Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 31. Avg 2025, 12:29:35

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 ... 8 9

11 12 ... 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 230169 puta)

vojvođanka

Poruka #90

27. Mar 2011, 03:13:02

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.6.16
	Nokia

Razmišljam pozitivno i verujem da ću uspeti da pobedim i karcinom

Hendikepiranim ljudima Bog obično nadoknadi njihov nedostatak dajući im nesvakidašnji talenat, lepotu, pamet... Ja se mogu pohvaliti vedrim duhom, velikim ambicijama i srećom da sam pronašla pravog čoveka za sebe. Ali dobila sam još jedan težak udarac u životu.

Rodila sam se bez leve šake. Tamo gde kod većine ljudi od zgloba počinje nadlanica na koju se nadovezuju prsti ja imam patrljak.
Kult desne ruke, prisutan u našem društvu, donekle je ublažio moj hendikep budući da ruku za upoznavanje, tapšanje po ramenu ili pokazivanje pravca imam - desnu, zdravu i pravu. Zato se nebrojeno puta desilo da moj novi sagovornik tek posle nekog vremena koje smo proveli u razgovoru uoči moj nedostatak. Onda u prolazu uhvatim onaj sažaljivi pogled, ali navikla sam, naučila sam da ne gledam.
Ne mogu da zamislim kako je mojoj Ivanki bilo kad je posle devet meseci nadanja, strepnje i iščekivanja ugledala taj prizor. Znala je da je zbog zdravstvenih problema u ranoj fazi trudnoće morala na pregled koji je uključivao zračenje iako je pre toga bila zdrava, kao i otac i cela familija uostalom, ali nije očekivala takve posledice. Bilo je to pre gotovo trideset pet godina, kad ultrazvuk nisu koristile ni bolje klinike. Sada znam da me se ne bi odrekla i da je znala, sada kada razumem majčinsku ljubav.
Tada sam mislila da bi bilo mnogo bolje da me nije rodila...
Ipak, nikada nisam osetila da su ona ili otac požalili što me imaju, naprotiv, celog života osećala sam se kao najvoljenije dete na svetu.
Okolina je drugačije reagovala, ali na sažaljive poglede i neumesna pitanja navikla sam se vremenom, čak sam, odrastajući u svetu predrasuda, naučila da razumem strah i nerazumevanje prema svemu što nam nije blisko i prirodno. Nije me to preterano doticalo jer sam bila obavijena ogradom sazdanom od roditeljske ljubavi, živela sam u svom malom savršenom svetu.
Posle mene roditelji nisu poželeli drugo dete jer su se, priznali su mi u jednom dirljivom momentu, plašili da meni neće moći da pruže svu ljubav... Brat ili sestra silno su mi nedostajali pa smo se na račun toga često šalili. Da li su požalili što se u toj ulozi nisu još koji put dokazali - nikada nisam saznala.
Nije u našoj maloj tročlanoj porodici bilo ni finansijskih problema ni trzavica, pa činjenicu da sam se razlikovala od većine ljudi smatram jedinom tamnom mrljom na vedrom nebu svog detinjstva.
Čitala sam jednom prilikom da hendikepirani ljudi prema okolini razvijaju neku vrstu neosetljivosti, zaštitni bedem kroz koji ne prolaze običnim ljudima razumljive reči, da bi svoj zamišljeni svet sačuvali u svoj lepoti imaginacije, ali i da bi sakrili osetljivu i ranjivu dušu. Možda zato nikada nisam zaplakala kada bi neko dete, u neznanju, pokazalo rukom na moj patrljak ili upitalo zašto ja nemam šaku kada je sva druga deca imaju.
Možda će zvučati čudno, ali nikada se nisam pitala kako bi izgledala ta moja druga šaka, jer sa onim što sam imala stvarala sam mala čuda.
Zakinuta s te strane, bila sam blagoslovena inteligencijom, naročitim senzibilitetom, maštovitošću i kreativnošću. Zato, kad je došlo vreme za školu, nije bilo dileme: specijalna ili "normalna"... Iako je psiholog prilikom upisa obzirno pokušao da skrene mojim roditeljima pažnju na moguću izopštenost u razredu, oni nisu pomišljali da me izdvoje jer su znali da se lako uklapam.

Uklapanje u zajednicu

I zaista, od prvog dana postala sam član male zajednice. Da li zato što su se na moj nedostatak navikli onako mali, još neiskvareni, tek, moji drugari postupali su prema meni kao prema sebi ravnoj. To mi je dalo krila pa sam se oslobodila i, bez zadrške, svakodnevno isticala svoje kvalitete. Zato sam bila naročito cenjena, i među učiteljima i među školskim drugarima, na šta su roditelji bili neobično ponosni.
Kao što slepac razvije naročito osetljivo čulo mirisa ili dodira, ja sam čuda pravila desnom rukom i ostatkom leve. Sve sam mogla kao ostala deca: igrala sam odbojku, vozila bicikl, pravila figurice od gline... sve to uz mnogo veštine, upornosti i spretnosti. Vremenom sam osećaj u nedostajućem delu ruke do te mere razvila da sam mogla da listam i najtanje listove. Ljudi su se divili mojoj spretnosti, bolje rečeno, iščuđavali, jer se valjda podrazumevalo da tako uskraćenoj osobi bude ograničen i hod kroz život.
Gledajući drugu decu, ipak sam potajno želela da izgledam kao oni pa sam vremenom nesvesno naučila da skrivam levu ruku. Stavljala sam je u džep, na bok ili u nabor majice... Ipak, uživala sam u osećaju pripadnosti većini iako, u suštini, nisam patila od nedostatka samopouzdanja. Moja ruka bila je nevažna u odnosu na utisak koji sam ostavljala zahvaljujući urođenom šarmu i inteligenciji.
I tako, sve je bilo u redu do trenutka kada sam poželela da se još bolje uklopim, da možda postanem bolja od većine.
Kada je došlo vreme da odlučim koji ću fakultet upisati, znala sam da će to biti medicina.
Kao lopov pravne nauke, poželela sam da do kraja upoznam oblast kojom je obeležen moj život. Iako sam uglavnom bila razumna i ne bez osnova tvrdoglava, roditeljima sam ovog puta rekla da u obzir dolazi samo to. Ukoliko se ne slože sa mojom odlukom, spremno ću postati sekretarica, što sam u suštini jedino mogla da radim sa završenom gimnazijom.
Nisu bili oduševljeni, ne zato što su me smatrali manje vrednom ili pametnom, nego zato što su se plašili da ću biti odbijena. Jedne stvari, naime, bili su svesni od početka... Morala sam priložiti zdravstveno uverenje prilikom upisa na fakultet... i, tu je moj hendikep postao ograničavajući faktor, nešto zbog čega bih iznenada mogla početi da patim, a oni to nisu želeli.
Obećali su da će razmisliti, ali mama je, bez mog znanja, odmah sledećeg jutra otišla na fakultet i zamolila dekana da je sasluša.
- Ako Milica i vi mislite da ona to može, dobrodošla je na našem fakultetu - rekao je dekan kada mu je majka izložila problem.
Kada mi je kasnije prepričavala njihov razgovor, brada joj je podrhtavala. A ja sam bila presrećna. Grlili smo se, otac i ona plačući, a ja smejući se. Tada sam dotakla zvezde na mom malom nebu...
Na fakultetu, osim što su me svi redom znali jer me je bilo lako i opisati i zapamtiti, sve je bilo uobičajeno. Od prvog dana shvatila sam ozbiljno i vežbe i predavanja pa ih nisam propuštala. Kod kuće sam vredno učila jer mi to, uz skroman društveni život, nije predstavljalo nikakav problem.

Slučajni susret

Bila sam na četvrtoj godini kada sam upoznala Stevicu. Po završetku prakse na klinici čekala sam autobus za centar kada se pored mene zaustavio automobil kroz čiji mi se otvoreni prozor obratio nepoznati mladić. Simpatičan, odmah sam uočila.
- Izvinjavam se, možete li da mi kažete gde je odeljenje za transfuziju? - upitao je. Prvo sam primetila plavetnilo njegovih očiju, a onda sam postala svesna onog šta mi je govorio. Odeljenje za koje je pitao bilo je levo od mene i umesto da, kao toliko puta dotad, nagnem telo udesno i poslužim se desnom rukom, izvadila sam iz džepa levu i pokazala mu kuda da ide. Kao da sam predosetila da taj susret neće biti naš poslednji pa sam želela da me odmah vidi onakvu kakva jesam, bez skrivanja i lažnog bleštavila.
I tada se desilo... Nisam videla onaj sažaljivi pogled. Čak sam kasnije, kada je zahvalio i otišao, razmišljajući o njemu, pomislila da moju ruku zapravo nije video. Žurio je, mislio je na pravac koji mu pokazujem, sve sam bila sklona da zaključim osim da je simpatični mladić u meni video ljudsko biće bez trivijalnih razlika. Još sam čekala autobus, koji je baš toga dana užasno kasnio, kada se on vratio. Nisam kasnije pomislila na saobraćajni špic po završetku radnog vremena ili na uobičajene letnje gužve, želela sam da u našem ponovnom susretu vidim prst sudbine. Jedan od onih koji mi je nedostajao...
- Idete u centar? - obratio mi se. Ovoga puta crvenilo je oblilo moje obraze. Mnogo toga promenilo se u tih petnaest minuta...
- Zapravo, da...
- Uđite, povešću vas - otvorio mi je vrata.
Čim sam ušla, raspričao se prethodno mi rekavši ime.
- Majka mog najboljeg druga mora na operaciju a ista smo krvna grupa pa sam hteo da dam krv, međutim, neko me je preduhitrio... - objasnio mi je i razlog posete i ranog povratka. - Neki kažu da nije dobro da se daje krv, ali ja se osećam posebnim što sam u prilici da pomognem ljudima.
- Pomalo se razumem u to i, po logici koja mi je prihvatljiva, dobro je davati krv... Time se stimuliše proizvodnja...
- Vi ste doktor?
- Nisam, ali se nadam da ću biti. I, dozvolićeš mi da ti ne persiram.
- Naravno, po godinama smo bliski... Dakle, tako... Pa, po toj logici, ti, Milice, mnogo voliš da se grliš...
- Molim? - zbunila sam se.
- Mislim na ruku... - pogledao je u patrljak koji sam nesvesno povukla u tom momentu. - Nedostaju ti prsti, a oni su stvoreni za milovanje i grljenje, zar ne? - toplo me je pogledao. Prvi put u životu neko se našalio na račun mog hendikepa i ta činjenica me je zbunila iako u njegovom načinu da "probije led" nije bilo ničeg spornog.
- U stvari... da... - rekla sam široko se osmehnuvši da ne bi pomislio da sam se naljutila, jer zaista nisam, čak sam mu u sebi čestitala za neposredni pristup.
- Moram da svratim na pumpu, gorivo mi je na rezervi - rekao je kada smo prolazili pored jedne. - Ne žuriš?
- Ne - "zapravo mi je vrlo prijatno", htela sam da dodam, ali toliko smela ipak nisam bila.
- Onda možemo na kafu ako nemaš ništa protiv.
Tako je počelo. Uz kafu je Stevica još jednom demonstrirao svoj otvoreni pristup ljudima. Pričao je sa mnom kao da se znamo godinama, bez kalkulacija i nedovršenih pitanja. I sama sam se uz njega opustila... Prvi put u životu nekome sam bez ustezanja pričala o svom hendikepu, o životu i posebnim osećanjima koja sam razvila.
- Ti sigurno posebno i voliš? - upitao je kao da su emocije naša uobičajena tema. Naravno, nije mogao da zna da je to polje za mene sasvim neistraženo, misteriozno i daleko... Sve vreme na licu mu je titrao blagi osmeh, osmeh dopadanja, odobravanja mojih stavova i osobina. To me je ohrabrilo da se upustim u flert, zapravo u nagoveštaj flerta... Prethodno mi je, naravno, Stevica rekao da nema devojku.
- To bi morao da osetiš, ne može se ispričati...
- A šta misliš da pokušaš?
- Šta? Da ispričam ili da volim?
- A šta bi ti? - podigao je obrvu, a izraz njegovog lica nagoveštavao je provalu smeha. Oboje smo se prepustili...
Kući sam došla veselija nego ikad. Veče sam provela sanjareći o Stevici i njegovom pozivu budući da smo na rastanku razmenili brojeve telefona.

Početak ljubavi

Pozvao me je kasno iste večeri, nenadano, baš kako je ušetao u moj život. Opet smo veselo čavrljali, više on nego ja. Pričao mi je o poslu, roditeljima, o običnim stvarima na šarmantan, nov način. Bi li bilo smelo da se ponadam da mu se dopadam, pitala sam se kasnije kada smo već ugovorili novi susret. Smem li da polažem pravo na njega, na ljubav...
Razmišljanje me je udaljavalo od onog posebnog osećaja u duši, od onog nektara koji je opijao moje srce, izazivao prijatan grč u stomaku i osmeh na licu, pa sam odlučila da se prepustim sudbini, koja je u mom životu odigrala veliku ulogu...
Šetnja sa Stevicom bila je prijatna, razgovor pitak, a sladoled neobično sladak. Kada smo seli na klupu jedno naspram drugog, znala sam šta sledi. Zato sam se vešto izmaknula čim je njegova glava počela da mi se približava...
- Nešto nije u redu? - upitao je. - Požurio sam?
- Ne, samo... ja... Jesi li siguran da bi mogao da... budeš sa nekim kakva sam ja? - pitala sam gledajući ga u oči. Namerno sam izbegla pominjanje ljubavi, trebalo je da pređemo tek prvu, za mene visoku, stepenicu. Moja intuicija bila je jaka, kao i moć da procenim ljude, ali u dubini njegovih očiju nisam mogla da uočim ništa što mi se ne bi dopalo, iako sam u dnu duše to priželjkivala plašeći se odbacivanja, ljubavi, nečeg nepoznatog. Ćutao je nekoliko napetih sekundi koje su mi se pretvorile u večnost.
Kada je progovorio, bio je to onaj Stevica koga sam upoznala: neposredan i iskren.
- Pobogu, Milice, kakvo je to pitanje? Ih, koliko sam ih imao sa obe šake pa nisu umele ili nisu htele da ih koriste kako treba?! Ovo... to nije ništa...
Tom rečenicom otopio je led oko mog srca. Počeli smo da se zabavljamo...
Strah koji sam u početku osećala delili su i moji roditelji. Međutim, bila je dovoljna jedna Stevičina poseta da aminuju našu vezu punim srcem...
I njegovi su slično reagovali iako sam se plašila da u njihovim srcima nikada neću dobiti mesto koje bi zauzela devojka sa obe šake, makar i bez diplome i miraza koji su mi roditelji velikodušno obezbedili.
Nekoliko dana posle dodele diploma osetila sam prve znakove trudnoće. U meni se rađao novi život paralelno sa novim strahom... Znala sam da nisam nasledila ruku bez šake, ali sam se, prirodno, plašila.
Nestrpljivo sam iščekivala zakazani ultrazvuk. Pitanja su se rojila u mojoj glavi dok mi je Stevica čvrsto stezao ruku...
- Možda ništa neće moći da se vidi, zavisi od položaja bebe... - umirivala sam ga iako je po podrhtavanju mog glasa mogao da oseti kome treba podrška.
I kao da je moj mali sin osetio strah svoje majke, baš u trenutku kada je doktorka sondom prelazila preko mog stomaka, pružio je obe ruke i ja sam videla svih deset savršenih prstića.
Zaplakala sam od sreće... Bila sam dirnuta kao malo kad u životu... To je bio osećaj koji neću zaboraviti dok sam živa.
Naš Kosta rodio se savršen, rumen i lep. Život se pobrinuo za to da se uklope sve kockice koje je neko "gore" greškom izostavio u mom slučaju... Radila sam, imala sam muža, dete, roditelje i prijatelje. Ipak, jedan nedostatak se potkrao a ja sam ga greškom previdela...
Da li zato što sam svoju sreću počela da podrazumevam ili je jednostavno tako nešto bilo isplanirano davno pre nego što je mene neko obavestio da to nije kraj borbe, tek, novo iskušenje isprečilo se preda mnom...

Još jedan hendikep

U rano proleće, kada je mom Kosti bilo šest godina, počela sam da osećam tegobe: bol, mučninu, gubitak apetita... i tek kada se sve otkrilo, bilo mi je jasno... Dotad, zanemarila sam znakove za uzbunu svog organizma, možda i zato što sam sada brinula i za druge pa nisam više bila okrenuta samo sebi... Nije mi padalo na pamet da odem na pregled iako sam radila u bolnici. Znam, neodgovorno sam se ponašala, ali meni je to bilo logično kao majci i supruzi.
Stara doktorka Knežević zabrinuto je zavrtela glavom kada sam joj opisala simptome rekavši da ih osećam mesecima.
- Nećeš više čekati ni minut - povela me je na sve potrebne preglede. Dijagnoza je bila poražavajuća, karcinom, u uznapredovaloj fazi, inače operabilan, sa neizvesnim ishodom u mom, zapuštenom slučaju.
Ne znam kako sam tog dana pronašla vrata stana i kako sam prešla prag. Osećaj bespomoćnosti prvi put u životu sasvim me je obuzeo...
Koliko god razmišljala, nisam mogla da prokljuvim čime sam zaslužila drugi težak udarac u životu. Čak i statistički bilo je teško poverovati u to da se jednoj osobi u 35 godina mogu desiti dve tako krupne stvari, dva tako bolna direkta. Da, ovo je bio udarac života, posred lica...
Situaciju je ovoga puta otežavala činjenica da sa ovom bolešću nisam rođena, pa nisam znala kako da se nosim sa njom. I opet sam bila drugačija od većine, opet se nada mnom nadvio tamni oblak...
Kako je moje srce u međuvremenu omekšano ulogom majke, ovaj bol teže je podnelo. Plakala sam na Stevičinom ramenu kao kišna godina...
- Hej... - podigao mi je glavu ljubeći potoke suza koje su se slivale iz mojih očiju. - Zar moja doktorka tako doživljava novi profesionalni izazov?
Tužno sam se nasmejala.
- To želim da vidim, osmeh... Ovo moraš da gledaš kao još jedan izazov, kao borbu pravog fajtera! Bog pred slabiće ne postavlja velike izazove, a tebi se ponavljaju jer posle svake borbe umeš da još više ceniš život.
Ćutala sam. Plašila sam se da ću glasom slomiti njegovu snagu, koja mi je tako prijala u tim momentima... Znala sam da je reč tek uvod u praktičnu borbu, ali dobar uvod, podrška za koju sam se uhvatila kao davljenik za slamku. Njegove reči pokazale su mi da ovoga puta ne smem da se predam iz dva razloga više, zbog Stevice i Koste. On je tako mali... Srećom, zasad ne razume šta se oko njega dešava...
Prevladala sam početnu malodušnost i sada sam naoružana voljom da živim. Iako verujem u izlečenje klasičnom medicinom, verujem i u snagu duha, a ona dolazi iz pozitivnog stava. Bar je to crta koja je za mene važila celog života!
I da, možda je tužno, a, priznajem, plačem dok ovo pišem, ali suzama ispiram dušu da bih udomila novu snagu, zbog roditelja, zbog muža, sina i sebe.
Jednom prilikom dok smo u sumrak prolećne večeri šetale i uživale u mirisu procvalog behara, majka me je pitala da li bih u leksikonu života napisala da sam srećna, da volim život. Razmislila sam... Ne zato što me je mučila dilema u vezi sa odgovorom, nego zato što nisam znala kako da posložim sve svoje emocije, kako da povučem granicu kada je ona tako tanka, tako krhka... Ipak, sigurna sam: ja volim život!

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

Relinquished

Poruka #91

27. Mar 2011, 04:10:24

Zvezda u usponu

Vivent les pétasses!!!

Zodijak
Pol
Poruke	1336
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.19

Lepa prica. Danas sam bas gledao jednu preslatku devojcicu bez obe ruke u kvadraturi kruga. Nisam uhvatio od samog pocetka ali sam video da je nogama naucila da slika, pise ,koristi lap-top . Ne mogu da verujem koliko je puna zelje za zivotom , nasmejana i sa nekom smirencoscu u glasu koji retko ko ima. Borci svaka vam cast Smile

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #92

04. Apr 2011, 17:27:19

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Muž me je ostavio zbog dvanaest godina mlađe kćerke moje prijateljice

Punih petnaest godina svom mužu Vladimiru ljubila sam stope, živela i umirala za njega, volela sam ga strasno i predano pružajući mu sve što sam mogla dati, do dana kada mi je grubo rekao da me napušta jer se zaljubio u drugu, mlađu, lepšu i da odlazi da živi s njom. Oprostila sam se tada od svoje duše misleći da nikada više neću biti srećna...

Izlazeći iz zgrade suda, pogledala sam u nebo. Sunce je sijalo, a poneki beli oblačak naglašavao je lepotu i plavetnilo neba. Ulice su pune sveta, svi nekud hrle, užurbani, nasmejani ili zamišljeni. Bio je to dan kao i svaki drugi za sve osim za mene. Mislila sam da će svi na meni primetiti da se moj život urušio do temelja, da stojim usred tog mnoštva izgubljena, bez oslonca i snage da nastavim dalje.
Međutim, niko to nije primetio. Ni poznanici koji su su me u prolazu pozdravili nisu znali da su upravo prošli pored hodajućeg mrtvaca bez duše. Moja duša ostala je tamo, u onoj sudnici, iščupana i izgažena prljavim rečima i postupcima onoga koga sam volela najviše u životu. Petnaest godina ljubila sam mu stope, živela i umirala za njega, volela sam ga strasno i predano dajući mu sve što sam mogla dati, sve do dana kada mi je grubo rekao da me napušta jer se zaljubio u drugu i odlazi da živi s njom.
Čudno, ništa nisam primetila. Ne lažem, ne zavaravam se, zaista nisam naslutila šta se dešava iza mojih leđa. Volela sam ga toliko da nisam mogla da zamislim takvu izdaju jer sam bila sigurna da i on voli mene.

Poslednja koja sam saznala

Oči bih iskopala onome ko bi mi rekao nešto protiv njega. Ljudi su to znali, zato sam verovatno bila poslednja koja je saznala da me muž vara, ne dan ili dva, nego godinama. Njegova ljubavnica radila je s njim u istoj kancelariji a vezu su počeli pre tri godine kada je ona, kao mlada pripravnica, došla na praksu u advokatsku kancelariju.
Moj muž je tada bio tridesetpetogodišnjak, a njoj je bilo dvanaest godina manje. Pri tom, bila je kćerka moje dobre poznanice s kojom sam radila u humanitarnoj organizaciji. Nas dve smo dobro sarađivale, često smo zajedno putovale i privatno se posećivale. Tako sam jednom prilikom upoznala njenu kćerku. Bila je to simpatična i ekstremno lepa devojka, savršenih crta lica, visoka, vitka, duge plave negovane kose. Otvoreno sam joj se divila. Eh, da sam tada znala da joj se istovremeno divio i moj muž...
U neku ruku, bilo mi je jasno zašto je pao u iskušenje. Nije bilo lako provoditi s njom svaki dan osam do deset sati, a onda se vratiti ženi u kasnim tridesetim, sa izraženim podbratkom i stomačićem, s lepezom prvih bora oko očiju, večno umornoj od obaveza na poslu i onih u humanitarnoj organizaciji. Da, svesna sam da sam možda i sama kriva što sam izgubila tu bitku, možda bih nešto preduzela da sam znala šta se dešava, ali ja sam spavala na lovorikama svoje ljubavi misleći da sam i dalje obožavana i voljena supruga kakva sam godinama bila. Ništa ne traje večno, pa ni velike ljubavi.
A nas dvoje smo se voleli od osnovne škole. Podrazumevalo se da ćemo se, po završetku fakulteta i pronalaženju posla, zajedno skarasiti. Nikada mi nije palo na pamet da pogledam bilo koga drugog osim moga Vladimira niti sam se ikada pitala da li je on padao u iskušenje da me prevari. Ipak, čini se da je imao dovoljno vremena za svoju mladu ljubavnicu jer sam, dok je sedela pored njega u sudnici, primetila da joj se stomačić lepo zaoblio. Taj šamar najteže sam podnela.

Teret samoće

Toliko sam želela dete s njim... ali on nije bio spreman. Na početku braka plate su nam bile male, kasnije nam je stan bio tesan, kada smo izgradili kuću, on je išao na specijalizaciju u Ameriku a ja pisala i branila magistarski rad, onda sam zatrudnela u trideset četvrtoj godini i izgubila dete. Teško sam to podnela a druga prilika nije nam se pružala.
Kada se prisetim, zapravo se u poslednje vreme nismo ni trudili da dobijemo dete. Sada znam da je moj muž izbegavao bliskost sa mnom a ja, premorena i iscrpljena radom, nisam to primećivala. Ali zato se dobro potrudio u krevetu sa svojom ljubavnicom, rezultati su očigledni! U meni su se smenjivali bes i tuga, ali nisam želela da se pokrenem. Plašila sam se depresije, znala sam da moram da se priberem, da prihvatim razvod i nastavim da živim kako znam i umem.
U danima koji su usledeli doživela sam sav teret samoće i osećanja odbačenosti, neuspeha. Plakala sam danima, prestala sam da jedem i spavam. Nikoga nisam primala u kuću. Iza spuštenih zavesa oplakivala sam smrti moje jedine životne ljubavi.
A onda sam dobila tu pozivnicu. Danima nisam pogledala poštu koja se gomilala u poštanskom sandučetu. Možda ne bih videla ni tu belu, lepu kovertu da mi je nije poštar nije doneo pred na vrata jer je sanduče bilo pretrpano. Pogledala sam začudivši se: bio je to poziv na obeležavanje dvadeset godina mature u gimnaziji. Pomislila sam na Vladimira, i on je sigurno dobio pozivnicu, hoće li doći? Možda je to prilika da ga vidim, da progovorim s njim koju reč. A opet, čemu to, zar da doživim još neko poniženje? Ne, neću ići, odlučila sam i gotovo zaboravila na pozivnicu do dana kada mi je zazvonio telefon a sa druge strane javio se muški glas:
- Da li je to moja draga koleginica, glumica Ljiljana, ovde je tvoj sluga pokorni Vili, uvek tužni kolega Viljem Šekspir.
Nasmejah se glasno kako odavno nisam. Naravno da sam se setila ko se krije iza tog nadimka - naš kolega Edvard Kos, najveselije biće koje je uvek oko sebe širilo smeh, radost i pozitivnu energiju. Zvali smo ga Vili, jer je bio zaljubljenik u pozorište, glumu, predstave, književnost. Inače, zajedno smo glumili u našem školskom pozorištu pa je on meni dao nadimak Lili.
- Vili, dragi moj prijatelju, gde si ti? Jesi li zaglavio na Brodveju ili negde drugde na daskama koje život znače? – iskreno se obradovah.
- Mila moja, snovi se snuju, a život odvede na drugu stranu. Nisam nezadovoljan, naprotiv, živim u malom gradu i radim kao logoped s decom sa posebnim potrebama. Divno mi je s tim malim anđelima. A ti, draga moja, čujem da radiš lepe stvari za manje srećne ljude, da, čuo sam mnogo toga lepog o tvom humanitarnom radu. Nisam drugo ni očekivao od tebe. A kako ti je ona bradata polovina? - Edvard očito nije znao ništa o krahu mog braka.
- S tim u vezi imam jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra je da mi u kući više nisu potrebni žileti, a loša da se moj muž sada brije u kući svoje mlade ljubavnice. Ja sam ti, dragi moj, odnedavno razvedena ili, bolje reći, ostavljena žena - prvi put od razvoda pokušah da se našalim na svoj račun.
- Ne mogu da verujem... Pa, vas dvoje ste oduvek bili nerazdvojni. I, kako si mi sad? - zabrinuto upita Edvard.
- Kao pokisla i još nešto mnogo gore što nije pristojno kazati - iskreno odgovorih.
- Čuj, draga moja, to nije priča za telefona, nastavi vodu za kafu, dolazim za pet minuta, Poneću čokoladu i bocu konjaka – Edvard spusti slušalicu ne dopustivši mi mogućnost da ga odbijem.

Prijatelj i podrška

Tokom sledećih osam sati, zapravo do prvih petlova, moj školski drug i ja smo, uz priču, stamanili bocu konjaka, nekoliko džezava kafe i veliku čokoladu. Da li su ta tri sastojka u ogromnim količinama bila čarobna formula za podizanje raspoloženja li je u pitanju bio pozitivni stav mog druga Edvarda, ne znam, tek, sutradan sam se probudila odlično raspoložena.
Kao da mi je razgovor s njim skinuo koprenu tuge sa očiju. Na brzinu sam se istuširala, obukla i požurila na zakazani sastanak s Edvardom.
Odlučili smo da tog dana obiđemo sva nama važna mesta iz mladosti. Popili smo kafu u omiljenom kafiću, bilo nam je drago što je tu i dalje okupljalište srednjoškolaca, veselih, glasnih i nasmejanih. Ceo dan šetali smo po gradu a popodne smo proveli u konobi van grada, gde smo ručali i, uz kafu, dočekali crveni zalazak sunca. Odavno se nisam tako lepo osećala. Sa Edvardom je svaka priča bila lagana, prožeta radošću i smehom. Otpratio me je kući i usput smo se dogovorili da ćemo sutra birati odeću za proslavu dvadesetogodišnjice mature. Kada sam ušla u kuću, primetih da se sve vreme smeškam, čak sam pevušila pod tušem. Posle dužeg vremena pozvala sam majku koja se iskreno obradovala mom veselom glasu. Ispričala sam joj o susretu i druženju sa Edvardom. Znam da je moja sirota majka u proteklom periodu propatila zbog mene. Ali svako svoju tugu mora sam preboleti, tu niko, pa ni rođena majka, ne može olakšati ni pomoći.
Sutradan smo obilazili butike. Meni smo izabrali divnu, lepršavu ljubičastu haljinu. Oduvek sam volela tu boju ali se nisam usudila da je nosim smatrajući da nisam dovoljno vitka za nju. Ohrabrena Edvardovim stavom da je život prekratak za bilo kakvo uskraćivanje, da nikada nećemo biti ni mlađi ni lepši, sa zadovoljstvom sam kupila haljinu kakvu sam oduvek želela. On je sebi kupio divno svetlo odelo i košulju boje slične mojoj haljini.
- Da se vidi da smo par - rekao je nonšalantno. Trgla sam se na te reči, ali njegov osmeh me je uverio u to da nije ozbiljan.

Proslava i duga noć

Po mene je došao "mercedesom" oldtajmerom iz pedesetih, koji je divno izgledao. Duboko mi se naklonivši, otvorio je prednja vrata i predao mi buket najlepših ruža. Osećala sam se mladom u tom trenutku. Znala sam da sam lepa, da mi se osmeh vratio na lice, šminka je pokrila sitne nedostatke, i imala sam zgodnog partnera za to veče. Bila sam spremna za svet.
Susret sa starim školskim drugovima prošao je u odmeravanju koliko se ko ugojio, promenio, osedeo, pa onda u pokazivanju porodičnih slika. Većina je imala decu, među nama je bila čak i jedna mlada baka. Ja sam stajala po strani. Nisam imala ni decu ni muža, ništa da pokažem. Osim toga, bila sam napeta iščekujući da li će se pojaviti moj bivši muž. Nije se pojavio. Kada sam shvatila da neće doći, opustila sam se i počela uživati u toj večeri. Plesala sam kao što nisam odavno, pevali smo omiljene pesme iz mladosti, prisećali se dogodovština iz škole i tek nas je svetlost dana opomenula da je vreme za polazak kući.
Edvard me je otpratio pa sam ga, prirodno, pozvala u kuću. Isto tako prirodno nastavili smo druženje u mom odavno praznom, ogromnom bračnom krevetu. Prvi put prepustila sam se milovanju drugog muškarca i bilo mi je lepo. Edvard je bio nežan i pažljiv ljubavnik. Ujutro nisam osećala ni stid ni grižu savesti. Zapravo, želela sam da se naše druženje nastavi. On je morao da se vrati u svoj grad, svojim malim štićenicima, a ja na posao. Ipak, obećali smo jedno drugom da ćemo ostati u kontaktu.
Naši maratonski telefosnki razgovori ponekad su trajali po celu noć jer sam s Edvardom uvek imala o čemu da pričam. Lagano sam se opuštala to se videlo na meni. Čak sam i ja primetila da sam se prolepšala, ne samo moji prijatelji s posla. Jedva sam čekala vikende jer je tada Edvard dolazio ili sam ja išla njemu, u kuću kao iz bajke, punu cveća, sličica i skulptura, koje su za njega radili njegovi učenici. Procvetala sam. Iako sam bila poprilično oprezna nakon razvoda, znala sam da se polako, ali sigurno, zaljubljujem u Edvarda.

Kampovanje

Juli je mesec kada smo ja i moj muž odlazili na more. Ove godine bila sam u dilemi: da li da idem sama ili da ostanem kod kuće. Ali jednog jutra poštar mi je doneo kovertu sa CD-om na kojem je bila snimljena preslatka poruka od Edvardovih učenika. Jedan po jedan izgovarali su, očito sa svojim profesorom uvežbani, tekst koji je glasio ovako:
- Draga naša Lili, mnogo te volimo mi mali, a najviše onaj najstariji među nama. Bili bismo srećni da s nama provedeš petnaest dana na jezeru u kampu. Obećavamo ti mnogo pesme, igara, veselja, pasulja iz kotlića, logorsku vatru, spavanje u šatoru i, naravno, mnogo ljubavi. Molimo te, pođi s nama, spakuj ranac i dođi da se družimo.
Zar sam mogla da odbijem tako divan poziv? Naravno, čekala sam na dogovorenom mestu gde se zaustavio autobus pun vesele dece. Srećni osmeh njihovog profesora uverio me je u njegovu ljubav.
Tih petnaest dana pamtiću dok sam živa. U predivnoj prirodi, među decom koja su bila mali anđeli, i uz Edvarda osećala sam da prepoznajem značenje reči ljubav. Šta je ono što sam godinama smatrala da osećam i primam? To nije bilo to. Da li je moguće da sam sama stvorila sliku ljubavi u kojoj sam živela smatrajući je vrhuncem, a kada sam to lažno osećanje izgubila, pomislila sam da je kraj sveta. Da me muž nije prevario, još uvek bih onaj mlaki, površni odnos, pun stereotipnih reči i ponašanja, smatrala ljubavlju. Zaista, svaka nesreća nosi u sebi sreću. Ni za što na svetu sada ne bih mogla da zamenim ovu ljubav i pažnju koju sam delila s Edvardom i njegovim malim štićenicima.
Malo-pomalo u meni je sazrevala odluka. Želela sam da živim sa Edvardom i da zajedno radimo s decom sa posebnim potrebama. Nisam bila sigurna u to koliko je on bio spreman za tu moju ideju, međutim, uzalud sam strepela, oduševljeno ju je prihvatio. Bio je srećan kao malo dete.

Novi muž, nov posao i nov život

Poslednjeg dana logorovanja pripremili smo predstavu uz veliku logorsku vatru. Znam da je Edvard krijući nešto uvežbavao s decom, ali sam glumila iznenađenje. Kada su se na kraju mali glumci poklonili, počeli su da razvlače ispisani plakat na kojem se ukazalo pitanje:
"Da li želiš da se udaš za našeg profesora Edvarda i za nas?"
Podigla sam ruke kao da ih grlim sve zajedno i uzviknula:
- Želim!
Vriska i poklici odobravanja zaorili su se sa svih strana, a Edvard me grlio i ljubio iza velikog šešira. Proslava naše veridbe nastavljena je uz logorsku vatru i deče pesme.
Venčali smo se krajem avgusta, a ja sam počela da radim kao psiholog u Edvardovoj školi. Ni sanjala nisam da će moja karijera krenuti u tom smeru, ali sam bila presrećna. Moj i Edvardov brak počeo je u znaku srećne vesti. I pre nego što sam otišla lekaru, bila sam sigurna da sam blagoslovena detetom. Nisam htela ništa da govorim dok mi doktor nije potvrdio da je sve u redu. Zaista, moj život se drastično promenio nabolje u samo nekoliko meseci i to baš onda kada sam mislila da su mi sve lađe potonule.
Vladimira sam srela jednom prilikom kada sam već bila u visokoj trudnoći. Išao je zamišljen i nekako sav pogužvan u licu, kao čovek koji ima mnogo problema. Jedva me je prepoznao. Veselo sam ga pozdravila a on je mene gledao kao da me prvi put vidi.
- Ljiljo, to si ti? Kako si? - upitao je oprezno gledajući u moj stomak.
- Dobro, kao što vidiš, uskoro ću biti majka. Kako si ti? Kako tvoja supruga i beba? - upitala sam bez želje da ga povredim jer zaista ništa nisam znala o njegovom životu u poslednje vreme.
- Pitaj, imaš pravo da likuješ jer sam onako postupio prema tebi, možda je to bila pravda - rekao je ogorčeno.
- Oprosti, nisam to nameravala, sećam se da je tvoja, ovaj, devojka bila trudna kada smo se razvodili pa pretpostavljam da je rodila... zato pitam - zbunila sam se shvativši da nešto nije u redu.
- Da, rodila je, sina i onda mi rekla da nije moj. U isto vreme bila je u vezi sa mnom i s Nenadićem, ta vrtirepka. Otišla je s njim i odnela dete. Sam sam, Ljiljo – poslednje reči izgovorio je tako tužno da sam osetila potrebu da ga zagrlim. Ali nisam. Klimnula sam glavom i pozdravila ga. Ništa me niše ne veže za njega.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #93

08. Apr 2011, 17:30:21

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Ostavio me je pred oltarom zbog starog ljubavnog pisma

Najsrećniji dan u mom životu pretvorio se u noćnu moru onog trenutka kada je moj verenik pročitao ljubavno pismo koje je napisano pre mogo godina a upućeno mojoj rođenoj sestri Lidiji... Sergej, moja jedina ljubav, ostavio me je u venčanici, s bidermajerom u rukama, misleći da Petar, potpisnik spornog pisma, nije Lidijin Petar već onaj s kojim sam se ja zabavljala u srednjoj školi...

Lidija jeste moja sestra, i mnogo je volim, ali njeno ponašanje prema muškarcima nikada mi se nije dopadalo. Menjala je momke češće nego papirne maramice i... I oni su joj se uvek vraćali! Ali, kad malo bolje razmislim, potpuno ih razumem. Lidija je bila oličenje fatalne žene. Pokupila je sve najlepše od naših predaka. Moji roditelji su često govorili da je ona lepa, ali da ja ne zaostajem za njom jer "zračim" unutrašnom lepotom. Maštala sam o tome da ću sresti čoveka kome ću biti najlepša, najzgodnija i, naravno, najpametnija žena na svetu.
Te večeri sedela sam u svojoj sobi pokušavajući da se koncentišem na učenje. Besomučno sam ponavljala jednu istu, glupu rečenicu ali mi ništa nije ulazilo u glavu. Sve vreme sam, zapravo, maštala o zelenim očima i šarmantnom osmehu koji bi bio samo moj.

Čeznula sam za iskrenom ljubavlju

- Ako se izuzme privredni dohodak... privredni dohodak - ponovila sam stoti put kada je, prethodno ne pokucavši, u moju sobu uletela Lidija.
- Ćao, sele, šta je novo? - upitala me je, a njene oči slale su mi signal: "Pitaj ti mene, pitaj me!"
- Dobro, Lidočka, šta je novo?
- Joj, kad već pitaš, svašta! Čik pogodi!
- Lidija, nemoj da me držiš u neizvesnosti! - uzviknula sam.
U stvari, jedva sam čekla da završi svoju trač partijicu, pa da se vratim “učenju”, zapravo, sanjarenju.
- Pa... Petar i ja smo opet zajedno! - smešila se srećno.
Nekako, sve sam očekivala, ali to... Ni u najluđim snovima. Doduše, Petar je bio njena velika, davno zaboravljena ljubav. Imala je novog dečka, divnog i pažljivog i... Da, i ja sam joj na tome pomalo zavidela.
- Čekaj, čekaj! Šta je s Goranom?
- Šta bi bilo? Još uvek smo zajedno. Mislim da ne bi bilo u redu da ga ostavim samo zato što sam se pomirila s Petrom, zar ne?
- Ne razumem, kako možeš to da radiš? Nije fer ni prema jednom ni prema drugom.
- Kako to misliš: "nije fer"? Nije fer da jednog od njih ostavim. Vidi kakvo mi je lepo pismo napisao Petar - rekla je vadeći iz džepa pomalo zgužvanu hartiju. - Pročitaj...
Iako nisam odobravala njenu igru, priznajem da pismo nikoga ne bi ostavilo ravnodušnim. Bilo je poetično, iskreno, puno ljubavi i nežnih reči. Podsetilo me je na moju veliku ljubav, na mog Petra koji je pre tri godine otišao u Grčku.
- Lidija! Goran je stigao! - čule smo majčin glas.
- Goran... brzo, sakrij pismo! - panično je otrčala do vrata da presretne Gorana.
Strpala sam papir u malu belu torbicu koja je slučajno bila pored fotelje. Podigla sam palac u znak odobravanja i moja sestra se tek tada smirila i uvela Gorana u sobu.
I Lidija i ja zaboravile smo na to pismo. I ne samo mi. Izgleda da je na pismo zaboravio i Petar jer je u roku od mesec dana našao novu devojku. Lidija nije očajavala, štaviše, mislim da joj je laknulo. Nikada je nisam razumela. Ja sam za svojim Petrom dugo patila i najverovatnije bih patila i danas da te jeseni nisam srela Sergeja.

Potpuno me je osvojio

Upoznali smo se u biblioteci. Tražili smo knjige po policama i sam Bog zna kako smo počeli da razgovaramo. Ispostavilo se da oboje volimo knjige, filmove i slikarstvo, i to je bilo dovoljno za lep početak prijateljstva.
- Hoćeš li da odemo nekud na kafu? - upitao me je.
Pristala sam bez pogovora. Nije mi bilo važno kuda ćemo ići, jedino što mi je bilo važno da me je pozvao na sastanak.
Sergej mi se mnogo dopao. Imao je divne zelene oči koje su ulivale poverenje. Bio je šarmantan i duhovit, sve u svemu, mladić za koga se može reći: "Uvukao mi se pod kožu".
Redovno smo razgovarali telefonom i svakog dana, pod ovim ili onim izgovorom, viđali smo se. Što sam ga više poznavala, više mi se dopadao. Lidija i mama šalile su se na račun moje zanesenosti. Naravno, i one su se radovale što sam konačno prebolela Petra.
Međutim, uprkos redovnim susretima, istim intresovanjima i neskrivenim simpatijama, Sergej se nijednom nije osmelio da napravi prvi korak. Bio je stidljiv i ja sam to smatrala vrlinom. Ipak, to je počelo da mi smeta jer sam želela da osetim njegove usne na svojima, želela sam da me zagrli, da... Ali nisam znala kako to da postignem. Bila sam neiskusna i nesigurna, pa sam se za pomoć obratila svojoj sestri Lidiji.
- Slušaj, sele, prvo ćeš početi da nosiš one miniće što vise u tvom ormaru. Imaš bolje noge od mene, a nikad ih ne pokazuješ. To je zločin! - bila je u svom elementu. - Posle toga, šminka! To je ono što se stavlja na lice, ono u kutijici, različitih boja, znaš? - naravno, morala je da usput da me žacne. - Zatim, važno je da prekrstiš noge, isturiš grudi i, šta god da priča, smeši se i kikoći makar ti dva sata pričao o fudbalu. Razumeš?
- Aha...
- Slušaj dalje. Važni su dodiri. Skidaj mu mrvice s bluze, trepavice s lica, grli ga i kad imaš i kad nemaš razloga.
- Kako da ga grlim, jesi li ti normalna?
- Kako da ga grlim? - podsmešljivo me je imitirala. - Rukama, kako drugačije? Jao, da l' će ikad od tebe biti prava žena?!
I, mada mi je bilo naporno da slušam njene savete, priznajem da mi je Lidija mnogo pomogla. Počela sam da primenjujem novu taktiku i rezultat je bio neverovatan. Posle nekoliko dana nevini zagrljaji pretvorili su se u poljupce, a prijateljstvo u ljubav.
Sergej je bio divan, nežan i pažljiv. Donosio mi je cveće, vodio me u duge šetnje, vozio me na svom biciklu, ali od svega sam najviše uživala u čitanju knjiga s njim. Seli bismo ispod nekog drveta i jedno drugome čitali. Dok sam ja čitala, on je spuštao glavu u moje krilo, a kada je on čitao, naslanjala sam mu se na grudi i osluškivala otkucaje njegovog srca.
- Da znaš da ti zavidim - rekla mi je jednom Lidija.
- Zašto?
- Baš si srećna, imaš super dečka.
- Imaš i ti dečka. Šta fali tvom? Kako mu je ono ime? Izvini zaboravila sam: Nenad ili Nebojša?
- Nenad. Šta mu fali?! Sve! Je l' on meni ikada napisao pesmu? Nije! Je l' me ikada nazvao usred noći samo da mi kaže da me voli? Nije! A tvoj Sergej sve to radi i bolji je od desetorice mojih zajedno. Nenad je tunjavko.
- Ali, Lidija, zajedno ste tek nedelju dana.
- Kakve to veze ima? Blago tebi!

Zaprosio me je

U redu, niko nije savršen pa ni Sergej, ali on je bio veoma blizu tog ideala. Sve je razumevao i pravdao. Pred njim čovek nije mogao da ima tajne i tako sam mu jednom prilikom spomenula Petra. Učinilo mi se da je pomalo ljubomoran. Ipak, naglasila sam da je Petar prošlost i da ga nikada nisam volela kao što volim njega, Sergeja.
Kako je vreme prolazilo, Sergej i ja smo se sve bolje uklapali i više nisam mogla da zamislim život bez njega. Stalno sam maštala o danu kada ćemo se venčati ali to mu, naravno, nikada nisam spominjala jer sam strahovala da će se možda uplašiti obeveze.
- Lepotice, da li si raspoložena da sutra odemo na izlet? - upitao me je Sergej jedne subote dok smo se opraštali pred mojim vratima.
- S tobom ću i na kraj sveta - čvrsto sam ga zagrlila.
- Na kraj sveta ćemo drugom prilikom, a sutra samo do reke - prste je nežno provukao kroz moju kosu.
Dan je bio divan, kao stvoren za izlet. Vreme je brzo prolazilo i dok smo trepnuli, sumrak je počeo da pada. Sergej je odjednom ustao i otišao do torbe koju smo ostavili na drvenoj klupici. Kada se vratio, u ruci je držao kutijicu. Seo je i uzeo obe moje ruke.
- Jovanka, ti si nešto najlepše što mi se dogodilo. Da mi je neko pričao da postoji devojka poput tebe, ne bih mu verovao - gledao me je pravo u oči gotovo ne trepćući. - Volim te i ne želim više da se rastajemo ni za tren. Hoću da kažem... Da li hoćeš da budeš moja žena? - drhtavim rukama otvorio je kutijicu iz koje je zablistao zlatni prsten s malim dijamantom, baš onakav kakav bih izabrala za sebe.
- Hoću! Naravno da hoću! - rasplakala sam se od sreće.
Jedva sam čekala da ovu radosnu vest podelim sa svojom porodicom. Znala sam da će se radovati. I bila sam u pravu. Tata je ponosno nazdravio našoj sreći, a mama i Lidija su plakale. Sergejevi roditelji takođe su bili veoma srećni.

Pripreme za svadbu

Svadbu smo odmah počeli da planiramo. Hteli smo da što pre da stanemo pred matičara i da se nikada više ne razdvojimo. Da smo se mi pitali, bila bi to mala svadba, ali moji roditelji i Sergejeva majka insistirali su na tome da pozovemo više stotina rodbine i prijatelja.
- Moramo li pozvati baš sve ove ljude? - negodovala sam.
- Jovanka, znaš da smo već skinuli pedesetoro sa spiska...
Na kraju smo digli ruke i prepustili drugima da organizuju našu svadbu. Petnaestak dana pre venčanja Sergej i ja smo pošli na poslednju probu kod moje krojačice. Trebalo je da platim venčanicu i da je ponesem kući.
- Jovanka! - čula sam iz sebe prodoran muški glas.
- Petre! Jesi li to ti? - iznenadila sam se.
- Naravno da sam ja. Otkad se nismo videli... - pogledao je Sergeja, pružio mu ruku i predstavio se.
- Šta radiš ovde? - upitala sam ga.
- Došao sam na godišnji odmor. Nego, čuo sam da se udaješ - okrenuo se Sergeju koji je stajao po strani. - Pretpostavljam da si ti srećnik. Čestitam! Znaš, dobio si najdivniju devojku na svetu i dobro je čuvaj, inače ćeš se jednog dana pokajati - dodao je setno.
- Nema problema. Umeću da je sačuvam! - Sergej je bio ciničan.
Nastala je neprijatna tišina pa se Petar brzo oprostio od nas. Kada je otišao, moj budući muž i dalje je ćutao. Dobro sam ga poznavala: bio je sumnjičav i ljubomoran. Doduše, razumela sam njegovu ljubomoru. Da se kojim slučajem pojavila neka njegova bivša devojka, raščerupala bih je nasred ulice. Zato sam obećala i sebi i Sergeju da Petra više neću viđati i, ako mi se bude javio, da ću ga odbiti. Međutim, neke stvari ne mogu da se isplaniraju.

Mučila ga je ljubomora

Tog dana vratila sam se od zubara i u kući zatekla Petra kako veselo čavrlja s Lidijom.
- O, stigla si, lepotice - rekao je ustajući, a onda mi je pružio buket ruža.
Lidija nas je ostavila same. Petar je došao da mi poželi sreću u braku i da pozove Sergeja i mene u goste. Potom je Petar odlučio da krene. Dodala sam mu jaknu a on se nagnuo u nameri da me poljubi u obraz. U istom trenutku vrata su se otvorila i Sergej je ušao u sobu.
- Izvinite, nisam nameravao da vas prekidam. Trebalo je da kucam - iz njegovih očiju sevale su varnice.
- Šta to pričaš?! Uđi! Soba je moja, ja sam tvoja, znači i soba je tvoja - pokušala sam da ga oraspoložim.
Sergej je bio ozbiljan i nije se trudio da prikrije ljubomoru.
- Petar nas je pozvao da ga posetimo a doneo mi je i cveće.
- Super...
- Ostavljam vas da uživate. Sam ću izaći, nemoj da me pratiš - Petar je izašao iz sobe.
- Šta on radi u tvojoj sobi? - pobesneo je Sergej.
- Rekla sam ti, doneo mi je cveće.
- Ne razumem zašto te ne ostavi na miru.
- Upravo je to učinio, sutra putuje. Nemoj da se ljutiš na mene. Došla sam od zubara, a on je već bio tu. Pa, nisam mogla da ga isteram! Uostalom, nije imao zle namere. Nije on loš čovek...
- U redu, nećemo više pričati o njemu - predložio je Sergej.
Poštovala sam njegovu želju i Petra više nisam pomenula. U svakom slučaju, bilo je mnogo važnijih tema za razgovor jer je za samo dva dana trebalo da se venčamo.
Konačno je osvanulo to jutro. Moji mi nisu dozvoljavali bilo šta da radim.
- Ti treba da izgledaš lepo i da budeš srećna! - rekla je Lidija.
Uz pomoć drugarica našminkala sam se, namestila frizuru i obukla venčanicu. U mojoj sobi vladala je poprilična gužva. Konačno, Lidija se iznervirala i počela da isteruje napolje one koji su bili suvišni. Jedan uvređeni i već pomalo pijani gost nije želeo da izađe pa ga je Lidija obema rukama pogurala napolje i pri tom slučajno zakačila šoljicu kafe koju je neko ostavio na ivici stola. U sobi se odjednom začula vriska. Svi su poskakali u stranu u želji da spasu svoju svečanu odeću. Na sreću, jedina žrtva ove nezgode bila je moja svilena tašnica.
- Šta ćemo sad? - upitala je moja kuma.
- Ne brinite, ja ću sve da sredim - Lidija je počela da kopa po mom ormaru.
- Šta tražiš?
- Sele, gde ti je ona bela torbica? Nije baš prava zamena, ali će poslužiti - i dalje je "kopala" po ormaru. - Aha, evo je. Može da prođe, je l' da? - pokazala je svima torbicu.
Nažalost, Lidija i ja potpuno smo zaboravile da je na dnu torbice davno zaboravljeno pismo. Moja sestra ga nije primetila ni kada je prepakivala stvari.

Ostavio me je pred matičarem

Gosti su se skupljali i nešto posle podneva krenuli smo u opštinu. Sergej i ja bili smo u kolima na čelu kolone, držali smo se za ruke i uzbuđeno čekali veliki trenutak koji će promeniti naše živote.
Stigli smo malo ranije pa su se svatovi zabavljali uz muziku, a nas dvoje nestrpljivo smo čekali da tek venčani par napusti salu za venčanja.
- Imaš li maramicu? Vidi kako sam se oznojio od treme, ne mogu ovakav da se ženim - šapnuo mi je Sergej.
- Uzmi iz moje torbice, ostavila sam je u kolima. Hoćeš li da ti donesem?
- Neka, ja ću.
Sergej se u kolima zadržao duže nego što sam očekivala. Pretpostavljala sam da skuplja snagu za veliko finale pa nisam bila zabrinuta. Kada se konačno vratio, bio je bled i zamišljen.
- Šta je bilo? Sergej, šta je bilo? - upitala sam ga zabrinuto.
Ćutao je. Nije bilo sumnje da se nešto događa, ali nisam imala vremena da zahtevam objašnjenje jer je matičar čekao.
Kada smo ušli u salu, Sergej je još uvek delovao izgubljeno. Pogled mu je bio prazan, a usne čvrsto stisnute i gotovo bele. Matičar je počeo pozdravni govor, a gosti su se utišali da bi ga čuli. Aparati su škljocali i svetlost bliceva pomalo me je zaslepljivala. Odjednom, Sergej je podigao ruku i matičar je ućutao.
- Izvini, ne mogu. Izvini... - rekao je gledajući me pravo u oči, okrenuo se i probio kroz gužvu prema izlazu.
Svi su bili u šoku, niko nije imao snage da se pomeri, a kamoli da krene za njim. Začudo, prva sam reagovala. Ustala sam i potrčala prema vratima u nameri da ga vratim.
- Sergej, gde si?! Sergeeej! - vikla sam očajno.
Nije ga bilo. Nestao je. Konačno sam odustala i sela na stepenice. Nemoćno sam spustila glavu na kolena i počela da plačem. "Posle onolike ljubavi, posle svega... Kako je mogao to da mi učini?! Ne razumem. Pa, uvek smo o svemu otvoreno razgovarali. Zašto mi nije rekao šta ga muči? Zašto?!"

* * *

Odjednom se oko mene okupilo mnoštvo ljudi. Pričali su mi, milovali me, tešili, ali ja ništa nisam osetila, čula, niti razumela. Doveli su me do automobila kojim su Sergeja i mene dovezli. Zamolila sam ih da me puste nekoliko minuta da budem sama pa sam zalupila vrata za sobom. Na sedištu je bila moja otvorena tašnica a pored nje je ležao zgužvan list papira. Uzela sam hartiju u ruke i vrisnula. Potom sam počela histerično da se smejem. Zaista je bilo tragikomično! Sergej me je ostavio zbog ljubavnog pisma koje je mojoj sestri davno napisao njen bivši momak Petar! Lidija je ušla u kola i nežno me zagrlila.
- Šta je bilo? Jovanka, smiri se!
I dalje sam se histrično smejala.
- Pismo... pismo od tvog Petra, tvoje ljubavno pismo - mahala sam hartijom. - Sergej me je ostavio zbog tvog Petra... Ostavio me je zbog tuđeg ljubavnog pisma. Ostavio me je... - moj smeh se odjednom pretvorio u plač. Nisam više mogla da govorim.
Ne sećam se šta se dešavalo narednih dana. Nisam izlazila iz kreveta i stalno sam ponavljala Sergejevo ime. Odbijala sam da idem na posao i da s bilo kim razgovaram.
Vest o mom najsrećnijem danu koji se pretvorio u najgoru noćnu moru brzo se pronela gradom. Svi su o tome pričali, ali je malo njih pominjalo da je pismo koje je Sergej pročitao upućeno Lidiji, ne meni. Ljudi vole da ogovaraju, ne zanima ih istina. Znala sam da je Sergej najverovatnije čuo tračeve, ali sam isto tako znala da nije čuo da pismo nije meni napisano...
Kada sam se oporavila od šoka, počela sam da tražim Sergeja, međutim, niko, pa ni njegova majka, nije znao da mi kaže gde je. Prošli su meseci, već je proleće, a njega nema...
Sergej, ako slučajno ovo čitaš, shvatićeš. Čekam te i nadam se da ćeš mi se vratiti jer, da nije tako, ne bih imala razlog da živim. Vrati mi se, molim te!

« Poslednja izmena: 11. Apr 2011, 17:26:37 od vojvođanka »

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #94

11. Apr 2011, 17:34:31

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Lekcija koju ne bih ponavljao

Želja za boljim životom navela me je na to da se po završetku gimnazije preselim u Beograd. Bio sam vredan i trudio sam se da svaki zarađeni dinar dobro iskoristim. Na putu prema uspehu, od svih mogućnosti koje su mi se ukazale izabrao sam najgoru - zaljubio sam se u sponzorušu.

Ne bih voleo da me oni koji ovo čitaju pogrešno shvate, ali jednu stvar svako ko još nije osetio šta znači biti izneveren treba da zna: ljudi su kvarljiva "roba" i ne treba im verovati. Mene su izneverili svi osim mojih roditelja kojima sve ovo nikada nisam rekao da im ne bih zagorčavao starost.

Ime mi je Mladen. Osnovnu školu i gimnaziju završio sam u Valjevu, a onda sam, po ugledu na većinu svojih vršnjaka, napunio džepove novcem koji sam od roditelja dobio "za početak, da se snađem", spakovao sam putnu torbu, ukrcao se u "Lastin" autobus i dokotrljao do Beograda. Najgore što je moglo da mi se desi bilo je da "slupam" svih (u to vreme) 1.000 maraka i završim preko puta zgrade Ekonomskog fakulteta, gde bih molio dobre ljude da mi pomognu da kupim kartu za povratak u rodni grad. Ali čim sam kročio na beogradski asfalt, neverovatni osećaj pripadnosti naveo me je na pomisao da moj život sve do tada nije imao nikakvog smisla...

Istoga dana iznajmio sam sobu sa kupatilom kod gospođe Petrović u Molerovoj ulici. Bila je to fina bakica koja je skromna penzionerska primanja dopunjavala kirijama koje je vrlo redovno, svakog prvog u mesecu, uzimala od mene i još troje podstanara koje je držala u preostalim sobama. Prva kirija najteže mi je pala jer sam uz nju morao da dam i depozit, što je mojih 1.000 maraka svelo na 700. Pogled na iznajmljeni sobičak i pomisao na sve mogućnosti koje mi je Beograd pružao, naterali su me da otrčim do prve trafike i kupim oglase.

Radio sam svašta. Do jeseni sam preko dana prodavao sladoled, a noću sam radio na poslovima obezbeđenja na splavovima koji su u to vreme, početkom devedesetih, počeli da privlače mlade ljude željne provoda. Novac sam trošio razumno i vodio sam računa o tome da svakog meseca nešto uštedim. Do prve zime u Beogradu uspeo sam da početni kapital koji sam poneo od kuće uvećam za celu hiljadarku. Bio sam zadovoljan, ali osećao sam da mogu da postignem i zaradim mnogo, mnogo više. Nekoliko meseci radio sam na jednom gradilištu u Borči ali sam odustao jer je novac koji sam dobijao bio isuviše mali za premor koji sam osećao. Negde u tom periodu, dok sam u pekari kupovao doručak, slučajno sam sreo Lazara, svog školskog druga iz Valjevske gimnazije.

- Otkud ti ovde? - upitao sam ga.

- Živim ovde, a ti? - uzvratio mi je.

- I ja - rekao sam.

- Pa, gde si se smetio? - zainteresovao se Lazar.

- Tu, u Molerovoj, kod neke bakice. Iznajmio sam sobu.

- Ma, daj - rekao je - kakva soba... Možeš da dođeš kod mene dok se ne snađeš. Imam dvosoban stan ovde, na Bulevaru, ćale mi ga je kupio.

- Blago tebi - rekao sam iskreno.

- Biće i tebi, samo dođi, slobodno. Nećeš morati više da plaćaš kiriju.

Nije trebalo dvaput da mi ponovi. Istog prepodneva preselio sam se u Lazarev stan i počeo sam da živim "punim plućima".

Posao iz snova
Dok smo išli u školu, Lazara sam doživljavao kao prilično smotanog dečka. Međutim, to svoje mišljenje sam, već posle nekoliko dana provedenih u njegovom stanu, sasvim promenio. Lazar je obavljao odličan, dobro plaćeni posao u nekoj agenciji za nekretnine. Bio je vrlo sposoban i snalažljiv i nije bilo dana da se nije pohvalio procentom od prodaje. Telefon mu je neprestano zvonio, izlazio je sa devojkama i svakog petka organizovao je žurke u stanu koji smo ravnopravno delili. Na jednoj žurki upoznao sam Marinelu, predivnu plavušu koja mi je samo nekoliko dana kasnije postala devojka.

- Pa, druže - rekao mi je Lazar kada sam ga obavestio da smo Marinela i ja u vezi - maznuo si jednu od boljih riba u gradu. Sada bi bio red da počneš neki biznis ako misliš da je zadržiš. Znaš kakve su današnje ženske, ako nemaš dovoljno kinte u džepu, džaba ti je sve.

- Nije ona takva - rekao sam - devojka voli da izgleda lepo pa se sređuje. Upoznala me je čak i sa svojim drugaricama i sve su normalne, mislim, nisu napucane.

- Brale, nemaš pojma, još si ti jednom nogom u Valjevu. Poslušaj me, lati se nekog ozbiljnog posla ako misliš da zaradiš pa da posle kao pravi baja biraš dobre ribe. Nemoj da te sponzoruša zajebe, da se zaljubiš pa da posle pričaš po selu da je Lazar za to kriv.

- Ne bih to nikada...

- Ma znam da ne bi, nego... - odmahnuo je rukom. - Evo ti ova vizit-karta. Idi sutra, javi se čoveku i kaži da sam te ja poslao.

- A ko je čovek? - upitao sam.

- Šta te briga ko je ako hoće da te zaposli. Nemoj da me daviš tom tvojom malagrađanskom paranojom, 'leba ti.

- Dobro, de - prihvatio sam vizit-kartu.

Posao iz snova čekao je baš mene. Kancelarija u prelepoj zgradi na rubu centra grada, rastegljivo radno vreme, sekretarica koja bi verovatno i na trepavicama dubila da sam to zahtevao, odlična plata i zvanje - komercijalista. Iskreno govoreći, o komercijali, platnim karticama i svim papirima koji prate takav posao pojma nisam imao ali, kako se ispostavilo, nije bilo potrebno da bilo šta od toga znam. Dovoljno je bilo da se obučem u elegantno odelo i da svojom pojavom, na gazdin mig, ulijem poverenje onima koji dolaze da zaključe ugovor sa njim. Bio sam marioneta koja je "igrala onako kako je on vukao konce", ali mi to nije smetalo. Zahvaljujući toj firmi, radnom mestu na kojem sam samo figurirao, zarađivao sam toliko novca da sam mogao neosetno da se preselim iz Lazarovog stana i da iznajmim nešto "veliko i udobno", što bi odgovaralo Marinelim i mojim apetitima.

Dva meseca smo tražili odgovarajuće "ljubavno gnezdo" i napokon smo našli ono što smo zamislili. Po ugledu na Lazara kome sam se potajno divio, počeo sam subotom da organizujem žurke. Marinela je uvek bila raspoložena za provod pa nisam morao mnogo da joj objašnjavam svoju želju i potrebu za druženjem. Prvih mesec dana zajedničkog života sa njom protekli su mi neverovatno brzo. Svakoga dana po povratku sa posla čekala me je topla kafa i prelepa, besprekorno doterana Marinela. Od njenih poljubaca gubio sam tlo pod nogama, o drugim stvarima da ne govorim. To što nije umela da kuva, pere i pegla nisam joj zamerao jer su njena lepota i privrženost meni bile takve da su nadomestile te nedostajuće, sitne detalje. Pošteno govoreći, ona je bila moj "prozor u svet", ogledalo mog uspeha i devojka zbog koje su me muškarci podozrivo gledali. Bio sam ponosan, zaljubljen i... naivan.

Promene na svim nivoima

Sa roditeljima sam retko bio u kontaktu. Nisam imao snage da im po ko zna koji put objašnjavam kakav je posao koji radim i kakva je devojka sa kojom živim. Posle prvog Marinelinog odbijanja da krene sa mnom u moj zavičaj, da upozna moje roditelje, odustao sam od ideje da se odreknem jednog vikenda i da nakon dve godine obiđem majku i oca. Ionako im ništa nije falilo, imali su jedno drugo.

Marineli to upoznavanje, kako me je ubedila, nije bilo potrebno jer je bila zadovoljna time "kakav sam ispao".

- Ne sumnjam da su dobri ljudi čim si ti takav dobrica - govorila je mazno.

- Što jes', jes' - zadovoljno sam se smeškao pitajući se ali ne izgovarajući: "Kakvi li su tvoji roditelji kada si ti ispala kao boginja?"

Mnogo sam puta poželeo da njoj padne na pamet da me predstavi svojima, ali nisam ništa hteo da forsiram dok ne kupim prsten. Kada sam se konačno odlučio i na taj korak poverivši se Lazaru, rekao mi je da sam poludeo.

- Nema tebi pomoći - rekao je. - Otkud ti ideja da se ženiš? Nisi ni dvadeset pet napunio, a već bi da se zarobiš i to sa nekom sponzorušom. Zar te baš ništa nisam naučio?

- Nije ona sponzorša! - vikao sam.

- Jok, da nisam ja?

- Nosi se, bre, Lazare! Ljubomoran si! Misliš da nisam primetio kako je gledaš? Glumiš da si mi drug, a ovamo bi da omastiš brke.

- Nisi ti normalan...

Iako upozoren, otrčao sam u zlataru i izabrao prsten za koji sam pouzdano znao da se Marineli sviđa. Koštao je kao godišnja kirija za onaj stan u kojem smo živeli, ali nije mi bilo žao.

Istog dana dao sam ga Marineli.

- Šta ovo treba da znači? - upitala je.

- Znači da te volim.

- Dobro je - rekla je sa olakšanjem - onda ću da ga zadržim.

- A šta ne bi bilo dobro? - upitao sam je zbunjeno.

- Pa, recimo, da ti je palo na pamet da me zaprosiš, onda ne bih mogla da ga prihvatim.

- A zašto?

- Zato što je to bezveze. Bolje je ovako, bez obaveza... razumeš.

- Ne baš - rekao sam.

- Nije važno, ukapiraćeš - rekla je gledajući prsten.

Nije mi mnogo trebalo da ukapiram.

Namestilo se tako da sam već narednog meseca dobio otkaz u firmi uz objašnjenje da je "kriza u zemlji na svim nivoima". Imao sam nešto ušteđevine pa sam mislio da bi bilo dobro "pritegnuti kaiš" tako što ćemo se Marinela i ja preseliti u manji stan, bar za prvo vreme, dok se opet ne snađem. Nije htela ni da čuje.

- Šta ti pada na pamet? Zar ja da idem u manji stan? Pa, radije ću se vratiti roditeljima nego da se zavlačim po nekakvim rupama.

- Samo na nekoliko meseci... - ubeđivao sam je.

- Ne dolazi u obzir! Nisam ja bilo ko! Ako me stvarno voliš i ako ti je stalo do mene, napregni se malo! Zaradi, stvori!

Razdiralo me je sve to. Nevoljno sam dohvatio telefon i pozvao Lazara u nadi da će još jednom da mi pomogne.

- Eh, druže, nisi me slušao dok sam ti govorio...

- Slušao sam te Lazare, ali te molim da me razumeš! U pitanju je ljubav!

- Zar još uvek veruješ u bajke? - izgovorio je a zatim je prekinuo vezu.

Taj odvratni "tuu, tuu" signal vratio mi se sećanje na "Lastin" autobus i na moje sumnje pre nego što sam stigao u Beograd. Nisam hteo da dozvolim da se obistine, a ništa nisam mogao da učinim da promenim situaciju. Od svih solucija koje su mi u tom trenutku bile na raspolaganju, izabrao sam najgoru: ostao sam da živim sa Marinelom u onom istom stanu, dok mi novčanik nije spao na tričavih 200 maraka a onda mi je rekla:

- Nadam se da si sada ukapirao zašto je dobro što me nisi zaprosio. Zamisli da si u ovom ludilu morao da plaćaš i taksu za brakorazvodnu parnicu! Još si dobro prošao ovako, bez obaveza i to... zahvaljujući meni. Nemoj to nikada da zaboraviš!

Kako bih mogao? Od frižidera sa sladoledom, preko sobe u Molerovoj, Lazara, žurki, posla iz snova, do Marinele, sve mi se urezalo u sećanje koje, nažalost, ne namerava da izbledi. Sve što sam mislio da sam postigao, sve što sam gradio i u šta sam verovao, urušilo se kao kula od karata.

Nisam imao kud osim da se vratim kući i da se potrudim da izmišljenom pričom o nostalgiji za rodnim gradom prikrijem lekciju koju sam naučio u Beogradu za kojim još uvek čeznem. I još bih nešto dodao: slagao sam kada sam rekao da su me svi izneverili. Nisu. Oni su se samo ponašali onako kako se ljudi inače ponašaju kad naiđu na naivka poput mene. Kriv sam za sve, priznajem, ali to ne znači da se jednoga dana neću tamo vratiti.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #95

13. Apr 2011, 17:57:40

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Ponuda da budem surogat majka navela me je na pravi put

Uzaludna trka za poslom i novcem odvojila me je od moje jedine prave ljubavi. Razgovor povodom konkursa za posao, koji se pretvorio u noćnu moru, bio je okidač za sve prave stvari koje su mi se kasnije desile...

Prvu pravu ljubav u životu izgubila sam zbog uzaludne trke s vremenom i bezuspešnog traženja stalnog zaposlenja. Imala sam jasnu viziju o tome kako bismo, i gde, Slaviša i ja mogli da živimo, ali nismo imali sredstva da to realizujemo. Kuburili smo s novcem i vremenom, i u opštem ludilu odlučili da ljubav ostavimo za neka bolja i srećnija vremena. Naše poznanstvo datiralo je još iz osnovne škole i nije čudo što nam je rastanak posle deset godina teško pao. On je izabrao da ode u Nemačku, da tamo radi i zaradi, a ja sam odlučila da ga zaboravim i da se snađem u svojoj zemlji kako najbolje umem i znam. Da sam rekla bar jednu reč, sigurna sam da bi Slaviša ostao, ali bila sam tvrdoglava, nepokolebljiva i odlučna da ostvarim nešto s njim ili bez njega. Bolna je istina da sam bila potresena i uzdrmana njegovim odlaskom i da sam tek tada uistinu shvatila koliko mi je značio. To mu zbog ponosa, naravno, nikada nisam rekla a, da budem poštena, posle njegovog odlaska nije mi se ukazala prilika.
Godine su prolazile, a od njega nisam dobila ni glas, ni reč, ni slovo. Možda je tako bilo bolje, shvatila sam posle nekog vremena jer ne znam kako bih se snašla u zbrci koja me je snašla.
Poslovna ponuda koja me je nedavno zamalo dovela do ludila, navela me je na to da posle toliko godina života bez ljubavi potražim Slavišu i da mu kažem sve što sam želela, a za šta nisam imala priliku.

Konkurs za posao

Iako je razgovor za posao prošao dobro, bilo mi je jasno da će radni odnos zasnovati neko drugi – mlađi. Komisija od sedam članova ispitivala je i ocenjivala moje znanje i sposobnost. Posle sat vremena razmenili su značajne poglede i zaključili da bi im baš neko poput mene bio neophodan u firmi.
- Javićemo vam do kraja nedelje šta smo odlučili. Bilo je pre vas još nekoliko kandidata, pa ćemo videti – rekla je predsednica komisije.
Do kraja te nedelje niko mi se nije javio. Poruka je bila jasna, izvisila sam na još jednom konkursu za posao. I baš kada sam počela da zapadam u fazu smenjivanja plača i histeričnog smeha, javio mi se jedan od članova te komisije.
- Tatić ovde. Pripala mi je neprijatna uloga da vam saopštim da niste primljeni...
- Neko je morao – promrmljala sam nerazgovetno.
- Ali, s obzirom na okolnosti, niste ni odbijeni.
Trebalo mi je mnogo snage da ne prasnem u smeh. Svašta sam u životu radila: čuvala sam decu, obavljala kurirske poslove, neko vreme švercovala benzin, radila kao sekretarica, prodavac nekretnina, uvaljivala sam ljudima razne multilevel proizvode, ali nikada dotad niko mi nije rekao da „nisam primljena, ali ni odbijena“. Ovu novinu donela nam je tranzicija, pomislila sam.
- Izvinite – rekoh nakašljavši se – nisam vas najbolje razumela. Šta znači to: ni primljena ni odbijena?
- Pre svega, računam na vašu diskreciju. Posao koji ću vam ponuditi nije u firmi u kojoj ste bili na razgovoru, ali ne bih o tome preko telefona. Ako ste raspoloženi, u naredna dva sata dođite na splava „Eliza“ da popričamo o toj drugoj mogućnosti.
- Vidimo se – rekoh pre nego što sam spustila slušalicu.
Oni koji me vole znaju da imam mnoštvo kvaliteta... Mana još više. Jedna od osobina za koju nisam sigurna kojoj kategoriji pripada jeste ta da nisam strašljiva osoba. Da jesam, švercom se ne bih bavila čak ni kada je ta vrsta posla bila gotovo društveno prihvatljiva. U svoje vreme, uporedo sam išla i u građevinsku i u ekonomsku školu, a kada je došlo vreme studija, roditeljima je ponestalo novca pa sam morala sama da se angažujem. Koliko sam uspela, diskutabilno je procenjivati, važno je da smo najtežu ekonomsku krizu prebrodili i da smo opstali. To što sam ponovo bila na još jednom konkursu za „normalan“ posao posledica je moje očajničke želje da mi se upiše bar dan radnog staža u onu sivu knjižicu zbog koje na svaka tri meseca gubim vreme u redu na birou. Ovo poslednje bilo je jedino što je moglo da osujeti moj odlazak na splav „Eliza“ jer, kakav god posao da je gospodin Tatić bio speman da mi ponudi, znala sam da neće podrazumevati upis staža u radnu knjižicu. S druge strane, neverovatno me je kopkalo da čujem šta će mi ponuditi.
Splav sam pronašla „iz prve“. Gospodin Tatića, takođe.
- E, Vesna – „srdačno“ me je pozdravio. – Izvolite, sedite.
- Hvala.
- Baš mi je drago što ste došli. Pridružiće nam se i moja žena, ottišla je u toalet da se osveži. Inače, kako ste? Delujete sveže i odmorno.
- Upravo tako, sveža sam i odmorna.
- Koliko se sećam, u vašem CV-ju je pisalo da niste udati?
- Tako je.
- Decu, takođe, nemate?
- Nemam.
- Živite sami ili s roditeljima?
- Ne vidim zašto je važno s kim živim?
- Sve je važno, videćete.
- Živim s roditeljima – rekla sam da bih videla kuda će me ovaj intervju odvesti.
- Zdravstvenih problema nemate?
- Nemam.
- Odlično, odlično – rekao je.
Šta li je sledeće, pitala sam se. Kada se pojavila gospođa Tatić, a s njom u društvu i konobar, ispitivanje je za trenutak prekinuto da bismo poručili kafu.
- Vi ste ta Vesna – rekla je ljupka žena srednjih godina. – Moj suprug vas je dobro opisao. Baš ste onakvi kakvi treba da budete.
- A kakva sam ja to?
- Šarmantni, zgodni... Recite mi koliko vam je godina?
- Onoliko koliko treba – rekoh kao iz topa.
- O divno, još ste i duhoviti... – osmehnula se i nastavila nešto ozbiljnije: – A sad, zaista, koliko vam je godina?
- Trideset četiri.
- Knap – rekla je. – Kažite mi, čime ste se bavili u životu? Imate li neki hobi? Jeste li avanturista po prirodi ili vam više prijaju ustaljene norme?
- Draga gospođo, predlažem da vi meni kažete šta vam treba jer ako počnem da pričam o sebi, moglo bi da potraje, a bojim se da vas ne zanima baš sve.
- Sve me zanima – rekla je. – Počnite od toga u kojem ste solarijumu tako dobro pocrneli?
Udahnuh duboko trudeći se da ostanem pribrana bar još toliko da čujem o kakvoj je budalaštini reč.
- Nije solarijum, gospođo. Bila sam na tetkinom placu, kupila sam seno i, eto, pocrnela.
- Vi ste zbilja raritetna ličnost. Da u današnje vreme devojka koja živi u Beogradu, skuplja seno, traži posao, a pri tom ovako izgleda, pa to je neverovatno.
...i još da s vama, ludacima sedi na splavu i gubi vreme dok čeka da čuje neku glupost, dodala sam u mislima.
Zavladala je kraća dramska pauza tokom koje smo pili kafu. Posmatrala sam ih kako se pogledima domunđavaju, a onda obećah sebi da ću, uprkos svojoj radoznalosti, zbrisati ukoliko u narednih pet minuta ne izgovore to što im je na umu. Pojačavala se tenzija za stolom a onda gospođa Tatić dva-tri puta trepnu okicama dajući znak suprugu da izloži problem.
- Evo kako stvari stoje: mi ne možemo da imamo decu a čini nam se da vi možete. Biće potrebno, doduše, odraditi neke analize da bismo bili sto posto sigurni, ali to ne treba da vas brine jer ste i sami rekli da nemate problema. Naime, spremni smo da vam poklonimo garsonjeru i da uplaćujemo staž tokom vaše trudnoće i u narednih deset godina ako pristanete na ovaj, takoreći, posao.
- Ne razumem – rekla sam – kakav posao?
- Pa to je posao, da budete majka surogat. Mi ćemo sve da obezbedimo, a vi treba samo da ostanete u drugom stanju i rodite nam dete. Zauzvrat ćemo vam dati stan i staž. Posao čist kao sunce. I ugovor ćemo potpisati da sve bude legalno... I da, ono najvažnije: kada odradite sve analize, neće biti potrebe da se zavlačimo po klinikama. Hoću da kažem, mojoj ženi neće smetati da noć ili dve vi i ja provedemo zajedno. Ona je to predložila jer je savremena žena i shvata da to nije prevara.
- Recite mi da me zezate, molim vas – izgovorila sam osećajući da me hvata moja čuvena faza istovremenog plača i smeha.
- Mi smo apsolutno ozbiljni – rekla je gospođa.
- Drago mi je bilo, gospođo – ustala sam sa stolice - ali sad moram da idem.
- Razmisli pa nam javi! – dovikivali su naizmenično za mnom.

Analiziranje me je vratilo na početak

Danima nisam izlazila iz svoje sobe, gledala sam u jednu tačku na plafonu. Roditelji, zabrinuti za moje psihičko zdravlje, povremeno su ulazili da provere nisam li u međuvremenu presekla vene. Oni, naravno, nisu znali šta je bio razlog iznenadnom padu mog raspoloženja, ali su kapirali da se nešto dešava. Slušala sam njihovo tiho, uplašeno domunđavanje iza zatvorenih vrata.
Raspredali su o mojim godinama, o vremenu za udaju, rađanje... o svemu što je inače i mene odjednom počelo da opterećuje. Šta je trebalo da uradim da zadovoljim njih, a šta da zadovoljim sebe? Godinama su gledali kako se trudim, gledali su kako sam poništila sebe kao ljudsko biće vredno emocija i kako sam se pretvorila u radoholika koji, osim jadnih poslova, zapravo ništa nema. Za razliku od onih koji to čine, ja svoje roditelje nisam krivila ni za šta iako sam bila svesna činjenice da bih se manje mučila da su se njih dvoje na vreme organizovali ili, još bolje, da me nisu doneli na svet. Ovako su morali da gledaju oni mene i ja njih, i da se pretvaramo kao da je sve u najboljem redu, a svi smo patili.
Analizirala sam u tih nekoliko dana samovanja u sobi svoj život do najsitnijih detalja i, iskrena da budem, osim nekoliko trenutaka vrednih pažnje, sve ostalo moglo je da se izbriše. Uglavnom, vreme provedeno sa Slavišom, njegove oči kada se smeje i blago izdignuta desna obrva kada me uverava da nije sve „otišlo do đavola“, bile su lepe stvari koje je vredelo memorisati. Još sam mogla da se setim boje njegovog glasa i dezodoransa koji ga je činio neodoljivim. Međutim, koliko god da sam se fokusirala na te detalje, u mislima mi je neprestano iskrsavao poslednji „razgovor za posao“, kako su ga Tatići nazvali. Ni na kraj pameti nije mi bilo da prihvatim takvu ponudu. Nikada ne bih pristala da svoje dete nekome dam, ma ko da mu je otac. O tome nisam htela da polemišem, u međuvremenu sam postala svesna svega što sam u životu propustila uzalud tražeći posao.
- Mama – upitala sam konačno izašavši iz sobe - je l’ se sećaš Slaviše?
- Naravno – rekla je klimnuvši glavom.
- A da nemaš možda neku informaciju o njemu... mislim, ako si se u skorije vreme srela s njegovom mamom ili tatom?
Dugo je ćutala da bi drhtavim glasom najzad izgovorila:
- Oženio se...
- Pa, normalno – rekla sam kao da sam takav odgovor očekivala.
- Normalno – potvrdila je mama.
- I sad, po tvom mišljenju, nema smisla da ga tražim?
- Nema, dušo, naravno da nema – užasnuto je odgovorila.
- Pa – rekla sam više za sebe – nema smisla ni da se ja više trudim oko posla dok život protiče pored mene.

Tražila sam izlaz

Sto puta sam se zahvalila pametnoj glavi koja je izmislila internet. Dva minuta bilo je dovoljno da se konektujem i pronađem Slavišinu imejl adresu. Minut je bio dovoljan da mu stigne čestitka od mene i još minut da mi on odgovori. Iako nisam neko ko lako zaplače, dok sam čitala njegovu poruku, nisam mogla da se kontrolišem.
Gotovo da sam čula njegov glas. Pisao je: „Veko moja, dugo ti je trebalo da me se setiš. Nemaš pojma koliko si mi nedostajala... Jesi li konačno uradila i postigla sve o čemu si maštala?“ Htela sam da mu odgovorim „baš ništa“, ali sam u poslednjem trenutku prisebnosti odlučila da ne budem sebična i da ga pustim da živi svojim životom pa sam napisala: „Sve, sve sam uradila. Hvala ti što si me razumeo.“ Srdačan pozdrav, potpis i klik na „send“ - bio je to kraj naše komunikacije.
Nisam znala da sam bila manično depresivna dok me doktor nije obavestio, a morala sam i njemu da odem jer više nisam imala kud.
- Počnite da volite sebe pa ćete viditi kako će se sve okrenuti u vašu korist.
- Da, kapiram, desiće se čudo kada budem prestala da tražim posao i da mislim na jedinog dečka koga sam u životu imala – rekla sam ironično.
- Budite malo optimističniji – bio je uporan psihić.
- Doktore, verujte mi, ako je neko bio optimista, onda sam to ja. Možda je trebalo da budem pesimista pa da dozvolim da me nešto prijatno u životu iznenadi.
- Budite realni u svojim željama... – nastavljao je.
- Ma, važi... Izvinite, ne bih vas više zadržavala – rekla sam i bez pozdrava otišla iz ordinacije.
Tog dana dok sam čeprkala po internetu tražeći konkurse za posao, bez ikakvih posebnih očekivanja otvorila sam svoj inboks. Dočekale su me tri Slavišine poruke. Prvo sam otvorila poslednju u kojoj je pisao da dolazi sledeće nedelje i da jedva čeka da me vidi.
Uštinula sam se za obraz tek da ustanovim da ne sanjam. U drugoj poruci izvinjavao se što me nije ranije potražio i što nije insistirao na tome da potisne moju tvrdoglavost. Poslednja poruka koju sam otvorila, a prva koju mi je poslao, odnosila se na obaveštenje o njegovom razvodu i skorašnjem povratku u Srbiju. Ako dotad nisam bila manična, posle treće poruke sigurno sam postala.
Do njegovog dolaska razmenili smo nekoliko stotina mejlova i desetak telefonskih razgovora. Pokušala sam u sve njih da strpam godine života bez njega, sva izvinjenja i sve što mi je u tim trenucima padalo na pamet.
Kada sam ga konačno ugledala na aerodromu, potrčala sam mu u zagrljaj ne želeći više nikada da se odvojim od njega.
- Biće sve u redu – rekao je. – Pobrinuo sam se da ostvarim sve o čemu si maštala i sve što si odavno zaslužila da imaš. Nikada više nećeš morati da ideš na neprijatne razgovore za posao. Računaj da si obezbeđena.
- Sad mi više nije važno – rekla sam. – Neću da živim više ni jedan jedini dan bez tebe... I hoću da znaš da si ti jedino i sve za šta je trebalo da se borim.
I eto... Neka druga zemlja i neki tuđi ljudi omogućili su nam da se ponovo spojimo i drugi deo života provedemo manje jurcajući za bespotrebnim materijalnim stvarima. Frankfurt izgleda božanstveno, naročito noću kada ga okupa bleštava svetlost pored reke Majne uz koju Slaviša i ja svake večeri šetamo i smišljamo ime našem detetu.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #96

23. Apr 2011, 23:01:31

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.6.16
	Nokia

Oterao sam verenicu u zagrljaj našem nesuđenom kumu 

Ženi koja iskreno voli neće se desiti da bude s drugim, a Željana je pala na prvom ispitu. Nije me volela, bar ne dovoljno da bih se njome oženio. I posle nje doživeo sam strasnu romansu, ali zarekao sam se da nikada više neću dugoročno planirati. “Posao“ u vezi s pronalaženjem žene za ceo život, koja će me prihvatiti ovakvog kakav jesam, prepustio sam sudbini...

Sedeo sam u bašti ispod stare kruške i ispijao popodnevnu kafu. Kofere sam već bio spakovao i ubacio u gepek. Nisam odlazio na bračno putovanje niti u iznajmljeni stan da započnem život sa onom za koju sam mislio da je žena mog života. Rezervisao sam jednokrevetnu sobu u hotelu na budvanskoj rivijeri da se odmorim i da se sklonim od veselja koje će tog vikenda okupiti većinu ljudi iz našeg gradića. Nije me to bolelo. Ipak, nisam želeo da slušam svadbena zvona, a još manje da odgovaram na neprijatna pitanja. Mića, moj najbolji prijatelj koji je trebalo da kumuje na našem venčanju, oženiće se mojom, sada bivšom, verenicom. Ono što niko sem nas dvojice ne zna jeste činjenica da sam upravo ja gurnuo Željanu u njegovo naručje - svesno, ali nadajući se da me zaista voli i da će odoleti. Prevario sam se... I nisam se ljutio, naprotiv, poželeo sam mu sve najbolje, ali sam ipak osećao potrebu da se nakratko sklonim.
- Eh, sine... - duboko uzdahnuvši, majka se spusti na stolicu naspram mene - a odrasli ste zajedno, bili ste nerazdvojni... Ko bi rekao? - odsutno je odmahivala glavom. Ni ona nije znala istinu.
- Majko, pusti to, nije Mića kriv. Izgubio je pamet za njom baš kao što se i meni to u početku desilo. Srećom, na vreme sam shvatio da Željana neće biti dobra supruga. Siguran sam da takvu snahu ne bi poželela. Bolje je ovako... - ustao sam i poljubio majku. - Vreme je da krenem.
- Danilo, nemoj da žuriš, molim te. Obavezno se javi kad stigneš. Lepo se odmori i... nemoj da bežiš od lepih devojaka - na usnama joj je zatitrao osmeh iako su njene oči bile setne.
Kada smo pre četiri godine, posle teške bolesti mog oca, ostali sami, znam da je silno želela da što pre dovedem snahu u kuću. Zavolela je Željanu, međutim... Nisam mislio da sam pogrešio i nije me grizla savest, ali sam se pretvarao da ne primećujem tugu u njenim očima.
- Kada sam to bežao od lepih devojaka? - nasmeših se ulazeći u auto.
U dvadeset devetoj godini mogao sam da se pohvalim lepim iskustvom pa, ako se na letovanju nešto dogodi... Bar ću se odmoriti od svega što mi se dešavalo tokom prethodnih meseci.
Sve to podneo sam stoički, ali mi ipak nije bilo svejedno. Na Miću nisam bio ljut, naprotiv, ali bolelo me je to što će večiti dušebrižnici još dugo ispirati usta „našim slučajem“ i što neću moći, kao dotad, da banem u njegov stan u bilo koje doba dana ili noći jer... šta ako mi Željana otvori vrata?
Ni posle svega nisam promenio mišljenje o svom nesuđenom kumu, za mene je bio i ostao laf velikog srca.
Uzalud sam se trudio da ne razmišljam o njoj... Kako sam prelazio kilometre ostavljajući za sobom kuće, brežuljke i drveće obavijeno prvim mrakom, tako su navirala sećanja...

Dama u crvenom

Otkad sam se zaposlio kao mašinski inženjer, vikendi su mi bili najdraži jer tada ne moram rano da ustanem, da se na brzinu obrijem i da trčim na posao.
Bila je nedelja, kraj avgusta. Otišao sam u baštu restorana gde se uglavnom okupljalo moje društvo. Zapravo, bio je to poveći kafić, odnedavno u Mićinom vlasništvu. Mića nikada nije voleo knjigu, a bio je jedinac u majke i oca koji su decenijama radili u inostranstvu. Bivšeg vlasnika kafića gušili su dugovi pa je, uz poveći stan i luksuzni automobil, Mića dobio i nešto što će mu donositi prihod. Svaki dan bio mu je vikend, a u njegovom lokalu okupljalo se naše društvo.
Udobno zavaljen u pletenu stolicu, u hladovini koju je nudio ogromni suncobran, polako sam ispijao kapučino. Iako je već bilo podne, nisam bio iznenađen time što niko iz našeg društva još uvek nije stigao jer smo prethodnu noć proveli na splavu. Dule se toliko zapio da smo ga bukvalno ubacili u auto, Jovan je voleo dugo da spava pa smo se pitali kako uopšte ide na posao, a Mića se držao svog „prioriteta“: nestao je s prsatom plavušom i znali smo da se možda neće pojaviti još dva dana. Ja sam bio umeren i u piću i u flertovanju. I, baš u trenutku kada sam samozadovoljno razmišljao o svojoj umerenosti, pojavila se ona.
Na vrtoglavo visokim potpeticama hodala je sigurno kao da je bosa. Uz dugu, crnu kosu savršeno je pristajala jarkocrvena letnja haljina od svile s tankim bretelama. Baš zgodna... a uza sve to anđeosko lice na kojem su se isticale krupne tamne oči i čulne usne. Bila je kao priviđenje. Lepšu devojku nikada nisam video i pogodila me je Amorova strela.
Da ne dužim - i da ne prizivam nekada slatka a sada gorka sećanja - sve se odvijalo meni u prilog, brzo i, rekao bih, sudbinski.
Kako je bašta bila prepuna, ljubazno me je zamolila da sedne za moj sto.
- Neću dugo, treba da sačekam prijateljicu – procvrkutala je smešeći se.
Srećom, u narednih sat vremena nisu se pojavili ni oni koje sam ja čekao a ni njena prijateljica. Saznao sam kako joj je ime, da je pet godina mlađa i da je na završnoj godini književnosti, da živi u susednom gradu (valjda je zato nikada nisam video) i da njena prijateljica redovno kasni. Hvala Bogu i takvoj prijateljici, pomislio sam. Nisam se raspitivao o tome da li je sama ili nekoga ima, to mi je oduvek delovalo prostački. Ipak, dala mi je broj telefona, a to je značilo da ima nade.
Odavno sam naučio da ne treba žuriti pa sam Željanu pozvao tek četvrti dan. Doduše, činilo mi se da sam se četiri godine pekao na tihoj vatri, ali kada se raspričala, rado prihvativši moj poziv da se vidimo, u trenutku sam zaboravio sve muke i neprospavane noći.
Našli smo se sutradan, u njenom gradu. Polako sam vozio psihički se pripremajući za prvi sastanak s tom vanserijskom lepoticom. Veče smo proveli u živom razgovoru, upadali smo jedno drugom u reč smejući se, a kada me je na rastanku poljubila upitavši kada ću ponovo doći, malo je nedostajalo da kleknem i da je zaprosim. Bio sam lud od sreće i ljubavi. Tako je počelo...

Planovi za budućnost

Ništa mi više nije bilo teško: ustajao sam pre zvonjave budilnika, tuširao sam se pevajući, zviždao dok sam se brijao. Pokušavao sam svakoga da razumem, za sve sam pronalazio kompromis, bio sam ljubazan prema kolegama, radovao sam se suncu i kiši. Naravno da su svi primetili promenu pa sam obnarodovao da sam izgubio glavu i da ću se u dogledno vreme oženiti.
Željana je u međuvremenu diplomirala pa smo se viđali gotovo svakodnevno. Nekada je ona dolazila meni, ponekad sam ja išao njoj, voleli smo se i spontano smo počeli da razgovaramo o zajedničkoj budućnosti. Tada sam je, baš uoči Nove godine, prvi put doveo kući i predstavio majci. Presrećna, majka se poprilično zbunila, a kada sam ispratio Željanu, bogami se i rasplakala.
- Danilo, sine, je li ovo ozbiljno? Nemoj da se igraš majčinim osećanjima.
- Naravno da je ozbiljno... Zar bih je doveo u kuću da mislim drugačije? Eto, neka prođe zima, a kada sneg okopni, kada otopli i sve ozeleni, oženiću se.
- Srećo majkina! - obuhvatila mi je lice šakama ne znajući šta bi drugo od sreće. – A snajka mi je lepa kao boginja. Ako bude upola dobra koliko je lepa, kunem se, donosiću joj kafu u krevet i biću najbolja svekrva na svetu. Samo da mi po dvorištu potrče unuci, da tu sreću dočekam... - oči joj se ponovo orosiše.
Prvog maja naredne godine poklonio sam Željani verenički prsten. Veridba je zvanično objavljena u njenoj kući, u prisustvu moje majke i Željaninih roditelja, uz bogatu trpezu, obostrano zadovoljstvo i iskrenu nadu da ćemo se zauvek voleti.
Naravno, u to vreme ponekad smo prenoćili jedno kod drugoga iako nismo bili venčani. Nije mi bilo svejedno kada me je Željana jedne noći upitala da li sam dovoljno uticajan da joj u svojoj varoši nađem posao. Dotad nisam razmišljao o tome koliko sam „uticajan“, ali igrom slučaja bio sam veoma blizak sa direktorom srednje škole i mogao sam, uz njegovu pomoć, da zaposlim Željanu. Međutim, iznerviralo me je to kako je sročila pitanje, kao da je namerno želela da me potceni. Ipak, to sam prećutao. Rekao sam joj da ne brine i da će sve biti u redu, ali tada nisam shvatao da mojoj budućoj ništa nije dovoljno dobro i da želi sve na tacni, bez imalo muke.
- Ohladiće ti se kafa – rekao sam jednog jutra pošto je zanoćila u mojoj kući. Dok sam uživao ispijajući kafu u krevetu, ona je nepomično ležala zureći u tavanicu.
- Baš me briga, neću da je pijem – drsko mi je odgovorila.
- Željana, šta to treba da znači?
- Znači da ovako ne ide – pridigla se unoseći mi se u lice. - Ne može tvoja majka...
- Nemoj da dramiš, pobogu - zakolutao sam očima. - Kada sam maločas išao u kupatilo, rekao sam joj da skuva kafu i da ćemo je popiti u krevetu. Mama nije ušla u sobu, pokucala je i spustila poslužavnik pred vratima. Treba da budeš srećna, nisu svekrve takve.
- Danilo, tvoja majke je dobra žena, ali kako ne shvataš da nam je potrebna sloboda? Šta ako hoću gola da ustanem iz kreveta i svome mužu donesem kafu umesto njegove mamice? - izgovorila je to s notom ironije u glasu. - Dok smo pod istim krovom, tako nešto nije moguće.
Za trenutak sam zanemeo. Možda je Željana u pravu, odavno sam bio svoj čovek, nisam mamin sin. Naša kuća je prizemna, ali veoma lepo uređena i prostrana. Majka je imala svoj kutak i, pošto je dobra duša, oduvek je znala kada treba da se povuče. A poznavao sam mnogo žena iz svoje firme koje su vapile za nekim ko bi im pričuvao decu i skuvao ručak dok su na poslu. Pored moje majke Željana bi uživala. Ta kuća će ostati nama i našoj deci, pa sam o kupovini stana uvek razmišljao kao o promašenoj investiciji. Nažalost, nije mi bilo druge nego da prihvatim sugestiju svoje verenice.
- Dobro – rekao sam – u stan sa betonskom terasom svakako me nećeš odvući. Uzeću stambeni kredit i podići ćemo sprat za nas, sa zasebnim ulazom - ovo poslednje posebno sam naglasio.
- Ti nisi normalan! – zakikotala se osorno i izveštačeno. – Znači, ovako si to isplanirao: ja ću da rađam decu i da se preganjam s kojekakvim majstorima, a kredit ćemo, naravno, otplaćivati narednih desetak godina. Onda kredit za nameštaj, pa za novi auto, i tako ćemo, umesto da uživamo, grcati u dugovima.
- Tebi bi najviše odgovarao matori gastarbajter – promrmljao sam pre nego što sam izašao zalupivši vratima. Nisam želeo da njena bude poslednja niti sam imao živaca da je slušam. Kažu, kada naiđu problemi, ljubav je u drugom planu, ali to nije bio naš već Željanin problem. Nisam je dotad doživljavao kao razmaženu osobu, ali od tog jutra ništa više nije bilo isto.

Ništa više nije bilo isto

Kada kažem da nije bilo isto, ne mislim na svađe i trzavice. Naprotiv, voleli smo se kao i pre, u razgovoru s mojom majkom Željana je bila topla i ljubazna, ali nikada više nije ostala da prenoći. Planirali smo venčanje, dogovorili smo se da nam kum bude Mića, ali stekao sam utisak da uvek nešto ostavljamo „za kasnije“. Naravno, tih dana sve se svodilo na izbor venčanice, restorana, na brigu o tome da nekoga važnog ne zaboravimo da pozovemo. O tome šta će kasnije biti, gde ćemo i kako živeti nije bilo reči. Ponekad sam uveravao sebe da je Željani žao što je bila gruba onog jutra, da joj je možda neprijatno da prva zapodene razgovor na tu temu, međutim, ona ničim nije pokazala kajanje i to me je najviše mučilo. Voleo sam je, trebalo je da mi postane supruga i da rađa moju decu, a, po svemu sudeći, bio joj je potreban neko bez roditelja, ko ima luksuzno uređen stan i dobar auto, neko kraj koga neće grcati u kreditima, neko čiji su džepovi uvek puni para. Recimo, neko kao Mića.
- Lud si, života mi - Mića me je odmerio kao da sam slučaj za posmatranje, ali ne zbog onoga što sam mu rekao da me muči, već zbog onoga što sam tražio da učini za mene. - Treba da vas venčam a ti tražiš da se nabacujem tvojoj budućoj nevesti?!
- Baš tako - klimnuo sam glavom. - Ukoliko padne na tvoj šarm i sve što imaš, neće mi biti žao da raskinem veridbu. Ako sada zvoca i traži nemoguće, šta će biti kada rodi decu? Ili će me sahraniti pre vremena ili ću biti najveći papučar u gradu.
- Slušaj, udvaranje je najmanji problem, znaš da bih sve učinio za tebe, ali šta ako... mislim, šta ako... nešto naopako krene? Žene ne vole kada ih testiraju, iskopaće oči i tebi i meni ako joj kažem istinu.
- Ako se to desi, muško si, iskoristi priliku, radi šta ti je volja. Ne treba ništa da joj priznaš. I nemoj da te grize savest jer imaš moj blagoslov. Ili ćeš me učiniti srećnim ili ćeš me osloboditi muka, treće ne postoji.
Odsutnog pogleda i podignutih obrva, Mića je klimnuo glavom. U našem društvu nijedna devojka nije išla „od ruke do ruke“, svaka je tretirana kao prijatelj, kao sestra. Znao sam da Mići neće biti lako, ali da su uloge zamenjene, i ja bih za njega isto učinio. Doduše, ponekad se stvari zakomplikuju, kao u našem slučaju: završilo se onako kako nisam želeo i kako Mića ni u snu nije planirao. Ja nemam za čim da žalim.
Trudio sam se da ne razotkrijem Miću i sebe. Iskreno sam se nadao da grešim, da me Željana voli takvog kakav sam, sa svim što imam i što nemam. Još uvek sam bio pažljiv prema njoj, ali morao sam da izmislim priču o problemima na poslu.
- Češće ću morati da idem na službena putovanja, a ponekad ću raditi i noću. Nadam se da ovako neće potrajati, a ti, za sve što ti je potrebno, slobodno se obrati Mići - rekao sam joj pred prvi „službeni put“ koji sam proveo u obližnjem motelu. I uvek sam čekao poslednji trenutak da joj kažem da sam zauzet i da će je Mića dočekati na autobuskoj stanici.
Njen prećutni pristanak bio je prvi znak da nešto nije u redu. Nikada se nije ljutila i nijednom mi nije prebacila to da mi je posao važniji od nje. Prećutala mi je i Mićino udvaranje, dakle, prijalo joj je. Flertovala je s budućim kumom otvoreno mu govoreći da će devojka koja se uda za njega biti prava srećnica.
- Kada sam je upitao zašto tako misli i zar nije srećna što se udaje, priznala mi je da joj odugovlačenje venčanja baš ide naruku. Još je rekla da si dobar čovek ali da se možda zaletela - Mića je odmahnuo glavom i zaćutao.
Mislim da sam već u tom trenutku znao da se neću oženiti Željanom, licemernom i lažljivom namigušom. Doduše, priznajem i to da je u meni još uvek tinjao tračak nade pa sam nesvesno pokušavao da opravdam njeno ponašanje. Činjenica je da su joj prijali komplimenti, kao i to da bi volela da imamo više i da živimo bolje, ali valjda je to svojstveno svakoj ženi. I sam bih bio srećniji da imam više. Nažalost, nije se završilo na tome, dogodilo se upravo ono čega sam se najviše pribojavao.
- Rekao si da imam tvoj blagoslov... - pognute glave, ne odvajajući pogled od vrhova svojih cipela, Mića je duboko uzdahnuo.
- Dakle, dogodilo se - rekao sam više za sebe. - Tako sam i mislio, očekivao sam... a možda i nisam... ne znam - osetio sam da mi se vilice koče. Nije baš da me nije bolelo. I, nekako sam se sav pomeo, nisam znao ni kuda da pogledam ni šta da kažem. Pripalio sam cigaretu i spustio se na betonsku žardinjeru.
- Ne želim da znam detalje, samo mi reci ko je načinio prvi korak.
- Pa, kada ti devojka najboljeg druga uđe u stan i bez opravdanog razloga izrazi želju da tu prenoći, sve je jasno. Da, ona je napravila prvi korak...
Klimnuo sam glavom. Nisam krivio Miću niti sam bio ljut na sebe zato što sam sopstvenu verenicu svesno gurnuo u njegov zagrljaj. Ženi koja iskreno voli neće se desiti da bude s drugim, a Željana je pala na prvom ispitu. Nije me volela, bar ne dovoljno da bih se njome oženio. S njom nikada ne bih bio srećan, pravdao sam svoj postupak pokušavajući da podignem poljuljano samopouzdanje. Suze i patnja bile su izlišne. Priznajem, čak mi je laknulo i bio sam srećan jer je Željana u poslednjem trenutku pokazala pravo lice.
Bože, kako je bila bedna dok se klela da me je volela više od svega na svetu. Ipak, nije se zaklela da mi je do poslednjeg dana bila verna. Uostalom, nisam to ni zahtevao. Odmerio sam lažljivicu od glave do pete s izrazom gađenja na licu, potom sam joj bez reči okrenuo leđa i otišao. Sam, ali duše oslobođene strašnog balasta.
Istog dana rekao sam majci. Rasplakala se. Zavolela je Željanu, pa je u jednom trenutku za sve mene okrivila. Tada sam joj kazao ono što sam mislio da ću uvek kriti od nje.
- Majko, smetala si joj. Zahtevala je da se skućimo na drugom mestu. Osim toga, tražila je nekoga s tri novčanika, čiji će novac nemilice trošiti.
Miću i našu zaveru nisam spomenuo.
Mesec dana kasnije, kada mi je Mića rekao da je Željana prebacila svoje stvari u njegov stan i da će se uskoro venčati, počeo sam da se smejem.
- Čoveče, šta ti bi?! – uzviknuo sam.
- Eto, nisam planirao, ali desilo se. Nijednu nisam voleo kao što volim nju, ali zauvek ću žaliti ako više ne budemo prijatelji.
- Zbog nje? Nikada! Nije vredna toga. Izvini, to je moje mišljenje – rekao sam iskreno mada sam znao da naše prijateljstvo nema budućnost. - Ipak, zar ti se ne čini da se upuštaš u veliki rizik? Novac joj je najvažniji, a nevera sasvim prihvatljiva, pa šta ako jednoga dana naiđe neko ko ima više od tebe? Ili si siguran da je u pitanju prava ljubav?
- Danas, moj Danilo, ništa nije sigurno. Ipak, mislim da je u pitanju ljubav i spreman sam da rizikujem.
- Neka ti je sa srećom - čvrsto sam stisnuo Mićinu šaku pomislivši: “I neka ti je Bog u pomoći“.

Na moru sam doživeo strasnu romansu. Leto je prošlo a Sandra i ja se još uvek radujemo jedno drugom. Doduše, živimo u udaljenim gradovima i redovno se čujemo telefonom, ali ko zna... U svakom slučaju, zarekao sam se da nikada više neću dugoročno planirati. “Posao“ u vezi s pronalaženjem žene za ceo život, koja će me prihvatiti ovakvog kakav jesam, prepustio sam sudbini.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #97

26. Apr 2011, 14:19:43

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Nepoverenje prema čoveku koga volim umalo me je koštalo sreće

Letnje veče kada sam upoznala Daču, zauvek će ostati memorisano u mom sećanju i srcu. Jedna brzopleta pretpostavka mogla je da me košta veze s čovekom mog života. Na sreću, Dača je bio dovoljno strpljiv i ubedljiv...

Nizali su se topli letnji dani ostavljajući za sobom zanimljiva sećanja na slučajne i namerne prolaznike kroz moj život. Prošlo je bilo svega deset dana otkako je okončana smešna situacija između jednog od pomenutih i moje malenkosti. „Veza“ sa dotičnim trajala je celih pet dana, a počela je njegovom upornošću i mojim pokušajem da mu dam do znanja da nismo jedno za drugo.
Da sam znala koliko je truda potrebno da ga uverim u to da sam u pravu, ranije bih pristala da se „smuvamo“. Poštedela bih ga muka u vezi sa neoriginalnim izjavama, a priznajem da bih time i sebi učinila. Sve u svemu, za tih pet dana poljubili smo se nekoliko puta a izlazili smo u neki kafić do kojeg mi je, iskreno, trebalo više vremena da odem nego da se vratim kući. Ubrzo je shvatio da je sve to besmisleno i pogrešno pa se spontano povukao.
Kada sam sve ovo, nekoliko dana kasnije, prepričavala drugarici, mislila je da lažem.
- Majke mi, nisi normalna... Da li znaš šta bi mnoge devojke u gradu učinile da ih je on kojim slučajem primetio?
- Ne znam, a pravo da ti kažem i ne zanima me – rekla sam iskreno.
- Prvo bi ga odvukle u krevet – izgovorila je oštro - a posle bi razvijale taktiku.
- Ivana, kako da ti kažem... Dečko je kreten i žao mi je što sam nekoliko sati tokom pet dana svog života potrošila na njega. S druge strane, ako su dva poljupca bila dovoljna da ga se otarasim, računam da sam dobro prošla.
- Ipak nisi normalna – dodala je nakon kraće pauze.
Posle takve „priče“, za koju su svi osim mene mislili da je bila sasvim smislena, nisam bila raspoložena niti sam razmišljala o nekome ko bi eventualno mogao da privuče moju pažnju. Ništa nisam očekivala, a ponajmanje da će mi se već kroz koji dan neko novi useliti u srce.

Poznanstvo u noćnoj vrelini

Sunce je lagano zalazilo povlačeći se pred nadolazećom tamom. U vazduhu su se još uvek osećali tragovi lepljive vreline kada je dunuo blagi letnji povetarac. Sedela sam sa Ivanom na Adi kvaseći stopala u plitkoj vodi koja se pod odsjajem meseca činila srebrnom. U jednom trenutku pomislila sam da bi bilo divno začiniti to prelepo veče koktelom pa sam rekla:
- Otrčaću do prvog kafića, samo mi kaži šta želiš da popiješ?
- Kuda ćeš otrčati? – gledala me je zabezeknuto. – Noge su ti mokre. Još uvek si u kupaćem... Ne možeš takva da uđeš u kafić. Znaš da tamo zalaze baš sređeni ljudi.
- Pa eto, zbog ljudi ću obući šorts – rekla sam navlačeći na sebe nevešto skraćene teksas bermude.
- Takva ćeš ići? Pa još bosa?! – menjala je nijanse na licu kao semafor.
- Vidi – rekla sam - žedna sam, idem i baš me briga. Ako nećeš ništa, reci, a ako hoćeš, izjasni se pre nego što pođem.
Koji trenutak kasnije stajala sam za šankom kafića koji je izgledao kao svemirski brod. Moja vlažna stopala lepila su se za mermerni pod stvarajući osećaj kao da gazim po strujnim iglicama. Nema sumnje da sam privukla mnoštvo zapanjenih pogleda.
- Jedan mohito, molim vas, sa mnogo leda – poručila sam. – Tu sam, na plaži sa drugaricom, obećavam da ću vam vratiti čašu.
Šanker je klimnuo glavom i, ne pogledavši me, počeo da priprema koktel.
- Izvini – obratio mi se nepoznati muškarac za koga sam kasnije shvatila da je član obezbeđenja - ovo je ugledno mesto. Ako imaš otmeniju garderobu da obučeš, učini to odmah, ako nemaš, napusti objekat.
- Došla sam samo po piće – pokušala sam da ga smirim. – Neću se zadržavati.
- Hajde - glas mu je bio opasno tih – izađi napolje. Neću da ponavljam.
Pogledom sam preletela preko gostiju koji su u otmenoj garderobi zurili u mene kao da sam s Marsa pala. Neke suknje bile su kraće od mog šortsa, ali to izgleda nikome nije smetalo.
- Ako ti ovo nazivaš otmenom garderobom... – uspela sam da izgovorim pre nego što me je izbacio iz kafića... bez pića.
Jurnula sam prema Ivani u želji da joj što pre prepričam malopređašnji događaj. Prvo me je zbunjeno gledala, a onda je počela da se smeje.
- Ne razumem, šta ti je smešno? – obrecnula sam se. – Oni se ponašaju kao divljaci... To što su se okitili skupim perjem ne znači da samo oni imaju pravo da utole žeđ.
Moju izjavu i Ivanin smeh prekinuo je dubok muški glas.
- Potpuno se slažem s tobom. Izvoli – rekao je pruživši mi od leda lepljivu čašu.
Pogledala sam u nepoznatog, pa u Ivanu, pa u čašu. Ne sećam se da sam nekad bila toliko zbunjena.
- Ne boj se, nisam ti stavio ništa u piće – nasmejao se. – Slučajno sam prisustvovao malopređašnjoj sceni.
Ćutke sam otpila gutljaj koktela i pomislila: „Ovako treba da izgleda otac moje dece“. Nisam sigurna da li mi je ta misao ili njegova pojava oduzela dar govora u narednih nekoliko sekundi.
- Ja sam Dača – rekao je pruživši mi ruku. – Priznajem da ništa originalnije u životu nisam video. Oborila si me s nogu.
- Čime? – progovorila sam konačno.
- Svojom pojavom – rekao je kroz smeh.
„Onda smo na istom“, pomislila sam.
Dok smo razmenjivali rečenice, a nešto kasnije i brojeve telefona, Ivana nas je posmatrala. Tek kada sam mu vratila čašu, pozdravila se sa Dačom i počela da pakujem peškir u ranac, prokomentarisala je:
- Garantovano ti je nešto ubacio u piće čim si mu odmah izdiktirala broj telefona.
Nisam želela da joj objašnjavam da je potpuno prirodno da čovek koga sam te večeri upoznala, a za koga ću se jednoga dana udati, ima moj telefonski broj. Ničeg logičnijeg od toga nije bilo.

Sastanak „naslepo“

Interesantno je, razmišljala sam sutradan, kako sasvim mala količina alkohola može da „udari u glavu“. Nepoznati čovek doneo mi je piće na plažu. Mogao je da bude bilo ko. Da li sam imala sunčanicu, da li sam se od mohita napila, ili je bila presudna kombinacija to dvoje, tek, istom tom nepoznatom dala sam broj telefona. Dobro sam se sećala da sam o tom čoveku za trenutak razmišljala kao o svom budućem ali, iskreno govoreći, posle prespavane noći i teške glavobolje zaboravila sam kako čovek izgleda. „Teško“, govorila sam sebi, „da bih zaboravila kako izgleda neko u koga sam se zaljubila“.
Kako je Ivana bila sprečena da dođe kod mene tog dana, do popodneva sam bila ubeđena da sam prethodno veče zapravo sanjala.
Tek što sam se istuširala i opekotine stečene na Adi prethodnog dana premazala „jekodermom“, zazvonio je telefon.
- Ćao, lutkice, Dača je.
Knedla mi je zastala u grlu kada sam shvatila da neki Dača ipak postoji i da smo prethodne večeri zaista razmenili telefone.
- Jesi li tu?
- Jesam – izgovorih promuklim glasom.
- Voleo bih da se vidimo večeras...
„I ja“, došlo mi je da kažem, „samo se bojim da se ne sećam kako izgledaš“.
- Ne znam – izgovorila sam nesigurno.
- Imaš neke obaveze? Dečko ti je ljubomoran?
- Ne... nemam dečka... nego...
- Ne sviđam ti se? – nastavio je.
Ništa nisam rekla.
- Hajde ovako – rekao je. – Ja ću svakako oko šest sati biti u bašti pored kafića gde sam te sinoć video. Sedeću tamo dok ne dođeš, a ako tebi nije bezveze da me pustiš da te čekam, u redu.
- Šta ćeš obući? – upitala sam kao iz topa.
Nasmejao se.
- Bez brige, nećeš me promašiti. Kada me budeš videla, setićeš se.
Dva sata posle telefonskog razgovora bila sam nadomak bašte u kojoj je sedeo.
Bio je u pravu: i da sam htela, nisam mogla da ga promašim. Sedeo je u veselom društvu i povremeno gledao u pravcu iz kojeg je trebalo da stignem. Bila sam udaljena pedesetak metara kada su nam se pogledi sreli. Izgledao je... kao... greh i moji brižljivo čuvani leptirići u stomaku najednom se uznemiriše.
Verovatno bih se od tog osećaja onesvestila da nije ubrzao korak i čvrsto me zagrlio. Sećam se da sam se pitala zašto je baš mene izabrao kada je mogao da ima svaku koju poželi. A on je, kao da mi je pročitao misli, posle prvog poljupca rekao:
- Tebe želim baš zato što si sasvim drugačija.
Tako smo počeli. Ono što je usledilo podsećalo je na šetnju po oblacima, na prelepi san iz kojeg se nikada ne bih probudila da mi Dača nije priredio „buđenje“ kakvo nisam očekivala.

Pretpostavke su me dobro „prodrmale“

Godišnjicu veze „obeležili“ smo tako što smo se nakratko videli. Imao je nekakve obaveze tog dana, a ja sam morala da odradim osam sati u dosadnoj banci u kojoj sam se zaposlila u junu, odmah po završetku škole. Pošto nisam želela da izgubim ni trenutak slobodnog vremena, čim se završio radni dan, nenajavljena sam pošla u Dačin stan. Usput sam kupila bocu vina, slatkiše i grickalice i sa velikim osmehom na licu pozvonila pred njegovim vratima. Dugo mu je trebalo da proviri kroz špijunku. Zvonila sam, zvonila... Mogla sam njegov dah da osetim kroz zatvorena vrata. Mogla sam čak i da osetim da je srce počelo snažno da mu tuče kada mu se obratio, rekla bih, ženski glas. Tiho izgovoreno „pssst“ bilo je dovoljno da shvatim da nisam jedina. Spustila sam kesu pored vrata i, ne sačekavši lift, pešice krenula dole.
Interesantno, osim besa ništa drugo nisam osećala. Nisam čak mogla da zaplačem. Čim sam došla kući, istuširala sam se ledenom vodom i sručila u krevet. Telefon je počeo da zvoni pola sata kasnije i nije prestajao sve dok gajtan nisam iščupala iz zida. SMS poruke brisala sam kako su pristizale ne pročitavši nijednu. To veče, s obzirom na činjenicu da nisam mogla da spavam, iskoristila sam za maratonsko trčanje po kraju posle čega sam, kada sam stigla kući, nastavila euforično da igram. Posle ponoći savladao me je umor, zaspala sam i do jutra se nisam okrenula.
Na posao sam otišla pretvarajući se pred kolegama da je u mom emotivnom životu sve u redu a najbliskijoj koleginici ispričala sam šta se desilo uz opasku da me zapravo nije briga.
- Divim ti se – rekla je - posle onakve zaljubljenosti i ljubavi da ne osećaš baš ništa... to je gotovo neverovatno. Baš bih volela da mogu tako kao ti.
- Valjda me je prošlo – rekla sam. – Sinoć sam istrčala maraton, izduvala se i sada sam dobro.
- Super je kada možeš – zaključila je.
A istina je da nisam mogla. Trudila sam se da budem jaka pred svima, ali srce nisam mogla da prevarim. Bolelo me je do ludila. Da sam imala malo više hrabrosti i petlje, verovatno bih nogom razvalila vrata Dačinog stana i iako sam dvostruko niža od njega, pitala bih ga bez ustezanja od koga to pokušava da napravi budalu. Verovatno bih ga ošamarila ili šutnula po cevanici. O onoj koja je bila s njim nisam smela da razmišljam. Verovatno nisam bila u njenoj ligi jer sam pretpostavljala da liči na neku od devojaka koje su pre samo godinu dana u minićima do vrata, u onom kafiću na Adi, pokazivale sve što su imale da ponude. Bila sam prevarena, nasamarena i povređena. Fizički to nije moglo da se primeti, ali koliko sam zaista patila, znala sam samo ja.
Taksijem sam se odvezla do svoje zgrade. Kada sam videla da Dača sedi na stepeništu, rekla sam taksisti da nastavi vožnju. Ne smem ni da spomenem koliko sam platila vožnju tog dana, ali ta svota sigurno ne može da se poredi sa onim kako bih doživela kraj između Dače i mene. Tek predveče došla sam kući jer sam bila sigurna da se moj bivši dečko umorio od čekanja. I opet se ispostavilo da ga ne poznajem dobro. Sedeo je na istom mestu.
- Gde si bila? – upitao me je ustajući sa stepeništa.
- Jesi li siguran da možeš da mi postaviš to pitanje?
- Zašto mi se ne javljaš? – nastavio je istim tonom.
- Skloni se da prođem. Najviše mrzim ljude koji se prave blesavi ponašajući se kao da se ništa nije desilo, a dobro znaju da su zabrljali.
- A ti si sigurna da sam zabrljao?
- Opet se praviš blesav – rekla sam. – Svaka ti čast.
Odgurnula sam ga laktom i ušla u zgradu.
- Saslušaj me, zaslužujem bar toliko – vikao je za mnom. – Brojim do tri, kunem ti se, ako se ne vratiš, izvući ću te iz stana naglavačke i odneću te do moje zgrade da vidiš o čemu ti pričam.
Epilog te scene bolje je zapamtio moj komšiluk, mada je i tu bilo nekoliko verzija. Jedni su, kasnije sam čula, pričali da smo se te večeri šamarali, drugi da je Dača mnome „obrisao hodnik“ zgrade, a istina je da nije sačekao da se vratim do ulaza gde je stajao, nego je došao vrata mog stana, uzeo me u naručje i na rukama odneo do svog auta, zaključao, a potom odvezao do svoje zgrade. Šta smo tamo radili, moj komšiluk svakako nije mogao da čuje, ali pre nego što se bilo šta između nas dvoje ponovo desilo, zamolio me je da mu verujem a potom me je uveo u svoj stan.
Nije bilo sumnje da su majstori tokom prethodnih dana odradili veliki deo posla. Sve je bilo čisto i okrečeno. Nova kuhinja bila je divna, dnevna soba opremljena novim nameštajem postala je nekako šira i otmenija, a spavaća je dobila novi krevet: bračni.
- Mislim da nema smisla da sada kleknem – rekao je pošto sam pogledom preletela preko renoviranog stana. – Mene što se tiče, nemamo šta da čekamo.
Malo je reći da sam bila zbunjena. Samo pola sata pre bračne ponude bila sam sigurna da je među nama kraj. Sve sam mogla da pretpostavim ali da će za godišnjicu veze renovirati stan i da će me na svoj način zaprositi, ni u ludilu mi ne bi palo na pamet.
Iste noći, dok smo isprobavali dušek na novom krevetu, upitao me je:
- A ti si pomislila da sam priveo neku?
- Ne da sam pomislila, nego sam joj glas čula – rekla sam prisećajući se nemile scene.
- Lujko jedna... Utišavao sam molere, hteo sam da te iznenadim.
Posle kraćeg razmišljanja rekla sam mu:
- Zamolila bih te da mi nikada više ne prirediš iznenađenje ako zaista želiš da ostanem ovde.
- I ja bih tebe zamolio da konačno počneš da mi veruješ i da prestaneš da se upoređuješ s onima koje to ne zaslužuju.

Te, 2000. godine promenila sam prezime i adresu u ličnoj karti, a naredne je naša porodica dobila još jednog člana – Matiju. Koristimo svaku priliku da ga vodimo u šetnju po Adi i ne propuštamo nijedan trenutak da mu ispričamo kako su se mama i tata upoznali. Po lepom vremenu obavezno sedimo na obali Save i brčkamo stopala u vodi. Svaki dan nam je praznik, uspomena koja ne može da izbledi.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #98

04. Maj 2011, 17:59:39

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Zaljubila sam se u druga svog supruga

Posle pet godina braka s Nenadom upustila sam se u avanturu sa Ivanom. Slučajno saznanje o tome da ni moj suprug u braku nije sedeo „skrštenih ruku“, olakšalo nam je odluku da se rastanemo...

Nisam čula prvu zvonjavu budilnika. Kada se drugi put tog jutra oglasio, već je bilo kasno. Ivan je uveliko bio budan. Osećala sam njegov pogled na svom licu dok sam pokušavala da razdvojim sopstvene kapke. Za trenutak sam poželela da još uvek sanjam i da je moje prisustvo u njegovom krevetu isključivo plod mašte. Međutim, nije tako bilo, kao što nije bila ni prethodna noć. Ni oči otvorila nisam, a griža savesti počela je da se bori za prednost nad osećanjem sigurnosti u njegovom zagrljaju.
- Čemu taj izraz lica? – upitao je dok mi je nežno ispravljao bore na čelu, koje su se refleksno pojavile.
- Spava mi se – promrmljala sam.
- Pa spavaj – spustio je usne na moje.
- Ne mogu, moram da idem – izgovorih jedva otvorivši oči.
U nekoliko sekundi izvukla sam se iz njegovog zagrljaja i pogledom počela da tražim svoje stvari po sobi. „Trebalo je ranije da ustanem“, pomislila sam, „i da izbegnem nevešta objašnjenja koja će uslediti.“ Shvativši prethodne večeri u kojem se pravcu kreće ovo što se među nama dešava, bilo mi je lakše da pristanem nego da odustanem. Iako sam mislila da to nikada neću reći, priznajem da nisam mogla da odolim. A to „pristajanje“ navelo me je na to da radije razmišljam o bežanju nego o razmatranju novonastale situacije. Otežavajuća okolnost bila je ta što je Ivan, kao što već spomenuh, bio budan. Njegov prodorni pogled osećala sam na svojim golim leđima dok sam pokušavala da shvatim gde sam prethodne noći ostavila garderobu.
- Ako tražiš stvari – rekao je - eno ih na fotelji.
Gomila složenih stvari ležala je na jedinoj fotelji u sobi. Poslednji put videla sam tako uredno složenu svoju garderobu dok sam živela s mamom. To podsećanje nateralo mi je osmeh na lice.
- Hvala ti – rekla sam pokušavajući da prikrijem osećaj neprijatnosti koji me je odjednom preplavio.
Ništa nije rekao. Klimnuo je glavom i nastavio ispitivački da me posmatra dok sam na sebe navlačila krpice.
- Izvini – rekoh mu kada sam se obukla - sada bih morala da krenem. U stvari, odavno je trebalo... ali sam se uspavala... i tako. Uglavnom, sada definitivno polazim.
Očekivala sam da će nešto reći ali, na moje iznenađenje, nije izustio ni jednu jedinu reč. Ustao je iz kreveta i, obmotavši svileni čaršav oko struka, prišao mi je i opet me poljubio na način od kojeg mi je tlo pod nogama izmicalo.
- Ti ovo namerno radiš – izgovorih između poljubaca.
Blago se osmehnuo, još jednom me poljubio i onda promuklim glasom upitao:
- Kada ćeš mu reći?
- Ne... ne znam – odgovorila sam pokušavajući da ostanem mirna dok mi je srce sve jače tuklo.
- Neka bude što pre jer ako mu ti ne kažeš, budi sigurna da ja hoću.
Nisam imala vremena da mu objašnjavam pa sam klimnula glavom i oborenog pogleda izašla iz njegovog stana.
Autobus sam čekala predugo a kada se konačno pojavio, bilo mi je žao što nisam imala vremena za još jednu cigaretu pre nego što sam u njega ušla. Bilo je svega nekoliko putnika pa sam, zauzevši jedno od brojnih slobodnih sedišta, dozvolila sebi izliv emocija koje sam uz nadljudske napore obuzdavala u Ivanovom stanu.
Plakala sam i smejala se istovremeno. Da je bilo ko tog jutra obratio pažnju na mene, mogao je da pomisli da sam poludela i, što je najstrašnije, ne bi pogrešio. Jedva sam se sabrala pre ulaska u zgradu u kojoj smo Nenad i ja živeli. Iako sam znala da se sa službenog puta neće vratiti pre podneva, žurila sam da sa sebe skinem sve tragove prevare iz prethodne noći.
Tri puta sam se tuširala pokušavajući da sperem miris Ivanove kože sa sebe. Nisam slutila da mi je taj miris potreban kao vazduh koji dišem i da nije bilo tog sredstva koje je moglo da ga neutrališe.
Nikada se čudnije nisam osećala a ako pokušam da budem sasvim iskrena, nikada pre nisam bila u takvoj situaciji. S Nenadom sam živela u braku punih pet godina i nikada mi nije palo na pamet da bih mogla da ga prevarim. Naročito ne s njegovim drugom.

Usputna priča

Ivana sam upoznala pre otprilike četiri godine kada je sa Nenadom jedne subote došao kod nas. Sedela sam te večeri s Vesnom i Milenom ispijajući drugu bocu božanstvenog merloa. Moj Nenad se srdačno nasmejao prestavljajući me svom drugu Ivanu.
- Ovo je moja lepša polovina – rekao je i prisno me potapšao po zadnjici.
Uzvratila sam mu nešto jačim udarcem i ljubazno pružila slobodnu ruku Ivanu.
- Drago mi je, Aleksandra – rekla sam. – Moje drugarice i ja malo smo se opustile uz vino... slobodno nam se pridruži.
- Hvala – rekao je - ne pijem...
- Gde si našao ovog čistunca? – ne razmišljajući, upitah Nenada.
-...vino, pijem samo pivo – završio je Ivan rečenicu koju sam brzopleto prekinula.
- Izvini – pokušala sam da popravim utisak - smesti se, pivo stiže.
Iste večeri u nekoliko navrata osetila sam na sebi pogled kojim me je „skenirao“. Međutim, pošto se Vesna zainteresovala za Ivana, a kako se činilo i on za nju, pripisah one poglede prekomernoj količini vina koje sam popila.
Bilo mi je simpatično kada me je dva dana nakon te večeri Vesna obavestila da se ona i Ivan zabavljaju.
- Prvo smo išli u neki klub gde sam se, pravo da ti kažem, dosađivala dok je on uživao u džez muzici. I baš kada sam pomislila da je kreten i da je i taj izlazak propao, pitao me je da li sam raspoložena za nešto dinamičnije. Došli smo kod mene i... ma, da ti ne prepričavam. Uglavnom, tvoja drugarica od noćas konačno ima dečka.
- Čestitam, draga – rekla sam oduševljeno. – Nenad mi kaže da je tip OK i nadam se da će ti se s njim sve želje ostvariti.
- Joj... – rekla je - i ja se nadam. Baš mi se sviđa. Već zamišljam kako će u prvo vreme biti pomalo čudno kada budemo zajedno dolazili kod vas.
- Neće, draga – hrabrila sam je. – Biće super, samo se opusti i uživaj.
- Ljubim te – nasmešila mi se. – Kaži Nenadu da ću mu se odužiti za to što je u moj život doveo Ivana.
- Odužiću mu se ja u tvoje ime.
Njihova veza se nekako kotrljala tokom naredne dve godine sve do trenutka kada je Vesna poželela da se venčaju. Sećam se da me je u jednom periodu svakodnevno zvala i govorila da „ako Ivan u skorije vreme nešto ne preduzme, raskrstiću s njim“. To „skorije vreme“ potrajalo je sedam-osam meseci a onda je Vesna, izgubivši strpljenje, direktno upitala Ivana planira li on ženidbu. Prepričavala mi je kasnije da se nonšarlantno smeškao dok je govorio da mu ne treba papir da bi nekoga voleo i da bi mu bio veran.
Pokušavala je da ga ubedi u suprotno, ali očito je to bilo neuspešno. Kada je najmanje očekivala, rekao joj je da ne želi da joj smeta u nameri da se uda i da će je pustiti da s nekim drugim potraži bračnu sreću.
Malo je reći da je Vesna bila potištena tih dana. Toliko joj se bio uvukao pod kožu da je počela da preispituje svoje stavove u vezi sa brakom. Čak se jedne večeri obrela pred vratima njegovog stana i izjavila da je spremna da se nikada ne uda ako ostanu zajedno. Koje je objašnjenje i odgovor dobila, nikada nisam pitala ali je bilo jasno da je više nije želeo pored sebe.
Iz poštovanja prema Vesni, zamolila sam Nenada da svog druga ne dovodi kod nas pre nego što proveri da li sam planirala druženje s prijateljicama. I upravo zato sam Ivana u četiri godine videla svega desetak puta. Svaki taj susret obeležili su naši kratki, površni razgovori koji su se svodili na priču o poslu, vremenu i politici. Ne mogu da budem neiskrena pa da kažem da nisam primećivala značajne poglede koje mi je prilikom tih retkih poseta upućivao, ali nekako sam želela da verujem da je to, zapravo, njegov uobičajeni način ophođenja sa ženama. Nisam sigurna, možda bih ostala imuna na te poglede da u međuvremenu nisam prestala da volim Nenada... i da se nisam zaljubila u Ivana.

„Nepristojne“ ponude

Uoči 1. maja navratio je kod nas da nas pozove na izlet koji je planirao da organizuje. Ma koliko primamljivo zvučala njegova ponuda, odmah sam je odbila zbog čega me je Nenad ljutito pogledao i u trenutku planuo:
- A zašto ne bismo išli, majke ti?! Da nam nisi možda organizovala putovanje u Prag tih dana pa ćemo biti sprečeni?
- Ne – rekla sam otresito.
- Ako nisi i ako ti se ne ide, onda lepo u svoje ime reci da ćeš radije sedeti u kući. Mene što se tiče, predlog je odličan i planiram da idem.
- Dobro, idi. Meni se ne ide – izgovorila sam i prebacila „lopticu“ na drugu stranu. – Ivane, može pivo?
- Naravno – rekao je široko se osmehujući.
Te večeri uhvatila sam sebe kako kao hipnotisana posmatram njegove duge prste oko pivske boce. Uspevao je da ujednačenim mlazom napuni čašu pivom bez pene. Najednom me je ta činjenica fascinirala. Verovatno sam izgledala kao potpuni idiot kada sam te večeri, umesto Nenada koji je zadremao u fotelji, ispraćajući Ivana do ulaznih vrata, prokomentarisala:
- Jednom ćeš mi pokazati kako da sipam pivo u čašu a da ne napravim penu.
- Rado – poljubio me je u obraz i krajičkom svojih usana „očešao“ moje.
Blaga jeza prošla mi je telom...
Posle te večeri nisam ga videla čitava dva meseca a onda se opet pojavio predloživši pri tom zajedničko letovanje. Pre nego što sam stigla da odbijem, Nenad me je mrko pogledao i, za razliku od prethodnog puta, ujela sam se za jezik.
- Bićemo smešteni u apartmanu sa zajedničkim kupatilom. Faktički dobijamo dve sobe po ceni jedne. Restoran je u blizini, a do plaže se stiže za manje od dva minuta... Nadam se da imate sređene pasoše... Sofija i ja smo naše pre neki dan podigli... – govorio je spontano nadovezujući misli.
Kada je spomenuo izvesnu Sofiju, želudac mi se za trenutak zgrčio i nije prestao da me peče sve do njegovog polaska. Iako je Nenad ovoga puta bio budan, opet sam ja ispratila Ivana do vrata. Ovoga puta se čak nije ni potrudio da nacilja obraz. Spustio je dug poljubac na moja usne. Nakon prve jeze koja mi je prostrujala telom, osećaja slasti i nemoći, otrgla sam se i rekla:
- Ne pada mi na pamet da idem na more s tobom!
- Šteta - rekao je smešeći se - nemaš pojma šta propuštaš.
Pre nego što sam zatvorila vrata pomislila sam: „Propuštam to da gledam tebe kako se ljubiš sa svojom devojkom i krišom joj zavidim što ne možemo da zamenimo uloge“. Ta misao me je kao strujni udar prodrmala pa sam brže-bolje zatvorila vrata i neuobičajeno rano otišla na tuširanje.
Nenad je i dva dana pred polazak na letovanje bio ubeđen da ću se predomisliti. Međutim, kako sam se čvrsto držala stava „da mi niko neće određivati kada ću i gde sa svojim mužem ići na odmor“, odlučio je da popusti i odustane od prvobitne ideje. Nekoliko dana kasnije otputovali smo u sopstvenom aranžmanu u Bečiće i tamo proveli deset dana pokušavajući da imitiramo srećan par.
Da me neko pita oko čega smo se svađali, ne bih umela da kažem ali je istina da nijedan dan nije prošao bez naše dernjave i međusobnog durenja. Po povratku kući malo smo stišali strasti, a onda je Nenad zbog nagomilanog posla morao da zameni kolegu i otputuje na pet dana u Ohrid.
Tri dana bavila sam se velikim spremanjem. Četvrte večeri, kada sam se već uželela svežeg vazduha, izašla sam u baštu obližnjeg kafića i naručila hladno pivo. A onda se, kao da je odnekud pao, stvorio Ivan. Blagonaklono me je pogledao i seo za sto spontano, kao da smo ranije dogovorili taj susret.
- Šta je s tobom? – upitao me je posle dužeg „skeniranja“.
- Ništa – pokušala sam da zvučim pribrano i opušteno.
Usledila je poduža dramska pauza koju je on prekinuo rečima:
- Volim te.
Gutljaj piva zastao mi je u grlu.
- Ozbiljno ti kažem – uveravao me je. – Zavoleo sam te još one subote kada sam te prvi put video, a od tada je prošlo ravno tri godine i deset meseci.
- Ne znam da li si upoznat – izgovorih promuklim glasom – ali ja sam udata za tvog druga... i, što je još važnije, verna sam mu kao pas.
- Šta to znači, da za ovo vreme koliko si s njim u braku nijednom nisi poželela da budeš s nekim drugim?
- Tako nekako – rekla sam.
- Ne znam zašto mi je teško da poverujem u to – bilo je poslednje što sam čula da je rekao.
Posmatrala sam ga kao što bih gledala kakav nemi film. Pratila sam njegove oči, mimiku lica, čulne usne koje su prosto tražile da budu poljubljene.
Ne znam koliko je sati bilo kada sam ustala sa stolice, uhvatila ga pod ruku i rekla:
- Idemo kod tebe.
Ne sećam se kako smo stigli do njegovog stana. Ne sećam se ni o čemu sam razmišljala. Znam samo da je zaključao vrata i da smo se nakon toga prepustili strasti od koje se temperatura u stanu popela do tačke ključanja. Pre nego što sam utonula u san pomislila sam da bi trebalo da se vratim kući u dogledno vreme i poslednjim atomom snage podesila sam buđenje glomaznog alarma na noćnom stočiću.

Neočekivan rasplet

Nenad se vratio s puta u predviđeno vreme. Taman sam pošla da nam skuvam kafu kada mi je rekao da mora sa mnom ozbiljno da porazgovara.
- Ovako više ne ide – rekao je. – Mislim da više nema smisla da te zavlačim, zato ću jednostavno da kažem: ne volim te više.
- A koga voliš?
- Sofiju, koleginicu s posla.
- Lepo – izgovorila sam - a ona tebe?
- Da, siguran sam u to.
Kamen mi je pao sa srca.
- Žao mi je – nastavio je – što sam morao da ti kažem, ali tako stvari stoje. Ne mogu više da lažem ni sebe ni tebe.
- Koliko to traje? – pristavila sam vodu za kafu.
- Godinu dana.
- Znači, zato si želeo da zajedno idemo na letovanje – prokomentarisala sam i nastavila da pripremam kafu.
Nije mi dugo trebalo da mu saopštim da sam ga prevarila i to ne da bih mu vratila milo za drago, već naprosto zbog Ivanove izjave da će, ukoliko ja ne kažem Nenadu, on to svakako učiniti. Koliko sam uspela da primetim, moj muž se nije previše ni iznenadio ni potresao. To je bio dovoljno jak razlog da poverujem da je Sofija zbilja neko ko se uselio u njegovo srce.
S prvim danima oktobra potpisali smo sporazumni raskid braka.
Nenad se preselio kod svoje nove ljubavi istoga dana kada mi je priznao da u njegovom životu postoji neko važniji od mene. Ivana što se tiče, odmah se potrudio da mi objasni da njegova ljubav prema meni nije prouzrokovana željom da pomogne svom drugu. Čak me je, u pokušaju da me ubedi, zaprosio. Rekla sam mu da mi ne treba papir da bih nekoga volela i da bih mu bila verna. Bolje nismo mogli da se razumemo.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #99

16. Maj 2011, 16:54:22

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Plašeći se njegovog seksualnog opredeljenja, oterao sam od sebe najboljeg prijatelja

Kada bi većina ljudi u sebi nosila makar trećinu Vanjine dobrote, mislim da bismo živeli na mnogo boljem svetu. Još se nije desilo da odbije pomoć, ljudsku, kolegijalnu ili bilo koje vrste. Ni danas ne umem da objasnim sebi zašto sam se uplašio njegove homoseksualnosti i zašto sam dozvolio da, zbog tog imaginarnog straha, ostanem bez takvog prijatelja...

Vanju sam upoznao na prvoj godini fakulteta. Na prvi pogled samo je njegovo ime bilo, za naša poimanja, tipično žensko. Ostalo je sve odavalo mačo-frajera. Odeven po poslednjoj modi, vrištao je istančanim smislom za lepo. Pocepane farmerice, majica s printom i patike s pertlama u bojama, istim onim koje je imao na neobičnom kaišu, došle su u naše krajeve tek nekoliko godina kasnije. Ja sam ih prvi put video na njemu... Kao, uostalom, i ogromnu kozmetičku torbicu u vlasništvu jednog muškarca koji je, sticajem okolnosti, postao moj cimer. Delili smo i krevet na sprat, njegov je bio gornji, a moj donji.
Ispostavilo se da smo iz istog grada, tačnije varošice, ali nismo se poznavali jer, koliko sam razumeo, Vanja je vreme provodio vredno učeći i u slobodno vreme šireći svoje neformalno znanje. Bio je zaista hodajuća enciklopedija... Fakultet u gradu nadomak prestonice obojica smo upisali u istoj nameri da se, čim uhvatimo priključak za više godine, prebacimo u “centar zbivanja”, ovo je bila tek odskočna daska... Ovde je lakše bilo “upasti” na budžet pa smo zato upisivali fakultet na jednom, a završavali na drugom mestu.

Pravi prijatelji

Nas dvojica i još nekolicina drugara brzo smo se povezali. Domci, cimeri ili docimeri, kolege ili poznanici, stranci u tuđem gradu, postali smo pravi prijatelji. I kako to biva među mladima, razloga za šegačenje bilo je bezbroj... Jednome su smrdele noge, drugi nije mogao da nađe devojku, treći je nosio bele čarape uz crne cipele, a Vanja je imao famoznu kozmetičku torbicu. Iako je bio veoma pedantan, sa već pomenutim smislom za modu, devojke ga nisu zanimale pa je, zbirom tih karakteristika, postao “topli brat” u našem društvu. Koristili smo svaku priliku da ga provociramo imitiranjem ženskog hoda, oponašanjem ženskog glasa ili pošalicama na račun gej populacije.
– Vanja, ti si baš zaslužio da budeš gej – šalio se Peđa. U tim godinama granice i obziri nisu postojali – za razliku od tamo nekih brđana, zapuštenih, smrdljivih, ali naklonjenih muškarcima. E, oni su pederi, ti si, brate, gej!
Dok smo se mi smejali, Vanja je stoički podnosio provokacije. Nije on bio tip osobe koja se dala preveslati. Bio je veoma miran, izuzetno inteligentan i tolerantan. Na nas je sve to, naravno, delovalo kao crvena marama na bika, ali on se ipak nije dao.
Neko vreme smatrao sam naše šale onim što su zaista bile – samo šale – dok mi jednom u malom mozgu nije sinula ideja da je Vanjina orijentacija zaista onakva kakvom je doživljavamo. Bar bi se ponekad naljutio, ćutao bi i tražio devojke pa nas demantovao... Ovako, on je i dalje živeo kao monah, povećavao se sadržaj njegove famozne torbice i sve više je naginjao ženskoj strani u sebi...
Prvi put sam od njega saznao da postoji krema protiv bora oko očiju i ona protiv podočnjaka. Za lice je imao dnevnu i noćnu, i to sa zaštitnim faktorom jer sunčavi zraci mogu da naruše tonus kože i njenu vlažnost, kako mi je objasnio. Redovno je telo mazao losionom, a kap parfema stavljao je na nadlakticu i odlazeći u krevet. ”Divlje” obrve krotio je pincetom, a bradu je brijao svakog jutra ne dozvoljavajući dlačicama ni da provire. Kada sam prvi put u njegovim rukama ugledao set za manikir, bio mi je poznat otprilike kao tastatura svemirskog broda. I zvuci struganja i turpijanja bili su mi podjednako umilni…

Poštovao sam njegovu različitost

Vanja mi je bio drag i odan prijatelj pa na sve te priče nisam kolutao očima kao neki koji ga nisu poznavali, a imali su sužene vidike. Poštovao sam njegovu različitost i sve to svrstavao u “ono nešto” što svi imamo, a razlikuje nas jedne od drugih. Ili mi jednostavno, pomahnitalom i zauzetom, sve to nije predstavljalo problem. Otkrivao sam žurke, upijao miris mladih devojaka i krčkao ispite jedan po jedan...
Čak više od ostalih, Vanja je hteo da pomogne kada bi zatrebalo. Kao odličan student, gradivo je savladavao lako, ali je umeo da uspori ako bi nekome zatrebala pomoć. Nije u njemu bilo ni mrvice samoživosti, što sam veoma cenio budući da su s prvim ispitima mnogi počeli da pokazuju pravo lice, bez maski ljubaznosti i lažnog drugarstva. Vanja je za svakoga pronašao minut slobodnog vremena, pa bio taj neko dobar ili loš, muško ili žensko, provokator ili dobrica... I u tome smo svi morali da se složimo, čak i oni koji su ga zbog neobičnog imidža zaobilazili u širokom luku.
Kada sam tokom prve posete kući s roditeljima pretresao fakultetske teme, dotakli smo se i imena mojih novih kolega.
– Tu je i neki Vanja, odavde je, nisam ga dotad znao – pričao sam majci. – Korektan dečko.
– Pa to je Miljin Vanja! – uzviknula je.
– Miljin?
– Moja koleginica s posla, kako ne znaš! – podsetila me je. Tada su mi se kockice sklopile.
Zapravo sam znao sve o Vanji osim da je baš on taj.
Pomalo tajanstven, nije pričao o privatnom životu, zato sam tek mnogo kasnije saznao da je on Miljin.
Milja je bila čuvena gradska zavodnica. I sada zgodna i zamamna, savršeno je nosila pečat nekadašnje neobične lepote. Iz gradskih govorkanja saznao sam da je viši fizioterapeut, sposobna i prodorna.

“Vesela” narav gospođe R.

U svoje vreme zagledala se u Nebojšu, zgodnog, propalog studenta vrsne inteligencije, nikada dovoljno iskorišćene. U gimnaziji je ”razbijao” matematičke formule i postavljao standarde na takmičenjima, ali iz nekog razloga na fakultetu je posustao pa je, umesto da postane profesor, bio večiti student. Kada je osvojio fatalnu Milju, to su mu oprostili svi osim njega samog…
Tinjala je u njemu frustracija i neutoljena ambicija… Zaposlio se, oženio, ali nije se ostvario. I tu su verovatno počeli problemi…
Nije bio savršen muž a Milja je baš takvog tražila. Pošto nije mogla da ga pronađe u kući, iako je mužu rodila dvojicu sinova i trudila se u domaćinstvu, počela je da ga traži van kuće…
Doktor Trajković, major Petrović, direktor Obradović, imali su po dve zajedničke karakteristike – mnogo novca i Milju na neko vreme. Tajna nije ostala neotkrivena, pa su ubrzo svi znali za “veselu” narav gospođe R. Ne zna se da li je i gospodin R. sve saznao ili je, pak, ona poželela da prekine tu farsu od braka, tek, razveli su se kada je Vanji bilo dvanaest godina. Dug period za patnju a kratak za sreću...
Kada sam nedavno počeo da se bavim psihoanalizom, vratio sam se u mislima godinama unazad pomislivši da je Vanjina orijentacija možda počela baš tada da se oblikuje. Možda je za svakodnevne svađe roditelja okrivio drastične razlike među polovima ili je naprosto pobegao od tereta koji je mučio tek probuđeni pubertetski ego, uglavnom, mislim da je tada postao homoseksualac. Poverila je Milja mojoj majci, a ova meni uz zavet ćutanjem, da mu to nije zamerila od dana kad joj je priznao, a ona je i sama slutila da je njen sin “drugačiji”.
Mogla je ona da bude ovakva ili onakva, ali dobra majka svakako je bila. Upravo ona ga je bez ustezanja, kada je primetila da zaviruje u njenu kozmetičku torbicu, uputila u čarobni svet pomadica i kremica. Svesna Vanjinih težnji, davala mu je mnogo novca za garderobu, čak su je često zajedno kupovali kombinujući istančani ukus i ljubav prema skupom i kvalitetnom.
Za razliku od majke, otac i stariji brat najoštrije su ga osudili. Patrijarhalna sredina i uvrežene navike pobedili su ljubav prema bratu i sinu pa je, svestan njihove osude, Vanja na ročištu tokom razvoda izabrao majku. Čak se otvoreno svrstao na njenu stranu. Otac i brat držali su se podalje od njih...

Nisam mu pomogao

Znao sam priču o toj porodici kao bukvar, a sada sam mogao da identifikujem glavni lik. I kada sam, iako ne iz njegovih usta, dobio potvrdu da Vanja preferira muškarce, nisam ga osudio, čak sam osetio neobičnu bolećivost prema njemu znajući kroz kakve je probleme prošao i koliko je, ipak, u svemu uspešan. Međutim, pamtim situaciju u kojoj mu nisam pomogao mada je trebalo jer je Vanja to zaslužio...
Bilo nas je četvorica u domskoj sobi. Vanja, ja i dvojica pripadnika “tvrde” struje, dobri momci, ali homofobični. Ćutali su iako mi je sve bilo jasno, do trenutka kada je Vanja jedne večeri promenio TV kanal sa utakmice na seriju “Seks i grad”. Balša i Dragan počeli su da negoduju... Iako smo po svim nepisanim pravilima sva četvorica polagali jednako pravo na televizijske minute, počeli su da viču na njega. Vređali su seriju i njene gledaoce indirektno aludirajući na Vanjinu sklonost, a ja sam ćutao. Nadao sam se da će serija proći i nisam hteo nepozvan da se mešam da i sam, štiteći njega, ne bih dobio posprdni nadimak...
I baš kada je, isprovociran Vanjinim ćutanjem i ravnodušnim posmatranjem ekrana, Balša zaustio da kaže čuvenu uvredljivu odrednicu, skočio sam i prebacio na dosadni crno-beli vestern. Njima dvojici je laknulo jer im je bilo svejedno šta će gledati samo da ne udovolje želji „ženskog petka”, ali Vanja je bio primetno tužan. I danas mi ponekad pred očima iskrsne izraz njegovog lica…
Onda sam zakrizirao… Jureći za devojkama i do zore otvorenim kafanama, propustio sam godinu na fakultetu. Moji vršnjaci su napredovali a ja sam im gledao u leđa. Prošli su i manje inteligentni od mene pa sam se opasno demoralisao.
Ne konsultujući se s roditeljima, odlučio sam da napustim fakultet i potražim posao.
I dok je većina kolega sa kojima sam o tome poprazgovarao ćutala, uzdisala i tapšala me po ramenu, Vanja se studiozno posvetio mom slučaju. Detaljno je analizirao uzroke mog posrnuća i objektivno zaključio da nedostatak ambicije i inteligencije, kako sam bio sklon da zaključim, definitivno nisu problem. Onda mi je ponudio pomoć oko ispita na kojem sam zapeo i, uprkos mom protivljenju, naterao me je da uzmem knjigu u ruke i zajedno s njim pređem lekcije od kojih mi je, dok mi ih on nije objasnio, bilo muka. Shvatio sam da i nisu tako teške… i bolje sam se osećao… Sledećeg dana Vanja je naše zajedničko učenje produžio za dva sata, pa za još dva... Četvrtog dana otišli smo na iscrpljujuće trčanje koje mi je, posle mentalnog napora, baš prijalo.

Zahvaljujući Vanji

Na ispit sam, bodren Vanjinim pohvalama, otišao potpuno rasterećen. I studentskim žargonom rečeno, razbio sam ga! Vratio mi se elan i uhvatio sam pravac. Zahvaljujući Vanji…
Kasnije sam saznao da su iza mojih leđa kolale priče da sam naklonjen Vanji. Ali to više nije bilo važno... u odnosu na pomoć kakvu mi niko u životu nije tako srčano i velikodušno ponudio kao on. Pošto moje opredeljenje nije bilo dvosmisleno, to je utišalo priče i na njih se zaboravilo.
U međuvremenu, četvorka u istom sastavu, uprkos povremenim nesuglasicama, iznajmila je zajednički stan. Prepredenjaci Balša i Dragan sada su i te kako umeli da iskoriste sve prednosti Vanjine ženske strane...
Stan je održavao besprekorno čistim a u kuvanju je naprosto uživao. Delikatese koje je spremao mi dotad ni videli nismo. Međutim, jednom se desilo da greškom nismo stavili pileću supu u frižider i, kako nismo imali ni vremena ni živaca da spremamo novo jelo, pojeli smo je iako je počela da se kvari. Dok Balšin i Draganov želudac, naviknuti na alkohol, nisu reagovali, Vanja i ja završili smo u bolnici sa simptomima trovanja. Ništa opasno, bila je to blaža dehidratacija uzrokovana povraćanjem... Ipak, odležali smo tri dana.
Jedne večeri dok se Vanja tuširao, poželeo sam da se razonodim pa sam posegnuo za njegovom fiokom iako nisam imao običaj da preturam po tuđim stvarima bez pitanja. Znao sam da tamo drži gomilu časopisa. Ne znam šta me je navelo da izvučem poslednji ona sasvim donji... Uglavnom, kao da sam se opekao, bacio sam ga istog sekunda... Ipak, pred očima mi je titrala slika zagrljenih, obnaženih muškaraca s naslovne strane i još nekoliko manjih u sličnim pozama...
Kad se Vanja vratio, pretvarao sam se da spavam iako mi je srce lupalo. Sada kada sam dobio potvrdu njegovog opredeljenja, pomislio sam da bi Vanja mogao da se zaljubi i u mene... Što da ne, i tako sam prema njemu uvek bio bolji od ostalih... I nisam ružan... razmišljao sam obliven znojem ispod bolničkog pokrivača...

Jako sam se ogrešio o njega

I tada sam se polusvesno distancirao od njega... Nisam znao da i oni, poput heteroseksualaca, nepogrešivo znaju s kim mogu da “prođu ispod duge”… Postao sam gori i od Balše i od Dragana…
Vanja se, razočaran mojom promenom, povukao u sebe. Bilo je očigledno da pati.
Neko vreme ćutao je ne govoreći nikome ništa, a onda je najavio da se seli u metropolu. Svi smo mi to planirali, ali on je to učinio iznenada, usred semestra. Bilo je jasno da je počeo da se guši… Ponestalo mu je vazduha…
A ja… Rasteretio sam se kada je otišao… Zato što sam tako mogao da zaboravim svoju nelojalnost i, takoreći, izdaju… Međutim, u dugim noćima nisam mogao sebe da varam. Često sam pomišljao na Vanjinu dobrotu i na to kako sam se ogrešio… Ljudi kakav je on retko se sretnu u životu, a ja sam imao sreću da postanem njegov prijatelj i nesreću da pogrešim pa da ga izgubim. Da nije bilo zgusnutih ispitnih rokova i skorašnjeg plana o prebacivanju na drugi fakultet, izludela bi me savest koja me je pekla kao žeravica.
Kada sam u cajtnotu osigurao uslov, brže-bolje prebacio sam papire na drugi fakultet i preselio se u grad koji nikada nije spavao. Počeo je novi život, dinamičniji, zanimljiviji.
Vanju, na sreću, nasamo nisam viđao, jedino sam primećivao njegovo ime na spiskovima za vežbe jer smo uvek bili u različitim grupama, a ja na predavanja gotovo nisam odlazio. Kada bih ga video u grupi, promrmljao bih pozdrav i otišao na drugu stranu.
Novi život zahtevao je svoj danak i kada se primakao završetak fakulteta, posustao sam. Opet sam, labilan po prirodi, hteo sve da batalim. Ovoga puta sam čak i roditeljima javio… Priče da ću završiti na birou rada ili kao čistač ulica ako uopšte budem imao sreće da se zaposlim, nisu me dotakle. Tvrdoglavo sam ustrajao na tome da se ispišem s fakulteta. Dok sam se spremao na taj “podvig”, iznenadio me je jedan telefonski poziv. Bio je to Vanja…

Podrška koju nisam zaslužio

Posle nategnutog pozdrava i kurtoaznog pitanja o zdravlju prešli smo na priču o fakultetu. I, umesto da me, kao većina, kritikuje što dižem ruke sad kada mi je tako malo ostalo do kraja, on je počeo da priča o svom radnom mestu budući da se, kao najbolji student u generaciji, prvi zaposlio i već stekao zavidno iskustvo. Pričao je s takvom strašću da istog momenta poželeo da i meni bude tako dobro. Reč-dve o samostalnosti, monolog o sigurnosti, neka anegdota iz svakodnevice i – do kraja razgovora moja odluka o podizanju dokumenata s fakulteta nije više bila stamena. Znajući, valjda, da će već koji sat kasnije iste misli početi da me proganjaju, Vanja me je zamolio da se sretnemo sutradan.
Nisam očekivao da će doći u društvu. Ubrzo sam shvatio da je to društvo zapravo ljubomorni dečko a predstavio mi ga je kao kolegu Marka. I nije bilo sumnje u to da mu je kolega, ali ni u to da ga guši kao ljubomorni muškarac nesrećnu ženu. Pratio je svaki njegov pogled, zavirivao u Vanjin telefon da vidi ko ga zove i postavljao pitanja o svakom čoveku koga bi ovaj pomenuo. Vanja mi nije delovao srećno, više je izgledao kao progonjena žena. Bilo mi ga je žao ali nisam znao kako da mu pomognem, a on meni jeste, čak i tog puta.
Uverio me je da mogu bez muke otaljati i to malo ispita i opet mi je ponudio pomoć, na šta je ljubomorni dečko gotovo poskočio.
Kako nisam želeo da mu pravim problem, nisam ga pozvao kada sam sledećeg dana uzeo knjigu u ruke, ali sam počeo da čitam, u početka bez pomaka, a onda sam, vođen njegovim savetom, počeo da čitam ne opterećujući se time koliko ću zapamtiti, i shvatio sam da mi nešto zaista ostaje u glavi. Na ispit nisam otišao siguran, više sam ga doživeo kao bitku sa samim sobom. I dobio sam je... Potom je usledilo još nekoliko...
Tada sam saznao da je Vanja u presudnom momentu uskočio kao džoker mojih roditelja jer se majka požalila tetka Milji, a ova je problem prenela Vanji... Majka je u razgovoru potvrdila moje sumnje, ispričala mi je da joj se Milja žalila na Vanjinog posesivnog dečka koji mu čak nije dozvoljavao ni majku da poseti jer je u rodnom gradu imao simpatiju iz dečačkih dana. I nisam mu na pravi način izrazio zahvalnost iako je Vanja to zaslužio.

Našao sam način da mu se odužim

Vreme je prolazilo, tražio sam, pa našao, posao, potom ljubav i ja sam, obuzet obavezama, zaboravljao da pitam za Vanju.
Jedne večeri sreo sam ga u glavnoj ulici. Osmeh na njegovom licu dao mi je odgovor na mnoga nepostavljena pitanja... Pored njega nije bio Marko već drugi dečko.
– Saša – predstavio mi ga je.
Tad sam odlučio da mu se makar malo odužim za sav trud koji je uložio pomažući mi...
– To je tvoj dečko? – pitao sam naoko ravnodušno iako mi nije bilo lako to da izgovorim. Takvo pitanje ne postoji u priručniku balkanskog muškarca namenjenog poboljšanju komunikacije s prijateljima.
Saša, kako ga je predstavio, kao da se zaledio istog momenta. U iščekivanju koje se pretvorilo u večnost, samo su se boje na njegovom licu menjale. Verovatno nije znao da li je pitanje upućeno kao klasična provokacija iza koje može da usledi udarac po nosu ili čuška iza uva ili je, pak, posredi bivši ljubomorni dečko spreman da napravi scenu nasred ulice... Pronicljiv kao i inače, Vanja je shvatio da je moje pitanje iskreno i dobronamerno.
– Da, živimo zajedno – odgovorio je, a glas mu nije zadrhtao. Saša se primetno opustio, čak se činilo da će se srušiti od olakšanja. Sada je nežno gledao Vanju, a onda se i meni zahvalno osmehnuo. – Planiramo da kupimo stan... – nastavio je Vanja opušteno.
Gazdarica kod koje sam stanovao u to vreme prodavala je garsonjeru ispod cene, iskrslo joj je nešto hitno. Iako je meni odgovaralo da stan proda što kasnije jer mi je lokacija odgovarala a gazdarica je bila korektna, Vanji to nisam mogao da prećutim.
– Znam za dobar stan koji se prodaje... – rekao sam.
– Da?
Objasnio sam im o čemu se radi i iste večeri došli su da ga pogledaju. Dopao im se i upoznao sam ih sa gazdaricom. Brzo su postigli dogovor.
Vanja mi je neprestano zahvaljivao kao da sam mu učinio ogromnu uslugu.
– Nije to ništa naspram onog što si ti meni učinio – neobično emotivno za jednog muškarca, priznao sam mu kada smo se našli na kafi posle mesec dana. – Pravi si prijatelj, znaš li to?
– Zaista to misliš? – kao dete, tražio je da ponovim tvrdnju. Bilo je jasno da to nije često čuo od muškaraca i valjda se zato, svesno ili nesvesno, uvek okruživao ženskim društvom.
– Najbolji kog sam ikada imao – bez straha čvrsto sam mu stisnuo ruku, a njemu je, zakleo bih se, u tom trenutku brada zadrhtala. Tada sam ipak povukao ruku.
Šalu na stranu, taj trenutak bio je dirljiv i meni. Vanja je sijao od zadovoljstva. Posle razvoda roditelja, prezrivih pogleda u maloj sredini i otvorene netrpeljivosti, zaista je zaslužio da bude srećan.
Vanja je bio i ostao jedan od najboljih ljudi koje poznajem. Često od kolega i poznanika slušam pežorativne komentare o njemu, kritike na račun života kojim živi, mnogi ga se javno odriču, ali ja se više ne ustručavam da ga branim, makar rečima.
I verujte, većina njih uprkos početnom tvrdoglavom stavu brzo ostane bez argumenata, razoružana dokazima Vanjine dobrote, jer još se nije desilo da taj odbije pomoć, ljudsku, kolegijalnu ili bilo koje vrste. On nije opterećen sujetom, kalkulacijama ili mrzovoljom kada treba pomoći ljudima.
Naučio me je još jedno: kada bi većina ljudi u sebi nosila makar trećinu njegove dobrote, mislim da bismo živeli na mnogo boljem svetu.

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 8 9

11 12 ... 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 31. Avg 2025, 12:29:35

Prebaci se na:

Oznake: pogrijesio knjiga koleginica prince svojim ostati rastanak geste lilka neba
stalna nekoga zrnce pahulje neki niza pozivi ana usana vredi

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.