Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 26. Apr 2024, 03:16:44

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 ... 10 11

13 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 222131 puta)

vojvođanka

Poruka #110

26. Avg 2011, 11:54:43

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0
	Nokia

Plašio sam se da joj neću omogućiti lagodan život

Gazda Steva mi je tog petka tek oko pola devet uveče javio da treba da odem na hitnu intervenciju u Ulici kralja Petra. Mogao sam da ne odem i dopustim da ljudima voda iz kupatila poplavi čitav stan, a mogao sam i da obučem tek skinuto radno odelo, krenem na zapisanu adresu i zaradim koji dinar.
Ako su me roditelji za života nečemu naučili, to je da nikada ne sedim besposlen, kao i da cenim svoj rad. Da umem da savijem kičmu i rintam, to znaju svi, ali mi je deo u vezi s naplatom uvek bio najteži.
– Da bi te drugi poštovali, moraš prvo sam sebe da poštuješ – govorila je moja dobra majka. – Nemoj dozvoliti da te drugi zbog dobrote iskorišćavaju.
Oduvek sam imao vešte ruke i kako mi škola nije išla, posvetio sam se izučavanju različitih zanata. Prošao sam obuke od one za obućara do one za vodoinstalatera i zatvorenih očiju mogao da napipam problem. Poslednje šegrtovanje obavio sam u gazda Stevinoj radionici, a on me je nakon višemesečne obuke zadržao kao svoju desnu ruku. Uplaćivao mi je staž i davao skromnu platu, ali nisam se žalio jer su bakšiši bili odlični i pokrivali su sve rupe u mom budžetu. Kako sam od osamnaeste godine morao sam da se snalazim, gazda Stevinu ponudu prihvatio sam oberučke i radio sam s njim celu jednu deceniju.
Kada me je te večeri poslao u Ulicu kralja Petra, zažalio sam što mu prethodnog dana nisam rekao „zbogom“.
– Imaj milosti, čoveče, samo što sam stigao kući – zavapio sam.
– Pa ti nemoj ići. Ako ti nije žao, otići ću ja ovako mator i bolestan.
– Ajde, rago matora, diktiraj – rekao sam tražeći papir i olovku.
Usledio je smeh, pa kraća pauza začinjena njegovim pušačkim kašljem, da bi se napokon oglasio:
– Puklo im je u kupatilu... nije devojčica umela da mi objasni. Uglavnom, zavrni sve ventile pa vidi. Ako možeš, odradi to večeras, a ako ne, idi opet sutra i obavezno im naplati duplo.
– Naravno – rekao sam – samo mi konačno reci adresu pa da krenem.
– Evo sine, piši...
S torbom i ceduljom u ruci, seo sam u svoj skrpljeni „jugo“ i krenuo u centar grada. Mesta za parkiranje, po običaju, nije bilo. Vrteo sam se ukrug dobrih pola sata i na kraju ostavio auto na neobeleženom mestu, malo dalje od zgrade u koju sam krenuo.

Vodoinstalater i buržujka?!

Popeo sam se na treći sprat, pozvonio na vrata stana broj 14 i čekao dobrih deset minuta da mi otvore. Već sam se okrenuo da pozovem lift kada je neka plavojka otvorila vrata i usplahireno mi se obratila:
– Pa, gde ste vi dosad?! Još malo pa ćemo roniti po stanu.
– Devojčice – rekoh – prvo se kaže dobro veče. Drugo, pola sata čekam da mi otvoriš, a radno vreme mi je isteklo još u osam. I, treće, platićeš iz svog džepa ako mi pauk odnese auto. Jesmo li se dogovorili?
Klimnula je glavom i propustila me u stan. Kao što sam i pretpostavio, mali buržuji organizovali su žurku pa ne čudi to što mi nisu odmah otvorili vrata. Bacio sam pogled na te male snobove koji su lenjo plesali, zavrteo glavom i produžio u pravcu kupatila.
– Evo, pogledajte – opet mi se obratila plavojka – ovo je strašno. I kad zatvorim slavinu, voda šiklja iz lavaboa.
Zagazio sam na pločice poplavljene vodom, „snimio“ u čemu je problem i, tek da mi ne bude dosadno, rekao joj da mi donese stare krpe. Prvo je rekla da tako nešto ne drže u stanu, da bi mi koji sekund kasnije donela peškire koji su još uvek mirisali na novo. Ludog sveta baš ima, pomislih i opet se obratih devojci:
– Ti skupljaj vodu a ja ću popravljati.
Izula je štiklice, poslušno čučnula u svojoj mini-haljini i počela da skuplja vodu peškirima kao da ju je, u najmanju ruku, zadesio potop. Izvukao sam alat iz torbe tek da joj stavim do znanja da nešto ozbiljno radim, dok sam drugom rukom zavrtao ventil za vodu. Istog trena voda je prestala da „navire“, a slavina se zaljuljala vapeći da je zamenim novom. Rezervnu slavinu imao sam u torbi, ali nekako pomislih da bi bilo lepo i sutradan videti ovu dugonogu plavojku. Napokon objavih:
– Evo, gotovo je. Slavinu bi trebalo zameniti, ali je, nažalost, nemam uza se... Kada ustaneš sutra, pravac prodavnica, kupi i montiraj, pa ako bude problema, pozovi me.
– Kako to mislite da kupim i montiram? – uzjogunila se. – Molim vas, dođite sutra, kupite to što treba i namontirajte. Sve ću vam platiti.
– OK – rekao sam posle kraćeg razmišljanja – ti si gazda. Ovo večeras košta dve hiljade, a za sutra ćemo videti, u zavisnosti od cene baterije...
– Hvala vam, evo, izvolite novac – rekla je pružajući mi tri umesto dve crvene.
– Šta je ovo? – nasmejao sam se. – Jesi li mi to dala novac za taksi u slučaju da mi je pauk odneo auto?
– Ne, molim vas, nisam htela da vas uvredim – poskakivala je. – To je za vaš trud, a pauka ću platiti posebno, mislim, u slučaju da su intervenisali.
– Šalio sam se – nasmejao sam se. – Evo ti moj broj pa me pozovi sutra kad se naspavaš posle ove lude žurke.
– Joj – udarila se po čelu – ni pićem vas nisam ponudila. Jeste li...
– Sve je u redu, ionako moram da idem da se odmorim. Hajde, nemoj da se nerviraš, biće sve u redu.
– Hvala vam mnogo. Nemate pojma kako ste me smirili. Doviđenja.
– Ćao – rekoh pri odlasku.

Slavina je bila moj adut

Jadan je bio moj odmor. Mislio sam da ću zaspati još pod tušem, a kada sam legao u krevet, sasvim sam se razbudio. Prevrtao sam se dobar deo noći i pred zoru, na jedvite jade, utonuo u san. Probudio me je telefon oko pola dvanaest.
– Izvinite ako sam vas probudila, Valentina je.
– Ne poznajem nijednu Valentinu – rekoh bunovno.
– Bili ste sinoć u mom stanu zbog one poplave i rekli ste da vam se javim kada se probudim pa sam vas pozvala.
– A, Valentina... – rekoh prisećajući se zgodnih nožica na pločicama kupatila. – Šta se dešava? Je l’ voda još uvek curi?
– Ne, ali ste mi kazali da vam se javim zbog neke slavine koju bi trebalo zameniti.
– Da, sećam se – pridigoh se iz kreveta. – Hoće li biti nekoga kod kuće oko pola dva?
– Ja ću biti ovde, čekam vas.
Natenane sam ustao iz kreveta, umio se, obrijao i pristavio vodu za kafu. Dok je provrila, odlučio sam da obučem farmerke i duks umesto standardnog radničkog odela. Popio sam kafu, potom se očešljao, namirisao, uzeo torbu i krenuo da zamenim tu famoznu bateriju. Jedva sam prepoznao svoju sinoćnju domaćicu kada mi je otvorila vrata.
– Dobar dan – rekla je – izvinite što vas dočekujem u pidžami i nenašminkana, ali nisam mogla ni da se umijem ni da se istuširam jer od sinoć ne radi ni ona slavina nad kadom.
Pomislih da je još lepša ovako prirodna i u trenutku se setih da sam prethodne večeri zavrnuo zajednički ventil za lavabo i kadu.
– Bez brige, sve ćemo rešiti – rekoh upotrebivši svoje najjače oružje – osmeh.
Uzvratila mi je osmehom i pitanjem kakvu kafu pijem.
– Istu kao i ti – odgovorio sam i prionuo na posao. Slavinu nad lavaboom zamenio sam za pet minuta, odvrnuo ventil za vodu, isprobao tuš nad kadom... nigde ništa nije curilo, sve je radilo besprekorno.
– Gotovo – rekoh izašavši iz kupatila.
– Zar već? Svaka čast... Sedite, sad će kafa.
Šetao sam po stanu razgledajući uramljene fotografije koje je držala na najneobičnijim komadima nameštaja koje sam u životu video. Nije bilo sumnje u to da je Valentina buržujsko dete. S fotografija se smešila iz različitih ambijenata. Na jednoj je bila sa, pretpostavljao sam, majkom. Na drugoj, na kojoj sam se najviše zadržao, s nekim napaljenim klincem koji je mogao da joj bude frajer ili brat. Ostale fotke bile su s mature, nekih gimnastičkih takmičenja, proslava... Gledajući je u različitim fazama odrastanja posredstvom tih, fotoaparatom zabeleženih, uspomena, počeo sam da stičem utisak da je odmalena poznajem. Posluživši kafu, prekinula mi je tok misli.
– Izvolite – rekla je. – Nećete mi zameriti ako se za trenutak povučem i istuširam jer mi je neprijatno da ovakva sedim s vama i pijem prvu jutarnju kafu.
– Opusti se, prva jutarnja tako se pije, u pidžami.
– Neprijatno mi je... – nastavila je manje stegnuto.
– Zbog mene? Nemoj, molim te... Super izgledaš, veruj mi. Opusti se i uživaj u kafi – izgovorih kroz smeh.
– Kako vi kažete, majstore – ipak je malo porumenela.
– I, molim te... Ime mi je Aleksa, nema potrebe da mi persiraš. Osećam se kao dinosaurus.

Mislio sam da smo dva sveta

I tako... Reč po reč, kafa za kafom, pa iskoristih priliku malo da se raspitam. Objasnila mi je da živi sama, što sam i sam zaključio. Roditelji su joj, pre nego što su se razveli i otišli u inostranstvo, ostavili gajbu i dobru ušteđevinu. Ona je, kao, nešto radila, ali ne zbog novca nego da joj ne bi bilo dosadno. Naravno, imala je dečka koji je živeo slično njoj, samo što nije radio apsolutno ništa i što je menjao automobile kao što sam ja menjao čarape. Malo ju je iritiralo to što je taj njen flertovao sa svim njenim drugaricama, ali mu to nije mnogo zamerala jer je bila ubeđena da je voli.
– U svakom slučaju, voli me više od roditelja, koji su mislili da ovolikim stanom i parama mogu da nadomeste ljubav koja mi je nedostajala i dok su bili zajedno – poentirala je.
– Ispašće da se mešam, ali moram da ti kažem: to što te roditelji nisu mazili ne znači da treba da završiš s nekim skotom koji kaže da te voli a vara te na svakom koraku. Razumeš šta hoću da ti kažem?
– Ne vara me – izgovorila je kao da ni sama ne veruje u to.
– Valentina – rekoh – i ja sam muškarac i to što si mi ispričala dovoljno je da zaključim kakav je taj mali snob. Moj ti je savet da ga otkačiš dok je vreme, da ne bi i ti ponovila grešku svojih roditelja.
Namrgođeno me je pogledala i rekla:
– Nisam tražila tvoj savet... Koliko sam dužna za slavinu i ovaj razgovor?
– Ništa – rekao sam ustajući sa stolice. – Juče si platila. Ćao.
Bio sam svestan činjenice da sam prenaglio iznošenjem komentara. Istina je da mi se mala dopala, ali sam shvatio da je trebalo da „odigram“ na drugačiji način. Kad je razgovor lepo potekao, trebalo je da prikočim umesto što sam joj sručio istinu u lice.
– Zabrljao si – rekoh sebi dok sam se svojom šklopocijom vraćao kući.
Subotnje popodne prošlo mi je u razmišljanju o Valentini. Kada sam u nedelju uveče shvatio da sam i taj dan protraćio na isti način kao i prethodni, rekoh sebi da se moram trgnuti. Šanse su mi bile minimalne ili, bolje reći, nikakve jer ja sam bio samo zanatlija, a ona snobovsko dete.

Neočekivani poklon i poziv

U ponedeljak sam gazda Stevi predao dve hiljade iskreno rekavši da sam bakšišom naplatio svoj posao.
– Ne smeš tako, sine – rekao je vraćajući mi novac u džep – to je tvoje, ti si to zaradio. Kako misliš da jednoga dana vodiš ovu radionicu? Hoćeš li svima raditi besplatno čekajući da te počaste? Ne ide to tako.
Tog trenutka nisam razmišljao o njegovim rečima. Tek kada mi je koji mesec kasnije dao ključeve od radionice i poturio da potpišem ugovor o poklonu, bilo mi je jasno na šta je mislio.
– Ti si lud – rekoh mu. – Valjda imaš nekoga ko ti znači više i kome ćeš pokloniti sve ovo?
– Imam tebe. Nemoj mnogo da mi se nećkaš, potpiši to da mogu u sud da odnesem.
Luda, matora raga, ponavljao sam sve do kuće. Imao sam sreću što sam naleteo na takvog čoveka. Naučio me je gotovo sve što znam i još mi je poklonio celu radionicu. Već mi je došlo da zaplačem kada me je iz misli trgnuo zvuk telefona.
– Dobar dan... Aleksa, ti si?
– Ja sam – rekoh pokušavajući da progutam suze.
– Valentina ovde... Valjda te nisam prekinula u poslu?
– Ne, ne – iz petnih žila trudio sam se da se saberem.
– Sve je u redu, mislim na slavinu i kupatilo, samo sam poželela da malo popričam s tobom.
– Pa evo, pričaš.
– Mislila sam da se vidimo ako imaš vremena.
Možda sam bio emotivno sluđen poklonom koji sam primio sat ranije od gazda Steve, ali nisam bio do te mere lud da umislim da me ono lepo devojče zove da se vidimo.
– Koji je danas dan? – upitah je za svaki slučaj i istovremeno se uštinuh za obraz.
– Petak – rekla je.
– Onda u redu – odahnuo sam. – Gde želiš da se vidimo?
– Možeš da dođeš kod mene ili negde u gradu... gde ti više odgovara.
– Ne bi ti bio problem da izađeš sa mnom u grad?
– Zašto?
– Pa zato što nisam kao tvoj dečko. Nemam skup auto, nisam snob, umem samo da poporavljam instalacije...
– ...i iskren si, imaš najlepši osmeh i već dva meseca ne mogu da te izbacim iz glave.
– Pa to je ozbiljno – rekoh zadovoljno.
– I više od toga.
Na dogovoreno mesto stigla je pre mene. Ugledavši je, ubrzao sam korak ne očekujući da će mi tog trenutka potrčati u zagrljaj. Da li sam izgledao kao ludak kada sam je sa svojih metar i devedeset kao dete podigao visoko iznad glave, nije me bilo briga. Već sledećeg trenutka, shvativši da sam nekontrolisano postupio, spustio sam je ispred sebe pokušavajući da obuzdam radost. Prilepivši se za mene, netremice me je gledala. Bože, mama, tata, hvala vam, izgovorih u sebi i načas skrenuh pogled u pravcu neba.
– Bio si u pravu za sve – rekla je.
– Drago mi je zbog toga... Hoću reći, žao mi je zbog tebe, ali mi je istovremeno drago...
– Nemoj više ništa da kažeš. Sad malo ćuti – rekla je pre nego što smo se prepustili poljupcima.

Prošla je godina dana otkako se sve to izdešavalo. Još smo u vezi, koja je svakim danom sve ozbiljnija. Iskreno, ne bih se protivio venčanju, naročito sada kada imam sve što imam. Znam da njoj materijalno ništa ne znači, ali se nekako ja osećam bolje što mogu da joj omogućim život na kakav je navikla. Kada je ljubav u pitanju, može da računa na to da će je pored mene imati dovoljno za dva života.

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #111

02. Sep 2011, 12:00:27

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0.1
	Nokia

Kako sam od narkomana postao čovek

Pre petnaest godina pošao sam krivim putem i, što je još gore, za sobom povukao i svoga oca. Njega, nažalost, ne mogu vratiti, ali se zato svim silama borim da mojoj bolesnoj majci ublažim bol koji sam joj naneo...

I najduži put počinje prvim korakom, kaže kineska poslovica, a moj teški životni put posut nesrećama počeo je pre petnaest godina i još ne vidim kraj mojim patnjama i patnjama svih meni dragih ljudi.
Nikoga ne optužujem osim sebe, dobrovoljno sedam na optuženičku klupu, sâm sam sebi i sudija, i advokat, i nepotkupljiva porota. Petnaest godina prošlo je od trena kada sam prvi put iz znatiželje popušio džoint, na brzinu i nespretno smotan. Dala mi ga je drugarica Ena, glavna devojka iz osmog razreda osnovne škole. Svi smo se otimali za mrvicu njene pažnje i kada sam najzad ušao u njen vidokrug, nipošto nisam hteo da ispadnem kreten koji, eto, iz kukavičluka, odbija ponuđeni džoint. Na kraju sam se ipak osramotio jer sam, onako omamljen, lupetao koješta i na kraju povratio na njene nove "adidaske". Stoga sam se svim žarom svojih petnaest pubertetlijskih godina trudio da sledeći put ispravim prvi loš utisak koji sam ostavio. Prilika mi se ukazala dva dana kasnije. Društvo se okupilo u parku, Ena mi je došapnula da je "puna kô brod", što znači da je negde nabavila travu, a ja sam istresao pola mesečnog džeparca da bih se na dogovorenom mestu pojavio noseći bocu konjaka, jer sam od iskusnijih drugara čuo da je to omiljeno piće obožavane Ene. Dotad nikad nisam probao konjak, a meni je pripala čast da povučem prvi gutljaj. Mislio sam da mi je plamen zahvatio utrobu. Pomislio sam na to da ću se opet osramotiti ako pokažem da mi je zlo od konjaka. Nekako sam progutao užasno piće jedva se suzdržavajući da ne povratim. Niko me ne bi oprao pred društvom, a šta bi tek Ena mislila o meni? Mlakonja, mlitavko, ko zna kakav bih nadimak dobio. Sledeći gutljaj iz flaše koja je kružila povukao sam pažljivije i progutao s manje dramatičnim posledicama. Onda je na red došao džoint. Ena je smotala debelu cigaru, potom je prva povukla dim, pa je džoint krenuo od usta do usta. Naravno, povukoh i ja muški. Mozak, već omamljen alkoholom, sada dopingovan marihuanom, očito je gubio funkciju. Izgubih tlo pod nogama. Lebdeo sam iznad sopstvenog tela osećajući da se ceo svet oko mene rasplinuo, rastegnuo do nemogućih dimenzija.

Brzo sam "napredovao"

Glava mi je bila prazna, nikakva sećanja, osećaj za vreme, postojanje, nikakva suvisla misao nije mi pala na pamet. Leteo sam i padao u ambis, osećao sam se bestelesno, bez stega Zemljine sile teže. Kako sam potpuno izgubio pojam o vremenu, ne znam kada sam došao kući. Majka me je čekala u dnevnoj sobi umotana u ćebe. Otac je odavno zaspao. Na prvi pogled bilo joj je jasno da sa mnom nije sve kako treba.
– Jesi li to pio, nesrećni sine? Gde si dosad, znaš li koja su doba? – mamin uznemireni glas bubnjao mi je u glavi i odbijao se kao eho. To mi je odjednom bilo baš smešno. Počeh da se smejem i nikako nisam mogao da prestanem. Što me je ona više ućutkivala, ja sam se sve više smejao. Na kraju mi prilepi dva šamara i otera me u krevet. Zaspao sam sanjajući neverovatne snove. Buđenje je bilo užasno. Hiljade strela probadalo mi je glavu, dnevna svetlost me je bolela. Spustih zavesu i vratih se u krevet. Nije mi palo na pamet da takav ustanem i krenem u školu. Tata i mama već su otišli na posao pa prespavah bez uznemiravanja ceo dan do kasnog popodneva. Pre nego što su roditelji došli kući, smogao sam snagu da se spremim i izađem napolje.
Potražio sam društvo na uobičajenom mestu. Naravno, bili su na okupu. Pogledasmo se saučesnički i razmenismo iskustva od sinoć uz preterivanja o zadovoljstvu koje smo doživeli, skrivajući jedni od drugih bedno buđenje i mamurluk na svojim bledim licima s dubokim crnim podočnjacima. Smatrali smo mlakonjama one koji se žale na posledice opijanja i drogiranja, pa to je kul, vrh, plafon! Eh, da nije tako bilo, možda bih se zaustavio na tim prvim pokušajima kada nas je sopstveno telo prirodno odvraćalo od zla zvanog droga. Ali srljamo protiv sebe samo da bismo bili deo lažnog miljea "važnih". Da, zaista smo se smatrali važnima, drugačijima, hrabrima. Mi smo bili društvo u čiji krug nije mogao da uđe svako, bili smo odabrani. Taj osećaj pripadnosti i lažne vrednosti donosio je u sledećim mesecima i godinama samo nevolje – sada sam svestan činjenice da je tako, a tada nisam bio. Da bih ostao u društvu, morao sam imati novca za "uletanje" prilikom kolektivnog prikupljanja sredstava za marihuanu koja nam je sve više bila potrebna. Ubrzo nam je taj užitak postao previše mlak, nedovoljan, pa počesmo da eksperimentišemo s raznim tabletama. Mislim da je Neša odnekud doneo tablu "artana". Nova droga, novi osećaj lebdenja, kratkog zadovoljstva, pa potreba za nečim jačim. Uskoro smo se kljukali svim i svačim, od "haldona" do lekova za Parkinsonovu bolest i epilepsiju, a često smo bili u prilici da se domognemo i "morfina".
To je bilo u periodu kada sam već pohađao srednju školu, zapravo kada je trebalo da idem na časove. Naravno da tako drogiran i u večnoj potrazi za nečim jačim nisam bio za učenje. Uskoro je usledilo isključenje iz škole zbog neopravdanih izostanaka. Verovali ili ne, moji roditelji su tek tada posumnjali da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu. Pokušavali su da razgovaraju sa mnom, bez optuživanja, da zajedno rešimo problem, a na kraju se svaki razgovor završavao tako što je majka plakala, otac pretio da će me obesiti za noge, a ja sve vreme nisam progovarao ni reč čekajući samo da prođe ta gnjavaža i da se što pre nađem s društvom uz, naravno, novu dozu opijata.
Jasno je kao dan da novca nisam imao: nisam radio, od roditelja nisam više dobijao džeparac, a potrebu za drogom osećao sam sve više. Počeo sam da izvlačim stvari iz kuće i da ih prodajem u bescenje. Prvo sam prodao mamin nakit, mislio sam da neće primetiti jer ga ionako nikad ne nosi. Potom je na red došao tatin sat koji je dobio od preduzeća za dvadeset godina vrednog rada, onda moja skijaška oprema koju mi je otac s teškom mukom kupio na kredit samo da se ne razlikujem od ostale dece koja idu na zimovanje. Muzička linija iz moje sobe, bicikl, odeća, posteljina, pa čak i moj papagaj zajedno s kavezom otišli su u zamenu za nekoliko "urokavanja", a sve to bio je tek početak.

Zatvorski dani

Pravi pakao počeo je prvim ubrizgavanjem heroina. Među nama narkomanima to je bio vrhunac inicijacije. Ko je na igli, na vrhu je. Zamislite takvo stremljenje, takav životni cilj?! Prvi put ubo sam se u venu kada mi je bilo osamnaest godina. Moji školski drugovi spremali su se za proslavu mature, a ja sam "maturirao" na drogeraškoj akademiji pronalazeći venu i dajući sebi prvi "šut". Kako sam se osećao? U početku, rasterećen od svih pritisaka, lebdeo sam na krilima droge, ali pad je bio strašan. Ni mesec dana posle prvog "šuta" postao sam diler, i to jedan od najokrutnijih u gradu. Morao sam, bio sam pravi zavisnik.
Od ranog jutra do kasne večeri mislio sam samo na jedno: kako da se domognem droge pa da se urokam. Sredstva nisam birao, počeo sam da kradem. Prvo sam upadao u apoteke, a onda sam postao specijalista za parking-satove. Na red dođoše i pljačke po stanovima. To smo radili udruženi u trojke. Dok je jedan čuvao stražu, dvojica su upadala u stanove ljudi koji su preko dana bili na poslu i, brzinom munje, pljačkala sve što stignu. Naravno, to nije moglo potrajati, uhvaćen sam usred pljačke i pritom su mi policajci u džepu našli kompletan pribor za drogiranje i dva grama heroina.
Zatvor, suđenje, presuda... četiri godine zatvora. Tada mi je bilo dvadeset godina. Kada su se vrata ćelije veličine dva sa dva zatvorila za mnom, pao sam u teški očaj. Možda sam se tek tog trenutka probudio iz narkomanskog sna koji je trajao pet dugih godina. Zatvor nije najgore što me je zadesilo, uskoro je nastupila teška apstinencijska kriza. Preživeo sam je "nasuvo". Sedam dana umirao sam od bolova. Mislio sam da će mi se sve kosti raspasti, padao sam u nesvest, budio se, povraćao, umirao od bolova u celom telu.
Posle tih sedam dana telo se smirilo, bolovi su uminuli, ali prokleti um žudeo je za drogom. Nije mi trebalo dugo da uđem u zatvorske šeme i da pronađem način da se opet počnem baviti dilovanjem za "velike bosove" unutar zatvorske ograde. Baveći se tim poslom, teško sam se zamerio nekim ljudima.
"Slučajno" sam naleteo na zašiljeni šrafciger, i tako šest puta. S teškim, po život opasnim povredama prebačen sam u zatvorsku bolnicu, u kojoj sam operisan i ostao bez dela slezine, povređenog želuca i pluća. Ni sam ne znam kako sam se izvukao s obzirom na činjenicu da sam već bio veoma slab usled života kakvim sam živeo. Tek što sam malo došao sebi nakon ranjavanja, čuo sam strašnu vest koja me je pokosila: moj otac, koji je godinama taložio u sebi sekiraciju zbog sina jedinca, posle mog ranjavanja u zatvoru odlučio je da se ubije. Moja sirota majka pronašla ga je na konopcu u kupatilu. Ostavio je oproštajno pismo u kojem majku moli da mu oprosti, a mene ni spomenuo nije. Ubijalo me je saznanje da sam kriv za očevu smrt, a on je samo želeo mirnu, dobru porodicu, sina kojim će se ponositi, s kojim će ići na utakmice, koga će oženiti i dočekati od njega unuke. Ništa od mene nije imao osim sekiracije i sramote.

Poželeo sam da se izlečim

Nisam više sebe mogao da podnesem, nisam više hteo da živim. Pao sam u tešku depresiju i pušten sam iz zatvora uz obavezu lečenja na psihijatrijskoj klinici. Meseci su bili potrebni da se, uz upornost mog dobrog doktora Smiljanića, izvučem iz depresivnog stanja u koje sam zapao. Kada je on procenio da sam spreman, ponudio mi je da nastavim lečenje u Centru za lečenje zavisnosti mladih. Uvek sam se grozio tih centara, među nama narkomanima to je bilo mesto kuda idu oni koji dotaknu dno. Odjednom mi je sinulo da sam upravo ja pravi kandidat za to, pa zar nisam na dnu? Šta je još trebalo da uradim od svog života pa da shvatim da sam potpuno uništio i svoj i živote svojih najmilijih. Otac je mrtav, a sirota majka obolela je od dijabetesa. Sama je, bolesna, ožalošćena, a gde sam ja sada kad sam joj potreban? Da, shvatio sam da je krajnje vreme da okrenem list i da počnem da se borim za svoj život. Najvažnije od svega jeste to što sam shvatio suštinu svega što sam pokušavao da ostvarim drogiranjem i koliko je ta moja težnja za prihvatanjem bila pogrešna i izopačena. Tražio sam na pogrešnom mestu, od pogrešnih ljudi, ono što sam mogao dobiti samo ispravnim životom, radom i sopstvenim trudom.
Iz bolnice sam otišao u Centar za odvikavanje, nisam hteo da rizikujem ni dan na slobodi da ne bih opet potražio staro društvo i pao u iskušenje da uzmem drogu. Naučio sam da ne verujem drugim narkomanima, ali, pre svega, da nikada ne verujem ni sebi. Zavisnost je teška, hronična bolest, zalečiva ali nikad potpuno izlečiva. Znao sam da sam još uvek psihički slab za spoljni svet. Bio mi je potreban mir i prijatno, ohrabrujuće okruženje koje će me stimulisati da budem čvrst u odluci da se ne vratim na stari put. Pripremio sam se na dug proces, nisam preko noći postao zavisnik, pa neću moći tako brzo ni da se izlečim.
U Centru sam upoznao mnoge mladiće čije su priče slične mojoj. Otvoreno smo razgovarali ne krijući jedni od drugih nijednu tajnu niti nepodopštinu iz svog narkomanskog života, zajedno smo analizirali takva ponašanja i dolazili do zajedničkih rešenja šta je dobro a šta nije. Na to su se svodili naši svakodnevni zajednički sastanci podrške. Uz diskretnu stručnu podršku psihologa, psihijatara i socijalnih radnika polako smo se uobličavali u ljudska bića. I mnogo smo radili. U sklopu Centra je farma sa svim pratećim sadržajima – od obrade zemlje do stočarstva, peradarstva, pravljenja raznih predmeta od pruća, male stolarske radionice u kojoj smo izrađivali alat, nameštaj, sve što nam je bilo potrebno na farmi. Ja sam uživao u tome da radim sa životinjama. Muzao sam krave, čistio štale, timario konje, hranio piliće, iako smo svi morali da se okušamo u svim poslovima na farmi. Prvi put u životu osećao sam se kao vredan član društva, koji svojim rukama nešto stvara, koji živi od svog rada. Polako sam se pripremao za samostalni život. Posle mnogo godina počeo sam da mislim o sebi kao o normalnom mladiću, s normalnim potrebama, o devojkama, o eventualnoj ženidbi, možda čak i deci. Želeo sam da moja majka dočeka da joj sin dođe s posla i spusti pred nju pošteno zarađenu platu.

Dobri doktor Smiljanić

Tri godine proveo sam u Centru za lečenje bolesti zavisnosti. Naučio sam svašta da radim, ali nisam stekao nikakvu diplomu. Po povratku kući, u civilizaciju, počeo je moj dugi put od šaltera do šaltera. Želeo sam, pre svega, da se zaposlim i da radim, da budem koristan član društva. Moja majka je primala minimalnu penziju, nedovoljnu za podmirenje osnovnih potreba i njenih lekova. Živeli smo na granici bede. Plakao sam od muke gledajući je kako se svakodnevno muči sa sve gorim simptomima teškog dijabetesa. Morao sam joj obezbediti lekove, posebnu, adekvatnu ishranu, a bio sam nemoćan. Za mene, lečenog narkomana i bivšeg robijaša s debelim dosijeom u policiji – jednostavno, nije bilo posla. Prokockao sam poverenje društva. U to vreme opet sam bio u iskušenju da se predam. Ne znam šta me je spaslo. Gotovo da nisam imao volju da se borim, činilo mi se da je za mene sve završeno, da sam sve životne kredite istrošio. Onda sam jednoga dana seo i trezne glave počeo razmišljati o tome šta zapravo umem da radim i šta bih mogao preduzeti za svoj spas i spas moje majke. Umeo sam da radim oko stoke i to sam voleo. Naučio sam da obrađujem zemlju, umeo sam da napravim korpu i nameštaj od pruća, kao i jednostavan nameštaj od drveta, pa čak i stolariju za kuću. Nije mi bio stran ni moleraj, dakle, svašta sam umeo da radim.
Potreban mi je bio podsticaj da započnem sopstveni mali biznis. Nisam znao kome da se obratim i setih se doktora Smiljanića. Jednom me je izvukao kada sam potonuo u najdublju depresiju, nadao sam se da će mi opet priteći, ovog puta u obliku konkretne materijalne pomoći koristeći svoje brojne veze u gradu.
I, zaista, dobri doktor shvatio je moju situaciju i obećao mi pomoć. Uskoro me je pozvao i rekao mi da se javim u Zemljoradničku zadrugu na probni rad. Njegov dobar prijatelj, direktor Stanković, pristao je da me primi. Sav srećan, krenuo sam prvog jutra na pošten posao. Radio sam svašta: od čišćenja staja, rukovanja muznim aparatima, do čišćenja prostorija. Izdržao sam mesec dana bez ijedne reči prigovora mojih nadređenih koji su me budno pratili. Dobio sam prvu platu. Minimalnu, smešnu u odnosu na ono što sam svojevremeno zarađivao kao diler, ali čistu i pošteno zarađenu. Doneo sam koverat majci i predao joj ga u ruke. Plakala je dok me je ljubila, zahvalna Bogu što se vratio njen zabludeli sin.

Moj oporavak još traje. Na dobrom sam putu da počnem živeti kao normalan čovek. Majka je bolje, srećnija je i veselija. Ponosno me ispraća na posao. Sada imam malu preduzetničku firmu i dvojicu zaposlenih. Bavimo se molerajem, postavljanjem laminata, sitnim kućnim popravkama. Lepo zarađujem i mnogo radim. Ako me pitate mislim li na drogu, ne želim da vam lažem. Svakog dana mislim i svakog dana tražim nove rezerve snage u sebi da se izborim sa svojim demonom.
U moj život ušla je i jedna devojka. Oprezan sam i ne prepuštam se odmah celim srcem jer se plašim razočarenja, ali, polako, videću šta život nosi. Nadam se najboljem.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #112

02. Sep 2011, 12:02:41

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0.1
	Nokia

Venčala sam se sa sestrinim deverom

Moja sestra Sanja odlično me je poznavala. Znala je da ću doleteti prvim avionom i zato me je slagala da ima užasan problem. Bila je udata za veoma bogatog čoveka kao što je to oduvek i želela u svom životu i prvo što mi je palo na pamet je bilo to da njen suprug i nije baš neka cvećka. Nisam bila u pravu...

Imala je moćna oružja: telo boginje i lice anđela. Dok je bila dete, život ju je gazio a sada je ona gazila sve pred sobom. Želela je bogatstvo i moć, a dobila ih je zahvaljujući jednom gospodinu. I nije bila svesna činjenice, smatrala sam, da sve to preskupo plaća. Kada mi je rekla da je muči užasan problem, odlučila sam da joj smesta odem u posetu. Najzad, iako smo se poprilično udaljile tokom ovih nekoliko godina, bila mi je sestra i volela me je na svoj način.
Sačekala me je na stanici. Izgledala je predivno, kosa joj je bila duga, rasuta po golim, preplanulim ramenima a svilena bela haljina prianjala je uz njeno vitko telo. Gordo je podigla glavu tražeći me pogledom.
Zadivljeno sam je posmatrala. Pomislila sam da možda ipak grešim, možda je zaista srećna kao što je donedavno tvrdila. Potrčala mi je u susret čim me je uočila. Nije mi promakao pokret čoveka iza njenih leđa, koji ju je pratio u stopu. Kada me je zagrlila, rasplakala sam se jer se dugo nismo videle. Brbljala je o nečemu što je planirala za mene. Nisam je slušala. Gledala sam u tamne kolutove oko njenih očiju, koje nikakva šminka nije mogla da pokrije. Krenule smo prema parkingu, a onaj čovek pošao je za nama. Sanja je primetila moj začuđeni pogled pa je požurila da mi objasni:
- To je moj telohranitelj, uvek je uz mene. Čuva me da mi se nešto ne bi dogodilo.
- Šta bi, pobogu, moglo da ti se desi? - upitala sam uplašeno.
- Ništa, ne brini.
Užasno me je nerviralo prisustvo tog čoveka, izgledao je kao tip s poternice. Nisam se trudila da prikrijem netrpeljivost.

Hladna, raskošna kuća

Posle tri sata vožnje konačno smo stigli. Vila u uvali na obali mora bila je ogromna. Unutrašnjost, koju mi je Sanja oduševljeno pokazala, bila je ukusno uređena i videlo se da vlasnik nije kuburio s novcem. Međutim, sve to na mene nije ostavilo nikakav utisak jer je kuća delovala hladno, kao da u njoj niko ne živi. U holu su odjeknuli koraci pa je moja sestra potrčala u susret svom dragom. Polako sam krenula za njom, htela sam da im ostavim dovoljno vremena da se pozdrave.
Darko, o kome mi je sestra toliko pričala, bio je visok i kratko ošišan čovek. Priznajem da su me prijatno iznenadile farmerke i patike na njemu. Zamišljala sam ga kao nekakvog Kaponea, a preda mnom je bio sasvim običan muškarac. Nežno je gledao Sanju, onako kako se gleda dete. Pružila sam mu ruku i izgovorila svoje ime.
- Darko - rekao je uz osmeh dobrodošlice. - Drago mi je što si došla. Ovih dana imam mnogo posla i Sanja je usamljena. Mnogo mi je pričala o tebi.
- I meni je pričala o tebi pa mi se čini da te poznajem - slagala sam.
Uveče su me pozvali da izađemo na večeru. Umor od puta poslužio mi je kao dobar izgovor da ostanem u kući. Nisam imala snage da se već prvog dana suočim sa "elitom" i podrazumevajućim snobizmom.
Izašla sam napolje i, praćena drugim tipom s poternice, prošetala po obali mora. Izula sam se i potrčala. Kada sam se okrenula, videla sam da je moj pratilac još uvek iza mene. Osećala sam se veoma glupo i zato sam odlučila da se vratim. Telohranitelj se izmaknuo u stranu čekajući da prođem kraj njega. Zastala sam i drsko mu se zagledala u lice koje je bilo sasvim prijatno, a na njemu su se isticale lepe zelene oči i pune usne.
- Kako ti je ime? - upitala sam ga.
- Radovan, gospođice - odgovorio je kratko.
- Nisam ja nikakva gospođica. Ime mi je Snežana. Ako smo već primorani da veče provedemo zajedno, pokušajmo bar da se prijatno osećamo.
Pokazao mi je rukom ulaz u kuću.
- Hajdemo, postaje hladno.
Poslušala sam ga ali mu nisam dozvolila da ide iza mene. Uhvatila sam ga pod ruku i tako smo ušli u kuću koja je bila raskošno osvetljena. Još je bilo rano za spavanje. Otišla sam u kuhinju i skuvala dve kafe, pa sam jednu odnela Radovanu.
- Niste morali - promucao je.
- Pobogu, znam da nisam morala! Ovde sam samo Sanjina sestra, ništa više. Prekini da mi persiraš.
- Gosp... Snežana, tim tonom ne treba da razgovaraš sa mnom - procedio je kroz stisnute zube.
- Gle? Pa, ti umeš da pričaš - namerno sam ga provocirala. Sve više mi se dopadao, u njegovom pogledu bilo je nešto što me je neodoljivo privlačilo. Možda je to bio bol...

U telohraniteljevom zagrljaju

Prišla sam mu sasvim blizu. Sedeo je na stolici, trudio se da bude sasvim distanciran. Nisam obratila pažnju na to, uzela sam mu iz ruke netaknutu kafu, provukla mu prste kroz kosu i spustila nežan poljubac na njegove usne.
Ostao je potpuno miran, ali dah mu se ubrzao. To me je ohrabrilo da nastavim. Opkoračila sam ga i poljubila još jednom, ovoga puta strasnije. Odgovorio mi je. Ljubio me je gladno, željno. Oči su mu bile zatvorene i znala sam da uživa. Milovao mi je leđa. Odvojio je usne od mojih. Svukla sam majicu a potom je počeo da petlja oko mog rajsferšlusa. Ustala sam da mu pomognem. Šorts i gaćice skliznuli su na pod. On se nije svukao, samo je raskopčao pantalone. Nisam žurila, čekala sam da postane nestrpljiv. Spustio me je na pod i... izmešali su se naši uzdasi dok su nam tela podrhtavala...
Posle nekoliko minuta odneo me je u kupatilo. Zajedno smo se istuširali i tu, pod tušem, ponovo smo vodili ljubav, ovoga puta sporije i duže, uživajući u svakom trenutku.
Kada je sve bilo gotovo, odneo me je u moju sobu, spustio me na krevet i seo kraj mene. Milovao mi je kosu i nežno šaputao dok nisam zaspala. Kada sam se probudila, u kući je vladala apsolutna tišina. Ustala sam i požurila u kuhinju. Iz trpezarije se čulo šuškanje papira. Provirila sam i ugledala Darka, sedeo je za stolom.
- Uđi, Snežo - pozvao me je. - Pridruži mi se za doručkom.
- Dobro jutro - rekla sam. - Sanja još spava?
- Da, znaš da ona ne ustaje pre dvanaest. Ja moram u kancelariju. Hoćeš li sa mnom? Sigurno će ti biti dosadno samoj, a osim toga, obećao sam Sanji da ću te upoznati s mojim bratom. Kaže da ste vas dvoje stvoreni jedno za drugo. Oboje, po njenim rečima, ne vadite nos iz knjige.
- Hoću, vrlo rado. Sačekaj samo da se presvučem.

Pravo iznenađenje

Stigli smo u njegovu firmu i Darko me je proveo kroz dve prostorije koje su bile prepune ljudi i žena. Svi su vredno tipkali po kompjuterskim tastaturama.
- Ono tamo je - pokazao je rukom tapacirana vrata - moja kancelarija.
Ušli smo unutra. Za stolom je sedeo mladić zadubljen u papire.
- Ovo je moj brat Radovan - reče Darko.
Zaledio mi se osmeh na licu. Preda mnom je stajao, prijateljski mi pruživši ruku, niko drugi nego moj sinoćni ljubavnik. Poželela sam da umrem od stida.
- Ja sam Radovan - rekao je a ja sam nešto promrmljala. Varnice su sevale iz mojih očiju. Darko nas je sve vreme posmatrao silno se zabavljajući...
- Znao sam da ćete se vas dvoje dopasti jedno drugom, ali ovo prevazilazi moja očekivanja - rekao je.
- Darko, molim te, uozbilji se - uzdahnuo je Radovan. - Čeka nas mnogo posla.
- Neću vam smetati. Idem da prošetam - pokušala sam da se izvučem.
- To ne dolazi u obzir. Sama da šetaš po nepoznatom gradu? Ostaćeš ovde, brzo ćemo završiti - insistirao je moj zet.
- Ivana danas nije došla na posao - rekao je Radovan svom bratu ali je sve vreme gledao mene. Počela sam da se osećam kao muzejski eksponat. Darko mi se obratio:
- Snežo, ako se ne varam, ti radiš kao referent prodaje. Da li bi mogla da nam pomogneš? Dolaze nam partneri iz Španije i moramo da završimo izveštaj do prekosutra.
- Ja sam mlađi referent, nemam dovoljno iskustva. Osim toga, moja firma je mala, naš godišnji promet manji je od vašeg dnevnog...
- To nema veze, princip je isti. Ako negde zapneš, tu smo Radovan i ja da ti pomognemo - bio je uporan Darko.

Sve mi je bilo sumnjivo

Postala sam sumničava. Otkud baš danas, kada sam ja došla, da ta devojka izostane s posla? Dok sam bila zabavljena svojim mislima, Radovan i Darko su razgovarali. Do mozga mi je doprlo Radovanovo gunđanje:
- Nisam baš siguran...
- U redu, Darko, prihvatam posao - uradila sam to iz inata tom naduvanom “gospodinu nepogrešivom”.
Pokazali su mi kancelariju. Bila je manja od Darkove, ali dobro opremljena. Sve mi je bilo nadohvat ruke. Pre podne mi je prošlo u proučavanju poslednjeg izveštaja. Počela sam da radim i brzo sam napredovala jer su svi potrebni podaci bili brižljivo pripremljeni i samo je trebalo da se uradi konačni obračun. Moja pomoć gospodi vlasnicima nije bila toliko neophodna kao što su želeli da mislim. U glavi mi se zavrtelo od cifara koje su prevazilazile moja očekivanja. Trudila sam se da sve proverim dva puta. Osetivši umor, pomislila sam da me je moj dugi jezik ponovo doveo u škripac. U tom trenutku vrata kancelarije nečujno su se otvorila.
- Idemo na ručak, mlada damo - rekao je Radovan. Gledao me je isto onako kao sinoć, pogledom gladnog lava. Progutala sam knedlu hladno mu uzvrativši:
- Nisam još završila posao, gospodine Bojiću.
- Sinoć mi se nisi tako obraćala - vragolasti osmeh zaigrao je na njegovom licu.
- Kako se usuđuješ?! - bes mi je naterao suze na oči. - Sinoć sam mislila da smo jednaki, oboje izgubljeni u svetu kojem ne pripadamo. Mislila sam da si obični radnik. Gledao si me tužno i poželela sam da te zaštitim, utešim. Pustio si me da verujem da si telohranitelj. Jutros sam jedva čekala da te vidim, zaljubila sam se u svoj san o tebi...
Prišao mi je opasno blizu i prestala sam da govorim. Poljubac koji je spustio na moje usne oduzeo mi je želju za svađom. Ljubio me je dugo i nežno. Kada je odvojio usne, izgovorio je promuklo:
- Onakav sam kakvog si me sinoć upoznala. Ono što osećam nema nikakve veze s mojim novcem, sa statusom... Sada znam da me želiš kao čoveka, a ne kao vreću novca.
Nisam mogla da poverujem sopstvenim ušima. On me je proveravao?! Zamahnula sam rukom da ga ošamarim. Vešto se izmaknuo i ponovo me čvrsto zagrlio. Poljupcima je prigušio moje negodovanje.
Moje telo mu je odgovorilo strasno se privivši uz njega. Lagano me je gurao prema stolu. Koračala sam unazad ne skidajući usne s njegovih, a potom me je nežno spustio na glatku površinu stola istovremeno mi zadižući suknju...
Posle izvesnog vremena moj mozak je proradio i grubo me vratio u stvarnost. Primetivši ljutiti izraz na mom licu još rumenom od strasti, Radovan mi je spustio prst na usne i rekao:
- Mi pripadamo jedno drugome. Boriti se protiv toga bilo bi smešno. Znam da te je verenik ostavio dva dana pred svadbu. Znam i da od tada ne postoji niko u tvom životu. Sanja mi je sve ispričala. Kada mi je pokazala tvoju sliku, poželeo sam da te upoznam, međutim, odbijala si sve Sanjine pozive. Zbog toga smo smislili plan. Navela te je da pomisliš da ima nerešiv problem i, kao što smo se nadali, odmah si dojurila. Sa Sanjom je sve u redu, nije bolesna... ona je trudna. Nikome to nije rekla sem meni. Večeras planira da sve kaže tebi i Darku i to je još jedan razlog zbog kojeg te je pozvala.

On je pričao, a meni se svet okretao pred očima. Poželela sam da pobegnem kući. Da, sutra, čim završim posao. Ta pomisao me je umirila. Popravila sam šminku i krenuli smo na ručak. Darko nas je čekao u restoranu. Sve vreme Radovan mi se zaljubljeno smeškao, a ja sam užasnuto gledala modrikasti trag na njegovom vratu. Darko je, prateći moj pogled, shvatio zašto smo zakasnili na ručak. Nasmejao se i poljubio me u obraz.
- Lakše malo, burazeru - “opomenuo” ga je Radovan.
- Samo sam čestitao Sneži - branio se Darko.
- Čestitao? - Radovan je izvio obrve.
- Naravno, skorašnju udaju.
Zapanjeno sam gledala Darka, a ni Radovanu ništa nije bilo jasno.
- Vas dvoje ćete se venčati tako brzo da nećete stići ni burme da kupite - Darko je uživao zabavljajući se na naš račun.
Radovan me je ozbiljno pogledao i sa najnežnijim osmehom na licu rekao:
- Čekao sam je celog života. S burmom ili bez nje, Snežana je moja.
Te večeri Sanja je saopštila svoju slatku tajnu Darku koji nas je, presrećan zbog najave rođenja deteta, sve naterao da se napijemo. Ipak, u tim trenucima porodične sreće bila sam pomalo tužna jer sam znala da ću uskoro otputovati.
Te noći iskrala sam se iz kuće i, s koferom u ruci, krenula na železničku stanicu. Vrele suze slivale mi se niz lice.
- Kuda si pošla? - čula sam poznati glas. - Zar si mislila da možeš pobeći? Preslatka ludice! - čvrsto me je zagrlio.
Više se nikada nismo razdvojili. Provodimo večeri pomažući Darku da okupa malog Radovana i čekajući rođenje naše devojčice.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #113

12. Sep 2011, 12:53:31

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0.2
	Nokia

Skupo sam platio slepo poverenje

Peđa i ja odrasli smo u istom naselju... Doduše, on iza visoke ograde od kovanog gvožđa, a ja među svetinom, u naselju prepunom baraka... Otac mu je bio poznati “biznismen” kome je dobro išlo čime god da se bavio. A pominjali su ga u različitim kontekstima... Veličina zamka u kojem su živeli nekako je upućivala na mutne poslove...

Ne sećam se više ko je prvi predložio Peđinu i moju poslovnu saradnju. Znam da je njemu bila potrebna praksa u menadžmentu jer ga je diplomirao, a meni klijentela iz njegovih krugova i već posle početne ideje započeli smo konkretne poslove.
– Ulažemo pola-pola, zaradu delimo po istom principu, ti radiš, a ja brinem o svemu ostalom: o računima, klijenteli, nabavkama, prihodima, rashodima... Prostor u centru iznajmićemo od mog oca, trenutno je prazan – rekao je Peđa bez uvijanja. I ja sam bio čovek od akcije pa mi je prijalo “prelaženje na stvar”. Bilo mi je dvadeset tri godine, u međuvremenu sam stekao sedam godina frizerskog iskustva i nisam imao ni dinar u džepu. Dosadilo mi je... Sada kada mi se konačno pružila prilika da materijalizujem višegodišnju praksu, tresao sam se od uzbuđenja. Konačno je vreme da pokažem znanje stečeno praksom u salonu majstorice Božane, poznate gradske frizerke koja mi je pokazala tajne zanata. Ipak, dok sam učio, nekako sam mogao da podnesem besparicu, iako mi je beznađe kljucalo u potiljku podsećajući me na to da ni od koga ništa ne mogu da očekujem ako sam ne zavrnem rukave, ali sada mi je svega bilo preko glave...
Jedva sam čekao da okrenem nov list. Očevo pijanstvo nisam mogao više da podnesem... O nezaposlenom i nezainteresovanom bratu tridesetogodišnjaku da i ne pričam. Ipak, kad god bih otišao na majčin grob da odnesem sveže ruže, imena oca i brata pored mog ispisana na mermernoj ploči podsećala su me na to da su oni i dalje moja jedina porodica i činilo se da sam jedino ja sposoban da nas izvučem iz problema u koje smo zapali. Majka od mene, pre nego što je umrla, nikada nije očekivala da se zavetujem, ali me je njen pogled zadužio...
Nije mi vredelo da radim za mizernu platu za drugog, nisam tako mogao da rešim goruće probleme u životu. Bio sam mlad i anoniman da bih zahtevao više. U sopstveni salon nisam imao šta da uložim, a onda se pojavio Peđa...

Peđin predlog

Odrasli smo u istom naselju... Doduše, on iza visoke ograde od kovanog gvožđa, a ja među svetinom, u naselju prepunom baraka... Njegovi se nisu mešali s običnim smrtnicima, a mi, deca, znali smo Peđu iz škole jer je i on birao društvo slično sebi. Otac mu je bio poznati “biznismen” kome je dobro išlo čime god da se bavio. A pominjali su ga u različitim kontekstima... Veličina zamka u kojem su živeli nekako je upućivala na mutne poslove...
Ipak, kada smo odrasli, Peđa i ja umeli smo da prozborimo poneku u prolazu ili da popijemo kafu ako bismo se sreli u gradu. Takvom jednom zgodom Peđi na um je pala ideja o saradnji.
Sve se poklopilo... Savršena prilika kakvoj sam samo mogao da se nadam. Sav srećan, posle dogovora otišao sam na trening... Borilačke veštine bile su moja velika ljubav i vraćao sam im se i srećan i nesrećan. Posle sam se uvek dobro osećao...
Narednog dana pozajmio sam polovinu novca koji je trebalo da uložim. Prema računici, brzo ću moći da ga vratim treneru, inače mom dobrom prijatelju.
Dok sam cupkajući čekao Peđu na dogovorenom mestu, doleteo je kao na krilima.
– Slušaj, s porodičnim pravnikom rešio sam neke sitnice – počeo je. – Papiri su tu. Pregledaj, potpiši, pa da radimo – potapšao me je po ramenu.
Iako nisam u pravnim terminima plivao baš kao riba u vodi, prihvatio sam se tumačenja onog što je napisano. I kao laik znao sam koliko se često zbog ljudske greške dešava propast. To nisam želeo pa sam zato zdušno prionuo na čitanje.
– Čekaj, čekaj – odmah je zapelo. – “Špinter”? Izvini, kakav je to naziv za frizerski salon?
– Smislio sam neki miks, nisam znao da imaš posebne želje?
– Zapravo i nemam, ali mi ovo ne zvuči kao frizerski salon.
– Šišanje poznatih na internacionalnom nivou – objasnio je. Nije mi zvučalo nimalo logičnije. Naprotiv.
Valjda je to video na mom licu.
– Ako ti imaš drugu ideju, pocepaćemo ove papire pa ćemo narednih dana registrovati novi naziv.
Nije mi se odugovlačilo. Novac je već bio pozajmljen, ja sam dao otkaz u Božaninom salonu...
– Ma, nema veze – popustio sam. – Zalepićemo na vrata veliku fotografiju lepe žene s dobrom frizurom, a naziv ćemo ispisati što sitnijim slovima i problem je rešen.
– Vidiš kako se mi lako dogovorimo – rekao je, potpisao papire, naručio dva viskija i sekund posle, čim sam i ja potpisao, nazdravljali smo početku saradnje.

Uspešna saradnja

Od tog trenutka sve je počelo tako munjevito da se dešava da više nisam mislio ni na naziv ni na stavke iz ugovora. Prvo je Peđa ušetao u salon sa dve gradske šmizle. Uputio im je komplimente a odmah zatim i kritiku na račun kose, a onda velikodušno ponudio da rešimo problem. Na račun kuće, naravno. Izveo sam kompletnu predstavu pa su kosa, četke i fen leteli iz ruke u ruku. Devojke su bile oduševljene, a kada su nam iduće nedelje platile novu frizuru, ostavile su pozamašan bakšiš i dovele buljuk prijateljica. I Peđa i ja znali smo svoj posao.
Po dogovoru su naše cene bile visoke jer smo se, ne slučajno, ravnali po najskupljem salonu u gradu.
– Ljudi vole kad ih šišaš – procenio je moj partner.
– Misliš bukvalno ili u prenesenom smislu? – našalio sam se, a znao sam da ljudi hrle čim se nešto pročuje kao ekskluzivno i skupo makar se samo proglasilo takvim. A iskustvo je pokazalo da vremenom zaista postane cenjeno, kao u našem slučaju.
Distributer proizvoda koje smo koristili često me je slao na takmičenja i seminare pa sam ubrzo ovladao novitetima s modnih pista, kao i popularnom nadogradnjom kose. Peđa je zadovoljno trljao ruke, a ja nisam mogao da se načudim sreći jer mi je tih dana baš išlo. Davao sam novac ocu i bratu i istinski uživao u poslu živeći na visokoj nozi. Borilačkim veštinama posvećivao sam se rasterećeniji nego ikad.
Peđa je svakog meseca iz zajedničke kase uzimao novac kojim je plaćao račune i vešto menadžerisao, pritom sasvim pristojno zarađujući. S vremena na vreme naš salon je, zahvaljujući mom partneru, umeo da osvane na stranicama modnih editorijala tiražnih časopisa, a to nam je preko noći podizalo cenu.
I tako je sve savršeno funkcionisalo punih pet godina.
Jednog jutra poštar je doneo nešto što sam morao da potpišem.
– Ovo je iz suda – rekao je a ja nikako nisam mogao da se setim šta bi to moglo da bude.
U tom trenutku mušterija je sela na stolicu, potom je došla druga i dan je prošao a da nisam stigao ni da pogledam sadržaj koverte. Peđa je tih dana bio s društvom na skijanju pa nisam hteo da ga uznemiravam, mada sam pretpostavljao da bi on lako rešio problem.
Kada sam izlazio iz salona, pogled mi je pao na plavo pismo... Mahinalno sam ga pokupio i doneo kući. Večerao sam, istuširao se i tek onda ga otvorio. Zamalo da mi ispadne iz ruku...
Bio je to poziv na ročište povodom mog duga izvesnom preduzeću istog naziva kao naš salon. Ništa mi nije bilo jasno...
Pozvao sam Peđu, a on je zamuckujući rekao da “to nije ništa”. Nije me umirio njegov odgovor budući da su me teretili za sumu od koje mi se zavrtelo u glavi, i to na ime neplaćene zakupnine prostora u vlasništvu opštine... Uzeo sam kalkulator i dva minuta kasnije zaključio da nijedna kirija od momenta kada sam počeo da radim na toj adresi nije uplaćena. U grlu mi se stvorila knedla veličine jabuke. Mogao sam jedino da se nadam da je u pitanju greška, iako mi je predosećaj govorio da nije.
Opština... Kakva sad opština kad je vlasnik prostora Peđin otac... Pitanja su se množila u mojoj glavi a ja sam šetao po stanu kao lav u kavezu. Nisam znao koga da pitam za savet, a u pravnu terminologiju i zakone razumeo sam se kao u kvantnu fiziku.
Celog narednog dana bio sam napet kao struna, a opušteniji nisam ni mogao da budem s obzirom na neprospavanu noć i litre ispijene kafe. Radio sam mehanički, ali su mi misli bile u zatvorskoj ćeliji. Tamo sam video sebe... S Peđom, naravno, jer je i njegovo ime bilo među tuženima, ali za njega se nisam brinuo, imao je on oca koji sve može.
Pobeleo sam gledajući u vrata ali niko iz opštine nije dolazio... a ja, blesan, očekivao da će Peđa zbog toga napustiti mondensko skijalište...
Već sam ispratio pomoćne radnice i ubacivao prljave peškire u vreću koju sam svakog dana nosio kući na pranje kada su se otvorila vrata salona.
Umesto Peđe, kroz njih je ušao njegov otac.

Tihomirova pretnja

– Čika Tihomire, dobro veče – srdačno sam mu se obratio iako naše poznanstvo nikada nije bilo na tom nivou. Međutim, sada smo njegov sin i ja bili kompanjoni i upravo se kuvala čorba u kojoj smo zajedno grcali.
– Zdravo – procedio je. Od prisnosti i srdačnosti ni traga. Konačno sam uspeo da progutam onu knedlu.
– Sedite, sedite... – izmaknuo sam stolicu. Nisam odustajao od osmeha ali ni on od suzdržanosti.
– Neću. Treba samo nekoliko reči s tobom da prozborim... Sin mi je rekao za tužbu...
– Da. Ne znam o čemu se radi. Uredno smo plaćali obaveze, sve smo izmirivali na vreme...
Ošinuo me je pogledom pa sam samo zaćutao. On je nastavio:
– Imaš sedam dana da prikupiš taj novac.
Da oči ispadaju od čuda, moje bismo kupili s poda. U stvari, to bih pokušao ja, on se ne bi ni pomerio kao što se nije mrdnuo ni kad je izrekao tu budalaštinu.
– Kakav novac?
– Platićeš dug, posle toga Peđinu polovinu salona, pa kupi prnje i beži.
– Ali... Nije to moj dug...
– Nađi, pozajmi, stvori... Ako ne možeš drugačije, prodaj bubreg.
E, tu sam ostao bez teksta. Video sam da on ljudske reči ne razume. Ovo su bile pretnje nalik zverskim. Mirno je išetao iz salona ostavivši za sobom otvorena vrata, a ja sam ostao ukočen, da tupo zurim u belinu zida.
Ne znam kako sam došao kući. Znam da sam se u osam ujutro zatekao u položaju i odeći u kojoj sam bio i juče. Dohvatio sam telefon i pozvao Peđu. Nije se javljao... Manijakalno sam okretao broj a on je kulirao. Crvena lampica mog nemira mogla je svakog časa da eksplodira.
Dok sam rukama držao makaze, sve vreme sam ramenom pridržavao telefon i partner mi se konačno javio.
– Pa dobro, druže, šta je ovo? – zavapio sam. – Zovem te od jutros, a ti nećeš da se javiš...Stižu neke tužbe, tvoj stari mi preti... Šta se dešava, pobogu?! – očajno sam povikao ne obazirući se na klijente u salonu. Radoznale glave podigle su se s časopisa, ali meni je bilo važno samo ono što ću čuti s druge strane žice.
Prvo se čuo uzdah, ali ne zabrinutosti, nego dosade.
– Smiri se... – rekao je nekako posprdno. – Nemoj da dramiš... Vidi se da ne znaš ništa o pravu...
– Ne znam, naravno da ne znam! – nastavio sam i dalje vrišteći. – Ali tu si ti da mi objasniš! Šta se, dođavola, desilo, kakve su ovo gluposti?!
– Ej, ajde popij nešto za smirenje, dolazim sutra pa ćemo se videti. Sada sam u redu za žičaru. Ćao – i začulo se tu-tu iz slušalice.
Zlo kolo u kojem sam se obreo nastavilo je da se vrti. Da sam tih dana sticao mušterije, načisto bih propao, ovako su stari klijenti progledali kroz prste dekoncentraciji, a bile su tu i pomoćnice da ukažu na greške ili da me isprave.
Peđa se javio narednog dana kada je radno vreme već bilo završeno. Našli smo se u malom zadimljenom kafiću, a kada mi je predložio baš to mesto, nisam razmišljao o uslovima razgovora, tačnije, o bučnom okruženju koje smo morali nadglasavati iz petnih žila. Ne slučajno... On nije nameravao mnogo da mi kaže...
– Peđa, šta se desilo? Pričaj... Danima sam lud. Nije mi jasno... Nemoguće da je sud pogrešio?
– Ne, znaš da tu nema greške...
– A čega ima? Neko je mene ovde “zavrnuo”?
– Nisu stvari tako jasne... – počeo je da mulja. Bilo je jasno jedino to da neću dobiti odgovor kakav sam želeo, potpun i iskren.
– Razjasni mi jednu stvar: lokal... čiji je? Otkud se odjednom pojavila opština, zar mi zakupninu nismo plaćali tvom ocu?
– Ma... – počelo je vrdanje i šaranje pogledom po čašama na stolu. – Tihomir je godinama zakupac tog prostora, to je gotovo njegovo...
– “Gotovo” njegovo?
Uhvatio sam se za glavu.
– Dobro, ako to nije njegov prostor, znači da on opštini plaća zakup?
– Ma, znaš da su to oni prastari ugovori na milion godina... To je nešto “dž” para... – A gde je onda novac koji sam ja svakog meseca tebi davao u te svrhe? – uhvatio sam ga za revere. Odavno se nisam kontrolisao.
– Ej, ej... – povikao je. – Šta ti je? Pusti me... Zar si poludeo?! – uneo mi se u lice.
Gradski hohštapleri igrali su se mojom sudbinom i sad sam ja lud. Popravio je revere, prošao rukom kroz kosu, ustao i otišao.
Ostao sam izgubljen i lud. Nad glavom mi je visio mač naplate nekog troška koji sam platio. I preplatio...
Jedan od trojice najmoćnijih ljudi u gradu bio je spreman da mi izvadi bubreg, a ja nisam imao kome da se obratim. Bio sam u potpunom bunilu...
Jedino je bilo kristalno jasno to da moj novac, onaj koji smo svakog meseca izdvajali za režije, nije otišao na pravu adresu. Da li ga je Peđa potrošio na šampanjac ili provod, nisam znao, kao ni da li je to znao Peđin otac. A poznato je da je oduvek pod očevom zaštitom... Uostalom, kupio mu je diplomu, aminovao brojne gluposti... zašto ne bi i ovu?
Konačno mi je postao jasan idiotski naziv salona... A i idiot je bio poznat: ja. Listajući tužbu, video sam da je firma pod tim nazivom, zapravo, registrovana na Tihomirovo ime, da je to firma zakupac poslovnog prostora, ranije se bavila špedicijom, a svojim potpisom ja sam, zapravo, pristao na promenu delatnosti...
Mada... Detalji mi sada nisu bili važni.
Kada su se neke kockice, doduše, još uvek u magli, sklopile, rasplakao sam se. Meni, samom i nezaštićenom, pretio je čovek kome su mutni poslovi bili prezime, a njegovo ime je samo po sebi izazivalo strahopoštovanje.
A onda sam shvatio da mogu jedino da se ubijem. Ipak, to nisam hteo... Majka bi se ljutila što sam slabić kada mi je Bog dao njenu snagu i istrajnost. Ako ne mogu da budem kukavica, odlučio sam da budem hrabar.
Ideja se u mojoj glavi rodila u sekundi, silom prilika...

Smislio sam plan

Narednog jutra pozvao sam Tihomira. S onim njegovim slinavcem nisam hteo više da se sretnem jer je pravi problem ipak na drugoj adresi...
– Treba da se vidimo – rekao sam mu bojažljivo. Još nisam imao snage da pokažem zube.
– Doći ću u salon – rekao je i prekinuo vezu.
Ubrzo se pojavio, isti... drzak i nadmen.
– Rekli smo u petak? – upitao sam tiho da ne bih privukao pažnju mušterija.
Podigao je jednu obrvu. Gnjavim ga, bilo mi je jasno.
– Imaš li novac? – upitao je.
– Naravno – slagao sam ne trepnuvši. – Može u osam?
– Vidimo se.
Činilo se da je ipak malčice smekšao jer je čuo da će dobiti novac.
Kada je otišao, odahnuo sam. Jedan mali korak bio je iza mene, frka je tek trebalo da nastane...
Đole je bio moj dugogodišnji sparing-partner. Dok sam ja mimo tatamija stajao na nogama i po deset sati da, s makazama u rukama, zaradim za život, on je birao prečice. Bavio se sitnim kriminalnim poslovima, s vremena na vreme obezbeđenjem u klubovima i u mutnim vodama odlično je plivao. Njegov stil života veoma se razlikovao od mog, ali sam mu iskreno bio privržen. Bio je to čovek sa ogromnim srcem, ljudina kada treba i uglavnom ljubitelj pravde i slabih. Nažalost, nesrećna sudbina i, možda, nepromišljene odluke navele su ga na takav put...
– Brate, pomaži! – zakukao sam pre nego što sam seo za sto kada smo se našli tog dana.
– Gde gori? – upitao je.
– Samo što nije... A ne znači da neće... – potom sam mu ispričao sve. – A sada mi treba tvoja pomoć...
Znao sam da se Tihomiru niko neće zameriti ako ne mora, ali sam znao i to da me Đole neće odbiti. Uvek je štitio slabije...
– I, šta si smislio? – zainteresovano me je pogledao.
– Slušaj...
Famozni petak u osam dočekao sam drhteći kao struna. Mesto dešavanja bio je salon. Tačan kao sat ili samo nestrpljiv da otme pare, Tihomir se pojavio u minut. Za to vreme oni su već čekali...
Tihomirov sigurni korak kojim se uputio od automobila do salona klecnuo je čim je kročio u prostoriju. Tamo su ga, poređani u dva niza, čekali grmalji, Đoletovi prijatelji... On bar nije oskudevao u takvima...
Bili su obučeni u crno, ruku prekrštenih na grudima koje su se nadimale od mišića i snage. Dogovor je bio da ćute i da budu ljuti... Veoma ljuti... Tihomir ih je pogledao sve redom i progutao pljuvačku. Tada je najkrupniji od njih, kao slučajno, udario šakom o otvoreni dlan druge ruke. Znak je bio više nego jasan.
Matori je bio potpuno poražen. Od golje poput mene, istog onog kome je pretio da će mu izvaditi bubreg, nije očekivao ovakav odgovor, inače ne bi došao sam. Ovako je znao da protiv desetorice gorila nema šanse... Ćutao je. Obratio sam mu se srdačno kao prvi put, kada sam mislio da je čovek.
– Tihomire, izvolite.
Grmalji su stajali kao ukopani. Pored njih delovao je kao matora olinjala drtina, što i jeste bio sa srcem kakvo je njegovo. Produžio je korak-dva, potpuno zbunjen.
– Mi, koliko se sećam, imamo neke neraščišćene račune? Neki dug je u pitanju? – nastavio sam nonšalantno.
Kiselo se osmehnuo.
– Mi? Ne, nema nikakvih dugova.
Odmahnuo je glavom kao da je ubeđen u ono što govori.
– A Peđa? – nastavio sam.
– Šta s njim? – savršeno se pravio lud.
– Dug prema njemu?
– Ma, ne... Sve je to čisto... Mogu li sada da idem? Mislim... Završili smo posao... Nema potrebe da zatežemo odnose, ljudi smo, vidiš kako smo se dogovorili... – ispalio je, a ja bih se rado nasmejao, ali nisam smeo da kvarim predstavu, morao sam da je odigram do kraja.
– Možeš, možeš – izgubio sam svako poštovanje prema njemu pa više definitivno nije bilo potrebe da mu persiram.
Jedva je dočekao da ode. Okrenuo se na peti i zaputio prema vratima.
– I... da, nameštaj nije problem, zadrži ga – podsetio me je na zajedničko ulaganje u salon i otišao.

Slobodan čovek

Kad je sve bilo gotovo, osećao sam se samo kao slobodan čovek, ne zadovoljan slobodan čovek. Tim činom otkupio sam svoje osnovno ljudsko pravo...
Iako nisam bio nimalo ponosan na ono čemu sam pribegao, bio sam svestan činjenice da mi protiv njega drugo nije preostalo. Samo sam na pretnju odgovorio pretnjom.
Narednog dana sam iste one grmalje zamolio da mi prenesu nameštaj iz salona u lokal koji sam pronašao u drugom kraju grada. Dok su ga iznosili, Peđa se muvao oko nas ali se pretvarao da ga se ništa ne tiče. I iselio sam sve a nismo progovorili ni reč.
Jedino dobro što sam izvukao iz svega, osim skupe pouke, bile su mušterije, koje su mahom pošle za mnom. Za moj raskid s partnerom nisu znale i to nije bilo nešto što je uticalo na posao. Klijenti su bili zadovoljni svojim frizerom i to je bilo najvažnije.
Kada sam prikupio dovoljno novca da zamenim dotrajali nameštaj u salonu, opremio sam ga novim, a stari sam još jednom utovario i odvezao na gotovo zaboravljenu adresu.
Gvozdena kapija ispred Tihomirove kuće bila je, srećom, otvorena, jer inače ne znam kako bih odigrao završni čin u skupoj igri života koju sam igrao.
Izneli smo jedan po jedan komad nameštaja, prilično pohaban od upotrebe ali i seljakanja, i ostavili u dvorištu. Tihomir se ubrzo pojavio, mora da ga je baštovan uputio u neobično ponašanje namrgođenih momaka u crnom. Radili smo a nismo pitali.
– Sine, ti si... – da ga nisam poznavao, pomislio bih da se obradovao.
– Ja sam...
– Kojim dobrom?
– Kao što vidite – rukom sam pokazao otpad koji se protezao po savršeno pokošenom travnjaku narušavajući zeleni sklad. – Ovo je vaše. Ja nikome ne ostajem dužan. Doviđenja i srećno – rekao sam i izašao, presrećan što je to partnerstvo u svakom smislu okončano.
Šta je Peđa mislio trošeći novac namenjen za zakupninu, ne znam. Da li je, kao i uvek, računao na moćnog tatu pa nije razmišljao, ili je matori znao sve ali je hteo da iskoristi nezaštićenog naivčinu da bi se domogao još kojeg dinara, nikada nisam saznao.
Danas se svega sećam tek s ukusom gorčine u ustima jer onu pretnju i pretrpljeni strah nikada nisam zaboravio... I, da, danas moj brat odrađuje Peđine poslove. Pitam se kako se ranije nisam toga setio... Jednim udarcem ubio sam dve muve, iako sam ideju malo skuplje platio...

mira

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #114

17. Sep 2011, 08:49:51

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0.2
	Nokia

Zaustavila sam ogovaranje dokonih komšinica

Miroslav i ja sporazumno smo se razveli, on je u našu kuću odmah doveo novu ženu, a ja sam se s našom šesnaestogodišnjom kćerkom vratila roditeljima. Želela sam da odem da bih izbegla sažaljive poglede, snishodljive komentare i ogovaranje po našem malom mestu...

– Ljubice, dođi da mi pomogneš da zatvorim kofer! Ljubice, utišaj muziku i dolazi ovamo!
Moja kćerka je besno izašla iz svoje sobe i s vrata mi nabusito dobacila:
– Zatvori ga kako znaš i umeš! Ja ne idem nikud.
– Slušaj... Znam da ti je teško, da si se tek uklopila u novo odeljenje i stekla društvo, ali veruj mi, u Beogradu će nam biti bolje. I tamo ćeš upoznati drugove, imaćeš više mesta za izlazak, a kada završiš srednju...
– Ej, mama, prestani da se zavaravaš. Obe znamo da se selimo samo zbog tebe i tate!
Ućutala sam. Moja kćerka je bila u pravu, bar donekle... Miroslav i ja nedavno smo se sporazumno razveli, on je odmah u našu kuću doveo novu ženu, a ja sam se s našom šesnaestogodišnjom kćerkom vratila roditeljima. Nisam iz očaja odlučila da napustim mesto u kojem sam provela trideset pet godina života. Ne! Želela sam da odem da bih izbegla sažaljive poglede, snishodljive komentare i komšijsko ogovaranje karakteristično za varošice. Isto tako, htela sam da svom detetu obezbedim bolji život, da je izvučem iz učmale sredine.
– Ljubice, evo, ovako ćemo: ako ti se ne dopadne u Beogradu, vratićemo se na početku drugog polugodišta. Dotad budi strpljiva. Važi?
– Pa... – zaustila je nešto da kaže i već u sledećem momentu sedela na koferu i smejala se grohotom. – Znaš li da si ti najbolja majka na svetu?
– Znam – i ja sam počela da se smejem.
Zaista sam se trudila da budem dobra majka, puna razumevanja, kojoj kćerka priča sve... I uspela sam da izgradim takav odnos. Ljubičine drugarice govorile su da sam "strava", moje prijateljice da mi zavide na kćerkinom poverenju, a naši prijatelji da izgledam kao njena starija sestra.
Nisam strahovala ni od koga i ni od čega. Uvek sam mislila da mogu više i bolje, pa je i to bio jedan od razloga što sam želela da pobegnem što dalje, u što veći grad, gde me radoznali komšiluk ni u čemu neće sputavati.
– Znaš da imaš gde da živiš, ne moraš da se potucaš po tuđim stanovima. Olja, razmisli još jednom. Stišaće se ova bura... – majka je na rastanku pokušala da me nagovori da se predomislim.
– Mama, odlučila sam! – potom smo se Ljubica i ja ukrcale na autobus koji je išao za Beograd.
Iznajmile smo stan u soliteru na Novom Beogradu i bilo mi je drago što je zgrada toliko velika. Mislila sam da se u njoj komšije ne poznaju, da su to mahom poslovni ljudi koji vode svoj život i nemaju vremena da se bave tuđim. Ali...

Susret s "predusretljivim" komšinicama

Prve večeri, još dok smo raspakivale kofere i slagale knjige po policama, začulo se zvono na ulaznim vratima.
– Sigurno je greška! – rekla sam više za sebe, a potom krenula da otključam vrata.
– Dobro veče, dobro veče... – starija žena radosno je zacvrkutala i nepozvana ušla u naš dnevni boravak. – Trebalo bi da budete pažljiviji, komšinice, znate, Beograd je veliki i ne biste smeli tek tako otvarati vrata. Pa da, vi ste došli iz malog mesta gde se svi znaju... Nego, donela sam vam krofne. Vidite, tek sam ih ispekla...
"Gospode Bože, od ovoga sam pobegla!", očajno sam pomislila i usiljeno se nasmešila novoj komšinici. Bila sam toliko zatečena da nisam uspela ništa da je upitam. U stvari, to me nije zanimalo.
– Imate baš lepu sliku. Ooo, Nadežda Petrović. Mora da je bila veoma skupa – ne sačekavši odgovor, nastavila je da "istražuje" po našem stanu.
– Lepo je što ste navratili, ali veoma smo umorne, pa bih vas zamolila... – konačno sam došla sebi.
Žena me je prostrelila pogledom kao da sam joj u najmanju ruku pobila celu familiju, a onda se tobože ljubazno nasmešila i rekla:
– Ja sam Nada s četvrtog sprata i predsednik sam kućnog saveta. Videćemo se... Prijatno veče!
Kada sam zaključala vrata za njom, naslonila sam se na zid u predsoblju i počela da se smejem. Iz sobe je istrčala Ljubica uplašeno me gledajući.
– Mama, šta ti je, zašto se smeješ?
– Od muke, dušo, od muke.
Brzo sam zaboravila susret s predusretljivom komšinicom. Bilo je mnogo toga važnijeg o čemu sam morala da mislim i, iskreno, pomalo sam se plašila. Trebalo je Ljubicu odvesti u školu, ja sam imala zakazan razgovor za posao u nekoj agenciji, zatim sam morala da odem do gazde, koji je stanovao čak na Zvezdari, da mu platim kiriju, a Beograd nisam poznavala. "Ma, sve će biti u redu!", bodrila sam samu sebe.
Narednog jutra uspela sam da iz prve pronađem Četvrtu beogradsku gimnaziju.
– Mama, molim te, dođi po mene oko dva. Plašim se da se neću snaći sama... – Ljubica je izgledala kao uplašena devojčica.
Iskreno, ni ja nisam delovala bolje. Na razgovoru sam sve vreme zamuckivala, osećala sam neopisivu tremu i što sam se više trudila da se dopadnem poslodavcu, više sam grešila.
– Gospođo Kostić, javićemo vam se za dva-tri dana da vam kažemo šta smo odlučili.
Umorna, gladna i neraspoložena, pela sam se na deveti sprat jer se lift pokvario. Negde na drugom do mene su odozgo doprli ženski glasovi.
– Ma, kad ti kažem... Ta ima para kô blata... Samo da je vidiš kako izgleda, kao devojka. Kako je nije stid da se takmiči s rođenom kćerkom. A tek što je neljubazna... Zamisli, ja donela krofne, a ti znaš koliko mi je teško da stojim kraj šporeta...
– Bože, Bože... – coktala je druga žena (verovatno se i krstila i odmahivala glavom, samo što to nisam mogla da vidim) – i, kažeš, izbacila te je?!
U tom momentu popela sam se na četvrti sprat i ugledala teta Nadu i neku ženu u kućnoj haljini i s viklerima na glavi kako stoje nasred hodnika. Kada su me ugledale, obe su se kô "na tri, četiri, sad!" ljubazno nasmešile i uzviknule:
– Dobro jutro, komšinice!
Otpozdravila sam im klimanjem glavom i nastavila da dahćem do devetog sprata.
– Jesi li je videla, molim te! Suknja više otkriva nego što pokriva... A ni dobar dan da kaže, e, zapamtiće kada sam joj se javila – šaputala je žena s viklerima.
Ipak, već tog popodneva došla nam je pred vrata. A tek što sam dovela Ljubicu iz škole.
– Pomislila sam da vam treba pomoć... Znam kako je u tuđem gradu... Mora da vam je užasno.
– Meni je baš lepo – uzviknula sam osorno.
Ni sama ne znam šta mi bi u tom momentu. Inače sam imala čelične živce i mogla sam da istrpim sve i svašta, ali me je ovog puta piskavi glas "zabrinute komšinice" naprosto izbacio iz takta.
– Pa, sigurno, sigurno. I ja svašta pričam. Muž vas je sigurno maltretirao pa ste od njega pobegli s detetom i sada konačno možete da dišete – nije se dala moja komšinica.
U tom momentu Ljubica je izletela iz sobe.
– Mama, o čemu ona priča?! Tata te nikad nije maltretirao, on je samo... – potom se ugrizla za jezik.
– Aha, prevara, znači. Pa, takvi su vam današnji muškarci. Šta ćeš, i onaj moj... – odjednom je počela prisno da mi se obraća i poverava, srećna što je uspešno obavila misiju. – Nego, zadržavam te a sigurno imaš posla!
Klimnula sam glavom, nasmejala se i pomislila: "E, sad ćeš videti!"
– Ne, ne... Baš mi je drago što si došla da mi pomogneš! Znaš, treba da operem prozore a strašno se plašim visine. Ja sam dete sa sela!
Tek isfrizirana komšinica u neverici je zinula, a onda se naglo prisetila da mora hitno da ode zubaru, izvinila mi se i otrčala niza stepenice. Posle toga osećala sam se bolje, mnogo bolje.
– Mama, da li se ljutiš zbog onoga šta mi je izletelo... za tatu – pitala me je Ljubica.
– Ma, ne ljutim se. Ova bi to svakako saznala. Bar smo joj pružili zadovoljstvo da sazna iz prve ruke. Hajde, dosta smo se zamajavale s komšilukom. Na redu je pranje prozora!
Za tili čas obavile smo taj posao. Ne znam treba li da spominjem to kakav sam haos u komšiluku izazvala. O meni se pročulo da izrabljujem komšiluk i da sam sirotu ženu naterala da mi opere sve prozore u stanu.
– Nisam mogla da verujem... I uradila sam to. Pa, bila sam toliko zatečena da nisam mogla da odbijem – pričala je naša poslednja posetiteljka.
– Bože, kakva žena... – brujao je komšiluk narednih dana.

Negodovale su moje viđanje s Goranom

Već sam bila navikla na znatiželjne poglede stanara, na komentare iza leđa i, iskreno, tome više nisam pridavala nikakav značaj. U Beogradu sam se fantastično snašla, Ljubica je bila prezadovoljna novom školom i često mi je govorila:
– E, sad i da me teraš, ne bih se vratila, nema tih para!
Bila sam presrećna. Brzo sam uspela da dobijem unapređenje u firmi, pa tako i veću platu, zatim sam ispunila sebi davnašnju želju da skačem padobranom iz sportskog aviona i, najvažnije, upoznala sam Gorana.
On je bio mlađi od mene pet godina, ali nije nam to smetalo. Lepo smo se slagali, imali smo iste poglede na svet, voleli smo iste stvari i uživali u svakom zajedničkom trenutku. Ljubica se radovala zbog mene i prihvatila je Gorana bez prigovora. Ipak, zasmetao je mom komšiluku...
Te noći trebalo je da dođe po mene i da odemo nekud na večeru. Pošto celog dana nismo imali tople vode, u "minut do dvanaest" uspela sam da se istuširam. Kada sam se spremila, pogledala sam na sat i shvatila da Goran kasni dvadeset minuta. Inače sam veoma tolerantna osoba, ali najviše mrzim i zaista ne mogu da razumem kašnjenje. Pozvala sam ga telefonom i besno uzviknula:
– Čoveče, gde si?! Još nisi krenuo?
– Polako... Bio sam i zvonio kao budala na interfon, ali niko mi nije otvorio.
– Tuširala sam se, a Ljubica nije kod kuće... Pobogu, Gorane, nisi dete. Mogao si pozvoniti bilo kome i zamoliti da ti otvore vrata.
– I jesam... Ali tvoje komšije nisu smele da me puste u zgradu!
Na brzinu smo izgladili nesporazum, dogovorili smo se da se nađemo u gradu i te večeri sjajno smo se proveli. U inat komšiluku!
Sledećeg jutra probudila me je uporna zvonjava na vratima. Sanjivo sam se doteturala do predsoblja i otključala. Preda mnom je stajala komšinica s prvog sprata, tridesetogodišnja prodavačica u pekari, koja nije imala ni muža ni decu i večito je bila namrgođena i nezadovoljna. Da, zaboravila sam: ona bar nikad nije glumila ljubaznost i možda mi je zbog toga bila najsimpatičnija od svih žena u zgradi.
– Znate šta?! Treba da vas je stid! Kakva ste vi majka? Umesto da brinete o svom detetu, okupljate kojekakve manijake koji mi noću zvone i uznemiravaju me!
– Dobro jutro i vama, komšinice! – zatvorila sam joj vrata ispred nosa i vratila se u krevet.
Ljubica se probudila i besno uletela u moju sobu.
– Mama, molim te, smiri ove babe kako znaš i umeš. Od njih više ne mogu da živim. Svakog jutra bude me u cik zore, vire mi u kesu kad se vraćam iz prodavnice, čak i kad bacam smeće, komentarišu da smo bacile pola kile hleba... Poludeću!
Moja kćerka je bila u pravu, trebalo je nešto da preduzmem.

Morala sam nešto da preduzmem

Tog dana bio je zakazan sastanak kućnog saveta. Takve skupove oduvek sam izbegavala jer sam smatrala da je to gubljenje vremena, ali sam ovog puta odlučila da odem. Iz ormara sam izvukla najizazovniju haljinu, našminkala sam se, pustila kosu i nanela najskuplji parfem koji sam čuvala za posebne prilike. Znala sam da će sve komšinice na sastanak doći sa svojim muževima i da će mahom biti obučene u trenerke i kućne haljine, kao i da će biti "namirisane" zaprškom.
– Drage moje babe, sada ćemo videti! – rekla sam naglas i krenula u zajedničku prostoriju.
Komšiluk se uveliko okupio. Pogađate šta je bila glavna tačka dnevnog reda. Naravno, ja i moj sinoćni posetilac.
– Dobar dan svima! – pozdravila sam ih a zatim sam zauzela mesto kraj jednog bračnog para.
Žena je pocrvenela od besa, a njen muž se bleskasto smešio. U prostoriji je zavladao tajac, sve oči bile su uprte u mene. Na kraju se prvi pribrao čovek koji je sedeo do teta Nade:
– Komšinice, nismo vas očekivali. Znate, nije trebalo da se mučite...
– Kako nije trebalo?! Pa i ja stanujem u ovoj zgradi. Nastavite, molim vas – ljubazno sam se osmehnula, a potom još udobnije zavalila u stolicu.
– Gde smo ono stali... – teta Nada je tražila pomoć.
– Spominjali ste moj seksualni život. Nastavite, molim vas, a posle ću ja uzeti reč – nisam više mogla da glumim.
– Šta to pričate, komšinice? – "zgrozila" se pravnica sa osmog sprata.
– Ako nećete vi, onda ću ja! Ovako... Moj... da li vam zvuči grubo seksualni život ili treba da kažem emotivni? – ljudi su se uskomešali i nakašljavali a ja sam nastavila: – Dakle, moj život je sjajan, hvala na brizi. A sad malo o vašim životima... Jelica s osmog ima ljubavnika, a to je njihov venčani kum. To sam saznala u "poverenju" od Ankice s četvrtog sprata. Zatim, komšinica s prvog već dve godine nije vodila ljubav, a to mi je rekao komšija sa, e ne znam kojeg sprta, ali evo ga – prstom sam uprla u njega. – Znate, on ne sme da pije, plaši se žene, pa ponekad dođe na čašicu kod mene. Da nastavim?!
– Slušaj, seljančuro... – zapenila je Ankica. – Nije ti ovo tvoja selendra. Ovo je Beograd!
– A u njemu žive fini ljudi koji vode svoj život! – odbrusila sam joj i teatralno napustila prostoriju.
Narednih dana komšije su me izbegavale. Neki mi se čak nisu javljali, a neki su mi odali priznanje. Iskreno, vrebala sam svaku priliku da se sretnem s njima. Trčala sam kao sumanuta da mi lift ne pobegne, a onda sam, kao da se ništa nije desilo, uzvikivala:
– Dobar dan, komšinice! A, vi to iz prodavnice, vidim, kupili ste paradajz. Ja, bogami, sebi to ne mogu da priuštim, lako je vama... – ili nešto slično.
One su se glupavo smešile, crvenele (iako nisu imale razloga, zaboga, kupile su paradajz, nisu ubile čoveka!), saginjale glavu, a ja sam nastavljala da ih ispitujem.
I tako... Dan za danom, mesec za mesecom, situacija se polako smirila. U stvari, u našu zgradu se doselila neka Ljilja, dobrodržeća udovica. Teta Nada joj je već prve večeri odnela kiflice, a ova ju je ponudila kafom. I, uprkos kafi, ona je ovih dana glavna tema u mom komšiluku jer se "njen muž ubio zato što ga je varala".
I dalje sam s Goranom, Ljubica se srećno zaljubila i sve je u redu. Da li me i dalje ogovaraju? Sigurno! Kako su došli ovi lepi dani, sve vreme sede pred zgradom i vrebaju žrtvu. Samo su sada mnogo suptilniji i obazriviji. Sačekaju da uđem u lift da bi prokomentarisali:
– Bože, naopake li žene...

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #115

29. Sep 2011, 14:26:52

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0.2
	Nokia

Moj bivši verenik postao mi je kolega

Sanjala sam o tome da se zaposlim kao voditelj na radiju. Kada mi se prvi put ukazala šansa da ušetam u lokalnu radio-stanicu, prihvatila sam je oberučke. Nisam računala s tim da će mi pomoć u voditeljskom poslu pružiti čovek od koga sam to najmanje očekivala...

Još kao dete zaljubila sam se u radijski program. Najviše sam volela noćni, beogradske „devedesetdvojke“, koji sam u periodu puberteta neprestano slušala. Dok su moji vršnjaci spavali, ja sam uživala u muzici i ponoćnim razgovorima koji su do mene dopirali posredstvom male crne kutije, inače poklona od roditelja za dvanaesti rođendan. Čak i kasnije, kao student, u sobi pretrpanoj knjigama, sveskama, mirisom kafe i cigareta, nisam se odvajala od te divne sprave koja mi je ulivala potrebno samopouzdanje i spokoj. Maštala sam o tome da jednoga dana i ja postanem neko ko će u sitnim noćnim satima sedeti u studiju, pričati sa zanimljivim sagovornicima i slušaocima i uživati u privilegiji izbora iz bogate muzičke kolekcije ploča, današnjih kompakt-diskova.
Na prvi konkurs za sekretaricu u lokalnoj radio-stanici prijavila sam se bez razmišljanja. Toliko mi je značio taj posao da sam mogla da ga radim i bez novčane nadoknade. Plata mi je, iako skromna, bila sasvim zadovoljavajuća s obzirom na to da sam „uskočila“ na mesto koje sam želela. U prvo vreme kuvala sam kafe, marljivo beležila telefonske pozive, odgovarala na pristiglu poštu i opominjala voditelje i urednike na predviđenu satnicu i program. Posle nekoliko meseci primili su me za stalnog saradnika, što je značilo da sam avanzovala, odnosno da sam stekla pravo učešća u jutarnjim kolegijumima. Glavni urednik je iz dana u dan tražio sveže ideje pravdajući to potrebom za podizanjem slušanosti i činjenicom da mora da zadovolji ukus šire publike. Voditelji su se „vadili“ na niske plate i nemogućnost da u našu malu sredinu dovedu „glavne face“ kakvih je uglavnom bilo u prestonici. Muzički urednici branili su se nedostatkom novokomponovanih albuma koji su našim konkurentima obezbeđivali potrebnu slušanost. Ja sam uglavnom ćutala razmišljajući o tome da svi oni nedovoljno vole svoj posao da bi ga obavljali kako treba.

Borba za voditeljski posao

Ne želeći da se bilo kome zamerim, izabrala sam trenutak posle jednog sastanka da se uvučem u kancelariju glavnog i odgovornog urednika.
– Ako si došla da tražiš veću platu, zaboravi! – izgovorio je besno. – Nemam vremena da objašnjavam bilo šta. Ili ćete raditi ili ćete potražiti novi radni angažman.
– Nisam došla radi plate – rekla sam. – Htela sam da vam izložim svoju ideju.
– Zašto je malopre nisi iznela? – izvio je obrve.
– Sada sam se setila – ne trepnuvši, izgovorih laž.
– Hajde, pričaj, ali nemoj da razvlačiš.
– Evo, ovako: mislim da bi naš radio obezbedio veću slušanost kada bismo uveli noćni program umesto što svake večeri u osam sati uključujemo jedan CD koji se vrti do jutra.
– I, šta, otkrila si toplu vodu? Misliš da meni to nije palo na pamet? Nema, devojko, ko da radi noćni program, valjda ti je jasno. Budžet je mali, a ovi uštogljeni – rekao je imitirajući voditelje – jedva rade i dnevne smene. Zamisli da sam nekome od njih rekao da moraju da rade i noću... Pa, živ ne bih izašao odavde.
– Mogu ja da radim noću – rekla sam.
– Ti? Kako kad nemaš iskustva? – izgovorio je, učinilo mi se, podsmešljivo.
– Nemam, ali ga neću ni steći ako ne počnem to da radim. Ovo bi bilo idealno jer ne biste morali dodatno da mi plaćate, a ja bih se pobrinula...
– Besplatno bi radila noćni program?
– Tako je.
Odjednom mu se lice promenilo a oči zasijale.
– Osmisli sve, nabacaj na papir i donesi sutra da vidim. Ako mi se dopadne, probaćemo u četvrtak da vidim kako se snalaziš pred mikrofonom i ako tu dobro prođeš, računaj da ćeš od ponedeljka raditi noćni program – rekao je ozareno.
Moja ideja zasnivala se na svemu što sam kao dete i tinejdžerka upijala slušajući radio-program. Po toj zamisli, poslednji voditelj u večernjoj smeni najavio bi moju emisiju, posle čega je muzika mogla da se emituje do deset naveče. Od prvog sekunda ulaska u novi sat započela bih neobaveznu priču i pokušala da privučem slušaoce da se javljaju. Oko ponoći u studio bi došao gost čija je životna priča zanimljiva. Pola sata pričao bi on, da bih mu posle toga malo postavljala pitanja. Oko jedan, kada bi gost napustio studio, slušaocima bi na raspolaganju bio još sat vremena da se uključuju i komentarišu temu kojom se emisija te noći bavila. U međuvremenu bismo slušali muziku po mom izboru, da bih tačno u dva slušaocima poželela laku noć i pustila CD koji nije uspeo da dosadi i Bogu i narodu.
Kada sam sutradan izložila uredniku svoju ideju, malo je reći da je bio oduševljen. Ipak, brinulo ga je pitanje moje sposobnosti, kako pred mikrofonom tako i one koja se odnosila na moj dnevni rad. Ubedila sam ga da inače malo spavam i da mi neće biti teško da iz noćne smene dođem u dnevnu. Još kada je video da se pred mikrofonom snalazim kao da sam celog života radila voditeljski posao, dileme nije bilo. Postala sam autor i voditelj noćne emisije na našoj maloj radio-stanici.

Vatreno krštenje

Neočekivana trema uhvatila me je pred prvu emisiju, a kada sam to izgurala, poverovala sam da nema više ničega u živom programu u čemu ne bih mogla da se snađem. Tokom prvih sat vremena pričala sam „kao navijena“ , ali kad sam ukapirala da se gost neće pojaviti, poželela sam da progutam mikrofon. Pustila sam neku sentiš muziku pokušavajući za to vreme da nešto smislim i da ni od čega napravim nešto. Baš sam se mašila drugog CD-a da ga ubacim kad je zazvonio redakcijski telefon.
– Dobro veče – rekao je muški glas – jesam li u programu?
– Dobro veče – odgovorih. – Niste još u programu, ali možete biti ako želite. Da li ste hteli da nam ispričate svoju životnu priču ili da date neku sugestiju?
– Reći ću vam kada me uključite – insistirao je.
– Hoću, za trideset sekundi, ali moram vas upozoriti na to da ću vas isključiti u slučaju da počnete da psujete ili da se neprimereno izražavate.
– Shvatio sam...
– Dobro – izgovorih odbrojavajući u sebi sekunde. – Dragi slušaoci, upravo nam se javio gospodin koji je poželeo da nam ispriča svoju životnu priču. Izvolite, vi ste na redu, gospodine...
– Matić – nadovezao se – Srboljub Matić.
U trenutku me je oblio hladan znoj jer sam se setila da sam se tokom srednje škole zabavljala s nekim Srboljubom Matićem. Brzo premotah u glavi sve što se među nama dešavalo i na sekund pomislih da nema šanse da je to isti čovek. Moj Srba, onaj s kojim sam se zabavljala, bio je, prema poslednjim informacijama kojima sam raspolagala, u Španiji.
– Bila je zima ’88. – započeo je Srba svoju ispovest i već posle te rečenice smračilo mi se pred očima. – Mladom i neiskusnom momku, kakav sam bio, nije trebalo mnogo da poklekne pred slatkim usnama i još slađim rečima jedne Violete. Poverovao sam da me voli i čitav jedan svet izgradio na temelju naše ljubavi. Zabavljali smo se tri godine i sedam meseci. Pre nego što smo se verili, dobili smo blagoslov i njenih i mojih roditelja – deklamovao je kao programiran – i zakazali smo venčanje. Sve je bilo super do noći uoči svadbe, kada me je pozvala i u telefonskom razgovoru rekla da ne želi da se uda jer hoće da ode na studije u glavni grad. Zatečen situacijom, rekoh joj da mi neće smetati nastavak njenog školovanja, da je volim i da će sve biti kako ona kaže. Ali ni to joj nije odgovaralo. Rekla je: „Shvati, ne volim te. Nikada te nisam volela. Jedino mi je stalo do toga da izgradim karijeru.“ Trudio sam se da je ubedim da se predomisli a ona je povikala: „Hoću da se jednoga dana zaposlim na radiju, a ne da tebi perem čarape!“. Šta da vam kažem? Nešto kasnije moji su prodali zemlju i poslali me u inostranstvo da zaboravim tu nesrećnu ljubavnu epizodu. Godine su mi bile potrebne da se oporavim i vratim u svoj zavičaj. I, prvo što sam čuo kada sam uključio radio bio je njen glas... Pa, Violeta, čestitam! Pozvao sam te samo da ti to kažem.
Znala sam da ne bi bilo profesionalno da ga već posle prve rečenice isključim iz programa pa zato to nisam učinila. Progutala sam „knedlu“ i trudeći se da mi glas zvuči normalno, rekla:
– Hvala vam, Srboljube, moramo da oslobodimo liniju i za druge slušaoce.
– Dakle – izgovorio je u etar pre nego što sam ga isključila – isti si skot bila i os...
– To je bio Srboljub – izgovorila sam veselo i najavila sledeću muzičku numeru.
Jedva sam dočekala da skinem slušalice i da opsujem najgore što umem kada su počeli da zvone svi telefoni u studiju. Od onolikog haosa i zvonjave nije ni čudo što sam greškom pritisnula pogrešno dugme i nastavila raspravu sa slušaocima programa. Većina publike koja me je te noći pratila odmah je uklavirila da sam ja glavna akterka Srbine priče. Onaj drugi, preostali deo shvatio je to po svemu što se dalje čulo u živom programu.
Na prvih nekoliko poziva odgovorila sam da je slučajnost to što je ime dotične gospođice isto kao moje. Kada me je strpljenje izdalo, uzviknula sam:
– Jesam, pa šta!
U naredna dva sata, ne posustajući, pokušavala sam da objasnim i opravdam svoje postupke ljudima koji me nisu poznavali. U dva posle ponoći uključila sam onaj stari CD na koji su slušaoci navikli i spuštene glave napustila studio.

Neočekivani efekat

Malo je reći da sam se nervirala. Do šest ujutro sedela sam u svojoj sobi i uz bokal kafe posmatrala, prvi put isključenu, malu crnu kutiju. Ni do čega mi nije bilo. Posao o kojem sam maštala mogao je da mi postane bivši. O prelasku na drugu stanicu nisam mogla ni da sanjam. Molila sam Boga da je slušanost bila mala i da među ljudima koji su bili svedoci mog debakla nije bio glavni i odgovorni urednik.
I na posao sam se vratila pognute glave. Zadubljena u misli i postiđena radoznalim pogledima onih koji su me prepoznali iz priče, nisam gledala ni levo ni desno. Redakcijski telefon zvonio je beskonačno dugo, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da se javim. Sedela sam i slušala tu odvratnu zvonjavu verovatno predugo jer je naposletku glodur ušao u moju kancelariju i obratio mi se rečima:
– Ti si tu... Zovem već pola sata pa sam mislio da nisi došla. Hajde, na noge lagane! Hoću da vidim dve kafe i dva viskija na mom stolu za pet minuta. Jesi li čula?
Nisam odgovorila, ustala sam sa stolice i „postupila po naređenju“.
– Slušao sam te noćas – rekao je dok sam šolje i čaše sa poslužavnika spuštala na njegov sto. – Užas!
– Znam – rekla sam postiđeno – i izvinite što sam izigrala vaše poverenje.
– Kakvo moje poverenje?! Užas je šta si uradila onom jadnom Srboljubu.
– Izvinite – ponovila sam.
– Ne izvinjavaj se, devojčice, nego daj da ispijemo ovaj viski pa da prionemo na posao. Čeka te priprema noćnog programa.
Zbunjeno sam ga gledala očekujući sve samo ne da nastavim da radim ono što sam u startu uprskala.
– Ajde, živeli, da nam slušanost svake noći bude kao prethodne i da sponzori nastave da se javljaju istim tempom kao od jutros! – rekao je podižući čašu uvis. – U tvoje ime, devojčice, ispijam ovu čašu! Samo tako nastavi... I, da ne zaboravim: od večeras pa u narednih mesec-dva društvo će ti u studiju praviti Srba... Ne gledaj me tako, nije bila moja ideja, nego sponzori navalili da vas spojim.
Koliko mi je bilo teško da prihvatim takav predlog samo ja znam. Godine truda i iščekivanja mogle su da propadnu istog trena da sam rekla „ne“. Ipak, stisnuvši petlju i uključivši „kalkulator“ u glavi, izgovorih ono što mi se činilo razumnim:
– Ako je tako, neće vam smetati da i ja od svega dobijem procenat jer ne pristajem da radim bez nadoknade pod navedenim uslovima.
– Podrazumeva se – rekao je medeno mi se osmehujući.

Susret sa novim „kolegom“

Po urednikovom savetu, u studio sam došla ranije da bismo novi „kolega“ i ja mogli da se pripremimo, a ne da improvizujemo program od početka do kraja. Srba me je već čekao kada sam oko osam stigla u radio-stanicu. Kratko sam ga pozdravila i pokazala mu hodnik koji vodi do takozvane gluve sobe. Nije bio nervozan. Pitala sam ga šta će piti dok bude sa mnom delio mikrofon, a on je odgovorio da je uglavnom sit svega i da mu nije do pića. Očekivala sam sličan odgovor pa se nisam uzbudila.
– Ne znam – rekla sam poslovno – jesi li već pričao s urednikom?
– Jesam – kratko je odgovorio.
– Dobro – nastavila sam – da li noćas oboje treba da ispadnemo majmuni ili ću samo ja biti na tapetu kao dežurni skot?
– Ne znam, ti si voditelj, pa odluči.
– Šta da odlučim? Ti i urednik ste očito neke stvari rešili bez mene. Mogu da te najavim, ti reci šta želiš pa me pusti da dalje radim sama kako znam i umem. Napravila sam nekakve teze za temu koju nameravam da pokrenem.
– A koja je tema? – upitao je zainteresovano.
– Koliko su netačne vremenske prognoze.
Nasmejao se kao da sam ispričala dobar vic. Toliko se bio zacenio da sam na kraju i ja počela da se smejem. Oči su me pekle dok sam brisala suze koje su navirale kao posledica kikota. Kada smo se napokon smirili, upitala sam:
– A šta ti je toliko smešno?
Umesto odgovora, nastavio je još jače da se cereka.
– Nadam se da ćeš se sabrati do deset – pokušavala sam da zvučim ozbiljno.
Velika kazaljka na satu „vodila je ljubav“ s manjom na broju deset. Ispijala sam kafu dok je Srba petljao nešto po svom telefonu. Posmatrala sam ga i uz svaki gutljaj razmišljala o njegovom dolasku, prvo u zemlju a odmah potom i u moju stanicu. Trebalo je progutati ponos i biti veoma hrabar da bi se na ovakav način vratio u život osobe koja ga ne zaslužuje. Ta činjenica pogodila me je kao strela. Možda nisam mogla da ga volim, ali svakako je trebalo da se prema njemu ponesem kao čovek, a ne kao kukavica koja ga je dan uoči venčanja obavestila da ga napušta. Zasluživao je Srba tada mnogo više. Nisam ga volela, a nisam morala ni da ga zavlačim. Da nije gubio vreme sa mnom, našao bi devojku koja bi umela da ceni njegovu odanost i vernost. Meni tada sve to nije bilo važno pa nisam pokazala ni trunku ljudskosti ili želje da ga poštedim patnje. Htela sam samo da uđem u studio i da vodim svoju emisiju. Vreme nisam mogla da vratim, a i da jesam, bojim se da bih istu glupost učinila. Bila sam svesna činjenice da nije dovoljno reći „izvini“, ali nisam mogla ni da dozvolim da me muči prošlost.

Blokada je bila neizbežna

Program je počeo uvodnom špicom. Kratko sam se obratila slušaocima, nakon čega sam pustila Stingove pesme. Objasnila sam Srbi da ću ga prilikom sledećeg uključenja najaviti pa će se i on obratiti slušaocima. Bledo me je pogledao stavljajući mi do znanja da nije kreten.
– Dobro – rekla sam – sada ti deluje lako, ali videćeš kada budeš počeo da osluškuješ svoj glas. Može se dogoditi da izgovoriš neku glupost koje u tom trenutku nećeš biti svestan, pa da se posle pitaš šta ti je sve to trebalo.
– Neće – rekao je. – Sve što mislim odmah kažem i nemam vremena za kajanje. I tebi bi bilo lakše kada ne bi glumatala pred mikrofonom.
Mogla sam da se nadovežem na tu njegovu izjavu ali nisam imala vremena jer se pesma završavala za nekoliko sekundi.
– Dragi slušaoci, opet smo u programu. Večeras imam čast da vam predstavim gosta i kolegu koji će vas, koliko sam upućena, narednih mesec dana zajedno sa mnom iz noći u noć držati budnima. Pored mene u studiju je... Srboljub Matić.
– Hvala ti, Violeta – rekao je spremno. – Poštovani slušaoci, noćobdije...
Pričao je bez prestanka dvadeset minuta. Gledala sam čas u njega čas u sat i nisam mogla da poverujem da neko koga radio nikada nije zanimao tako spremno i profesionalno slaže rečenicu za rečenicom pronalazeći meru u svemu što kaže. Tek kada mi je „predao palicu“ najavivši temu koju sam odabrala za to veče, shvatila sam da je Srba u inostranstvu bio posvećen i drugim stvarima, ne samo svom „oporavku“. Najednom mi se moja tema učinila toliko besmislenom da sam poželela da pobegnem iz studija. Zaleđena tom mišlju, sedela sam ispred mikrofona dok su sekunde tišine, duge kao večnost, prolazile. Moje ćutanje prekinuo je Srba izjavom da je nedavno gledao neko istraživanje koje je pokazalo da naše vremenske prognoze, kako se isprva činilo, nisu najmanje tačne.
– Po tim pokazateljima, ima onih koji su mnogo gori od nas. Evo, na primer, Španci... – govorio je kao da čita iz unapred pripremljenog materijala.
Gledala sam ga i slušala ne trepćući. Bolje je obavljao posao od svih profesionalnih voditelja koje sam poznavala. Sebe da ne spominjem. Kada je završio besedu i pustio instrumental nekog španskog gitariste, potapšao me je po ramenu i rekao:
– Blokada može svima da se desi. Ako mene pitaš, bolje je na početku nego na kraju nečije karijere.
– Otkud sve ovo? Kako je moguće da se tako dobro snalaziš? – pitala sam ga.
– Znaš kako to ide... Prvo zavoliš neku osobu, a onda pomisliš da biste zajedno mogli da ostvarite neki cilj... Kada je ona odustala od mog cilja, ja sam se preorijentisao na njen i, eto...
– Izvini za sve – rekoh postiđeno.
Opet me je potapšao po ramenu, što je značilo da mi je sve oprošteno i da me podržava.

Uskoro će dve godine otkako Srba i ja vodimo zajedničku emisiju na lokalnoj radio-stanici. Za taj dan pripremam posebno iznenađenje za njega, ali i za slušaoce. Kada su već prisustvovali našem prvom „javnom“ telefonskom razgovoru, mogu da čuju i to kako će Srba reagovati kada u programu izjavim da sam već dve godine zaljubljena u njega.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #116

29. Sep 2011, 14:32:23

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 6.0.2
	Nokia

Pala sam na kockarev šarm

Iskorišćena sam i prevarena, ali bar će žene slične meni toga biti pošteđene. Naime, muškarac u koga sam se do ušiju zaljubila na letovanju u stvari je okoreli kockar u Budvi poznat po zavođenju naivnih žena željnih romansi na letovanju...

Prva misao koja mi je pala na pamet kada sam ugledala Stefana, bila je: "Ovo je idealan muškarac, definitivno čovek mog života!" Zalizane kose crne kao noć, sedeo je na visokoj barskoj stolici uz šank šarajući pogledom po gostima koji su se odmarali uz ivicu hotelskog bazena u Budvi.
Tu i tamo na usnama bi mu zatitrao osmeh koji kao da je govorio: "Mmm, ovo mi se dopada!", i zatim bi njegov pogled odlutao dalje. Na sebi je imao samo kupaće gaćice i - odlično je izgledao. Svaki mišić njegovog tela bio je izvajan do perfekcije, a ruke su otkrivale osobu koja se ne bavi teškim fizičkim poslom. "Mora da je stručnjak za kompjutere, lekar, pijanista ili neko ko se bavi kancelarijskim poslom! Ovako negovane ruke ima samo osoba koja vodi računa o sebi! Ovaj lepotan izgleda kao Šon Koneri u najboljim danima”, pomislila sam i uzdahnula.

Bio mi je neophodan odmor

Prvi put u životu otišla sam sama na godišnji odmor i, da budem iskrena, nisam se osećala baš najbolje zbog toga. Do pre deset dana mislila sam da ćemo moj dugogodišnji momak Đorđe i ja zajedno otputovati, međutim, dva dana nakon što sam izvršila sve neophodne rezervacije bezobzirno mi je sasuo u lice da je umoran od naše veze i - to je bio kraj. Prvih nekoliko dana nisam mogla da dođem sebi od šoka, ali već početkom sledeće nedelje u meni je proradio inat i odlučila sam da mi to sigurno neće pokvariti letovanje. S obzirom na činjenicu da sam u očevoj velikoj firmi naporno radila od jutra do večeri, odmor mi je bio preko potreban.
- Mlada damo, jesi li raspoložena za piće? - iz razmišljanja me je trgnuo dubok muški glas.
Kada sam se okrenula, shvatila sam da mi je prišao onaj Šon Koneri koga sam domalopre bezobrazno odmeravala.
- Učinilo mi se da me posmatraš pa sam pomislio da ne bi bilo loše da se upoznamo. Ja sam Stefan - pružio mi je ruku uz šarmantni osmeh.
- Sandra, drago mi je! - zbunjeno sam odgovorila i mahinalno počela da popravljam frizuru. - Izvini ako sam te gledala previše upadljivo, nešto sam se zamislila!
- Nemoj da se izvinjavaš, tvoj pogled mi je laskao! Ne dešava se baš svakodnevno da se za mene zainteresuje tako lepa devojka. Nego, nisi mi odgovorila... hoćemo li nešto popiti?
Uz osmeh sam klimnula glavom i ustala sa ležaljke.
Tako je sve počelo...
Pošto smo oboje odseli u istom hotelu, bilo nam je suđeno da se viđamo tokom obroka, u liftu, na recepciji, na bazenu... Pošto nam je oboma to odgovaralo, bilo je očigledno da se jedno drugom dopadamo. Kako mi je rekao, na odmor je došao sam da bi "pročistio ventile i skupio snagu za nove radne pobede." A imao je svoju advokatsku kancelariju i hvalio se brojnim klijentima i uspešno rešenim sporovima.

Čovek mog života

- A ti, čime se baviš? - upitao me je sutradan za doručkom dok je u slast jeo omlet. - Jesi li manekenka ili glumica? Lice kao tvoje ne mogu da zamislim u drugačijem okruženju.
- Hvala na komplimentu, ali... Otkad sam završila ekonomiju, zaposlena sam u očevoj firmi na mestu direktora prodaje i po ceo dan buljim u kompjuterski ekran i cifre! - odgovorila sam uz uzdah.
- Ali zato se sigurno ne žališ na platu, zar ne? - Stefan se vragolasto nasmešio.
- Ne, naravno. Ali, često poželim da radim inventivniji i zanimljiviji posao. Ipak, kada pomislim na to kako drugi ljudi žive, shvatim da ne smem da se žalim.
Potom smo prešli na druge teme, razgovor smo nastavili na bazenu pa uveče u diskoteci... Za samo dva dana shvatila sam da sam se zaljubila u Stefana i da mi Đorđe više na pamet nije padao. Da mi je to neko prorekao pre nego što sam krenula na odmor, znam da bih se slatko nasmejala, ali ovako...
Dani su nam leteli, uživali smo u zajedničkom sunčanju, kupanju, obilascima plaža, a noći... Noći smo provodili u dugim šetnjama obalom ili u hotelskim sobama gde smo otkrivali tajni svet telesnih zadovoljstava. Stefan je bio iskusan i vešt ljubavnik, i u njegovim rukama osećala sam se slobodnom kao nikada pre.

Pristala sam da mu pomognem

- Sandra, upravo su mi iz Beograda javili da smo izgubili važnu parnicu, povodom toga iskrsnuli su mi vanredni troškovi a ja ovde nemam toliku svotu. Znam da se ne poznajemo dovoljno dugo, ali pitao sam se da li bi mi možda pozajmila nešto novca na nekoliko nedelja, obećavam da ću ti sve vratiti uz bogatu kamatu - molećivo me je upitao jednog prepodneva posle obavljenog telefonskog razgovora.
- Naravno, reci koliko ti treba. Na sreću, ponela sam svoju kreditnu karticu pa nema problema - zaljubljeno sam odgovorila, uhvatila ga pod ruku i pošla s njim u prvu banku.
- Vratiću ti ovo čim dođemo u Beograd, a kamate što se tiče... - činilo mi se da je Stefan užasno nervozan.
- Nema problema, pobogu! Nisam ja zelenaš, nemoj da me vređaš. Dovoljna mi je tvoja reč. Uostalom, za ono što mi pružaš iz noći u noć, ja sam tvoj dužnik! - odgovorila sam i potom smo pošli na plažu.
Sledećih nekoliko noći nisam bila sa Stefanom jer mi je rekao da mora da obavi neke poslovne razgovore s klijentima koji su u međuvremenu doputovali u Budvu. Iako mi nije bilo pravo to što me zapostavlja zbog posla, ništa nisam mogla da mu prebacim. Na kraju krajeva, na ovo letovanje došli smo svako za sebe, pa niko nikome nije morao da polaže računa. Umesto u strasnim igrama u hotelskoj sobi, te noći provela sam u usamljeničkim šetnjama do mogrenske plaže i nazad, i jedino me je tešilo to što ću sutra ponovo ceo dan provesti s mojim Stefanom...
Naravno, letovanje se završilo mnogo brže nego što sam želela i, dok sam trepnula, osvanuo je dan kada sam morala da se vratim kući. Iako sam očekivala da će Stefan poći sa mnom istim avionom pošto su nam se smene poklapale, neprijatno sam se iznenadila kada mi je rekao da je "zbog iznenadnih obrta u poslu" odlučio da produži boravak u Budvi na još sedam dana.
- Dušo, nemoj da brineš! Čućemo se telefonom, a ja ću ti se javiti čim dođem kući, pa ćemo se naći negde na kafi. Baš mi je krivo što je ovako ispalo, ali šta ćeš, viša sila... - pričao je brzo i tiho dok mi je u aerodromskom kafeu nežno prstom prevlačio po vratu.
- Stefane, nije da te podsećam ali... U vezi s onim novcem, molim te da ispoštuješ rok i da mi vratiš pare do prvog, inače će finansijska kontrola u tatinoj firmi otkriti manjak - rekla sam mu oklevajući.
- Nemoj ništa da brineš, mila, sve je pod kontrolom! Juče mi je sekretarica rekla da će u ponedeljak otići u banku i da će podići novac namenjen tebi. Daj mi adresu na kojoj ona može da te nađe.
Sumnja i strah rasli su u meni ali trudila sam se da ostanem hladnokrvna i prisebna. Na parčetu papira napisala sam mu adresu tatine firme i broj telefona na poslu, još malo sam popričala s njim i potom sam pošla na terminal. I dok sam ulazila u avion, primetila sam da je Stefan već usredsredio pažnju na neku elegantnu plavokosu ženu. Bio je toliko obuzet razgovorom s njom da nije primetio da mu mašem...

Kasno sam shvatila da sam prevarena

Povratak kući i brojnim obavezama nije me obradovao, ali utučenost i mrzovolju lečila sam sećanjima na Stefana i predivno letovanje s njim. Čuli smo se svakodnevno telefonom i svaki taj razgovor delovao je na mene kao tableta za smirenje.
Euforično mi je pričao da posao privodi kraju i da će već za vikend doći kući, a potom mi je razočarano javljao da je ponovo nešto iskrslo... A ja sam strpljivo ćutala i čekala. Bila sam toliko zaljubljena u njega da nisam dozvoljavala sebi razmišljanje u smeru da me je taj čovek možda prevario. Ali, kako se bližio prvi septembar, moja nervoza se sve više pojačavala.
Svota koju sam mu pozajmila bila je isuviše velika da bi ostala neprimećena, pogotovo zato što je pola službenika tatine firme tada bilo na odmoru a ovlašćenje za rukovanje novcem imalo je svega nas nekoliko. S druge strane, moja ušteđevina nije mi bila dostupna jer je bila oročena na duži vremenski period, pa sam se našla u nezavidnoj situaciji. Stefanova sekretarica nije se pojavljivala niti me je tražila telefonom, a njegov mobilni stalno mi je bio nedostupan.
Međutim, tridesetog avgusta u prepodnevnim satima pozvala me je žena koja se predstavila kao Stefanova sekretarica pa sam s olakšanjem uzdahnula. Užurbano mi je pričala o novčanom zastoju u službi platnog prometa, spominjala je loše telefonske veze s Crnom Gorom, svoje bolesno dete i na kraju mi je rekla da će mi za sat vremena doneti novac.
I zaista, u naznačeno vreme u moju kancelariju ušla je visoka crvenokosa devojka i, uz veliko izvinjenje, pružila mi je kovertu. Odmah sam je otvorila i počela da brojim novčanice. Zahvalila sam joj se kada sam shvatila da mi je vraćeno sve do poslednjeg dinara.
- Šta se Stefanu dešava? Nikako ne mogu da ga dobijem telefonom? - morala sam da je upitam.
- Ma, znate i sami da ova mobilna telefonija nije pouzdano sredstvo komunikacije. Inače, koliko mi je poznato, Stefan je došao u Beograd pre neki dan ali je potom hitno morao da otputuje u Kragujevac povodom novog slučaja. A sada me izvinite, moram da žurim jer danas još mnogo toga treba da obavim!
Dakle, bio je tu i nije mi se javio! Šta ovo treba da znači? Po glavi mi se rojilo bezbroj pitanja na koja nisam znala odgovor. Osetila sam da mi srce lupa sve jače i neki unutrašnji instinkt mi je govorio da sam prevarena iako mi je novac vraćen. Požurila sam u prvu banku da ga položim na račun, i... Tamo sam doživela šok!
Dok sam sedela u fotelji u blizini šaltera i čekala potvrdu o prijemu novčane uplate, trgnula sam se kada su mi prišla dvojica ljudi.
- Jeste li vi Sandra Marković? - upitao me je viši od njih, vrlo službeno.
- Jesam, a vi ste...? - zbunjeno sam odgovorila i ustala.
- Molim vas, pođite s nama! - pretvarao se da nije čuo moje pitanje i nestao je iza jednih vrata dok je onaj drugi očigledno bio zadužen za to da me prati.
Da ne bih komplikovala situaciju, poslušno sam pošla za njima i ubrzo sam saznala da su sve novčanice koje sam donela da položim na račun - falsifikovane! Dok sam čekala policiju, grozničavo sam razmišljala kako da se izvučem iz ove neprijatne situacije, a pred očoma su mi titrali Stefanovi osmesi, naše igre u hotelskoj sobi, njegovo raspitivanje o poslovima tatine firme, njegov molećivi pogled kada mi je tražio novac na zajam, iznenadni poslovi i klijenti na letovanju, njegov nedostupni mobilni, crvenokosa sekretarica u žurbi... Delići slike počele da se sklapaju velikom brzinom u jednu celinu i kada sam privedena istražnom sudiji, bila sam konačno uverena u to da sam iskorišćena i prevarena. To saznanje odjednom je poništilo svu zaljubljenost i ushićenje u meni i umesto toga preplavili su me razočarenje, tuga i bes.
Posle nekoliko sati u istražni zatvor došao je moj otac i dao izjavu o stanju na računu firme kao i o svom poslovanju. Potom sam puštena na slobodu. Satima smo razgovarali o svemu što mi se desilo i na kraju smo skovali plan kako da povratimo izgubljeno.

Nadam se da će platiti za grehe

Unajmili smo najboljeg privatnog detektiva u gradu, platili veliku svotu da uđe u trag Stefanu, i poslali smo ga pravo u Budvu. Posle nekoliko dana saznali smo da Stefan u hotelu uopšte nije bio prijavljen pod tim, već pod drugim imenom i da je u Budvi poznat po zavođenju naivnih žena željnih romansi na letovanju. Sudeći po priči brbljivog recepcionara, Stefanu tj. Milošu (kako mu je bilo pravo ime) za petama su bili mnogi prevareni muževi ali i mafijaši kojima je ostao dužan ogromne sume novca izgubljenog na pokeru. Da, da, moj Šon Koneri koga sam idealizovala bio je zapravo zagriženi kockar, spreman na svaku manipulaciju i prevaru samo da se domogne novca. To je objašnjavalo i njegovo izležavanje na suncu po ceo dan, negovane ruke, uglađene manire, laskavost i dvoličnost... A ja sam verovala da je zaljubljen u mene!
Na sreću, svega desetak dana posle mog hapšenja u novinama sam pročitala da je Miloš konačno uhvaćen na jugoslovensko-mađarskoj granici u nameri da zauvek napusti zemlju. Odmah je sproveden u beogradski istražni zatvor i za koji dan treba da mu počne suđenje na koje sam i ja pozvana da svedočim.
Šta reći na kraju? Ako je verovati infomacijama koje ovih dana kruže po medijima, šanse da povratim svoj novac, ugled i očevo poverenje zaista su minimalne, ali s obzirom na to da više nemam šta da izgubim, nada me ipak ne napušta. Volela bih da mi se na tom suđenju ukaže prilika da gledam Stefanovo lice kada mu pročitaju presudu, ali sumnjam da će mi to doneti sreću ili zadovoljstvo. Ipak, bar se nadam da će pravda na kraju pobediti i da će on i njemu slični prevaranti završiti iza rešetaka na duži rok. Iskorišćena sam i prevarena, ali bar će žene slične meni toga biti pošteđene.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #117

18. Nov 2011, 19:45:44

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	MSIE8.0
	Nokia

Voleo sam je ceo život

Kada mi je bilo dvadeset godina zaluđivao sam se mišlju da je prekomanda u Suboticu bila moje jedino rešenje, da će sve što osećam prema Nadi proći, da će daljina uticati na to. Prevario sam se. Iako sam imao skladan brak sa Otilijom, istog trenutka kada mi je saopšteno da bih mogao da u tamošnjoj kasarni, u svom rodnom mestu dočekam penziju, bez dvoumljenja napustio sam Suboticu nadajući se da je Nada još uvek živi u nešem kraju...

Dugo, veoma dugo njena fotografija bila je moja jedina amajlija. Iz nje sam crpeo snagu dok sam bio na vojnoj akademiji. Zbog nje sam bio najbolji, dobijao nagradna odsustva, vikende. Svaki slobodan trenutak provodio sam u našem rodnom mestu trčeći njoj u susret. Ne jednom, desilo mi se da sam satima putovao samo da bih je nakratko video. Radio sam to zbog svega onog što smo zajedno hteli da ostvarimo, zbog svih onih lepih snova koji su se raspršili i nestali čim je zaduvao jači vetar.
- Zašto stalno ideš na tu Taru, kao da tamo ima nešto bolje nego ovde, u gradu? - zadirkivali su me drugovi.
- Tamo mi je kuća - odgovarao sam im.
- I mi imamo svoje kuće pa ne trčimo tamo svakog vikenda! - nastavljali su da me zadirkuju.
Smeškao sam se i ćutao. Smeškali su se i oni... sluteći. Čuvao sam je kao najveću tajnu i nikome ništa nisam želeo da otkrijem. Međutim, sve tajne otkriju se jednog dana, pa je tako razotkrivena i naša. Po završetku školovanja, kada sam raspoređen na službu i kada je trebalo da se odselim iz rodnog mesta, sve što sam imao da ponesem sa sobom stalo je na dno jednog starog, zelenog ranca. Ostatak sam ispunio snovima i željom da ćemo u novom gradu uspeti da izgradimo sreću daleko od svih koji su hteli da nam stanu na put. Do poslednje sekunde, do zvižduka otpravnika na železničkoj stanici nadao sam se da ću je ugledati, da neću otputovati sam. Nadao sam se, u stvari, verovao sam da će skupiti snagu i pobeći sa mnom. A onda, smestivši se u kupe, počeo sam da ubeđujem sebe, što mi je jedino preostalo, da ću zaboraviti boju njenih očiju kao što sam zaboravio boju prve krpene lopte koju sam dobio, kao i što sam, uostalom, mnogo toga u životu zaboravio. Dvadeset godina zaluđivao sam se mišlju da je prekomanda u Suboticu bila moje jedino rešenje, da će sve što osećam proći, da će daljina uticati na to. Uspeo sam da zavolim Suboticu, uspeo sam i da se oženim, da stvorim miran život sa Otilijom. U mnogo čemu sam uspeo, osim u jednom: nisam mogao da zaboravim moju ljubav sa Tare, moju predivnu Nadu i nadu koju je budila u meni. Nisam, niti ću ikada smoći dovoljno snage da zaboravim nju i ono što nas je delilo. Poglede njenih roditelja, koje sam večito izbegavao, a koji su mi govorili da nisam niko i ništa, da je ne zaslužujem i da nikada neće biti moja; osudu poznanika, savete da je ostavim i ne uništavam naše živote jer mi svakako nismo jedno za drugo.

Uspeli su da nas razdvoje

- Njena porodica drži čitavu varoš. Već su deset generacija tu, na istom ognjištu, dok mi... eh, ti ratovi! Mi smo za njih, sine, stabla bez korena - govorila mi je baka. - Kada ti je i majka umrla, odlučila sam da se preselim. Došla sam s tobom, a bio si beba, ovamo, bez igde ičega.
- Kakve to veze ima? - pitao sam je. Zaista mi je bilo teško da shvatim.
- Ima, dovoljno je to jako da ti je ne daju za ženu, a šta ćeš više od toga?! - odgovorila mi je ne objasnivši mi, zapravo, ništa.
Svašta su mi govorili pokušavajući da nas razdvoje jer nikako nisu shvatali da je volim i da mi to daje pravo da se borim za nju. A, meni, i pored toga što sam bio kilometrima daleko, bio je sasvim dovoljan tek slučajni pogled u daljinu, kroz otškrinuto prozorsko okno, rupicu u roletni iz koje viri zrak sunca, pa da se setim... Moje ruke bile su pune njene svilene, crne kose, prvi put raspletene. Njeni pramenovi, kao najlepši slapovi klizili su mi niz prste opijajući me svojom mekoćom. Krila je glavu i obraze koji su goreli na mojim grudima. Sklanjala je pogled, čedno kao devojčica, zanosno, pomalo zavodnički, kao devojka koja želi i zna da će uskoro postati žena. Stidljivo i nevešto privlačile su me njene ruke. Tako zagrljeni, ne gledajući jedno drugom u oči, spustili smo se na zemlju. Moje šake bile su njen jastuk, moja košulja čaršav, a tek pokošeno seno postelja. Osetio sam njeno krhko telo kako podrhtava pod mojim kao mladi list, njene neiskusne ruke kako šaraju po mojim golim leđima. Ljubio sam je dok je žmurila, predavala mi se i nestajala zajedno sa mnom u tek otkrivenim vihorima osećanja.
Hteo sam da joj kažem nešto lepo. Hteo sam da je obradujem, ohrabrim, nešto joj obećam... Ali reči su mi nestale iz grla. Moje srce, koje je manijački tuklo u grudima, govorilo joj je mnogo više, samo što ona tada nije bila dovoljno vešta, nije umela da pročita te signale. Da li bi umela sada? Kroz tanke vlati trave video sam kako sunce počinje da zalazi, a potom, srećan što će skori mrak biti naš saveznik, jedini poznavalac naše tajne, poljubio sam njene rumene usne potpuno se predajući slasti prve ljubavi.
Radio sam to kao da sam znao da je to prvi i poslednji put, s njom, s devojkom koja je obeležila moju mladost, ispunila dobar deo mog života. Ta slika i sada, u mojoj četrdeset trećoj godini, često izvire iz mojih sećanja i bude toliko jasna, kao da je upravo doživljavam, kao da nije prošlo dvadeset godina.

Sreća je bila prividna

Otilija, moja žena, rođena je Subotičanka koja obožava svoj grad. Dobro je znala da sam ja, kao i sva druga vojna lica, danas tu, a sutra ko zna gde, ali je ipak pristala je na život sa mnom. Tada mi se činilo da sam srećan što sam uspeo da je osvojim, ali vrlo brzo shvatio sam da je to zapravo iz mene “govorila” moja želja da ponovo budem srećan. A to nikada nisam uspeo ma koliko se trudio. Nismo imali decu pa smo svu ljubav i energiju usmerili na posao, dom u kojem živimo i jedno na drugo, misleći da će tako biti do kraja života. A onda, jednog običnog jutra kada sam mislio da već unapred znam kako će mi svaki naredni dan u nedelji proteći, pretpostavljeni starešina saopštio mi je da bih mogao da dobijem prekomandu na Taru, u svoje rodno mesto, i da u tamošnjoj kasarni dočekam penziju. Teško mi je da opišem šta sam osećao u trenucima dok mi je on izlagao tu mogućnost. Nekada davno, kada sam to priželjkivao, nisam mogao, slali su me kojekuda, pa ponovo u Suboticu, ali nikada ni blizu Tari. Sada, kada sam se odavno pomirio s mnogim činjenicama i čak uspeo s njima da živim, mogao sam da se vratim tamo... Moj i Otilijin razgovor o preseljenju započeo je mirnim tonom, a završio se svađom i vikom. Ona nije želela da čuje ništa u vezi sa preseljenjem, dok je mene ta ideja sve više obuzimala.
- Pokušaj da me shvatiš, tamo sam odrastao, nisam bio godinama i vuče me...
- Neću da idem u neko mesto koje se ni na karti ne može pronaći, gde vuk nosi poštu. Neću da ostavim Suboticu i sve ovo što smo u njoj stekli. Ti možeš da odeš ako si tako naumio, ali ja ne idem odavde - rekla je i izašla napolje. Prvi put otkad je poznajem, vikala je i bila neprijatna.
- Ja idem! - doviknuo sam za njom da bi me čula. To sam uradio više iz besa, da bih samo sekund kasnije shvatio da ću zaista otići bez obzira na to šta ona odluči. U mometu mi se učinilo kao da sam tom rečenicom zbacio s leđa teret koji sam dugo nosio.

Ostavio sam dvadeset godina života

Otišao sam, ostavio sam ženu i sve što je obeležilo naš brak, dvadeset godina našeg života. Nisam žalio, nisam osećao tugu, raskinuo sam sa svojim dotadašnjim životom bez burnih emocija. Skrenuvši sa glavnog puta, ušao sam u carstvo hrastova i jela koje sam toliko voleo. Duboko sam udahnuo vazduh čija mi je svežina zaparala nozdrve i pluća. U ušima mi je odzvanjala tišina. Da, te neprikosnovene tišine koja opija, još uvek sam se dobro sećao. Kako nisam imao nikoga kome bih mogao da odem, odmah sam se uputio u kasarnu. Tu, nadomak varoši, kako je taj gradić zvala moja baka, ništa nije bilo isto, onako kako sam upamtio. Sve se izgradilo, proširilo, pa sam jedva uspeo da prepoznam neke ulice. Iznenada, ispred mene se ukazala portirnica, a iza nje objekti omanje kasarne. Požurio sam napred srećan što sam tu. Prijavio sam se i obavio sve što je bilo potrebno, po ustaljenom protokolu koji mi je bio dobro poznat. Moj kolega, mladi oficir koga su zadužili da sve pripremi za moj dolazak, bio je predusretljiviji nego što sam očekivao. Prijao mi je razgovor s njim.
- Vaša supruga mogla bi da vam se pridruži čim...
- Došao sam sam i ostaću sam - rekao sam prekinuvši ga u pola rečenice.
Primetio sam iznenađenje na njegovom licu, ali nisam mario za to.
- Gospodine pukovniče, onda bih vam predložio... - obratio mi se s poštovanjem na koje sam navikao, ali koje sada nisam želeo.
- Mladen, molim vas... - zamolio sam ga.
- Mladene, hoćete li da odemo na kafu u našu kantinu dok momci ne srede preostale sitnice u vezi sa vašim smeštajem? - predložio je.
- Sa zadovoljstvom - prihvatio sam.
U suštini, mrzeo sam kantine i, kao po običaju, lošu kafu koja je mogla da se dobije u njima, ali ovde, ovde sam na sve gledao drugačije. Vrata kantine bila su širom otvorena. Međutim, prvo što sam primetio nisu bili stolovi, inprovizovani šank, zidovi koje treba prekrečiti, već prsti, odnosno tanka ženska ruka koja je virila iz širokog rukava belog mantila.

Žena mojih snova bila je preda mnom

Počivala je na stolu, nepomična i duga, lepa i meni tako poznata. Kako sam podizao pogled na njeno lice, tako je nervoza u meni počela da raste. Zaista, najmanje sam se njoj nadao. Na nju sam najviše mislio, želeo sam da je po dolasku potražim, ali nisam mogao da naslutim da će njeno lice biti prvo poznato koje ću sresti u svom rodnom mestu.
- Doktorka Dimitrijević - rekao je oficir prateći moj pogled - radi u našoj ambulanti. Upoznaću vas - dodao je osmehnuvši se.
Njegov osmeh bio je presečen mojim, nekontrolisano hladnim, pogledom. Za tren sam izgubio zdrav razum. Njegove poslednje reči potpuno su me izbacile iz takta. Hteo sam da ga odgurnem od sebe i da mu kažem da on ne može mene da upoznaje s devojkom čije crte lica nikada nisam zaboravio. Da meni ne treba posrednik da bih pružio ruku ženi o kojoj sam godinama sanjao. A onda su mi kroz glavu proletele sve godine koje smo proveli razdvojeni, na suprotnim stranama sveta, ne čuvši nijednu reč jedno o drugom. Ma koliko mi je bilo teško, morao sam sebi da priznam da, i pored svega, na desetak koraka od mene sedi žena čiji mi je život potpuno nepoznat, žena o kojoj ništa ne znam. Rastužilo me je saznanje da tom mladom čoveku pored sebe ne mogu da kažem ništa o njoj: šta ona sada mrzi, šta je ljuti, šta voli... da li još uvek voli? Poražen, shvatio sam da nisam imao nijedan opravdani razlog da se ponašam tako nadmeno. Zvuk razbijene čaše zaustavio je moje misli koje su se kovitlale neverovatnom brzinom. Mahinalno sam se okrenuo i pogledao šta se dogodilo. Video sam samo Nadine krupne, crne, u čudu raširene oči koje su me netremice posmatrale. U tom pogledu, ma koliko se trudio da ugledam nešto drugo, uspeo sam da prepoznam samo osećanje straha koji ju je očigledno obuzeo kada me je ugledala. Nije bilo ni kapi krvi u njenim obrazima. Ruka u kojoj je, do pre nekoliko trenutaka, držala čašu i dalje je stajala u vazduhu. Mislio sam da se nikada više neću pomeriti, da nastalu tišinu niko neće prekinuti.
- Nisi baš morala - rekao sam pribravši se prvi. Na licu mi je titrao osmeh. - Navikao sam ja i na mnogo skromnije dočeke - rukom sam pokazao parčiće izlomljenog stakla.
Prilazio sam joj ne prestajući da se nadam da će zainteresovani pogledi prisutnih pronaći nešto drugo u šta bi mogli da gledaju. Iskreno sam se nadao da će Nada napokon zatreptati onim dugim trepavicama, onako kako je samo ona umela, da će njene usne ponovo postati rumene, da će mi se osmehnuti. Pružila mi je ruku. Više je želela da to bude obični pozdrav nego što je zaista bio. Zatim me je predstavila koleginici s kojom je sedela. U kratkom razgovoru saznao sam da je usamljena, da se dobro seća svega što je bilo i, što je najvažnije, osetio sam da pritajena ljubav može svakog časa da izbije iz nje.

Njen pogled je govorio sve

Sve sam to shvatio i saznao iz njenih kratkih i šturih rečenica. Meni, u stvari, nisu bile potrebne njene reči već samo pogled u kojem sam, kao nekada davno, čitao sve ono što sam želeo da znam.
- Žao mi je, ali moramo da idemo. Zadržale smo se duže nego što smo planirale - rekla je pogledavši na sat.
Mlađi oficir, koji je i dalje bio sa mnom, čim smo ostali sami, počeo je da mi priča o životu u kasarni i van nje. Nešto kasnije, jedan vojnik je došao da nas obavesti da je sve spremno i da mogu da pogledam stan u kojem ću živeti. On je pošao sa mnom, a ja, pretvarajući se da sve vidim prvi put, slušao sam njegov kratki opis mesta i ulice u koju idemo. Od njega sam saznao da Nada ima već odraslog sina Dušana. Kada mi je rekao koliko taj momak ima godina, sa zebnjom u srcu počeo sam da se prebrojavam, da bih potom, utučen, shvatio da se ona odmah po mom odlasku udala. Oficir mi je rekao i to da se odavno razvela od tog čoveka koji je napustio zemlju i koji trenutno živi u inostranstvu. Te reči ulile su mi tako potrebnu nadu i popravile raspoloženje. Ona je bila slobodna, kao što sam i ja. Narednog dana, a mog prvog na novom poslu, otišao sam u ambulantu da potražim Nadu. Zatekao sam je samu, za ogromnim stolom koji ju je naprosto "progutao". Prelistavala je neke kartone i tek kada sam ušao, podigla je glavu.
- Zašto si došao? - upitala me je bez pozdrava.
Znao sam da pred nju ne mogu stati i jednostavno joj reći: "Sve ovo vreme mislio sam na tebe", ili možda: "Nimalo se nisi promenila". Znao sam i to da mi se neće baciti u naručje kada je ponovo ugledam, a opet, nadao sam se srdačnijem dočeku, nekom lepom pitanju u kojem bih osetio prizvuk prošlosti koja me je godinama proganjala.
- Prekomanda - rekao sam, a sebi sam delovao kao da se pravdam.
Sve što sam osećao i što se dešavalo između mene i nje počevši od tog pitanja, pa do skrivanja pogleda, grimasa na licu, sve to mi je bilo tako neobično i sasvim drugačije od svih mojih zamišljanih verzija našeg susreta, sanjanih u dalekoj Subotici. Ako se ponovo sretnemo mogao bih... mogla bi...? Ne pitajući je mogu li, seo sam preko puta nje iščekujući reakciju. Bojažljivo i teško započeli smo razgovor. Moje reči bile su probrane, smišljene, baš kao i njene.
- Zašto ne pokušaš da me posmatraš drugim očima? Recimo, kao dragog, starog poznanika koga dugo nisi videla? - usudio sam se da joj predložim.
Užasno me je nervirala ta nevidljiva granica koju je postavila između nas, taj grč koji bi se pojavio na njenom licu svaki put kada bi nam se pogledi sreli. To što je bila napeta, što se ustručavala i najverovatnije razmišljala o tome da jedva čeka da ostane sama.
- Ne mogu, jer ti si sve samo ne poznanik, ti... - odjednom je ućutala, nervoznim pokretima ruke trljala je čelo. - Koliko ostaješ? - upitala me je nočekivano.
- Do kraja života - odgovorio sam.
- Otkud ta iznenadna želja kada se godinama nisi javljao niti si se interesovao za ovo mesto? - upitala je, a ja sam ponovo osetio prekor u njenom glasu.
Ovoga puta nije uspela da me otera jer, kada sam uspeo da zanemarim taj prekor, ostale su iskrene reči koje su mi jasno govorile da mi se nadala.
- Prilika je iskrsla i shvatio sam da je vreme da uzmem ono što je moje.
- Tvoje! - njene tamne oči prestravljeno su me gledale. Malo je reći da me je uplašio taj njen pogled.

Dušan je moj sin

U tom trenutku na vratima se pojavio doktor, vodio je sa sobom pacijenta. Nada je spremno ustala i pritekla mu u pomoć. Više nije obraćala pažnju na mene, pa sam ustao i otišao malo toga shvatajući. Te noći duvao je jak vetar, činilo mi se da se leto pre vremena predalo jeseni i skorašnjoj zimi. Bio sam sam u svom novom stanu i osluškivao fijuk vetra koji je kroz otvor odžaka dopirao do moje sobe. Baš te noći Nada je, umotana u ogromnu vunenu maramu, došla kod mene. Toliko sam bio srećan što je vidim na svom pragu da sam se jedva savladao da je ne zagrlim. Srce mi je bilo puno topline. I tu, na pragu, bez ikakve najave, raširile su se njene ruke pozivajući me u zagrljaj. Bože, kakav je to osećaj bio! Ponovo biti u njenom zagrljaju bilo je lepše od svega dosad proživljenog, možda čak i od one naše noći. Ponovo biti s njom, san je koji mi se napokon ostvario. Nisam želeo da se pomerim, da pojačam stisak svojih ruku, da izvijem glavu i poljubim je. Opčinjen iznenadnom srećom, jedino sam želeo da zadržim taj osećaj koji mi je strujao kroz vene.
- Toliko si me nedostajala - prošaputao sam.
Nije rekla: "I ti meni", nije rekla: "Znam, jer sam osećala isto", ništa od toga nije rekla, samo je još jače prislonila svoju glavu na moje rame, a nekoliko sekundi kasnije osetio sam da moju ruku kvase njene suze.
- U početku sam mislila da ne treba ništa da ti kažem, bojala sam se tvoje osude, ali kada sam saznala da ostaješ, nešto se u meni prelomilo i došla sam... došla sam da ti kažem - počela je da priča - ionako bi čuo, sigurno bi saznao, pa sam odlučila da ti sama kažem. Ako možeš, oprosti mi, ako ne... ne znam.
Stekao sam osećaj da želi da mi otkrije neku veliku tajnu i da se baš toga plaši.
- Zar se snovima oprašta? - pokušao sam da se našalim i razbijem tu napetost koja je lebdela u vazduhu. Uhvativši je pod ruku, odveo sam je do dvoseda gde smo seli jednog pored drugog.
- Dušan je tvoj sin - rekla je posle preširokog uvoda i tom jednom rečenicom promenila je moj svet.
Zagrlio sam je. Znao sam da nestrpljivo iščekuje moje reči ali sam i dalje ćutao obuzet navirućim emocijama. Sve što sam pomislio da joj kažem činilo mi se glupim. A želeo sam da kažem da joj verujem, da samo slutim koliko joj je bilo teško, da sam oduvek želeo da imam sina, da ćemo biti srećna porodica...
- Taj jablan što raste imaće svoje korene, ono što ja nisam imao - rekao sam na kraju.
Zagrlila me je obasuvši moje lice poljupcima, a ja sam znao da sam na kraju izabrao prave reči. Da sam joj u toj jednoj rečenici rekao sve što sam mislio.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #118

22. Dec 2011, 21:32:42

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 8.0
	Nokia

Ishitren mladalački potez

Zaljubljenost je definitivno slepilo. Pristala sam da se udam za momka o kojem skoro ništa nisam znala. Prilazeći oltaru šula sam šapat koji me je u momentu otreznio – moj budući ostavio je devojku pred porođajem. Nisam rekla:”Da”, nego sam pobegla glavom bez obzira ne osvrćući se na tristo zvanica u crkvi. Na sreću, ruke mi je raširio onaj pravi, onaj koji me je godinama ikreno voleo..

Uzviknula sam glasno – Ja sam najsrećnija devojka na svetu! Ceo svet je moj!
Boban me je gledao pomalo tužno, ili mi se za trenutak tako učinilo. Ne, mora da grešim. Pa, on je moj najbolji drug, sigurno je srećan što se udajem za čoveka koga volim. Napravila sam piruetu dok se oko moga tela uvijala predivna bela venčanica.
- Da li ti se sviđa? Bila je najlepša od svih koje sam videla a bogami i najskuplja! Ali, Marko je rekao da želi da ličim na princezu. Bobane, zašto ćutiš? Reci nešto! Ne sviđa ti se kako mi stoji?
- Da nisi malo prenaglila? Ana, koliko ga uopšte poznaješ? Ne želim da pomutim tvoju sreću, ali, zabavljate se tek mesec dana… Mene poznaješ ceo život a ne znaš šta volim da jedem i ostavljam li dlake na sapunu! Ne znam, mislim da si požurila… – odmahnuo je glavom.
- E, ti si stručnjak za razbijanje čarolija! Pa, volim ga, to je dovoljno. Osim toga, nas, žene instinkt ne vara – osmeh mi se vratio na lice kada sam se setila Markovih plavih očiju. – Pisaću ti iz Venecije! Planiramo da se zadržimo tamo nedelju dana, a onda, pravac Pariz! Ne mogu da verujem da mi sve ovo dešava! Plašim se da ću se uskoro probuditi iz ovog predivnog sna…
- I ja se plašim… – promrmljao je sebi u bradu.
E, baš me nervira, pomislila sam. Doduše, uvek je svakom mom momku pronalazio mane. Baneta je smatrao feminiziranim, Sašu uobraženim, a Nenad je srkao kad pije kafu! Uvek sam mu sve pričala, među nama nije bilo tajni. Naše porodice stanuju vrata do vrata, pa se znamo otkad pamtimo. Bili smo vrlo bliski, kao brat i sestra, tim pre što smo oboje bili jedinci. Oduvek se prema meni odnosio zaštitnički. Sada je baš preterao!
- Dobro, hoćeš li mi reći šta ti kod njega smeta? Nije feminiziran, ne srče kafu… Pravi je muškarac, uspešan, lepo vaspitan i pri tom me voli. Zar ne želiš da budem srećna? – bila sam očajna jer mi je stalo do Bobanovog mišljenja.
- Ma, dobro, zaboravi. Vidim da si baš odlučila. Ako si ti srećna, biću i ja. Samo, ne želim da te bilo ko povredi.
- Previše brineš za mene. Znaš da naše drugarstvo ništa neće pomutiti. Znam, žao ti je što odlazim. Ali, dolaziću često na kafu a i ti ćeš kod mene. Pa, ne odlazim na kraj sveta, već samo na drugi kraj grada!
Boban je prišao i čvrsto me je zagrlio.
- Čuvaj se, malena… – kao da mu je zadrhtao glas, ili se to meni učinilo.
Moja mama je ušla u sobu.
- Ana, Bobane, vreme je za spavanje. Ujutro se rano ustaje. U koliko sati treba da budeš kod frizera? – upitala me je.
- U devet. Ali, pre toga moram do Vesne. Ona će mi napraviti bidermajer. Jao, mama, kakvo spavanje! Neću moći oka da sklopim.
- Bobane, objasni joj da sutra mora da bude odmorna. To je najsrećniji dan u životu svake devojke – setno me je pogledala kao da se priseća svog najsrećnijeg dana. – Eh, a ja sam se nadala… – odmahnula je rukom i brzo izašla iz sobe. Nešto hladno steglo me je oko srca. Nadala se? Čemu?

Bobanova istina

- E, idem ja. Treba li ti još nešto? – pitao je Boban.
- Treba! Da se bar neko raduje mojoj sreći! Svi ste se urotili protiv mene. Šta joj sad to znači? Nadala se, čemu?! – besnela sam.
Boban je prišao i poljubio me u vrh nosa. Pogledala sam ga u oči. Pogled mu je bio odsutan.
- Hoću da znaš da ću za tebe uvek biti tu i da ti želim svu sreću ovog sveta. Mada… sve je moglo da bude drugačije. Volim te, oduvek. To i tvoja mama zna, samo ti ništa nisi primetila. Nisam imao hrabrosti da ti to ranije kažem, plašio sam se da ću te izgubiti i kao prijatelja. Trpeo sam sve tvoje momke misleći da ćeš kad-tad shvatiti da ti je mesto uz mene. Ali, ti se sada udaješ za nekog tipa koga si upoznala pre dva meseca. Voliš ga. Neka, tako mi i treba. Nemoj da mi zameriš to što se sutra neću pojaviti na tvom venčanju. Sada idem, isključiću telefon, nemoj da me tražiš. Izvini, morao sam ovo da ti kažem, bilo je jače od mene… – potom je istrčao iz sobe.
Dok sam se povratila od zaprepašćenja, Boban je već nestao. Srce je počelo snažno da mi lupa. On me voli? Oduvek?! Zašto to nisam ranije primetila? Sada mi to kaže? Bila sam sasvim zbunjena. A ja sam u njemu gledala druga, čak brata. Da li je to moguće? Pitala sam se da li ću moći da budem srećna dok moj Boban pati. Čak mi ni na venčanje neće doći, a trebalo je upravo on da me izvede iz kuće i preda mladoženji. Sve se odjednom raspršilo kao mehur od sapunice. Bila sam očajna, zbunjena i zatečena.
Pokušavala sam da zaspim, u glavi mi je bio haos. Gde je on sada? Siroti moj Boban, koliko mu je trebalo hrabrosti da mi sve prizna… Pitala sam se da li da krenem da ga potražim ali pojma nisam imala gde je. Bila sam očajna. Što sam više razmišljala, bila sam neodlučnija. Pretvaraću se da se ništa nije dogodilo ili ću pobeći što dalje, ovog trenutka, bez objašnjenja. Pomislila sam na svoje roditelje, na svadbu od trista zvanica, rodbinu i prijatelje, skandal koji bih izazvala… Tata je bio direktor banke, veoma ugledan u našoj maloj sredini. Njega bi to ubilo. S druge strane, da li zaista volim Marka? I koliko ga poznajem? Upoznali smo se tog leta na moru i počeli smo da se zabavljamo. S obzirom na to da nismo živeli u istom gradu, veoma brzo smo, onako zaljubljeni, odlučili da se venčamo. Moji roditelji bili su šokirani ali ubedila sam ih da to zaista želim. Tata je nameravao da nam kupi stan u našem gradu jer je Marko izrazio želju da ovde živimo. Bilo mi je malo čudno to što želi da napusti svoj rodni grad, ali mislila sam da je to iz ljubavi prema meni.

Sve je ličilo na bajku, a sada…

Budna sam dočekala jutro. Začula su se kola ispred kuće. Gosti su počeli da pristižu. U sobu su ušle mama i tetka Dara.
- Anči, budi se! Vidi ko ti je došao. Tu su i Markovići, Lena je stigla iz Beograda, a Vesna ti je donela bidermajer… Ana, šta ti je?! Pa, ti si plakala! – mama me je zabrinuto gledala. – Daro, pogledaj kakve podočnjake ima, kao da celu noć oka nije sklopila!
- Nisam mogla da spavam, uzbuđena sam. Ne udajem se svaki dan! Sve će to šminka da sredi – neuverljivo sam objašnjavala. – Ćao, tetka Daro! – poljubila sam tetku.
- Hajde, pile tetkino, da nas dve popijemo kaficu. Lenka, molim te, donesi nam dve kafe. Kada je mama izašla iz sobe, okrenula se prema meni pronicljivo me pogledavši.
- Da čujem! Među nama nikada nije bilo tajni pa ih neće biti ni sada. Voliš li ga? – pokušavala je da shvati šta se sa mnom dešava.
- Koga? – rasejano sam upitala.
- Kako koga, Marka, tvog budućeg muža?!
- Naravno da ga volim. Ne bih se danas udavala da nije tako.
- Ana, još nije kasno. Možeš da se predomisliš ako nisi sigurna u svoju odluku. Znaš, nisam pobornik brzih venčanja. Kaže naš narod: “udaš li se na brzinu, kajaćeš se natenane”. Vrlo dobro znaš da ti to govorim iz iskustva i iz najbolje namere. Svoje dece nemam, ti si mi sve i ne bih volela da prođeš kao ja.
- Ma, teto, sve je u najboljem redu. Samo sam malo uzbuđena i neispavana – lagala sam. Pomislila sam na tatu i na njegovu reakciju kada bih mu sada prišla i rekla: “Dobro jutro, tata. E, izvini, malo sam se šalila. Odoh da prošetam, a ti obavesti ovih trista gostiju da svadbe neće biti!” Ne, to nisam mogla da uradim svojim roditeljima.
Mama je ušla noseći kafu.
- Hajde, popijte tu kafu, pa da ide frizeru. Već je osam sati. Pitaju Vesna i Lena da li mogu da uđu?
- Aha – odgovorila sam.
Vesna, Lena i ja bile smo najbolje drugarice. Davno smo se dogovorile da ćemo jedna drugoj biti kume. Pošto se ja prva udajem, Lena će meni biti kuma, ja Vesni, a ona Leni. Veselo su utrčale u sobu.
- Hej, mlada, diži se iz kreveta! Šta se protežeš? Kada se ja budem udavala, celu noć ću se lickati pred venčanje. A ona, pogledaj je! Kakvi su ti to podočnjaci, da nisi bolesna? – Vesna nije zatvarala usta. Obe su se zabrinuto zagledale u mene.
- Anči, šta ti je? – tiho me je upitala Lena.
- Ma, dobro sam! – pogledala sam tetku, a ona je zavrtela glavom i izašla iz sobe.
- Hajde, devojke, vreme je da pođem frizeru. Hoćete li sa mnom?
Jutro je brzo prošlo. Bila sam zadovoljna svojim odrazom u ogledalu. Frizura je bila odlična, šminka je prekrila neprospavanu noć, a venčanica je zaista bila predivna.
- Ana, gde je Boban? Zar te neće on izvesti iz kuće? – pitala je Lena.
- Oh, pa… Tata će me izvesti… tu je negde, ne znam… – pomislila sam da li su se moji roditelji zapitali zašto sam u poslednjem trenutku odlučila da me tata izvede kada je to trebalo Boban da učini.

Crkveno venčanje

U opštem metežu i gužvi jedino je Lena primetila da Bobana nigde nema. Bila sam zabrinuta za njega i sve vreme pitala sam se gde je. Grizla me je savest što sinoć nisam potrčala za njim, da porazgovaramo. A da sad izletim iz kuće i da ga pronađem? Da, moram! U tom trenutku začule su se sirene ispred kuće. Došli su! Gotovo je! U trenutku me je oblio hladan znoj i poželela sam da sam na bilo kom mestu, samo ne ovde!
Bila sam u transu dok me je tata izvodio iz kuće i predavao Marku. Oko mene je bilo mnoštvo sveta, svi su mi se divili a ja sam nemo vrištala. Gledala sam čoveka koji će za koji minut biti moj muž i činilo mi se da ga prvi put vidim. On kao da ništa nije primećivao. Čvrsto me je uhvatio za nadlakticu rekavši: “Prelepa si!” Prvi put, za sve ovo vreme, pomislila sam da li me on voli. Bila sam dobra prilika, mlada, lepa, kćerka uglednog provincijskog bankara, jedinica iz veoma bogate porodice. Šta ako se ženi iz interesa? Da li sam zaista prenaglila? O, Bože, hoću li se ikada opametiti?!

Marko me je vodio prema kolima. Trebalo je da se prvo venčamo u crkvi, a građanski brak da sklopimo u restoranu gde će se obaviti svadbeno veselje. Sve je bilo savršeno organizovano. Tata nije žalio novac da bi njegova princeza bila zadovoljna. Osetila sam da mi kolena klecaju, a ledene graške znoja slivale su mi se niz lice, osetila sam i neopisivi strah… Odjednom mi se smračilo pred očima i osetila sam da tonem.
Nastala je opšta panika. Marko me je čvrsto držao ispod ruke, mama mi je prinela čašu vode, a neko je doneo stolicu da sednem. Posle nekoliko minuta ubedila sam ih da mi je sasvim dobro i da možemo da nastavimo. Slabost sam pravdala neprospavanom noći i uzbuđenjem, što je delimično bilo istina.
Nastavili smo put kao da se ništa nije dogodilo. Sve vreme zujalo mi je u ušima i nisam razumela šta mi je Marko pričao.

- Ana, jesi li me čula? Šta ti je, kao da si videla duha a ne svog budućeg muža? Da li ti je bolje? – pokušavao je da shvati šta mi se dešava.
- Da, sasvim mi je dobro. Biće sve u redu – odgovorila sam uverljivo.
- Nadam se. Znaš, osećam se glupavo, kao da te vodim na giljotinu a ne pred matičara – zvučao je uvređeno.
Nisam se trudila da mu odgovorim. Uskoro smo stigli pred crkvu. Sačekali smo da svi uđu i zauzmu svoja mesta, a onda smo laganim koracima krenuli prema ulazu. Svi pogledi bili su uprti u nas. Bilo je mnogo meni nepoznatog sveta, što me je ponovo nagnalo na razmišljanje koliko poznajem svog budućeg. Za ovo kratko vreme upoznala sam njegovu najbližu familiju, kuma i dvojicu drugova. Svi su ga hvalili. Anđeo koji hoda! Možda preterujem. Pa, to je moj Marko, čovek u koga sam beskrajno zaljubljena! U čoveka ili u iluziju?
- Kako je lepa! Nadam se da neće proći sa njim kao Dana… Koji bezobrazluk! Ona ovih dana treba da se porodi, a on sa drugom pred oltarom… – čula sam tihi šapat devojke pored koje sam u tom trenutku prolazila. Nešto me je preseklo u stomaku, a u glavi mi je bubnjalo. Da se porodi?! Da li sam dobro čula ili je to plod moje fantazije?

- Ćuti, Daco, neko će te čuti… – rekla je devojka pored nje. Osećala sam da ću se srušiti. Zar na ovaj način da saznam?! U ovom trenutku? Ne mogu da se udam za njega. Ostavio je devojku pred porođajem… šta mogu da očekujem od takvog čoveka? Pogledala sam ga. Na njegovom licu video se samo izraz trijumfa. Zadovoljno se smešio, kao razmaženo dete kada dobije omiljenu igračku. Boban je bio u pravu. Šta sada da radim? Grozničavo sam razmišljala tražeći pogledom nekoga ko bi mogao da me zaštiti, Bobana, tetka Daru… Nisam ugledala nijedno od njih. Obred venčanja uveliko je trajao. U meni je besnela oluja, a ipak sam nepomično stajala prepuštena sudbini. Kasno je, nemam kud. Skupo ću platiti svoju tvrdoglavost i nepromišljenost. Tako mi i treba! Zašto ovo nisam juče saznala?
- Ana… – Marko me je blago gurnuo ramenom.
Pogledala sam ga, zatim sveštenika koji je ponovio pitanje.
- Da li vi, Ana Stojanović pristajete da stupite u brak sa, ovde prisutnim, Markom Pavlovićem?

Spas u poslednji čas

Tišina je bila neprijatna. Marko se nervozno premeštao s noge na nogu, sveštenik me je prekorno gledao naslućujući skandal, a iza nas se čuo žagor. Ni sada ne znam o čemu sam u tom trenutku razmišljala. Osetila sam Leninu ruku na ramenu i to me je vratilo u stvarnost. Šta da uradim? Gde da nađem Bobana? Ma, setiću se usput, pomislila sam, i u tom trenutku brzo sam se sagnula, poljubila sam svešteniku ruku, zatim sam se okrenula Marku promrmljavši “izvini”, a onda sam potrčala prema izlazu bacivši bidermajer Leni. Sve se desilo munjevitom brzinom, pa niko nije uspeo da reaguje. Sjurivši se niza stepenice, udahnula sam punim plućima i osetila ogromno olakšanje. Nisam marila za radoznale i zgranute poglede slučajnih prolaznika. Trčala sam kroz portu prema izlazu i pomalo zbunjeno zastala sam kada sam ugledala poznati auto. Kroz prozor je provirila moja tetka Dara nestrpljivo uzviknuvši:
- Hajde, požuri, hoćeš li da nas linčuju?!
Nije mi trebalo dvaput reći. Uletela sam u kola i tetka je uz škripu guma pojurila niz ulicu.
- Kako si znala? Ja… nisam mogla…
- Ćuti! Samo da izvučemo živu glavu. Da li svesna toga šta smo uradile? Ubiće me tvoj otac! Skini bar taj veo sa glave! Privlačimo pažnju. Jao, sutra će o ovome pisati novine! Ali, neka, samo kad sam te spasila od onog prevaranta…

- Ti znaš? – bila sam zbunjena.
- Stajala sam pored one dve devojke u crkvi. Sve sam čula, videla sam tvoju reakciju i pomislila sam da bi bolje bilo da odmah pripremim auto. I, eto, sada smo tu gde smo!
- O, teto moja, šta bih da mi nije tebe?!
- Drugi put pamet u glavu! Je l’ ovde beše desno?
Tek tada sam se zapitala kuda bismo mogle da odemo. Kući, naravno, nisam smela, bar dok ne prođe prvi šok. Međutim, moja tetka je dobro znala kuda će, samo nije bila sigurna gde treba da skrene. Kud me vozi? Sada sa njom nisam mogla da tražim Bobana jer bih morala da joj objašnjavam šta se desilo, a to nisam bila u stanju. Pričaću joj kada se sve stiša.
Za to vreme ona je skrenula na seoski put koji je vodio prema našoj vikendici. Osećala sam se kao da mi je pao veliki kamen sa srca. Udobno zavaljena u sedište, osetila sam da me hvata san. Sledeće što pamtim bile su snažne ruke koje su me nekud nosile. Toliko sam bila umorna da nisam mogla da otvorim oči i da pogledam ko me nosi.

Kada sam se konačno probudila, bio je polumrak. Pogledala sam oko sebe prepoznavši spavaću sobu mojih roditelja u vikendici. Na nemili događaj podsetilo me je šuškanje venčanice kada sam pokušala da se okrenem. Bila sam sama u sobi. Ustala sam i pogledala na sat. Bilo je sedam. Uh, šta li se sada dešava u stvarnom svetu? Da li je tata obavestio policiju? Žurno sam izašla iz sobe. U trpezariji su sedeli tetka Dara i Boban. Bila sam zbunjena. On?! Kako je znao gde smo?
- Princezo, jesi li se naspavala? Ne brini, biće sve u redu. Samo kada si ti dobro.
- Bobane, bio si u pravu. Stvarno ga nisam poznavala. Hteo je da me prevari…
- Ćuti, sve znam. Sedi, skuvaću kafu. Nemoj da zamaraš svoju lepu glavicu.
- Sedi, dušo. Ne brini, zaista će sve biti u redu – smireno je govorila moja tetka. – Tvoji roditelji su na putu ovamo… Ma, sedi, kad ti kažem i smiri se! – uzviknula je kada sam kao oparena skočila na pomen mame i tate.
- Sve sam im objasnila i oni te apsolutno podržavaju. Nisu ljuti, već su zahvalni Bogu što je sve to prekinuto na vreme. Ponose se tobom.

Ljubav je pobedila

U tom trenutku čula su se kola ispred kuće. Boban je izašao da ih dočeka.
- Boban je divan mladić. Eto, šta ti je život – uzdahnula je tetka Dara. – Svi smo se nadali da ćete vas dvoje…
- Šta, nas dvoje?! Šta je svima vama? Pa, dobro znaš da mi je on kao brat!
- Glupost! Izgleda da smo svi osim tebe znali da se vas dvoje volite na drugi način. Sudeći po tvojim iskolačenim očima, još uvek nisi svesna svojih osećanja. Verovatno si se plašila da to sebi priznaš zbog tog nametnutog odnosa sestra-brat. Kada se sve ono dešavalo u crkvi, pozvao me je telefonom sav očajan, kao da je osetio da si u opasnosti. Rekla sam mu šta se dešava i da te čekam u kolima. Oboje smo znali šta ćeš uraditi, pa mi te najbolje poznajemo…
U tom trenutku vrata su se otvorila. Tata i mama stajali su i gledali u mene.
- Tata, mama, ja… Oprostite mi, molim vas…
Tata je prišao i čvrsto me je zagrlio. Briznula sam u plač.
- Plači, dušo, biće ti lakše. Samo da si ti meni živa i zdrava. Ne brini, očitao sam bukvicu onom mangupu. Da vidiš kako su otišli pognutih glava. Sve je gotovo – tešio me je mazeći me po kosi.
Sedeli smo i pričali do kasno u noć. Tata je rekao da želi da ostanem u vikendici nekoliko dana dok se sve stiša.
- Bobane, sine, ti ćeš ostati sa Anom. Ne želim da ovo preživljava sama. Lenka će vam sutra doneti sve što je potrebno. I, molim te, čuvaj je. Plašim se da onaj mamlaz nešto ne pokuša… E pa, vreme je da krenemo – naglo je ustao.
- Ne brinite, čika Rade. Čuvaću je k’o oči u glavi! – jedva je dočekao Boban.
Ostali smo sami. Boban je stajao uz prozor pušeći cigaru. Ćutao je od kada su moji otišli. Ćutala sam i ja. Odjednom se okrenuo i progovorio:
- Ana, izvini zbog onog juče. Nije trebalo ništa da ti kažem. Znaš, bio sam očajan jer sam osećao da taj momak nije u redu. Zato sam…
- Hoćeš da kažeš da sve ono što si mi rekao nije istina? Samo si pokušao da me odgovoriš od pogrešnog izbora?
Osetila sam da mi se srce steže i da ću sledećeg trenutka briznuti u plač. Zašto mi je teško? Trebalo bi da osetim olakšanje. Konačno postadoh svesna svojih osećanja. Ja ga volim! Tetka Dara je bila u pravu. Ali, on mi je upravo priznao da mi je izjavio ljubav samo zato da bi pokušao da me spase. Počela sam da se gušim u suzama. Boban me je posmatrao a potom mi je prišao zagrlivši me čvrsto.
- Ma, volim te, ludo jedna! Samo sam hteo da te nateram da i ti postaneš svesna svojih osećanja – nežno me milovao.
Plakala sam kao dete. Sve vreme držao me je u zagrljaju. Kada sam se smirila, seli smo za sto. Boban nije ispuštao moju ruku. Gledao me je pravo u oči.
- I, šta ćemo sad? – vragolasto me je upitao.
- Mrtva sam umorna. Treba mi san. Sutra ćemo o svemu porazgovarati.
- Hoću da mirno odem na spavanje. Zato, draga moja… – kleknuo je preda mnom – hoćeš li da budeš moja žena?
- O, Bobane, zašto me to ranije nisi pitao? Zar je moralo sve ovo da se desi?
- Da se nije desilo, ne bi shvatila da me voliš. Nisi odgovorila na moje pitanje.
- Prvo ćeš ti da odgovoriš na jedno! Ostavljaš li dlake na sapunu?

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #119

13. Jan 2012, 11:20:55

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows 7
	Mozilla Firefox 9.0.1
	Nokia

U bračnom četvorouglu

Razveo sam se zbog naše komšinice.

Moja sada već bivša žena Marija optuživala me je za stvari koje nisam činio. Ne umem da objasnim sebi zašto sam se tada osećao krivim iako to nisam bio. Danas znam zašto je Marija u meni tražila krivca i zahvalan sam joj na tome.

Prvog utorka, tačno četiri meseca po preseljenju u stan na početku tihe ulice koja se, jednosmerno, u blagom padu uliva u široki bučni bulevar, pokucao sam na ulazna vrata. Ona je neodlučno pošla da ih otvori. U grlu joj je zapelo klupko reči i nikako nije bila u stanju da se oslobodi i progovori. Onda je naglo okrenula ključ u bravi i otvorila, reči joj behu na usnama ali ih ni tada nije izgovorila. To više nije bilo potrebno. Znao sam šta misli i oseća. Bolje da prećuti.
Stajao sam na pragu osmehujući se dok je u mojim očima treperila molba za razumevanje i još jedan oproštaj što, eto, opet kasnim a da to nisam najavio. Prišao sam joj, uhvatio njene ruke, ona se opirala, trzala, otimala sevajući očima koje su plamtele od besa. U tom plamenu sagorevale su moje nade da će se sve završiti raspravom i pomirenjem.
Povukao sam ruke, namrštio se značajno i, s jasnom porukom da mi sve to ne prija, prošao pored nje i ušao u kupatilo.
- Trljaj, trljaj! Speri sve sa sebe! – jetko je dobacivala na šta nisam hteo da odgovorim. Ispalo bi da se branim, a nema razloga za to jer nisam bio s drugom ženom. Nju, svoju i jedinu, nisam varao. Siktala je, spominjala tragove, mirise, ugrize i ujede koje voda i sapunica ne mogu da uklone. Potrajalo je to dva-tri minuta. Onda je prvi napad prošao, utihnula je. Čuo sam strujanje vode u džezvi na šporetu i to je bila potvrda mog zaključka da je nalet besa prošao. Sada sledi talas kajanja zbog izgovorenih reči koje njoj, ženi od stila, svakako ne priliče čak ni kada misli da je uvređena i ponižena. Kada misli! A uvrede i poniženja nije bilo.

Pre tačno četiri meseca

Izašao sam iz kupatila, prošao pored nje ne pogledavši je, i seo u fotelju. Ona se odmah spustila na kauč preko puta mene.
- Mi smo se venčali kao čudan par – progovorila je glasom u kojem se osećala samilost, u kojem je bilo topline. – Tvoji su bili protiv našeg braka a moji nisu mogli da poveruju. Zaveo si me zahtevom da te učinim vrednim sebe. Znao si da želim takvog čoveka. Radila sam na tome i uspela. Ti više nisi čovek kakav si bio, sada si loš. Jesam li te zaista, kao veliki majstor, učinila takvim? Hajde, reci!
- Ženo, ništa te ne razumem! Ko je loš čovek? Ja?! De, bogati, navedi bar jedan moj loš postupak.
Klimnula je glavom kao da je razumela i u očekivanom odgovoru pronašla dovoljno potvrdnog za sve ono što želi da mi saopšti.
- Znam kako ti je: dosadno na poslu, dosadno u kući, i ja sam ti već dosadila. Ti bežiš!
Nisam odgovorio. Šta vredi reći da to nije istina? Ništa! Smeškao sam se na sve što je izgovarala, na svaku reč odgovorio sam po jednim ne baš veselim osmehom.
- Pa, tebe baš briga za ono što ja pričam! Smeješ se! Rugaš mi se kao da loše glumim. Još ću na kraju za trud dobiti malo aplauza!
Nikada pre nije bila ovakva.
Šta se to događa, zapitah se i počeh da tragam za odgovorom. Od kada je sve to počelo? Od dolaska u ovaj stan, tačno pre četiri meseca.
Preselili smo se u ovaj deo grada da bi ona bila bliže radnom mestu jer se zaposlila pre šest meseci i nije podnosila traćenje vremena na odlaske i dolaske s posla, koji su je zamarali više od zahteva na radnom mestu, od kuhinje i razmaženog muža. Preselili smo se jer je ona tako želela, jer je ona to zahtevala. Navaljivala kao da ima još nekih ličnih razloga.
U početku su joj nedostajale nekadašnje komšije ali nije želela da opet troši previše vremena na posete. U našoj zgradi živeli su isključivo penzioneri, poneki samac u godinama pred penzionisanje, jedna skoro razvedena žena koja se vratila u stan usamljene majke i jedna koja se nije udavala a izgleda kao da je spremna da to učini u svakom trenu. Zanimljive komšije. Nikoga još nismo bolje upoznali. Nismo prepoznali radoznalost, ljubopitljivost novih komšija, koja obično prethodi upoznavanju. Nisu je ni oni prepoznali u nama.

Bračni par Marić

Posle nekoliko takvih dana gospođa Marić iz susedne zgrade pozvala nas je na kafu. Ona i Marko, njen muž, bili su naših godina, mlađi bračni par bez dece i bez prijatelja i rodbine u ovom gradu, u ovom delu zapadne Srbije. A bila je zgodna i privlačna žena zavodljivog osmeha na glatkom licu, i izazovnih, vatrenih očiju iz kojih su isijavale nepoznate želje. Već tog prvog popodneva zadržao sam pogled na njoj. Primetivši to, uzvratila mi je osmehom koji obećava. Njen muž Marko, samohvalisav i vrlo pričljiv, nekoliko puta iskosa je pogledao svoju ženu. Ona je svaki put zastala zbunjeno se pitajući šta to treba da znači. Samo je moja Marija bila tiha i smirena, zadovoljna ukusom kafe i sokova kao i temperamentom komšija koji, baš kao i mi, vole priču i druženje. Na kraju je prihvatila poziv gospođe Ane Marić da ponovo dođemo i to što pre. I ja sam bio zadovoljan time što se Mariji dopalo sve jer je to značilo da ćemo nastaviti druženje s Marićima.
Sutradan jujtro probudila se pre mene, protegnula se i pozvala me da popijemo kafu. Bio je to nagoveštaj lepšeg vremena u danima našeg braka, izduvanog olujama i nepogodama.
- Sinoć si bila zadovoljna posetom Marićima? – trebalo je da to razume kao pitanje. Nije! Pretvarala se da nije dobro čula pa je uzvratila:
- Ana je vrlo privlačna žena, zar ne? – ovo nisam razumeo. Rekla je to ravnodušno, bez namere da me dotakne.
- Žena kao žena. Nisam primetio ništa posebno.
- Muškarci obično ne zapaze ono što žene odmah uoče. Neće oni dugo! Ona glumi dok on priča o svemu i svačemu. Njemu jedna nije dovoljna! Inače, izgleda da je dobar čovek, čak i s tom manom.
Nisam se snalazio u razgovorima o drugima. Rekao bih da Marija nije sasvim u pravu jer gospodinu Mariću dodaje vrline kojih nema. Možda baš kao što ja preterujem razmišljajući o privlačnosti njegove žene. Nisam znao zašto se to dešava. Nesvesno, valjda, jer mi s Marijom nije bilo kao na početku. Ne znam kako da joj ponovo priđem, a ne želim da se pravdam za ono što nisam učinio. Brzo smo popili kafu. Ona je prva izašala napolje. Ostao sam sam. Imao sam dovoljno vremena da polako popijem kafu koja mi toliko znači. Ona malopređašnja bila je promašaj.
Kada sam se kasno popodne vratio s posla, sreo sam gospođu Marić na stepeništu blizu našeg stana. Razmenili smo radosne poglede dvoje ljudi koji se poznaju i ponovo sreću. Zasvtlucaše oči i osmesi ozariše naša lica. Hteo sam nešto da kažem ali je moja žena bila brža. S vrata je pozdravila komšinicu koja odlazi.
- Doviđenja, Marija! Dođite večeras! – Ana je prošla pored mene osmehujući se.
- Dragi moj, ti si poziv već prihvatio! – dočeka me žena bez pozdrava i pitanja kako je bilo na poslu.
- Ništa nisam rekao!
- I ne treba ništa da kažeš. Vidim da ti je milo što si je ponovo video i čuo!
- Ne na taj način. Ne tako kao što ti misliš, već onako, komšijski.
- Kada je tako, onda ti idi. Ja sam suvišna!
- Ja sam, izgleda, suvišan! Ovde, u ovom stanu, i na bilo kojem drugom mestu gde si ti!

Loš tragač

Nije odgovorila. Glumeći da joj je baš svejedno šta ja mislim i osećam, vratila se u sobu i sela na kauč. Uđoh odmah za njom. Na stočiću su bile dve šoljice za crnu kafu s tragovima prstiju na dnu, u talogu koji bi trebalo da potvrdi ispunjenje želje. Kružni otisci na novinama i pepeljara puna pikavaca. Dugo su sedele i pričale – zaključio sam i radoznalo pogledao Mariju. Hteo sam da što pre čujem njene utiske i zaključke. Shvatila je u trenutku moju želju.
- Baš mi je žao što sam se juče onako radovala odlasku kod njih i ne pada mi na pamet da ponovo idem. Među njima je gotovo. Ali ti idi! Ti umeš da prikriješ radoznalost. Ja to ne umem tako vešto.
- Nije to važno. Ako me pozovu, možda ću otići.
- Budi precizniji: ako te ona pozove!
- Biću precizan: ne idem!
- Dobro, videćemo!
Nisam mogao da se uzdržim.
- Šta ćemo to videti? – podviknuo sam. Ona kao da je baš to čekala. Razoružala me je. Ostao sam bez štita i sada je lako pronalazila potvrde i dokaze za svoje sumnje. Nagoni me da se pravdam, da se branim, a ja ne osećam potrebu da to činim. Ne vidim razlog.
- Ona te privlači, vidim ja to. I sve više ćete se približavati jedno drugom. Ona je u braku koji se raspada, a ti u svom braku ne shvataš suštiniu, bežiš od nje, sklanjaš mi se s puta.
- Ma, šta ti to pričaš?! Koješta! Klasično prebacivanje ljubomorne, pomalo nezadovoljne žene. Ne znam čime si toliko nezadovoljna! Kada bi mi samo to rekla…
- Ne prebacujem, samo iznosim zapažanja. I nisam malo nezadovoljna, već mnogo! I ljubomorna sam na tebe koji to tako bezbrižno nosiš! Zato idi kod njih. Uostalom, večeras je neka važna utakmica, pravi izgovor za još jedno viđenje i malo druženja.
Poželeo sam da joj priđem, da je dodirnem. Ustao sam. Njene prekrštene ruke, zamagljene oči koje su krile istinu i odbojni, iskrivljeni osmeh stisnutih usana zaustavili su me u nameri da to učinim. Odbila je. Još se nisam zapitao zašto je takva. Tragao sam za razlogom u mom načinu života, u mom ponašanju. Bezuspešno, jer sam loš tragač. Bolje lovim, u tome je stvar. Udaljava se, beži od mene. Napušta me, pomislio sam zadrhtavši od iznenađenja. Kuda će otići? Hoće li se vratiti svojima? To nije bilo moguće. Počeo sam da sumnjam.

Iskren razgovor

Te večeri otišao sam Marićima. Lepo su me dočekali. Vidi se da su zaista bili sigurni da ćemo doći.
- A gospođa Marija? Šta je nju sprečilo da dođe? – upitao je Marko. Žena ga je prekorno pogledala, on je pocrveneo dok sam se ja saučesnički smešio pitajući se šta je to ovim ženama. Odgovorio sam da je boli glava i da to nije toliko važno jer su se ona i Ana već ispričale, a odbojka ih ne zanima. Žena je odmah prestala da ga gleda začuđeno i prezrivo od čega je crveneo. Skrenula je na mene pogled pun iznenadnog sjaja i topline. Nisam odmah razumeo, ali je Mariću laknulo.
- Samo vi uživajte uz piće dok ja još nešto pripremim! – rekla je odlazeći u kuhinju. Okrenuo sam se njoj. Baš je privlačna, a ovaj njen to ne primećuje. Ne reaguje. Zato ona mene doživljava kao svog navijača. – Brzo ću se vratiti. Volim odbojku, sport mojih srednjoškolskih dana – dobacila je uzvrativši mi osmeh preko ramena. Okrenuo sam se Marku i upitao šta misli o predstojećoj utakmici. Nešto je moralo da se izgovori, da razgovor počne.
- Ma, ne mislim na to! – odmahnuo je rukom. – Vidiš li, komšija, u kakvoj sam neprilici?
Slegnuo sam ramenima ne želeći da se mešam. Zagrnuh se plaštom ćutanja čekajući da utakmica počne ili da se Ana vrati. Bilo je nepristojno da uz izvinjenje ustanem i odem. Nije dugo potrajalo, Ana se pojavila noseći kiflice i kolačiće na tacni. Opet ćutanje. Osetio sam potrebu da nešto kažem.
- I ja sam dugo igrao odbojku, zato volim da je gledam.
- Znam to, pričala mi je Marija. I Marko se bavio sportom, rukometom.
Marko se brecnuo pogledavši je popreko, kao da je samo čekao da nešto progovori pa da ljutito ustane i izađe iz sobe. Pogledao sam za njim, a onda u Anu.
- Ne znam – prošaputala je osvrnuvši se da se uveri da li je blizu da čuje šta govori. – To mu se često dešava u poslednje vreme. Zapravo, ne često nego svakodnevno. Postaje nepodnošljivo. Kao da želi nešto da postigne pa ne pronalazi drugi način nego ovaj – rekla je glasnije.
Čula su se ulazna vrata stana. Izašao je napolje.
- Baš mi je neprijatno – uzvrteo sam se ne znajući kao da se izbavim.
- Ništa ne brini, gledaćemo utakmicu. Ionako će me napasti i optužiti da koketiram s tobom, da želim da ga prevarim, da ga varam. Lepo mi dođe da to zaista učinim, da mu nabijem rogove pa da malo pati. Sramota! On mene da optužuje i kinji zbog nečega što nikada nisam učinila. Da li možeš to da zamisliš?
- Mogu! – izletelo je iz mene pre nego što sam odlučio šta da odgovorim.
- Možeš! Zaista možeš?! – obradovala se.
- Da, mogu. I ja sam u sličnoj situaciji. Marija me kinji, optužuje i ne namerava da prekine. Ne znam šta je sledeće.
- Primetila sam sinoć kako se odnosi prema tebi.
- Kako? – upitah ne krijući radoznalost.
- Sa stilom!
- Kakvim, bre, stilom?
- Prohujalo s vihorom, dragi moj, a ti to ne vidiš! To je taj stil, dragi moj komšija!

“Ono” neizrečeno

Progledao sam. Ne znam kako, ali stvari su se razjasnile. Lepota žene koja ih je razotkrila samo je pojačala moje uverenje da je to istina.
- Danas ste pričale o tome? – upitao sam.
- Ne. Srele smo se na ulasku u zgradu i ona me je pozvala na kafu. Kratko sam se zadržala.
Zastala je i pogledala me ispitujući koliko zapravo želim da čujem. Onda je dodala:
- Žena više prećuti nego što izgovori. Samo što ti, kao svaki muškarac, to ne znaš! Posmatraj i pažljivo slušaj! Osetićeš šta zapravo oseća i šta želi da ti kaže ali ne može, neće ili ne sme!
Znači, to je to što ja ne znam. Marija govori to što mi govori, kritikuje me, sumnja i prebacuje, ali to su sve neistine i ona zna da je tako pa ipak nastavlja. Smeši se kada ja počinjem da se branim jer joj to, zapravo, nije važno. Sve što govori služi tome da prikrije ono neizrečeno. Šta je to? Pokušaću da odgonetnem.
Utakmica je završena, naši su pobedili bez izgubljenog seta. Marko se vratio, upitao kako je bilo, zadovoljno protrljao ruke kada je čuo da su naši odbojkaši prošli u polufinale, pa ponovo upitao kada je sledeća utakmica.
- Prekosutra, u isto vreme. Red bi bio da vi dođete kod nas – brzo sam odgovorio.
Kratko su se pogledali. Ana je lažnim osmehom koji muškarci razumeju kao: „Kako ti kažeš, dragi moj“, prikrila želju da svakako prihvate moj poziv ali da on opet izađe napolje pre nego što utakmica počne. Smetao joj je. Jedva ga podnosi. Traži izlaz. Nisam li ja to naišao u pravi, zgodni čas? Izgleda da jesam. Ana mi se dopada, imamo nešto zajedničko. Toliko međusobnog razumevanja, podrške i privlačnosti u samo dva-tri dana poznanstva! Šta će se još dogoditi? Nestrpljivo, kao zaljubljeni muškarac, čekao sam te večeri nadajući se da će ona doći, ali sama. Jasno je da, na način dovoljno iskusne žene, više skriva nego što rečima kazuje. Krije da želi drugog muškarca. A želi mene. Uputila me je na takav zaključak i sada strpljivo čeka moj odgovor.

Rastanak, odlazak, razvod

- Gde je komšija Marko? – Marija je upitala dok je još stajala ispred praga, u hodniku. Ana se najpre zapitala šta to treba da znači. Pitanje pre pozdrava. A ja sam posumnjao da je moja žena znala da Marko neće doći! Osetio sam jer pazim šta govori očima, šta prećutkuje dok se njene usne pomeraju u ritmu rečenica koje zapravo više ništa ne saopštavaju. Onda je i ona osetila da je bila neumesna.
- Dobro veče! Samo izvolite, nego, moj muž je više puta spomenuo da ćete doći, kao i to da je Marko bio sportista. Pa, znaš, ti muški navijački razgovori… – pokušala je da popravi utisak, ali nije uspela.
Sve je bilo spremljeno, na stolu. Međutim, Ana je zaboravila cigarete.
- Neka, ja ću skoknuti do prodavnice da ih kupim – zaustavi je Marija u nameri da se vrati. – Ionako za sutra treba da dokupim kutiju. Brzo ću ja!
Znao sam da se neće brzo vratiti, kao što sam znao gde joj stoji kutija cigareta.
Ana i ja ostali smo sami. Bilo je to prvo veče naše ljubavi. Pronašli smo se, u pravi, u zgodni čas, pa sam i ženu lakše podnosio. Gotovo da smo se dobro razumeli. Bilo je sve manje prebacivanja, rasprava. Sve manje, dok nisu sasvim prestali razgovori. Ćutanje… do konačne odluke a sve je ka njoj išlo. Rastanak, odlazak, razvod. Bez ikakvih problema. Lepo, kako ona to reče na odlasku. Bar je dvaput bilo lepo: početak i kraj! Ispratio sam je i poželeo svako dobro u životu.
- Hvala! – iznenadila se Marija. – I tebi, takođe.
Prošlo je nekoliko meseci, možda i dva godišnja doba. Ne znam, jer sam bio na početku, a to je opet bilo lepo.

Ana i ja zakazali smo venčanje.

Stajala je pred stepeništem zgrade naše opštine u blistavom belom kompletu, s buketom cveća u ruci, uzbuđena i lepa. Ja sam, zbunjen i nervozan, krio dlanove u džepovima sakoa i pantalona premeštajući kutijicu s prstenom. Oko nas nekoliko kolega s posla, rođaci i prijatelji koji su se odazvali pozivu. Neki nisu došli. Unutra, u hodniku, bila je gužva. Posmatrao sam šta se tamo događa. Čovek s kamerom u ruci koračao je unazad prateći mladence koji su silazili niza stepenice povremeno zastakujući da se fotografišu. Snimatelj je leđima otvorio vrata ne prekidajući snimanje. Prišao sam da mu pomognem, zadržao sam vrata da bi nesmetano izašli.
Mladenci su prošli bez zastajkivanja, bez pozdrava.
Marko se nadmeno smešio verujući da se svima dopada dok je Marija, držeći ga pod ruku, pokušala da se slatko nasmeje. Nije uspela. Potražio sam Anu.
- Je li, nisam te nikada pitao, gde on radi?
- Rade zajedno, u “Dunavu“. Nisi to znao?
- Ništa ja nisam znao – rekoh odahnuvši. Neko nas je pozvao da uđemo unutra. Nasmejao sam se osetivši se veoma važnim. Ana me uhvati pod ruku pokušavajući da ulovi taj osmeh. Uspela je!

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 10 11

13 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 26. Apr 2024, 03:16:44

Prebaci se na:

Oznake: glup izgovorio provest nadu dogadjaji lose pozdravlja literalni voljene spavaj
sija prvom usamljena dane zavedi posmatram poznajes zanimljivosti vozio raznosac

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.