Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 26. Apr 2024, 10:36:29

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 ... 3 4

6 7 ... 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 222139 puta)

vojvođanka

Poruka #40

10. Okt 2010, 23:07:05

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Izdali su me moji najvoljeniji

Milan i ja bili smo u skladnoj vezi iako je bio od mene stariji deset godina, razveden, otac jednog deteta. Živeli smo zajedno i sve je savršeno funkcionisalo godinu dana a onda je moj dragi počeo sve češće da odlazi na službena putovanja. Ipak, nikada nisam posumnjala u njegovu vernost ali sam, kasnije se ispostavilo, i te kako imala razloga za to...

Ostavila sam na sto knjigu čije sam stranice nervozno okretala čekajući da bilo koji zvuk naruši potpunu tišinu. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli i nijedna nije bila dobra. Ne mogu da kažem da sam bila besna ili povređena, ovo je bilo novo osećanje koje nisam umela da definišem.
Zovem se Mladena i prijatelji me smatraju vedrom, veselom, komunikativnom i hrabrom. Verovatno bi bilo tako da u ovom gradu, u koji sam došla pre devet godina, nisam srela osobu koja me je uzdigla u visine, a onda grubo bacila na tlo. A to je užasno bolelo, pogotovo zato što je u svemu tome učestvovalo još jedno, meni nekad najdraže, biće.

Sve počinje mojim dolaskom na studije u veliki grad u kojem sam se, posle života u selu, teško snalazila. Na prvom mestu bila su mi predavanja, vežbe i učenje, a za ostalo nije preostajalo mnogo vremena.
Zbog finansijske situacije nisam bila u prilici da izlazim na popularna mesta niti da kupujem markiranu garderobu. Život u studentskom domu bio je zanimljiv, pre svega zbog novih iskustava i druženja. Nisam mogla da zamislim da se na jednom mestu može naći toliko mladih ljudi željnih da promene život nabolje.

Deset godina stariji od mene

Već posle godinu dana dobila sam honorarni posao koji je bio zanimljiv i prilično dobro plaćen, pa sam mogla da se finansiram. To je mnogo značilo mojoj majci koja je živela u našem selu radeći u lokalnoj prodavnici.

Oca nisam zapamtila, umro je kada su mi bile dve godine i majka i ja živele smo skromno i povučeno, onako kako se u selu sa oko hiljadu stanovnika jedino moglo. Naš odnos bio je poseban i činilo se da ništa na svetu to ne može da promeni jer smo bile potpuno posvećene jedna drugoj. Rodila me je u sedamnaestoj godini i u vreme kada sam otišla na studije bila je još mlada, ali nikada nisam primetila da oseća potrebu da započne život sa nekim čovekom.

Tokom ispitnih rokova na drugoj godini izašla sam u grad sa cimerkama koje su se uvek trudile da pronađu nova mesta za zabavu, u lep lokal sa preglasnom muzikom i mnoštvom mladih ljudi koji su plesali i zabavljali se. Tada sam ugledala - njega. Stajao je naslonjen na šank i u jednom trenutku pogledao me je prodornim plavim očima. Ostala sam gotovo paralisana. Prišao mi je i predstavio se.

Milan je bio atletski građen, tamne kose i nežnog stiska ruke koji je obećavao sigurnost. Razgovarali smo te većeri, čini mi se, o svemu. Prvi put upoznala sam nekoga kome sam otvorila dušu pričajući mu i o onome što sam inače izbegavala.

Sutradan me je nazvao i dogovorili smo se da izađemo. Mislim da nikada u životu nisam bila srećnija, nego u trenucima kada sam drhtavim rukama isprobavala odeću želeći da ostavim što bolji utisak na njega, pošto je bio deset godina stariji od mene.

- Hajde, hajde, kao da nikada nisi izašla s momkom - zadirkivala me je cimerka.
- Ma, jesam, ali nekako... On mi se čini drugačijim - pravdala sam se.
- Aha, a posle bude kao i svi ostali - pravila se važna pošto je često menjala mladiće.
- Mislim da sam ovoga puta u pravu. Prati me poseban osećaj u vezi sa njim.
- OK, OK, verujem ti, ali hajde... popravi malo senku na levom kapku, razlila se - savetovala me je.
- U redu, mama - našalila sam se.
Moj trud nije bio uzaludan, njegov zadivljeni pogled to mi je pokazao. Otišli smo na večeru u najpopularniji restoran u gradu. Iz njegove priče saznala sam da je bio oženjen i da iz tog braka ima trogodišnju devojčicu, ali da je ne viđa jer se njegova bivša supruga preselila u Ameriku sa novim mužem. Osetila sam za trenutak da tuguje za kćerkom, ali se on potrudio da skrene razgovor na veselije teme. Te večeri shvatila sam da ga želim pored sebe i postali smo par. Bio je uz mene dok sam spremala ispite, bodrio me je u trenucima kada nisam imala volje da učim govoreći da će mi diploma otvoriti nove vidike i pomoći da pronađem posao koji će me ispunjavati.

Ispunjenje mog sna

Posle dvije godine počeli smo da živimo zajedno i to je bilo ispunjenje mog sna. Imati pored sebe nekoga toliko jakog i smirenog, kome su "bubice" odavno isparile iz glave, bilo je sjajno. Na proslavu povodom diplomskog ispita došla je i moja majka i njih dvoje su vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nikada pre nisam videla svoju majku da tako neposredno razgovara sa nekim koga vidi prvi put i to me je obradovalo. Sa Milanom inače nije bilo teško pronaći zajedničke teme, bio je svetski čovek sa mnogo iskustva. Mama je bojažljivo započela razgovor sa mnom.

- Vas dvoje... kakva je vaša veza? - upitala me je.
- Kako, kakva? Pa, lepo nam je zajedno. Stvarno uživam.
- Verujem u to, ali... kako da ti kažem, da li je to među vama ozbiljno?
- Mama, ne znam šta je ozbiljno a šta neozbiljno. Živimo zajedno...
- Dobro znaš šta te pitam.
- Znam, ali ne znam šta da ti odgovorim.

Naime, iako smo živeli zajedno, nikada nismo načeli temu braka i to me je ponekad zbunjivalo. Provodili smo zajedno mnogo vremena, izuzev kad bi on odlazio na službena putovanja i činilo mi se da u zajedničkom životu oboje uživamo u istoj meri.

Posle dva meseca pisanja molbi dobila sam posao u preduzeću koje se bavilo distribucijom štampe. Postala sam pravi zaljubljenik u časopise i dnevne novine, mada ranije nisam bila redovni čitalac.
Više vremena provodila sam čitajući stručnu literaturu pa nisam imala volje da prelistavam šarene stranice ženskih časopisa. Sada je sve bilo drugačije i uvek sam se radovala novim izdanjima uživajući u fotografijama i tekstovima koji su se bavili različitim temama. Slučajno sam naišla na članak o prevari među partnerima i nešto u tim redovima privuklo mi je pažnju. Pokušavala sam da potisnem sumnju koja je zaiskrila u dnu mog srca, ali mi to nije pošlo za rukom.

Promene u njegovom ponašanju

U poslednje vreme primetila sam da su Milanova službena putovanja sve češća i da nekad traju po nekoliko dana, ali mi to nije bilo neobično. Znala sam da je to zbog posla pa sam prihvatila. Međutim, jednoga dana čula sam da, ulazeći u stan, završava telefonski razgovor sa, očigledno, ženskom osobom i da mu nije bilo prijatno kada sam mu prišla. Naravno, ni tada nisam posumnjala misleći da je u pitanju njegova sekretarica, pedesetogodišnja gospođa koja se prema meni odnosila kao prema kćerki.

Narednih dana primetila sam promenu u njegovom ponašanju, bio je povremeno razdražljiv, ali je ponekad ranije dolazio kući trudeći se da što više vremena provodimo zajedno. Činilo mi se da se previše trudi, ali mi je zasmetalo to što već dugo nismo vodili ljubav. Stalno je govorio da je prezauzet, da zbog manjka osoblja u preduzeću ima mnogo posla i da ga izluđuju česta putovanja.

Jedne nedelje predložila sam mu da uzme nekoliko slobodnih dana i da otputujemo u moje selo verujući da će promena mesta boravka malo da ga usreći. Prihvatio je. Nisam mogla da verujem da oseća toliku potrebu da ode na selo i razgovara sa mojom, ponekad dosadnom, rodbinom.

Spakovali smo se i otišli. Moje selo bilo je u jesen lepo, prepuno živopisnih boja. Čim smo izašli iz auta, srdačno su nas pozdravile komšije, kao da su Milana već viđali mada je to običaj u seoskim sredinama. Majka nas je dočekala vesela. Primetila sam da izgleda mlađe, vedrije. Bila je užurbana i želela je da nas što pre smesti za sto pretrpan ukusnim jelima kakva je samo ona umela da spremi.

Uvek je volela da kuva, da uživa u atmosferi sređenog doma, što ja nisam nasledila od nje. Dane smo provodili u dugim razgovorima i u posetama rodbini koja me je čudno gledala. Pretpostavljala sam da se pitaju zašto se još nisam udala ili zašto nisam bar rodila dete.

Moja mama ima dečka?

Jednog popodneva odlučila sam da odem u posetu prijateljici iz osnovne škole, koja je živela na drugom kraju sela. Milan se ponudio da me odveze ali htela sam da prošetam. Dragana i ja provele smo nekoliko sati u razgovoru o svemu i svačemu, dok su se njena dečica motala oko naših nogu. U jednom trenutku spomenula je da se moja majka viđa sa nekim muškarcem čudeći se da to ne znam.

- Znaš, tvoja mama ima dečka - rekla je vragolasto.
- Zaista? Nije mi se pohvalila.
- Možda nije htela još da ti kaže, možda nije sigurna kako ćeš reagovati.
- Svašta je moguće, nismo mnogo vremena provele zajedno poslednjih godina - bilo mi je pomalo neprijatno što mi takve stvari govori neko drugi.
- Ovo je ipak selo, svi sve znaju - požurila je da se opravda.

Nije mogla ništa da mi kaže o njemu a ja nisam želela da je ispitujem jer sam očekivala da će mi mama o tome pričati kad budemo same. Čudno, ali sve vreme otkako smo Milan i ja bili u poseti, nismo razgovarale bez njegovog prisustva. Čak mi se činilo da ona svesno izbegava da ostanemo same.

Na povratku kući srela sam još neke drage ljude koji su želeli da porazgovaraju sa mnom jer dugo nisam dolazila u svoje selo. Češće je majka dolazila kod nas, pa nisam osećala potrebu da je obilazim.
Ušla sam u kuću i bilo mi je čudno što me je zatekla neobična tišina. Čak ni televizor, mamina omiljena zabava, nije bio uključen. Ustrčala sam uza stepenice i otvorila vrata sobe... Ugledala sam scenu koja mi se urezala u pamćenje za celi život: moja majka i Milan spavali su u krevetu čvrsto zagrljeni.

U trenutku nisam mogla da kontrolišem nalet besa, zaurlala sam glasnije nego ikada u životu proklinjući oboje, njihovo licemerje, dan kad sam se rodila, moleći Boga da sve ovo nije istina. To je bilo više nego što je moj mozak mogao da podnese.

Gledali su me sa strahom u očima, duboko postiđeni. Pokušavali su da me smire ali mi ništa u tom trenutku nisu mogli reći što bih shvatila. Onda sam se okrenula, izašla sam iz kuće, nisam čak ponela ni svoj kofer. Otišla sam na autobusku stanicu i ušla u prvi autobus ne pitajući kuda vozi. Trebalo mi je vremena da se saberem i sve vreme praznim pogledom bludela sam kroz prozor ništa ne primećujući. Izašla sam na poslednjoj stanici, a onda sma se raspitala kako da se vratim u svoj grad. Sela sam u voz i... Ne znam šta mi se sve motalo po glavi, bila sam sluđena i nisam mogla da dočekam da uđem u svoj stan. Naravno, Milan je već stigao i pokušavao je da mi objasni dok sam pakovala svoje stvari. Otišla sam u najbliži pansion jer nisam htela ni da prespavam u stanu koji je mirisao na izdaju.

Mali, privatni pakao

Trebalo mi je nekoliko dana da se sredim. Na poslu nikome nisam pričala o tome šta se desilo, promenila sam broj telefona i samo ga je nekoliko ljudi znalo. Nisam želela da me bilo šta veže za ljude koji su bili u kontaktu sa Milanom.

Ipak, jednoga dana oboje su se pojavili na mojim vratima i, pre nego što sam uspela da ih zatvorim, ušli su u stan u koji sam se u međuvremenu uselila. Ne znam kako su me pronašli ali želeli su da mi objasne. Majka je počela prva:
- Znam da je ovo teško za tebe, ali ni nama nije lako...
- Molim?! - u meni je polako rastao bes.
- Shvati nas, molim te, čim sam ga videla na tvom diplomskom, osetila sam nešto.
- Mama, trebalo bi da te bude stid.
- I jeste, sve vreme, ali ovo je jače od oboje.
- Baš... Toliko je jako da si rođenu kćerku, jedino dete, izdala zbog toga.
- Nemoj da budeš takva - umešao se Milan.
- A ti, bolje bi bilo da ćutiš - procedila sam.
- Kćeri, mi se volimo. Znam da je to nešto najružnije što mogu da ti kažem, ali tako je. Zajedno smo već godinu dana - opet je progovorila moja majka.
- Nikada više nemoj tako da me zoveš. Molim vas, idite oboje. Ne želim nikada više da vas vidim.
Pao mi je mrak na oči. Da se vole, bilo mi je jasno čim sam ih pogledala, ali nisam mogla da razumem da su mogli toliko da me povrede. Te večeri prekinula sam sa njima sve veze, majci sam rekla da nikada više ne pokuša da razgovara sa mnom, a Milanu ionako nisam imala šta da kažem.

Znam da su njih dvoje još zajedno, to mi je rekla prijateljica iz sela kada me nazvala. I njoj sam rekla da ih više ne pominje i prepustila sam se životu koji je trebalo da zaceli moje rane. U životu sam doživela mnogo padova, ali ova izdaja najteže me je pogodila. Čak ni sada, pet godina kasnije, ne mogu da se opustim i da izađem među ljude. Moj život se pretvorio u mali, privatni pakao i ne verujem da ću se ikada više iz njega izvući.

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #41

10. Okt 2010, 23:15:55

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Za sreću je potrebno i malo hrabrosti

Brankova i moja priča počela je pre desetak godina kada sam iz krajnje jadnih pobuda svratila u obližnji kafić sa svojom školskom drugaricom. Te večeri želela sam da proslavim dan kada sam upoznala nekog idiota kome ovom prilikom čak ni ime ne želim da spomenem. Šta je tačno trebalo da proslavimo ni danas mi nije sasvim jasno, ali mi je u tom periodu delovalo kao neverovatno dobar razlog koji je mogao da posluži kao alibi za opijanje na koje sam se te večeri, priznajem, nameračila. Sećam se da je Slavica pokušavala da mi objasni da mi od alkohola sigurno neće biti lakše, dok sam se ja trudila da joj kažem da bi ona, kao prava drugarica, trebalo da me podrži, pa makar me sutradan zbog pogrešne odluke bolela glava. Kada je konačno popustila pred mojim argumentima, prešla sam na mućkanje svega što mi je konobarica donela. Iz te večeri zapamtila sam pozdrav zgodnog dase koji me je po ulasku u lokal pozdravio i, isto tako, mada kao kroz maglu, zapamtila sam da sam na putu do kuće igrala šotu. Veće gluposti, bar po Slavičinim rečima, te večeri nisam pravila.
Sledećeg dana, zbog neprepričljivo užasne glavobolje, zaklela sam se prvo sebi, a onda i Slavici, da više nikada neću mešati pića a još manje proslavljati dan kada sam upoznala nekoga za koga će se, gotovo po pravilu, jednog dana ispostaviti da je idiot.
- Ne znam - rekla mi je u jednom trenutku - jesi li primetila da ti se sinoć javio neki frajer?
- Primetila sam, pa?
- Ništa, samo sam htela da kažem da dobro izgleda.
- I ja dobro izgledam, pa nikom ništa... i taj je, garantovano, neki pacijent čim se meni javlja.
- Neću više da pričam sa tobom dok se sasvim ne otrezniš. Iz tebe progovara alkohol i muka mi je da te gledam takvu. Odspavaj malo pa ćemo se videti popodne - rekla je napuštajući moju sobu.

Važna odluka

Tri dana sam bila mirna kao bubica. "Zakucala" sam se ispred televizora nemilosrdno birajući kanale na daljinskom upravljaču. Kada se valjda i mojim roditeljima smučilo da me "preskaču" po kući, "neobavezno" su me podsetili na to da me uskoro očekuju nove studentske obaveze i da bi bilo dobro da, dok još mogu, iskoristim svoje slobodno vreme. Nekako se baš to njihovo podsećanje poklopilo sa Slavičinim pozivom, pa smo se nakon kraćeg ubeđivanja uputile na pićence, i to na drugi kraj grada.
- Samo kafu i kiselu - rekla sam kada je konobar prišao našem stolu.
- I meni isto - dodala je Slavica.
- Znaš li šta sam odlučila? - upitala sam je čim se konobar udaljio.
- Nemam pojma.
- Odlučila sam da više neću da se petljam sa muškarcima.
- Ma nemoj, a sa kim ćeš da se petljaš... sa ženama?
- Ma ne, bre, Slavice, kakve žene, šta ti pada na pamet! Samo sam htela da kažem da neću u skorije vreme da se petljam sa muškarcima. Usredsrediću se na fakultet, na ispite i sve što podrazumeva normalan studentski život.
- Pa, koliko znam, i zabavljanje spada u domen studentskog života - nasmejala se. - Uostalom, do 1. oktobra ima još mesec i po dana, otkud znaš šta može da se desi za to vreme?
- Ništa ne može da se desi ako ne želim da se desi... a ne želim - rekla sam odvažno.
- Zapamtiću šta si rekla pa ću te jednog dana podsetiti na to.
- Ma, možemo i da se kladimo, videćeš. Nisi me još videla u pravom svetlu. Kada ja nešto naumim, tako mora da bude.
Primetila sam da je za trenutak promenila izraz lica.
- Šta ti je? - upitala sam.
- Znaš onog frajera koji ti se pre neko veče javio?
- Znam na koga misliš, ali ga ne poznajem.
- E pa, izgleda da on tebe zna. Upravo ti prilazi s leđa.
Za trenutak sam pomislila da me laže ali mi je već sledećeg momenta bilo jasno da nisam u pravu.
- Ćao - rekao je i, ne dopustivši da uzvratimo pozdrav, dodao: - Tebe nije lako pronaći.
- Mene?! - zapanjila sam se. - Izvini, ne poznajem te i ne znam zašto bi me tražio?
- Zato što si ti žena mog života - izgovorio je nonšalantno.
- Ma nemoj - rekoh. - Slavice, je l' čuješ ti ovo?
Nije mi odgovorila, samo se osmehnula očekujući nastavak dijaloga, videlo se da se zabavlja.
- Ozbiljno ti kažem - rekao je i seo za naš sto.
- Vidi, druškane, drago mi je što misliš da sam žena tvog života, ali ovih dana nisam baš zainteresovana... Pa, sad, ako bi bio ljubazan da moju drugaricu i mene ostaviš da popijemo kafu... baš bismo ti bile zahvalne.
- Nema potrebe - ubacila se Slavica. - Ionako moram da skoknem do bratovljevog stana da pokupim neke stvari. Samo vi sedite i ćaskajte... Svetlanice, čujemo se sutra.

Smestila mi je „igru"

Zatečena Slavičinim iznenadnim odlaskom, nekoliko sekundi nisam mogla ni da trepnem.
- Juhu - rekao je mašući mi rukom ispred očiju. - Otišla ti je drugarica, ali ja sam još uvek ovde... Branko, drago mi je.
- Ivana... I meni je drago - rekoh kao hipnotisana.
- Onda smo na istom, oboma nam je drago što smo se zvanično upoznali pa bih prešao na stvar, ako nemaš ništa protiv.
- Izvini, šta ti hoćeš? - upitala sam.
- Hoću da se udaš za mene.
Kunem se da sam pomislila da je utekao iz ludnice. Mada, iskreno govoreći, nije delovao kao čovek kome bilo šta fali, naprotiv. Posle kraćeg mozganja izgovorih verujući da ću mu na taj način uzvratiti istom merom:
- Vrlo rado bih se udala za tebe ali u narednom periodu imam neke obaveze, pa neću moći. A sad, izvini, stvarno moram da idem.
Pružila sam mu ruku, izašla iz kafića i pohitala prema autobuskoj stanici. Baš divno, mislila sam dok sam čekala autobus, što imam onako sjajnu drugaricu koja je u stanju da mi namesti "slučajni susret" sa onakvim tipom.
- E, drugarice Slavice - izgovorih naglas - izbrisaću te najobičnijom gumicom sa liste svojih prijatelja mada si to već i sama učinila.
Stajala sam na stanici, vekovima čini mi se, a od autobusa nije bilo ni traga. U međuvremenu je počela kiša i bespomoćno pomislih da bih bila zahvalna Bogu da mi pošalje neko čudo da se teleportujem kući.
Nisam stigla ni da se iznenadim kada se ispred mene zaustavio beli "pežo". Kroz otvoreni prozor ponovo sam ugledala Branka.
- Hajde, uđi, ne boj se, nisam ni manijak ni serijski ubica. Odvešću te kući - rekao je prijateljski se osmehnuvši.
- Hvala, ipak ću da sačekam bus.
- Dobro, ako hoćeš da pokisneš... Vidimo se - rekao je i dodavši gas, nestao niz ulicu.
Bolje je i da pokisnem, mislila sam, nego da sa nekim ludakom sednem u auto. I stajala bih tako ko zna koliko još, da se posle desetak minuta nije ponovo pojavio tek da me obavesti da se nešto dešava na Brankovom mostu i da su autobuske linije izmenjene. Dobro, rekoh sebi, ući ćeš u taj auto i molićeš se da u komadu stigneš kući.
To je bio poslednji stvarni strah kojeg se u životu sećam. Od trenutka kada sam ušla u beli "pežo" pa do momenta kada sam izašla iz njega, stigla sam da prepričam sve značajnije događaje u svom životu, ali i da saznam ponešto o čoveku koji je tog istog avgustovskog dana obećao da će me, ako pristanem, držati "kao malo vode na dlanu".

Čuda se dešavaju

Priznajem da me je njegova priča poprilično zabavila... I priznajem da sam primetila da ima fantastičan osmeh i božanstvene oči... i isto tako priznajem da sam mu poverovala da se zaljubio na prvi pogled.
Nekako volim da verujem u to da je baš taj avgustovski dan, iako se nismo čak ni poljubili, zapravo naš početak i da su svi naredni dani i cirkus od svadbe koju smo organizovali već krajem septembra bili samo potvrda teze da se čuda dešavaju onda kada ih najmanje očekujemo.
Malo je reći da su moji roditelji bili iznenađeni odlukom da njihova kćerka jedinica, tj. moja malenkost, želi da započne život sa čovekom koga, kako se činilo, jedva poznaje. Ne znam kako mi je pošlo za rukom da ih ubedim u to da će sve biti u redu. Iskreno govoreći, ni danas, deset godina kasnije, nisam sigurna da li su mi poverovali ili bojažljivo čekaju da se javim i da kažem da mi je svega preko glave pa da se vratim kući. Bilo kako bilo, pozitivno su reagovali na moju odluku, a osim toga i Brankovog zagrljaja, ništa mi više nije bilo važno.
Prve dve godine braka živeli smo u iznajmljenom stanu, a kada je Branko konačno dobio stalni posao, uspeli smo da podignemo kredit i da investiramo u samo naših tridesetak kvadrata. Ja sam u međuvremenu dokumenta sa fakulteta prebacila u višu školu i navalila sam da spremam ispite. Trčala sam na predavanja i vežbe, hvatala beleške, uzimala potpise, polagala kolokvijume. Ne znam kako se namestilo, ali ispostavilo se da sam na dan kada sam polagala diplomski ispit shvatila da sam trudna ili, bolje reći, to sam shvatila pre nego što sam izašla na ispit. Odlučila sam da srećnu vest prvo saopštim Branku "oči u oči" i to kad se bude vratio sa posla, ali me je odlazak na ispit i profesorovo poslednje pitanje:
- Koleginice, nešto ste bledi, je l' vam nije dobro? - nateralo da pred punim amfitetatrom studenata kažem:
- Ma, dobro mi je, samo sam malo trudna.
- Neka vam je sa srećom - nasmešio se profesor.
- Hvala - uzvratila sam zbunjeno dok se amfitetatrom prolamao aplauz.
Ne znam kako sam izgledala posle te scene, ali znam da sam osećala neodoljivu želju da svoju sreću podelim sam Brankom pa sam, umesto kući, otišla u njegovu firmu.
- Ljubavi! - vikala sam ulazeći u njegovu kancelariju. - Ljubi me! Ljubi me! Malo je to poljubaca za majku tvog deteta i budućeg carinika.
- Lažeš?! - rekao je.
- Ne lažem, evo... vidi indeks.
- Ma, super je indeks, nego... rekla si... dete?
- Mhm - klimnula sam potvrdno glavom.
Ljubili smo se do kraja radnog vremena, a onda smo, na insistiranje Brankovog šefa, otišli u naših trideset kvadrata.
Posle osam i po meseci u naš životni prostor doneli smo divnog dečaka za koga verujem da će jednog dana, kada za to dođe vreme, imati sreću da ljubav svog života prepozna na prvi pogled. Do tada, može da sluša Brankovu verziju naše priče i da zamišlja kako je jedna Svetlana mogla da zezne sve u životu da nije pristala da jednog avgustovskog dana prihvati vožnju u belom "pežou".

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #42

27. Okt 2010, 09:44:17

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Neotkrivena tajna

Nickija sam upoznala tog ljeta koje nikada neću zaboraviti…Upoznao nas je zajednički prijatelj Jan. Odmah mi je rekao da Nicki dolazi iz Italije, i da se školuje u njegovoj školi, u međunarodnom programu. Upoznali smo se na tramvajskoj stanici ispred moje zgrade, i Nicki je rekao kako sam simpatična i slatka. No, Nicki je imao curu, Evu. Eva je išla u moju osnovnu školu i družile smo se kada smo bile mlađe, ali sada smo samo na bok.

Meni tada Nickijeve riječi nisu značile ništa previše, jedva da ih se i sjetim jer sam Nickija gledala na potpuno drugi način, a i ja sam imala dečka, Nickijevog i Janovog prijatelja Andreasa.
No, dvije godine nakon zajedničkih kava, izlazaka, odlazaka na partije i tulume, naše jednostavno prijateljstvo se sa moje strane pretvorilo u nešto puno više…
Njegove plave oči, plava kosa, njegovo savršeno tijelo u meni je budilo dugo ne diranu strast…Žudila sam za svakim izlaskom sa Nickijem, za svakom riječi izgovorenom sa njime, svaki dan sam željno iščekivala neki znak…

U međuvremenu Eva i Nicki su prekinuli i sa njima i njihovo prijateljstvo, kave, telefonski pozivi…Andreas i ja smo također prekinuli, no ja sam uvijek imala nekog novog, pa tako i sada. Zvao se Tin i Nicki ga je znao preko drugih prijatelja. Neću reći da su bili jako dobri jedan sa drugim ali Nicki je njega očito simpatizirao.

Jedne večeri Nicki, Jan i ja završili smo kod prijatelja Siniše u stanu, jer je imao svoj vlastit stan u centru, zbog škole, inače je iz drugog grada. Zezali smo se cijelu večer, slušali muziku, palili jednu cigaretu za drugom, igrali igrice na laptopu itd…

Već su bila 3 sata i Jan i Sinke su otišli na spavanje, a ja sam počela zezati Nickija kako mi se sviđa i to, a ni sama ne znam zašto. Vjerojatno sam htjela vidjeti što će biti. Kada sam ga htjela poljubiti, rekao je da ne, jer ima zadah od kave. Bio je poseban tip dečka. Ostatak večeri proveli smo zajedno na fotelji, ja sam sjedila na njemu i držali smo se za ruke i pričali. Došlo je vrijeme mog odlaska kući te sam otišla…

Slijedeći puta smo se vidjeli na moru. Jan, Sinke i ja smo išli zajedno, u Janov apartman u Crikvenici. Dan nakon našeg dolaska Jan se čuo sa Nickijem i rekao je da je on u Senju, što je pola sata vožnje autom od Crikvenice, a Jan je vozio. Nicki me nazvao toga jutra vrlo rano, oko 6 i pitao me što radim, a meni je došlo da ga u tom trenutku razbijem! Tražio je Jana, i dogovorili su se da ćemo mi večeras doći u Senj do njih…Tako je i bilo…U Senju smo bili nerazdvojni, dok su svi bili u diskoteci, Nicki i ja smo se šetali i pričali. Nicki je odlučio otići do nas u Crikvenicu te večeri, pa smo tako i krenuli sa autom. U autu smo se nonstop škakljali, zezali, štipali, čak i mazili. Bilo je nezaboravno. Kada smo stigli otišli smo na biljar, gdje sam sjedila Nickija u krilu cijelu večer i zezali smo se. Tada sam osjetila nešto za što nikada nisam saznala istinu…Da mu se možda sviđam, ne bi me tako mazio i dopuštao mi neke stvari da to nije točno, on ne bi živio za svaki trenutak proveden sa mnom! Nakon toga Nicki i njegov bratić Marko iz Beograda još su 2 puta došli kod nas i svaki puta je bilo isto, no jedne večeri(to je bila Nickijeva i Markova oproštajna večer) puhalo je kao ludo, a Nicki i ja smo sjedili na jednoj ležaljci na plaži, okupilo se cijelo društvo, koje nismo znali do danas. Pili smo, smijali se, zezali i zatim sam ja legla na Nickija i zagrlio me s obje ruke da me grije jer sam bila oskudno odjevena. Bilo nam je super, osjetila sam to. Svi su pitali dal' smo zajedno, a mi bi se na to samo smijali i govorili kako smo samo prijatelji onako ironično…Ja sam u to vrijeme još uvijek bila sa Tinom, i među tim društvom bila je i jedna djevojka koja ga je znala, i prepoznala me, i obećala da mu neće reći da sam bila na Nickiju…I rekla mi je:-Ljeto je, šta se brineš!?

Nicki me nije htio poljubiti samo zbog Tina, ali me držao, držao me tako čvrsto i to sam voljela, više od ičega na ovome svijetu, njegov dodir.

Mjesec dana nakon povratka sa mora, Nicki me zvao da dodjem na tulum od njegovog prijatelja iz škole, Alexa.
Ja sam naravno, došla. Tamo su bili i Jan i moje prijateljica, ali su se svi razišli, tako da smo ostali samo Nicki, ja, Alex i Alexov prijatelj Marin.
Bila su 3 sata, te smo odlučili Alex, Nicki i ja otići spavati u Alexovu sobu.
Nicki i ja smo opet naravno završili na jednom, a Alex na drugom krevetu.
Mazili smo se cijelu noć, i napokon mi je uzvratio poljubac! Bilo je kratko, ali slatko. Grlio me kao nikada u životu, i tako smo zagrljeni zaspali…

Nicki se prošli tjedan vratio u Italiju, studira tamo…Ja sam ostala osamljena i užasno mi nedostaje. U zadnje vrijeme nemam nikoga i sigurno mogu reći da sam zaljubljena u Nickija, no nikada neću otkriti njegovu tajnu-što osjeća ili je osjećao prema meni….Jer, nikada nije htio reći…Moj najveći san je otići u Italiju, k Nickiju, jer ja odlazim u Ameriku iduću godinu. Otići tamo, sve mu priznati i moliti za njegov odgovor na to, za koji se iskreno nadam da će biti onakav kakvog sanjam¨! Nicki, nedostajati ćeš mi u životu.

Maja

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #43

27. Okt 2010, 09:45:39

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Prva prava ljubav

Dogodilo se to prije skoro godinu i pol i totalno promijenilo moj život. Da, jesam tinejdžerica i ovo što još uvijek osjećam možda nije prava ljubav, pa neki ljudi to neće shvatiti ozbiljno. NA kraju sam učinila veliku glupost koja se na neki način meni obila o glavu. Dogodilo se slijedeće. Ja sam atletičarka i moje najdraže prijateljice treniraju sa mnom u klubu. Jedna od njih, godinu mlađa od mene, je hodala sa dečkom iz susjednog kluba iako je to samo bilo ono "preko mobitela" zbog njezine stroge mame. Ja njega ispočetka nisam ni primjećivala ni na koji način osim toga što je bio perspektivan mladi atletičar pa su ga puno spominjali, ali nakon jednog natjecanja on mi se svidio. To sviđanje je polako raslo i iako su njih dvoje već bili prekinuli ja nisam htjela ništa poduzimati jer sam znala da joj se još sviđa. Sviđao mi se i kad su ponovo krenuli, ali sam trpjela i šutjela i to mi je olakšavala činjenica što je to ponovo bilo samo "preko mobitela". Dok su još hodali on je meni počeo slati poruke, ali samo prijateljske i ništa više. Nisu puno bili skupa i on je ostavio. Tada su mi počele stizati odvažnije poruke na koje sam ja, također zavodeći, odgovarala. Znala sam da se mojoj prijateljici još sviđa, ali prvi poljubac se dogodio i bilo je kao u filmovima. Ja sam inače osoba kojoj se dečko prestane sviđati čim je poljubi i sve mi brzo dosadi, ali ovo je bilo drugačije. Nakon njegovog poljupca moja koljena su potpuno popustila i to je bilo to. Krenuli smo na Valentinovo i naša veza se potpuno razlikovala od one prošle. Prošlo je mjesec i pol nakon što sam se odvažila prijateljici priznati da mi hodamo, a vjerojatno to i ne bi mogla učiniti bez podrške svoje najbolje prijateljice. Ona mi je oprostila (ja znam da bi meni to bilo jako teško) i rekla da joj se ionako više ne sviđa, ali ja znam da joj, makar joj se više ne sviđao, nije bilo lako. I tako je naša veza nastavljena dok jednog dana, nakon pola godine, nisam dobila poruku od njega. Rekao je da mu je žao što mi to poručuje na takav način, ali da više ne osjeća isto za mene te da bi bilo najbolje da prekinemo, ali bi on volio da ostanemo prijatelji. Ispočetka nisam reagirala. Bilo mi je svejedno, jedino sam bila ljuta što sve poručuje preko jedne poruke nakon 6 mjeseci što smo bili skupa. Tek nakon nekoliko dana sam shvatila što mi je značio. Nisam plakala, ali srce mi se paralo i sva mjesta na kojima smo skupa bili bolno su podsjećala na njega. Nakon 3-4 mjeseca sam ga preboljela, zapravo ne znam jesam li jer da me sad pita hoćemo li ponovo biti skupa, pristala bi. I svejedno kad se svega sjetim, sjećanja navru i ponovo boli. No ta bol očito nije bila dovoljna. Nakon godinu dana, tj. početkom ovog ljeta, prohodao je s još jednom od mojih prijateljica. Ona je jedna od njih 5-6 s kojima sam 24/7 i koje su mi najdraže prijatelji ce. Još uvijek su skupa, zaljubljeni, zagrljeni kao što smo mi bili. Nitko ne zna, čak ni moja najbolja prijateljica da me još boli. To mi je kazna, jer sam izabrala dečka umjesto prijateljstva, znam to. Otkad smo prekinuli, nisam imala vezu dužu od tjedan dana jer u svakome tražim njega. Nisam opsjednuta njime, ne mislim na njega svaki dan, ne sanjam ga, ali kad pomislim da sam s njim, svi drugi dečki padaju u zaborav, srce mi zatuče, ali i zaboli. Jer s njim sam provela najljepše trenutke u životu i znam da će uvijek ostati u mom srcu jer on je bio moja prva prava ljubav.

M.T

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #44

27. Okt 2010, 09:47:20

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Prica sa Dunava

Noć se spustila nad rekom i naša je šuma sada dom noćnih ptica i krajnje odredište prvih decembarskih pahulja. Sedim u toploj sobi, pišem ove redove slušajući
ujednačeno disanje mojih usnulih dečaka... Bože, hvala ti za tu najlepšu muziku mog života. I , po ko zna koji put molim te za oproštaj, molim te da mi podariš snagu da opravdam tvoju milost, da pronađem svoj put...
Roletna je podignuta, volim posmatrati mesec... A tu je i moj Dunav, moj dragi, usamljeni lepotan što sve o meni zna.
Zna on koliko sam mladost trošila, poljupcima i suzama potpise davala nekim pogrešnim ljubavima, nasumično odabranim glumcima u predstavi jedne zbunjene studentkinje. Zna zašto sam glavnu ulogu dodelila prvom koji je znao da teši, pamti dve muzike koje mi sudbinu odrediše... Dunave, zar moram da volim?
Nisam rob preterivanja, učena da odbijam poklone a predoziram darivanja dovela me u situaciju da biram pogrešne-one koji uzimaju danak iskrenosti.
I, kako sve u prirodi ima svoju genezu tako je i mala ravničarska lutka od stakla pokušala da se transformiše u rascvetalu punokrvnu šumsku vilu, sa rukama od oblaka i kosom dugom, dovoljno prostranom da pokrije stid. A, kad sretoh njega stid je izgubio smisao.
Sa koferima punim porodičnih celina, slika iz bračne postelje i sa dečjih rođendana, putovanja, zvanja i saznanja- raširih ruke neizvesnosti, avanturi, nečem što je mirisalo na novo, na izazov, na rizik. Nečem. Nekom ko je bio dovoljno strpljiv da prihvati na trenutak te kofere da bih mogla uzvratiti poljubac bez osećaja težine.
Tako je počelo. A onda su usledili dani kajanja, pa opet poljupci, pa pitanja... Pa i ljubav, zašto ne reći. Ali, verujte, ljubav bez konteksta slobode gubi na značaju. Kidali smo jedno drugo sumnjama, njega su bolele moje dileme, moj dojučerašnji moral za njega je postao pretnja a njegova ljubav počela je da me plaši gotovo kao mogućnost da ostanem bez nje. Jer, ja sam imala plišano naručje sigurnosti, mog vernog i pažljivog muža i dece koja su vazduh koji dišem. Lagala sam o veri u budući život, u reinkarnaciju koja će nam dati novu šansu. U stvari, nisam verovala u njega. Nije mi trebao vagabundo, nepopravljivi sanjar, boem bez adrese kome je ljubav stil života. Nisam znala gde bih sa njegovim srcem kojem se uvek krila naziru. Nikad mu ne bih bila žena. I, sigurna sam da ni on nebi meni bio muž.
On sada sigurno spava kraj neke-svoje ili tuđe, gotovo sam uverena da joj je leđima okrenut jer, zaboga, svaki mužjak posle obavljenog posla svojim putem ode...
Dunav zna, mene je uvek čvrsto stezao u naručju dok mi je objašnjavao te svoje evolucione mužjačke teorije o ženki koja posle oplodnje više nije interesantna. Voleo me je strasno, volela sam ga što me voli, zbog načina na koji me uzima, zbog boje njegove kose, zbog toga što me je zvao malecka...
A onda sam se vraćala kući, poražena dobrodošlicom, poražena jer sam svaki put shvatala da mi je tu mesto... I ta moja unutrašnja borba trajala je pune tri godine, skoro četiri... Ljubav i bol, strepnja i nagon, strah i izazov... Prejaka osećanja znaju da iznure i jačeg od mene. Ne, ni ljubav nije za svakog.
Plašio se svakog mog ćutanja jer ga je znao slušati. Mene je plašio njegov pogled, govorila sam sebi hiljadu puta, oh, samo kad bi otišao nekud, da mu ne vidim oči, ne čujem glas, ostavila bih ga, prekinula ovu priču na ivici razuma... Znao je za moja previranja. Obećao je da će me pustiti kada mi ojačaju krila. Svemu me je naučio. Jednog jutra sam se probudila potpuno srećna. Pozvala sam ga na obalu. Zagrlili smo se, jako. Nasmešio se, znao je, lisica Hercegovska... Rekao je samo: Čuvaj se. Živa bila.

Deni

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #45

27. Okt 2010, 09:49:42

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Praznik u Stokholmu

Moja rodjaka Mira radi već tri godine kao medicinska sestra u jednoj privatnoj bolnici u Švedskoj. Od prvog dana uporno me je pozivala da joj se pridružim:
- Zašto sediš besposlena u Srbiji? Uči švedski! U mojoj bolnici nema dovoljno osoblja, a ti si završila višu medicinsku školu. Sigurna sam da ćeš se ovde odmah zaposliti.
I tako sam prionula na učenje švedskog. Prošle jeseni doputovala sam kod nje u gradić Gavle na Baltičkom moru. Za par meseci stekla sam potrebna uverenja na kursevima švedskog jezika i prijavila se za rad u bolnici. Ali, o poslu više medicinske sestre mogla sam samo da sanjam, jer mi nisu priznali diplomu iz otadžbine. Morala sam da počnem sa dna službene lestvice. Primili su me da radim uglavnom u noćnoj smeni kao niža bolničarka,
Bila sam zadovoljna, jer su me pacijenti odmah prihvatili. Govorili su mi da imam laku ruku kad dajem injekcije i da lako pronalazim venu kada vadim krv. Zahvaljivali su mi što im svojim osmehom i vedrim raspoloženjem donosim toplo sunce sa juga. Čim sam počela da radim u bolnici jedna pacijentkinja, draga stara gospodja, prozvala me je „Princeza“. Ovaj nadimak ostao mi je do danas. I kolege su me lepo prihvatile, samo me je glavna sestra, Poljakinja Danuta, od prvog dana otvoreno mrzela.
Tog tmurnog martovskog jutra vraćala sam se sa svog noćnog dežurstva u mali iznajmljeni stan, koji sam delila sa Mirom. Istrčala mi je u susret, blistajući od radosti:
- Ana, imam divnu vest! Bolničar Nils mi je rekao da mu se svidjam! Izlazimo večeras posle završetka smene! – uzviknula je i odjurila niz ulicu.
Pokušala sam da je zaustavim:
- Stani, sačekaj, ispričaj mi sve po redu!
- Ne mogu, kasnim u bolnicu. Glavna sestra Danuta će me zgromiti!
- Tako sam srećna zbog tebe i Nilsa! – rekla sam, jer sam znala da ga ona odavno voli.
Okrenula se i doviknula mi:
- Veruj mi, mogla bih da poletim! Švedska je zemlja ljubavi!
Ušla sam u naš mali stan, a u ušima su mi odjekivale njene radosne reči: „Švedska je zemlja ljubavi!“
Izgleda da je baš tako. Jer i ja sam bila zaljubljena do ušiju. Doktor Adrian Wilmer mi se jako svideo, od prvog trenutka kada sam ga ugledala u bolnici. Imao je trideset dve godine i najlepše nebesnoplave oči koje sam ikad videla. Bio je visok i savršeno gradjen. Saznala sam da je odličan hokejaš i da je, najviše zahvaljujući njegovoj igri, gradski hokejaški klub osvojio prvo mesto na tabeli. Nikad nisam posebno volela hokej, ali vrlo rado bih otišla na utakmicu na kojoj on igra. Eh, samo kada bi me on pozvao…
Bio je odličan lekar, neizmerno pažljiv i brižan prema pacijentima, druželjubiv sa svim kolegama. Ponašao se otvoreno prijateljski prema meni, ali mi nije davao nikakvog povoda da verujem da je ono što osećam uzajamno.
Stalno sam mislila na njega i čeznula za njim. Dešavalo se da ga danima ne sretnem, jer smo radili u suprotnim smenama i tada sam živela za trenutak kada ću ga videti. Njegov očaravajući pogled i vedar osmeh bili su dovoljni da se lakše naviknem na sve čega nije bilo u mom ranijem životu: na nepoznati grad, zahtevan posao, nove kolege i na sasvim drugu kulturu.
Danutina veridba
Ljubav izmedju Mire i Nilsa je cvetala. Iako su pokušavali da je prikriju, ponašajući se na radnom mestu isključivo kao kolege, svi su ubrzo saznali da se njih dvoje vole. Baš kao u onoj staroj poslovici: „Ljubav i kijavica ne mogu se sakriti“.
Da li se i na meni vidi da volim doktora Adriana? – pitala sam se sklanjajući pogled od njega, iako sam celom svojom dušom čeznula za njim. Čuvala sam svoju tajnu čak i od Mire, jer sam se bojala da se ne izrekne pred kolegama.
Nije mi bilo lako na poslu. Trudila sam se da što savesnije radim, ali je glavna sestra Danuta sve moje napore propraćala ledenim pogledom. Umesto zasluženih pohvala, dobijala sam od nje nezaslužene primedbe na moj rad.
Nije mi bilo jasno zašto me toliko mrzi. Izuzetno zgodna i izazovna devojka, uvek savršeno očešljana i našminkana, gordo je hodala hodnicima kao da je na modnoj pisti, a ne u bolnici. Ambiciozna i ohola, držala je sve konce u svojim rukama. Ništa nije moglo da se dogodi u bolnici, a da ona to ne zna.
Par dana kasnije, Mira mi je rekla glasom punim sažaljenja:
- Ne znam zašto te Danuta ne podnosi, ali od sada će ti biti još teže. Dobro pazi kako se ponašaš prema njoj!
Nisu mi bile jasne njene reči, pa sam je upitala:
- Znaš koliko se trudim na poslu, a prema njoj sam uvek maksimalno korektna. Zašto misliš da će mi biti još teže?
- Uskoro će postati veoma moćna! Udaje se za vlasnika naše bolnice, gospodina Fredrika Bjorga. Pobedila je sve ovdašnje udavače, koje godinama bacaju oko na njega.
Iznenadila me je ova vest.
- Zar je to moguće? On ima gotovo sedamdeset godina! Mogao bi da joj bude deda!
Mira je uzdahnula.
- Jeste star, ali je vrlo bogat. A njoj je to najvažnije. Objavila je da su se sinoć verili. Svima ponosno pokazuje prsten sa ogromnom brilijantom, koji je dobila od njega.
- Znači, udaje se… Iako me je mnogo namučila, želim joj da bude srećna u braku! – rekla sam pitajući se sa zebnjom šta li će biti sa mojim poslom. Ako me otpusti mogu da konkurišem za rad u nekoj drugoj bolnici, ali tada ne bih vidjala Adriana. To nikako ne bih mogla da podnesem.
Bila sam tužna, u strahu da ću možda uskoro biti daleko od njega. Začudo, Adrian se ponašao kao da je to osetio. Postajao mi je sve bliži. Počela sam da ga vidjam svakodnevno. Bio je vrlo nežan i pažljiv prema meni. Sve češće je dolazio u bolnicu u toku noći, kada sam ja bila dežurna. Obilazio je pacijente, pitao me o njima, a ja sam ga pratila kroz sobe i uživala što sam u njegovoj blizini.
Došao je i kraj aprila. Jedne večeri, kada sam mu dodavala medicinsku dokumentaciju ruke su nam se za trenutak dodirnule. Krv mi je pokuljala u lice, osećala sam se kao da me je pogodila munja.
Pogledao me je neizrecivo nežno, a ja sam brzo skolonila drhtave ruke iza ledja i oborila svoj zaljubljeni pogled da se ne odam pred koleginicama koje su stajale pored nas.
Sledećeg jutra Mira me je sačekala ispred bolnice po završetku moje smene.
- Sutra je praznik! Svi koji ne dežuraju idu ujutru brodom u Stokholm na proslavu! Ide i moj Nils. Hoćeš li i ti sa nama? Naravno, ako ne budeš previše umorna od noćašnjeg dežurstva. – upitala me je Mira.
- Rado bih išla. Već mesecima sam u Švedskoj, a nikako da vidim prestonicu! – odgovorila sam joj sa uzdahom, a zatim sam je upitala: – Šta se to proslavlja?
- Sutra je kraljev rodjendan, koji slavi cela zemlja. Videćeš, biće veličanstveno!
Taman sam zaustila da je upitam ko poimenice ide, kada sam osetila nečiji nežan dodir na svom ramenu. Iako nisam videla ko stoji iza mene, srce mi je zadrhtalo: znala sam da je to on, Adrian.
- Čujem da svi zajedno idete sutra u Stokholm. Mogu li i ja da vam se pridružim? – upitao me je, sav nasmejan.
Šta sam lepše mogla da poželim, nego da prošetam prestonicom u društvu sa njim?! Od uzbudjenja grlo mi se steglo, pa nisam uspela da kažem ni reč. Umesto mene, odgovorila mu je Mira:
- Naravno, doktore! Drago nam je što ćete ići sa nama!
- Onda, do vidjenja sutra! Naći ćemo se u devet na brodu „Viking“- rekao je i otišao niz ulicu.
- Šta je ovo? – upitala me je Mira značajnim tonom. – Nikada nije išao sa nama, a pogledaj sad… Sve mi se čini da se zagledao u tebe.
Nisam izdržala, već sam joj rekla:
- Bilo bi divno ako je tako. Miro, ja ga volim! Sasvim sam poludela za njim!
- Vidi, vidi! E, moja Ana, najzad si mi priznala! Odavno to slutim! – nasmejala se Mira i dodala: – Imaćemo još jedan srećni, zaljubljeni par u našoj bolnici.
Pogledala sam je tužno.
- Iskreno, ne verujem da moja ljubav ima budućnost. On je glavni lekar, Švedjanin je, a ja sam samo pomoćna bolničarka i to još imigrantkinja…
- Rekla sam ti da je Švedska zemlja ljubavi i zato ne budi malodušna! – rekla je Mira. Švedjanima je ljubav važnija od svega! Evo, kralj Gustav oženio se običnom gradjankom, Nemicom Silvijom, a njihova kćerka, princeza Viktorija, udaje se za svog fitnes trenera, Danijela Vestlinga. I Poljakinja Danuta se udaje za vlasnika naše bolnice. Zašto se onda i ti, iako si bolničarka, ne bi udala za lekara?
Nisam joj ništa odgovorila. Samo sam sa ogromnom tremom iščekivala sutrašnji dan.
Praznik u Stokholmu
Ujutru, posle dežurstva odjurila sam do stana da se presvučem i spremim za put. Mira me je sve vreme požurivala:
- Pobeći će nam brod, a onda ćemo morati satima da se vozimo autobusom do Stokholma!
Srećom, stigle smo u poslednjem trenutku u luku. Naš gradić je bio usputna stanica trajekta „Viking“ na liniji Helsinki – Stokholm. Mirin Nils se sa ostalim kolegama već bio ukrcao na brod. Preletela sam pogledom po nasmejanim licima i ugledala Adriana. Sva sam zablistala od sreće.
- Ana! Najzad si stigla! Plašio sam se da nećeš doći! – rekao mi je, nežno stežući moju ispruženu ruku.
Mnogo me je obradovala njegova topla dobrodošlica. Osećala sam se kao da sam u najlepšem snu.
- Doktore Wilmer …- zaustila sam da kažem, a on mi je drugim dlanom lagano prekrio usta.
- Psst! Kakav doktor Wilmer?! Za tebe sam samo Adrian. Draga moja Princezo, da li znaš da si me sasvim opčinila?
Presrećna, zagledala sam se u njegove divne plave oči. U njima je bilo toliko vatre, da sam osećala kako sva gorim. Ostvarilo se ono što sam svim srcem priželjkivala: da mu se svidjam i da želi da bude sa mnom! Ostavila sam svoju ruku u njegovoj, bilo mi je tako lepo kraj njega.
Prohladni vetar rasterao je putnike sa palube. Svi su se uputili u brodski restoran. Samo se Adrian i ja nismo ni pomerili sa mesta na kome smo stajali otkako sam kročila na brod.
Bio je sasvim blizu mene. Osećala sam njegov topli dah na svom čelu.
- Želim da ti danas pokažem našu prelepu prestonicu. Hoćeš li?- rekao mi je sklanjajući mi sa oka nestašni pramen kose.
Samo sam klimnula glavom, a on me je obgrlio oko ramena da me zaštiti od naleta vetra. Od tog trenutka nismo se više razdvajali. Pričala sam mu o svojoj porodici u Srbiji, o svom detinjstvu i školovanju, o tome kako sam odlučila da dodjem u Švedsku. Plovidba do Stokholma proletela nam je u razgovoru za tili čas.
- Stigli smo u Slussen, samo srce Stokholma! – rekao je Adrian. – Za samo nekoliko minuta došetaćemo do starog grada, Gamla Stana.
Mira i Nils su nam prišli zajedno sa ostalim kolegama. Zagrajali su, videći nas obgrljene. Nismo se odvojili jedno od drugog. Bili smo presrećni što smo zajedno i nismo ni pomišljali da se skrivamo od naših kolega. Cela naša grupa krenula je duž obale ka kraljevom dvorcu.
Na trgu ispred palate bio je okupljeno mnogo naroda. Adrian i ja umešali smo se u masu. Posmatrali smo paradu gardista u bajkovitim uniformama i slušali svečani hor koji je pevao himnu. Vrhunac proslave nastupio je kada se cela kraljevska porodica pojavila na balkonu kraljevske palate. Kralj je održao prigodni govor. Bio je dočekan sa ljubavlju, oduševljenjenim klicanjem, gromoglasnim aplauzom, maštovitim buketima cveća i mnogobrojnim poklonima.
- Kakva divna proslava! – rekla sam ushićeno. – Baš me interesuje: šta mu to poklanjaju?
Adijan se nasmejao:
- Svasta! Od šalova i čarapa, preko raznih slika i skulptura, pa sve do džema od jagoda!
Na kraju svečanosti, Adrian me je poveo ka ulazu u dvorac:
- Kralj nam se zahvaljuje darujući nam svoj poklon: danas su svi muzeji u kraljevskoj palati otvoreni za publiku.
Zajedno sa rekom turista ušli smo u zgradu iz 1760 godine.
- Šteta što nećemo moći da razgledamo ceo dvorac, koji ima 550 odaja!- rekao je Adrian.
U muzejskim salama dvorca razgledali smo mnogobrojne eksponate: kraljevsku riznicu, veličanstvene krune, prekrasni porodični kraljevski nakit, srebrni presto kraljice Kristine, opremu srednjevekovnih ratnika…
Pažnju su mi privukli mnogobrojni portreti članova raljevske porodice, Adrian me je zaustavio pored jedne slike:
- Pogledaj! Ovo je naša princeza Astrid, kćerka brata kralja Gustava V i danske princeze Ingeborg. Od prvog trenutka kad sam te ugledao u bolnici podsetila si me na nju.
Zagledala sam se u njene smedje kovrdže, krupne zelene oči, nežno duguljasto lice i blistavi smeh. Zaista, bilo je dosta sličnosti izmedju nas. Tek tada mi je postalo jasno zašto mi je ona stara gospodja dala nadimak: „Princeza“. Dok sam je posmatrala portret, Adrian mi je ispričao ljubavnu priču princeze Astrid:
- Bilo je to davne 1925. godine. U Kopenhagenu, na balu u kraljevskom dvorcu, belgijski princ Leopold ugledao je lepu princezu Astrid. Zaljubio se u nju na prvi pogled. Plesali su zajedno cele te večeri, a sledećih dana vreme su provodili u razgovoru i druženju. Kada se ona vratila u Švedsku, zaljubljeni princ je sa par svojih prijatelja tajno doputovao u Stokholm i odseo u jednom od prestoničkih hotela.
- Život piše čudesne bajke! – uzviknula sam ushićeno, a Adrian je nastavio:
- Za vreme jedne od dugih, romantičnih šetnji po gradu, Leopold je priznao svojoj princezi da je voli i zamolio je da se uda za njega. Astrid nije ništa odgovorila. U tom trenutku, sa nepunih dvadeset godina, nije bila spremna da predje u katoličku veru, zauvek napusti svoju otadžbinu, i preuzme odgovornu ulogu belgijske kraljice.
- Zar ga je odbila? – upitala sam rastuženo, a Adrian se osmehnuo:
- Leopold je kasnije napisao: “ Nikada neću zaboraviti nepodnošljivo dugo ćutanje Astrid, koje je usledilo kada sam joj priznao da je volim.“ Nesrećni princ vratio se u Brisel. Žestoko je patio. A onda je, posle nekoliko meseci, primio pismo u kome mu je Astrid priznala da i ona njega voli i da pristaje da se uda za njega.
- Kako je to lepo! – uzviknula sam sva raznežena. Šta je dalje bilo?
- Venčali su se godinu dana kasnije. Astrid je bila vrlo omiljena u Belgiji. Imali su troje dece, a njihov najstariji sin Boduen vladao je Belgijom više od četrdeset godina.
Adrijan je naglo zaćutao. Zagledao se u mene blistavim pogledom. Zatim mi se obratio tihim, dubokim glasom, koji i danas čujem u svojim mislima:
- Kada bih ti rekao da te mnogo volim i da želim da budeš moja, da li bi me pustila da mesecima čekam tvoj odgovor, kao što je princeza Astrid pustila Leopolda da čeka?
Njegove reči uzdigle su me do neba. Nisam ga pustila da čeka ni delić sekunde. Zagrlila sam ga i pružila mu svoje usne, koje su gorele od čežnje. Dok me je ljubio u zanosu, nežno sam mu šaputala:
- Volim te Adriane! Volim te svim srcem i više od svega želim da budem samo tvoja!
Ostatak dana proveli smo u šetnji po nestvarno lepom gradu. Pijani od ljubavi, svaki čas smo zastajkivali na zaklonjenim mestima i strasno se ljubili. Uživali smo u prazničnoj atmosferi, muzici koja se razlegala svuda oko nas, koncertima i predstavama na svečano ukrašenim trgovima. Ručali smo u rustičnom ambijentu restorana „Chokladkoppen“ pekarski krompir u sosu od škampa i sladili se kolačem od sira sa prelivom od bele čokolade. U sumrak, kada nam je bilo najlepše, požurili smo na brod. Tamo smo se našli sa nekolicinom naših kolega, koji su takodje morali na noćno dežurstvo.
Očajnička borba
Stigli smo u bolnicu tačno na početak naše smene. Adrian me je poljubio i otišao da obidje pacijente. Blistajući od sreće krenula sam na svoje odeljenje.
Iznenadila sam se kada sam videla da me u hodniku čeka glavna sestra Danuta, streljajući me svojim ledenim pogledom.
- Idemo u moj kabinet! – rekla mi je zapovedničkim tonom, a ja sam poslušno krenula za njom.
- Zaključaću vrata da nam niko ne smeta. Imam važan razgovor sa tobom! – rekla je okrećući ključ u bravi.
Zbunjeno sam je pogledala. Šta sam to pogrešila da me ovako dočekuje?
- U čemu je stvar? – pitala sam je u nedoumici i dodala: – Nisam zakasnila na posao!
Iz nje je izvirala žestoka mržnja:
- Još pitaš u čemu je stvar? Odmah ću ti reći: otpuštena si, Princezo!
Otkako sam čula za njenu veridbu slutila sam da će me oterati iz bolnice. Sada, kada sam znala da me Adrian voli, vest da gubim posao nije me ni malo pogodila.
- U redu! Zaposliću se u nekoj drugoj bolnici.- rekla sam ravnodušno i pošla ka izlazu.
Munjevitom brzinom našla se ispred mene i naslonila se ledjima na vrata.
- Kuda si pošla? Koliko znam, nisam ti odobrila da odeš! Naš razgovor još nije završen! – prosiktala je, sa grimasom punom gadjenja na licu.
Gledala sam je začudjeno.
- Otpustili ste me! Šta još imamo jedna drugoj da kažemo?
- Imamo još puno toga, draga moja Princezo!- zaćutala je za trenutak, gušeći se od nekog čudnog uzbudjenja a zatim je nastavila – Nanela si mi mnogo zla i nećeš proći nekažnjeno!
- Šta sam ti loše učinila Danuta? Zašto me toliko mrziš?- upitala sam je iznenadjeno.
Unela mi se u lice:
- Još pitaš šta si mi loše učinila? Drznula si se da mi preotmeš Adriana! Cela bolnica bruji o vašem izletu u Stokholm!
Bila sam u nedoumici:
- Kakve veze ima Adrian sa vama? Vi ste vereni, pred udajom ste za gospodina Bjorga.
Pogledala me je prezrivo:
- Ostavi se moralisanja! Moj budući brak je isključivo moja stvar! Nisi imala pravo da zavodiš Adriana i da se mešaš u našu vezu! Mnogo si pogrešila i za to ćeš mi platiti! Shvati jednom zauvek: Adran je moj i ostaće samo moj! Niko se nikad neće voleti kao što se volimo nas dvoje!
- Nisam znala da ste zajedno…Verovala sam da je sasvim slobodan.. – prošaputala sam iznenadjeno.
Nasmejala se zlobno:
- Za tebe on nikad neće biti slobodan!
Zatim je pobedonosno dodala:
- Znaš li kako je završila princeza Astrid? Poginula je u saobraćajnoj nesreći sa samo 29 godina! Ti nećeš umreti, ali ćeš zauvek žaliti što si živa!
Sledio me je njen preteći ton. Šta ona to namerava? Odjednom sam primetila da u podignutoj ruci drži hirurški nož. Zamahnula je oštrim sečivom, ali sam uspela da se izmaknem. Kao podivljala, bacila se na mene.
Zamahivala je oštrim sečivom i urlala:
- Unakaziću ti lice! Adrian će se gaditi i da te pogleda, a kamoli da te poljubi! Niko te više neće zvati Princeza! Svi će te zvati Nakaza!
Uhvatila me je panika. Jednom rukom pokušavala sam da se odbranim, a drugom da zaštitim svoje lice. Žestoka mržnja uvećala je njenu snagu. Iako sam se grčevito branila, isekla me je po rukama i ramenima.
Posle kraće borbe oborila me je na pod i nadnela se nada mnom. Mada sam svim silama pokušavala da joj se oduprem, bila je jača od mene. U trenutku kada je njen oštri skalpel bio sasvim blizu mog lica počela sam da vrištim.
Začuo se snažan tresak. Neko je razvalio vrata i soba se ispunila našim kolegama. Dok ju je Adrian odvlačio od mene, Danuta se opirala iz sve snage:
- Pusti me da je unakazim!!! – vikala je na sav glas.
Srećni zajedno
Adrian se ni za trenutak nije odvajao od mene. Negovao me je sa neizmernom ljubavlju. Povrede koje mi je Danuta nanela skalpelom ubrzo su zarasle.
Ispričao mi je sve o svojoj burnoj vezi sa Danutom, o kojoj niko u bolnici nije znao.
- Nisam želeo da se krijemo, ali ona je insistirala da se sastajemo u najvećoj tajnosti.
Kasnije sam shvatio zašto: želela je sačuva savršenu reputaciju, kako bi privukla vlasnika bolnice da je zaprosi. Mnogo sam pogrešio što sam podlegao njenim čarima, iako sam od prvog dana bio svestan da ona nije žena za mene.
Njihova veza bila je prekinuta mojim dolaskom u bolnicu.
- Opčinila si me na prvi pogled! Rekao sam joj da je izmedju nas sve završeno, ali ona nije htela to da prihvati. Osetila je da sam te zavoleo i na sve načine se trudila da ti zagorča život.
Setila sam se svih njenih prekora i nepravednih primedbi na moj rad:
- Sada mi je jasno zašto me je tako žestoko mrzela. Bilo mi je mnogo teško…
Nežno me je poljubio:
- I meni je bilo užasno što nisam mogao da te zaštitim. Mnogo te volim, Princezo moja! Iako sam mesecima goreo od želje da ti pridjem, držao sam se po strani, jer sam se plašio da bi mogla da ti nanese neko zlo. Kada se verila sa gospodinom Bjorgom, naivno sam poverovao da me se najzad odrekla. Srećom da nije došlo do strašne tragedije.
- Zaboravimo ružne dogadjaje! Najvažnija od svega je naša ogromna ljubav! – rekla sam topeći se od sreće u njegovom naručju.
Od tada su prošle četiri godine. Adrian i ja smo zajedno napustili bolnicu i gradić Gavle.
Ubrzo smo se venčali i svili svoje gnezdo u predgradju prekrasnog Stokholma. Adrian radi u obližnjoj bolnici, a ja, u očekivanju našeg prvog deteta, završavam studije medicine. Švedska je definitivno zemlja ljubavi!

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #46

27. Okt 2010, 09:52:38

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Reka ljubavi

Mnogo mi se svidja Darko. Gledam ga ceo semestar, otkako se pojavio na mom fakultetu. Sve mi se kod njega dopada: nemirne smedje kovrdže koje svaki čas sklanja sa čela, kestenjaste oči pune topline, način kako hoda, kako se osmehuje i kako govori sa drugima, jer ja do sada još nisam razgovarala sa njim. Gledam ga iz prikrajka i maštam o njemu.
Saznajem preko moje koleginice Slavke, koja je vrlo popularna na fakultetu i uvek okružena velikim društvom da se doselio iz Novog Sada i da ima indeks pun desetki. Ponaša se nenametljivo, tih je i povučen. Pitam se da li me uopšte primećuje. Doduše, mnogo puta me je pogledao u prolazu toplim, iskričavim pogledom, ponekad mi se i gotovo neprimetno osmehnuo, ali ništa više od toga.
- Suviše si staromodna – govori mi Slavka, dok šetamo po fakultetskom holu.. – Osedećeš čekajući da ti on pridje. Sada je dvadeset prvi vek i sasvim je normalno da devojke prve prilaze mladićima. Shvati to već jednom!
- Šta, očekuješ da ga zaustavim u hodniku i da mu kažem: “ Darko, ja sam Milica. Luda sam za tobom!“
- Ne moraš baš tako, upitaj ga za neko predavanje, za nekog profesora, povedi razgovor o bilo čemu…
- Kako mogu, kad mi na čelu piše da sam zaljubljena u njega?! Ako bi pomislio da mu se namećem, propala bih u zemlju od stida…
Prilaze nam dvojica kolega i pokazuju nam plakat na oglasnoj tabli. Fakultet organizuje splavarenje Tarom. Kažu da su se prijavili i nagovaraju i nas dve da im se priključimo. Slavka je oduševljena:
-. Hajde odmah da se prijavimo, to je divna avantura! Fantastična priroda, druženje sa kolegama, žestoki adrenalinski skok na rečnim brzacima. Šta ima lepše od toga?!
Za razliku od nje, koja je uvek u pokretu, ja ne volim žestoke avanture. Stoga pokušavam da je smirim:
-Sačekaj malo. To može da bude opasno. Ja nisam baš neki plivač, a koliko znam nisi ni ti.- pokušavam da je odgovorim, ali ona me ne sluša:
- Vidi, piše da ide samo jedan autobus i da je ograničen broj mesta. A cena je prava bagatela. Odmah ćemo se prijaviti!
Autobus je već bio popunjen, ali su dva studenta bila upravo odustala, pa smo se nas dve prijavile. Ostalo nam je još tri dana da se pripremio za put.
U petak popodne, ispred fakulteta, sa rancima na ramenima čekamo da stigne autobus. Medju okupljenim studentima iznenada sam ugledala Darka.
- Vidi, Slavka! I on se prijavio!- šapućem svojoj drugarici na uvo, sva uzdrhtala od sreće.
- Pa to je divno! Ovo putovanje je odlična prilika za vas dvoje! Smatraj da ste već postali par! – smeje se ona zadovoljno.
Još jednom bacam pogled u pravcu Darka i počinjem da se gušim.
- Kakav par?! – moj glas liči na jecaj. – Pogledaj, došao je sa devojkom!
I zaista, sa njim je nepoznata devojka, malo niža od njega, duge smedje kose i vedrog pogleda.
- Mora da se dugo zabavljaju i da se mnogo vole kad su potpuno isto obučeni – dodajem, već sasvim slomljena.
- U pravu si – kaže mi Slavka, tonom punim sažaljenja i počinje da nabraja: – Na njima su iste farmerke, iste majice i patike. Iste jakne nose preko ruke. Imaju čak i iste rance!
Gorko sam razočarana. Borim se sa samom sobom da ne zaplačem. Nehotice podižem oči i susrećem njegov topli pogled. Istog trenutka spuštam glavu. Ne smem više da se topim od njegovog pogleda, da zamišljam da mu nešto značim. Sad mi je jasno da on tako gleda sve devojke odreda.
Dok Slavka vodi glavnu reč u autobusu, a šale i začikavanja pljušte na sve strane, ja se isključujem iz veselog društva. Sve vreme puta provodim natmureno gledajući kroz prozor. Nakon duge vožnje stižemo do kampa u samom kanjonu Tare.
- Odavde ćemo ujutru krenuti u splavarenje! – kaže mi Slavka, koja sve vreme drži program putovanja u ruci i čita ga po hiljaditi put.
Izlazeći iz autobusa osećam se kao da sam došla u pravi raj. Kamp se nalazi na cvetnoj livadi u zagrljaju bujne četinarske šume, okružene visokim liticama. Ljupke drvene kućice prekrasno se uklapaju u raskošnu prirodu. Slavka i ja dobijamo preslatki mali bungalov sa dva ležaja, obložen sa unutrašnje strane lamperijom.
Sa grupom studenata i vodičem krećemo u obulazak okoline. Dugo razgledamo vodopad zadivljujuće lepote i stari viseći most preko Tare. Slavka i ja šetamo okružene grupom kolega. Trudim se da se skoncentrišem na interesantne priče našeg vodiča, ali mi slabo šta ulazi u glavu. Sva pažnja mi je usmerena prema Darku, koji se sa svojom devojkom priključio našoj grupi. Čini mi se kao da ne skida pogled sa mene. Još juče bih bila presrećna zbog toga, a sada se trudim da nam se pogledi ne sretnu. Ljuta sam na njega: zašto me gleda kad ima devojku?
U osam uveče je večera. Slavka uživa u jagnjetini ispod sača, vrućoj pogači i skorupu. Ja samo prevrćem po tanjiru ječmeni kačamak.
- Zar ti nije ukusno? – pita me ona, a ja uzdišem:
-Ma odlično je, ali sasvim sam izgubila želju da jedem…
Posle večere kažem joj da odlazim u naš bungalov na spavanje.
- Zar ćeš da propustiš veselje uz logorsku vatru? – čudi se ona, ali ja ne popuštam:
- Nemam volje da gledam Darka sa devojkom.
- Ne obraćaj pažnju na njih dvoje. Ponašaj se kao da on nije pošao na ovaj put. Uživaj u veseloj žurci pod otvorenim nebom! – nagovara me ona bezuspešno.
- Ne mogu da prestanem da mislim na njega. Boli me što sada znam da nemam nikakve nade…- kažem joj tužno i dodajem: – Samo ti idi i lepo se provedi. Ja ću odmah da zaspim.
Slavka se pridružuje ostalim studentima a ja ostajem sama.
Dok ležim u čistoj, mirisnoj postelji, do mene dopiru zvuci harmonike i gitare, melodije poznatih pesama i veseli žagor. Iako sam umorna, dugo ne mogu da zaspim od tužnih misli koje me muče.
Ujutru, psle doručka, koji jedva da sam okusila, dobijamo opremu za splavarenje: kacige, gumena odela i čizme, sigurnosne prsluke i vesla.
Slavka i ja smo dobile prevelika odela i glomazne čizme, a kacige nam pokrivaju pola lica. Ne mogu da se ne nasmejem našem izgledu:
- Vidi kakve smo! Kao slepi miševi u čizmama od sedam milja!
Primećujem da Darkova devojka, naprotiv, izgleda sasvim lepo u odelu koje joj je kao po meri. Crv ljubomore grize me sve jače. Opet osećam njegov pogled na sebi, ali mu ne uzvraćam. Moraću da ga izbegavam što više mogu – odlučujem u sebi.
Pred početak splavarenja na obali vlada užurbana atmosfera i opšta gužva. Počinje ukrcavanje. Slavka i ja ulazimo u veliki gumeni čamac specijalno napravljen za divlje vode sa još šestoricom naših kolega. Krajem oka vidim da su Darko i njegova devojka ušli u čamac koji se nalazi iza našeg.
Pred polazak primamo poslednja uputstva od našeg kormilara, kršnog Crnogorca, koji nam objašnjava kako da veslamo i pokazuje gde da zakačimo noge da ne bismo ispali tokom vožnje. Kormilar seda iza nas i svom snagom vuče kroz vodu veslo kojim upravlja čamcem. Otiskujemo se od obale. Počinje spust niz nabujalu reku. Zapljuskuje nas gusta pena iz rečnih brzaka. Srce mi ubrzano lupa. Hvata me adrenalinska groznica
Najveće uzbudjenje izazivaju bukovi, divlji brzaci koji se redjaju na svakih sto do dvesta metara. Do našeg odredišta, Šćepan polja, ima ukupno 13 bukova. Kormilar nam govori njihova imena. Nisam znala da svi bukovi na Tari imaju svoja imena i svoju opaku ćud.
Na bukovima zaustavljamo dah od žestokog uzbudjenja, pitajući se na koju stranu će nas baciti vodena stihija. Izmedju bukova, u mirnoj vodi osvaja nas lepota netaknute prirode. Ne mogu da odvojim oči od obala obraslih gistom šumom i prelepih vodopada koji se u kaskadama slivaju sa visokih stena, prekrivenih gustim slojem mahovine. Vodena zatišja su varljiva, jer slede novi brzaci, koji nas nose ka sve jačim uzbudjenjima.
Nabujala Tara huči i valja se preko kamenja noseći naš čamac kao orahovu ljusku. Nailazimo na buk Ćelije, najveći, najopasniji i najnepredvidiviji buk na ovoj planinskoj reci.
-Hajdemo desno! Veslajte brzo da izbegnemo stenu! – uzvikuje kormilar, a mi se upinjemo iz petnih žila da ispravimo nagnuti čamac.
-Brže! Brže! Progutaće nas! – viče kormilar
Zapljuskuju nas veliki talasi. Vrištimo i naši glasovi odjekuju po kanjonu. Mokra sam od glave do pete. Veslamo iz sve snage, ali se čamac ponovo naginje na bok. Još jedan veliki talas i čamac se prevrće izmedju oštrih stena.
Svi smo u uzburkanoj vodi, koja nas silovito okreće i baca. Snažna struja me ogromnom brzinom nosi nizvodno. Reka me čas izbacuje na površinu čas uvlači u dubinu. Tek što udahnem vazduh, već sam ponovo prekrivena talasima. Iscrpljena sam od borbe sa vodenom stihijom, osećam bolove po celom telu. Ovo je kraj. Nema mi spasa. Udaviću se.
Odjednom osećam na sebi nečije ruke. Snažno me grle i iznose na površinu. Spašena sam! Prestajem da se plašim i punim plućima udišem vazduh. Moj spasilac me nosi kroz vodu prema obali. Pokušavam da mu vidim lice i u istom trenutku ga prepoznajem. To je Darko! Iskočio je iz svog čamca da me spase!
Darko me iznosi na obalu.
- Gde je Slavka? Šta je sa ostalima?- pitam ga tresući se od pretrpljenog šoka. On me nežno grli i kaže:
- Svi su već na obali. Smiri se, Milice, molim te! Nema više opasnosti!
Pa on zna moje ime! Snažna struja, mnogo jača od vodene stihije počinje da me trese od glave do pete. Kako da se smirim u njegovom naručju? O ovakvom trenutku sam samo maštala…
- Hvala ti što si me spasao! Izložio si se velikoj opasnosti iskačući iz čamca usred brzaka – kažem mu, milujući pogledom svaku crtu njegovog dragog lica.
- Ne zahvaljuj mi se, molim te! Kako bih mogao da dopustim da se udavi najlepša devojka na našem fakultetu? – kaže mi sa vragolastim osmehom.
Dok slušam njegove reči, oči mi se pune suzama radosnicama.
Darko me spušta na travu, a ja se i dalje grčevito držim za njega. On me miluje po mokroj kosi i teši kao da sam malo dete:
- Molim te smiri se. Milice, devojčice moja! Samo da znaš kako dugo mislim na tebe, koliko mi se svidjaš.
.
Pitam se da li ja ovo sanjam? U zanosu izgovaram reči koje nikad nisam mislila da ću mu reći.
- I ti se meni mnogo dopadaš.
Zatvaram oči i osećam njegov vreli dah na svom licu. Gorim od želje da me poljubi. Pružam mu svoje uzdrhtale usne i prepuštam se njegovom strastvenom poljupcu.
Trenutak kasnije pridružuju nam se Slavka i ostali iz našeg čamca. Brinuli su za mene jer me je voda najdalje odnela. Pitaju me kako se osećam, da li mi je dobro, a ja samo potvrdno klimam glavom. Milo mi je što je opasnost prošla i što smo na sigurnom.
Istovremeno, želela bih da svi odu, da ostanem nasamo sa Darkom. Ni za trenutak se ne odvajam od njega. Odjednom se vraćam u surovu stvarnost i počinje da me hvata panika. Čvrsto ga stežem za ruku:
- Darko, a tvoja devojka?
-Moja devojka? Kakva devojka? Ja nemam drugu devojku osim tebe!- kaže on nežno me obgrlivši.
.- Devojka koja je ovde sa tobom…
- Tijana? Ona je moja sestra bliznakinja. Mislila si da mi je devojka? Zašto?
- Putuješ sa njom, isto ste obučeni…
Nasmejao se:
-Aha, to je u pitanju…Pošto smo blizanci, roditelji su nas od rodjenja jednako oblačili. Navikli smo da imamo iste stvari, pa se i sada isto oblačimo. Nemoj da obraćaš pažnju na to.
Ohahnula sam.
- Ma, ne smeta mi. Samo sam pogrešno protumačila…A gde je sada ona?
- Ostala je u čamcu. Sigurno je već blizu Šćepan polja. Sve koji uspešno završe splavarenje tamo čeka autobus da ih doveze natrag u kamp.
Slavka jadikuje što je ispustila svoj foto aparat u reku:
- Propale su mi fantastične slike. Šta ću sada da radim?
Jedan kolega je teši i obećava da će joj pokloniti sve fotografije iz svog aparata.
Nagovara je da zajedno skoče sa stene u jezerce ispod obližnjeg slapa. Ona se nećka, ali ipak kreće sa njim. Njihov skok svi propraćamo burnim povicima i aplauzom.
Darko i ja koristimo priliku da se udaljimo od ostalih. Utomuli u bujno zelenilo grlimo se strastveno, kao da želimo da nadoknadimo svaki dan koji smo proveli jedno bez drugog. Darkovi vreli poljupci zaustavljaju mi dah.Nisam slutila da mogu da budem tako srećna.
Kasnije se pridružujemo ostalima. Po nas stiže kombi, koji nas vraća u kamp. U suvoj odeći, uz topli čaj, sasvim zaboravljam na pretrpljeni strah.
Vreme do ručka provodimo sa ostalim studentima u šetnji po okolini. Uživam u branju šumskog voća. Darko vešto plete venčić od poljskog cveća i stavlja mi na kosu. Osećam se kao na sedmom nebu. Naš vodič Milo pokazuje nam jezerce u kome se noću kupaju vile i priča legendu o čudesnom gradu, koji je pre mnogo vekova nestao medju visokim četinarima.
U kamp stiže autobus iz Šćepan Polja sa ostalim splavarima. Upoznajem se sa Darkovom sestrom Tijanom. Ona je jako simpatična i draga devojka. Čudim se sebi kako nisam odmah primetila da liči na Darka.
Pred polazak autobusa za Beograd služe nam bogat ručak. Bacam se na vruću pogaču i jagnjetinu kao mećava, jer odavno nisam ništa jela. Slavka mi namiguje:
- Vidim da si dobila apetit! A vidim i razlog!
Darko se sve vreme ne odvaja od mene:
- Sinoć sam bio očajan što si posle večere nestala. Želeo sam da ti najzad pridjem, da ti kažem koliko mi se svidjaš, ali nigde te nije bilo. Zato te više ne puštam, da mi opet ne umakneš.
-Neću ti više nikad pobeći! Ni ovde, ni u Beogradu. Budi u to siguran! – kažem mu blistajući od sreće.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #47

04. Nov 2010, 20:26:06

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Žrtva porodice

Bila sam trudna šest meseci kada je moja sestra Vesna slučajno utrčala u sobu dok sam se presvlačila. Videla je moj zaobljeni stomak - bila sam previše mršava da bi pomislila bilo šta drugo osim onoga što je istina. Čekala sam dete u šesnaestoj godini, premlada da postanem majka. Moji roditelji nisu slutili da imam momka, a kamoli nešto više od toga..

Bila sam najmlađe dete, ljubimica i maza, pa ne treba mnogo mašte da se zamisli kakva je strka i galama nastala kada je Vesna, pred porodicom okupljenom u našoj lepoj bašti, rekla šta se događa. Pored mojih roditelja, bili su tu stric Milan i strina Kristina, njihov sin, a moj vršnjak Dejan, moj brat Aca i baka Stefanija. Majka se gotovo onesvestila, strina ju je polivala hladnom vodom, stric je naiskap popio punu čašu viskija nudeći ostatak sadržaja iz boce tati kome je to, očigledno, bilo i te kako potrebno. Nagluva baka Stefanija uporno je insistirala da joj kažu o čemu se radi. Dejan, koji me nije voleo od detinjstva zato što sam bila porodična mezimica, sada je likujući zaurlao babi u uho:
- Marina trudna, neko je napumpao!
Samo je moj dobri brat Aca došao u moju sobu i zagrlio me čvrsto, zaštitnički.
- Je li to istina, Maki, jesi li trudna? - zabrinuto me je upitao.
Klimnuh potvrdno glavom. Kada sam saznala da nosim dete, bila sam svesna činjenice da se ovaj trenutak bliži. Ali, kao dete koje drži ruke na očima da ne vidi nešto strašno, i ja sam zatvarala oči misleći da će na taj način moj problem nestati. Zapravo, nadala sam se da će Saša doći po mene i da će me odvesti svojoj kući. Međutim, Saša je pobesneo kada sam mu rekla da je moj test trudnoće poplaveo.
- I, šta to treba da znači? - zaurlao je da mi se krv sledela u žilama.
- Znači da sam trudna - jedva sam promucala.
- Glupačo, znaš li ti za kontracepciju? - bio je užasno iznerviran.
Strah me je blokirao i nisam znala šta da mu odgovorim. Zar mi nije obećavao kule i gradove, zaklinjao se na večnu ljubav, čak me je nazivao i glupačom zato što ne želim da spavam sa njim. Na kraju sam mu se predala bez imalo želje, samo da ne ispadnem glupa i zaostala. Saša je ubrzo izgubio zanimanje za mene i počeo je da me izbegava. Otkad sam mu rekla da sam trudna, nije više hteo da čuje za mene.
- Snađi se, nemam ja ništa s tvojim problemima - to je bio sav njegov komentar.
Plakala sam sama u svojoj sobi i krila sam stomak koji je iz dana u dan bivao sve veći. Nisu mi više pomagale široke majice, po školi se pročulo da sam se "sumnjivo" ugojila u struku. Izbegavala sam časove fiskulture koliko sam mogla i, srećom, počeo je letnji raspust. Znala sam da će doći trenutak kada će se sve otkriti i, evo, sada svi znaju. A zapravo mi je laknulo i predala sam se sudbini.
Porodično veće počelo je da zaseda čim se stišala prva bura. Zasipali su me uvredama i pitanjima: "Kako, s kim, zašto nam to uradi, da nisi silovana, koliko već... jesi li normalna, đubre jedno pokvareno, nemoralno, sramoto porodice..."
Plakala sam stežući obema rukama stomak kao da sam pokušavala da zaštitim svoje nerođeno dete od pogrda koje su po meni pljuštale. Na kraju su me oterali u sobu, a porodica se povukla na većanje. Nisam znala šta mi pripremaju, ali svakako ništa više neće biti isto kao pre.

Razdvojili su me od deteta

Bilo je vreme opštinskih izbora, moj stric glavni kandidat za gradonačelnika, a moj tata u vrhu vladajuće stranke. Strina ugledni advokat, majka isto takva profesorka. I njima, baš njima da se desi trudna maloletnica u porodici! Zar takav skandal pred izbore? Dobro će biti ako preživim, mislila sam. Privukoh se vratima odakle su se čuli iznervirani glasovi.
- To ne sme da se sazna, naročito sada, mislim da je jasno kao dan! - stričev glas.
- Ispisaćemo je iz škole, odmah - moja "nežna" majka.
- Treba je poslati na selo kod tetka Mladene do porođaja, a onda ću ja uzeti stvar u svoje ruke - praktična strina Kristina, advokat porodice.
- Stanite, ljudi! - sestra Vesna pokušavala je da se uključi u raspravu - nismo je pitali, možda je otac deteta voljan da prizna dete i da se oženi njom.
- Ti nisi normalna! Da je taj kreten hteo da je uzme, uradio bi to dosad, a ovako... - iznerviran je tata.
- Ko li joj ga napravi? - uživao je u mom "padu" Dejan.
- U moje vreme toga nije bilo. Za sve je kriva televizija. I to što žene rade... umesto da paze decu i da ih odgajaju kako Bog zapoveda... - baka Stefanija ne propušta priliku da svojim snahama prigovori uspeh u karijeri, zapravo im zavideći.
Iz ovoga što sam čula zaključih da sam nadrljala.
Porodica je donela odluku pa su me pozvali da mi to saopšte. Koliko sutra mama će me ispisati iz gimnazije. Odvešće me u selo tetka Mladeni, bakinoj sestri usedelici, koja se zapravo, po mom mišljenju, jedina iz cele porodice mogla pohvaliti ljudskim osećanjima. I nije mi bilo krivo što ću završiti kod nje, bar ću imati pravog prijatelja uza se kada mi bude najteže. Zabranjen mi je svaki kontakt sa drugaricama, izlasci iz kuće, da me neko, ne daj Bože, ne bi video dok se ne porodim. Ako se "onaj dripac" koji me je upropastio javi i zatraži da se vidimo, strogo mu je zabranjen pristup ma kakve da su mu namere. Dejanu su zapretili da će ga obesiti za jezik ako jednu reč o ovome progovori bilo kome u gradu. On je bio najslabija tačka naše konspirativne porodice. O budućnosti mog deteta niko ni reč nije izgovorio a ja se nisam usudila. Ima vremena, mislila sam. Kada se porodim, možda će moji omekšati, a dotad će i ti prokleti izbori biti završeni.
Već sutradan tata i Vesna su me odvezli tetka Mladeni a ona mi se obradovala. Nije mnogo zapitkivala. Prostodušna, dobra žena osećala je da mi je dosta svega. Potrudila se da se udobno smestim i da imam sve što mi je potrebno za duži boravak u kući. Instrukcije je svakako dobila od mog tate, kao i poveliku svotu novca.
Naredna tri meseca provela sam u kućnom pritvoru. Pred početak porađaja stigao je stric sa svojim prijateljem ginekologom, inače članom iste stranke. Ne znam da li bi mi bilo lakše da sam se porađala u bolnici, ali znam da sam Boga molila da se sve već jednom završi. Začuvši najzad plač svog deteta, do mozga mi je doprlo to da je dečak, da je živ i zdrav i... onesvestila sam se. Kada sam se probudila, pored mene je bila tetka Mladena. Zatražila sam da mi donese dete a dobra starica se rasplakala.
- Tetka, donesi mi dete! - zahtevala sam dok mi je zebnja obavijala srce.
- Nema ga, kćeri, odneli su ga - promucala je tetka.
Vrisak koji mi se otkinuo iz grla prepao je i mene.
Urlala sam, plakala, čupala kosu. Tetka mi je na silu ugurala dve tablete da popijem i zaspala sam jecajući. Koliko sam dugo bila tako drogirana, ne znam. Danima, pretpostavljam. Moje upaljene dojke u koje je naviralo mleko opominjale su me da sam postala majka i da su moje čedo ukrali i odneli od mene. Kako sam ih mrzela zbog toga! Zaklela sam se da ih nikada više neću videti. Prokleti bili!

Tragičan kraj naše idile

Posle mesec dana došla mi je mama u posetu, želela je da me vrati kući. Nisam htela da je vidim. Zahtevala sam da mi vrate bebu. Stojeći u hodniku, ispred zatvorenih vrata moje sobe, majka mi je doviknula strašnu istinu: moje dete dali su na usvajanje a sve je sredila preduzimljiva strina Kristina. Dobila sam histerični napad i danima sam bila na granici ludila. Sirota tetka Mladena, šta je nevolja videla sa mnom... I samo sam nju trpela pored sebe.
Vreme je prolazilo, polako sam se smirivala, ali nisam mogla da se pomirim sa gubitkom deteta. Naći ću ga i da je na kraju sveta, zaklinjala sam se svake večeri. To sam ponavljala kao molitvu. Moj sin će upoznati svoju majku.
Ostala sam da živim sa tetka Mladenom. Upisala sam se u srednju medicinsku školu u obližnjem gradu. Bila sam nešto starija od mojih školskih drugova, ali njihova neiskvarena mladost, nestašluci i radost povoljno su uticali na moj psihički oporavak. Uspešno sam završila školu i odmah sam se zaposlila u našoj seoskoj ambulanti. Povremeno su nam dolazili lekari iz grada, ali većinu potreba za medicinskom negom zadovoljavala je naša mala četvoročlana ekipa. Mirko je bio medicinski tehničar, dvanaest godina stariji od mene. Po seoskim kriterijumima odavno je trebalo da se oženi. Zbližili smo se zajedno radeći u opustelom selu jer je omladina bežala u grad. Prvo smo bili dobri prijatelji a vremenom smo postali ljubavnici. Nisam se iznenadila kada me je zaprosio. Rekla sam mu da moram nešto da mu priznam pa, ako me i posle toga bude hteo, moj odgovor je pozitivan. Kada sam mu ispričala sve o rođenju bebe i o tome kako sam ostala bez nje, plakao je kao dete. Obećao je da će mi pomoći da pronađem svog sina. Nikada ga nisam volela kao tada.
Venčali smo se i ostali smo da živimo u selu daleko od moje porodice. I dalje nisam želela nikakav kontakt sa njima uprkos njihovim pokušajima. Samo mi je pomalo bilo žao brata Ace jer on zaista nije bio kriv, čak mi je bio podrška, makar mlaka i nedovoljna. Vlastoljubivi stric ipak nije postao gradonačelnik a doživeo je i sramotu od sopstvenog sina. Naime, Dejan je voleo da eksperimentiše drogama, pa ga je policija uhvatila sa nekoliko grama heroina u džepu, koji je pokušao da proda maloletnicima. Uhapšen je i osuđen na dve godine. A strinu Kristinu zatekao je "in flangranti" (da se izrazim pravnički pošto je dotična advokat) u krevetu sa prvim saradnikom. Jurio ga je stric, sa otkočenim pištoljem u ruci, onako gologuzog duž cele ulice. Na kraju su svi završili u zatvoru. Zbog bruke i uslovne kazne za pokušaj ubistva stric je morao da se povuče iz politike, njegove najveće ljubavi i strasti. Strina je pobegla sa svojim ljubavnikom u inostranstvo. Toliko o tome "ko drugome jamu kopa"...
Moj muž Mirko pokušavao je preko svojih veza da se domogne podataka o mom sinu. Međutim, uvek bi se pred njim isprečio zid: moje dete kao da je propalo u zemlju. Na nesreću, nikako nisam mogla da zatrudnim. Želela sam dete više od svega, želela sam da svom mužu rodim naslednika, ali kao da se sve zaverilo protiv nas. Išli smo na preglede, testove, čak sam se podvrgnula vantelesnoj oplodnji. Uzalud. Bilo mi je teško i zato što je Mirko bio jedinac u roditelja, dvoje dobrih, dragih ljudi koji su me zavoleli kao svoje dete. Osećala sam da mi je dužnost da produžim njegovu lozu i nadala sam se...

Novi životni obrt

Ali, ne odlučujemo mi o tome koliko ćemo živeti. Moj Mirko se jedne noći vraćao iz posete pacijentu u obližnjem mestu pa je, umoran, zaspao za volanom i svom silinom udario u drvo pored puta. Ostao je na mestu mrtav. Ovaj udarac sudbine mislila sam da neću preživeti. Ali jesam, iako sam bila uništena. Naročito mi je bilo teško da se posle njegove pogibije vratim na posao. Ambulanta je bila prazna bez njega, naša kuća još praznija. Razmišljala sam o tome da se vratim u grad, da potražim posao i da nastavim da živim svoj zakrpljeni život. Listajući dnevne novine, pažnju mi je privukao oglas: "Traži se stručna osoba za negu teško bolesne žene i pomoć u tročlanom domaćinstvu." Odmah sam se mašila telefonske slušalice. Javio mi se prijatan muški glas. Predstavila sam se kao medicinska sestra, udovica koja upravo razmišlja o novom poslu, rekavši da sam prilično zainteresovana za njihovu ponudu. Čovek se iskreno obradovao. Pozvao me je da dođem da porazgovaramo.
Njihovo selo bilo je udaljeno od mog dvadesetak kilometara. Bez problema pronađoh njihovu lepu kuću koja se s puta jedva videla od bujnog ukrasnog rastinja. Ovde žive plemeniti ljudi, pomislih. Vrata mi je otvorio visok, lep čovek markantnih crta lica, ali tužnih očiju. Videlo se da nije prešao četrdesetu, ali mu je senka patnje davala više godina. Predstavio se kao Slobodan Mihaljević, profesor engleskog jezika. Ponudio me je da sednem u lepo nameštenom dnevnom boravku. Po mnoštvu porodičnih slika i suvenira sa raznih strana sveta, videla sam da sam ušla u kuću ljudi koji se međusobno vole i provode mnogo vremena zajedno.
- Gospodine Mihaljeviću, u oglastu ste naveli da vam treba medicinska nega stručne osobe. Za koga? - pređoh odmah na poslovni deo razgovora.
- Na nesreću, za moju suprugu Melaniju. Pre tri meseca operisala je tumor na dojci i sada joj se stanje pogoršalo. Nije mogla da podnese hemoterapije, zračenje ju je dodatno oslabilo. Već mesec dana gotovo da ne ustaje iz kreveta. Borim se koliko mogu, ali tu je i naš sin Aleksej, osmogodišnjak. On sve to teško podnosi i znam da moram da mu posvetim više vremena ali, pored posla i brige za suprugu, bojim se da moje jadno dete ispašta. Pre nekoliko dana pozvali su me iz škole, izgleda da je drastično popustio u učenju, dok je kod kuće izuzetno miran i povučen. Eto, zato sam odlučio da potražim pomoć - Slobodan mi je otvoreno izložio svoje probleme. - Ako želite, upoznaću vas sa suprugom.
Bez reči krenuh za domaćinom.
U svetloj, dobro prozračenoj sobi, gotovo izgubljena u mnoštvu jastuka koji su podupirali njeno napaćeno, mršavo telo, ležala je gospođa Melanija. Kada me je njen muž predstavio, blago se osmehnula zamolivši me da sednem na njen krevet.
- Drago mi je, gospođo Milutinović, što ste se odazvali na naš oglas. Mom mužu je zaista potrebna pomoć. Plašim se da više nisam ni od kakve koristi mojoj porodici. Molim vas, ostanite sa nama - njene krupne, napaćene oči poprimile su molećivi sjaj i ja sam istog trena odlučila.
- Naravno, ništa me ne sprečava da ostanem. Obaćavam da ću dati sve od sebe da vam olakšam. Nemam više nikoga, moj suprug je poginuo, dece nemamo, ako želite, mogu da ostanem sa vama sve vreme.
- O, hvala vam - u isti glas zahvalili su mi se supružnici Mihaljević.
- I, lepo bi bilo da se oslovljavamo imenima, mi smo za vas Slobodan i Melanija - rekao je moj domaćin.
- Naravno, ime mi je Marina.
- Jedva čekam da upoznate naše zlato, našeg Alekseja. On je veoma dobro dete - reče Slobodan.
I zaista, pojavio se na vratima zajapuren od trčanja iz škole, plav i prekrasnih plavih očiju.

Pronašla sam sina

To je bio najlepši dečak koga sam videla. Gotovo da sam potrčala prema njemu. Ipak, uzdržala sam se dopustivši njegovom ocu da me predstavi. Tek nekoliko trenutaka bio je stidljiv i nepoverljiv prema meni a do večeri pričali smo kao stari drugari. Njegovi roditelji su se čudili jer, po njihovom svedočenju, Aleksej je veoma povučen i teško sklapa nova prijateljstva.
Polako preuzeh brigu o porodici Mihaljević. Moj radni dan počinjao je rano spremanjem doručka i oblačenjem Alekseja koji je odlazio u školu zajedno sa svojim ocem. Potom sam se brinula za bolesnicu: kupanje, presvlačenja, hranjenje, lekovi, nalazila sam vreme i da joj ponešto pročitam. Dok sam pripremala povrće za ručak, sedela sam kraj njenog kreveta i razgovarale smo kao stare prijateljice. Iznenadila sam se jednom prilikom kada mi je rekla da je njena bolest, zapravo, posledica ponovnog širenja karcinoma koji je imala na materici pre deset godina. Pre nego što sam postavila logično pitanje kako je rodila malog Alekseja, Melanija mi je sve ispričala. Kada su saznali da neće imati decu, a toliko su želeli porodicu, pomirili su se sa usvajanjem. Sina Alekseja dobili su brzo, čim su podneli zahtev za usvajanje, a pomogla im je Slobodanova sestra koja je radila u Centru za socijalni rad. Alekseja je rodila vrlo mlada devojka i odrekla ga se odmah, na njihovu sreću, jer su dobili najlepše dete na svetu. Dok je ona pričala, ja sam nesvesno počela da plačem. Melanija me je začuđeno gledala.
- Šta ti je, Marina, jesam li te nečim povredila, zašto plačeš? - uznemirila se Melanija.
- Niste, Melanija, vi krivi, dirnula me je vaša priča. Reći ću i ja vama svoju tajnu koja mi je najveća rana na srcu. Rodila sam dete sa nepunih sedamnaest godina. Moja porodica je poludela zbog toga, na silu su me zatvorili i posle porođaja oduzeli su mi dete. Moja strina ga je dala nekome na usvajanje. Nisam mogla da saznam kome. Izgleda da procedura nije bila sasvim regularna jer podatke o usvajanju mog detata moj pokojni suprug i ja nismo mogli da pronađemo iako smo prevrnuli i zemlju i nebo. Užasno patim zbog toga. Evo, uskoro treba da bude rođendan mog sina, 15. oktobar... Negde, ko zna gde, slaviće osmi rođendan, a ja ga ni zagrliti ne mogu.
- Marina, kada mu je rođendan? - upita Melanija.
- Petnaestog oktobra navršiće osam godina.
- I našem Alekseju tada je rođendan, napuniće osam godina! O, kakva slučajnost, ne mogu da verujem.
Sumnja i nada odjednom me obuzeše. Melanija je prepoznala moju misao i istog trena znale smo da bi možda to moglo da bude istina.
- Marina, u onom starinskom ormaru, u trećoj fioci, pronaći ćete papire o Aleksejevom usvojenju, donesite ih, molim vas, da nešto proverimo.
Ruke su mi drhtale dok sam tražila papir. Nisam imala hrabrosti da zavirim u njega. Predala sam ga Melaniji onako presvijenog.
Melanija ga je pročitala a onda mi ga je tutnula u ruku. Suze su joj se slivale niz lice. Novoređenče, muško, teško 3.400 g, dugo 62 cm, porođaj obavljen van zdravstvene ustanove u kući Mladene Jovanović. Porodilja Marina Joksimović, dolepotpisana, dobrovoljno se odriče novorođenčeta jer nema uslove za odgajanje deteta, pa ga daje na usvajanje odgovarajućoj porodici o čemu će odlučiti nadležne službe Centra za socijalni rad grada... Pri dnu papira datum i moje ime, ispod mog imena potpis koji svakako nije bio moj. Znala sam ko se potpisao umesto mene: strina Kristina, a iza nje je stajala cela moja prokleta porodica. Odjednom nisam znala šta bih sa sobom. Da li da plačem ili da se smejem? Moj sin je tu, u ovoj kući, ja ga kupam, oblačim, hranim, spremam u školu, ali njemu sam samo teta Marina, a mama je žena koja leži u krevetu pored mene i plače. Zagrlih je nežno. Ona mi toplo uzvrati zagrljaj.
- Marina, šta ćemo sada? - zabrinuto me je upitala.
- Ništa, Aleksej je vaš sin, bilo bi strašno da ga sada, ovako protresenog vašom bolešću, uznemirimo ovim novostima. Plašim se da dete njegove senzibilnosti ne bi sve to dobro podnelo. Pustićemo da vreme učini svoje. A ja vas molim da ostanem uz njega i da se brinem o vama kao i do sada.
Melanija klimnu glavom.
Živeli smo dalje, samo što sam sada grlila svoje dete i svaki put kada bih ga poljubila na polasku u školu zahvaljivala sam Bogu na ovom daru. Naravno, Alekseju ništa nismo rekli. Za rođendan prvi put u životu napravila sam svom detetu rođendansku tortu, kupila sam mu poklon, prva sam mu čestitala.
Nažalost, Melanija je bila sve slabija. Noć pre nego što je ispustila svoju plemenitu dušu trpela je užasan bol, padala je u komu i nakratko se budila. U jednom trenutku prošaputala je:
- Marina, obećaj mi da nikada nećeš ostaviti ovu dvojicu naših muškaraca. Čuvaj ih, molim te, kao i dosad. Hvala ti, draga moja prijateljice.
Plačući, obećala sam joj da ću život posvetiti vaspitanju našeg sina i da ću se truditi da olakšam život njenom voljenom mužu.
Moj Aleksej je sada srednjoškolac. Odličan je učenik. Već ima prve simpatije i o tome otvoreno priča meni i svom ocu. Slobodan i ja postali smo pravi prijatelji, naša ljubav nije strast, nego spoj dvoje ljudi koji su preživeli mnogo patnje u životu. Za dva meseca treba da se rodi naša kćerka. Daćemo joj ime Melanija.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #48

04. Nov 2010, 20:28:14

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Kobna lepota

Ako mislite da se lepe žene lako zapošljavaju, da sa svima lako izlaze na kraj, da su mažene i pažene, da im se sve oprašta i da im je baš sve dozvoljeno, silno grešite. Retke su takve srećnice. Velika je zabluda da lepota otvara sva vrata, naprotiv, čini se da je istinita izreka da je lepota prokleta...

Iako mi je četrdeset šest godina, za mnom se još uvek okreću i zvižde. Naravno, ne osvrćem se, ne priliči to jednoj supruzi i majci, a ni mojim godinama.

Nekada, do svoje šesnaeste godine, bila sam samo debeljuca. Mučila sam se svakojakim dijetama i, naravno, patila sam. U vreme prvih ljubavi, dok su se moje drugarice krišom sastajale sa momcima, ja sam bila zadužena da ih opravdam pred roditeljima kao i da prenosim tajne ljubavne poruke.

Većina tih nekadašnjih devojaka danas ima bar desetak kilograma viška, sede vlasi koje prikivaju redovnim farbanjem kose, celulit i pomalo opuštene grudi, bore oko usana i očiju. To je prirodno za nekoga ko je bliži pedesetoj nego četrdesetoj, jedino je mene starenje zaobišlo i... zato im opet zavidim. One uživaju u životu i lagano stare sa sjajem u očima kakvog u mojim nema. A nekada...

Samo godinu dana kasnije bila sam sasvim druga Ivana. Istopio se i poslednji suvišni gram sa moga tela ali su obline ostale, a moje lepo lice postalo je još lepše. I danas mi je drago da se prisetim maturske večeri kada su me izabrali za mis.

Bile su to lepe i srećne godine. Mogla sam da zavedem svakog mladića i, zašto da krijem, koristila sam to. Volela sam i bogate i siromašne, i lepe i manje lepe momke. Nisu me zanimali skupi pokloni, uvek sam išla tamo kuda me srce vodi, uostalom, tako sam bila vaspitana: ne poželi tuđe, ne povređuj, jer se svaki greh vraća.

Ljubomorni i posesivni muž

Kada sam upoznala Srđana, bilo mi je dvadeset i tri, a njemu dve godine više. Bio je visok, smeđe kose i plavih očiju, beskrajno simpatičan i duhovit. I upravo me je njegova prirodnost, spontanost, sposobnost da me nasmeje do suza, njegova zlatna prosečnost, oborila s nogu.
Srđan i ja zabavljali smo se pune dve godine a kada smo se venčali, bila su mi potrebna samo dva meseca da shvatim da on nije osoba koju sam poznavala, zapravo, da se nije prikazivao onakvim kakav je zaista bio. U vreme kada je trebalo najviše da se volimo, Srđan je počeo da me zanemaruje. Kao da je okončao svoju "misiju", oženio se najlepšom, pa zašto bi više bilo šta dokazivao? Jedino ljubomoru nije krio. Nije mi prebacivao, uostalom, nisam mu davala povod za sumnju, ali bilo je dovoljno da me neko pogleda pa da istog trena posesivno prebaci ruku preko mog ramena. Samo da se zna da sam njegova. Bio je to čudan način pokazivanja bračne ljubavi.
U naredne dve godine, polako i vešto, Srđan je iz mog života izbacio sve moje nekadašnje prijatelje. Kada sam počela da kontaktiram isključivo sa ljudima bliskim njemu, postalo mi je jasno da više veruje njima nego meni. Nikada mu nisam kazala da su mi se oni krišom udvarali i da su moji prijatelji bili mnogo pošteniji. Volela sam ga i smatrala sam da žene moraju ponešto da pretrpe, međutim, izgleda da sam mu previše dopustila pa sam se nagutala gorčine za dva života.
Verovali ili ne, lepota mi je zasmetala i kada sam poželela da se zaposlim. Presudila je duboko ukorenjena predrasuda da je lepa devojka - glupa.
Kada sam napokon dobila posao, čak i tako "šupljoglavu" proganjali su me gotovo svi, od direktora do portira. Naravno, držala sam se po strani radeći dvostruko više od ostalih, ali sam na kraju, kada sam konačno svima dokazala koliko vredim, bila prinuđena da napustim posao jer mi se direktor otvoreno udvarao. Nepristojne ponude ne želim ni da pominjem... Nisam bila spremna za aferu, ali je direktorovo ponašanje izazvalo prezir žena sa kojima sam radila. Ni krivu ni dužnu, olajavale su me na svakom koraku, odlazila sam na posao kao na robiju i... šta sam drugo mogla?
Mužu sam sve ispričala. Smatrala sam da je bolje da čuje od mene nego od drugih, ali iznenadilo me je to što je na sve odmahnuo glavom. Naravno da nisam očekivala da će u napadu ljubomore i besa otrčati u firmu da se fizički obračuna sa mojim nasrtljivim direktorom, ali nadala sam se bar podršci... Zapravo, mislim da mu je bilo drago što sam napustila posao jer je to njemu bio dokaz moje privrženosti i vernosti. Čini se da mu je najmanje bilo važno to što ćemo sa jednom platom jedva sastavljati kraj s krajem.
Na novi posao nisam pomišljala. Zaista pojma nemam šta se u to vreme vrzmalo po Srđanovoj glavi, a sumnjam da je i on bio načisto sam sa sobom. Umeo je da kaže da ne bi bilo loše da potražim posao, a zapravo je molio Boga da ga nikada ne nađem.
Ćutala sam zbog mira u kući, zbog naše ljubavi. Sada mi je žao što sam, čekajući na njegov mig, tolike godine provela između četiri zida. Nisam sigurna da je Srđan zaslužio toliku moju žrtvu.

Trudila sam se da sačuvam brak

Kažu da ljubav izlazi kroz prozor kada nemaština zakuca na vrata. Srđan je postao odsutan i pasivan, a ja sam još uvek balansirala. Našu ljubav doživljavala sam kao sitan pesak na otvorenom dlanu pa, iako besna, nisam smela da sklopim šaku u pesnicu plašeći se da će i ono malo ljubavi iscuriti između prstiju.
Nije me stid da priznam da sam inicijator svih nežnosti postala isključivo ja. Ginula sam trudeći se da sačuvam brak u kojem smo bili punih osamnaest godina. Nažalost, ništa više nije bilo kao nekada. Oseti žena kada muž otaljava "bračna dužnost" i kada nije voljena kao što je nekada bila. Jedino osećanje koje nas je povezivalo bila je ljubomora i ako je po njoj trebalo da merim Srđanovu ljubav, bila sam najvoljenija žena na svetu.
Mrzela sam sebe. Da nisam lepa, Srđan sigurno ne bi bio ljubomoran, mislila sam grubo skidajući nanetu šminku, a potom bih se rasplakala. Bez šminke sam delovala još mlađe, prirodnije i lepše.
Dodatni stres predstavljao je svaki moj izlazak iz kuće, makar to bio odlazak na pijacu ili u poštu. Ukratko, nameru da nekud krenem morala sam da "prijavim" veče ranije, ali dešavalo se da neplanirano nečega u kući nestane, da nešto iskrsne... Tada bih u širokom luku zaobilazila zgradu u kojoj je Srđan radio, a žurila sam i zato što sam se plašila da će mu neko kazati da me je video. Mučena grižom savesti što sam bez dopuštenja skoknula u grad, ućutala bih se kada se Srđan vrati kući s posla, što je u njemu izazivalo još veću sumnju.
Tokom tih teških godina isplakala sam nakupljene suze a onda sam prestala da plačem. Pronašla sam izduvni ventil i mislim da sam konačno shvatila šta mi nedostaje. Zapravo, možda to nije bila prava kompenzacija, ali bili su to jedini trenuci kada sam se osećala slobodnom i srećnom.
Soba moje kćerke, tada tinejdžerke, postala je oaza mog mira. Jedva sam čekala da Maša ode u školu. Skakala sam od sreće kada bih na kompjuteru dobro odigrala neku igricu, ali sam najčešće slušala muziku. Iz moje mladosti, iz Mašine mladosti, svejedno, samo da je što glasnija, da mogu da pevam i igram, da se satima vrtim ukrug, da se smejem...
Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li je sa mnom baš sve u redu. Da li je moguće da je u telu zrele žene ostao zarobljeni devojčurak ili sam, zapravo, duhom mlada pa mi nedostaju prijatelji i zabava. Da, normalna sam, zaključila bih, ali me je Srđan svojom ljubomorom, ili strahom da će me izgubiti, vezao za kuću nesvestan mojih potreba.

Inat kao vapaj

Puklo mi je pred očima nedavno, baš na moj četrdeset peti rođendan. Nije me naljutila Srđanova "neobaveštenost" o mom ukusu. Već sam se bila navikla da umesto poklona dobijem novac pa da sama kupim ono što mi se dopada.
- I, jesi li odabrala nešto lepo? - upitao je.
- Sačekaj - namignula sam Maši koja se upravo pripremala za odlazak u diskoteku. Ona je videla moju novu tamnocrvenu tuniku sa ogromnom kragnom, dovoljno usku da otkrije moju savršenu figuru. Znala je i šta sam isplanirala da obučem za to veče a ja, budala, kao da sam smetnula s uma Srđanovu narav.
- Šta kažeš? - stala sam pred njega spremna za izlazak, u novoj bluzi, crnim, tesno pripijenim pantalonama, na vrtoglavo visokim potpeticama.
- Lepo - klimnuo je glavom ravnodušno.
- Ćale, vidimo se u diskoteci - Maša mu doviknu s vrata. - Nemoj da čekaš da mamina toaleta izađe iz mode.
- I? - pogledah ga značajno. - Hoćemo li?
Sačekao je da Maša zatvori vrata za sobom, a potom je odmahnuo rukom.
- To nije mesto za nas dvoje. Zaboga, Ivana, zašto se uporno trudiš da ostaviš utisak kao da ti je dvadeset godina manje? To me užasno nervira.
Bilo mi je na vrh jezika da mu kažem da se ne trudim već da se zaista tako osećam, nasuprot njemu koji se ponaša kao da mu je dvadeset godina više, što je mene nerviralo, ali prećutala sam.
- Dobro, hoćemo li onda u restoran, na neko mirno mesto? - upitala sam.
- Hladno mi je, a napolju je još hladnije. Možemo da poručimo nešto iz restorana i da gledamo TV. Uostalom, ne sećam se da smo izašli za moj rođendan.
- Nažalost, Srđane, nažalost! Ali ovo je moj rođendan i ja želim da izađem! - nekontrolisano sam viknula.
- Mogla si da pođeš sa Mašom! - viknuo je i on.
- Je li? A zašto to nisi rekao dok je bila ovde?
Nije odgovorio. Sve što sam odavno znala pročitala sam u njegovim očima. Nije želeo da poveruje u to da sam zaista bila spremna da izađem sa Mašom i njenim drugaricama, tako skockana i bez njega.
- Pa, ni ti nisi morala da čekaš do noći. Mogli smo da svratimo...
- U onu kafe-poslastičarnicu sa najvećim šampitama u gradu - upadoh mu u reč. - Svakog dana, tačno u šest popodne, obučem se navrat-nanos da kojim slučajem ne zakasniš da uplatiš sportski tiket, a usput svratimo na šampite. To su naši izlasci i provodi, putanja koju si mi ti odredio i nametnuo. Sram te bilo! - progutala sam knedlu i skrenula pogled u stranu.
Ne znam zašto sam očekivala da ću čuti: "Izvini, ispravićemo to...", bilo šta, makar da mi je obećao izlazak za naredni vikend... Ali, ništa od toga. Srđan se nije pomerio iz fotelje, menjao je TV kanale u želji da pronađe nešto što bi mi privuklo pažnju, a meni je odavno bilo muka od filmova i serija. Polako sam ustala i otišla u Mašinu sobu, pa sam odvrnula muziku "do daske". Bio mi je rođendan, to je moje pravo, iako sam odlično znala koliko takvo "divljanje" nervira Srđana.
Ipak, ispostavilo se da je moj inat zapravo bio vapaj. Želela sam da Srđan uđe u sobu, ako ništa drugo, da me opomene, kako je to često radio kada bi Maša slušala glasnu muziku, pa da još jednom pokušam da mu kažem šta mi smeta a šta nedostaje. Nažalost, nije došao. Možda se uplašio da će čuti ono što je, pretpostavljam, znao. Zagnjurila sam glavu u jastuk i zaridala.
Dokle ću ovako, ne znam. Srđan svakako nije ravnodušan prema meni ali nijednoj ženi ne bih poželela ovakvu vrstu ljubavi. Njegova pasivnost i ljubomora, u smislu "nit me hoće nit me drugom daje", ne samo da me povremeno dovode do ludila, već ubijaju u meni sve ono lepo što sam oduvek želela da podelim sa njim. Nažalost, on mi ne pruža priliku da mu dokažem da me drugi muškarci ne zanimaju i da mi je jedino on potreban, takav kakav je: prosed, izboran, sa simpatičnim pivskim stomakom. Zar to nije bezbolniji "danak godinama" od srčane aritmije sa kojom odavno živim? Nažalost, Srđan jedino vidi moju lepu i netaknutu fasadu, pa sve češće pomišljam da ga je stid i da bi se pred drugima osećao manje vrednim u odnosu na mene. Da mu kažem da nije u pravu i da ne treba tako da se oseća, ne smem.

***
Kada mi u retkim susretima nekadašnje drugarice kažu da izgledam kao devojčica, okrene mi se utroba jer sam ja neko ko kao bez duše žuri u svoj zlatni kavez a željna sam da sa njima izađem u šetnju i da im se, uz kafu, pridružim na partiji trača.
Ipak, shvatila sam da nikada i ni za čim ne treba očajnički žaliti jer je samo tako moguće - preživeti.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #49

04. Nov 2010, 20:30:11

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Vratio sam joj veru u iskrenu ljubav

Jedne kišne noći tajanstvena devojka iznenada je ušla u moj život da bi, posle samo dva susreta, isto tako nenajavljeno otišla. Tešio sam je kolačima od borovnice, slušao njene ispovesti i čeznuo za poljupcem. Dugo je potom nije bilo, a ja sam neprestano mislio na prelepu, tužnu neznanku koja je izgubila veru u ljude. Kada je nestala svaka nada da ću je opet videti, od nje mi je stigla razglednica izdaleka, a uskoro se i ona vratila...

Kiša je danima padala. Posmatrao sam krupne kapi kako se slivaju niz izlog kafića u kojem sam godinama radio. Te večeri svi gosti su već bili otišli, napravio sam popis, sredio lokal i uživao u tihoj muzici i osvežavajućoj limunadi. Nisam žurio kući, uostalom, niko me tamo nije čekao, bio sam sam već duže od godinu dana. Najteže mi je padao povratak u prazan stan, saznanje da nemam sa kim da podelim sva ona lepa, pa i loša iskustva koja čine ovaj, u suštini predivan, život. Bilo mi je prijatnije na poslu, često sam radio prekovremeno da bih, bar prividno, pobegao od samoće. U kafiću se nikad nisam osećao usamljenim, čak ni kada svi gosti odu. U stvari, najviše sam voleo te časove kada sve utihne. Dešavalo se da dočekam zoru čitajući neku zanimljivu knjigu i da tek u pet sati ujutro stignem u stan, gde bih samo prespavao, probudio bih se oko podneva i opet odlazio na posao.

Čudesna noć

Upravo sam se spremao da zaključam lokal i da se zadubim u Markesov roman "Sto godina samoće", jer sam poželeo ponovo da ga pročitam, kada me je iznenadila devojka koja je silovito uletela u kafić. Kažu da se najlepše priče dešavaju naglo, da poput oluje ulaze u naš život. Tako je bilo i u ovom slučaju.
Bila je predivna tako pokisla. Duge, crne kose i krupnih, plavih očiju, ličila je na devojku iz bajke. Kada mi je sasvim prišla, nisam bio siguran da li to niz njeno lice teku suze ili kapi kiše. Čvrsto me je zgrabila za ruku.
- Molim vas, recite mi, da li je pre pola sata odavde izašao visok, crn mladić u društvu zgodne plavuše?
- Oprostite, gospođice, imamo mnogo mušterija, posebno vikendom, zaista ne bih mogao to da vam kažem - slagao sam u momentu iako sam se dobro sećao poslednjih gostiju koji su izgledali upravo onako kako ih je ova čudesna devojka opisala. Činilo mi se da su srećno zaljubljeni.
- Svejedno, videla sam ih kako izlaze držeći se za ruke, ne znam zašto mi je bilo važno da mi i vi to potvrdite - rekla je snuždeno. - Mislim da sam sebe previše obmanjivala, jednostavno, nisam u stanju da prihvatim istinu - sela je za šank pognute glave.
Da, nije to bila kiša, već njene suze. Nisam znao šta da kažem, pomislio sam da je možda najbolje da je pustim da se na miru isplače. Blago sam pojačao muziku i spremio sam joj čaj od kamilice. Klimnula je glavom u znak zahvalnosti.
- Imamo divan kolač od borovnice, nekako uvek preostane, ljudi više vole druge poslastice, ali vam ga toplo preporučujem. Kada se rastužim, pojedem parče-dva. Bolji je i od čokolade - pokušao sam da se našalim.
- Hvala, možda bi mi prijalo jedno parče. Znate, to je bio moj verenik, trebalo je da se venčamo za nepunih mesec dana, ali... to je sada završena priča. Našao je drugu, zaljubio se, više me ne voli. Sve je prolazno, a mislila sam da ćemo zauvek biti zajedno.
- Molim vas, smirite se, evo, izvolite kolač, biće sve dobro. Inače, ja sam Aleksej, drago mi je.
- Danijela - tužno je izgovorila svoje ime i pružila mi sitnu, nežnu šaku koja kao da je bila od porcelana.
Prelepa je i ovako tužna, kakva li je tek kada se smeje, čežnjivo sam pomislio.
- Umorna sam od svega. Želela bih samo da zaspim i da se posle sto godina probudim u nekom drugom, lepšem svetu.
- Može i ovde da bude lepo, verujte mi, samo nemojte da bežite od tuge. Proći će - pokušao sam da je utešim iako sam znao da je to trenutno nemoguće.
- Ne znam - nemoćno je izustila spustivši glavu na šank.

Dok je ona spavala

Nedugo potom primetio sam da je zaspala. Ko zna koliko je dugo lutala po kiši, sigurno je iscrpljena. U uglu njenih usana zadržao se komadić borovnice. Poželeo sam da je poljubim ali se nisam usudio. Utišao sam muziku i počeo da čitam. Posle svake pročitane rečenice skrenuo bih pogled na nju. Tuga je izbijala iz svake njene pore čak i dok je spavala. Bolelo me je to. Činilo mi se kao da je poznajem godinama, možda i vekovima, kao da razumem svaku njenu reč, misao, pokret, kao da vidim snove koje upravo sanja. Želeo sam da je usrećim, da vidim njen osmeh, da joj iz očiju isijava radost. Dao bih sve za to.
Tek što sam pročitao prvo poglavlje, ona se trgnula iz nemirnog sna.
- Izvinite, molim vas, treba da krenem - prošaputala je, potom je žurno ispila čaj i krenula prema vratima. Shvatio sam da joj je bilo neprijatno.
- Ne, sačekajte, ispratiću vas do kuće, odavno sam ovde završio posao, kasno je, ne želim da idete sami u takvom stanju - nisam hteo da dozvolim da tek tako nestane.
- Nema potrebe, zaista, uzeću taksi. Hvala vam na svemu, ne znam šta mi bi da tako upadnem, izvinite - nisam stigao ništa da kažem a ona je već izletela iz kafića.
Otišla je kao što je i došla, iznenada, pomislih razočarano posmatrajući kako nestaje u tami.

U iščekivanju prelepe neznanke

Očekivao sam je danima iako je nestala bez reči. Nadao sam se da će možda ponovo poželeti da dođe na šoljicu čaja, da će tako usamljena i tužna osetiti potrebu da podeli bol sa nekim ko bi joj mogao biti prijatelj. Svake večeri čuvao sam najbolje parče kolača od borovnice i, nakon što bi poslednji gosti otišli, stavljao sam ga na šank, kao da ona upravo treba da stigne. Verovao sam da će je snaga moje želje privući, da ću je na neki čudan način prizvati. Verovao sam da se čuda dešavaju. Nije bilo moguće da je tek tako došla, te kišne noći, i da je tek tako nestala... ne! Sigurno se ništa ne dešava slučajno, hrabrio sam sebe. Ali, posle desetak dana prestao sam da je čekam utonuvši u melanholiju.
Dve nedelje kasnije kiše su ponovo počele. Tek što je prošla ponoć, zaključao sam lokal, neko vreme posmatrao sam ljude na ulici kako žurno hitaju kućama, razmišljao o tome kako mnogi od njih sigurno imaju nekoga ko će im se obradovati kad stignu u tople domove i zatim sam odlučio da se zadubim u knjigu da bar na nekoliko sati odlutam u drugi svet, gde je još uvek sve moguće. Nisam iščitao celu stranicu kada me je iz magičnog Markesovog pričanja prenulo lupanje na vratima lokala. Neko je pokušavao da uđe. Podigao sam pogled i ugledao nju, sa crvenim kišobranom u ruci. Kosa joj ovoga puta nije bila mokra, iz očiju joj nisu tekle suze, a njene usne su se stidljivo osmehivale.
Ukočio sam se od zaprepašćenja i, umesto da požurim da otvorim vrata, zurio sam u taj čarobni prizor. Tek kada je ponovo pokucala rukom pokazavši da bi želela da uđe, skočio sam sa stolice i otključao vrata.
- Primate li goste u ovo kasno doba ili da dođem sutra? - upitala je.
- Naravno, oprosti, pomislio sam da si priviđenje - našalio sam se mada to nije bilo tako daleko od istine.
- Slučajno sam prolazila ovuda, videla sam te kako čitaš i pomislih da bih mogla da pojedem još jedno parče onog ukusnog kolača.

Sela je za šank i, kao i prethodnog puta, pripremio sam joj čaj i kolač, pustio muziku i započeo neobavezni razgovor. Međutim, Danijela nije bila devojka koja je gubila mnogo vremena na takve stvari, nije želela da priča o bilo čemu. Prekinula je moje naklapanje o vremenskim prilikama i hrabro rekla:
- Znaš, nisam slučajno prolazila. U stvari, nisam mogla da spavam, noćima već ne spavam, usamljena sam i tužna više nego ikada. Boli me svaka misao, svaki pokret, zvuk, bilo šta, jedino želim da ništa od ovoga nije stvarno, danima ne izlazim iz stana, ne pričam ni sa kim, osećam kao da mi je telo izbrazdano dubokim ranama koje nikada neće zarasti, duša mi krvari, ne verujem više ni u šta. Ne znam zašto, ova kiša me je podsetila na tebe i pomislila sam da bih možda mogla da te posetim, da bi mi bilo lakše kad bih nekome ispričala koliko me bole izneverena očekivanja - pognula je glavu a u očima su joj ponovo zablistale suze.
Nisam mogao ništa da kažem, prišao sam joj čvrsto je zagrlivši, nadao sam se da bih nekako mogao da preuzmem na sebe teret koji ju je razdirao.
Te noći otvorili smo dušu jedno drugom. Iako smo zapravo bili stranci, razgovarali smo kao da se oduvek poznajemo. Bilo je gotovo jutro kada sam je otpratio do njenog stana. Šetali smo kraj reke u praskozorje posmatrajući nesputani let ptica. Rekao sam joj da će i njoj ponovo izrasti krila, da je bol ponekad lekovit i da nas uči onome što smo negde usput zaboravili i zanemarili.
Sjaj u njenim očima govorio mi je da će se ona uskoro ponovo smejati, da će joj srce opet biti ispunjeno i da će se radovati životu. Na rastanku je obećala da će ponovo doći, na isto mesto i u slično vreme.

Nestala je bez traga

Ali, Danijela nije dolazila. Čekao sam je, posebno tokom kišnih noći, očekivao sam da ugledam njen crveni kišobran, lutao sam u svitanje obalom reke, tražio sam je po pustim ulicama, sedeo satima u blizini zgrade u kojoj je živela, zaustavljao prolaznike i ispitivao ih da li možda poznaju prelepu devojku crne kose nadajući se da su njene prve komšije... Uzalud. Obuzimao me je očaj, svaki moj pokušaj bio je bezuspešan. Iako sam je posle samo dva susreta zavoleo, nije mi toliko teško padalo njeno odsustvo koliko sam brinuo o tome da li je dobro. Pomišljao sam na najgore, listao sam sve moguće novine nadajući se da neću ugledati početno slovo njenog imena u crnoj hronici, molio sam Boga da je srećna negde, bilo gde, makar se i pomirila sa verenikom, samo da je dobro. Nisam imao mira.
Jednoga dana, možda dva meseca nakon što je Danijela nestala (vreme sam počeo da računam na ono pre i posle nje), tek što sam stigao na posao i preuzeo smenu, iznenadio me je dolazak poštara koji mi je predao šarenu razglednicu iz Barselone. U prvom trenutku pomislio sam da je to sigurno neki gazdin prijatelj poslao pozdrave ali, kada sam okrenuo poleđinu razglednice i ugledao njeno ime ispisano predivnim rukopisom, srce mi je zaigralo kao nikada pre.
Toliko sam bio uzbuđen da nisam bio u stanju odmah da pročitam tekst, ruke su mi se tresle, a u stomaku kao da mi je poigravao čitav roj leptirića. Kada sam se malo pribrao, pročitao sam tekst:
"Dragi Aleks, oprosti što se nisam ranije javila. Odlučila sam da napustim svoju tmurnu svakodnevicu. Trenutno sam kod prijateljice u Španiji, usavršavam jezik i učim ponovo da se smejem. Hvala ti na svemu. Pisaću ti. Tvoja prijateljica Danijela"
Narednih meseci njene razglednice i pisma redovno su stizali na adresu kafića. Nikada mi nije ostavila adresu ali to me nije sprečavalo da i ja njoj pišem. Bio sam siguran da ću je jednom ponovo sresti i da ću joj uručiti ta pisma. Ali, ona kao da je čitala moje misli, pa naša komunikacija nikako nija bila jednosmerni monolog već pre suptilan, imaginarni dijalog. Pisala mi je da pohađa večernju školu španskog jezika dok preko dana radi u maloj poslastičarnici u centru grada, kako joj samoća više ne pada teško i da sam bio u pravu kada sam joj onoga jutra pričao da bol može da leči, kako se budi nasmejana i kako se raduje svakom novom danu. Ipak, još uvek je razočarana u ljubav i ne veruje ljudima. Znao sam da će to osećanje proći, da neko poput Danijele ne može dugo da bude maloveran i nepoverljiv, da će jednom ponovo voleti bez straha od izdaje. Jer, veliki smo onoliko koliko volimo, pisao sam joj.

Kada sam primio njenu poslednju razglednicu, shvatio sam da su čuda sasvim moguća.
"Dragi prijatelju, poslednjih nekoliko meseci pokušavala sam da naučim da ne verujem ljudima i drago mi je što nisam uspela. Nekada zavisimo od drugih ljudi kao ogledalo, da nas odrede, da nam kažu ko smo. A svaki odraz me sve više čini svojom. Vidimo se uskoro.
Danijela"
Topla julska noć bila je na izmaku kada sam je ugledao na vratima kafića predivnu, preplanulu, nasmejanu, očiju plavih poput nebeskog svoda.
- Da li si možda raspoložen da zajedno posmatramo izlazak sunca? - upitala je kao da nije bila odsutna punih godinu dana, kao da smo se rastali nedavno, kao da je oduvek bila tu.
- Naravno. Čekao sam te. Jutro će biti divno.
Zaputili smo se prema reci držeći se za ruke. Život je bio pred nama.

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 3 4

6 7 ... 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 26. Apr 2024, 10:36:29

Prebaci se na:

Oznake: nedostajala pahuljicama raspolozis ispovjesti porno magicni zasticenom njemu profesoru zagrljaj
romantoc zvali okruglom msg9375627 jednostavno deci pitaj navici secanje pjesmice

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.