Zbog njene prošlosti zamalo sam ostala sama

Moja majka nikada nije bila zadovoljna momcima sa kojima sam se zabavljala. Kada bih je upoznala sa mladićem koga bih predstavila kao ozbiljnog, pronalazila mu je mane i polazilo joj je za rukoma da me odvoji od njega. Međutim, kada sam budućeg verenika dovela u kuću, a ona mi ispričala da se zabavljala sa njegovim ocem, poželela sam da ga napustim...

Veridba

Ponekad pomislim da ću zbog mame ostati usedelica. Dvadeset i pet mi je godina, školovanje sam odavno završila, "prikupila" sam i nekoliko godina radnog staža a sve to znači da mi je vreme da se udam.
- Do dvadeset pete godine cena u muškim očima stalno ti je rasla, Ružice! - kaže moja najbolja prijateljica Svetlana, odnedavno srećno udata i već u blagoslovenom stanju. - Odsad ćeš biti u drugom planu jer odrastaju nove devojke a momci više vole mlađe.
- Kao da to ne znam! Dosad mi nije bio problem da nađem momka ravnog sebi.
- Zašto se onda nisi udala?
- Da mi nisi najbolja prijateljica, naljutila bih se! - uzviknula sam. - Zapravo, ti ništa ne znaš.
- Šta ne znam? - pogleda me Svetlana.
- Ono najvažnije! Svaki momak sa kojim sam se zabavljala želeo da se oženi mnome! Da li ti je to dovoljno?
- Nije dok ne saznam zašto se nisi udala - odgovori Svetlana. - Pouzdano znam da prema nekima od njih nisi bila ravnodušna. Na primer, zašto se nisi udala za onog inženjera Dragišu? Baš je bio zgodan...
- Odgovor je jednostavan, nisam se udala za njega zbog moje mame.
- Zbog tvoje mama Rade? Ali, zašto? - začudi se Svetlana. - Činilo mi se da je Dragiša upravo tip mladića koji se dopada mamama kao potencijalni zet.

Terala ih je od mene

- To je tačno, ali moja mama očigledno nije tako mislila. Telefonirala je Dragiši i rekla mu je da ja nisam za njega i da bi mu bila zahvalna ako bi prestao da se viđa sa mnom. Mislim da ga je nazvala i "prokletim lovcem na miraz".
- A Dragiša? Mogu da mislim, mora da je odlepio! Šta ti je rekao?
- Da imam ludu majku i da treba da molim Boga da mi deca ne povuku njene gene! Dodao je i to da posle svega što mu je moja mama rekla smatra besmislenom našu vezu. "Treba mi žena koja će mi decu rađati, a ne prolazna avantura sa devojkom čija je majka umno poremećena. Ozbiljan sam čovek, znaš koliko mi je godina", rekao je i otišao. Otada ga nisam videla.
- Ko zna, možda je tetka Rada u pravu? Možda Dragiša zaista nije bio za tebe? Možda je on đubre od čoveka, lovac na miraz, koji te nije iskreno voleo? Mislim, nije se borio za tebe, ponašao se kao da je jedva dočekao bilo kakav razlog da raskine vašu vezu.
Neko vreme obe smo ćutale. Pijuckale smo kafu i pušile razmišljajući o onome o čemu smo domalopre pričale.
- Kažeš da se tvoja mama Rada slično ponašala i prema drugim momcima? - Svetlana je nastavila prekinuti razgovor.
- Sa svima koji su mi nešto značili! - potvrdila sam.
- Jesi li je pitala zašto se tako ponaša?
- Kako da ne! Odgovorila mi je da nijedan od njih nije dovoljno dobar za mene! Ako ona nastavi tako da se ponaša, ostaću usedelica.
- Možeš da se odseliš od mama Rade i da živiš sama. U tom slućaju ona neće znati sa kim si u vezi. Možeš i da se udaš a da joj ništa ne kažeš dok se ne vratiš sa medenog meseca. Na taj način ćeš je staviti pred svršen čin. Mama Rada će gunđati ali će i prestati. A kada rodiš decu, raspametiće se od sreće! Imaš li sada ozbiljnog dečka?
- Čini mi se da je na pomolu velika ljubav - nasmešila sam se zadovoljno.
- Zar ne možeš da mi kažeš nešto više? - zanimalo je Svetlanu.
- Mogu, ali neću da pričom nešto baksuziram - objasnila sam joj. - Zasad mi se čini da me voli i da mu je stalo do mene.
- A tvoja osećanja?
- Dovoljno će biti ako ti kažem da su uzajamna.
- Šta ćeš učiniti ako se veza razvije a u nekom trenutku se umeša tvoja mama Rada u nameri da sve pokvari? - postavila je Svetlana pravo pitanje.
- Još ne znam ali neprestano razmišljam o tome - odgovorila sam.

Insistirao je da je upuzna

- Mislim da bi bio red da se pre veridbe upoznam s tvojom majkom, Ružice - počeo je Branislav. - Voleo bih da dobijemo i njenu saglasnost. Smatram da nije u redu da me upozna tek na venčanju.
Sve je to lepo i krasno, pomislila sam, ali kako da to izvedem? Vrlo je verovatno da će se mama opet ponašati isto i da joj ni Branislav neće odgovarati. Plašila sam se da će ga izvređati pa šta ću onda? Zar ponovo sve ispočetka?
- Razgovaraću s njom - obećala sam mu.
- Znam da je tvoja mama udovica koja godinama živi samo s tobom. Takvim ženama obično je veoma teško da se rastanu od kćerke jer su navikle na zajednički život s njom a stare su i plaše se samoće - zaključio je Branislav.
- Tebi je umrla mama, a meni tata - rekla sam. - Znači li to da imamo isti problem?
- Ja nemam taj problem! - odmahnuo je. - Moj tata ne provodi večeri kod kuće gledajući televizijski program. Hiperaktivan je, član je raznih udruženja, ima prijatelje sa kojima se redovno viđa, odlazi na pecanje... Ne razmišlja on o starosti niti o prolaznosti života, naprotiv, živi "punim plućima" u najpozitivnijem smislu te reči...
- Onda se njih dvoje, kada se ti i ja venčamo, neće baš družiti! - zaključila sam. - Moja mama je ćutljiva intelektualka, ima veoma uzak krug prijateljica sa kojima se povremeno viđa, malo ko joj odgovara... Mnogo čita i ide na književne večeri i izložbe slika ali najviše vremena provodi sama u stanu čekajući da se vratim s posla ili iz izlaska. U stanju je da me čeka do jutra ako je to potrebno.
- To je sledeća faza! - zamišljeno reče Branislav. - Prvo tvoja mama i ja treba da se upoznamo i da popričamo a posle toga će se upoznati naši roditelji.
Za susret s Branislavom pripremila sam mamu najbolje što sam umela. Objasnila sam joj da mi je ovo dosad najozbiljnija veza i da mi je do Branislava veoma stalo.
Pažljivo me je saslušala čvrsto mi obećavši da će sve biti u redu. Naročito sam insistirala na tome da ako joj se Branislav zbog nečega ne dopadne, ne žuri da mu to odmah kaže. Obećala mi je to ozbiljno.

Histerija moje majke

Najzad nam je Branislav došao u posetu. Uvela sam ga u dnevnu sobu gde ga je čekala moja mama. Sa novom frizurom i u elegantnoj haljini, doterana i našminkana, izgledala je tako dobro da sam bila ponosna na nju.
Branislav joj je predao ogromni buket ruža i veliku bombonjeru. Kada se predstavio, dogodilo se ono čega sam se plašila: mama se istog trena izvinila rekavši da se loše oseća i da odmah mora da legne, pa je napustila dnevnu sobu.
Branislav i ja začuđeno smo se zgledali.
- Šta se dogodilo, da li sam u nečemu pogrešio? - zbunjeno me je upitao.
- Ne znam - odgovorila sam isto tako zbunjeno. - Idem da pokušam da utvrdim šta je u pitanju. Ostani tu! - rekla sam pošavši za mamom.
Sedela je za stolom nervozno pušeći moje cigarete.
- Mama, ostavila si pušenje pre deset godina! Šta...
- Nervozna sam, Ružice! - prekinula me je. - Ponovi mi, kako se preziva ovaj tvoj?
- Jovanović. Zašto to pitaš? I zašto si onako naglo otišla, osramotila si me. Šta će taj mladi čovek sada da misli o tebi?
Primetno se trgla kada sam izgovorila prezime mog Branislava.
- Znala sam - prošaputala je a lice joj je prebledelo. Cigareta joj je ispala iz ruke. - Čim sam videla to lice, te oči, odmah sam znala! To ne može da bude niko drugi osim njega... i bila sam u pravu!
Podigla sam opušak cigarete sa progorelog stolnjaka.
- Mama! Šta ti je? Zašto si se toliko uzbudila? Šta nije u redu sa Branislavom?
- Tebe brine šta će on pomisliti o meni? Brine te da sam te osramotila? - odjednom je prasnula. - Bolje bi bilo da on brine o svom ocu i da razmišlja o tome kakav je on! Ako nećeš ti to da mu kažeš, reći ću mu ja, i to odmah! - sada je vikala pokušavajući da ustane i da ode u dnevnu sobu u kojoj je bio Branislav.
- Kakav otac, takav sin! Beži od tog Branislava, Ružice, beži od njega dok još možeš, dok te nije ščepao! Sklanjaj se od tog lažljivog pokvarenjaka ako Boga znaš!
Postala je histerična. Nikad je nisam videla u takvom stanju i zabrinula sam se. Naterala sam je da popije bensedin da se smiri. Branislavu sam rekla da ne znam šta se dešava, da je mami pozlilo i da ću pozvati lekara a njega sam zamolila da ode.
Poslušao me je bez reči shvativši da je tako najbolje. Uostalom, bio je zbunjen kao i ja.

Ljubav iz klupe

- Zabavljala sam se sa Nikolom Jovanovićem dve poslednje godine srednje škole i četiri godine na fakultetu - jednoličnim glasom pričala je mama gledajući u tavanicu. - Odlazili smo zajedno na more, bili smo nerazdvojni jer smo se voleli. Planirali smo venčanje iako se nismo verili.
Bila sam sigurna da ću se udati za Nikolu i da ću s njim provesti ostatak života. Ni u najskrivenijem kutku duše nisam pomišljala da će otići bez pozdrava i bez reči objašnjenja. A upravo se to dogodilo! Nikola je jednostavno nestao! Raspitivala sam se i saznala sam da je on to ranije planirao, da je dobio neku američku stipendiju i da je odmah otputovao tamo na postdiplomske studije. Ružice, ne možeš da pretpostaviš kako sam se osećala! Ceo moj svet, sve moje nade odjednom su se srušile! Ne znam kako sam uspela to da prebolim. Onda sam upoznala tvog tatu, bio je miran, staložen čovek i zaljubio se u mene. Sve sam mu ispričala, a on me je zbog toga još više voleo! Prijali su mi njegova pažnja i razumevanje pa sam postepeno shvatila da je on za mene pravi čovek. Kada me je zaprosio, ni za trenutak se nisam kolebala. Shvatila sam da je Nikola bio pogrešan. Eto, to je moja priča koju nikada nikome nisam ispričala! Kada sam ugledala sina Nikole Jovanovića sa kojim želiš da se veriš, prepoznala sam crte lica njegovog oca... svega sam se setila i pozlilo mi je...
Saslušala sam mamu ali mi njena iskrenost nije donela nikakvo olakšanje.
Tek sada nisam znala šta da radim. Na kraju sam odlučila da raskinem veridbu.

Otrcana priča

- Prvi put čujem za sve to, Ružice! - rekao mi je Branislav kada sam mu ponovila sve što mi je mama ispričala. - Ako je to tačno, moj tata je običan gad i to ću mu reći u lice! Ali, pre toga moram da popričam s njim! Znam kako ti je, dušo, ali kroz ovo moramo da prođemo zajedno! Molim te da ne donosiš preuranjene odluke dok sve ne saznamo.
Pristala sam ali, u svakom slučaju, ničemu dobrom nisam se nadala jer je mamina priča bila isuviše iskrena i upečatljiva. Bilo mi je nezamislivo da se udam za sina čoveka koji se tako ružno poneo prema mojoj mami i to sam Branislavu otvoreno rekla.

On je ćutao...

- Bio je ovde, Ružice! - dočekala me je mama čim sam otvorila vrata stana. - Nikola Jovanović, otac tvog izabranika, bio je ovde!
Dovukla sam se do dnevne sobe i teško sam se spustila na fotelju vadeći iz džepa kutiju sa cigaretama i upaljač.
- Zašto je došao? Da se izvini zbog svog nekadašnjeg ponašanja prema tebi? Kako to da si ga pustila u stan? - upitala sam pripaljujući cigaretu.
- Prvo sam pomislila da treba da zalupim vrata i da pozovem policiju! - mama se slabašno osmehnula. - A onda je ženska radoznalost prevladala i pustila sam ga da uđe. Želela sam da čujem šta ima da mi kaže.
- I? - požurivala sam je. - Da li je rekao da on nije kriv za prekid vaše veze, da je u pitanju nesrećni splet okolnosti, da se on zbog toga kajao i patio celog života?
- Kako znaš? - začuđeno me je pogledala mama. - Došlo mi je da zaplačem.
- Mama, svi muškarci u takvim situacijama govore isto.
- Hoćeš li da čuješ njegovu verziju, Ružice?
- Suštinu znam, on nije kriv, zar ne? Unapred ti kažem da u njegovu priču ne treba da poverujemo.
Kao da nije čula poslednju rečenicu, mama je počela da priča:
- Nikola mi je rekao da mu se iznenada ukazala prilika da na četiri godine ode u Ameriku, na poznati univerzitet i da tamo završi postdiplomske studije. Smatrao je da se takva šansa ne propušta a znao je da ja na to ne bih pristala jer nije bilo šanse da i ja pođem s njim u Ameriku. Zato mi ništa nije rekao, jednostavno je otišao...
- Kukavički je pobegao, mama!
- I nikada mi se više nije javio! - završila je mama započetu rečenicu.
- To je cela priča?
- Ostalo se odnosi na to koliko je patio za mnom, kako mu je bilo teško bez mene i kako se nikada nije oporavio.
- Nije maštovit taj Nikola Jovanović, zar ne, mama? Priča je toliko otrcana i izlizana da ne zaslužuje pažnju.
- U redu, neka je i tako, Ružice! - saglasila se moja majka. - Radi se o nečemu važnijem, to su gluposti koje su se dogodile pre gotovo trideset godina i sada je sve to nevažno. Nevažno je za tebe i Branislava, a na vama treba da se slome kola! Da li je to u redu?

Ipak je popustila

- Mama, nažalost, u životu se ne događaju samo lepe stvari. Reći ću Branislavu da se više nećemo viđati.
Mama je pripalila cigaretu.
- Ne mislim da je to pametno, Ružice!
Iznenađeno sam je pogledala.
- Objasni! - zatražila sam.
- Mislim da treba da nastaviš vezu sa Branislavom, treba da se venčate.
Više nisam bila iznenađena već zaprepašćena.
- Ali, mama... Dosad si uvek bila protiv svih mojih momaka iako s njima nije bilo nikakvih problema!
- Razmislila sam i shvatila sam da grešim! - ozbiljno je rekla. - Plašila sam se samoće, grešila sam...
- U redu, to mogu da shvatim! Ali ovo sa Branislavom? Kako to da si sada promenila mišljenje, i pored zla koje ti je naneo njegov otac?
- I Branislav je bio ovde, i sa njim sam popričala, došao je sam nešto kasnije... Stekla sam utisak da te taj mladi čovek iskreno voli, Ružice, a on je ubeđen da i ti voliš njega. Potpuno mu je jasno da se njegov otac ružno poneo prema meni i stidi se zbog toga. To mi se svidelo, da znaš... Zato, slobodno se udaj za njega, Ružice, budite srećni. On je pravi čovek za tebe, dajem ti blagoslov da se udaš za njega...
Skočila sam i izljubila sam majku.
- Ja... imam najbolju mamu na svetu! - izgovorila sam gušeći se u suzama. - Mama, hvala ti...
Ona je ćutala nežno me milujući po kosi.

Rođenom stricu namestio sam robiju


StricFizička sličnost između mog strica i mene je, kažu svi – zapanjujuća. Ja tu ne vidim ništa zapanjujuće. Ali, ako zanemarim fizičku sličnost, mislim da je najvažnije to što i karakterno više podsećam na strica. On je, za razliku od mog oca koji je previše „mek“, čovek od reči i dela - večiti neženja, u životu je probao sve ili bar tako mislim.
Uvek je bio u društvu lepih žena, imao je dovoljno novca za bahaćenje, ali i dovoljno hrabrosti da se bavi nedozvoljenim poslovima. Bio je i ostao čovek kome se divim, ali me ta činjenica ipak nije sprečila da ga strpam u zatvor. Nisam ga otkucao pandurima zato što sam pošteni građanin, taman posla, otkucao sam ga jer je to bio jedini način da se približim njegovoj prelepoj Nataliji. Ali, da krenem od početka.

Bilo je očito da se zaljubio

Moj otac je od svog rođenog brata Saše stariji deset godina, a ja sam od svog strica mlađi petnaest. Kada je Saša počeo da se zabavlja s Natalijom, njemu je bilo četrdeset a njoj nepunih osamnaest godina. Prosta računica ide u prilog tome da je po godinama Natalija bila bliža meni nego Saši. Ipak, desilo se da je on prvi na nju naleteo i da se zalepila za njega kao krpelj.
Sedeo sam sa ocem i gledao fudbal kada je Saša, kao i uvek, nenajavljen uleteo u naš stan noseći u ruci karton piva.
- Šta se radi? – zagrmeo je s vrata.
- Pssst – uglas smo rekli stari i ja očekujući da će se konačno šansa pretvori u gol.
- Želim nešto važno da vam saopštim – rekao je.
- Mhm – klimnuli smo potvrdno ne odvajajući pogled od televizora.
- Zaljubio sam se.
- Mhm...
Tek kada je iščupao kabl iz utičnice i kada se, umesto slike sa stadiona na ekranu pojavio mrak, pogledali smo ga i počeli da „premotavamo“ ono što nam je koji sekund pre rekao.
- Razumete li – ponovio je – zaljubio sam se! Doneo sam pivo da častim.
- Saša – javio je moj otac – je l’ ti dobro?
- Nikada bolje! Zaljubio sam se... ma, šta zaljubio, odlepio! Odmah ću se oženiti!
- Pa kime? – pitao je tata.
- Dovešću je – Saša se promeškoljio - samo prvo moram da je ubedim da sam ja čovek njenog života.
- A zajedno ste? – oglasio sam se i ja.
- Da – rekao je ponosno - od sinoć.
- I odmah hoćeš da se ženiš, večiti neženjo? – prokomentarisao je tata.
- Čekao sam je celog života pa je normalno da hoću da se ženim.
- I, kakva je? – upitao sam.
Od Sašinog opisa zavrtelo mi se u glavi. Nikada ga nisam video tako veselog i poetski raspoloženog. Pričao je kao da se radi o nekome ko dolazi s druge planete i s kim se apsolutno niko ne može porediti. Kada se umorio od prepričavanja, kratko je sumirao:
- Ma, zašto vam pričam, videćete je.
Ispio je pivo i krenuo. Pošao bih i ja s njim da me nije vratio rečima:
- Polako, macane, nisam te planirao za danas.
Toliko sam bio radoznao da saznam kuda će da sam poželeo da ga pratim. Ali, znajući da moj stric ima oči „na leđima“ i da bi me bez razmišljanja nokautirao, morao sam da se zadovoljim pićem sa svojim drugarima i prepričavanjem Sašinog euforičnog ponašanja.

I ja sam odlepio za njom

Za razliku od prethodnih devojaka koje je imao, ispostavilo se da je Natalija „tvrd orah“ jer je Saši trebalo duže od mesec dana da je ubedi u to da je on čovek iz njenih snova. Druge su se lepile na prvi njegov mig, ali ova se nije lako dala razoružati. Mislio sam da je to ono što ga je zapravo činilo zainteresovanim za nju... sve dok je nisam video.
Tog kasnog nedeljnog popodneva ispijao sam pivo u kafiću s ortacima kada se pojavio Saša, držeći za ruku pravog pravcatog anđela. O tome kako je tog dana izgledala, neki vešt pisac mogao bi da napiše trilogiju. Ja ću reći samo to da je nebeskoplavim očima preletela preko svih nas dok se nemirni vetar igrao njenom, kao ugalj crnom, kosom i krpicama koje je imala na sebi. E, te krpice zaslužuju poseban opis. Bela lepršava haljina prekrivala je veći deo njene preplanule kože, ali ono što je pod naletima vetrića moglo da se nazre ili vidi izazvalo je opuštanje moje donje vilice.
Nisam znao gde pre da pogledam, a kako sam kasnije shvatio iz razgovora s ortacima, nisam bio jedini. Saša je bio svestan toga pa nas je, pohvalivši se svojim „trofejom“, obavestio da moraju da „pale na drugo mesto“. Nisam se usudio da pitam mogu li s njima.
Jasno je da se Natalija uselila u moje misli. Isprva sam se trudio da ignorišem sećanje na nedeljno popodne kada sam je upoznao, ali kako mi je njen lik u sećanju postajao sve jasniji, odlučio sam da se borim. Razrađenu strategiju nisam imao, ali sam bio načisto sam sa sobom da želim Nataliju.
Da me Saša ne bi provalio, ređe sam ga zvao telefonom i češće prolazio pored njegove zgrade. Kako osim letimičnih i kratkih pogleda izdaleka na Nataliju nisam imao ništa, počeo sam da planiram slučajne susrete po mestima na koja sam tipovao da će Saša s njom doći.
Ugledavši me jedne večeri kako u uglu diskoteke ispijam pivo, Saša me je pozvao za njihov sto.
- Šta je, macane? Nešto si mi smoren.
- Ma nisam – odgovorio sam – čekam ortaka, a on nikako da se pojavi.
- Kakav ortak, bre - zagrmeo je ćušnuvši me po ramenu. – Bolje potraži neku devojku. Je l’ vidiš moje luče?
- Vidim.
- E tako nešto tebi treba, a ne ortak.
- Slažem se – potvrdio sam nadajući se da Saša ne naslućuje koliko to zapravo mislim.
Natalija je jedva progovarala, smešila se i povremeno zabacivala kosu preko ramena. Kada joj je ponestalo vremena ili živaca, obratila se Saši:
- Sada bih morala da krenem.
- Zar već? – molećivo ju je pogledao.
- Već – bila je nepokolebljiva.
Ustao je i, pre nego što ju je ispratio, obratio mi se:
- Vratiću se, čuvaj mi sto.
Posle sat vremena došao je primetno neraspoložen.
- Kako ovo mrzim – rekao je - nemaš pojma. Kada je vidim, tek što profunkcionišem, ona kaže da mora da ide.
- Pa, kuda ide? – zbunjeno sam upitao.
- Kako kuda? Kući. Nije punoletna pa mora da se nacrta pred roditeljima do ponoći... Lepo ću da izludim do njenog osamnaestog rođendana.
Iako nije bila idealna situacija, nasmejao sam se od srca.
- Šta je smešno? – zveknuo me je ovlaš po glavi.
- Ti si smešan – pogledao sam ga u oči. – Do pre mesec-dva poigravao si se devojkama, a pogledaj se sad. Sav si pozeleneo što ne možeš da izađeš s njenim roditeljima na kraj. Jesi li siguran da su oni problem? Možda ona ima neku varijantu...
Dobio sam još jedan, nešto jači, udarac po glavi.
- Sad si to rekao, kretenu mali, i nemoj da bi ti više palo na pamet. Zar da ona meni pokušava da maže oči? Nisi normalan.
- Otkud znam, i to je nekakva mogućnost. Osim toga, ne poznajem nikoga iz mog društva od koga su roditelji u tim godinama zahtevali da dođe kući do ponoći.
- Ti si muško, kretenu! Normalno je da se roditelji muške dece manje brinu. Da je ona moja dete, iz kuće je ne bih pustio dok ne napuni trideset, a za posle bismo se dogovarali. Ovako, čim napuni osamnaest, planiram da je zaključam... – rekao je smešeći se. - Nemoj tako da me gledaš... Nisam mislio bukvalno da je zaključam.
- A šta ako te u međuvremenu ostavi? – ovo pitanje koštalo me je trećeg udarca u glavu.
- Šta ti je, bre? Na kojim si drogama, keve ti? Onaj moj bangavi brat nije te nijednom u životu istukao kako treba pa zato lupaš gluposti! Trebalo bi da radiš, tada ne bi toliko razmišljao o tuđim životima!
- Nemam šta – rekao sam sležući ramenima.
- Imaćeš šta, evo, obećavam ti da ću ti već sutra pronaći posao... A sad, hajde, odvešću te kući da odspavaš kad te je već ortak očigledno ispalio.
Hteo sam da pitam koji ortak ali sam se na vreme ugrizao za jezik.

Posao kao ključ za „uspeh“

Probudio me je narednog jutra pre sedam sati. Došlo mi je da mu svašta kažem, ali sam se uzdržao.
- Hajde, mali, ustaj! Posao ne može da čeka.
- Zar već? – izustio sam.
- Nego šta? Ti znaš da sam preduzimljiv... Dođi do mene pa ću ti objasniti šta ćeš dalje raditi.
Objašnjenje se sastojalo u tome što sam dobio adresu na koju je trebalo da odnesem paket u koji nisam smeo da zavirujem, potom da uzmem lovu i da se vratim Saši. Za to trčkaranje trebalo je da zaradim dvadeset evra. Pristao sam bez razmišljanja i uskoro sam se osećao kao stalni član Sašine „poslovne“ ekipe.
U nekoliko navrata, kada sam odlazio kod njega po razne torbe i pakete, uspeo sam da vidim Nataliju. Javila mi se uz nežni osmeh, što je bilo dovoljno da se osećam kao paun. Njen osmeh držao me je do narednog posla.
Do njenog osamnaestog rođendana, kada je zvanično pobegla od kuće i preselila se kod Saše, zamišljao sam da ću zaraditi toliko novca da mogu parirati svom stricu. Međutim, kada je za Natalijin rođendan izvukao dijamantski prsten koji joj je stavio na ruku, i kada ga je ona, blistajući od sreće, zagrlila i poljubila, bilo mi je jasno da novac neće biti presudan u „trci“ za tom devojkom.
Na Sašinoj strani, kako sam ja to video, bile su godine i iskustvo, dok su na mojoj bile mladost i glupost. Iskoristio sam jedan od retkih momenata kada sam ostao nasamo s Natalijom da je pitam šta ona očekuje od muškarca u svom životu. Kratko je rekla:
- Da ostane to što jeste.
- Da postane? – pravio sam se blesav.
- Ne, nego da se nikada ne promeni – obrazložila je.
Osećao sam se smušeno. U trenutku sam poželeo da je poljubim ali i da je opaučim po glavi. O čemu razmišlja ta mala lepa glupača, pitao sam se. Saša je mogao svakog časa da završi u zatvoru samo da je neko otvorio paket ili da ga je prijavio...
Dugo sam smišljao način da tako nešto učinim s najmanje loših posledica po sebe. Bodrio sam se da nisam baš toliko glup koliko se mom stricu isprva činilo.
Uglavnom, kada je najmanje očekivao, anonimnim pozivom prijavio sam policiji da će mladić, zapravo ja, preneti paket određene sadržine od tačke A do tačke B. Normalno je bilo što su me presreli, oduzeli sve što sam nosio sa sobom i, napokon, što sam ocinkario Sašu. Kada su se završili pretresi, ročišta i sve što je bilo neophodno, kažnjen sam uslovno na šest meseci, a Saša na dve godine zatvora. Dovoljno, mislio sam, za ono što sam želeo.

Nije bilo onako kako sam očekivao

Natalija nije odgovarala na moje pozive. Sa Sašinim društvom, koliko sam saznao, jedva da je bila u kontaktu. Život joj se sveo na posete Saši i antidepresive koje je gutala da bi pregurala dve duge godine bez njega. Nekoliko puta odneo sam pred vrata njenog stana korpe pune voća nadajući se da će se otvoriti pre nego što izgubim volju da čekam.
Već sam bio odustao od pokušaja da joj se izokola dodvorim kada me je pozvala telefonom i zamolila da dođem. Nisam sačekao ni da poklopi slušalicu, već sam stajao sam pred vratima njenog i Sašinog stana.
- Hvala ti što si došao – rekla je fiksirajući me pogledom.
- Nema na čemu, biće mi drago ako mogu da ti pomognem.
- Možeš – izgovorila je mazno i pokazala kutiju koju je trebalo da podignem na ormar.
Prazna, lagana kutija koju je i sama mogla da postavi na željeno mesto, bila je jasan signal da me nije zato pozvala. Ipak, udovoljio sam Natalijinoj želji a onda sam je odvažnim glasom upitao:
- Jesi li sigurna da je kutija jedini razlog zbog kojeg si me pozvala?
- Zapravo... – izgovorila je opasno mi se približavajući - ne samo zbog toga.
Topio sam se ljubeći njene usne. Zagrljeni, stigli smo do spavaće sobe. Veštim pokretom skinula mi je kaiš i otkopčala svu dugmad na farmekama, a onda me je bukvalno gurnula na krevet. Ne skidajući garderobu sa sebe, sela je na mene. Zažmurio sam pokušavajući da obuzdam strast koja me je gušila. Napet kao struna, čekao sam njen sledeći potez kada je uzviknula:
- Gledaj me!
Više od njenog vriska nego od želje, otvorih oči i ugledah cev pištolja uporenog u moje čelo.
- Neće mi biti žao da te odrobijam ako me budeš slagao – rekla je besno. – Jesi li ti prijavio Sašu?
Zbunjen, zaprepašćen i uplašen, nepomično sam ležao.
- Čuješ li šta te pitam?! – viknula je ponovo.
- Jesam – rekao sam progutavši ono malo preostalog ponosa, a pre nego što me je odalamila pištoljem raskrvarivši mi slepoočnicu.
Niko ništa nije morao da mi kaže. Prvi put posle šest meseci, koliko je proveo u zatvoru, otišao sam Saši u posetu i sve sam mu priznao. Očekavao sam njegovu reakciju, ljutnju, bes, psovku, bilo šta, a on se šmekerski nasmejao i rekao:
- Jesi li video kakvu žensku imam, a? Hoće da ubije zbog mene. E, zbog toga, mali, vidiš, vredi živeti, a ponekad i robijati.
- Došao sam da ti se izvinim – rekao sam ignorišući njegove aluzije na Nataliju.
- Nemoj... Nikada nemoj da se izvinjavaš, mali, ma koliko da si kriv – ustao je sa stolice. – Uvek brani svoje postupke, zapamti to! Vidimo se napolju za godinu i po dana.

 
Ostalo je još nekoliko dana do Sašinog povratka. Ne mogu da kažem da mi je svejedno, ali mi je mnogo lakše od kada sam mu bio u poseti. Nataliju od one večeri nisam video, ali se nadam da će, kao i Saša, jednoga dana smoći snage da mi oprosti. Nisam smeo da se petljam u tuđu ljubav. Da sam bio dovoljno pametan, obuzdao bih srce. Ovako, sve što me je snašlo navelo me je na to da sagorim i zaboravim nebeskoplave oči koje su me jednog nedeljnog popodneva navele na maštanje. Iako mi iskrenost nije jača strana, priznajem da više podsećam na oca kada je strah u pitanju, ali se nadam da ću vremenom dostići Sašu...



Izvor: Lepota i Zdravlje

Zajedno preko trnja do zvezda

Ovo je priča o velikom uspehu jednog siromašnog, neškolovanog ali talentovanog momka i njegovoj još većoj ljubavi s, naizgled, mnogo perspektivnijom devojkom


Naš grad i nije bio grad sve dok 1945. nisu isterali Nemce iz njega. Beše to selo s velikom pijacom u kome se pre rata pola sreza subotom okupljalo. Ubrzo po oslobođenju osnivale su se opštine i naše mesto je, na iznenađenje mnogih, postalo opštinsko. A onih sedam kuća oko pijace vraćeno je vlasnicima, odnosno vlasnicama jer se ispostavilo da je od svih tih porodica preživelo samo sedam žena.
Zorka Tatić, u detinjstvu označena kao “muškarača”, početkom rata pokušala je da se pridruži četnicima, ali su je oni odbili pa je nekako pronašla partizane, kojima se priključila. Do kraja rata dobila je neki čin, zaradila penziju i vratila se u svoju kuću zajedno s mršavim, ispijenim  Dalmatincem koji je u tom nazovibraku izdržao nekoliko meseci, a onda nestao (neki ljudi su, mnogo kasnije, govorili da su ga viđali u Šibeniku, odakle je bio rodom). Zorka ostade sama i nikada se više nije udala.
Esmeralda de Long bila je kćerka holandskog trgovca drvima koji je odmah posle Prvog svetskog rata došao u naše selo i počeo da organizuje seču šume. Usput je pronašao sebi ženu, bogatu udavaču koja je umrla na porođaju i ostavila Esmeraldu na brigu svom ocu. Holanđanin je, zajedno s kćerkom, nestao početkom Drugog svetskog rata, a ona se ipak tri godine kasnije, još dok su Nemci bili tu, vratila i uselila u veliku i nekad bogatu kuću. Otvorila je nekakvu školu plesa i flertovala sa svakim okupatorom koji je imao nešto činova na ramenima. Posle su nove opštinske vlasti čak iz Mađarske dovele doktora koji je zaključio da je Esmeralda još uvek devica i tako su je oslobodili privremenog kućnog pritvora pa je ponovo otvorila školu plesa, ali s mnogo manje uspeha nego ranije. Godine 1947. udala se za ranjenog partizanskog majora dugih i oštrih brkova i mračnog pogleda. Nisu imali dece.
Ljubomirka Simonović vratila se iz nekakvog izbeglištva, sama, bez članova ranije brojne porodice, i pokušala je da od stare kuće opet napravi dom, ali joj to nije polazilo za rukom jer novca gotovo da nije imala, pa se ubrzo udružila s Darinkom Jerić, sličnom sebi i po karakteru i po navikama, čak i po izgledu, i njih dve su, od tada, živele zajedno. Prodale su Darinkinu kuću, koja je pre rata pripadala njenom ocu, a bila je to najbogatija i najluksuznija kuća u kraju. U toj kući i danas rade opštinske službe.
Kata Permet živela je u kućici odmah pored današnje opštine. Bila je švalja ili šnajderka, kako se nekad govorilo, i odmah posle oslobođenja otvorila je radnju u prednjem delu kuće. I, bogami, koliko se sećam, taj njen šnajderaj radio je sve do kraja osamdesetih. Bila je vredna ženica ali se nikad nije udavala, već je isposlovala da usvoji plavokosog dečaka Ismaila, zvanog Samo, posleratno siroče koje se kroz osnovnu školu provlačilo, a onda je počeo da pušta kosu i da oblači nekakve kombinacije vojnih uniformi koje je pronalazio ko zna gde. I jedino je umeo da svira okarinu, a gde je, kad i kako to naučio, sam Bog zna...
Dragica Gojković i Dubravka Lazarević, obe iz nekad čuvenih trgovačkih porodica, odmah posle oslobođenja dođoše i useliše se u pomalo ruševne komšijske kuće, ali kao da nisu mogle izdržati nemaštinu... Dragica se udade za nekog državnog činovnika i odseli u Beograd početkom pedesetih, a odmah za njom nestade i Dubravka. Po nju, jedne noći, čini mi se novembarske, guste i plačne, dođoše ljudi u automobilu... Kuda su je odvezli, to niko nije  znao niti je mogao da nasluti. Tek, pojavila se opet sredinom sedamdesetih obnovivši kuću, u koju je dovela sedmoro dece, sve ružnije od ružnijeg, osim Slavomirke, najmlađe, plavušice svetlih očiju i nežne kože... anđeoskog lica...

Ljubav kraj fontane

U međuvremenu, naš grad, opština i sve drugo – poraslo, nadimalo se kao hleb kad se stavi u pećnicu pa poraste. I širilo se, što prema obližnjem brdu, što prema polju koje su nekad seljaci čuvali za uzgoj ovsa i pšenice. Iznikoše kuće, zgrade, skladišta, autobuska stanica, čak i ogranak “Zastavinog” preduzeća iz koga je već izlazio “fića”. Naše nekadašnje selo postade  pravi grad, doduše nevelik, ali se čak i na vestima domaće televizije ponekad pojavljivalo ponešto o njemu...
I, umesto pijace, na tom trgu s nekad sedam kuća unaokolo izgrađena je fontana. Istini za volju, opštinske vlasti su uvek brinule o tome da u fontani ima vode, čak i tokom žarkih leta kad je lokalni vodovod isključivao pojedine delove grada...
E, pored te fontane sretali su se Slavomirka i Samo. Verovatno je Slavomirku privukla muzika jer se Samo unosio u svirku kao da uranja u nepoznat, čarobni svet u kome nema ni kajanja, ni bola, ni nedoumice. Osim, možda, Slavomirki, malo je kome bilo poznato da Samo, u dubini duše, pati – zaboga, pa on je završio samo osnovnu školu... Nikakav zanat. Ništa od čega bi mogao da živi i, eto, oslanjao se isključivo na svoju “tetku”, kako je pomajku zvao.
Pokušavao je da nauči Slavomirku da svira okarinu. Bezuspešno...
– Nisam muzikalna, pa to ti je... – pravdala se devojčica.
– Ne verujem u to... Znaš, svako može... Samo, izgleda da tebi okarina ne leži... Možda...
I ostalo je na tome “možda”. Uostalom, u gimnaziji, tek otvorenoj pre godinu dana u našem gradu, Slava je imala sve petice i jedino iz muzičkog obrazovanja trojku... Ali uvek je davala  ritam Samovoj svirci, i to pravilan ritam, pa joj je on predložio:
– Možda umeš da pevaš?
– Ne umem ni to. Pokušala sam, ali ne ide... Samo ti sviraj. Ja, u svakom slučaju, uživam...
Sretali su se redovno kod fontane sedeći opasno blizu vode. A kad bi orosila kiša ili kad bi  ljuta zima zamrzla fontanu, okarina bi se onda čula s trema ispred “tetkine” kuće. I, tek da se pomene – mnogi su se prozori, i leti i zimi, otvarali i svi su se divili veštini te svirke... Svirao je Samo sve: od narodnih kola do Betovena i Stravinskog, preko sve brojnijih rokenrol numera, pa čak i džez... Ali nekako mu se najviše sviđao rokenrol. Nisu mu bile ni dvadeset četiri kad je Slava završavala gimnaziju...
Za tu proslavu mature – prve u našoj gimnaziji – pričalo se po gradu da će angažovati novu zvezdu Bajagu, ali se nekih mesec ili dva smatralo da je to samo trač... Otkud Bajaga u našem malom gradu?!
Ali, pokazalo se da Bajaga zaista dolazi... zahvaljujući opštinskom rukovodstvu i direktoru gimnazije (u to doba nekako se lakše odvezivala kesa nego danas). Bilo je to dovoljno da među stanovnicima zavladaju uzbuđenje i ponos.
– Ti ćeš mi biti pratilac na maturi – rekla je Slava Samu, na šta ju je on pogledao zapanjeno.
– Kako ja? Zar nemaš školskih drugova?
– Imam... ali... Ti si mi draži... Pitala sam... Majka je rekla da može – objasnila je Slava prećutavši da je pripretila majci da neće ići na proslavu mature ako joj Samo ne bude pratilac.
– A... novac? – rekao je Samo. – Stid me je da tražim od tetke.
Istovremeno, u njemu je rasla želja da bude pored Slave i da čuje Bajagu i njegove momke.
– Ja častim ovog puta – rekla je Slava iako to nije bilo samo “ovog puta”.
Bajaga i članovi njegovog orkestra stigli su praćeni uznemirenim pogledima starijih meštana i, tu i tamo, saletanjem devojčica. Proslava mature trebalo je da se održi u gimnazijskoj sali za fiskulturu i tamo su domaći majstori sklopili binu, čvrstu kao za tenk, a ne za nekolicinu mršavih muzičara. Grad je bio umiven, kako i dolikuje... Mnogi su se spremali da odu i vide svu tu decu, sada u odelima, s kravatama i u tesnim cipelama, ili u dugim haljinama i na visokim potpeticama. Prvi put u životu...

Proslava mature

Majke i očevi napravili su špalir ispred škole dovikujući svojoj deci ovo ili ono, a mnogi dokoni građani zverali su unaokolo tražeći pogledom čuvene beogradske muzičare koji su ušli na sporedni ulaz i sat pre početka proslave nameštali opremu i štimovali instrumente.
Slava i Samo privlačili su pažnju – on u čudnoj kombinaciji britanskih padobranskih pantalona i američke vojničke jakne, s australijskim šeširom na glavi, čupav ali vedar, i ona, u dugoj haljini boje kože i u sandalama s visokim potpeticama. Poseban detalj na Slavi bio je veliki broš za koji joj je majka rekla da je pripadao njenoj babi. Na sreću, broš se savršeno uklopio sa svečanom odećom... Profesori, zaduženi za red i mir, baš kao i neki milicionari koji su se tu zatekli po službenoj dužnosti, sumnjičavo su gledali Sama, ali kako je bio sa Slavom, ništa mu nisu rekli i njih dvoje su ušli i smestili se...
– Znam da voliš Bajaginu muziku... Zato sam te naterala da dođeš... – rekla je Slava.
“Ja volim tebe!”, nije rekao Samo ali ju je pogledao kao da je vidi prvi put u životu, sa svom onom životnom radošću mladića koji prvi put vidi NJU. Slava, naravno, nije uhvatila taj pogled niti je razmišljala o ljubavi. Bila je spremna da uživa – eto, završila je gimnaziju kao odličan đak (iako nije dobila nikakvu nagradu, majka je bila vrlo zadovoljna, a i Samo, što nije bilo bez značaja).
Počelo je uobičajeno – govorancijama... Prvo direktorka, pa zamenik, pa dvoje-troje omiljenih profesora i nekoliko nagrađenih učenika, a onda ih je pozdravio Bajaga i svirka je počela...
Samo je odslušao dve ili tri pesme, a onda, kao da je zaboravio i na matursku proslavu, i na  Slavu, i na Bajagu, i na sve ostalo, izvukao je iz džepa najveću okarinu iz svoje zbirke i počeo da svira... Svirao je gotovo tačno ono što je svirao Bajaga sa orkestrom. Gotovo tačno – jer je svakoj pesmi na neočekivanim mestima dodavao trilere ukrašavajući tako muziku koja je ispunjavala salu. Maturanti su se njihali i palili upaljače i šibice mašući u znak odobravanja.
– Lakše, Samo... – upozorila ga je u jednom trenutku Slava. – Lakše...
Nije nameravala da ga spreči da svira, ali se plašila reakcija... Međutim, Samo je nastavio da svira i njegovu svirku svi su čuli. U jednom trenutku, očekujući da mu hor publike odgovori u pesmi “Zažmuri”, Bajaga je dao gotovo nevidljivi znak orkestru da prestane da svira, osim basa, a onda je i on čuo Samovu okarinu. Taj zvuk bio je bezvremen... Bajaga je postavio dlan iznad očiju šarajući pogledom po publici i tražeći izvor te, drugačije muzike...
Jer, muzika koja je doprla do njegovih ušiju bila je neobična, čudna – i divna... U jednom trenutku ugledao je mladića koji je svojski duvao u okarinu. Potom se jedan njegov tehničar spustio među slavljenike i progurao do Sama i Slave, koju umalo da obori u žurbi... Slavi potpetica zakači rub duge haljine i ona posrnu, što je Samo pogrešno protumačio kao napad na njegovu drugaricu (i više od toga)...
Bez trunke razmišljanja postavio se između Slave i tog krupnog momka mračnih očiju. Samo je u trenu zaboravio i muziku, i okarinu, i slavlje, i jedino mu je bilo na umu da spreči tog grmalja da ponovo nasrne na Slavu, koja mu se u tom trenutku činila sitnom i nemoćnom – i tresnu okarinom tog rmpaliju posred čela!
Momak se sruči kao vreća, više od iznenađenja nego od bola, više od krvi koja ga zaslepi nego od nevelike rane na čelu...
– Nemoj, Samo! Nemoj... – povikala je Slava.
Njen glas zaustavi Sama. Uto dotrčaše neki profesori, a maturanti se skloniše... Niko nije znao šta se dogodilo – videli su samo čoveka krvavog čela kako sedi na podu, Sama s raširenim rukama iznad njega, i Slavu kako grli Sama s leđa...
Brzo se proguraše i dvojica milicionara, od kojih je jedan radio-stanicom pozvao Hitnu pomoć... Međutim, u opštoj gunguli i vrevi malo je ko primetio da se tu pojavio i Bajaga. Pozvao je milicionara u stranu objašnjavajući mu nešto, a potom je prišao uplašenoj Slavi...
– Izvini... Ovo nije bilo namerno... Čovek je samo... pokušavao da pronađe majstora koji svira okarinu...
– Malo je nezgodno... Moj pratilac... Samo... – Slava pokaza na svog, još uvek besnog, pratioca koji je stajao između dvoje profesora. Potom brzo dodade: – On je svirao... Nadam se da vas nije omeo...
– Imamo naređenje da privedemo... – reče jedan milicionar i tako su Slava, Samo i taj ranjenik, kome su sestre iz Hitne pomoći umotale glavu, ušli u plavi automobil i odvezli se u stanicu. Malo pre toga Bajaga je nešto prošaputao svom ranjenom čoveku, kome je, u suštini, malo šta bilo jasno osim da ga boli glava.
Svirka je nastavljena i ubrzo je većina prisutnih zaboravila da se bilo šta dogodilo. Za to vreme u načelnikovoj kancelariji trajalo je saslušanje.
– Dobro... – obratio se učesnicima incidenta načelnik milicijske stanice. – Da čujem! Šta se dogodilo?
Umesto Slave ili Sama, progovori onaj zamotane glave:
– Nezgoda, druže... – reče smireno. – Ja sam bio malo brzoplet pa sam drugaricu sapleo... Onda je njen pratilac... ovaj ovde, reagovao kao što bi i svaki drugi... Ne zameram mu ništa.
Niko od njih više nije primećivao da vreme prolazi i da je odavno prošla ponoć i da se matursko slavlje završilo a da su Bajaga i društvo već spakovali instrumente, pa kad je ušao dežurni i prišao načelniku da nu nešto šapne, ovaj namesti kravatu i bez reči izađe iz kancelarije...
Pojavio se desetak minuta kasnije s istim mrkim licem i nakostrešenim obrvama, ali mu je priča bila drugačija...
– Objasnio mi je drug Bajagić o čemu je reč – rekao je sručivši se u svoju stolicu. – I... Začudo, morao sam da mu poverujem... Ti, mala... Ne oblači više takve haljine i izbegavaj visoke štikle, zaista ćeš se saplesti i polomićeš ruku... ili nogu... Ti sa zavojem... Polako, brate, kad nekog tražiš da ne oboriš koga... Ti, mali čupavi... Odavno te držim na oku... Niti radiš niti ideš u školu... Samo sviraš i kradeš Bogu dane, a pomajka te izdržava... Sramota!
Zatim mahnu rukom, dohvati šapku pa izađe iz kancelarije ostavljajući vrata otvorena. A na hodniku je stajao Bajaga s još nekim ljudima iz orkestra...
I, tako, svi su pušteni bez pokretanja bilo kakvog postupka, a Bajaga ih je čekao da bi upoznao Sama i da bi mu dao nekakvu vizitkartu rekavši da obavezno mora da se javi tom čoveku u Beogradu... Zatim poljubi Slavi ruku i srdačno se pozdravi sa svima i pola sata kasnije on i njegov orkestar nestadoše u pravcu Beograda.
– Zaista nisam htela da ispadne ovako... – rekla je Slava dok ju je Samo, pomalo pokunjen, pratio kući. Pešice, kao što je nekad bio red. Bila je noć prepuna zvezda.
– Ja sam kriv... – prošaputao je Samo. – Učinilo mi se da te taj tip napada i...
– Znam... – reče Slava. – On te je prekinuo dok si svirao...
– Ne... Ne to... Gledao sam te kako se njišeš i učinilo mi se da uživaš...
– I uživala sam... – odgovorila je. – Uživala sam, pre svega, u tvojoj muzici...
– Ne znam... Izgleda da sam ti upropastio matursko veče...
– Nisi, mili... – reče iznenada Slava i približi mu se uhvativši ga pod ruku. – U stvari, bilo je mnogo zanimljivije nego što sam očekivala... Mislim, kad bih ja završila u milicijskoj stanici? Onda... Upoznala sam Bajagu i poljubio mi je ruku... Hoću da kažem, ponašao se prema meni kao prema pravoj gospođici...
– On je dobar tip... – reče Samo i onda se seti one vizitkarte pa je izvuče iz džepa i, ispod jedne ulične svetiljke, čitali su naslonjeni jedno na drugo... Ime, prezime, titula – predsednik Udruženja džez muzičara... Ali – Beograd...
– Kad ću ja u Beograd? – nasmejao se Samo.
– Možda ćeš... – rekla je Slava a onda su ućutali gledajući se neko vreme.
Poljubili su se prvi put i – zavrtelo im se u glavi... Bili su kao opijeni... Posle svega što se dogodilo... Posle svih tih godina provedenih kraj fontane... Posle svih onih razlika koje su ih delile... Ljubav kao da je rasla u njima tokom tih godina druženja...

Odlazak u Beograd

Kako je kasnije Slava objasnila svojima tu “posetu” miliciji i kako je uspela da ispriča priču o razbijenoj okarini (o čelo neopreznog Bajaginog druga), to niko nije saznao. Čak ni Samo. Ali ljubav prema Samu nekako nije uspela da objasni ni obrazloži...
– U redu... Drug... Muzika... Hajde, to razumem – govorila je njena majka. – Ali, pazi šta radiš... On nije završio nikakvu školu. Nigde ne radi. Njega pomajka...
– Ali, mama, Samo je tako dobar... – u tom trenutku Slava nije uspela ništa drugo da smisli.
S druge strane, Samova pomajka takođe nije umela da se snađe.
– Da ne bi da se ženiš, a?! Pa da mi dovedeš još jedna usta da ih hranim... Prvo se zaposli, druškane, pa kupi, napravi, iznajmi, pozajmi, šta ja znam... Stan ili kuću... A onda se, blago meni, oženi ako hoćeš i petnaest puta...
– Znam da ničim ne zaslužujem... Slavu... Ali, volim je... – reče Samo i pođe do fontane vadeći iz džepa malu okarinu u nameri da svira sve one pesme koje su se Slavi najviše sviđale. Kao da je želeo da je dozove...
Tog leta, neobično vrelog, Slava se spremala na fakultet. U Beograd... Odabrala je da studira engleski i nemački jezik pa je čak dobila stipendiju naše opštine.
Samo je svirao, ćutao i povremeno razgledao onu vizitkartu koju mu je dao Bajaga, a kad je u novinama ugledao fotografiju uz ime čoveka s podsetnice – e, tek je onda poverovao... Ne u Bajagu ili u tog čoveka, već u sebe. Samopouzdanje mu je toliko poraslo da je stao pred pomajku lepo je zamolivši da mu pozajmi nešto novca za put do Beograda...
– A šta ćeš ti tamo kad ni ovde ništa ne vrediš, Samo moj?! – uzvratila je. – Dobro, pomogneš ponekad oko kuće i... Nekako mi olakšavaš starost... Dovoljno mi je da te vidim i da čujem kako sviraš... odmah mi bude lakše...
To nije bilo odbijanje, kako je Samo pomislio. Bilo je to samo odlaganje koje se produžilo sve do septembra... Potom, baš kao da su se Samova “tetka” i Slavina majka dogovarale, a neki tvrde da jesu, u istom autobusu za Beograd nađoše se Slava i Samo (“...da se, bar prvih dana, nađe neko od naših tamo, s njom”, čuli su neki da govori Slavina majka). I mada su se i pre toga viđali, sada kao da su se videli prvi put, ili ponovo posle mnogo, mnogo godina...
– Ideš onom čoveku čiju vizitkartu imaš... – pogodila je Slava.
– A ti ideš da studiraš... Blago tebi... – odgovorio je Samo.
Elem, Samo je pronašao tog džezera, koji se oduševio mladićevom svirkom i odmah mu je ponudio mesto u svom orkestru, stan i ugovor s brojevima od kojih je Sama počela da boli glava, pa je sve ostavio “za prekosutra”... A sutradan...
– Ugovor? – Slava je podigla obrve u znak čuđenja. – Znaš li ti šta je to?
– Znam samo da bi me to nateralo... Mislim, dobro... Hoću ja da ostanem u Beogradu... I tetki  bi to bilo drago... A tebi?
Umesto odgovora, dobio je još jedan poljubac od koga mu se zavrtelo u glavi. Niko ne zna da kaže kad su se venčali ni da li su godinama živeli zajedno pre venčanja, ali zna se da je Samo vrlo brzo s tim orkestrom džezera počeo da snima ploče i kasete i zna se da se u Beogradu zadržao dok ga nije čuo nekakav Nemac, u nekom džez klubu... A to se dogodilo baš pred Slavinu odbranu diplomskog rada.
Slavina majka kasnije je pričala da je ponosna na zeta, a Samova pomajka je, nekako baš te godine, teško obolela...


Slava i Samo danas žive u Frankfurtu na Majni, u ogromnoj kući... imaju poslugu – dve mlade Grkinje... I, imaju decu – petoro dece! Sva ta deca idu u nemačke škole i gotovo da ne znaju naš jezik...
Slava prevodi s engleskog na nemački i ponešto na srpski. Samo svira po velikim salama, u studijima, po klubovima i svuda gde su ljudi spremni da plate... Ali, to više nije važno...
Važno je da su zajedno i da su, kažu, srećni... I da su njihova deca naučila da psuju... po naški...

Izvor: Lepota i Zdravlje