijala šale na njegov račun stalno dobacujući:
- Ne pušim!
Počeša Marija i Dimitrije da se viđaju. Prvo su se, kao slučajno, susretali po livadama, kraj rečice, u šumi dok je skupljao granje za potpalu, a ona brala jagode ili pečurke. S njim bi bio Vasa, s njom poneka drugarica, ali su ih ubrzo ostavljali same makar na pola sata. Kasnije su se viđali nasamo, još uvek kao slučajno, da bi počeli na rastanku da ugovaraju sledeći susret. Svojima u kući ništa nije govorio ali je otac sve video. Ništa ga nije pitao, da što god ne pokvari, ali je uspeo da sazna koja je devojka u pitanju. Već je polako planirao svadbu o kojoj će se po okolnim selima dugo pričati. Da svi zapamte ženidbu njegovog sina jedinca. Doduše, više bi voleo da Dimitrije prvo vojsku odsluži, ali neka bude kako Bog hoće. Počeo je češće da ga vodi u gradić i stalno mu je odeću kupovao.
- Treba ti, momak si - govorio mu je ako bi se Dimitrije nećkao ili usprotivio.

Zima je sve preokrenula

Prošlo je leto, pa i ono miholjsko. Jesen je bila naklonjena Dimitriju i njegovoj ljubavi. Sve češće odlazio je ujaku u selo, da ga obiđe i popriča sa njim, u nadi da će, makar na tren, videti svoju Mariju. Za njega je to bila gotova stvar. Voli je i oženiće se njome iako joj nikada to nije rekao, ni njoj niti bilo kome drugom osim Vasiliju tek ponešto jer ga je stalno zapitkivao. Tako je vaspitan, za čast i poštenje. Takva im je porodica: iznad svega obraz, pa onda sve ostalo. Ni pomislio nije da se može viđati sa devojkom a ne oženiti se njome.
Marija je bila jedinica u roditelja, čuvali su je i negovali k'o zenicu oka. Kuća bogata, svega u izobilju, a ona jedna. Izrasla je u lepo, ali svojeglavo i vragolasto devojče. Verovala je da ceo svet postoji samo nje radi. Ništa ozbiljno nije shvatala, hirovitost je bila njeno najjače oružje. Što joj je srce poželelo, to je dobila. Život je za nju bio igračka. Ako bi joj roditelji šta prigovorili, odmah bi se "razbolela" i ostala bi u krevetu sve dok naum ne ostvari. Ljude je volela dok su joj želje ispunjavali i dok su joj se divili.
Tako je i Dimitrija mnogo "zavolela" jer je znala da je centar njegovog sveta. Dolazio je, na njen zahtev, i po dva-tri puta dnevno u njeno selo samo da bi je video i desetak minuta s njom proveo. Kao da je istraživala granice njegove ljubavi i svoje moći.
Zima je sve preokrenula. Bila je veoma duga i hladna. Toliki sneg ni najstariji meštani nisu pamtili. Napadao je do iznad pojasa odraslog čoveka. Vetar je nanosio smetove koroz koje je bilo teško probiti se. Prekinute su sve veze između sela, na desetine kilometara unaokolo. Dimitrije se samo nekoliko puta probio do ujakove kuće da čuje jesu li dobro i da, bar na tren, vidi Mariju. Dani kratki, brzo se smrkavalo, a noći ledene da je "kamen pucao"... Samo su se najbliže komšije okupljale na sat- dva da popričaju, da rakiju i kafu popiju i saznaju da li je ko šta novo čuo. Žene su plele, ili kakav drugi ručni rad radile, muškarci su vodili ozbiljne razgovore, a mladež je pričala, smejala se, zagalamila ponekad i čekala da prođe zima. Prepričavali su ko se u koga zagledao, ko je s kim raskinuo... Jednom takvom prilikom reče Vasa Dimitriju:
- Ona tvoja, glavna je u selu. Na sve sedeljke ide, najglasnije se smeje i sa svima redom očijuka. Onako, i hoće i neće. Njeni roditelji sve i svakoga u kuću primaju, samo da joj ne bude dosadno; stalno se na nešto žali. Razmili, brate Mito. Sve mi se čini da ona nije za vašu kuću.
- Ljudi svašta pričaju.
Znao je on svoju Mariju. Pa, samo je po desetak minuta s njim bila i bežala je u kuću da je ćaća ne grdi. Jedva je desetak poljubaca dobio i nekoliko zagrljaja. Najviše su se za ruke držali a on joj je prste ljubio. Bila je to devojka na ponos svojim roditeljima i na čast svakoj kući u koju se uda. A ljudi, dokoni u ove zimske dane, jedva čekaju da svašta po kućama pričaju.
Proleće je sporo dolazilo. Poslednji sneg je, tek krajem aprila, okopneo. Marija i Dimitrije nastavili su da se viđaju ali tajno. Ne da ona da se pročuje. A Dimitrije nije navaljivao. Na jesen će u vojsku pa, kad se vrati, razglasiće. Klela se ona njemu da ga voli i da će ga čekati. Eto, kad dođe na odsustvo, njihovi očevi će porazgovarati pa, ako se dogovore, objaviće zaruke.

Odlazak u vojsku

Polovinom septembra otišao je Dimitrije u vojsku, daleko od kuće, u karaulu, graničar da bude. Otac ga je ispratio kako njihovoj kući dolikuje. Tri dana častio je sve one koji su došli da se oproste sa vojnikom. Sve ove godine razmišljao je, planirao i čekao da doživi čast da sina u vojsku pošalje i radost da ga oženi. Posle neka bude kako biti mora. On je svoje uradio. Majka je u potaji brisala suze; znala je da ne valja plakati za sinom vojnikom ali srce nije znalo. Dolazile su sestre sa svojim porodicama pa je kuća vazda bila puna čeljadi. Jedva je uspeo da se iz nje iskrade da bi se pozdravio sa Marijom. Prvi put mu se bacila u naručje ljubeći ga i plačući. I njemu je tuga stegnula srce ali nije smeo to da pokaže, muško je. Tešio je i nju i sebe da će sve brzo proći, a onda će biti samo njegova, do kraja života. Vojnički dani tekli su i sporo i brzo. Karaula je bila na usamljenom mestu, udaljena od kasarne u gradu, pa je u slobodno vreme čitao ili se šetao po okolini. U grad je retko odlazio. Nije se tamo najbolje snalazio. U kafane nije zalazio, otišao je nekoliko puta u bioskop i to je bilo sve. Najlepše mu je bilo u karauli i oko nje jer ga je sve podsećalo na dom: i šume, i livade, i potoci...
Marijina pisma retko su stizala, ali ni on nije bio baš "od pera", pa mu to nije mnogo smetalo. U malom džepnom kalendaru precrtavao je dane i brojao one do odsustva i povratka kući.
Jedne nedelje nije otišao sa drugovima u grad mada je bio slobodan. Posle ručka javio se dežurnom podoficiru da će prošetati po okolini sa kolegom Lazarom. Krenuše stazom kroz šumu i u razgovoru ne primetiše da su dobro poodmakli.
- Hajde da još onu krivinu prođemo, pa da se vratimo - reče Lazar.
To je bio prvi Dimitrijev susret sa manastirom. Obojica su se ćutke zagledala u prekrasni krajolik koji se odjednom stvorio pred njihovim očima. Činilo im se da posmatraju razglednicu koju su upravo poštom dobili. Malo su postajali, pa se vratiše.
Bio je početak maja i Dimitrije je znao da će polovinom meseca na odsustvo. Osam meseci je prošlo. Kako se dan polaska približavao, bio je sve nestrpljiviji. Mirno je i dalje obavljao sve svoje zadatke, odlazio je u patrolu, ali ga je iznutra obuzeo plamen koji je sve ove mesece u njemu tinjao. Kao da mu je srce kucalo u ritmu: kući, kući, kući... Svojima je pismom javio kada stiže. Samo je trebalo da spakuje i da krene.
Oca je video u oktobru prošle godine kada je zakletvu polagao, a majku s praga, kada je iz kuće krenuo. Nešto je bila bolesna pa su došli samo otac i stric. Baš je se uželeo. I Vase i svih ostalih. O Mariji nije smeo ni da razmišlja, činilo mu se da će mu srace ili stati, ili iz grudi iskočiti.

Monašenje zbog neverstva voljene

Stigao je u svoj gradić u nedelju, oko devet prepodne. Dan bistar i pitak kao izvorska voda. Nebo boje različka, bez ijednog oblaka. Sve već ozelenelo, pa se prelivalo od svetlozelene boje trave do smaragdnih tonova četinara. Livade su bile pune poljskog cveća, žutele su se pod maslačkom, ali je njegovo oko primetilo i sve druge boje cveća koje su se, kao da je neko dugu rasprostro po zemlji, provlačile između tog žutila. Na stanici ga je dočekao Vasilije. Kupio je moped pa je došao da ga do kuće prebaci. Pozdraviše se bratski, puni iskrene radosti što se posle toliko vremena vide.
- Dobro mi došao, brate Mito. E, krajnje je vreme bilo da i ti dobiješ odsustvo. Jesi li dobro putovao? Celu noć si u vozu proveo.
- Bolje te našao, Vasilije! Malo sam odremao, a ovaj naš vazduh me okrepio čim sam ga udahnuo. Je l' kod kuće sve zdravo i u redu?
- Jeste, moj Dimitrije. Eno, majka ti već tri dana priprema hranu, sve ono što najviše voliš i stalno gunđa sebi u bradu: "Ko zna čime su mi tamo dete 'ranili..." Stigle ti i dve sestre da te dočekaju. I ostale će ovih dana. Nego, da prvo malo u kafanu sednemo i da nazdravimo tvome dolasku.
Naručiše pivo, nazdraviše i zaćutaše. Vasilije je više gledao u pivo nego u Dimitrija.
- Kaži mi, Vaso! Ima još nešto, vidim po tebi.
- Ima, moj Mito. Ne znam kako ću... Marija se danas udaje.
- Za koga?
- Za Jovu, tvog brata od ujaka. Šta da ti više kažem, moj Dimitrije?!
- Ništa!
Tri nedelje proveo je kod kuće a da Mariju nije spomenuo. Ni otac, ni mati, niti bilo ko nije je pred njim spomenuo. Prećutno je svima bilo jasno da iz njihove kuće niko neće otići u svatove. To se znalo još kada je ujak dolazio da sestru i zeta o svemu obavesti. Niti ih je zvao niti nije. Samo je rekao da se njegov Jovan ženi Marijom. Čim je to izrekao, otišao je pognute glave ne gledajući ni sestru ni zeta u oči. Sve je on znao. Pa, toliko je Dimitrije njemu dolazio u želji da Mariju ugleda, a sad ovo... Bilo ga je stid, ali nije mogao ništa protiv sinovljeve volje.

Povratak iz prošlosti

Vratio se Dimitrije da dosluži vojni rok. Obavljao je svoje zadatke ne govoreći nikome ništa. Svi su primetili da je nekako drugačiji, ali nisu ga zapitkivali. Ugasio se sjaj u njegovim očima. Najviše je usamljen po strani sedeo i kao da je vojevao sam sa sobom. Teška je bila ta bitka jer mu se iz grudi sve češće otimao uzdah, dubok, bolan, prepun slutnje i pitanja. Jedino se Lazar usudio da ga upita:
- Šta je, Dimitrije? Mogu li kako da ti pomognem? Vidim, mnogo se mučiš.
- Ne mučim se, Lazo, a pomoći mi ne možeš. Sam moram da odlučim. Nije ovaj svet za mene.
- Ma, daj Mito! Kako nije za tebe? Još nisi počeo da živiš...
- Život jeste, ali ovaj svet nije. Duša mi je prazna i traži nešto. Otkako znam za sebe, uvek sam želeo nešto više. Imao sam sve, a osećao da nemam ništa. Nije ovaj svet za mene, Lazare.
Tri dana pre završetka vojnog roka poslao je kući pismo. Poslednjeg dana obukao je odelo koje su mu od kuće poslali, oprostio se sa drugovima i starešinama i pokucao na manastirske dveri...
- Oče Savo! Oče Savo, majka vas traži.
Ustade iguman Sava sa kamena svog detinjstva i brzim korakom uputi se prema kući.

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #51

04. Nov 2010, 20:36:31

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Raspršeni snovi

Fotografija je oduvek bila moja najveća ljubav. Možete da zamislite kako su moji roditelji, inače oboje lekari, bili razočarani kada im je sin jedinac saopštio da će se time baviti u životu... Imali su veliku ordinaciju u centru grada i verovali su da ću ih ja jednoga dana naslediti. Ali, iako sam bio odličan đak, među najboljima u generaciji, medicina me nikada nije zanimala...

Znao sam tačno šta želim i ništa mi nije bilo teško da učinim da to ostvarim. Fotografijom sam se u početku bavio isključivo iz ljubavi, ali vremenom sam počeo da zarađujem na njoj radeći kalendare i turističke prospekte. Novac koji sam za to dobijao nije bio "preteran" ali bio sam zadovoljan što sam ga stekao radeći ono što najviše volim.
- Znaš, Zorane, zaista nam se dopadaju tvoje fotografije, vidi se da si talentovan, ali bilo bi lepo da završiš neki fakultet... - moji roditelji nisu lako odustajali.
Mislim da je u pitanju bila njihova sujeta i to što nisu mogli da se pohvale prijateljima da je njihov sin uspešan i perspektivan.
Kada su shvatili da neću promeniti odluku, predložili su mi da odem u Italiju i da se oprobam kao modni fotograf. Jednostavno, nisu mogli da se pomire sa tim da budem prosečan, pa ma čime da se bavim. Poznavali su vlasnika agencije za manekene i fotomodele u Milanu i stupili su u kontakt s njim. Nisam bio oduševljen time što ću fotografisati te razmažene mamine i tatine devojčice, ali odlazak u Italiju pružiće mi priliku da vidim i, naravno, fotografišem sve one prelepe građevine u Rimu, Veneciji, Milanu.
Novac nam nije predstavljao problem, pa sam nepunih mesec dana kasnije, sa spakovanim koferima u rukama, kupio avionsku kartu.
Moji prijatelji bili su oduševljeni.
- Čoveče, šta bih dao da sam na tvom mestu, sve te manekenke... mogu da zamislim kako izgledaju... - rekao je moj najbolji drug Sale.
- Ma daj, Saša, znaš da me takve devojke ne zanimaju. Sve su uobražene, isfolirane, jednostavno, nisu moj tip.
- Kako da ne... čekaj samo dok te neka "smota", videćemo šta ćeš onda reći. Nego, da nađeš neku i za svog druga! Samo javi, i eto mene u Milanu - bio je uporan.
Pozdravili smo se i krenuo sam.
- Sine, čuvaj se. Javi nam se čim stigneš, da čujemo kako si se smestio - mama mi je delila savete i nije prestajala da plače kao da idem na drugu planetu, a ne samo do Italije.
Nešto kasnije avion je uzleteo sa surčinskog aerodroma.
Bilo mi je jasno da počinje novo razdoblje u mom životu i da će sve biti drugačije. Sada sve zavisi od mene. Ako budem dovoljno dobar, uspeću, ako ne, vratiću se u Beograd i možda ću odustati od fotografije. Svejedno, nisam bio uplašen. Bio sam uveren da radim pravu stvar.

Izgubio sam glavu za Milicom
U početku nije bilo lako. Grad jeste bio predivan, kao i stan u kojem sam živeo, ali sve mi je bilo nepoznato: sredina, ljudi, način života. Nikoga nisam poznavao pa sam se često osećao usamljenim i mislio sam na rodni grad.
Posla što se tiče, bio sam u pravu kada sam rekao da su devojke koje to rade uobražene i isfolirane. Gotovo da su padale u nesvest od iscrpljenosti zahvaljujući besomučnim vežbama i raznim dijetama kojima su se podvrgavale. Ne mogu da kažem da nisu bile lepe, ali uz toliko truda ko ne bi bio...
Vlasnik agencije bio je čovek našeg porekla, pa je bilo i nekoliko devojaka iz Srbije. Jedna od njih posebno mi je privukla pažnju: Milica, visoka devojka duge, crne kose i kao noć crnih očiju. Često sam je fotografisao a većinu njenih fotografija izradio sam za sebe...
Plašio sam se da priznam da sam se zaljubio u jednu od devojaka o kojima, u principu, nisam imao lepo mišljenje. Nisam znao šta ona oseća prema meni a to je bilo teško proceniti s obzirom na to da smo zemljaci i da je ponekad sa mnom pričala, verovatno željna razgovora na maternjem jeziku.
Ne znam šta je osećala, ali sam zato ja potpuno izgubio glavu za njom.
Koristio sam svaku priliku da joj se približim ali njih je, nažalost, bilo malo. Zaista smo oboje mnogo radili. Njen režim života bio je drugačiji, poseban, i svodio se na redovne odlaske u teretanu, frizeru, kozmetičaru, a morala je da leže i ustaje u određeno vreme. Nekoliko puta pozvao sam je da izađemo ali me je svaki put odbila.
- Zorane, zaista bih volela, ali sad nemam vremena. Znaš i sam koliko radimo pripremajući novu reviju.
- Dobro, dobro, shvatio sam - pokušao sam da sve okrenem na šalu.
- Ako misliš da izmišljam razloge da bih te odbila, ništa nisi shvatio... Kada sa nekim ne želim da izađem, iskreno mu to kažem - nasmešila se značajno me pogledavši.
Dakle, ipak ima nade, pomislio je on.

Pa, dobro, čekaću...
Bila je nedelja pa sam kasno ustao. Nisam imao s kim da provedem slobodan dan, ali neka, mislio sam, iskoristiću priliku da se odmorim. Pošao sam da skuvam kafu kada je zazvonio telefon.
- Pronto - rekao sam.
- Šta pronto? Ja sam, Milica - čuo se smeh sa druge strane.
Za trenutak sam pomislio da sanjam.
- Milice, otkud ti?!
- Eto, htela sam da te čujem... Nego, šta radiš popodne?
- Ništa nisam planirao.
- Mislila sam da dođeš u moj stan na kafu... ali pravu, našu... - smejala se.
Pristao sam, naravno, obećavši da ću navratiti oko pet.
Trebalo je iščekati pet sati, zašto nisam rekao da ću odmah doći?
Pred vrata Miličine zgrade stigao sam skoro u šest... Napolju je pljuštala kiša a ja sam jedva pronašao njenu adresu. Još će pomisliti da mi nije stalo do nje čim toliko kasnim. Sa velikim buketom ruža i lepo upakovanom kutijom čokoladnih bombona u rukama, stajao sam pred njenim vratima.
Duboko sam udahnuo i pozvonio. Milica je otvorila. Čini mi se da je bila lepša nego ikada pre.
Ako je i bila ljuta što kasnim, verovatno se sažalila kada me je ugledala onako mokrog sa buketom i bombonjerom.
- Ti si... uđi.
- Izvini, znam da kasnim, ali napolju je kiša...
- Vidim! - prekinula me je smehom.
Bilo je zaista prijatno sedeti sa Milicom i piti kafu dok kapi kiše ritmično udaraju u prozorska okna. Bila je tako draga, meni bliža nego ikada.
Jednostavno se desilo. Naše usne spojile su se u dug i nežan poljubac. Bila je nežna, topla... Želeo sam da zauvek ostane u mom naručju.
Potom se sve odvijalo filmskom brzinom. Samo tri meseca kasnije odlučili smo da stanemo pred matičara. Za moje roditelje bio je to veliki šok: oženiću se devojkom koju jedva poznajem, a uz to je manekenka. Sve bi verovatno bilo mnogo lakše da je ona iz neke ugledne beogradske porodice, što bi moj drug Pera rekao "s pedigreom", ali šta da se radi...
Međutim, kada su upoznali Milicu, bilo mi je jasno da im se veoma dopala i da nemaju ništa protiv našeg braka.

Loša žena i majka
Svadba je bila u "Jezeru", restoranu na Adi. Dan sunčan, nebo vedro, sve je obećavalo lep i srećan zajednički život. Milica je bila prelepa u venčanici koju smo doneli iz Italije. Sale je bio kum, ali nije toliko obraćao pažnju na Milicu i mene, koliko na Maju, našu kumu, takođe manekenku iz agencije.
- Konačno da i ja upoznam jednu manekenku... i to kakvu! Ovo ti, kume, nikada neću zaboraviti! Samo da znaš, neću ja nju pustiti da ode iz Beograda - osmeh mu nije silazio s lica.
Znao sam da uzalud mašta, Maji je karijera bila važnija od svega. Bio sam srećan što moja Milica nije takva.
Naš početak podsećao je na bajku.
Ali, bajki u životu nema. Ni slutio nisam da će se svi moji snovi rasprsnuti kao mehur od sapunice i to ubrzo...
U Srbiji smo ostali deset dana, a onda smo morali da se vratimo u Italiju gde nas je čekalo mnogo posla. Miličina revija bila je zakazana za manje od mesec dana. Tog jutra otišao sam u agenciju pre nje i iznenadilo me je to što se oko sedam nije pojavila. Uvek je stizala na vreme, bila je pravi profesionalac. Da se nije uspavala, pomislio sam. Odlučio sam da je nazovem i proverim šta se dešava. Telefon je dugo zvonio i tek posle šestog puta Milica se javila. Plakala je.
- Milice, šta je s tobom, kasniš? Zašto plačeš? - uplašio sam se.
- Ne mogu da dođem... reci da sam bolesna - jecala je. - Strašno... kako je to moglo da se desi, šta sada da radim?
- Hajde, smiri se, biće u redu, doći ću kući, imam pola sata slobodno do sledećeg snimanja.
Seo sam u kola i brzo stigao do našeg stana.
Ugledavši njeno bledo, uplakano lice, zagrlio sam je.
- Milice, šta se desilo?!
Gušila se u suzama.
- Da li si dobro?
- Jao, Zorane, strašno... Jutros mi nije bilo dobro, a pošto to nije prvi put, otišla sam u apoteku i kupila test... Trudna sam - ponovo je briznula u plač.
Imaćemo bebu!
- Ali, Milice, zašto plačeš, trebalo bi da se raduješ...
Uozbiljila se.
- Možda nije lepo što ti ranije nisam rekla... ja ne želim decu.
- Misliš... sada ne želiš dete?
- Ne, Zorane, uopšte ne želim decu. Moj posao je takav, moram da pazim na svoj izgled, posle trudnoće žena se promeni i u tom slučaju završila bih karijeru - shvativši da je preterala i da je njena izjava šokantna, dodala je: - Ne kažem, možda jednoga dana kada se više ne budem bavila manekenstvom...
- Milice, preteruješ, toliko žena rodi dete i to se ne odrazi na njihov izgled.
- A ko bi ga čuvao, oboje mnogo radimo, znaš i sam koliko vremena provodimo van kuće.
- Mislio sam da ćeš se posvetiti odgajanju dece kada do toga dođe - rekao sam ironično.
- Pa da, tipičan Balkanac, žena treba da sedi u kući i da odgaja dete! Zarađujem tri puta više od tebe, logično je da ti napustiš posao... - počela je da viče.
Posle nekog vremena Milica se smirila pa smo odlučili da zajedno odemo ginekologu i da proverimo da li je zasita trudna. Doktor se posle pregleda nasmešio i rekao:
- Čestitam, gospođo, za sedam meseci postaćete mama.
Milica je dugo ćutala a onda je prošaputala:
- Znači, za mene neće biti jesenje revije.
Bio sam veoma razočaran. Zar joj to što ćemo dobiti bebu zaista ništa ne znači?

Fantazijama mi je zagorčala život
Ipak je odlučila da rodi i sedam meseci kasnije na svet je došao naš sin Luka. Mislio sam da će shvatiti da je dete važnije od karijere i da će uživati u ulozi majke. Nije bilo tako. Samo sedam dana posle porođaja počela je da drži rigoroznu dijetu da bi povratila nekadašnju liniju. Mislio sam da će dojiti Luku jer sam čuo da je to najbolje za bebu, ali Milica se na to ironično nasmejala:
- Kako si pomislio da ću dojiti dete... I ovako sam se sva deformisala, samo mi još to treba!
Luka je sporo napredovao, veštačko mleko mu očigledno nije prijalo. Pokušavao sam da razgovaram sa Milicom ali ništa se nije promenilo. Moja mama je došla u Italiju da nam pomogne, a zapravo je ona najviše brinula o Luki. Milica nikad nije bila u kući. Jurila je na sve strane, vreme je provodila ili u teretani, ili na aerobiku, ili na bazenu. Odgovaralo joj je to što je moja mama tu pa ona može da se posveti sebi i svom izgledu.

Mama je posle dva meseca morala da se vrati u Beograd. Milica je bila očajna. To je značilo da će vreme morati da provodi sa Lukom.
Ja sam se, priznajem, radovao... Vreme je da počne da se ponaša kao prava majka i da bar na godinu-dve zaboravi karijeru. Ali...

Bila je nervozna i sve češće smo se svađali. Optuživala me je da sam joj upropastio život, da bi dosad bila poznata manekenka da se nisam pojavio u njenom životu. Bukvalno se izgladnjivala i jedva je hodala po stanu pa sam se plašio kada ona i Luka ostanu sami.

Nije mi bila jasna tolika opsednutog izgledom i kilažom. Meni je bila lepa kao kada smo se sreli i tih nekoliko kilograma viška gotovo da se nisu primećivali, izgledala je nekako ženstvenije, lepše.
A onda je, ni sam ne znam zašto, postala ljubomorna. Nikada nisam gledao druge žene, nije mi bila važna nijedna osim nje, ali uzalud. Po deset puta dnevno zvala me je telefonom i pravila je dramu ako me slučajno ne pronađe u agenciji. Nisam mogao da izađem u šetnju sa njom i Lukom a da mi ne prebaci da se okrećem za nekom devojkom, da sam se nekoj ženi osmehnuo ili... Počeo sam da gubim strpljenje jer su sve to zapravo bile njene fantazije kojima mi je zagorčavala život.

Luki je bilo šest meseci kada se, gurajući ga u kolicima, pojavila u agenciji. Mislio sam da hoće da se pomirimo posle juratnje svađe, ali grdno sam se prevario.
Počela je da viče s vrata.
- Pa da, mene si zatvorio u kuću, ostavio si me da brinem o detetu, a ti ovde uživaš... - pogledala je dve mlade manekenke koje su sa mnom bile u studiju. Jednu od njih dohvatila je za kosu upućujući joj užasne uvrede. Pošao sam da ih razdvojim, ali Milica je dohvatila vazu sa stola i hitnula ju je na mene. Došli su ljudi iz svih ostalih studija iznenađeno prateći scenu koju mi je moja žena priredila.
Nekako sam uspeo da je smirim i otišli smo kući. Plakala je, izvinjavala se, govorila da se to nikada više neće ponoviti.

I nije. Bilo je još gore. Preturala je po mojim džepovima, prisluškivala moje telefonske razgovore, proveravala koliko imam novca na računu i koliko sam na šta potrošio.
Ne znam kako, ali sve to trpeo sam gotovo dve godine, a onda je nešto u meni puklo. Odlučio sam da se razvedem, nisam više mogao tako da živim. Ovo je bio pakao, a ne brak dvoje ljudi koji se vole. Milica se nije bunila, prihvatila je sporazumni razvod i, čini mi se, odahnula je što sam insistirao da Luka pođe sa mnom u Srbiju.
Kao da joj ni on ni ja baš ništa nismo značili.
Luka je nedavno napunio pet godina. Milica nijednom nije došla da ga vidi. Doduše, često zove telefonom i pita kako je, ali kaže da ima mnogo posla i da nema vremena da nas obiđe. Često se pojavljuje na revijama poznatih kreatora i na naslovnim stranama modnih časopisa. Lepa je kao nekada. U mom životu još se nije pojavila žena koja bi zauzela njeno mesto. Možda je, ipak, još nisam preboleo bez obzira na bol koji mi je nanela...

Otvorio sam fotografsku radnju i nastavio sam da se bavim poslom koji volim. Doduše, fotografisanje za lične karte i pasoše ne zahteva kreativnost, ali mom sinu i meni omogućava da živimo pristojno i da ni u čemu ne oskudevamo.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #52

04. Nov 2010, 20:38:41

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Otkako sam spoznala ljubav, nisam više bezdušna sponzoruša

Umela sam da cenim prijateljstvo, poslovne saradnike, drugarice, ali ne i muškarce. Nije me stid da priznam da sam bila pravi monstrum koji je u jačem polu video samo potencijalne žrtve. Drugačija osoba postala sam zbog ljubavi prema Gvozdenu, svom novom direktoru...

- Ljubomora je prokletstvo - rekla sam bivšem dečku Ivanu u trenutku kda sam ga ostavila. Bila je to jedna od fraza koje sam često ponavljala. Izgovarajući ove reči, više sam uživala u tome kako one zvuče nego što sam razmišljala o njihovom pravom značenju. Ipak, poznavala sam taj osećaj i znala sam da ne želim da gubim vreme pored bolesno ljubomornog muškarca. I, ostavila sam ga.

Divila sam se sebi što sam se lako oslobodila Ivana i njegove ljubomore. Među nama je zauvek gotovo: "zbogom" i "nemoj da mi dosađuješ, okani me se"... Kao da ništa nije moglo da bude lakše od toga. Volela sam ga u početku, a onda je ljubomorom i scenama ubio moju ljubav. Pratio me je, ispitivao, optuživao da se viđam sa svakim muškarcem koga znam, ili se bar meni činilo da je tako bilo. Sada sam svesna činjenice da je većina ovih optužbi proizvod moje mašte. Zapravo, prestala sam da ga volim i tražila sam opravdanje da ga ostavim. Uobražena kakva sam bila, nisam mogla da dozvolim da mene krive za prekid veze, krivac je morao da bude on. Tako sam sebe ubedila da je neophodno reći zbogom jer je bilo jasno da ostavljam paranoičnog čoveka koji ljubav izjednačava sa posedovanjem.

Na meti mladih udvarača
Posle raskida sa Ivanom nije mi trebalo mnogo vremena da se povratim i oporavim od života pod stalnom prismotrom - tako sam gledala na vreme provedeno sa njim. Pošto ga više nisam volela, nije bilo patnje ni suza.
Prijateljice i poznanice, kako bliske tako i one koje sam površno znala, raspitivale su se o našem nedavnom raskidu, a ja sam kao papagaj ponavljala priču o "posesivnom jadniku kome ne treba devojka nego robinja". Znam da sam preterivala nepravedno dodajući izmišljene detalje koji, zapravo, nisu bili sasvim izmišljeni jer sam ih videla negde "između redova". Moje priče bile su tako uverljive da sam i sebe ubedila u njihovu istinitost.

Odlučna da proslavim početak novog života, počastila sam sebe krstarenjem po grčkim ostrvima potrošivši pri tom sve ono što mi je testamentom ostavila tetka koju sam jedva poznavala, a ipak me je volela dovoljno da mi ostavi lepu svotu.

Krstarenje je bilo božanstveno, uživala sam u čarima bezbrižnog letovanja. Bila sam sama, bez pratnje, pa je često oko mene bilo mladih udvarača. Ovo mi je, kako sam tada mislila, zapravo podizalo cenu pokazujući koliko sam neodoljiva. Kada sad razmislim o tome, sigurna sam da su mi prilazili više iz dosade, a ja sam se tada osećala važnom gledajući sa visine na sve oko sebe.

Među potencijalnim Ivanovim "naslednicima" odabrala sam Dejana ali sam se ipak pobrinula za to da na osvajačkom putu naiđe na poneku prepreku. Bio je moj, znala sam to, ulovljen u mrežu, ali morao je bar malo da se pomuči. Nisam ja bilo ko, treba da zna da mene nije lako obrlatiti - gordo sam mislila.
Dejan je imao kestenjaste oči, jake obrve i telo koje je savršeno izgledalo - vitko ali ne preterano atletski oblikovano. Očigledno nije imao dovoljno vremena da bi ga traćio u teretani. Odmah sam zaključila da je bogat, da ima stila i da zna kako da udovolji devojci. Ubrzo sam saznala da je menadžer u jednoj poznatoj firmi, da nije oženjen i da je pošao na krstarenje upravo zato da bi se pošteno odmorio. Flert sa mnom predstavljao mu je izazov, ali nije planirao ozbiljnu vezu. Shvatila sam to iz njegove priče, naime, nijednom nije spomenuo mogućnost da se sretnemo posle krstarenja, kada se vratimo u svoju zemlju, ali nisam marila za njegove reči; verovala sam da sam toliko privlačna i neodoljiva da nikada neće moći da me ostavi.

Šetala sam Dejana po grčkim restoranima i plažama kao trofej, šepurila sam se i zamišljala da me svi zadivljeno gledaju. Ako bi mi se desilo da naslutim prezir u nečijim očima, smejala sam mu se nazivajući ga ljubomorom.
- Vidiš, mala, tako se to radi - nadmeno sam svojoj novostečenoj prijateljici, takođe turisti na krstarenju, pokazivala zlatni lančić koji mi je Dejan poklonio. - Dobiću još nekoliko ovakvih stvarčica, a onda idem dalje, u lov na "krupnu divljač". Baš sam bila glupa što sam gubila vreme sa Ivanom... A bio je ljubomorna budala. Moraš, mala, da podigneš sebi cenu i da se ne spuštaš ispod toga - izgovarala sam ove besmislice zaboravljajući da postoji samo jedna kategorija žena koja za sebe odredi cenu i predaje se tek onda kada se nadoknada spusti na sto.
- Ali, zar ne voliš Dejana?
- Ma daj, ne pričaj gluposti, ljubav je za gubitnike - rekla sam odmahujući glavom.

Poigravala sam se njegovim emocijama
Zaista, nisam volela Dejana ali sam uživala u svemu što mi je pružao. On se, međutim, zaljubio u mene a tome je najviše doprinela moja prvoklasna gluma. Za ulogu mazne i zaljubljene žene mogla sam "Oskara" da dobijem - da se radilo o filmu, a ne o pravom životu. Iako mi je na početku veze iskreno rekao da mu naš flert predstavlja samo letnju avanturu, nije se završilo kada smo uplovili u Pirej, naprotiv, bio je inicijator naših susreta u domovini. Svesno sam se poigravala njegovim emocijama izvlačeći korist u svakoj prilici. Dejan mi je pomogao, zaposlio me je kao direktorovu sekretaricu u preduzeću u kojem je radio, kupovao mi je odeću, nakit i izvodio me je na ekskluzivna mesta. Savest me nikada nije grizla ili bar nisam dozvoljavala da ona dopre do moje svesti. Mislila sam sve najbolje o sebi. Mlada, lepa, pametna, prema sopstvenoj filozofiji imala sam pravo da uzmem ono što je najbolje. Naravno, to što sam tada smatrala najboljim bilo je daleko od pravih vrednosti koje čine život.
- Lepotice, da samo znaš koliko te volim - šaputao mi je Dejan u intimnim trenucima. - Ne bih podneo da te izgubim.
- Nećeš me izgubiti - odgovorila sam ne razmišljajući. Ništa mi te reči nisu značile, bio je to refleksni odgovor bez dubine i iskrenosti.
- Obećavaš? - pitao me je pun nade i poverenja u moju iskrenost.
- Da! - prenemagala sam se glumeći zaljubljenu devojčicu.
Ipak, obećanje sam prekršila. Osam meseci nakon što sam se zaposlila moja firma je dobila novog direktora. Kao sekretarica bivšeg rukovodioca trebalo je i ja da odem. Ipak, zahvaljujući Dejanovoj intervenciji, ostala sam na istom radnom mestu.
Novom direktoru Gvozdenu Jovčeviću bilo je četrdesetak godina, imao je prosedu kosu i oštar pogled. Procenila sam da je moćniji od Dejana, da uz njega mogu više da napredujem i bolje da živim, pa sam počela da mu se nabacujem. Naravno, u tim trenucima nisam razmišljala o njegovom karakteru, bilo mi je važno samo ono što sam shvatila da može da mi pruži.
Koristila sam sve svoje fizičke atribute, kao i golicave i slatke reči da Gvozdenu dam do znanja da sam mu na raspolaganju. On je, međutim, ostao hladnokrvan što je u meni podsticalo sve veću zainteresovanost.

Novi direktor

- Svaki muškarac može da bude moj samo ako ja to hoću. Gvozden će mi biti lak plen, gotov je, samo to treba da shvati - hvalisala sam se pred prijateljicama pretvarajući se da ne primećujem da one prevrću očima. Bila sam dobra i odana drugarica, zato me nisu napustile, ali danas sam sigurna da ih je moj stav prema muškarcima izuzetno nervirao iako mi to nikada nisu u lice kazale.

Možda zato što se činilo da je neosvojiv jer nije reagovao na moje "signale", a možda zbog njegovog pogleda, tek, Gvozden mi se uvukao pod kožu. Osim toga, potreba da ga zavedem prisilila me je da ga bolje upoznam i da pokušam da ga pridobijem uzimajući u obzir njegove emocije. Kao rezultat čeprkanja po njegovoj ličnosti, saznala sam da je, između ostalog, nežan, pažljiv, human i veoma pošten. Zatim se dogodilo nešto što nisam očekivala ni u snovima - zaljubila sam se u njega.

Ludovala sam za Gvozdenom ceneći ga više nego Dejana koji me je obožavao i sa kojim sam već dugo bila u vezi. Iako je posumnjao u to da se sa mnom nešto čudno dešava, Dejan nije glasno preda mnom komentarisao. U svojoj sebičnosti i nepromišljenosti nastavila sam da se zabavljam sa njim ne želeći da ostanem sama. Čuvala sam Dejana za svaki slučaj ali nadajući se da ću osvojiti Gvozdena.

Prošlo je nekoliko meseci, ništa se nije promenilo i osećala sam da neću moći tako da nastavim. Sve više sam se zaljubljivala u Gvozdena a vreme provedeno sa Dejanom nije mi prijalo, ponajviše zbog griže savesti koja je postajala sve jača. Trpela sam Dejanove poljupce i često bih sebe uhvatila kako u njegovom zagrljaju razmišljam o Gvozdenu.

Na kraju mi je postalo nevažno da li ću materijalno profitirati, više nije bila presudna finansijska već emotivna strana. Osim toga, odnekud je "provirilo" i moje poštenje. Osećala sam da više ne mogu da zavaravam Dejana i postala sam svesna činjenice koliko sam se ružno ponela prema njemu. Ostavila sam ga objasnivši mu da ga više ne volim.

Dejan je teško podneo raskid. Molio me je da ga ne ostavljam obećavajući da će učiniti sve samo da ga opet zavolim. Koliko god da sam bila okrutna prema njemu, nisam imala srca da mu priznam da ga nikada nisam volela, što znači da je nemoguće da ga ponovo zavolim.

Posle raskida sa Dejanom i dalje sam pokušavala da prokrčim put do Gvozdenovog srca. On je, nažalost, ostao moj neostvareni san. Jednog popodneva otvoreno mi je rekao da su moje šanse - nikakve.
- Gorice, vi ste mlada i lepa devojka, nemojte da gubite vreme na mene.
- Ali... ja vas volim.
- Nemojte pogrešno da me razumete, vi ste veoma poželjni, ali ja sam oženjen i volim svoju ženu i decu. Ne zanimaju me veze van braka.
- Biću sve što želite, nikada neću tražiti da ostavite ženu. Ona nikada neće saznati za mene. Molim vas, ne ubijajte mi nadu!
- Vi me ne razumete, ne zanima me niko osim moje supruge. Volim je i nikada je neću prevariti. Razumete li? Volim je!

Moje žrtve

Briznula sam u plač posle ovog kratkog, ali za moje srce ubojitog, razgovora. Svakako mi je održao pravu lekciju o ljubavi. Dugo mi je trebalo da se povratim od ovog ljubavnog neuspeha, ne zato što je bila povređena moja sujeta nego zato što su bila povređena moja osećanja. Iako sam bila ranjena, o Gvozdenu nijednu ružnu reč nikome nisam rekla. Opravdavala sam njegov stav i uvek sam pozitivno ocenjivala njegove postupke. Moje poštovanje prema Gvozdenu bilo je toliko da sam uspela da savladam svoja osećanja i nastavim da radim lagano gradeći prijateljski odnos sa njim.

Prijateljice su bile veoma iznenađene promenom u mom ponašanju. Govorile su mi da sam postala ona nekadašnja objašnjavajući da se sećaju da sam se baš tako ponašala na početku veze sa Ivanom. Prisetila sam se svojih ranijih veza shvativši da su moje emocije uvek diktirale odnos prema muškarcima. Ako sam ih volela, bila sam dobra i nežna prema njima.

U tim slučajevima jedino je srce bilo moj putokaz. S druge strane, kada nisam bila zaljubljena, pretvarala sam se u monstruma koji u muškarcima vidi samo potencijalne žrtve. Ove dve strane moje ličnosti bile su toliko snažne da su jedna drugu isključivale, a moj um pomućivale do te mere da nisam mogla da se kontrolišem. Shvativši da je ovakvo ponašanje neprimereno odrasloj osobi, odlučila sam da se promenim.
Evo, prošlo je godinu dana od početka moje "tihe metamorfoze". naravno da nisam "nova, promenjena osoba", ali borim se sa sobom. Kada mi se ukaže prilika da od nekog muškarca izvučem korist, neke sile kao da me vuku i teraju da to učinim, i ponekad me gotovo nadvladaju. Ipak, mnogo više nego ranije, odupirem se takvim nagonima i trudim se da postanem bolja. Nadam se da će se uskoro pojaviti neki novi Gvozden u mom životu i da ću postati dobra i plemenita žena - zauvek.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #53

04. Nov 2010, 20:41:26

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Detinjasti postupak

Dimitrosa sam upoznala slučajno, surfujući na netu. Naša interesovanja bila su slična i često smo "razgovarali" saznavajući tako sve više podataka jedno o drugom. Pošto sam se detinjasto ponela poslavši Jasminu da na prvom sastanku s njim glumi mene, bila sam nesrećna i utučena. I, priznala sam mu to. Poverovala sam da je među nama sve završeno, ali pronašao je način da ipak budemo zajedno...

Ne znam zašto, ali nikada me nije posebno zanimao prestonički noćni život iako sam imala sasvim pristojno društvo sa kojim sam provodila mnogo vremena, zajedno smo odlazili na more, u bioskope, pozorište, na književne večeri, koncerte... Svi iz mog društva odlazili su s vremena na vreme na "tulume" uz obaveznu konzumaciju alkohola, duvanskog dima i neverovatnog repertoara pevaljke u mini suknjici, ali mene nikako nisu uspeli da animiraju za takvu vrstu zabave. Prvo, alkohol ne podnosim, dim još manje, a za neartikulisano zavijanje još uvek neafirmisane buduće zvezde naše estrade zaista nemam ni volje ni živaca. Zato, umesto da idem u "život", najradije sam birala druženje sa grčkim mitovima ili romansiranim istorijskim likovima. Jasmina, sa kojom se družim od prvog osnovne, nije krila da ne razume moju sklonost ka, kako reče, "buđavoj istoriji koja to nije", i sigurna sam da joj je svaki put bilo drago kada svojim nenadanim dolaskom prekine moje putovanje u prošlost.
- Milice, da li stvarno misliš da će ti to nekada u životu zatrebati? Pobogu, kome je još važno kako se zvao grčki bog rata ili koga je Hera rodila a ko joj je pastorak?! I ko mari za Zevsove nebrojene preljube? Osvrni se malo oko sebe, već ti je dvadeset pet godina, a još nisi ostvarila pravu vezu. Pomisliš li ti ikada na udaju?
Jasmininu omiljenu tiradu nikada nisam prekidala, puštala sam je da je po hiljaditi put izgovori do kraja a onda smo se, uz kaficu, dogovarale o našim uobičajenim aktivnostima.

Opsednutost internetom

Umesto istorije, čudnim sticajem okolnosti upisala sam i završila informatiku i tog leta bila sam u potrazi za odgovarajućim poslom. S obzirom na to da su moji roditelji sasvim pristojno materijalno potkovani, ali ne zahvaljujući njihovom radu i trudu nego nasledstvu od prethodnih, vrednih generacija naše porodice, nisam bila u grču zbog zaposlenja i zato sam koristila taj predah da se posvetim svom omiljenom štivu, ali i "igrački" koju sam od tate dobila na poklon za dvadeseti rođendan. "Pentium trojka" sasvim je zadovoljavao moje potrebe i u međuvremenu sam se baš zarazila surfovanjem po internetu.
Jasmina je bila potpuno nezainteresovana za taj oblik zabave ali, kada sam joj pokazala kakve se sve mogućnosti nude, izvesno kratko vreme gnjavila me je da je ponešto naučim, međutim, kao i obično, njena pažnja mogla je da se zadrži na nečemu najduže nekoliko dana i onda je rapidno počela da pada.
Kada sam završila studije, moja opsesija internetom počela je da dobija razmere elementarne nepogode. Svaki trenutak koristila sam da se konektujem i pronalazim brdo novih informacija kojima sam utaživala žeđ za nečim novim, nepoznatim. U nekoliko navrata stidljivo sam se uključila u internet diskusije sa mladim ljudima iz celog sveta, naravno na teme koje su me zanimale. Posle žešćeg "okršaja" sa jednim Grkom oko čuvene Atlantide, počeli smo sve češće da "razgovaramo". Priznajem, prijalo mi je da razmenjujem mišljenje sa nekim koga sam doživljavala kao sebi ravnog i naši učestali kontakti dugo su bili na "akademskom" nivou, sve do trenutka kada mi je na ekranu zasvetlelo Dimitrosovo pitanje:
- Milice, koliko ti je godina?
Istog trena, ne razmišljajući, ukucala sam cifru, a onda dodala: - Zašto?
- Očekivao sam da si mnogo starija, a sada sam baš prijatno iznenađen činjenicom da neko tako mlad dobro poznaje istoriju i mitologiju moga naroda.
Laskalo mi je to, priznajem, i, što da ne, pitala sam i ja njega koliko mu je godina.
- Trideset četiri, ali s obzirom na to da radim sa mladim ljudima, osećem se mlađim.
Tako je počelo... Svakodnevno smo Dimitros i ja "ćaskali" posredstvom svojih kompjutera, nekada i dva-tri puta dnevno. Čudno je to, uvek sam tu vrstu komunikacije smatrala nekako otuđenom, nestvarnom, ali ispostavilo se da sam posle izvesnog vremena počela da zamišljam kako on izgleda, kako se ponaša, kako reaguje... Osetila sam da je i on pomalo zainteresovan za mene ali se nisam usuđivala da se otvorim, nego sam na njegova pitanja lične prirode odgovarala neutralno, koliko je to bilo moguće.
- Ti nisi normalna, taj Grk ti je baš okrenuo pamet, samo o njemu pričaš! - ljutito je gunđala Jasmina posle bezuspešnih pokušaja da me nagovori da izađemo. - Zatvorila si se u četiri zida kao da su ti svrake mozak popile. Hej, devojko, sva si požutela, ne vidiš ni sunca ni meseca! Ako misliš da ću te takvu gledati, grdno se varaš. Razgovaraću sa tvojom mamom, ovo više ovako ne može!
Naravno, ćutke sam otrpela njenu galamu.
Prošli su meseci kada mi je, iznenada, na mejl stigla fotografija. Dimitros na Akropolju. Srce mi je brže zaigralo jer mi se sa ekrana smešilo markantno tamnoputo lice čoveka koga sam, kako mi se činilo, već dobro upoznala ali me je zaprepastila činjenica da sam ga gotovo tako zamišljala. Pošto nije bilo nikakve poruke, pretpostavila sam da se i od mene očekuje isto. Zato sam pronašla jednu zajedničku fotografiju sa Jasminom i namerno, bez objašnjenja ko je ko, poslala sam je.

Najava dolaska

Moj internet poznanik javio se vać sutradan uz komentar:
- Ne znam koja si od ove dve devojke ti ali, pošto dolazim na jedan dan poslom u Beograd krajem maja, nadam se da ćemo se upoznati. Javiću ti se telefonom čim stignem. Nadam se da nećeš biti zauzeta.
Uhvatila me je užasna panika. Šta sad? Šta ako se nada da je Jasmina devojka sa kojom svakodnevno komunicira? Šta ako bude razočaran što sam to ja? Priznajem, Jasmina je mnogo atraktivnija od mene, mnogo više polaže na svoj izgled, uvek prati modna dešavanja, jednom rečju, ona ume sa muškarcima, za razliku od mene.
Odmah sam je nazvala i, kako sam joj delovala usplahireno, dotrčala je i s vrata počela:
- Znala sam da će nešto krenuti naopako. Šta je sad?
- Jasmina, molim te da me saslušaš. Dimitros za nekoliko dana dolazi u Beograd i želi da se sretnemo. Pošto sam mu poslala našu zajedničku fotografiju, plašim se da misli da si ti, zapravo, ja. I... plašim se da će se razočarati kada vidi mene, pa te molim da me zameniš.
- Ti si potpuno luda! Zar misliš da tip neće provaliti da ja nisam osoba sa kojom je sve ove mesece razmenjivao umne, visokoprane misli? Osim toga, moje znanje engleskog je na nivou srednjoškolskog, što znači nikakvo. Ne pada mi na pamet da se blamiram pred tipom zato što si ti ko zna šta utripovala!
Ipak, nisam odustajala jer sam znala da Jasminu treba dobro pritisnuti i pristaće na sve što od nje očekujem. Konačno je prihvatila da me zameni, ali uz uslov da to bude samo jedan susret.
Dimitros se javio telefonom prvog radnog dana sledeće nedelje. Dogovorili smo se da se nađemo kasno popodne u bašti hotela "Moskva" jer je tamo odseo. Odmah sam nazvala Jasminu zamolivši je da se pripremi. Bila sam zadivljena kada sam je videla, činilo mi se da nikada nije tako dobro izgledala. Sa strepnjom sam je ispratila sve vreme joj dajući uputstva na koji način da izbegne teme koje bi je mogle odati.

Sastanak s Dimitrosom

Ništa nije moglo da mi skrene misli sa Jasmininog i Dimitrosovog susreta. Iako sam pokušavala da se zabavim nečim, uhvatila sam sebe da nervozno šetam po stanu i svaki čas bacam pogled na sat. Vreme se sporo vuklo, činilo mi se da je prošla godina pre nego što je Jasmina uletela u moju sobu. Bila je raspoložena, razgovorljiva i jedva je čekala da mi sve ispriča.
- Pobogu, ni sanjala nisam da je tip tako zgodan i šarmantan. Nije mi trebalo mnogo da iz malog mozga izvučem zaboravljene fraze engleskog jezika i sasvim zadovoljavajuće smo komunicirali. Pravi je laf. Otišli smo na večeru u "Staru trešnju", plesali smo, smejali se, jednom rečju, sjajno smo se zabavljali. U stvari, trebalo bi da ti se zahvalim što sam se ovako dobro provela. I, znaš, Milice, ovo ti se možda neće dopasti, ali dogovorili smo se da za tri nedelje otputujem kod njega u Atinu da mi pokaže sve ono o čemu ste vas dvoje raspredali u prepisci. Prosto nisam mogla da odolim kada me je pozvao. Nadam se da se ne ljutiš. Pa, nisam ja kriva što ti nisi htela da se vidiš sa čovekom!
Bila je u pravu. Šta sam mogla da očekujem poslavši prelepu Jasminu u naručje mladiću koji mi se, to sam tek sad shvatila, veoma dopao. Nisam imala pravo da se ljutim na nju, ali ipak mi se želudac nekontrolisano stisnuo u čvor. Šta sad? Na to pitanje nisam mogla da odgovorim i odlučila sam da sve prepustim vremenu.
Sutradan sam od "svog" Grka dobila poruku:
- Bilo mi je divno sa tobom, očekujem te, kako smo se dogovorili, u mom gradu.
Kako nisam znala šta da mu odgovorim, nepomično sam buljila u ekran, nesposobna da ukucam jedno jedino slovo. Prošlo je nekoliko munuta i stigla je nova poruka:
- Šta se dešava, Milice, vidim da si na liniji ali nećeš da pričaš sa mnom. Gde sam pogrešio?
Odlučila sam da odmah prekinem ovu šaradu i impulsivno sam mu odgovorila:
- Nisi ti pogrešio, ja sam. Prvo, moram da ti se izvinim što sam bila nepoštena prema tebi. Nisi se sreo sa mnom nego sa mojom prijateljicom Jasminom. Zaista ne znam šta mi je bilo, pomislila sam da ti se sasvim sigurno ona dopala na fotografiji i zamolila sam je da se nađe sa tobom umesto mene. Znam da je to bilo detinjasto, ali pošto ste se ti i Jasmina tako lepo proveli i pošto ćete se uskoro sresti i u Atini, ne želim da kvarim vaš odnos i iskreno se nadam da će vam opet biti lepo.
Nije bilo odgovora. Sada je Dimitros verovatno zbunjeno gledao u ekran i ko zna šta je mislio o meni. Rezignirano sam isključila kompjuter i pošla u šetnju kejom. Šta sam uradila? Zašto mi je sve ovo trebalo?
Sledećih nekoliko dana uzalud sam proveravala svoje poruke, nijedna nije bila od Dimitrosa. Dakle, normalan, odrastao čovek naljutio se zbog infantilnog poigravanja dve Beograđanke sa njim. Očekivala sam da mi se bar Jasmina javi sa vestima, ali ni nje nije bilo, a ja se nisam usuđivala da je nazovem.

Poslovna ponuda

Nedelju dana kasnije mama mi je rekla da sam dobila poziv za razgovor u vezi sa poslom. Kako, pitala sam se kada nigde nisam konkurisala, bar ne u poslednjih nekoliko meseci. Ali, dobro, možda je u pitanju neka firma u koju sam se ranije prijavila a nije dovoljno ažurna ili im je upravo sada potreban neko mog profila. Međutim, kada sam videla naziv firme, nikako nisam mogla da se setim da sam pokušala da kod njih dobijem posao. Bavili su se prodajom kompjutera i verovatno bih im sasvim odgovarala bar u delu kada je potrebno kupcu objasniti sve mogućnosti određenog programa. Još jedna stvar me je iznenadila: ko ozbiljan zakazuje razgovor sa kandidatom u pet popodne? Ipak, radoznalost me je prisilila na to da se pojavim.
Doterana najbolje što sam umela, prijavila sam se na portirnici odakle su me uputili na treći sprat, kod gospodina Pavića. Mlađa, uglađena sekretarica objasnila mi je uz izvinjenje da je potrebno da sačekam kratko vreme da gospodin Pavić obavi razgovor sa svojim inostranim partnerom i da ću odmah zatim biti primljena.
Nisam bila nervozna zato što nisam bogzna šta očekivala i, kao što sam već rekla, došla sam više iz radoznalosti. Posle kratkog telefonskog poziva sekretarica mi je rekla da mogu da uđem. Stariji čovek je ustao iza ogromnog radnog stola ljubazno mi pruživši ruku uz srdačan osmeh. Priznajem, bila sam zbunjena jer mi je to ličilo na pozdrav čoveka kod koga je urgirano za mene sa nekog veoma važnog mesta, a ja nisam znala sa kojeg. Raspričali smo se, ponudila sam mu na uvid svoju diplomu, rekla šta sve umem u poslu koji bi trebalo da radim i činilo mi se da je gospodin Pavić veoma zadovoljan. Objasnio mi je da njegovo preduzeće sarađuje sa jednom grčkom firmom i da bi bilo potrebno, s obzirom na to da dobro govorim engleski, da već koliko prekosutra otputujem u Atinu na pregovore o novoj pošiljci.
Bila sam polaskana tolikim poverenjem, sledećeg dana sam sa gospodinom Pavićem razradila sve detalje mojih obaveza i spremila sam se na petodnevni poslovni put.
Veče uoči putovanja sedela sam pred kompjuterom lomeći se da li da se javim Dimitrosu. Ipak to nisam učinila.

Susret u Atini

Pošto sam se smestila u prestižni atinski hotel u kojem mi je naš partner rezervisao sobu, javila sam se u centralu kooperantske firme i dogovorila termin za susret sa njihovim menadžerom, gospodinom Lenakisom. Kada sam prolazila kroz hotelski hol, recepcionar me je zaustavio rekavši da mi je Lenakis ostavio poruku da se nađemo u maloj taverni iza ugla u kojoj me već očekuje.
Iako mi je to bilo pomalo čudno, sledila sam uputstva i, ušavši u polumrak lepo uređenog lokala, zastala sam za trenutak da bi mi se oči privikle na slabo osvetljenje. U dnu prostorije primetila sam da je jedna povisoka silueta ustala i pošla prema meni. Uputila sam se u tom pravcu a onda sam shvatila da mi taj čovek pruža buket prelepo aranžiranih margareta. Otkud je znao da baš njih volim, sevnulo mi je kroz glavu. Uz osmeh iskrenog zadovoljstva prihvatila sam cveće i, podigavši pogled prema svom saradniku-džentlmenu, ostala sam skamenjena. Preda mnom je stajao Dimitros!
- Vidiš, Milice, ipak nam je bilo suđeno. Doduše, malo sam sudbini pripomogao, ali to nije greh. Reci da se ne ljutiš što sam se ovoga puta ja poigrao sa tobom.
Nije mi palo na pamet da se naljutim iako sam shvatila da je sa svojim beogradskim saradnikom, gospodinom Pavićem dogovorio sve detalje mog "radnog" angažmana, kao i put u Atinu, a saznala sam i da je onog dana kada sam bila na razgovoru za posao, Dimitros sedeo u susednoj kancelariji iščekujući ishod.
Sledećih pet dana provela sam na svim mestima koja sam toliko želela da vidim, u društvu čoveka koji me je oborio s nogu. Već treće večeri, dok smo plesali tesno priljubljeni, rekao mi je da želi da sa mnom provede ostatak života.
- Nema razloga da dajemo sebi vremana da se upoznamo. Mislim da se sasvim dovoljno poznajemo posle onoliko četovanja, a bilo bi lepo i da ponešto zajedno otkrivamo.
Javila sam svojim roditeljima da se udajem i ostala sam s Dimitrosom u Atini. Naravno, zbog administrativnih poslova morala sam često da putujem u Beograd i da objašnjavam mami da se nisam zaletela, da je Dimitros pravi čovek za mene. Treba li da kažem da je Jasmina bila moja kuma na venčanju?
Prošlo je sedam godina otkako smo Dimitros i ja zajedno i nijednog trenutka nisam se pokajala zbog svoje ishitrene odluke. Svake noći zaspim i svakog jutra probudim se pored čoveka za koga me vezuju najdublja osećanja.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #54

12. Nov 2010, 09:13:08

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Trenutak večnosti vredan

Pošto sam često poboljevala, roditelji su me odveli na planinu, kod bake, kako bih se malo oporavila. Kada sam se obrela u toj divljini, mislila sam da tu neću izdržati ni dana. Međutim, meseci koji su suledili bili su nešto najlepše što sam doživela do tada. Tu se desila i moja prva ljubav, sa čobaninom, Milom, sa kojim sam provela nezaboravne trenutke.

Često čitam ljubavne priče i uvek se divim tome kako ljubav pronalazi najčudnije načine da poveže dvoje ljudi, međutim, dosad nisam pronašla nijedan slučaj sličan mojoj ljubavnoj priči.

Davnih šezdesetih, bila sam učenica trećeg razreda Prve beogradske gimnazije. Pluća su mi bila slaba pa sam celu zimu i proleće pobolevala. Smenjivali su se zapaljenje pluća, pa bronhitis, pa uporni kašalj... Lekovi su mi donekle pomogli, a moj dobri stari doktor preporučio mi je odmor i oporavak na nekoj visokoj planini, po mogućnosti na mestu gde se sudaraju morski i planinski vazduh. Uz to, trebalo je da konzumiram samo zdravu, prirodnu hranu, a mladost će, kako je rekao, učiniti sve ostalo. Pošto materijalno stanje mojih roditelja nije bilo sjajno, naš mali kućni savet doneo je odluku da leto provedem kod tatine dalje rodbine na planini Bjelasici u Crnoj Gori. Naime, tatina stara strina živela je preko leta u katunima, čuvala je ovce i krave. Prihvatila je da dođem kod nje u goste i da ostanem, ako želim, celog leta. Iskreno, nisam se radovala letovanju na vrhu planine među ovcama i kravama, ali bila sam svesna činjenice da od tatine radničke plate kojom izdržava četvoročlanu porodicu ne mogu da letujem u hotelu sa pet zvezdica. Uostalom, treba da se lečim, a ne da izvoljevam.

Odmah po završetku školske godine spakovala sam svoje stvari i krenula sa tatom na dug put. Prvo smo išli vozom, pa autobusom ali, kada smo došli do podnožja Bjelasice, mogli smo da biramo: ili pešačenje ili jahanje na konjima. Nikada do tada u životu nisam videla konja a kamoli da sam ga uzjahala, pa izabrah pešačenje. Seljak koji nam je bio vođa puta nije gubio vreme na to da se sa nama ubeđuje. Natovario je naše stvari na konja, drugog je uzjahao i krenusmo uzbrdo. Dugo smo pešačili. Kako sam još uvek bila iscrpljena od bolesti, u jednom momentu zavapila sam:

- Molim vas, podignite me na konja, lipsaću od umora. Ne mogu dalje...
Brkati seljak se nasmeši i ništa ne reče. Dalje smo jahali tata i ja na jednom konju. Tata je sedeo napred i upravljao dizginima, a ja sam bila iza njega čvrsto ga obujmivši oko struka. Klatila sam se čas na jednu, čas na drugu stranu, i činilo mi se da ću se svakog časa survati na zemlju. Negde pred veče, ukočenih udova, potpuno sluđena od straha, ugledah predivnu poljanu.

Rajski predeo

Pod kosim, zlatnim zracima sunca izgledala je kao predeo iz raja. Šumeći posred livade, kotrljao se potočić. Sjahasmo sa konja. Stajala sam raskrečena, na nesigurnim nogama. éedni i umorni konji požuriše da se napoje na bistrom potoku. Naš vodič pokaza nam rukom na mesto udaljeno pet stotina metara. Tek tada primetih katune jedva malo odlepljene od tla. Ne znam kako sam zamišljala svoje letnje boravište, ali ono što sam videla nije mi ulilo poverenje u dobar smeštaj. Pokupismo svoje stvari i polako krenusmo prema malom naselju. Kada smo se primakli, ugledala sam desetak istovetnih kolibica ozidanih kamenom i pokrivenih slamnatim krovovima. Lepo, ali nemoguće je da tu čovek može da živi. Na vratima jedne kolibice pojavi se krupna, postarija žena.
- O, Rale, sine, jabuko moja, jesi li to ti?
Otac spusti kofere i potrča starici u zagrljaj. Biće da je to strina Petrana.
- Je li ovo naša cura, rano moja, daj da je strina izljubi - potom i ja padoh u čvrsti zagrljaj strine Petrane i poljupci, oni sitni, mnogobrojni, počeše da pljušte po mojim vrelim obrazima.
- Vidi mene, budale stare, sigurno ste gladni i žedni, nego, ulazite u kuću da šta jedete i popijete.
Uđosmo u kolibu kroz minijaturna vrata. Čak sam i ja, iako visoka samo metar i šezdeset, morala da se sagnem da bih ušla. Unutra nas dočeka mrak. Kako su se oči privikavale, prvo ugledah nasred sobe otvoreno ognjište i u njemu vatru, a iznad, na lancima, okačen veliki kotao i u njemu ogromna količina mleka koje se kuva.

Unaokolo, po čađavim zidovima raspoređene drvene police, potamnele od dima i gareži, a na njima priprosto suđe, plehani tanjiri, okrnjene, emajlirane šolje, poneki drveni krčag, drvene kadice za mleko, nekoliko šerpi i lonaca. Odmah iznad ognjišta mnoštvo grumenova sira koji se na dimu suši. Plafona nema, samo crne grede i na njima vise komadi suvog mesa i slanine. Uza sve to, intenzivni mirisi na koje nisam navikla i dim koji štipa za oči. Ne izdržah unutra ni minut i uplakana od dima izleteh napolje. Tata i strina Petrana izađoše za mnom.

- Hajde de, naviknućeš se na dim, lutko moja, evo, nikome od nas to više ne smeta. Zdravo je kad dim štipa. Izneću tronošce napolje pa ćemo ovde večerati.
Neverovatnom brzinom i okretnošću neprimerenoj njenim godinama i korpulenciji, strina Petrana je za nekoliko časaka iznela pred kolibu okrugli stočić, siniju i tri tronošca na koja posedasmo. Onda spusti na siniju hleb još prašnjav od pepela u kojem se pod sačem pekao. Strina ga samo malo oduva i ispraši i poče da seče duge kriške. Sveže kuvano mleko pušilo se iz činije. Mirisao je žuti kajmak, mlad sir se beleo, a crveni luk strina iseče na grube kriške i stavi pred svakoga po komad. Ne znam da sam ikada pojela komadić luka kod kuće, ali kada videh kako ga ona i moj tata slatko grickaju uz sir i kajmak, zagrizoh i ja. Ne pamtim slađu večeru. Posle napornog pešačenja i dobrog obroka, omamljena svežim, planinskim vazduhom, osetih da mi se oči sklapaju. Uđoh u kolibicu pogledom tražeći krevete, a njih nigde. Bože, gde ću spavati? U to baba Petrana iz jednog ćoška poče da izvlači bele, vunene deke, i da ih prostire po zemljanom podu. Namešta nam ležaj. Na podu. Poželeh da se tog časa vratim kući. Nisam mogla da zamislim da spavam na podu, na utabanoj zemlji. Ali, tek što sam se spustila na improvizovanu postelju, ušuškana u grube, vunene deke, zaspah snom pravednika. Sunce je tek zašlo iza najvećeg planinskog vrha.

Sasvim prirodno

Probudi me zvuk lupkanja lonaca po kolibi i meketanje ovaca. U prvi mah nisam znala gde sam. Onda ugledah tatu uspavanog pored mene. Baba Petrana je već poslovala oko ognjišta.
- A, cura mi je vredna, već se probudila. Hajde, rano moja, oblači se da ideš sa mnom u tor da muzemo ovce - odmah me je zaposlila baba.

Započeh dan bez tuširanja i jutarnje toalete. Već sledećeg trena bila sam usred gomile ovaca. Baba mi je naredila da kroz uzak prolaz na tarabi propuštam jednu po jednu. Čim je ja propustim, baba je uhvati, brzo pomuze i pošalje na drugu stranu tora. Kada je svih tri stotine ovaca bilo pomuženo, ponele smo teške kante pune mleka u kolibu. Tu se vatra već razgorela na ognjištu. Mleko smo sipale u ogromni kotao nad ognjištem. Tek je tada bilo vreme za umivanje i uređivanje. Tata se probudio i, sav srećan, udisao je sveži planinski vazduh pred kolibom dok se sunce podizalo sa istoka.
- Šta misliš, Tanjice, hoćeš li moći ovde da preživiš leto? - pomalo zabrinuto čekao je moj odgovor.
- O, i te kako hoću! Mislim da će to biti nezaboravan doživljaj - oduševljeno odgovorih.
Tata je već prepodne morao nazad, pa započe moj planinski život.

Dan sam provela upoznajući najbližu okolinu. Nisam mogla da se nadivim livadama, cveću, potocima, planinskim vrhovima koji su uglavnom bili pod večnim snegom. Prijao mi je oštar planinski vazduh, disala sam prvi put u poslednjih pola godine punim plućima. Baba Petrana je stalno bila nečim zaposlena. Nisam želela da joj smetam, pa je zamolih da i meni nađe neki posao. Priprosta, draga bakica jedva dočeka ponuđenu pomoć. Pomagala sam joj da izliva mleko i da pravi pavlaku. U stupi sam mutila maslac i, kada sam ga napravila, probala sam prvi put sveže maslo, mojih ruku delo. Sve mi se to sviđalo i bila sam zaista srećna.

Predveče se počeše vraćati stada sa pašnjaka. Prvo se čuo meket, a onda zvuk svirale i umilna melodija. Sviranje se ponekad prekidalo i onda bi se čuo jak usklik kojim je čobanin terao ovce. Psi su lajali, ovce blejale, a kosovi na suvim granama pevali svoju večernju pesmu. Sunce na zalasku sve je pozlatilo i beli planinski vrhovi sada su bili ružičasti. Nikada nisam videla lepši prizor. I u svemu tome pojavio se momak. Visok, tanak, crne kovrdžave kose, divljeg pogleda, stajao je preda mnom u neobičnoj odeći. Gledala sam ga nekoliko trenutaka razmišljajući o tome da li je on stvaran ili je neki čarobni lik, vilenjak ili šumski vražić.
- Je si li ti ta gradska cura koja je došla kod Petrane? - obrati mi se momak.
- Da, ja sam Tanja, a kako se ti zoveš? - uzvratih odvažno.
- Ja sam Milo, moja koliba je odmah do Petranine. 'Oćeš li posle da dođeš kod nas? Mi se uveče okupljamo na poselu i pevamo - nikad jednostavniji ni iskreniji poziv za druženje nisam čula. Naravno da sam pristala.
Kada sam pomogla baba Petrani oko muže ovaca kao i jutros, upitah je za dozvolu da odem u susednu kolibu na druženje. Ona me je začuđeno gledala, kao, šta tu treba da se pita, pa to je normalna stvar, a ja se zaputih kroz sumrak onih nekoliko koraka do komšija. Pred Milovom kolibom bilo je nekoliko devojaka i momaka starih između četrnaest i dvadeset godina. Malo dalje, u drugom krugu, okupili su se mlađi. Kasnije, kroz razgovor, saznala sam da se dele na ovčare i jagnjare. Dakle, stariji su imali složeniji zadatak da čuvaju ovce, a mlađi jaganjce. Jednostavna podela na mlađe i starije tinejdžere. Prirodnost kojom su me prihvatili ne dade mi vremena da se snebivam. Već posle nekoliko trenutaka smejala sam se njihovim pomalo sirovim šalama. Iznenadih se sa kakvom neposrednošću komuniciraju. Sve je jednostavnije nego kod nas u gradu. Ako imaju zamerke na nekoga, sve se kaže neposredno tu, dok sede u krugu oko vatre. Ukoliko je neko nekome simpatija, taj jednostavno sedne pored svog izabranika pa se to odmah razreši. Primetih da su se već izdvojili parovi koji su slobodno iskazivali međusobne nežnosti. Sve je bilo potpuno prirodno. Nikakvih prenemaganja ni koketiranja.

Zaljubljena u planinu

U neko doba poče pesma. Neobičan zvuk, iste takve reči, sve mi je bilo novo. Onda, posle nekog vremena počela sam da prepoznajem harmoniju u tim jednostavnim napevima. Pokušah i ja da pevam sa njima, ali mi nije išlo od ruke. Na kraju savim slobodno zapevah jednu pop baladu. Slušali su me utišani i zadubljeni. Iako to nije bila njihova muzika, dopala im se. Onda je Milo uzeo svoju sviralu i razlegli su se zvuci kola. Nekoliko momaka i devojaka skočiše i počeše da igraju. Pri tom su podvriskivali i visoko, visoko skakali. Nisam se odmah usudila da zaigram, ali hoću, naučiću. Sve mi se sviđalo u toj divnoj planinskoj noći, pod zvezdama, a nikada ih toliko nisam videla.

Na spavanje se išlo rano, jer se rano ustajalo. Nerado se odvojih od novog društva ali me tešilo to što je celo leto preda mnom.

Sutradan ujutro, i pre nego što je svanulo, ispred naše kolibe zasvira frulica. Milo me je dozivao.
- Tanja, o Tanja, hoćeš li sa mnom za ovcama?
Još nerazbuđena, u čudu sam gledala u baba Petranu.
- Šta je ovo, kud da idem? - upitah.
- Zove te Milo da sa njim ideš čuvat' ovce. Vidi vraga, već te begenis'o.
Nisam razumela šta reče baba Perana, ali se ipak spremih na brzinu ne želeći da propustim tu predivnu avanturu.

Baba mi u čobansku torbicu stavi dimljeni sir, glavicu luka i povelik komad hleba, a u bocu litru mleka. Moja hrana za put. Preko uobičajene odeće baba mi prebaci vuneni ogrtač jer se dešavalo da na planini naglo zahladi. Tako opremljena, krenuh za Milom i ovcama. Dugo smo išli prikupljajući ogromno stado ovaca uz pomoć tri velika ovčarska psa dok ne dođosmo do neviđeno lepe planinske zaravni. Tu je trava bila lepa, zelena, sočna. Ovce navališe da pasu, a ja i moj novi prijatelj smestismo se pod jedno razgranato stablo. On svoj ogrtač prostre ispod mene, a sam se izvali na travu i spusti glavu u moje krilo. Ukočih se.
- Šta ti je, bona, šta si se udrvenila, de me malo češkaj po glavi. Nema mi ništa draže. Odma' mogu da zaspim kad me neko miluje po glavi - Milo je bio oličenje prirodnosti.

Milovala sam ga i češkala, a on se mazio kao mače u mom krilu. Osetih čudnu toplinu oko srca. Šta je ovo, ljudi moji, tako mi je lepo sa ovim poludivljim momkom koji voli da ga češkaju. Dok je Milo dremuckao, imala sam vremena da ga proučavam. Pravilne crte lica, beli, zdravi zubi, udovi čvrsti kao od kamena, visok, vitak. Kosa meka i sjajna. Da je negde u Beogradu, sve bi devojke poludele za njim. A zašto u Beogradu? Zašto ne i ovde? Oh, kako je lep ovako snen i opušten. Ne znam šta mi bi, sagnuh se i poljubih ga u pune, poluotvorene usne. On se samo nasmeši. Postideh se i odgurnuh njegovu glavu sa svog krila. Ali, njegove ruke su već sledećeg trena bile oko mog struka. Ljubio me je a ja sam mu uzvraćala. I bilo nam je lepo, toliko lepo da nismo želeli da prestanemo. Prekinulo nas je dozivanje čobana sa druge strane zaravni.
- Milo, Milo, đavo da te nosi, šta radiš, vidiš li gde ti odoše ovce?
Milo i ja se trgnusmo i već sledećeg trena trčali smo niza stranu za razbežalim ovcama. Srećom, sve smo ih prikupili pa naš prvi dan ljubavi ne postade i dan štete. Naveče, na poselu oko vatre, Milo i ja sedeli smo jedno kraj drugog i svima je bilo jasno da smo par. To je bilo tako prirodno. Posednički je držao ruku oko mog ramena i svaki čas ljubio me je u obraze. Nisam se stidela. I drugi su to radili.

Svakog dana Milo i ja išli smo na pašnjake da čuvamo ovce. Upoznavala sam Biogradsku goru i bivala sve zaljubljenija u te divne predele i u mog Mila. Vodili smo ljubav kraj potoka, u šumi na mekom tepihu od opalog lišća, na livadi. Išli smo na izlet u Biogradsku šumu. Kupali smo se u hladnom planinskom jezeru. Uz njega mi je sve bilo divno i zanimljivo. Svirao mi je na frulici, a ja sam njemu pevala pesme na engleskom i francuskom. Iako dva sveta, potpuno različita, tog leta bili smo srećni.

Krajem avgusta došlo je vreme za rastanak. Tata se pojavio jašući konja. Kada me je ugledao, razrogačio je oči od čuđenja. Porasla sam i ugojila sam se tog leta. Postala sam prava devojka. Rumeni obrazi i sjajne oči odavali su potpuno zdravlje. Tata nije mogao da se nadivi koliko sam se promenila. Kada je prišao da me poljubi, malo mu se namreškao nos jer je osetio moj prirodni parfem zvani "tor i ovca sa dodatkom dima". Dok sam spremala svoje stvari, gorko sam plakala. Moj Milo bio je na pašnjaku sa ovcama. Oprostili smo se prethodne noći, ležali smo pod zvezdama i nikako nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Srce mi je krvarilo, a znam da je i njegovo. Bili smo svesni činjenice da se naši životi kreću različitim tokovima i da za našu ljubav nema budućnosti. Sve što smo imali bio je taj trenutak i produžili smo ga na celu noć. Moja dobra baba Petrana nije me ometala. Znala je ona šta je ljubav. Kraj noći obeležila je zvezda Danica. Obeležila je i kraj naše ljubavi. Zakleli smo se da ćemo dok živimo pomisliti jedno na drugo kada ugledamo tu najsjajniju zvezdu. Tako ćemo biti jedno uz drugo zauvek u mislima.
Vratila sam se u Beograd oporavljena fizički, ali tužna. Znala sam da tamo negde u svojim planinama tuguje i moj Milo. Ali, moj svet i njegov svet nigde se ne preklapaju. Moralo je tako da bude.

Mirjana Kapetanović

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #55

12. Nov 2010, 09:15:50

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Nedopustiva osećanja

Iako sam oduvek smatrala "bolesnim" veze između mladih muškaraca i starijih žena, dogodilo mi se da se užasno zaljubim u dečka mlađeg od mene dvadesetak godina. Najstrašnije je to što se on dopao i mojoj kćerki, kao i činjenica da nisam prezala od podlosti samo da ga rastavim od njegove devojke. Na kraju mi se sve vratilo kao bumerang...

Oduvek sam se pitala šta to starija žena vidi na mlađem muškarcu? Naravno, pri tom ne mislim na podnošljivu razliku od nekoliko godina ali, kada mladić ostavi svoju devojku zbog dvostruko starije žene, to, po mom mišljenju spada pod kategoriju "bolesno".

S druge strane, nikada se nisam čudila kada bih ugledala mladu devojku pored zrelog muškarca, a takav moj stav verovatno je uslovljen patrijarhalnom sredinom u kakvoj sam odrasla.

Međutim, čoveka pre ili kasnije stigne ono čemu se nekada čudio. Nažalost, nije zaobišlo ni mene.
Zovem se Branka, četrdeset dve su mi godine. Radim dobro plaćen posao, imam četvorosoban stan i garsonjeru, dobar auto, dvadesetdvogodišnju kćerku, a kako se brinem o svom izgledu, mnogi misle da smo sestre. I, najvažnije - slobodna sam. Neograničeno slobodna. Kako sam se osećala i kako sam podizala dete s obzirom na činjenicu da sam ostala udovica u tridesetoj godini, samo ja znam. U svakom slučaju, vreme je učinilo da bol umine. Živim normalnim životom, tačnije, tako je bilo do pre dve godine kada mi se dogodilo upravo ono što sam oduvek prezirala.

Svog pokojnog supruga Dragoja upoznala sam i zavolela na prvoj godini fakulteta. Iz te velike ljubavi rođena je naša kćerka Ena. Naravno, kasnije su svi bili ponosni na nju ali tada, kada sam na prvoj godini fakulteta ostala u drugom stanju odlučivši da se udam i da rodim, moji roditelji bili su van sebe od besa. Obrazovani, ambiciozni i strogi, teško su se mirili sa mojom odlukom.

- Branka, ovo zaista nisam očekivao od tebe. Obezbedili smo ti uslove da studiraš, da postaneš neko, pa mi nikako ne ide u glavu da si sve to odbacila zarad želje da se udaš i da postaneš domaćica koja će večito živeti u muževljevoj senci - govorio je moj otac.

- Milane, sada je kasno, izabrala je svoj put. Dragoja što se tiče, završio je fakultet, zaposlio se i vreme mu je za ženidbu - nadovezala se majka. Nije bilo vike, psovki, šamara, ali je iz svake njihove reči izbijao očaj. Naravno, tada mi nisu verovali da ću jednog dana ostvariti svoje ambicije i da neću ostati samo domaćica, žena uspešnog muškarca.

Po Eninom rođenju nastavila sam da učim. Ispite sam polagala vanredno, a Dragoje mi je svesrdno pomagao oko deteta. Diplomirala sam i dobila posao baš u vreme kada smo našu kćerku upisali u školu, bio je to naš zajednički uspeh i mislim da su moji roditelji tek tada shvatili kakvog su zeta dobili.

Muževljeva pogibija

Dragoje je bio kompletan muškarac, možda ne savršen, ali vrlo blizu savršenstva: obrazovan, kulturan, beskrajno šarmantan, požrtvovan, dobar suprug i još bolji otac. Deset godina koje smo proveli zajedno zauvek će u mom sećanju ostati kao najlepši period mog postojanja. S obzirom na to da je Dragoje bio lokalni predstavnik jednog stranog preduzeća, obišli smo čitavu Evropu. Svako putovanje bilo nam je novi medeni mesec sa kojeg bismo se vratili srećniji i zaljubljeniji.

Dragoje nije bio rasipnik ali, kada su bili u pitanju oni koje je voleo, zaista nije štedeo. Živeli smo u prekrasno uređenom četvorosobnom stanu i, kada je saznao da se prodaje garsonjera na našem spratu, ni trenutka se nije dvoumio.

- Kada ostarimo, ostavićemo veliki stan našoj Eni, a nama će biti sasvim dovoljna ta garsonjera.
Nije nam se dalo da zajedno ostarimo. Dragoje je poginuo vraćajući se sa službenog puta. Moj svet se srušio kao kula od karata. Slomljena, radila sam mehanički, samo da skrenem misli i zaboravim, a bilo mi je još teže zato što su svi pokušavali da me uteše.

Možda je tako trebalo da bude. Bila sam potrebna svom detetu, trebalo je da je volim za dvoje, najzad, bila sam jedinica, a moji roditelji sve stariji i bolesniji. Bio je to prevelik teret za ženu bez oslonca ali upravo to skrenulo mi je misli izvukavši me iz učmalosti i letargije. Nisu moja osećanja otupela, već sam na neki način sazrela i postala mnogo jača.

Posle Dragojeve pogibije postala sam obazrivija i umerenija. Shvatila sam koliko je život nepredividljiv, da sve može da nestane u jednom trenutku i zato sam odlučila da zagospodarim sopstvenom sudbinom.
Posao prevodioca obavljala sam najbolje što sam mogla. Bio mi je utočište od tužnih misli i jedini izvor mojih prihoda, ali ne bilo kakvih prihoda. Zarađivala sam odlično, a to mi je mnogo značilo jer nisam želela da moja devojčica oskudeva u bilo čemu. Naravno, znala sam da je najvažnije pružiti joj ljubav, zato sam se trudila da svaki slobodan trenutak provedem sa njom, da joj bar malo zamenim oca koga je obožavala. I nisam je više ostavljala kod svojih roditelja kada je trebalo da putujem. Ena je svuda išla sa mnom, baš kao ja nekada sa Dragojem.

Sada sam ponosna što sam je izvela na pravi put, ali mi je žao što ne živimo zajedno i što sam ostala sama. U vreme kada je Ena pohađala srednju školu, u razmaku od dve godine ostala sam bez oba roditelja. Bilo mi je teško, ali vremenom čovek nauči da se nosi sa gubicima. Ipak, vodila sam računa o tome da se ne pretvorim u sebičnu majku koja očekuje da će joj žrtva biti uzvraćena.

Studije u Londonu

Na našu sreću, firma za koju je Dragoje radio obezbedila je detetu svog tragično nastradalog radnika stipendiju i školovanje u inostranstvu i zato naša Ena sada živi i studira u Londonu. Bilo mi je teško kada je otišla, bila sam najusamljenija žena na celom svetu, ali znala sam da je to jedinstvena šansa koju moje dete ne sme da propusti.

Dobro, ne bih bila iskrena kada bih kazala da sam živela od uspomena na Dragoja. Zaboga, bilo mi je samo trideset godina kada sam ostala udovica! Sa njim su otišla moja najdublja, najtananija i najiskrenija osećanja. Drugi deo mene vapio je za životom, bilo mi je potrebno da me neko voli. Avanture nisu dolazile u obzir, pa su moj život u narednih deset godina obeležila dvojica muškaraca. Sa prvim sam bila u vezi dve, sa drugim čak pet godina, ali...

Momir nije želeo da se bilo šta poremeti u odnosu između mene i Ene, govorio je da su deca na prvom mestu. Nekoliko meseci po Eninom odlasku kazao je da je pravo vreme da ozakonimo našu vezu i da je krajnje vreme da mu rodim dete. Bila sam zatečena. Ne kažem da je tražio nemoguće, možda bi sve bilo drugačije da sam se posavetovala sa svojom kćerkom ali nisam. Zapravo, verovatno mi to služi kao izgovor jer nisam bila spremna da rađam u trideset devetoj. Bolelo me je to što se Momir i ja sve više udaljavamo, zabolelo me je i rastanak. Ne znam, možda sam pogrešila.

Dva meseca kasnije proslavila sam svoj četrdeseti rođendan, sama. Naravno da sam imala dovoljno prijateljica i kolega da organizujemo žurku, bila sam društvena i često sam priređivala sedeljke bez posebnog povoda ali tada sam zaista želela da budem sama. Poželela da uživam u tišini, da bar taj dan provedem onako kako želim, bez obaveza, preterane učtivosti, ljubaznosti i želje da ugodim drugima. I, svidelo mi se. Možda nisam bila svesna da sam tada podvukla crtu, ali sam promenila stare navike. Nisam postala osobenjak, ali prijala mi je samoća. Naravno, život me je naučio da nijedno stanje nije večno, znala sam da ću pre ili kasnije poželeti nešto drugo, ali da će me snaći ono što je "van pameti", ni u snovima nisam slutila.

Podstanar u garsonjeri

Naša garsonjera nikada nije bila prazna. Pošto je na dobroj lokaciji, blizu fakulteta, studenti su se otimali o nju a, na moju sreću, sa tom decom nije bilo problema. Dolazili su uglavnom po preporuci i ostajali do kraja studija. A potom se pojavio on, Nemanja. I ništa više nije bilo isto.

Nemanja je, naravno, kao i svi moji predhodni stanari, došao iz unutrašnjosti.
- Pravo, ekonomija, ili nešto treće? - upitala sam.
- Ekonomija - toplo se nasmešio.
Nemanjine oči bile su krupne, iskrene, a bilo mi je jasno da sa njim neću imati problema jer sam primetila da ne skreće pogled već da svog sagovornika gleda pravo u oči. Lako smo se dogovorili oko cene a još lakše oko kućnih pravila. Niko od tih mladih ljudi nije remetio moj mir, jedino što sam zahtevala bilo je da čuvaju nameštaj i da ne prave lumperajke koje bi uzbunile stanare naše zgrade.

Nemanja je bio lepo vaspitan i veoma interesantan mladić... I tih, toliko tih da mi se ponekad činilo da u garsonjeri nema nikoga. Naravno, to je rezultiralo prvim devetkama i desetkama u indeksu, a meni je bilo posebno drago to što je bio pažljiv. Kao da sam i ja bila zaslužna za svaki njegov položeni ispit, pozvonio bi na moja vrata, mahnuo indeksom i kazao:
- Gospođo Branka, izvolite na kafu kod mene, ja častim.

U spontanom razgovoru jednom prilikom dotakli smo se njegovih roditelja.
- Razvedeni su već petnaest godina ali sada su se dogovorili da oboje finansiraju moje studije - rekao je Nemanja spustivši šoljice na sto.
- Izvini, nisam znala. U svakom slučaju, lepo je što su ostali u dobrim odnosima i što oboje misle na tebe.
- Da, konačno su se setili - reče Nemanja zamišljeno. - Dok sam odrastao kraj nepismene i nagluve bake oni su se provodili, svako za svoj groš, i mrzeli su se kao najveći neprijatelji. Da me imaju, setili su se tek kada je baka umrla i kada su se oboje smirili uz druge partnere. Da budem iskren, nisam se nadao da će mi omogućiti školovanje ali izgleda da su se opametili.

Pokvario mi je čitav dan, čak sam se rasplakala. Takva deca obično završe kao narkomani i probisveti. A on je bio tako dobar, pametan, otresit, tako zreo... Ili ga je život naterao da prerano odraste. Potom sam se setila svoje kćerke. Potpuno različite sudbine, njegova i moje Ene, a opet... Opet, bili su tako slični. "Deca", pomislih i osetih da mi vrele suze peku obraze.

Nedostajao mi je...

Odlučan da uspe u onome što je zacrtao, ili u strahu da se njegovi roditelji ne predomisle, Nemanja je cele godine marljivo učio i položio je sve ispite. U njegovom indeksu, pored devetki i desetki bila je upisana samo jedna osmica. Rekao je da tako treba i da je to protiv uroka. Nasmejala sam se od srca.
- Do oktobra, gospođo Branka - pozdravio me je.
- Do oktobra. Lepo se odmori i napuni baterije za drugu godinu - mahnuh u znak pozdrava. Ostala sam da stojim ispred zgrade sve dok se auto njegovog oca nije izgubio u mnoštvu automobila.

Inače, Nemanjini roditelji nisu dolazili često, više su mu navraćali drugovi. Nisam ih upoznala, ali sam znala da su tu kada bih prošla pored ulaznih vrata i čula tihu muziku i razgovor. Jedina osoba sa kojom me je Nemanja upoznao bila je Teodora, njegova devojka, sićušna crnkica sa ogromnim, tamnim i toplim očima. Zabavljali su se iz gimnazijskih dana, pa sam ga jednom prilikom upitala zašto ne stanuju zajedno i tako podele troškove. Tačnije, ispričala sam mu svoju životnu priču, svoj i Dragojev početak.
- Završila sam fakultet kao udata žena i imala sam bebu.
- Da, ali je vaš muž radio. Bili ste materijalno obezbeđeni. Ne kažem da meni i Dori tako nešto nije palo na pamet ali oboje potičemo iz nesređenih porodica, oboje smo samo studenti, i ne želim da pogrešimo pa da se kajemo. Uostalom, mladi smo, a vreme će pokazati da li smo suđeni jedno drugom.

Baš je voleo tu devojku... Činjenica da mi Nemanja nedostaje nije ukazivala na bilo šta "uvrnuto", ili sam u to vreme samo mislila da je to normalno.

Ljutila sam se na Enu zato što ne dolazi preko leta kako to rade svi studenti jer sam tada bila najusamljenija. Ali, Ena je u vreme letnjeg raspusta obilazila svet, a meni je navraćala u vreme novogodišnjih i božićnih praznika.

Ljubomorna na kćerku

Tako je bilo i te zime, s tom razlikom što Nemanja i Dora nisu otišli svojim kućama, želeli su da praznike dočekaju u Beogradu. Pogodilo me je Enino glasno razmišljanje kao da mi je pre buđenja udarila šamar. I pre nego što sam došla sebi, postalo mi je jasno šta se događa.

- Jao, mama, kako je sladak! Pa, on je najlepši student koji je ikada stanovao kod nas! - Ena je kao u transu zurila u vrata koja je Nemanja zatvorio za sobom. - A baš bismo bili lep par, ovako oboje visoki, plavi, a, šta kažeš?
- Ena, ne pričaj gluposti, molim te. Kao prvo, ne živiš ovde, drugo, mlađi je od tebe.
- Pa, nisam mislila da se udajem, a mlađi je jedva dve godine. Mmmmm... - za trenutak je sklopila oči. - Novogodišnja romansa. äta misliš o tome?
- Mislim da su ti šanse ravne nuli. Ima devojku sa kojom je dugo u vezi, veoma je lepa i znam da je mnogo voli - brzo sam pokupila šoljice i krenula u kuhinju, a srce mi je snažno tuklo u grudima. Mislim da sam u tom trenuku postala svesna svojih osećanja. Nemanja je po godinama mogao da mi bude sin a bila sam zaljubljena u njega. I želela sam ga kao što žena želi muškarca.

Bili su to najduži i najteži novogodišnji praznici. Duži od onih koje sam slavila samo sa Enom posle Dragojeve smrti, duži od onih kada je Ena odrasla i krenula svojim putem. Ono što mi se sada dešavalo svakako nisam priželjkivala ali dogodilo se, osećala sam strast koja je visila iznad "tromeđe" ludila, morbidnosti i težnje da opravdam svoju želju, a nisam znala kako da se borim... Ili možda nisam želela da se borim.

Tada sam prvi put poželela da se Ena što pre vrati tamo odakle je došla. Nisam se plašila da će zavesti Nemanju već me je užasno nerviralo to što je non-stop pričala o njemu. Nisam smela da je ućutkujem jer sam se plašila da me ne razotkrije i preostalo mi je da čekam da se praznična gužva slegne, da se i Ena i Dora vrata svojim obavezama... Naravno, i Nemanja, samo da znam da je tu.

Opet, čemu sam mogla da se nadam? Izgledala sam zanosno, ali kome? Nemanja je bio dvadesetogodišnjak i nije nas delio samo zid i hodnik, delilo nas je više od dve decenije, čitavo jedno detinjstvo i mladost, gotovo jedan život. Mrzela sam sebe, ali izgleda da sam izabrala pogrešan put za spasenje svoje duše. Umesto da se okrenem drugim muškarcima, da pokušam da zaboravim, Nemanja je postao moja opsesija.

Počela sam da treperim

Zaista mi nije jasno šta me je to nateralo da zatreperim pred tim mladićem. Možda zato što me je neodoljivo podsećao na moju prvu, veliku, nikada prežaljenu ljubav, na mog Dragoja. Nemanja je bio isto tako visok, plav, imao je oči kao Dragoje, zelene, krupne, duboke, čak im je i boja glasa bila ista.
Borila sam se protiv svojih osećanja. Kunem se Bogom da sam se borila protiv nečega što mi je oduvek bilo nepojmljivo, uvrnutno, bolesno... Govorila sam sebi da to nije u redu, da njihova fizička sličnost ne opravdava moje želje, nažalost, pobedilo je ono čega nisam mogla da se rešim. Želja da se dopadnem Nemanji, da mu se prepustim kao žena i da se još jednom osetim mladom, bila je jača od zdravog razuma. Morala sam da ga razdvojim od Dore, bio je to jedini način da mu se približim i tada sam uradila nešto što sebi nikada neću oprostiti.

Nemanja je bio uredan, ali Dora je bila zadužena za pranje prozora i ribanje tepiha, sređivala je Nemanjin plakar i usisavala prašinu sa najskrovitijih mesta, čak i ispod masivnog dvoseda gde sam, u trenutku bolne zaljubljenosti i pomućene svesti, namerno bacila svoje čipkane gaćice. I... pronašla ih je.

Prvi put otkako se Nemanja uselio začula se galama iz garsonjere. Potom je usledio tresak vratima, Nemanja je izleteo na hodnik i počeo da viče:
- Teodora, stani... Nemoj da odeš, Dora... Kunem se da nemam pojma! - potom se začuo još jedan tresak vratima i nastala je tišina.
Sada više ne znam da li je to bila ljubav. Tačnije, možda je bila, ali svesna sam činjenice da sam tada samo na sebe mislila i čekala sam trenutak kada će Nemanja, skrhan bolom i samoćom, zakucati na moja vrata.

Užasno poniženje

Zakucao je mnogo brže nego što sam pretpostavljala, još iste večeri, i bila sam spremna na sve, jedino nisam računala na njegovu pronicljivost.
- Branka, vi imate ključ od garsonjere? - upitao je oštro odbivši da sedne.
- Naravno da imam - odgovorih odlučno ali mazno. Trebalo je "spustiti loptu" jer, u protivnom, svi moji planovi pali bi u vodu. Na moju nesreću, Nemanja je tražio odgovore bez odlaganja i filozofiranja.
- Onda, kako objašnjavate onaj komad ženskog donjeg veša ispod dvoseda u mojoj sobi?
- Zaista ne znam o čemu pričaš - slegoh ramenima.
Kao da nije registrovao moje reči, nastavio je:
- Bilo bi dobro da znam da li sam ja jedini stanar one garosnjere ili je, možda, u mom odsustvu, izdajete na sat?
- Nemanja, iznenađuješ me - rekoh tobože uvređeno. - Jedna dama sebi nikada ne bi dozvolila nešto tako nisko a to što si pronašao...
- Toga nije bilo prošle sedmice, i nisam pronašao ja, već Teodora. Da, pronašla je gaćice... Ženske gaćice! I otišla je! Otišao bih i ja da sam ispod njenog kreveta pronašao muške gaće! - počeo je da viče mlatarajući rukama.
- Slušaj, Nemanja - napućenih usne i izvih obrvu. - Ljubav se zasniva na poverenju pa, ako je tvoja devojka pobegla zbog jednih gaćica, to znači da je ili isuviše mlada, nezrela i nespremna za izvesne razgovore, ili je isuviše lukava... Da, lukava. Zar ti nije palo na pamet da je mogla sama da ih poturi? Možda je već zaljubljena u nekog drugog, a to je najlakši način da ode. Eh, Nemanja, tako si naivan - posegnuh rukom prema njegovom obrazu, za mene je stvar već bila rešena ali, nažalost, umesto slatkog osećanja pobede, dočekalo me je poniženje.

- Varaš se, Branka - prvi put izgovorio je moje ime bez dodatka "gospođo" i bez persiranja. - Nimalo nisam naivan i umem da čitam između redova. Nesumnjivo je da si iskusna kada su u pitanju ženske podvale, a to znači da se lukavstvom nije poslužila Dora već ti. A to je bolesno - uneo mi se u lice. - Toliko bolesno da te žalim. Uzgred, jednu majku imam, kakva god bila, i druga mi nije potrebna - okrenuo se, pošao ka vratima, a potom je dodao:
- Nema potrebe da mi vraćaš novac koji sam ti dao za naredni mesec. Iskoristi ga za svoje dobro, poseti psihijatra - tresnuo je vratima a potom je nastala mučna tišina...

Kako sam se osećala? Ne znam, ne sećam se. Zurila sam u zatvorena vrata i, ako postoje trenuci u kojima sva čula otupe, trenuci kada čovek nije svestan svog postojanja, doživela sam ih. Sve me je podsećalo na pravu, beskonačno dugu liniju na ekranu aparata koja se pojavi kada se čovek rastane sa dušom. Ništavilo... ništa drugo.

Stiglo me je dva dana kasnije, kada sam shvatila da Nemanja odlazi. Bila sam ljuta na sebe zato što sam čekala, zato što ništa nisam preduzela. Jedan trenutak promeni sve, a šta smo mogli da kažemo i uradimo za dva dana i dve noći... Ipak, nismo mogli. Nemanja je to vreme iskoristio na pametnije stvari a toga sam postala svesna kada mi je ključ od garsonjere predala Teodora. Vratila mi je i ključ i moje čipkaste gaćice, i oslovila me je sa "teto", i to me je baš zabolelo.

Nekoliko koraka dalje, okružen prepunim torbama, stajao je Nemanja, lepši i poželjniji nego ikada, baš kao da je meni u inat sazreo preko noći. Nije me udostojio nijednog pogleda.

Za trenutak mi se učinilo kao da gledam Dragoja. Došao čovek da mi se osveti, ko zna zbog čega, našao mlađu i lepšu i sada ponovo odlazi bez pozdrava. Zatomih krik u grudima. To ipak nije bio moj Dragoje. Njegovo vreme odavno je prošlo, moje lagano prolazi, a vreme ove mladosti tek dolazi. U tom vremenu, za mene, nikada neće biti mesta.

Od tada je prošlo gotovo godinu dana. Garsonjeru nisam izdala i ne znam da li ću to ikada više učiniti. Ne plašim se novog razočarenja, ali sve mi u njoj još uvek miriše na Nemanju koga ne želim da ga zaboravim. Svesna sam da se moje želje graniče sa nemogućim, možda već lagano ludim u iščekivanju da će se on ipak vratiti, ali ne mogu protiv sebe. U svakom slučaju, kada ovaj bol prostane nepodnošljiv, učiniću ono što mi je Nemanja poslednje rekao - posetiću psihijatra. Možda ipak postoji lek za ovo moje usamljeno, ranjeno i nesrećno zaljubljeno srce, nešto što će ubiti ova luda i nedopustiva osećanja.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #56

12. Nov 2010, 09:45:55

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Žena za trošenje

Zaokupljena privatnim poslom, a sve u želji da steknem bolju reputaciju i da obezbedim materijalnu sigurnost svojim najbližima, nisam ni primetila kako mi se ruši brak i zdrav odnos sa detetom. Tek kad me je suprug ostavio i kad sam postala "lak plen" gradskih biznismena shvatila sam gde sam pogrešila...

Ozbiljna sam poslovna žena, vlasnica sam firme za proizvodnju ženskog donjeg veša. Zvanično, naša roba se naziva "damskim" a ne donjim vešom. Naravno, pošto je to luksuzna roba, materijali sa kojima radimo, kao i modeli, vrlo su ekskluzivni i skupi. Pomislili biste da u našoj osiromašenoj zemlji malo ko može da plati ono što nudimo ali, varate se. Kad su u pitanju krpice koje žene prve oblače a poslednje svlače, novac nije problem. Važno je da je sve čipkano, prozirno i izazovno. Kad se tome doda glamurozna kutija u kojoj se gaćice i grudnjak pakuju - ko tome može da odoli?

Sve u svemu, firma je mala ali lepo posluje i može se reći da sam posle pet godina borbe zauzela svoje mesto na tržištu. Moj damski veš može da se nađe u svim bolje snabdevenim buticima, porudžbine stižu redovno a ne žalim se ni na plaćanje jer - ako nije plaćena prethodna isporuka, neće biti nove. Mene neko može da prevari samo jednom. Doduše, popriličan je broj onih koji su to iskusili ali su naučili lekciju i više se ne poigravaju poverenjem. Ako su pomislili da mogu da me "zavlače" samo zato što sam žena, uverili su se vrlo brzo da to neće proći.

Dakle, situacija je, kako se kaže, "pod kontrolom". Ipak, ja najbolje znam kako mi je jer sam sve što imam "debelo" platila, a to znači da se moj brak raspao, da imam šestogodišnju kćerkicu sa kojom ne provodim dovoljno vremena i da sam - sama. U prvim godinama kada sam otvorila firmu radila sam po 14-15 sati dnevno, šest dana u nedelji. Moj muž Milan to nije mogao da podnese i otišao je. Možda je strašno to što kažem, ali jedva da sam primetila da ga nema jer - nisam imala vremena.

Morao je, čak, da dođe u kancelariju da mi to kaže!
- Ovako više ne ide - počeo je.
Podigla sam pogled sa faktura.
- Šta ne ide...
- Naš brak, eto šta. Nema te kod kuće, dete i ja kao da ne postojimo. Samo radiš...
- Ali, znaš da moram. Konkurencija je jaka, zakidaju mi na plaćanju, moram da kontrolišem materijale koje mi pošalju da mi ne bi uvalili bofl...
- Znam, ali pusti da neko drugi to odradi i budi više sa nama.
- Pričaš svašta. Kome da poverim poslove? Krojačice jedva umeju da petljaju oko mašina, komercijalisti se razumeju samo u brojeve pa i tu zabrljaju... Ni u koga nemam poverenje. Ako hoću da nešto bude urađeno kako treba, moram to da odradim sama.
- Zato nemaš vremena da dođeš kući.
- Ništa vam ne fali. Jovana vam sve sprema. Ako nešto nije u redu, reci...
- Ne treba mi kućna pomoćnica nego žena. Neću da sa Jovanom pričam za ručkom ili da sa njom gledam televiziju. Hoću svoju ženu.
- Moraćeš da se strpiš još koju godinu dok se posao ne stabilizuje. Onda ćemo da se spakujemo i, pravac Egipat.
- Ti i tvoj Egipat. Pre će piramide da se raspadnu nego što ću dočekati to putovanje.
- Znaš da moram da radim. Tvoja plata nije nam dovoljna za život. A kad dete krene na fakultet, trebaće nam još više para.
- Ona još pohađa predškolsko.
- Treba misliti na vreme.
- Tako je. Ali, dotad će zaboraviti kako izgleda njena mama.
- Slušaj, ovaj razgovor ničemu ne vodi. Moram ovo da završim pa ću ranije doći kući i možemo malo da se mazimo...
- Ako u međuvremenu ne uskoči neki poslovni partner, debeli vlasnik butika sa kajlama oko vrata ili direktor propale društvene firme koji bi da proda materijale "ispod ruke"...
Milan je hteo još nešto da kaže ali je odustao, okrenuo se i otišao.

Muževljev odlazak

Bila je to naša poslednja rasprava. Te večeri zadržala sam se dokasno jer je nazvao neki direktor koji je imao vrlo lepu čipku u svom privatnom, kućnom magacinu. Dogovorili smo se da dođem sutra i da pogledam robu. Mrtva umorna stigla sam kući, proverila da li mi dete spava i ušla sam u spavaću sobu. Milana nije bilo u krevetu. Pomislila sam da je u kafiću sa društvom, svukla sam se i legla.

Otkad sam počela privatni biznis, naš odnos postajao je sve gori. Najpre je, pošto sam dobila otkaz u bivšoj firmi, bio vrlo strpljiv i čak me je nagovarao da pokušam da otvorim krojačku radnju. Pošto sam dizajner, bila sam u dobrim odnosima sa krojačicama iz firme koje su htele da rade privatno jer su znale da će naše preduzeće brzo propasti zahvaljujući nestručnom rukovodstvu. Dakle, mogla sam da računam na dobre radnice. Poznavala sam i snabdevače pa sam mogla da računam na njihovo razumevanje po pitanju plaćanja robe.
Trebalo je, dakle, odlučiti se i pokušati.
Otvorila sam firmu, zakupila jednu praznu halu, krojačice su za prvo vreme donele svoje mašine i proizvodnja je počela.

Vrlo brzo sam shvatila da nisam imala pojma u šta se upuštam. Svuda su iskrsavali problemi, od nabavke preko šivenja, do prodaje i naplate. Zato sam sve duže ostajala na poslu, a često sam morala da putujem. Više nisam mogla da vodim i domaćinstvo i firmu pa sam Jovani, starijoj krojačici, poverila brigu o kući a ja sam se posvetila poslu.

Milan se na sve to mrštio. Ipak, bio je strpljiv a ja sam nekoliko puta spojila poslovni put sa vikendom pa smo zajedno proveli dan-dva u hotelima. Bilo je to kao da smo ponovo mladi ljubavni par i neko vreme bio je miran.

Međutim, njegovo neraspoloženje brzo se vraćalo. Posle dve godine nisu nam pomagali ni strasni vikendi.
I mojoj devojčici Miri smetalo je to što dugo odsustvujem iz kuće.
- Kako tata može da se vrati kući u četiri, a ti ne možeš? - pitala me je.
- Zato što on radi u kancelariji i ima radno vreme a ja ga nemam.
- Zašto?
- Tata radi u opštini a ja sam privatnik.
- I, šta onda?
Nisam mogla da joj objasnim pa sam pokušavala da je pridobijem poklonima. To bi je nakratko razveselilo i ubrzo je naučila da može da dobije sve što poželi.

Kad sam shvatila da je Milan otišao, bila sam tužna ali mi je, da budem poštena, pomalo laknulo. Nisam više morala da mu se pravdam, da objašnjavam zašto idem na put, zašto kasnim... Nastavila sam da radim svoj posao i još sam ređe dolazila kući.

Mira je relativno dobro prihvatila činjenicu da je njen tata odsutan. Slagala sam je da je na putu a Jovani sam naložila da pripazi na telefonske pozive. Ako se Milan javi, ne treba da mu dozvoli da priča sa Mirom kojoj sam na poklon kupila novi mobilni sa drugim brojem. Malo se ljutila što menja broj ali je ubrzo zaboravila onaj stari aparat jer je novi bio pun igrica.

Nisam, u stvari, htela zaista da razdvojim Milana i nju ali nisam bila raspoložena ni za duge razgovore sa detetom. Za sada je njen tata na putu a kasnije ću videti šta ću...

Međutim, u firmi, a potom i u gradu, raščulo se da je "gazdarica Suzana nogirala muža i sada je slobodna". Naravno, znala sam da se Milan vratio u roditeljsku kuću.

Lažna udvaranja

Mirka sam znala iz srednje škole. Bio je prosečan učenik i sportista, nije bio "srcelomac". Počeo je da studira ali nije mu išlo pa se zaposlio zahvaljujući tastovim vezama. Kad su počela ona smutna vremena, otvorio je trgovinu, pa auto-servis, pa pekaru i nekako se probijao kroz te teške godine. Njegova supruga diplomirala je ekonomiju i radila je u jednoj velikoj firmi u računovodstvu. Imaju dvojicu sinova srednjoškolaca. Nismo se često viđali mada se dešavalo da budemo u istom društvu.
U svakom slučaju, nikada mi nije pričao o svojim bračnim problemima ali kada smo se sreli pre dva dana, požalio mi se da ga žena ne razume. Zašto je to uradio baš sada? Možda mu je bio potreban neko poznat da ga sasluša... Ili je čuo da sam slobodna pa je hteo da okuša sreću?
Ni to nije bilo neverovatno.
Sledećeg dana sam, izlazeći iz opštine, srela Lepog Duleta. Iako je bilo oblačno, oči je zaklonio naočarima za sunce i šetao je raskopčanog sakoa da svako može da vidi njegov debeli zlatni lanac sa velikim krstom. Prava švalerčina, velikog formata! Svi u gradu znali su da su mu žene slaba tačka. Bio je vlasnik dve prodavnice, vozio je džip, redovno je išao u teretanu i na kvarcovanje i stalno je menjao pratilje.
- Zdravo, Suzo, kako si? Super izgledaš. Mora da si zaljubljena - rekao mi je Lepi Dule.
Zastala sam zatečena. Naše poznanstvo se oduvek svodilo na pozdrav u prolazu. Nikada ni kafu nismo zajedno popili.
- Gde se kriješ ovih dana? Ne bi trebalo da nas lišavaš svoje lepote. To je tako redak dar.
- Radim...
- Svi radimo ali moramo i da se zabavljamo. Šta nam vredi novac ako ga ne trošimo na zadovoljstva?
Nisam znala šta da mu odgovorim.
- Slušaj, trebalo bi da svratiš u "Lavirint". Stalno sam tamo. Baš bismo mogli da se malo družimo. Važi?
- Pa, dobro. Čućemo se.
Gledala sam za njim. Šta ovo bi?
U svakodnevnoj jurnjavi gotovo sam zaboravila na Mirka kad se on, desetak dana kasnije, pojavio u mojoj kancelariji. Bio lepo obučen a na sebe je prosuo toliko parfema da je čitava prostorija zamirisala.
- Slušaj, pričao sam sa svojim advokatom u vezi sa proširenjem delatnosti parfimerija pa bih mogao da prodajem i drugu robu, na primer, rublje koje proizvodi tvoja firma. Šta kažeš na to? Mogli bismo da pokušamo pa, ako ide...
- Nije loše. Daću ti od svih modela po nekoliko komada, na revers, bez fakture pa, ako prodaš, sredićemo papire.
- Znao sam da sa tobom mogu da se dogovorim. Namirisao sam da si pravi biznismen. Tačno znaš šta hoćeš. Znači, dogovoreno. Spremi se pa da odemo na piće i da zapečatimo posao.
- Danas neću moći. Čekam velikog kupca da zaključimo ugovor.
- Dobro, ali da znaš da bez pića nema ništa od posla.
Nasmejala sam se gledajući ga kako odlazi.

Vratila sam se kući kasno i na stočiću pored telefona zatekla sam cedulju na kojoj je Jovana napisala da me je tražio Milan. Mahinalno sam izvadila mobilni iz torbe pogledavši propuštene pozive. Nije me zvao na mobilni. Zašto? Jedini siguran način da me pronađe jeste da nazove na mobilni... osim ako nije hteo da proverava da li sam kod kuće.

Pogledala sam na sat ali bilo je kasno a nisam imala ni želje ni snage da razgovaram sa njim pa sam otišla da proverim da li spava moja princeza i, konačno sam legla.
Sutradan sam zaboravila da nazovem Milana ali Mirko nije zaboravio da me podseti na obećanje. Pristala sam i našli smo se u obližnjem kafiću.
- Konačno da te vidim van kancelarije - rekao je široko se smešeći.
- Nemam mnogo vremena, moram još da odem kod knjigovođe.
- Pa, bar sat vremena možeš da odsustvuješ. Jesi li za običnu kafu, kapućino ili espreso?
- Kapućino.
Pričali smo o običnim stvarima, o vremenu, opštoj situaciji, lošoj naplati potraživanja, o kupcima... Sve u svemu, sasvim obično popodne. Mirko se trudio da bude duhovit ali nije mu to polazilo za rukom ali zato se hvalio da, uprkos svemu, dobro posluje i da njegove parfimerije jedine u gradu ostvaruju zaradu. Ali, dodao je, šta mu sve to vredi kada kod kuće niko ne vidi koliko on radi. Svi samo traže novac a njegova žena je stalno namrštena.

- Šta će mi pare kada me niko ne razume i ne ceni - zaključio je.
Nisam znala šta da kažem pa sam srknula kafu, pogledala na sat i ustala.
- Moram da bežim. Hvala na kafi.
- Hvala i tebi. Bilo mi je vrlo prijatno.
Potom sam požurila u kancelariju, čekalo me je podosta posla.

Kćerkina sumnja

Sela sam za sto i uključila kompjuter kad je zazvonio telefon.
- Halo, mama, kad ćeš da dođeš kući? - pitala je moja Mira.
- Još malo. Kako si ti? Kako je bilo u školici? Jesi li ručala?
Po njenim mrzovoljnim odgovorima shvatila sam da joj nešto nije po volji.
- Šta se desilo, zlato mamino? - upitala sam.
- Pa... mislim da sam videla tatu ali nisam sigurna.
- A gde to?
- Prolazio je pored ograde u školici.
- To ti se samo učinilo. To je bio neki čika koji liči na tatu. Tata je na putu.
- A kad će da dođe?
- Pa... trebalo bi da dođe za Novu godinu. Hajde, sad uključi televizor i gledaj crtaće a mama će brzo doći.
Čim sam spustila slušalicu, nazvala sam Milana. Bila sam besna što špijunira Miru i odlučila sam da po kratkom postupku sredimo papirologiju vezanu za razvod pa će sud odrediti koliko može da viđa dete. Međutim, bio je nedostupan. Nazvaću ga kasnije, pomislila sam.
Više nisam mogla da se koncentrišem na posao. Zaključala sam kancelariju i vratila sam se kući. Mira mi se obradovala, potrčala mi je u zagrljaj i počela da priča "kao navijena". To je uvek radila kad je bila uzbuđena. Zajedno smo ušle u kuhinju i spremile sendviče. Oko 22 sata osetila sam umor pa sam predložila da idemo da spavamo.
- Još malo, mama - moljakala je Mira ali nisam popustila. Dok sam pripremala šta ću sutra da obučem, ona je oprala zube i legla. Ušla sam u njenu sobu, pomazila je po obrazu i zaželela sam joj laku noć.
- Mama, da te pitam...
- Hajde, pitaj.
- Ono sigurno nije bio tata, zar ne? Mislim, ne bi se krio od mene?
- Sigurno. To je bio neko ko liči na njega. Ne brini o tome. Tvoj tata te voli. Hajde, spavaj.
Ugasila sam svetlo i izašla. Dok sam se ušuškavala pod jorganom, odjednom sam postala svesna praznine na drugoj strani kreveta. Zatvorila sam oči, brzo sam zaspala spasavši se od pitanja koja su navirala.

Ljubav je pobedila

Sledećih nekoliko dana bili su potpuna "ludnica". Pristizao je materijal, došlo je vreme za isplatu plata, računovođa je tražila fakture za obračun... Glavu nisam dizala sa papira, vraćala sam se kući mrtva umorna i padala u krevet potpuno iscrpljena. Budilnik je neumoljivo zvonio prisiljavajući me da, mamurna, nastavim dalje.
Konačno, mogla sam da odahnem. Zadovoljno sam listala dokumentaciju kad je Mirko ušetao u kancelariju. Nosio je veliki buket cveća.
- Zdravo, evo mene opet - rekao je i pružio mi cveće. - Ovo je za tebe.
- Hvala. Kojim povodom?
- Zar je potreban povod? Ali, recimo da sam naplatio jedno staro dugovanje koje sam skoro otpisao. I zato te vodim na piće.
Isključila sam kompjuter. Mirkov "mercedes" bio je parkiran pred ulazom. Krenuli smo kroz grad prema bregu.
- Kuda idemo? - upitala sam.
- Na najbolje mesto, u "Grand".
- Lepo - zavalila sam se u sedište. Nisam planirala da ostanem dokasno pa sam odlučila da se ne zadržavam dugo.
Smestili smo se u separe a konobar je doneo šampanjac.
- Šta je sad ovo?
- Rekao sam da slavim. Šta ćeš da večeraš?
- Pa, nismo se tako dogovorili. Izašli smo na piće.
Uzdahnula sam i uzela jelovnik. Nije mi ovo bio najpametniji potez, zaključila sam. Izabrala sam škampe a on je poručio isto. Dok smo jeli, Mirko je pričao anegdote. Smejala sam se njegovim problemima i atmosfera je bivala sve opuštenija. I šampanjac je počeo da deluje. Ipak, u 23 sata, pošto smo pojeli desert, rekla sam Mirku da je vreme da krenemo.
- Ako insistiraš, mada sam mislio da ostanemo još malo.
Izašli smo. Noć je bila vedra i topla. Vozili smo nizbrdo polako sve do jedne krivine. Umesto da prati asfaltnu traku, Mirko je skrenuo na letnji, zemljani put zaustavivši se posle desetak metara.
- Šta sad? - upitala sam.
Mirko se nagnuo prema meni. Očito je hteo da me poljubi. Izmakla sam se.
- Šta ovo znači?
- Šta misliš da znači?
- Mirko, nešto si pobrkao.
- Ništa ja nisam pobrkao, nema potrebe da se pretvaramo. Odrasli smo ljudi.
- Čekaj, ne može to tako...
- Ako ti smeta u kolima, možemo da se vratimo u hotel. Jutros sam rezervisao sobu, pa...
- Mirko, vozi me kući. Neću više da čujem nijednu reč.
- Hej, polako, nemoj da se praviš nevešta...
- Vozi me kući!
Uzdahnuo je i startovao motor. Ostatak puta protekao je u tišini. Pred mojom zgradom Mirko se zaustavio, izašla sam a on je spustio prozor i doviknuo za mnom:
- Šta misliš, ko sam ja? Takvih kao ti mogu da imam po pet na svakom prstu!
Ni okrenula se nisam a auto je, uz škripu guma, pojurio niz ulicu. Popela sam se u stan. Sela sam na krevet i zaplakala.

Osećala sam se poniženo. Kao da me je neko išutirao nasred ulice samo zato što je tuda prolazio. Kao da nisam ništa više od komada mesa, kao da nisam ličnost, kao da nemam ni želje ni pravo da biram.
Tako se prema meni postavio Mirko a tako je pokušao i Lepi Dule. Za njih sam samo lutka za zabavu.
Onda sam se setila mog Milana i njegovog strpljenja i oklevanja koje me je ponekad izluđivalo. Ni on mi nije odgovarao jer nije bio dovoljno odlučan ni ambiciozan. Ili, možda, ipak nisam bila fer prema njemu?
Rastrzana mislima zaspala sam.

Budilnik me je bez milosti probudio u šest. Jovana je izvirila iz sobe ali sam je vratila u krevet. Jutro je bilo tmurno kao i moje raspoloženje. Misli su mi se vratile na sinoćnji incident i na sve dileme koje su me mučile.

Nisam znala šta da radim. Posle Mirka i Duleta doći će neko treći, pa četvrti, pa peti...
S druge strane, šta da radim sa Milanom? Nisam mu se javila otkad je otišao. Nisam odgovarala na njegove pozive. Bio je nestrpljiv, hteo je svoju ženu... Istini za volju, on je hteo da budemo zajedno ne samo u krevetu već i za stolom, pored našeg deteta. Ovi drugi hteli su me samo u krevetu.

Izgleda da smo i Milan i ja pogrešili. Ali, šta sada da radim? Možda je on našao drugu. Solidnih muškaraca nema mnogo pa ga je sigurno neka "smotala". Onda nema smisla da mu kvarim sreću.
Progutala sam ostatak kafe i stresla sam se od gorčine.

Počela sam da pakujem sitnice u torbu. Pokupila sam mobilni sa stola i, po navici, tek sam ga tada uključila. Gotovo odmah je zazvonio. Stigla mi je zaostala poruka. Pročitala sam je:
"Ne mogu više ovako. Moramo da se vidimo i da se dogovorimo šta ćemo dalje. Još uvek te volim. Milan."
»itala sam poruku iznova i iznova a slova su mi se maglila od suza.
Dok sam kucala odgovor, osmehnula sam se prvi put posle dugo vremena.

Autor: Ilija Bakić

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #57

12. Nov 2010, 09:49:12

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Iza očiju javnosti

Naivno sam mislila da je svet ružičast, svesno odbijajući da realno sagledam stvarnost koju sam oduvek smatrala nečim čime su opterećeni gubitnici. Uživala sam u svojoj lepoti i moći koju mi je donosila pista. Međutim, ljubav me je protresla kad sam se najmanje nadala, moj voljeni nije bio onakav kakvim se predstavljao niti su njegovi poslovni bili vredni poštovanja...

Bila sam atraktivna devojka koja je oduvek svojom pojavom i ponašanjem privlačila pažnju muškaraca. U tome mi je u velikoj meri pomogla i manekenska karijera koja mi je omogućila udoban život, putovanja po celom svetu i, naravno, ugled i prestiž koji sam uživala u domaćim krugovima gradskog džet-seta. Po prirodi sam bila vrlo površna osoba, posmatrala sam svet kroz ružičaste naočare svesno odbijajući da realno sagledam stvarnost koju sam oduvek smatrala nečim čime su opterećeni gubitnici. Najblaže rečeno, bila sam vrlo razmežena i naviknuta na to da se čitav svet vrti oko mene, pa su me i najbliži ponekad doživljavali kao arogantnu i vrlo uobraženu osobu.
- Lana, da te ne poznajem sve ove godine, stvarno bih ponekad mogla da pomislim da si prava, prepotentna kučka - bila je direktna Vanja, moja mlađa sestra. - U suštini, znam da se plašiš da ćeš izgubiti pozicije koje si stekla i da ti je potrebno da te muškarci obožavaju, ali mislim da počinješ da preteruješ.
- Ti si prva i poslednja osoba kojoj dozvoljavam da mi se na takav način obraća - besno sam odgovorila. - Idealista si, Vanja, mnogo veruješ ljudima koji će ti jednog dana, kada se tome najmanje nadaš, zabosti nož u leđa. Ne želim da mi se to desi i zato im uvek dajem do znanja da sam najbolja i najlepša i, ma koliko ti se to čini prepotentnim, to je činjenica. Nemoj da zaboraviš, veoma je važno biti svestan sebe i svojih kvaliteta.
- Ma, radi šta hoćeš, upozorila sam te - slegla je ramenima i dodala: - Život zaista nije onakav kakvim ga ti zamišljaš.
Tada sam se upitala otkud pravo običnoj studentkinji da mi soli pamet, meni koja sam proputovala čitav svet naučivši bar toliko da u njemu vladaju surovi zakoni a uspevaju samo najbolji.

Kao riba u vodi

U suštini, nisam se preterano vezivala za ljude, najviše zbog prirode svog posla, ali i iz potrebe da po svaku cenu sačuvam svoj integritet i način života koji mi je obezbeđivao samostalnost i slobodu. Moje veze sa muškarcima nisu bile dugog veka, retko sam se zaljubljivala a, kad bi mi se to dogodilo, vrlo brzo sam ih napuštala iz straha da ću izgubiti status najpoželjnije žene za čiju su se naklonost uvek borili. Radovala me je i zabavljala činjenica da sam često bila u poziciji da biram kada su muškarci u pitanju, što je najviše izluđivalo devojke koje sam susretala na javnim mestima. Njihova zavist i netrpeljivost prema meni bila je sve očiglednija.
- Večeras će opet mnoge pući od muke kad te vide - rekla mi je Jana, moja najbolja drugarica iz detinjstva, posmatrajući kako oblačim najnovije krpice koje sam kupila u Milanu. - Čula sam da će večeras kod Žike na splavu biti lud provod, sav gradski krem sjatiće se na tom mestu.
- U pravu si a, kao što znaš, bez nas dve takav događaj ne može da se zamisli - nikad nisam krila koliko sam uživala u glamuroznim okupljanjima. - Žika me je nekoliko puta zvao dok sam bila u Milanu. Rekao mi je da obavezno moram da dođem, naime, hoće da me upozna sa svojim kumom za koga tvrdi da je jedan od najbogatijh i najmoćnijih ljudi u zemlji.
- Pa, kako to da ga dosad nismo upoznale? - upitala me je iznenađeno.
- Navodno, do sada je živeo u inostranstvu i retko je dolazio - objasnila sam joj. - Čula sam da je ovde pokupovao neke hotele i fabrike... i da... veoma lepo izgleda! - zadovoljno sam se nasmešila.
- Bogat i lep, ima li moćnije kombinacije kada si ti u pitanju, Lana? - na vratima sobe stajala je moja mlađa sestra. - Mogu samo da zamislim šta ćeš sve večeras učiniti da bi ga zavela?! - osećala se surova ironija u njenom glasu.
- Mala, zaista ne možeš da sakriješ koliko si ljubomorna na mene - rekla sam joj ljutito. - Vrati se svom malom svetu kome pripadaš, a mene, molim te, ostavi na miru.
- Nimalo nisam ljubomorna, samo ne mogu da poverujem u to koliko si glupa i površna - posle ovih reči izašla je iz prostorije zalupivši vratima za sobom.
Vanja i ja smo oduvek bile dva potpuno različita sveta i nikad se nisam osvrtala na njene cinične komentare mada sam je mnogo volela, pa čak i poštovala, jer je nekako uvek bila svoja i drugačija od ostalih. Ali, to joj nikada nisam rekla.
Prepun splav ljudi koji su se i te večeri potrudili da izgledaju najbolje što mogu, muzika, bogat meni i sofisticiran izbor pića potpuno su ispunili moja očekivanja. Zadivljeni pogledi muškaraca i ljubomorni pogledi žena - bio je to ambijent u kojem sam se uvek dobro osećala. Kao riba u vodi.
- Lana, drago mi je što te vidim - prišao mi je Žika poljubivši mi ruku, a potom je Janu i mene pozvao za svoj sto.
- Večeras je zaista divno kod tebe, vidi se da si uložo mnogo truda - pohvalila sam ga. - Ali, takvim majstorima zabave kakav si ti, verujem, to ne pada teško.
- Hvala, cenim tvoje mišljenje... - odjednom je skrenuo pogled prema ulazu na splav. - A, evo ga i moj kum, jedva čekam da ga upoznaš - dodao je ustavši od stola.
Čovek koji mi se samo nekoliko minuta kasnije predstavio kao Boško i Žikin kum, bio je najlpeši i najelegantniji muškarac te večeri. Armanijevo sivo odelo perfektno je pristajalo uz njegovo savršeno građeno telo i prosedu, crnu kosu koja je isticala njegovu muževnost.
- Molim te, donesi nam najskuplji šampanjac - obratio se svom kumu. - Večeras, sa ovim divnim damama želim da proslavim još jedan uspešan poslovni dan - iako nam se obraćao u množini, sve vreme gledao je u mene.
- A šta ste tako dobro isposlovali danas? - blago sam ga provocirala. - Biće nam čast da to prve čujemo.
- Kupio sam još jedan hotel, ali ne bih sad o tome - značajno me je pogledao krupnim, crnim očima, a potom me je zamolio za ples.
Mnoštvo ljudi koji su se vrzmali unaokolo kao i muzika koja je ritmom doprinosila opuštenoj atmosferi, učinili su da se osećamo kao da smo jedini par na splavu. Prvi put sam osetila da se u zagrljaju jednog muškarca više ne osećam tako dominantno i sigurno kao sa mnogima pre njega. Pri svakom njegovom pokretu osećala sam snagu koja me je toliko uzbuđivala da sam jedva to uspevala da prikrijem. A, tek njegov parfem! Zbog ruku koje su, iako diskretno, dodirivale moja leđa, oteo mi se kratki uzdah. Poljubac je bio kruna igre naših tela koja su žudela jedno za drugim.
- Hajde da pobegnemo odavde, negde gde neće biti ovoliko ljudi - prošaputao mi je na uvo u jednom trenutku.
Znala sam da bih u drugoj situacji takvu ponudu odbila, ali već te večeri bilo mi je jasno da tom neodoljivom muškarcu više ništa ne mogu da odbijem.
Noć koju smo proveli zajedno teško je uporediti sa bilo čim što sam dotad doživela. Boško je bio muškarac kakvog nisam srela: moćan, snažan i istovremeno tajanstven. Neko ko mi nije dozvoljavao da lako proniknem u njegove misli držeći se od početka pomalo na odstojanju što me je, u suštini, najviše privlačilo. Ono što me je kasnije, kada smo već počeli da se zabavljamo, zbunjivalo, bila je moć koju je imao nada mnom. Strast koju sam osećala u njegovoj blizini bila je toliko snažna da mi se ponekad vrtelo u glavi od nemoći koja bi me obuzela u tim trenucima. U svakom slučaju, bilo mi je jasno da više nisam ista osoba. Bila je to neka druga Lana, ona koju nisam poznavala: krhka, nežana i ludo zaljubljena žena.

Reči su mi zastajale u grlu

Promene u mom ponašanju prva je primetila moja sestra jer je ponekad navraćala u vilu u kojoj sam već duže vremena živela sa Boškom. Najčešće smo u takvim trenucima sedele kraj bazena, pila sam martini neprestano joj pričajući o planovima koje sam kovala o svojoj i Boškovoj zajedničkoj budućnosti.
- Zaista ne mogu da verujem da je naišao neko ko je tebi stao na rep - zadovoljno se smeškala. - Napokon si i ti odlepila za nekim, stvarno je to lepo videti... I sav ovaj luksuz oko tebe... - opet je bila ironična. - Da li si se ikad zapitala otkud mu tolika lova?! O, izvini, zaboravila sam da ti ne voliš mnogo da se udubljuješ u stvari, najvažnije je da si zaljubljena.
- Baš si odvratna, Vanja - pukao mi je film. - Uvek si mi zavidela i nije ti drago što sam srećna. Ne želim više da te vidim, odlazi!
- I odlazim, nećemo se videti bar godinu dana, fakultet me šalje u Tokio radi nekih istraživanja - polako je ustala i krenula ka izlazu. - I, samo da ti kažem da nije tačno da ti zavidim ili da te ne volim, naprotiv, uvek sam te volela i brinula sam se za tebe. Možda jedino nisam pronašla pravi način da ti to pokažem.
Nisam više razmišljala o Vanji, moja jedina i najvažnija peokupacija bio je Boško. Narednih nekoliko meseci išli smo na sve značajnije događaje u gradu gde su nas dočekivali paparaci i novinari koji su najčešeće objavljivali naše fotografije na naslovnim stranama tabloida.
- Boško, ovako sam zamišljala svoj život, pored nekoga kao što si ti, ljubavi - rekla sam mu jedne večeri dok smo pozirali fotoreporterima ispred kluba na čije smo otavarnje pozvani.
- Večeras bih morao da odem na jedan sastanak - šapnuo mi je na uvo ne osvrnuvši se na ono što sam mu prethodno rekla. - Željko će ostati sa tobom, neka te on odveze kući - mislio je na svog telohranitelja.
- Zar ne možeš da odložiš taj sastanak? - pogledala sam ga pomalo ljutito. - Znaš da mi se taj Željko uopšte ne dopada, molim te, ne ostavljaj me sa njim.
- Ćuti, ne želim više ni reč da čujem - uštinuo me je za ruku istovremeno se osmehujući ljudima koji su prolazili pored nas. - Za sat vremena otići ću sa zabave, i ako samo još jednom čujem taj tvoj razmaženi glas, veruj mi, nećeš se lepo provesti - zapretio mi je.
Bila sam šokirana. Jedva sam uspevala da udahnem vazduh misleći da ću se svakog trenutka onesvestiti.
- Boško, šta se dogodilo, zašto se tako ponašaš prema meni? - upitala sam ga očajno. - Ne mogu da verujem da mi pretiš ti, čovek koga toliko volim... - reči su mi zastajale u grlu.
- Još jednom te upozoravam da mi ne praviš scene, ne želim da novinari o tome pišu - bilo je nečeg sablasnog u njegovim očima dok je izgovarao te reči.
Bila sam prestravljena. Posle nekog vremena ustao je od stola i otišao još jednom me pogledom upozorivši da je ozbiljno mislio sve što je rekao. Narednih sat vremena ćutke sam ispijala piće za pićem trudeći se da se svaki put nasmešim i pozdravim poznanike koji su mi prilazili. Potrudila sam se da pred njima ostanem ona ista, lepa, uspešna i moćna žena kojoj svi zavide, istovremeno prvi put shvativši kud me je odvelo sopstveno licemerje. U suštini, bila sam povređena i uplašena žena koja je do samo pre nekoliko sati verovala da je najvoljenija na svetu.
U jednom trenutku poželela sam da odem roditeljima, ali se nisam usudila da to predložim Boškovom telohranitelju koji je pomno pratio svaki moj pokret. Čim smo izašli iz auta, iz prostorija naše kuće začuli su se zastrašujući zvuci.
- Idi odmah u svoju sobu! - naredio mi je Željko koji je potrčao u pravcu dnevne sobe.
Nisam ga poslušala. Uprkos ogromnom strahu, krenula sam prema terasi koja je bila povezana sa dnevnom sobom. Sledila sam se kada sam ugledala Boška kako tuče nekog čoveka neprestano mu ponavljajući da mora odmah da mu vrati novac koji mu je dužan. Nisam mogla da se pomerim ni kada me je ugledao. Najstravičniji trenutak doživela sam kada su nam se pogledi sreli.
- Šta ti ovde radiš, glupačo?! - istrčao je na terasu protresavši moja ramena.
- Gospode Bože, ko si ti?! - mahinalno sam izgovorila gledajući ga sve vreme u neverici.
- Ko sam ja?! Usuđuješ se da me to pitaš?! Ti, koja si celog života "brinula" samo o tome šta ćeš uveče da obučeš - vikao je. - Sve ovo što vidiš krvavo sam zaradio...
- Pretpostavljam i pošteno? - ugrizla sam se za jezik, ali bilo je kasno, "zalepio" mi je šamar. - A svi oni poljupci, i sva pažnja koju si mi pružao, zar je sve to bila laž? - jecala sam, ali nisam mogla da se zaustavim. - Ti si bio moj čovek iz snova, moj princ...
- Ma, ti si obična budala koja živi u bajci - obraćao mi se s neskrivenim gađenjem. - Vreme je da vidiš kako izgleda stvarnost, a sad, izađi napolje i nemoj slučajno da zucneš nekome bilo šta o ovome što si sada videla.
Bila sam zahvalna Bogu što me je pustio da odem svojima. Bio je vrlo iskusan i znao je da neću pokušati da mu naudim. Nisam to nameravala, želela sam da ga što pre zaboravim. Iste večeri nazvala sam svoju sestru Vanju čije su mi reči neprestano odzvanjale u glavi. Plačući, ispričala sam joj sve što se dogodilo.
- Mnogo mi je žao što ti se to desilo, Lana, sada znaš zašto sam uvek brinula za tebe - rekla mi je nežnim glasom. - Molim te, sedi u prvi avion za Tokio i dođi, jedva čekam da te zagrlim.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #58

16. Nov 2010, 22:43:15

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Da li je to bila ljubav ili samo strast?

Kada sam prvi put na svom pragu ugledala Dejana, izgubila sam tlo pod nogama. Dvadesetogodišnjak, u punoj snazi, lep i krupan, u trenutku je osvojio moje srce. Iako smo se voleli, niko nije odobravao našu vezu, pogotovo su joj se protivili njegovi roditelji. Ipak, bila sam presrećna kada sam zatrudnela ali moja sreća nije bila duga veka...

Bile su mi 34 godine kada sam upoznala Dejana. Sasvim slučajno, kako to obično biva... Došao je da mi okreči stan. Prijatelj Darko, vlasnik građevinske firme, poslao mi je jednog svog radnika, najboljeg, kako je rekao, a upravo takvog sam tražila jer, kad sam konačno postala vlasnica stana, htela sam da svaku prostoriju obojim drugom bojom i da sve uredim u skladu sa svojim raspoloženjem.

Želela sam da zidovi u kuhinji budu crveni, nasuprot uvreženom mišljenju da ta boja podstiče agresiju, jer mi bio potreban osećaj živosti u njoj pošto sam živela i obedovala sama. U dnevnoj sobi imala sam društvo - televizor, pa je mogla da "prođe" i plava boja jer se uz njega nisam osećala usamljenom. Ili to nisam htela da priznam... Spavaća soba mogla je da bude jedino bela, da doslovno reprezentuje svog stanara jer sam i u četvrtoj deceniji bila - nevina. Hodnik i kupatilo nisu bili važni, nameravala sam da izbor prepustim moleru.

Iako sam se pripremila da mu izložim svoje predloge, kada je tog jutra pozvonio na moja vrata, nisam bila spremna za takvu mušku snagu, lepotu i mladost. Naime, preda mnom je stajao najzgodniji muškarac koga sam u životu videla. Visok, ošišan na popularnu "jedinicu", izazvao je nemir u meni. Široka ramena odisala su snagom, a ruke, iako radničke, bile su kao stvorene za milovanje. Nisam znala u šta pre da pogledam, u "pločice" koje su se nazirale kroz majicu, u pune usne koje su mamile na poljubac ili prodorne oči, crne kao ugalj. Belo radničko odelo umazano krečom kao da je bilo na njemu zarad snimanja neke reklame jer je, tako zgodan, morao da bude maneken.

Knjiga mi je bila preokupacija

Umesto da progovorim, zamišljala sam kako bih jednim potezom skinula majicu sa tog torza, pitala sam se kako je ljubiti te sočne usne... Primetio je moju zanesenost.
- Jesam li pogrešio adresu? - tek tada shvatila sam da je nešto pričao dok sam kao omađijana zurila u njega.
- Ne, ne... - koncentrisala sam se krajnjim naporom.
- Dobro je... - rekao je ulazeći u hodnik. - Pitam vas, a vi me gledate i ne progovarate... Već sam pomislio da sam pogrešio.
Oblilo me je rumenilo kada sam shvatila da se predstavio, a ja ništa nisam čula od uboda Amorovih strelica u moje srce.
- Darko mi je rekao da ćete me čekati u stanu. Dogovaram se sa vama ili je tu i vaš muž? - žurilo mu se da počne posao, a ja sam želela da što duže ostanem u njegovom društvu. - Nemam muža - prvi put mi nije bilo neprijatno da to kažem. Godinama sam bila izložena kritici roditelja, rođaka i prijatelja, znanih i neznanih čim bi čuli koliko mi je godina. Želela sam i ja vezu, ljubav i brak, ali jednostavno mi se nije dalo. Kada je trebalo da izlazim, da iskusim čari mladosti i prve ljubavi, knjiga mi je bila glavna preokupacija.
Kao revnosna studentkinja medicine učenju sam davala prioritet, a druženje sam potpuno zanemarila. Po završetku fakulteta nametnule su mi se druge obaveze: posao, dežurstva i usavršavanje smenjivali su se ostavljajući mi malo slobodnog vremena. Kako sam tada bila već na izmaku treće decenije, svakodnevno sam slušala pridike roditelja što se još nisam udala. Potencijalnog kandidata nije bilo na vidiku pa sam shvatila da ću, zarad svog duševnog mira ali i dobrog odnosa sa roditeljima, morati da rešim stambeno pitanje. Prihvatila sam se još jednog posla, svaki zarađeni dinar ostavljala sam na stranu i, uz nezaobilazni dugogodišnji kredit i pomoć roditelja, u tridesetčetvrtoj postala sam ponosna vlasnica stana u centru grada.
I, u trenutku kada sam nameravala da počnem da ga uređujem, pojavio se ovaj zgodni mladić podsetivši me na činjenicu da u životu postoji još nešto osim posla i stana sa imenom u vlasničkom listu.
- Još sam devojka... - nastavila sam.
- Oh, izvinite... mislio sam...
- U redu je, znam šta ste mislili - potpuno sam ga razumela.

Nikada nisam privlačila pažnju

Izgledala sam starija nego što sam zapravo bila. Genetika nije bila moj saveznik, a godine "ćoretanja" nad knjigom i svakodnevni rad sa teško bolesnim ljudima uzele su danak. Nikada nisam bila lepotica, pre bih sebe mogla nazvati prosečnom, u najbolju ruku simpatičnom. Niska i mršava, nikada nisam privlačila pažnju muškaraca, a sa prvim borama na čelu nisam izgledala kao devojka, pre kao sredovečna majka i supruga. Zato od ovog slakiša nisam očekivala da uoči moju "unutrašnju" lepotu.
- Ma... nemojte pogrešno da me shvatite... lepi ste i to... samo... danas mlade žene retko same kupuju stan bez podrške partnera. Nisam šovinista niti omalovažavam žensku sposobnost, ali takvo je vreme...
Morala sam da priznam da se dobro snašao.
- Izvukao si se - nasmejala sam se. - U stvari, mislila sam...
Iznela sam mu svoje ideje i kada smo se dogovorili, potpuno rastrojena otišla sam na posao, a on je ostao da radi. U četiri sata popodne trebalo je da odem po ključ i u inspekciju urađenog posla. Teže nego inače pregrmela sam radni dan jer su mi misli bežale prema mom moleru.
Nezadovoljstvo me je preplavilo kad sam ušla u stan, ne zato što boje nisu bile dobre, nego zato što su njegove vredne ruke ostavile tek nešto malo posla za sledeći dan, što je značilo da ga više neću videti. Zato sam, iako se žalio na umor, naručila picu da bih još koji trenutak ostala u njegovom društvu. Pojeli smo je u slast na podu, smejući se i nutkajući jedno drugo. Pokušavala sam da saznam sve o njemu.
- Koliko ti je godina? - prikupila sam hrabrost da ga pitam, spremna da se suočim sa činjenicom da je mlađi od mene, to je bilo očigledno.
- Dvadeset.
Ipak me je šokirao taj podatak. Četrnaest godina stajalo je između nas...
- Pa, ti si dete naspram mene - iskreno sam mu rekla nesvesno prešavši na "ti". I pored te činjenice, moje zanimanje za njega nije splasnulo.
- A vama je?
- Mnogo više nego tebi... Čak trideset četiri...
Nije pokazao da je iznenađen.
- Godine nisu važne - mudro je rekao. - Važnije je kako se čovek oseća i šta želi...
Nije bio samo lep, nego i pametan. Uglavnom, iste večeri znala sam da sam se prvi put u životu zaljubila.

Želela sam ga

I sledećeg dana videli smo se popodne. Iako sam se celog dana trudila da pronađem način da se opet vidimo, ničeg pametnog nisam se setila. Sticaj okolnosti i Dejan pomogli su mi... Naime, nije se slagao sa mojim izborom boje za kuhinju, a ja nisam htela da odustanem jer se i nameštaj koji sam izabrala savršeno uklapao sa njom.
- Belo i crveno? Ne, ne, to ne ide... Preveliki je kontrast. Dajte da je obojimo u bež, belo... - insistirao je.
- Ne, kad vam kažem, savršeno se slaže. Evo, pozivam vas da sledećeg petka dođete na večeru i da se uverite da se sve savršeno uklapa, dotad će i nameštaj biti na svom mestu - začudila me je sigurnost kojom sam ga pozvala praktično na sastanak, ali već tada nisam bila gospodar svog razuma u njegovom društvu. Sitnu nesigurnost odalo je persiranje...
- Sumnjam - odmahnuo je glavom nasmešivši se. - Ali, dobro, to moram da vidim...
Iako mi je vreme do tog petka bilo ispunjeno brojnim obavezama, kako redovnim, tako i onim oko preseljenja, sate i sate provela sam pitajući se šta hoću da postignem tim susretom.
Htela sam njega, htela sam sve sa njim, ljubav, strast, brak i decu, ali je maštarije u mojoj glavi periodično, kao gong, prekidala pomisao na to da sam mnogo starija od njega. Ne smem da se upuštam sa njim, uveravala sam sebe.
Zaključci su mi se smenjivali kao na traci, a toga dana, dok sam nestrpljivo iščekivala njegov dolazak, preovladao je jedan: želim ga bez obzira na sve...
Sve je, počev od nameštaja do hrane i dekoracije bilo na svom mestu, čak sam i ja tog dana bila kod frizera i kozmetičara, i samo je on nedostajao da sve bude savršeno. Sve moralne dileme nestale su u trenu kad sam ga ugledala u tamnim farmericama i beloj košulji, sa buketom kala u rukama. Obradovala sam se, i njegove namere bile u jasne...
- U pravu si, zaista odlično izgleda - prokomentarisao je kada je video kuhinju. - Vidim da si je isprobala - pokazao je očima na sto prepun raznoraznih đakonija spremljenih samo za njega.

Moj prvi put

Tokom večeri probala sam sva jela ali ukuse nisam registrovala, mirisa nisam bila svesna... Zaslepila me je Dejanova lepota, moju pažnju držale su iskre koje sam nazirala u njegovim očima, a fascinaciju su produbili njegovi smisleni komentari. Ponašao se prirodno, bio je opušten i zainteresovan.
Ne, nisam grešila, i u njegovim očima sevale su varnice, sevale su i pogađale direktno u moje srce. Ni u jednom momentu nije se osetila razlika u godinama, on je bio zreo i iskusan mladić, a ja sam kraj njega podetinjila i osećala sam prve leptiriće u stomaku, kao da mi je šesnaest godina. Bez obzira na to kada mu se to desi, čovek prvi put voli isto, slepo, iracionalno i tvrdoglavo. Ako nisam bila u prilici da u ranoj mladosti ispoljim emocije, one su sve ovo vreme bile nagomilane u meni, i usmerile su se baš na Dejana. Dobro podgrejani vinom kojim smo cele večeri nazdravljali, završili smo u zagrljaju punom želje, iščekivanja, snage njegove mladosti i nespretnosti mog neiskustva. Njegove ruke vešto su klizile po mom telu kao žeravice ostavljajući za sobom vrele tragove. Ja sam bila nespretna, ali neumorna i željna.
- Fantastična si - rekao je kasnije dok sam ležala na njegovim grudima.
- Ne verujem ti baš - napravila sam uvod u prizanje. - Znaš, meni je ovo prvi put i ako nije bilo baš savršeno, to je zbog toga...
- Pssst... - stavio mi je prst na usne. - Fantastična si, jaka, samostalna, odlučna... sve ovo oko nas, ova večera, sve je savršeno...
Te večeri Dejan je ostao u mom stanu. Sledećeg dana doneo je garderobu iz podstanarske sobe u kojoj je stanovao otkad je sa obližnjeg sela došao da radi u grad. Njegovi roditelji ostali su na selu.
- Šta bi oni rekli na ovo? - upitala sam ga jedne večeri kad više nije bilo sile koja bi me odvojila od njega, a taj blagoslov želela sam samo zato da bih zaokružila savršenstvo u našem odnosu.
- Ne znam - slegnuo je ramenima.

Svi su bili protiv nas

Odbijanje njegovih roditelja da prihvate našu vezu ne bi bilo usamljeno. Iako smo najveći deo vremena provodili u stanu, kad god bismo izašli na ulicu, izazivali smo, u najmanju ruku, čuđenje.
I poznati i nepoznati, čitala sam to u njihovim pogledima, bili su protiv nas. Prijateljice su me upozoravale da naša veza nema budućnost, da se temelji na strasti, da će me ostaviti čim naiđe neka mlađa i da meni Dejan, zapravo, nadoknađuje nedostatak deteta. Uveravala sam ih da se volimo, redom sam ih upoznavala sa Dejanom i pozivala na druženja u paru. Kada sam slomila prvi otpor okoline, red je došao na roditelje, moje, pa njegove.
- On te koristi, kakva ljubav, crna Zoro - rekla mi je majka kada sam im sve ispričala. Otac je dohvatio novine sa stola.
- Ne želim da se bavim glupostima niti da ispredam priče o tvojim kratkotrajnim avanturama - rekao je i povukao se.
- Imaš stan, auto, dobar posao... Ko to još danas može da ponudi jednom moleru? - nastavila je majka.
- Sve to on može da nađe i kod neke mlađe - razuveravala sam je.
- Teško, ali recimo da može... - potvrdila je. - Oko mlađe bi morao da se trudi, tebe je lako dobio... Plašim se da je video da si izgubila glavu za njim pa je iskoristio tvoju zaluđenost bez imalo truda. Čudno mi je da je spreman da se odrekne svoje mladosti tek tako...
Dva sata uveravala sam ih da je "to ono pravo", pričala sam bez prestanka, demantovala svaku njihovu crnu prognozu hvaleći Dejana. Plan koji je počeo da se rađa u mojoj glavi potpuno će ih razoružati, znala sam...
- Želim da rodim dete - rekla sam mu te večeri. Pošto je to prihvatio, nadala sam se da ću baš te večeri ostati trudna...
Kako smo već dugo živeli zajedno a on se nije viđao sa roditeljima, morali smo i njih da upoznamo sa novostima. Zajedno smo otišli u selo. Dejan me je predstavio kao verenicu.
- Koliko si starija od njega? - odmah je upitala njegova majka nakon što je osmotrila svaku boru na mom licu. Nije rekla ni "čestitam" ni "kad će svadba?"
- Četrnaest godina - nisam htela da krijem. Naši planovi bili su ozbiljni pa smo morali da izložimo otvorene karte kao zalog za budućnost.
- Vidi se - zlobno je nastavila. - Pogledaj se, sram te bilo! Ocvala si kao stara šljiva... dođeš mu kao umorna i ojađena tetka... Mršava si, nikakva, ni Bog u tebi nije video ništa...
- Majko - prekinuo ju je Dejan. - Zora je lekarka, dobra žena, samostalna, ima svoj stan, u njemu živimo... - znala sam da o tim stvarima priča samo da ih ućutka, da se postide pred mojom titulom...
- Neka mačku o rep okači diplomu kada ništa nije naučila o životu. Prokleta bila kada zavodiš mlade momke - gunđala je ignorišući me.

Ostala sam u drugom stanju

Tada je njegov otac zabrundao:
- Idite odavde - rekao je tonom koji nije trpeo protivljenje. - Idite i neka vas đavo nosi ostanete li u toj bolesnoj vezi...
Nemajući kud, pokunjeni i razočarani, vratili smo se u grad.
Ipak, nisam htela da odustanem. Danima, da Dejan ne zna, odlazila sam njegovima, uveravala sam ih, molila, plakala i obećavala da ću njihovog sina voleti kao nijedna druga. Sticajem okolnosti, otac se tada razboleo pa im je dobro došla doktorka u kući. Kada sam mu pružila neophodnu stručnu pomoć, led oko njihovh srca počeo je da se otapa.
Bila sam presrećna i time sam učinila uslugu svom organizmu, a on je na najbolji način reagovao. Ostala sam trudna.
Bila sam opijena od sreće kao i Dejan. Moji roditelji pokazali su staru nežnost prema meni kada su me videli sa stomakom, kako sam i očekivala.
Matijino rođenje sve nas je rasplakalo, a moj život dobio je najsavršeniji okvir. Iako sam bila u godinama rizičnim za prvu trudnoću, sve je proteklo bez problema, beba je bila zdrava, a mladi tata ushićen i ganut.
Konačno smo utroje uživali u večerima u našem porodičnom gnezdu, nakon svih svađa, neodobravanja i prepreka na koje smo naišli.
Idila, međutim, nije dugo potrajala. Pošto sam, a to je normalno, manje vremena posvećivala Dejanu, on se kod kuće dosađivao pa je vikendom bez nas dvoje odlazio roditeljima na selo.
Da se oni nikada iskreno, u srcu nisu pomirili sa njegovim izborom, shvatila sam vrlo brzo. Dejan se promenio, postao ćutljiv i odsutan, dekoncentrisan i zamišljen. Nije više bilo one nežnosti u ophođenju prema Matiji niti zanimanja za "upražnjavanje braka" sa mnom. Nadala sam se da je to samo faza prilagođavanja, trenutna kriza...
- Imam drugu - rekao mi je jednog dana za istim onim stolom za kojim je sve počelo. Bez uvijanja i bez mnogo objašnjenja, jednostavno, kao da priča o vremenskoj prognozi. - Iz mog sela je, mojih godina, majka me je sa njom upoznala. Baš sam se zaljubio, ne mogu da ti opišem...
Bila sam u potpunom šoku.
- A mi? - promucala sam glasom koji je zvučao kao tuđi.
- To me je prošlo, šta da radim... Iseliću se još večeras - rekao je i požurio da spakuje stvari. Iako mlada, ta nova nije imala vremena da čeka...
Nestao je iz mog života... kao da nikad nije bio tu...
Danima sam bila šokirana, povređena do srži, depresivna i letargična.
Matijin osmeh održao me je među živima, zbog njega sam morala da nastavim dalje.
Nju sam videla jednoga dana u Dejanovom zagrljaju, slučajno. Oni mene nisu videli, srećom. Tek tada sam se postidela svojih bora i godina. Onako jedra, kože napete kao struna, bujnih grudi i kose, učinila me je još starijom, jadnijom...
Danas moj život čine Matija i posao. Ljubav ne treba da boli ovako kako je bolela mene, zato to možda i nije bila ljubav, nego strast, kako su mi mnogi govorili.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #59

16. Nov 2010, 22:45:01

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Nikad ne reci nikad

Nisam bila omiljena među svojim koleginicama i prijateljicama zato što sam žestoko osuđivala nevernice ne prihvatajući činjenicu da se, uprkos dobrom životu i srećnom braku, žena može zagledati u drugog. Međutim, iznenada sam doživela ljubav na prvi pogled i time sam dovela u pitanje Goranov i svoj brak, kao i sreću naše troje dece.

Nisamu verovala u ljubav na prvi pogled. U društvu u kojem se krećem gotovo da sam proglašena sveticom u trenutku kada sam oštrim rečima osudila dugogodišnju prijateljicu koja se "zagledala" u svoga kolegu.
Nije mi bilo jasno kako žena, ostvarena kao majka i supruga, koja je zadovoljna poslom i kojoj je sve u životu došlo "na poslužavniku", može zbog nekog "sporednog čoveka" da dopusti da čitav svoj čarobni svet dovede pod znak pitanja.

Kada sam jednom prilikom sve to izdeklamovala pred svojim prijateljicama, neke od njih su mi istog trenutka postale bivše. One preostale, malobrojne, govorile su da sam u pravu ali da ne treba da donosim prebrzo zaključke jer nisam bila u koži "te, neke" i ne znam kako je kada srce posle jedne ili dve dosadne veze ponovo zadrhti.

- Nema tu šta da drhti - bila sam kategorična. - Moje srce je jednom zadrhtalo, za jednim čovekom. Za njega sam se udala i, kao što znate, imamo troje dece. Pred spavanje im čitam priče, ljubim ih za laku noć, trčim mužu u susret, kuvam, peglam, radim i, evo, nalazim vremena za druženje sa vama. O kakvoj dosadi je ovde reč? Neću više da čujem tu priču o monotoniji i drhtanju. Gadi mi se.
- Čekaj bre, Sanja - oglasila se Ivana - a šta bi ti uradila da se, iako je po tvojoj priči to nemoguće, jednoga dana ponovo zaljubiš?
- To je nemoguće! - rekla sam pomalo uvređeno.
- Dobro, de, znamo da je nemoguće - nastavila je Ivana - ali da se desi, šta bi ti uradila u tom slučaju?
- Ignorisala bih taj osećaj.
- A kako?
- Jednostavno, ignorisala bih ga. Mislila bih na svoju decu i na zlatnog muža.
- Pa, žene - rekla je Ivana posle kraće pauze - ne znam kako vi, ali ja od danas Sanju gledam potpuno drugačijim očima - nasmejala se i dodala: - Pa ti si svetica!

Savršeni dan

Nisam tražila orden za mišljenje, a sve i da su me nekom sličnom stvarčicom "okitile", vratila bih im je već posle nekoliko meseci uz komentar: "Dajte ovo onoj grešnici koja je priznala da je zadrhtala, ja dođoh da se izvinim što sam lagala".
Zgrabivši tašnu, istrčala sam na ulicu. Prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je da se javim svojima. Već kod druge zaključila sam da to nije posebno pametno jer bih tako uznemirila muža i decu. Razmišljajući gde bih mogla pametno da utrošim slobodno vreme, pogled mi se zaustavio na tamnom staklu parkiranog automobila. Ogledala sam se. Osim košulje koja mi se blago izvukla iz suknje, sve drugo na meni delovalo je dobro. Pažljivo sam se okrenula levo pa desno, a onda sam rukom pokušala da uvučem taj jedan nesavršeni delić garderobe u suknju. U tom trenutku moje "ogledalo" počelo je da se spušta a kroz prozor je provirio nepoznati čovek rekavši:
- Meni se čini da je sve savršeno. Ne bih ništa menjao.
Nekoliko trenutaka zaprepašćeno sam zurila u nepoznatog čoveka.
- Ozbiljno vam kažem - dodao je.
Da sam mogla u zemlju da propadnem, verovatno bih to učinila.
- Da li ste sada kad ste sve postavili na svoje mesto, raspoloženi da popijete piće sa mnom?
- Ne pijem u radno vreme - to mi je prvo palo na pamet.
- A čime se bavite? Niste, valjda, hirurg, pa hoćete da ostanete trezni dok spasavate ljude?
- Nisam hirurg, radim u pošti, ali sad su nam javili da je bomba u zgradi pa sam žurila... Zato mi se izvukla košulja... Mužu i deci nisam smela da se javim... - govorila sam brzo i smeteno.
- Pa, po svemu sudeći, zaista mislim da bi vam jedno piće dobro došlo.

Na piću sa strancem

Ni sada ne znam zašto sam pristala, ali znam da sam koji minut kasnije u obližnjem kafiću ispijala pelinkovac sa tim strancem. Da budem preciznija, sa strancem čije su me oči hipnotisale, koji je mirisao na more, neverovatno zgodan u džinsu i svetlobraon jakni od jelenske kože. Gotovo da mi se zamutilo u glavi kada me je rukom slučajno dodirnuo. Pomislila sam da me je to jedno piće verovatno "drmnulo" kada tako doživljavam najobičniji, slučajni dodir.
- Moraću sada da vas napustim - izgovorila sam teatralno.
- Mislite da su već pronašli bombu?
- Kakvu bombu? - upitala sam zbunjeno.
- Pa, bomba... u pošti. Vi tamo radite. Ili ste me slagali?
- Bože... - tek tad sam htela u zemlju da propadnem. - Izvinite, molim vas - pokušavala sam da spasem što se spasti može. - Nešto sam se zamislila, pa sam potpuno zaboravila... I ne, naopako, nisam vas slagala. Sanja, to jest moja malenkost, nikada ne laže.
- Drago mi je što to čujem. Kažite mi, Sanja, zašto ne bismo popili još po jedno piće?
- Nisam sigurna da li bi to bilo pametno.
- Ako mene pitate, nije pametno da se vratite u zgradu gde može da vas raznese bomba. U poređenju sa tim, piće deluje gotovo bezazleno.
Najpotresnije je to što uopšte nije morao da me ubeđuje. Tešila sam se nekoliko minuta da to iz mene progovara vaspitanje, pristojnost i urođena radoznalost jer sam poželela da saznam kako mu je ime, gde radi, gde i sa kim živi.
Posle drugog pelinkovca interesovao me je i njegov horoskopski znak i i numerološki "put rođenja". Ko zna gde bi me još jedno piće tog popodneva odvelo da mi nije zazvonio mobilni telefon.
- Sanja, jesi li dobro? - čula sam glas svog muža kroz slušalicu.
- Jesam... zašto pitaš?
- Gledali smo na vestima da su postavili bombu u tvojoj pošti pa smo se malo uznemirili. Jesi li stvarno OK?
- Jesam, mada sam se i sama pomalo uznemirila pa sam popila jedan pelinkovac da se smirim - slagah i ne trepnuh.
- Da dođem po tebe?
- Nema potrebe, brzo ću ja.
Kada sam stigla kući, deca su uveliko spavala. Muž me je poljubio upitavši da li sam gladna, a ja sam ga po drugi put tog dana slagala rečima da mi nije ni do čega. Kasno te noći, u kupatilu, uhvatila sam sebe kako se smešim dok sam prstima prelazila preko salvete na kojoj mi je novi poznanik napisao svoj broj telefona.

Suze i smeh

Nedelju dana trudila sam se da zaboravim taj susret. Nisam mogla normalno da funkcionišem. Činilo mi se da se moja deca neuobičajeno često vrzmaju po kući, a muž me je nervirao neprestanim pitanjima o novim saznanjima u vezi sa podmetnutom bombom. Jedino što sam mogla te nedelje bilo je da se odvučem do posla, da zaronim glavu u šalter i čekam da mi prođe dan.
Sećam se da sam razmišljala o tome da sam tačno pre nedelju dana, baš negde u to vreme, sedela u društvu onog prezgodnog mirišljavog čoveka. Za tren sam zažmurila i gotovo da sam mogla opet da osetim isti onaj miris.
- Gospođo, jeste li raspoloženi za piće?
Otvorila sam oči i sa druge strane šaltera ugledala sam tog divnog, zgodnog čoveka.
- Rado, ali ne mogu, radim - izgovorila sam u dahu.
Osvrnuo se oko sebe, pa je pomalo zaverenički rekao:
- Koliko se ja razumem u radno vreme, čini mi se da je počela pauza.
Neverovatno koliko je taj čovek svaki put u pravu, primetila sam ali ništa nisam rekla.
- I? - čekao je odgovor.
- Pa... ako baš insistirate - rekla sam osetivši da se život vraća u moje telo.
Po izlasku iz te zgrade bila sam potpuno nova, poletna Sanja, ni nalik onoj nervoznoj ženi koja je celu proteklu nedelju provela u pronalaženju mana svojim ukućanima.
- Kuda me vodiš? - izletelo je iz mene kao iz topa.
- Gde bi volela da te odvedem?
- Bilo kuda - rekla sam iznenadivši i sebe.
Dvadeset minuta kasnije strasno me je ljubio dok je istovremeno otključavao vrata svog stana. Priznajem, prepustila sam mu se kao nikada nikome. Priznajem i da sam uživala i da mi je mozak u tim trenucima bio sasvim isključen. Sve priznajem...
- Možeš li da dođeš noćas i da ostaneš? - upitao me je dok sam pokušavala da pronađem svu svoju garderobu.
- Nema šanse. Moram da idem kući.
- A, da... - rekao je paleći cigaretu. - Za trenutak sam zaboravio da te čekaju muž i deca.
Ne znam zašto mu je trebalo da me podseća na to, pa sam to izgovorila.
- Nemoj da se ljutiš - rekao je. - Nisam želeo da se loše osećaš.
- Ne ljutim se - rekla sam poljubivši ga na odlasku.
Kako sam se vratila na posao, ne znam. Da me je neko gledao, rekao bi da sam ili luda ili drogirana. Šta bi, inače, moglo da se pomisli o ženi koja se istovremeno smeje i plače? Kako bi neko ko me je te večeri video mogao da zna da se moj savršeni svet urušava zbog neverovatne želje koje me je ispunjavala i kidala u isto vreme?
Do povratka kući sabrala sam se koliko-toliko. Mislila sam da deca spavaju i da ću trenutak kada bude trebalo da ih pogledam u oči, moći da prolongiram bar do jutra. To se, međutim, nije desilo. Čim sam prekoračila prag, potrčali su mi u zagrljaj, a ja sam, kao najveće od sve dece, raširila ruke i, zagrlivši ih, zaplakala sam kao nikada u životu. Znam da je moj muž posmatrao tu scenu nekoliko minuta, ali se oglasio tek kada su se deca rasplakala.
- Hajdemo, dečice, na spavanje. Mama vas se uželela, to je sve. Je l' tako? - okrenuo se prema meni očekujući potvrdni odgovor.
- Tako je - dobacila sam za njima i otišla da se umijem.

Moj muž je sve znao

Kada je uspavao decu, Goran je došao u našu spavaću sobu, isključio je televizor i mirnim tonom rekao:
- Slušam te.
- Šta hoćeš da ti kažem? - upitala sam ga.
- Recimo to da si živ čovek, da si pogrešila, da si se možda neplanirano zaljubila, da si me prevarila, ali da svemu tome nećeš pridavati preveliki značaj i da ćeš se izboriti sa svojim osećanjima zarad dece i mene.
Nisam mogla da poverujem da mi to govori. Kako je znao? Kako je mogao da zna? Nije prošlo ni dva sata od moje prevare a on je već saznao. Kako, pitala sam se.
- Sada se sigurno pitaš otkud sve to znam, a pri tom zaboravljaš da živimo zajedno već petnaest godina... Zar zaista misliš da nisam prepoznao izraz na tvom licu kada si prošle srede došla kući s posla? Isti takav izraz lica imala si kada smo počeli da se zabavljamo, a to se ne zaboravlja.
- Gorane - progovorila sam - stvarno nisam htela da te povredim, ni tebe, ni decu.
Klimnuo je glavom.
- Znam.
- Stvarno to mislim - uveravala sam ga.
- Sve znam i mogu da razumem. Shvatam da si bila opterećena i da ti je bio potreban ventil.
- Neću nikada više - govorila sam plačući. - Obećavam ti, stvarno nisam htela... Mozak mi nije radio...
- Rešićemo sve, sutra je novi dan. Pokušaj malo da odspavaš.
- Nisam. Imao sam pametnija posla.
- Šta si radio?
- Pokušao sam da zamislim život bez tebe i dece. Nikako mi ne ide.
- To je onda dobra vest - rekla sam iščekujući presudu.
- Nadam se - gorko se osmehnuo.
Od tada je prošlo pet meseci. Goran ne pominje moju avanturu, a ja se trudim da je zaboravim mada, priznajem, to nije nimalo lako. Sa drugaricama se još nisam videla, ne smem u oči da ih pogledam, a pretvaram se da nemam vremena. Zasad mi dobro ide.

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 4 5

7 8 ... 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 23. Okt 2026, 12:32:04

Prebaci se na:

Oznake: niko zamene zrnce jeseni izgleda provod budem redu traze tepas
mesec smatram mrzim msg10333725 njima ljubave koverte plazi oseca tatine

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.