Romanticne price :: Romanticni kutak

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 25. Apr 2024, 22:58:34

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

1 2 3

5 6 ... 14

Tema: Romanticne price (Pročitano 222124 puta)

vojvođanka

Poruka #30

24. Sep 2010, 00:08:34

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

"Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu lepse nego bilo koje stvorenje na ovom svetu. Od trenutka kada napusti svoje gnezdo, ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje."

Ovu pricu (kao jednu od mnogih) zelela sam da zapocnem bas ovako, jer me je i zivot coveka, takodje smrtnika, podsetio na nju. I covek je jednom u zivotu najsrecniji... Ptica po cenu zivota peva samo jednu pesmu kao sto i covek pozeli da umre posle neuspeha u zivotu, ljubavi, jednostavno da uvene ko cvet, osusi se kao list i padne, odleti kao pesak na dlanu... Jer je ipak srecan sto je doziveo taj najlepsi trenutak za koji je spreman zivot da da.
Ono najbolje i najlepse sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velikog bola...Covek prvo odraste, stekne krug prijatelja, druzi se sa njima, deli dobro i zlo, a onda pozeli ljubav zbog koje srce pocinje da cezne!

Nekada sam govorila da si moja nesudjena sreca, neko ko me nije primecivao, ko je za mene bio dalek i stran. Za tebe ja sam bila obicno dete, a moja ljubav obicna decija igra. Prihvatila sam da sam jos uvek nezrela, neinteresantna osoba, daleko od tvog srca i tvojih plavih ociju. Rekli su mi "zaboravi ga". Rekla sam "dobro", al nisam. Zivela sam za svaki tvoj pogled, poljubac, dodir, neznu rec...Nisi me shvatio.
I sad dok razigrane boje proleca gledam, mislim o tebi, o meni, o nama.
Kako je samo lepo kad se kaze: "Daleko od ociju - daleko od srca". Na sta ja kazem "Malo sutra!"
Ova tisina me ubija...Sve ovo ne podnosim hrabro, jer nema u meni snage. Tuzna sam, dok miris rascvetalog proleca place zajedno sa mnom, a znam da sve to ne mogu promeniti jer sam suvise slaba...
Noc je, a nebo boje indiga osulo se svetlim tackama koje mi veceras lice na tvoje oci. Nocas me sve na tebe podseca i ne znam da li ce ikada prestati ova tisina u kojoj mi se pricinjava tvoj glas i tvoje reci, iskrene i neiskrene upucene meni. Sada mi ni proslost ne da mira, secanja naviru sa svih strana i svom zestinom me bacaju u kovitlac patnje iz koje mi nema povratka.

A i ova soba me ubija, jer svuda oko mene je samoca i bol... Moj svet snova je srusen, sama sam. Ne postoji nista vise sto me raduje. U najtezim trenucima prijatelji su mi samo olovka i papir. Moj svet je crno-beli. U stvari, vise siv, jer ima dosta poraza i poneka sitnica koju ja zovem sreca. Sastoji se od stvari kojima se nadam. Vreme prolazi, a ti si i dalje u mom srcu. Prosli su mnogi kroz moj zivot...Dolazili su i odlazili, i na kraju, uvek sam ostajala sama, slomljena bolom i tugom u beskrajno dugim nocima. Znas, cesto pozelim da postanem vetar, da doletim do tebe i milujem ti kosu, cesto pozelim da postanem kisa da dospem do tebe i ljubim ti usne, cesto pozelim da sam magla da ti pridjem i zagrlim te. Umesto toga, ja i dalje ostajem devojka, bice zeljno tvoje ljubavi i paznje, zeljno tebe.

Andjele moj, nemoj me nikad zaboraviti. Nemoj zaboraviti da sam zivela samo za tebe, da sam te volela kao sto nikog nisam i kao sto nikog necu vise tako voleti. Nemoj zaboraviti koliko sam samo suza prolila zbog tebe i znaj da ce deo mog srca uvek pripadati uvek samo tebi ma gde god ti bio. Znaj da sam te volela, da volim te i da cu te voleti, sve dok i poslednji atom bica mog bude spreman da voli. Doletela bih da te zagrlim kad bih mogla. Ali veruj mi da nisi sam. Neka te vecno greje moja najiskrenija i najcistija ljubav. I zapamti: "Prozivi svaki dan! Ne propustaj priliku da nesto ostvaris, ako zaista to i zelis! Mozda ti se sutra nece ukazati ista prilika. Zivi kao da ti je svaki dan poslednji, jer juce je proslo, danas ce proci, sutra tek treba da dodje. Veruj u bolje sutra, na daj se, budi optimista. Bice bolje! "Ja cu i dalje pisati price i pesme posvecene tebi. Gledacu u nebo, saputati Dunavu da ti prenese pozdrave i slusati balade.

Ostacu u svom svetu prica i pesama, onakva kakva jesam. Dobra tj. luda. I uvek cu voleti tebe i nadacu se...

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #31

30. Sep 2010, 21:39:48

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Odrekao sam se prave ljubavi i to skupo platio

Bio sam srećan sa Ljiljom, živeli smo zajedno i nikada nisam pogledao drugu ženu. Međutim, život udvoje njoj nije bio dovoljan, želela je da se venčamo i svakodnevno mi je prebacivala zbog toga što nismo čak ni vereni. Nakon jedne burne svađe oko tog glupog parčeta papira, Ljilja me je napustila. Nisam bio tužan, mada mi je nedostajala. Nekoliko godina kasnije oženio sam Anđelu, jedanaest godina mlađu lepoticu...

Ljilja i ja počeli smo da se zabavljamo kada sam pohađao četvrti razred srednje škole, a ona drugi i ostali smo zajedno i kada smo upisali studije. Čim sam diplomirao, zaposlio sam se pa su se stekli uslovi da iznajmim mansardni stančić i uselio sam se u njega zajedno sa Ljiljom. Kad sa ove distance razmišljam o tome, siguran sam da smo se voleli. Međutim, u to vreme nisam bio siguran. Pitao sam se da li je to prava ljubav ili se jednostavno ponašamo kao svi naši vršnjaci u sličnoj situaciji? Iznajme stančić i žive zajedno bez formalnog ozvaničenog braka. Takve veze se ili završe brakom ako oboje posle izvesnog vremena zaključe da su spremni za to, ili puknu.

Ljilja i ja živeli smo pod istim krovom godinu dana. Ona je još uvek spremala ispite a ja sam radio. Međutim, posle nekoliko meseci zajedničkog života počela je da me zapitkuje kada ćemo se venčati. Momci od dvadeset pet godina, koliko je meni tada bilo, uglavnom ne vole da devojke na njih vrše pritisak. Iako je ovo dvadeset i prvi vek, valjda je normalno da od muškarca potekne inicijativa, da bi se osećao kao muško, a od devojke se očekuje da pristane i da bude presrećna.

Sve češće je spominjala brak

Ljilja je svakog dana postajala sve nestrpljivija. Čim bismo ustali, uz jutarnju kafu obavezno bi spomenula venčanje. Kada bih došao sa posla, za ručkom mi je postavljala isto pitanje - kada? Čak i u krevetu, posle vođenja ljubavi, nije odustajala, spominjala je brak. Kako je vreme odmicalo, sve učestalije je načinjala tu temu. Čini mi se da na kraju ni o čemu drugom nismo pričali osim o braku. Iako mi to nije bila omiljena tema, nisam varao Ljilju. Bilo mi je dobro sa njom i, da nije toliko zapitkivala, da je bila strpljiva i sačekala da ja prvi započnem priču o braku, možda bi se sve drugačije završilo.
Kada sam tog sumornog popodneva, mrzovoljan zbog problema na poslu, došao kući, poslužujući ručak, dočekala me je istim pitanjem.
- Ljubo, kada ćemo se venčati? Razmišljaš li ti o tome?
- Ostavi me na miru! - odbrusio sam. - Živimo zajedno kao da smo u braku. Zašto ti je neophodan papir sa pečatom i potpisom opštinskog službenika koji će to potvrditi? Ne vidim šta bi to promenilo u našoj vezi!
- Ne bi ništa promenilo ali bismo zvanično bili muž i žena - odgovorila je. - Mama i tata me neprestano zapitkuju i...
- Znači, treba da se venčamo zbog tvojih roditelja? Strašno! Ako već sada počinju da se mešaju u našu vezu, šta će biti kasnije?
- Šta ti je danas, Ljubo?
- Nije mi ništa! A šta je tebi stalno? Ne prođe dan a da mi ne spomeneš brak!
- Nismo se čak ni verili - u njenom glasu osetio sam optužujući ton.
- Obična formalnost! - progunđao sam.
- Možda i jeste, ali moji roditelji na to ne gledaju tako. Oni smatraju da u dvadeset petoj godini treba da budem u ozbiljnoj vezi sa čovekom za koga ću se udati!
- Pa, udaj se! - iznervirano sam uzviknuo. - Ko te sprečava? A sada, umukni i dozvoli mi da pojedem ovaj ručak koji mi je već preseo!
Ručali smo u tišini. Ostatak večeri je ćutala.

Udala se za drugog

Kada sam sledećeg dana došao sa posla, nije bila u stanu. Primetio sam da nedostaju i njene stvari. Spakovala se i otišla. Ljilja se zaista udala! Ne znam zašto je to uradila, mogu samo da nagađam. Da li je tako htela da mi se osveti što ne želim da se oženim njom? Možda joj je dosadilo da čeka da se smilujem i je zaprosim? Možda je u pitanju bio pritisak njenih roditelja? Ljilju, od našeg poslednjeg razgovora kada sam bio neljubazan i grub, nisam više sreo. Da smo se slučajno videli, ne bih joj ništa rekao. Imam i ja svoj ponos!

Zauvek je otišla iz mog života.

Tako sam to shvatio, bio sam uvređen i trudio sam se da više ne mislim o njoj. Ali, što sam se više trudio da je zaboravim, sve češće mi je padala na pamet. Prisećao sam se različitih zgoda iz vremena kada smo se zabavljali i odjednom sam shvatio da nam je bilo mnogo lepo i da sam glup što sam dozvolio da me Ljilja ostavi.
Klin se klinom izbija, pomislio sam i odlučio da započnem novu vezu, naivno se nadajući da će nova žena istisnuti Ljilju i čežnju za njom. Ispostavilo se da je moj plan bio glup i naivan. Sonja je bila dobra devojka, uselila se u moj stančić umesto Ljilje ali nije zauzela njeno mesto u mom srcu. Kada smo videli da nam ne ide, razišli smo se bez velikih reči, bez suza i prebacivanja.

Momački život

Posle Sonje bila je Jagoda, pa Mirjana, Dragoslava... Nijedna mi ništa nije značila, sve su to bile veze bez budućnosti.
Za moj trideseti rođendan mama je pripremila malo bolji ručak, otvorili smo bocu vina a onda je počelo...
- Ljubo, prevalio si tridesetu, šta dalje nameravaš? - prvi se oglasio tata. - Naši prijatelji odavno maze unuke a ti... ništa. Zar ćeš ostati večiti neženja?
- Nije mi to namera! - progunđao sam. - Sve u svoje vreme.
- Trideset ti je godina! - ponovio je tata. - Radiš pola decenije, osnovao si sopstvenu firmu, koliko znam, dobro ti ide, širiš poslove, dobro zarađuješ. Ako sada nije vreme da se oženiš, ne znam kada će biti! Probirač nađe otirač, Ljubo, znaš li to?
- Neću da napravim glupost i da se oženim pogrešnom ženom pa da se posle nekoliko meseci razvedem - pokušao sam da mu objasnim.
- Šta to znači?
- Kada budem siguran da sam našao pravu, oženiću se.
- U to nikada ne možeš da budeš stoposto siguran - počeo je tata da mi objašnjava. - Da je tako jednostavno, ne bi bilo toliko razvoda.
Potom se umešala mama i razgovor se završio svađom. Kasnije mi je bilo žao zbog toga, znao sam da mi to govore zato što su zabrinuti da ću ostati neoženjen i da mi žele najbolje, ali jednostavno sam pukao.
U proteklih nekoliko godina otkako me je Ljilja ostavila, živeo sam momačkim životom i potpuno sam se priviknuo na to. Iako sam se trudio, ni sa jednom nisam mogao da uspostavim pravu emotivnu vezu, nijednu nisam uspeo da zavolim.
Nisam znao šta mi se to događa. Da li čovek u životu može iskreno da voli samo jednu ženu? Da li postoji samo prva ljubav i nijedna više? Sa Ljiljom nisam bio ni u kakvom kontaktu...
Onda sam, u trideset i šestoj godini, odlučio da se oženim. Anđelka je bila jedanaest godina mlađa od mene, radila je kao profesorika hemije i bila je lepa, visoka crnka, krupnih očiju.
Bio je to ekspresni odlazak pred matičara, desetak dana pošto smo se upoznali. Pre toga otišli smo na ručak kod mojih, pa kod njenih roditelja.
Šta da kažem o našem braku? Mnogo sam radio i često sam bio odsutan zahvaljujući činjenici da sam često odlazio na službena putovanja. Anđelka je radila u školi tri-četiri sata dnevno pa joj je na raspolaganju bilo mnogo više vremena. Obavljala je kućne poslove i nikada mi se nije požalila da joj je teško. Prema meni je bila korektna, na njeno ponašanje nisam imao nijednu zamerku. Kada nam se rodio sin, oboje smo bili presrećni.

Trenutak istine

Tako sam ga doživljavao do trenutka kada sam saznao pravu istinu. Bio sam na službenom putu i pozvao sam Anđelku telefonom, dan ranije veze su bile u kvaru, a trebalo je da joj javim da ću ostati jedan dan duže. Nesrećnom greškom ubacio sam se u razgovor koji je Anđelka vodila sa nekim muškarcem. Hteo sam da prekinem, ali sam čuo nešto što me je nateralo da promenim mišljenje, da ćutim i slušam.
- Ne možemo danas da se vidimo, ne znam tačno kada se Ljuba vraća - govorila je Anđelka. - Kosta, znam da me voliš ali shvati da sam udata žena i da imam dete, moram da pazim...
- To je moje dete Anđelka! - odgovori ljutitim glasom njen sagovornik. - Dokle ćeš živeti sa tim idiotom koji ništa ne oseća prema tebi? On živi za posao, brak i porodica ništa mu ne znače!
- Misliš da to ne znam? - prasnula je ona.
- Kada znaš, zašto se ne razvedeš od njega? Sutra bih se tobom oženio! Volim te, imamo dete.
- Kada budeš imao pristojan posao, kada budeš zarađivao bar deseti deo onoga što Ljuba zarađuje, razvešću se od njega! - nervozno ga je ubeđivala Anđelka. - Kosta, mi se volimo, ali ne živi se od ljubavi! Neradnik si, živiš sa roditeljima i da nije njihovih penzija, ne bi imao ni za cigarete! - vikala je.
- Ljubav je važnija od novca, Anđelka!
- Nikoga ne zanima ljubav, Kosta, svi traže novac! Ostaću u braku sa Ljubom dok ga ti ne budeš imao! - viknula je i spustila slušalicu.
Polako sam i ja isto učinio. Ruke su mi drhtale, jedva sam pripalio cigaretu. Nikada nisam pomislio da me žena vara. Još gore, dete koje sam smatrao svojim, zapravo je dete drugog je čoveka!
Ispao sam rogonja, Anđelka nije anđeo, udala se za mene samo zato što je procenila da u braku sa mnom neće imati materijalnih problema.

Ponovo sam

Naravno, odlučio da se razvedem. Anđelka me je saslušala bledog lica. Nije se pomerila dok sam prepričavao njen razgovor sa ljubavnikom. Na kraju ništa nije rekla u svoju odbranu. Nije pokušavala da me ubedi da to nije tačno, a kako bi mogla? Spakovala se, pozvala je taksi, uzela dete i otišla. Kako smo se venčali, tako smo se i razveli - ekspresno. Moj bračni pokušaj neslavno se završio. Ponovo sam ostao sam.
Posao mi je išao sve bolje, zarađivao sam sve više. Od braka sam digao ruke, više o ženidbi nisam razmišljao. Svaku koja je pokušavala ozbiljnije da me zainteresuje, gledao sam kao potencijalnog lovca na moje bogatstvo.
A onda sam na jednoj poslovnoj večeri sreo sam Ljilju. Zbunio sam se u prvi mah, nisam znao kako da se ponašam. Šta reći devojci koju sam jedino voleo svih ovih godina? Primetio sam da me gleda i seo sam pored nje.
Razgovor je u početku bio nategnut. Držali smo se opštih tema pazeći da ne govorimo o prošlosti. Onda, postepeno i neosetno, došli smo i na to. Ne znam šta mi je bilo, odjednom sam osetio potrebu da joj sve kažem, da joj ispričam kako je tekao moj život otkako smo se rastali. Ništa nisam izostavio i ništa nisam ulepšao.
Pažljivo me je saslušala a kada sam završio izlaganje, nastala je neprijatna tišina. Neko vreme oboje smo ćutali.
- Kao što znaš, i ja sam se udala - tiho je počela Ljilja svoju ispovest. - Posle nekoliko meseci zaključili smo da je naš brak bio velika greška i odlučili smo da se razvedemo. Nikada više nisam se udala. Posvetila sam se nauci, pa sam magistrirala i doktorirala. Sada radim kao docent na fakultetu. Kad bolje razmislim, privatni život zapravo nemam. Kao što vidiš, moja životna priča nije tako burna kao tvoja - pojavio se žalosni osmeh u uglovima njenih lepih usana.
Gledao sam je i nikada mi se nije učinila lepšom. Odjednom sam znao šta treba da uradim. Ustao sam i zamolio prisutne za tišinu.
- Poštovani saradnici, dozvolite mi da iskoristim ovu priliku i da vas obavestim da smo Ljiljana i ja odlučili da se venčamo. Proglašavam našu veridbu i pozivam vas na venčanje.
Nekoliko trenutaka svi su ćutali a onda je odjeknuo buran aplauz. Prisutni su ustajali, prilazili su da nam čestitaju. Ljilja je stajala pored mene, rumenog lica i sjajnih očiju.
- Oduvek si bio lud i nepredvidljiv - šapnula mi je blistajući od sreće kada se gužva oko nas razišla i kada smo ponovo seli jedno pored drugog.
Ne obazirući se na ostale, zagrlio sam je i nežno poljubio. Grešio sam, ali svaka greška se može ispraviti, za pravu ljubav nikada nije kasno, pomislio sam ljubeći je.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #32

30. Sep 2010, 21:44:31

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

It's only me and you

Krupne kapi prve ljetne kise klizile su niz hladno staklo prozora. Smijeh je odzvanjao sobom ispunjavajući sumorno popodne tek počelih praznika. Suze su potekle niz Aurorino lice. Smijala se do iznemoglosti. Ivan je opet izvodio neke gluparije, skakljao ju je. Zajedno su se smijali...bili sretni. BIli su prijatelji gotovo 15 godina. Aurori se činilo da su se zajedno smijali dok su jos bili fetusi. Otkad zna za sebe, zna i za Ivana. Nitko ju nije poznavao bolje nego on. Nikoga nije poznavala bolje nego njega. Već duze vrijeme bio joj je sve. Naravno, nije mu se usudila nista reći, bojala se da će izgubiti prijatelja. Sve dok on nije skupio hrabrosti i priznao joj da je ona cijeli njegov svijet.

Da...bilo je to prije gotovo godinu dana. I sad su zajedno. Sretni, zaljubljeni...kao sto su oduvijek bili. Ovo ljeto idu zajedno na more. Aurora je uspjela nagovoriti svoje da ju puste s Ivanom u vikendicu njegovih staraca u Splitu. Malo je pripomoglo i to sto im se starci znaju, tj. jako su dobri prijatelji. S njima su jos isli Ivanov najbolji prijatelj, Andrej i njegova cura Helena, Aurorina najbolja prijateljica. Sve je bilo isplanirano. Sutra ujutro su trebali krenuti, bit će sami deset dana (dovoljno da demoliraju cijelu vikendicu), a onda će doći Ivanovi i Aurorini starci. Ivan i Aurora ostaju cijelo ljeto s njima. Ma predobro...njih dvoje sami, okruzeni prekrasnim plavetnilom mora. Moze li zivot biti ljepsi? Kako su rekli, tako su i učinili. Sutra ujutro su krenuli s autobusnog kolodvora. Aurora je bila tako sretna,zadovoljna. Što je mogla vise pozeljeti? Imala je super dečka, obozavala ga je, bila je okruzena prijateljima koje voli. I k tome ide na more bez staraca. Ma savrseno...ne sjeća se kad je bila tako sretna kao danas. Nesto ju je zaskakljalo po vratu, okrenula se i vidjela da joj je Ivan na vrat stavio malog pauka. Vrisnula je od uzasa. Kreten! Znao je koliko mrzi pauke, da ima fobiju od njih. On je, naprotiv, umirao od smijeha. Udarila ga je, ali vise je zaboljelo nju nego njega. I dalje se smijao, mrtav hladan. Njegov smijeh je zamro kad je vidio da Aurora misli ozbiljno. Počeo ju je ljubiti, skakljati...naravno, ona se nikad nije mogla dugo ljutit na njega. Pogotov kad bi ju pogledao tim velikim plavim očima. Prasnula je u smijeh i uzvratila mu poljupce. Zaspala je...sanjala je neke grozne snove. Probudila se u suzama. Ivan ju je uhvatio za ruku i smirio...kroz prozor autobusa ugledala je more. Usta su joj se razvukla u osmjeh. Smirila se...pogledala je Ivana i osjetila unutarnji mir. Nikada nije osjetila nesto takvo. Bila je presretna.

Napokon su stigli...do vikendice su pjesačili. Nije bila daleko od kolodvora. A ni od mora. Čim su se smjestitli, parovi su odleprsali na plazu, onako umorni od putovanja, ali zadovoljni i sretni. Zezali su se, gnjurili...sve je bilo super. Tu večer nisu isli van, bili su preumorni. Kad su dosli s plaze samo su se bacili na krevet i zaspali. Bilo je predivno zaspati u zagrljaju voljene osobe...dani su polako prolazili...večer prije nego su im dosli starci, a Helena i Andrej otputovali nazad u Pozegu, otisli su na noćno kupanje. Sve je bilo super, međusobna zezancija, smijeh...nakon nekog vremena parovi su se razdvojili. Željeli su biti malo sami. Aurora i Ivan su ostali na plazi...uzivali su. Otisli su u vodu. Nisu ni skuzili koliko su se odaljili od obale. Nije im bilo ni vazno. Aurori se odjednom zavrtjelo u glavi. No, zanemarila je to. Nastavila je izmjenjivati njeznosti s Ivanom. Smijala se, a u glavi je osjetila pritisak. Zanemarivala je to. Bio joj je bitan jedino Ivan...nije marila za nista drugo. Iznenada je sve postalo crno, nije osjetila ni čula nista...

3:15 ujutro. Na Aurorinoj adresi zazvonio je telefon. Sav uspavan javio se njezin tata. S druge strane čuo je Ivanon uplakani glas koji mu je rekao da je njegova kći...da je njegova Aurora, jedinica njegova, mrtva...istog trena probudio je zenu, spakirali su se u nevjerici i krenuli za Split. I dalje im nije bilo jasno kako se to dogodilo. Kad su stigli, Ivan im je objasnio. Sindrom iznenadne smrti. Bez razloga, Aurora je uvijek bila zdrava. Prebolila je sve dječje bolesti, nikada nije bila u bolnici. Umrla je bez razloga...nitko nije mogao vjerovati sto se dogodilo. Svi su bili izbezumljeni, uplakani, umorni...

Isti dan tijelo su prenijeli u Pozegu...Na dan sahrane, kisa je padala kao iz kabla, bilo je hladno iako je bilo ljeto. Ivan nije bio na pogrebu, ne duhom...gledao je lijes u kojem je lezalo tijelo njegove jedine i sjećao se te kobne večeri. Prije nego je zaklopila oči uspjela je izustit ono posljednje VOLIM TE!. I dalje u nevjerici, iz plavog oka kliznula je jos jedna suza...pala je točno na bijelu ruzu koju je polozio na lijes koji su spustili u zemlju. Tog trenutka mu je sinulo...nikad je vise neće vidjeti, nikada poljubiti...pa čemu onda zivot? Nakon pogreba, otisao je ravno kući. U radnoj sobi oca policajca pronasao je pistolj...otisao je u svoju sobu, napisao poruku ocu i majci. Objasnio im je da ne moze bez Aurore, da je ona njegovo sve...prislonio je hladnu cijev na sljepoočnicu i tiho izustio vidimo se uskoro...Buka koju je prouzročio okidač rastjerala je ptice na grani, majka je odmah dotrčala u Ivanovu sobu, prodorno vrisnula...pročitala je poruku, nije mogla vjerovati. Bila je uzasnuta...u dva dana dva pogreba. Dvoje voljenih, koji ne mogu jedno bez drugoga...sad ponovno zajedno negdje među zvjezdama...nikada zaboravljeni...

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #33

30. Sep 2010, 21:46:38

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

T e b i . . .

Znam da negdje postojiš, živiš svoj život i ne sluteći da te svakodnevno sanjam.

Znam da ponekad osjetiš povjetarac na licu , zapuhne te neki miris, tako poznat , kao dodir momačkih usana na tvom vratu. Ali ne znaš da sam to ja. I ne znaš da te to ja ljubim u svojim snovima. Ja ne znam kako ti izgledaš, ne znam boju tvojih očiju, ni boju glasa. Ne znam da li ustaješ rano ili si spavalica, ne znam kako se javljaš na telefon, da li voliš Olivera i na koga te podsjećaju pjesme. Ja samo znam boju tvoje kristalne aure i toplinu duše. Poznajem obronke tvog smijeha na oblacima mojih maštanja. I sasvim sigurno znam da postojiš. Slobodna, vjerna, udana... svejedno - ali znam da postojiš, isto tako stvarno kao sto je stvaran odraz mog lika u zrcalu, kao što je stvaran svaki novi dan u kome tragam za tobom.

Ne tražim te da bih te prisvojio, ili da ti pripadnem, ne tražim te ni da sa tobom ostvarim sve svoje najiskrenije želje. Lutam svijetom za tobom, da bih osjetio oblak tvog parfema u prolazu, da bih krajičkom oka ukrao tvoj djevojački pogled i skupio snagu za sva nova jutra koja su preda mnom, Ne želim da ti mjenjam život, da poslažem figurice u tvom životu po mom ukusu, jer tada to više ne bi bila ti. Samo tragam za dokazom tvog postojanja. Nikada ne bih poželio da te povrijedim ili bilo koga kog ti voliš ili možda nekog tko je sa tobom izgradio sve ono što čini tebe i tvoj svijet. Ja sam samo tvoj izgubljeni anđeo čuvar... netko tko te bezgranično voli tako nestvarnu i nedodirljivu, kakva jesi.

Nemoj ni pomisliti da sam lud, izgubljen u svom svijetu iluzija. Nemoj se plašiti mojih riječi ako ikada budu doprle do tebe. Ja sam nestvaran za tebe kao mjehurić od sapunice, kao dim, prašina. Stvaran, ali nedovoljno da bih sa tobom mogao biti čak ni dva bezbojna trenutka. U svitanje svake nove zore, krvavi trag na horizontu ispisuje tvoje ime koje nikada nisam saznao i ne uspijevam da ga razaznam uslijed svih drugih nebeskih rukopisa , sričem slovo po slovo tvojih tragova po pijesku svih mora svijeta, ali razaznati malo šta mogu, jer ti si samo iskonsko dobro u dušama svih. I ne smijem tražiti ništa više sem tvog postojanja. Nemam prava da te otrgnem od snova koje sanjaš, to su tvoje podsvijesne želje i moje najveće zapovjedi. Jer ja sam tu da te čuvam.

Znam da ne razumiješ. Nisam to ni očekivao. Zaboravi ovo moje pismo bačeno u eter , u nadi da pronađem dokaz tvog profila na kristalnom sudu čežnje. Iako te ne znam, ja te poznajem najbolje od svih. Iako ne znam ni gdje si ni s kim si, gotovo sam siguran da stojim na tvom desnom ramenu i šapćem ti najnježnije riječi na svijetu, a ni ti ni ja nismo svijesni toga, tog postojanja naše neraskidive veze koja postoji kroz vjekove, dok su naše duše putovale kroz desetine drugih života, u najrazličitijim vremenima i razdobljima.

Zato ne vrijedi negirati tvoje i moje postojanje, isto kao što ne vrijedi tražiti šansu za ostvarenje našeg postojanja u istom vremenu i prostoru. Neću ti reći da te volim, jer ono sto osjećam prema tebi je nešto mnogo jače i drugačije. I neću ti reći ništa više jer sam rekao i previše.

Anđeli ne smiju da govore, niti da traže bilo šta. I možda sam prekršio neke od tih pravila, ali ipak... samo sam ti htio reći da ne brineš i da ti zahvalim što daješ smisao mom životu.

« Poslednja izmena: 30. Sep 2010, 21:46:55 od vojvođanka »

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #34

30. Sep 2010, 21:55:18

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Ponižena i osramoćena

Verovala sam da živim u skladnom braku, kao i da moj suprug i ja imamo zajednički centar sveta - našu kćerkicu Saru. Nijednog trenutka nisam pomislila da mi Saša iza leđa radi nešto veoma ružno, protivprirodno. Trebalo je da se "nameste" neke okolnosti pa da shvatim da je sve, zapravo, privid.

Bila je zima. Skazaljke na zidnom satu pokazivale su da ističe radno vreme i bilo je jasno da će proći samo još koji minut kada ćemo svi mi, zaposleni očajnici, grunuti na automat kroz koji ćemo redom provlačiti svoje kartice i nakon toga, kao bez duše, trčati kući. Misli su mi šetale od naše sumorne firme, preko moje trogodišnje Sare koja me je u vrtiću čekala, do mog supruga Saše koji je te nedelje bio na službenom putu u Americi. "Valjda ću uspeti sad da ga dobijem", razmišljala sam hvatajući slušalicu.
- Ljubavi - gugutala sam sa poslovnog telefona - konačno sam i ja provalila vremensku razliku. Nikada ne znam da li da zovem osam sati pre ili posle ovog našeg vremena.
- Helo! I don't understand you! - čula sam nepoznati muški glas.
- Sorry - promucah i brzo pekinuh vezu.
- E, vidite, ovo će ubrzo morati da prestane - začula sam glas direktora koji se nekim čudom obreo tik uz mene. - To vam je valjda jasno?
Ma jasno k'o dan, pomislih i klimnuh glavom.
- Klimanje glavom ću razumeti kao da ste shvatili... Dobro, oduzeo bih vam, draga koleginice, još jedan trenutak vašeg dragocenog vremena da vas obavestim da ćete od sutra kancelariju deliti sa novim kolegom.
Strašno, pomislila sam, samo mi fali neki novi idiot koji će beležiti svaki moj odlazak do toaleta i svaki broj telefona koji okrenem.
- Nemojte da budete tako snuždeni, koleginice. Poreskih obveznika je sve više, posao se gomila, a vi ste ostali kao jedini referent koji nema svoju, kako bih rekao, "produženu ruku". Prema tome, radujte se, draga moja, biće vam lakše. U prvo vreme ćete, doduše, vi njega uputiti u posao, ali posle izvesnog vremena verujem da će vam dobro doći njegova pomoć - rekao je i okrenuo se prema vratima, a onda, kao da je nešto zaboravio, zaustavio se, okrenuo i dodao: - I, da... Ako već zovete Ameriku, potrudite se da odmah okrenete pravi broj. Greške koštaju, to i sami znate.

Dome, slatki dome

Sara me je dočekala spremna za pokret, u jakni i čizmicama. Izljubila sam njene tople, meke obraze i zahvalila sam se vaspitačici na strpljenju.
- Jesam li ti dostajala? - upitala me je medenim glasom.
- Dostajala si mi - rekoh joj stežući jače njenu ruku.
- A nećeš sada da ideš na posao? - nastavljala je.
- Neću sad, ljubavi. Tek sutra kada se probudimo.
Do ulaska u stan, iako sam vrlo uporno odgovarala na sva Sarina pitanja, nisam mogla da izbacim iz glave direktorovo obaveštenje da ću od sutra dobiti novog kolegu koji je, po svemu sudeći, trebalo da bude Hitlerov klon.
Prekoračivši kućni prag i ugledavši Sašu kako nam se obema smeška, osetih neverovatno olakšanje.
- Tata, tata! - Sara mu je potrčala u zagrljaj.
- Sanjam li? - upitala sam ga.
- Ne sanjaš, lutkice, tu sam.
- Pa, kako? Rekao si da ćeš tamo provesti celu nedelju...
- Brzo smo se dogovorili a i da nismo, ne bih više izdržao tamo bez vas dve. Svakako bih se ranije vratio.
- To znači da smo ti mnogo dostajale - zaključila sam poljubivši ga.
- Nedostajale ste mi, ne možeš da zamisliš koliko - nasmešio se i dodao: - I, nemoj da prihvataš Sarin način govora, ipak si joj majka, treba da je ispravljaš.
Na tu njegovu zamerku nisam želela da odgovorim. Po mom mišljenju dete je trebalo da bude dete, opušteno i srećno, da se ne zamara pravilima u trećoj godini života.
Te večeri, pošto smo Saru smestili u krevetić, povukli smo se u spavaću sobu i do duboko u noć prepričavali smo ono što se u međuvremenu dešavalo.
- Šta ćeš sutra sa novim kolegom? - upitao me je pre nego što je legao pored mene.
- O njemu ću da razmišljam sutra - rekla sam ubrzo utonuvši u san.

Moj novi kolega

Ujutru, dok sam pokušavala da se razbudim, Saša je već kuvao kafu.
- Hajde, vreme je za ustajanje - doviknuo mi je. - Nećemo valjda dopustiti da novi kolega stigne pre tebe.
- Ma, nek se nosi - rekla sam pokušavajući da se osmehnem.
- Hajde, polako popij kafu, a ja ću Saru odvesti u vrtić.
- U vrtić?
- Da, u vrtić - rekao je Saša. - Zašto si iznenađena?
- Ma, ništa.
- Kako sad ništa? Šta si mislila da kažeš?
- Iskreno, mislila sam da si je se uželeo i da ćeš je ti danas čuvati... Slobodan si, pa zato.
- Dogovorili smo se, lutkice, da je nećemo razmaziti. Nije mi problem da je čuvam, ali znaš da je bolje za nju da je sa svojim društvom.
- Znam - rekla sam poraženo - ali mi je žao da joj kidamo san i da je po ovoj hladnoći vučemo tamo. Jedan dan kod kuće neće je preterano razmaziti.
Malo je ćutao pa je rekao:
- Dobro, ali samo ovoga puta. Nemoj da ti takvo ubeđivanje pređe u naviku. Znaš da smo se dogovorili?
- Znam, ali isto tako znam da si ti moj slatki dasa - rekla sam skočivši iz kreveta.
U odlasku sam ga poljubila i požurila na taksi. Na posao sam stigla među prvima. Dok sam provlačila karticu kroz automat, pomislila sam da neću dozvoliti da mi niko i ništa poremeti dobro raspoloženje. Saša je bio kod kuće sa našom divnom kćerkom, ja sam, za promenu, na vreme stigla na posao i bila sam odlučna da od novog kolege, za koga sam verovala da je monstrum, napravim normalnog čoveka.
- Drago mi je, Milan - rekao je mladi čovek pruživši mi ruku.
- Au... Pa, ili ste ranoranilac ili stanujete blizu - rekla sam sumnjičavo.
- Ono prvo - ugrizao se za usnu.
- Recite slobodno, nemojte da se ustručavate...
- Bio sam nervozan pa sam poranio.
- Sve je to normalno, Milane. I ja sam bila nervozna kad sam počinjala. Oko mene su bile aždaje i tresla sam se kao prut. Vi, ipak, imate sreće, radićete sa mnom a ja sam, verujte, sasvim OK čovek.
- To mi je drago da čujem.
Dakle, to je bio moj novi kolega ili, bolje reći, moja produžena ruka. Posle naše prve zajedniče kafe otrčao je po doručak a kada se vratio, pitao je šta treba da radi. Pokazala sam mu dve gomile papira na mom stolu, a kad sam videla njegov izbezumljeni pogled, brzo sam dodala:
- Šalim se, to su arhivirani predmeti. Opusti se.
- Pa - rekao je oprezno - ako nemam šta da radim i ako mi dopustite, ovaj "prazan hod" iskoristio bih da prošetam po gradu.
- Mene što se tiče, možeš slobodno da šetaš ali ako direktor dođe pa te ne zatekne... - rekla sam a onda sam se setila se Sare za koju sam jutros izvojevala "slobodan dan" - ma, briši, pokriću te ako bude frka.
Vratio se posle dva sata noseći mi pitu sa višnjama.
- Šta je ovo? Mito? - upitala sam ga zaverenički.
- Ma, ne. To je način da se zahvalim.
- Pa, Milane, hvala tebi.

Trenutak nepažnje

U tom trenutku zazvonio mi je mobilni. Čula sam Sašin glas ali ga ništa nisam razumela. Da li mi se učinilo ili sam čula Saru da plače?
- Saša, polako pričaj, ništa te ne razumem. Šta je sa Sarom?
- Sara... opekla se.
- Na šta se opekla? Gde?
- Ma, u kuhinji - bio je užasno uzrujan. - Ne znam šta da radim.
- Saša - trudila sam se da zvučim pribrano i strogo dok sam brisala suze - slušaj me! Njena zdravstvena knjižica je u prvoj fioci, tu, pored telefona. Uzmi knjižicu, obuci Saru, sedi u auto i pravac na Dečiju kliniku! Naći ćemo se tamo.
Ne sećam se šta sam rekla Milanu, ali pamtim da je klimnuo glavom u znak razumevanja.
Do klinike nisam bila ni živa ni mrtva. Kada sam konačno utrčala u hodnik prepun uplakane dece i izbezumljenih roditelja, udahnula sam duboko i krenula u potragu za svojom Sarom i Sašom. Nije mi dugo trebalo da ih nađem. Sara je jecala, premorena od plakanja, a Saša ju je, u pokušaju da je umiri, pritiskao na svoje grudi.
- Saša - drmusala sam ga - saberi se! Daj da vidim gde se opekla.
- Na rernu - rekao je.
- Mani rernu, čoveče, pitam te šta je ona opekla?
- A to... ruka. Ne mogu... nemam snage da je uvedem. Hoćeš ti?
- Dođi, ljubavi - rekla sam joj uzimajući je iz Sašinog grčevitog zagrljaja. - A ti, idi na vazduh i pokušaj da dišeš.
Primili su nas kao hitni slučaj. Doktor je bio ljubazan i, koliko je bio pažljiv prema Sari, toliko je, čini mi se, bio pažljiv i prema meni.
- Takve se stvari događaju - rekao mi je. - Dok su moja deca odrastala, većinu pokućstva morao sam da izbacim iz stana. Ali, štekere, peglu i šporet nisam mogao. Posle prve sinovljeve opekotine popio sam lek za smirenje. Posle druge nisam pio ništa, rekao sam: "Zar opet?!" Posle treće sam ga ćutke previjao.
Sara je dobila debeli zavoj na ruci, a kada je bol uminuo, upitala me je:
- Sada nećeš na posao?
- Neću, ljubavi. Mama će sa tobom i tatom otići kući.
- Jesam li ti nedostajala?
- Kao nikad.
Po povratku kući nazvala sam direktora objasnivši mu šta se dogodilo i dala sam mu do znanja da ću nekoliko dana biti na bolovanju jer je Saru trebalo voditi na previjanje, a moj Saša, sudeći po njegovoj prvoj reakciji, za tako nešto nije imao snage. Kasnije tog dana, kada smo se svi troje pribrali, pitala sam ga šta je Sara tražila oko rerne.
- Ne znam - rekao je - za sekund sam se okrenuo od šporeta, a već u sledećem trenutku njena ruka bila je na grejaču. Da li ju je privukao miris pite od višanja ili joj je bilo dosadno u sobi, ne znam.
- Hm...
- Šta je bilo? Kriviš me, znam, ne moraš ništa da mi kažeš.
- Ma, ne krivim te, nego sam se setila ovog mog novog kolege. Razmišljam, kakva koincidencija, baš mi je on danas doneo pitu sa višnjama da mi se zahvali što sam ga pokrivala dok nije bio u kancelariji.

Povratak u budućnost

Dve nedelje kasnije Sarina ručica bila je u mnogo boljem stanju, skinuli su joj zavoj i rekli da može da se vrati u vrtić. Saša je morao da otputuje u Berlin, a ja sam morala da se vratim na posao.
- Kako je malena? - upitao je Milan čim me je ugledao.
- Dobro je, hvala... A kako si ti?
- Dobro, zašto pitate?
- Onako. Nov si, trebalo je nečemu da te naučim ali se desilo što se desilo, pa si morao sam da se snalaziš. Zato sam te pitala kako si.
- A zato... Pravo da vam kažem, snašao sam se, ali se plašim da ću uskoro morati da dignem ruke od ovog posla.
- Da digneš ruke? - gledala sam ga zaprepašćeno. - Milane, vidi, zaista ne znam gde si dosad radio i šta, ali moj prijateljski savet ti je da ostaneš.
- Bojim se da neću moći da izdržim.
- Šta nećeš moći? Daj, Milane, saberi se čoveče! Državna firma, plata, imaš godišnji odmor, markicu, topli obrok... doduše, moraš da se ukucavaš kad dolaziš i odlaziš, ali uvek postoji varijanta da se izmigoljiš. Pa, ja ću da te pokrivam kad god bude trebalo.
- Ma, nije zbog toga.
- Nego zašto?
- Zbog moje lepše polovine.
- Ne razumem - rekla sam iskreno.
- Pa... kako bih vam rekao... Ljubomorna je.
- Molim?! Daj, majke ti, dovedi je da se uveri da sam potpuno bezopasna. Pa, udata sam žena i majka trogodišnjeg deteta! Insistiram da je dovedeš.
- Nemojte, molim vas, da navaljujete, radije ću dati otkaz.
Nekoliko dana od tog našeg razgovora Milan je zaista otišao iz firme. Direktorov komentar bio je:
- Vi, koleginice, ili nemate sreće ili volite mnogo da radite. Šta da vam kažem? Hteo sam da vam pomognem, ali kad ne ide, ne ide. Moraćete sami da se borite sa papirima i obveznicima.
- Šta ćete - rekla sam smešeći se - što se mora, mora se.
Nisam časila ni časa, dohvatila sam telefon i nazvala Sašu. "Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan", čula sam glas automatske sekretarice.
- E, moj Saša - pričala sam kao da sedi pored mene - nikad te nema kad mi zatrebaš.
Posle dva sata mobilni pretplatnik postao je dostupan o čemu sam obaveštena SMS-om.
- Ljubavi! - viknula sam kada sam mu konačno čula glas. - Nećeš verovati! Onaj moj kolega... - veza se prekidala. - Halo, Saša... Čuješ li me? Nema veze, ako me čuješ, sve je u redu, dobro smo i Sara i ja. Zvala sam te da ti kažem nešto... Ma, kad bolje razmislim, nije važno.
I zaista nije bilo važno. Sve drugo bilo je važnije. Trebalo je obaviti "tovar" posla, otići po Saru, obaviti kućne poslove... Trebalo je i sačekati da se Saša vrati iz Berlina. Iz misli me je prenuo direktor koji se opet nekim čudom stvorio u mojoj kancelariji.
- Koleginice... Izvinite što vas prekidam. Maločas sam dobio poziv za večeru pa, ako ste slobodni sutra uveče, voleo bih da mi pravite društvo.
Ne znam kako sam izgledala, pretpostavljam kao avet, jer je sledeće što je izgovorio bilo:
- Zaboravite da sam vas išta pitao... Nego... vama izgleda nije dobro. Zašto ne biste uzeli koji slobodan dan da se odmorite od svega?
- Da znate da bih mogla.

Šokantno saznanje

Munjevito sam se spakovala i otišla po Saru. Znala sam da će se obradovati što sam došla pre njene dosadno-obavezne popodnevne dremke. Ni sada nisam sigurna koja je od nas dve bila srećnija, ali znam koja je po dolasku kući bila zaprepašćenija. Prvo iznenađenje bila je brava na ulaznim vratima, koju nisam uspevala da otvorim.
Saša se garantovano opet vratio da nas iznenadi, pomislila sam odlučivši da ovu situaciju pretvorim u iznenađenje za njega.
- Ljubavi - rekla sam Sari - tata se, izgleda, opet ranije vratio, hteo je da nas iznenadi. Hajde da ga zovemo telefonom, da ga pitamo šta radi, pa da tek onda pozvonimo, da nas dve njega malo iznenadimo. A, šta kažeš?
- Važi - rekla je oduševljeno.
Rečeno-učinjeno.
- Ljubavi - cvrkutala sam - čuješ li me?
- Čujem - rekao je kao da se budi iz medveđeg sna.
- Šta radiš?
- Ništa, zašto pitaš?
- Onako... Neko hoće da te čuje - rekla sam i predala Sari telefon.
- Dostaješ nam tata, otvori vrata.
Cvrc, nije trebalo tako, pomislila sam, ali ni ovo neće ispasti loše. Uglavnom, da skratim, nas dve smo stajale na hodniku ispred vrata dobrih deset minuta dok moja muškarčina konačno nije okrenula ključ u bravi.
- Tata, tata - Sara mu je potrčala u zagrljaj.
Ja bih opet, po svom običaju, prišla da ga zagrlim da nisam iza njegovih leđa, u našoj, ponavljam našoj, spavaćoj sobi primetila mušku siluetu u potrazi za nečim.
- Saro, ljubavi - pomazila sam je po kosi trudeći se da ne primeti grč na mom licu - idi u svoju sobu.
- Ali, nisam oprala ruke.
- Posle ćeš, dušo - rekla sam. - Mama prvo mora da počisti đubre koje se prosulo po stanu.
Sašu ni pogledala nisam. Prošla sam pored njega i otvorila vrata spavaće sobe.
- Dobar dan... Tražite nešto? - obratila sam se muškoj prilici koja se savijala ispod kreveta.
- Dozvoli da ti objasnim - čula sam Sašin glas.
- Ti ćuti, računaj da si mi sve objasnio - rekla sam mu ošinuvši ga pogledom, i ponovo sam se obratila onoj polugoloj "prilici" - da li bi bio ljubazan da se okreneš da te vidim?
Kao da me je grom pogodio: preda mnom je stajao Milan.
- Izvinite - promrmljao je.
Trebalo mi je dve sekunde da eksplodiram ali sam se obuzdala.
- Hajde sad, lepo, Milane, uhvati, kako ono reče "svoju lepšu polovinu", i marš odavde, obe! Ti - obratila sam se Saši - samo pokušaj da priđeš Sari, da tražiš starateljstvo ili bilo šta drugo, i veruj mi da ćeš zažaliti što si se rodio! A sad, napolje!
Moja Sara je danas napunila deset godina. Svog oca nije videla od dana kada sam ga izbacila iz kuće. Razlog tome sigurno nije njegovo seksualno opredeljenje, već odsustvo pažnje prema detetu koje nije zaslužilo da se opeče na grejač dok njen vrli tata udovoljava svom ljubavniku. Sećanje na tu opekotinu, na Sarine suze - to me boli, a sve drugo, posle ovoliko godina, verujte, nije mi više važno

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #35

06. Okt 2010, 22:46:12

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Svestan sam svoje greške

Zaista ne znam kako mi se to dogodilo. Ni sada mi nije jasno zašto su popustile moje unutrašnje "kočnice". Oduvek sam bio miran, skroman čovek, pažljiv prema prema drugima, cenio sam svoju porodicu i poštovao sam prijatelje. Tako je bilo sve dok nisam upoznao Maju...

Otkad znam za sebe, živeo sam mirnim životom običnog čoveka. Radim kao mašinski inženjer u velikom preduzeću, cenjen sam kao stručnjak, a moja supruga je učiteljica u osnovnoj školi. Imamo dvoje odrasle dece, kćerku i sina. Živeli smo kao skladna, srećna, gotovo idilična porodica, bili smo uzor mnogima. Moja supruga bila je jedina žena u mom životu. Vezivala nas je tiha, postojana ljubav, bez velike strasti i uzburkanih emocija. Bili smo odani i privrženi jedno drugom, nikada nisam poželeo drugu ženu niti sam pomislio da u našoj vezi nešto nedostaje.

Bio sam pravi porodični čovek

Tako je bilo sve dok u moj život nije ušla Maja, kćerka mog najboljeg prijatelja Marka. Naravno, poznavao sam je od rođenja, družila se s mojom decom, ali uvek sam u njoj gledao dete, doživljavao sam je kao kćerku.
Vremenom, Maja je izrasla u prekrasnu, zanosnu devojku, nežnog lica i sjajnih, toplih očiju, boje modrog, prozračnog neba. Studirala je istoriju umetnosti, a u slobodno vreme svirala je gitaru. Moja žena je ponekad umela da kaže da bi volela da joj bude snaha.
Jednog predvečerja banuo sam nenajavljen kod Marka. Bilo je lepo vreme, rana, topla jesen i ulazna vrata bila su otvorena. Iz kuće su dopirali skladni akordi gitare. Zastao sam i oslušnuo. Tiha, nežna melodija ispunjavala je prostor budeći u meni neopisivu milinu. Polako sam pošao kroz hodnik i ugledao - Maju. Sedela je na trosedu u dnevnoj sobi prebirajući po žicama, zanesena i srećna, u nekom svom svetu. Reči su izvirale iz nje, nikada pre nisam čuo takvu pesmu. Stajao sam opčinjen predivnim prizorom. Uživao sam u Majinom sviranju kao nikada dotad. Osećao sam se pri tom nekako posebno lepo, preplavila me je plima do tada nepoznatih osećanja. Valjda je to bio nagoveštaj onoga što će se dogoditi.

I dogodilo se. Maja je bila zaokupljena sviranjem, dugo me nije primetila i nesmetano sam uživao u nesvakidašnjem koncertu koji je bio namenjen samo meni. U kući nije bilo nikoga. U dvorištu nije bilo Markovog automobila. Mogao sam neprimetno da se iskradem i odem, ali nisam. Stajao sam i čekao, a podsvesno sam želeo da sve potraje do večnosti. Kad me je primetila, Maja je spustila gitaru, osmehnula se i pozvala me je rukom da uđem. Seo sam pored nje i nehotice dotakavši gitaru koju je još uvek držala. Prsti su nam se dodirnuli, a ja sam neprestano gledao u tu malu čarobnicu, autorku čudesne melodije koja tako moćno pokreće neobična osećanja u meni. Nešto toplo, pretoplo, zatreperilo je među nama, neka nevidljiva nit vodila me je čežnjivom Majinom pogledu.
"Divno sviraš, Maja", rekao sam poljubivši je blago, očinski, u čelo.
Na tome je trebalo da se završe naši bezazleni fizički dodiri, ali nisu. Umesto blaženog smeška koji je bio večni ukras Majinog detinjeg lica, zatitrao je nemirni, uzbuđujući osmeh, vreli dah njenog mladog, rascvetalog tela zapljuskivao me je s tragovima njenog zanosnog parfema.

Treperila je kao breza u čežnjivom iščekivanju i u deliću sekunde zaboravio sam da je Maja dete mog najboljeg prijatelja. Video sam u njoj samo nežnu, toplu i podatnu devojku, mladu ženu koju sam želeo više od svega. Strast je ovladala mnome, pomutila mi je razum, izgubio sam sve obzire, kriterijume, sve moralne dileme iščezle su u tom trenutku jer mi je bila tako blizu.

Primakao sam se sasvim i privukao sam je sebi. Utisnuo sam vreli poljubac na njene male usne koje su se rastvarale poput cveta. Čudno je primila moje izlive nežnosti. Nije se opirala. Osetio sam kako uzbuđenje u njoj raste, kako me želi, baš kao i ja nju. Nismo mnogo govorili. Nismo rečima opterećivali bliskost koja je odjednom bljesnula između nas. Tu, na trosedu, u tišini prazne kuće mog najboljeg prijatelja razodevao sam Majino mlado, podatno telo koje se ugibalo pod mojim prstima.

Nisam mogao da se zaustavim

"Ne bismo smeli, Maja", muklo sam istisnuo iz sebe pokušavajući da prekinem čaroliju trenutka i osvestim i nju i sebe.
"Hajde, Miroslave, molim te", šaptala mi je maznim, umilnim glasom.
Gledala me je pri tom zavodljivo, molećivo, a sve moje strepnje i obziri topili su se poput lanjskog snega.
Bilo je divno voditi ljubav sa njom. Ne samo da je bila umetnica u muzici, već i u postelji. Kako smo se toplo i podatno slivali jedno u drugo. Nikada neću zaboraviti taj trenutak kada smo se zbližili, kada smo prvi put vodili ljubav. Bilo je to nešto božanstveno, nemerljivo ovozemaljskim merilima.

Nikada se nisam tako osećao u postelji, u zagrljaju voljene žene. Maja mi je otvorila vrata svog srca pokazavši mi čudesne puteve užitaka za koje sam verovao da postoje samo u mašti, u filmovima i knjigama neiživljenih pisaca. Probudila je u meni muškarca, ni slutio nisam da u meni ima toliko uspavane strasti, ljubavi i erotske energije.

U postelji sa sopstvenom suprugom nikada ništa slično nisam doživeo. Naš seksualni život tavorio je na marginama svakodnevice, utapao se u trci s vremenom, poslovnim, roditeljskim i drugim obavezama. S Majom je sve bilo drugačije, lako, neopterećeno, u trenutku zbliženja pripali smo jedno drugom, nesvesni vremena i prostora oko nas. Predavali smo se jedno drugom bez ostataka i rezerve.

Osetio sam pravu sreću

Potrajalo je to nekoliko godina. Krišom smo se sastajali i tajili smo našu vezu. I bili smo zadovoljni takvim odnosom. Kako Maja nije zahtevna, nismo opterećivali jedno drugo obavezama i odgovornošću. Prepuštali smo se čarolijama trenutaka uživajući u postelji.

I... znao sam da neće doveka potrajati naša ljubav jer je veoma teško bilo sačuvati privid uzornog porodičnog čoveka i i istovremeno dopuštati da me vode putevi srca. Želeo sam da jednoga dana započnem novi život sa Majom, da se venčamo uprkos svemu.

Naravno, često sam krišom čitao knjige iz psihologije koje se bave vezama mladih devojaka i starijih muškaraca pokušavajući da pronađem odgovore na pitanja koje su me mučila.
I nije bilo "recepta" za nas.

Kada je, pre sedam meseci, "pukla bruka", Maji i meni nije preostalo ništa drugo nego da se, ruku pod ruku, odselimo iz našeg gradića i da utočište potražimo u dvomilionskom Beogradu. Znali smo da to znači prekid svih veza sa našim porodicama ali bili smo spremni na to. Ipak, iako je sve između nas dvoje u najboljem redu, i dalje se pitam postoji li pravi put za čoveka koji je ludo zaljubljen u kćerku najboljeg prijatelja i zaslužujem li ljubav dvostruko mlađe devojke. Moralne dileme sve više me dovode do osećaja krivice, prebacujem sebi, potajno molim Boga da mi oprosti grehe i da mi pomogne da usrećim Maju.

Ipak, sve to nestane kao mehur od sapunice kada nam se usne spoje u žudnom, vrelom poljupcu, kada osetim kako Maja treperi u mom zagrljaju... tada zaboravljam stvarnost svakodnevice i postajem najsrećniji čovek na svetu. Život je ionako kratak i treba li da se odreknem ove jedine sreće?

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #36

06. Okt 2010, 22:50:25

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Mrzela sam ga zbog onoga što mi je učinio

Kada me je Žika prisilio da se odreknem ploda naše ljubavi, verovala sam je razlog tome činjenica da smo oboje bili mladi i nezreli. Međutim, da nisam bila u pravu, uverila sam se godinu dana kasnije kada je, na moje zaprepašćenje, u kuću doveo drugu devojku kojom se ubrzo oženio. U tom trenutku srušio se sav moj svet... Nažalost, i mnogo godina kasnije osećala sam tugu i bol...

- Ja imam motor, a ti nemaš. Vidi, ej... vidi... - tamnokosi trogodišnjak spustio je svoju igračku u krilo mog supruga.
- E, baš ti je dobar ovaj motor - reče Relja.
- A ti nemaš motor?
- Nemam - Relja se nasmeši i tobože nemoćno sleže ramenima.
- A zašto ti tata ne kupi pa da se trkamo? - usledilo je još jedno radoznalo dečje pitanje.
- Pa, moj tata nije dobar kao tvoj - Relja pogleda u pravcu muškarca koji je sedeo preko puta i šeretski mu namignu. Ovaj mu uzvrati osmehom a ja osetih kako mi se utroba prevrće.
Nisam znala kako se oseća majka živahnog i radoznalog dečaka, žena sasvim prosečne lepote koja je sedela kraj meni nesuđenog čoveka. Možda me je nekada videla, možda je znala i čula da sam upravo ja "ona Kalina", nekadašnja velika ljubav njenog supruga, a možda nije imala pojma, u svakom slučaju držala se dostojanstveno i mirno, kao pobednica.
Osetih kako mi kapljice hladnog znoja klize niz kičmu. Da li smo morale da se sretnemo na takvom mestu ili me je sudbina ponovo iskušavala? On, ja, naša prošlost, naša sadašnjost, njegova budućnost... Bar da je u čekaonici ispred ginekološke ordinacije bilo još nekog da mogu da se sakrijem i da se pretvaram da ga ne vidim, možda se ni ono nedužno dete ne bi prilepilo za mog muža.

Odrekla sam se ploda naše ljubavi

Pokušala sam da se setim imena te žene ali nisam mogla. Posmatrala sam je krišom, ispod oka. Smeđa kosa srednje dužine, krupne oči, pravilan nos. Ništa naročito u odnosu na mene, zanosnu crnku, pravu lepoticu. A opet, šta sam ja imala od svoje lepote? Bila sam i lepa i bogata, ali nesrećna, a ona nije bila bogata zato što je uzela mog bivšeg Žiku, već zato što je imala nestašnog trogodišnjaka i stomak do zuba.
Dakle, još jedno dete na putu, a ja sam došla na kontrolu posle drugog spontanog pobačaja. U tom trenutku učinilo mi se da sam uvek predosećala da će biti baš tako. Zapravo ne oduvek, već od dana kada me je Žika ubedio da se oslobodim ploda naše ljubavi.
- Gospođice, izbor je vaš ali ne bih vam savetovao da učinite to što ste naumili. Da ste bar jednom rodili, sve bi bilo drugačije, ovako se izlažete velikom riziku. Trebalo bi da mislite na budućnost - rekao je ginekolog.
- Gluposti - prokomentarisao je Žika. - Ili možeš da rodiš ili ne možeš, nema tu velike filozofije. Mladi smo, biće vremena i za decu i za sve ostalo.
Poslušala sam ga. Osetila sam samo fizički bol, bez trunke griže savesti verujući da će zaista sve biti u redu. Uostalom, voleli smo se, zašto mu ne bih verovala. Doduše, nismo bili previše mladi, njemu je bilo dvadeset i šest, meni dve godine manje, zabavljali smo se četiri godine i svi oko nas verovali su da je samo pitanje dana kada ćemo objaviti venčanje, ali sam ga ipak poslušala.
- Pogrešila si, Kalina, grdno si pogrešila - govorila je moja prijateljica, medicinska sestra. - Nikako to nisi smela da učiniš...
Okrenula sam glavu na drugu stranu. Nisam mogla da gledam Žikinu porodicu, a još manje da trpim njegovu sreću.
Kažu da ne treba zavideti. Žika je kriv za moju sudbinu i ne smeta mu to što je ličnu sreću skovao na mojoj nesreći.

Samo smo mi postojali

A nekada sam mislila da je Bog svu sreću ovog sveta poslao meni. Bila sam mlada, vesela, lepa, čak sam odmah po završetku škole dobila posao, a samo koji mesec kasnije zaljubila sam se na prvi pogled. Bilo je obostrano, naravno, baš onako kako sam priželjkivala. Bio je dovoljan jedan pogled tamnih očiju pa da se zarumenim kao devojčica, da mi srce zatreperi a u stomaku zaigraju leptirići, da osetim slabost u nogama i gotovo da zaboravim kako se zovem. I on se ukopao u mestu. Iz očiju su mu izbijale iskrice milujući me po licu, a potom su se zabile u moje mlado srce.
Činilo se da dišemo kao jedno, da jedno drugom čitamo misli, da je Bog ovaj svet stvorio samo za nas dvoje i da bismo umrli jedno bez drugog.
Ne znam, možda sam pogrešila kada sam, dve godine kasnije, odbila predlog da zajedno živimo. Mogli smo, oboje smo bili zaposleni i finansijski nezavisni od roditelja ali, eto, nije nam bilo suđeno. U meni je još uvek spavala devojčica koja je maštala o dugoj beloj venčanici i princu koji dolazi da je povede u svoj zamak.
Nisam želela "divlji brak", a Žika se nije naljutio, pa smo nastavili da kujemo planove za budućnost, smišljali smo imena za našu decu. Voleli smo se i kada smo mislili da smo isuviše mladi za prave obaveze, i kada smo odlučili da ubijemo plod naše ljubavi. Ili je to zapravo bila njegova odluka koju sam ja prihvatila.
Trajalo je još godinu dana. Ne znam, valjda smo se voleli. Zašto me je prevario i izdao na najgori mogući način, verovatno nikada neću saznati. Bar da mi je otvorio srce i rekao na vreme, preživela bih. Čovek nije svestan činjenice koliko je snažan kada gubi, a on, moj voljeni Žika, nije imao snage da me pogleda u oči, pa se poneo kao kukavica.
Nikada neću zaboraviti to neobično hladno septembarsko veče. Trebalo je da stigne sa službenog puta. Tri dana otegla su se kao tri godine, već sam bila spremna da izletim iz kuće, a šta me je to nateralo da mu najavim svoj dolazak...
- Teta Stano, Kalina ovde. Pošla sam kod vas, Žika je sigurno već stigao?
- Došao je, a bilo bi bolje da nije. A ti, srećo moja, nemoj da dolaziš - prošaputala je jedva čujno, kao da se guši u sopstvenim suzama.
Osetih slabost i zavrteh glavom.
- Šta se dogodilo? Šta krijete od mene? On nije došao? Da li je živ? - prolete mi je kroz glavu crna slutnja.
- Živ je, Kalina - reče njegova majka. Rodila sam ga, neću da ga kunem, ali ne nije mi drago što je došao. Trebalo je da ostane tamo, kod one koju je doveo u našu kuću.
- Koga je doveo?! - vrisnuh od bola.
- Ne znam. Ne znam ko je, odakle je, iz kakve porodice, ali znam da ju je doveo rekavši da će nam to biti snajka. A ti... srce moje lepo... - zastala je za trenutak a potom smo istovremeno spustile slušalice.

Patnja koja tinja

"Treba samo da se pomirim, da prihvatim istinu, treba...", osećala sam da tonem, zidovi su se okretali oko moje glave, boje su mi se slivale pred očima a potom je sve postalo crno. Probudila sam se u svojoj sobi, u svom krevetu, ulepljena i mokra od šećera i vode. Pokušala sam da se okrenem prema zidu nesvesno želeći da zauzmem položaj fetusa i da osetim sigurnost, a onda sam jauknula. Bolela me je glava, rame i ruka. Kasnije sam saznala da je majka otvorila vrata baš u trenutku kada sam pala kao sveća, pravo na ivicu komode.
- Isplači se, biće ti lakše - govorila je moja majka, a meni je bilo još teže zato što nisam imala snage da urlam. Dušu sam svoju isplakala. Najgora je patnja koja tinja. Taman pomislim: proći će, nije vredan mojih suza, a onda izroni neka davna uspomena, kao suva grana na vatru, i ne da da se ugasi ono što tinja. A pitanja iskaču kao varnice. Zašto? Čime sam to zaslužila? Gde sam pogrešila? Da li sam bila slepa od ljubavi pa nisam videla, ili nisam želela da vidim? Da li je to bio razlog da nije želeo dete? I zašto je večito nekud žurio?
Trajalo je mesecima ali sve ima kraj. Kada se ugasio i poslednji žar, znala sam da sam ga odbolovala. Naravno, ožiljak je ostao. Pomirila sam se sa tim da nikada više neću biti ona stara Kalina, ni onako vesela, ni zaljubljena, ni predana do poslednjeg atoma pa, ako je u ime svih onih lepih godina Žika bio vredan tolike patnje, za izdaju nije zaslužio ni da spomenem njegovo ime. Tako su se ljubav, bes i tuga slili u neko tupo osećanje gorke ravnodušnosti, a trebalo je živeti.
Za početak, promenila sam frizuru, ali i radno mesto. Nije mi bilo teško da ustajem ranije ni da se guram u gradskom prevozu da bih stigla na periferiju. Naprotiv, posle toliko meseci tuge i izolovanosti bilo mi je potrebno upravo to, da me prodrma, probudi, pokrene i pruži šansu za nova poznanstva. I upravo na tom radnom mestu upoznala sam svog sadašnjeg supruga.

Dva spontana pobačaja

Relja nije bio visok ni mišićav, ali bio je duhovit i interesantan, pa je to bilo sasvim dovoljno da prihvatim njegovo nenametljivo udvaranje.
Počelo je, dakle, prijateljski i pomalo u inat sudbini. Nije to bila strast koja muti razum, niti je bilo obećanja i velikih planova. Ali, vreme i blizina učinili su to da me dve godine kasnije Relja odvede pred oltar.
Bila sam srećna i volela sam Relju. Njegovi su bili bogati, on jedinac, pa smo zajednički život započeli u raskošnoj dvospatnici. Držao me je kao malo vode na dlanu obasipajući me skupim poklonima. Radovala sam se kao dete kada mi je za trideseti rođendan poklonio auto "jer sam to zaslužila i tako nešto priliči ženi poput mene", rekao je tada. Ipak, nisam se udala iz koristoljublja. Relja je bio dobar domaćin, trošio je zato što je imao i mogao, ali je umeo da ekonomiše. Vredan, bio je dobar sin svojim i još bolji zet mojim roditeljima, odan i požrtvovan suprug. Nikada nije povisio ton i nijednu odluku nije doneo na svoju ruku, a pri tom je umeo da zadrži dostojanstvo.
Kada sam ostala u drugom stanju, procvetala sam i činilo se da volim Relju više nego što sam ikada volela Žiku. A onda sam se jednog jutra probudila u lokvi krvi.
Sećam se neopisivog bola, strašnog osećaja praznine, Reljinih suza i svog tupog pogleda. Ničega nije bilo na tavanici bolničke sobe, a ja sam bez prestanka zurila u nepostojeću tačku. Pravi duševni bol sustigao me je nešto kasnije. Molila sam Relju da me ne teši. Kada će biti bolje, vrištalo je sve u meni.
Ne znam da li sam tada prizvala zlo strahom od još jedne trudniće i mogućeg gubitka tek, snašlo me je opet, desetak meseci kasnije. Nisam znala da sam u drugom stanju i možda je dobro što nisam imala kad da se radujem, ali ipak sam preživela težak šok. Nisam se više pitala čak ni: zašto? Zašto baš meni? Znala sam zašto mi se sve to događa i nije mi više bilo važno šta će Relja kazati i dokle će izdržati pre nego što kaže da bi trebalo da se raziđemo kao civilizovani ljudi.
Dve sedmice posle drugog spontanog pobačaja obreli smo se pred ginekološkom ordinacijom. Šta sam još mogla da izgubim pa da strahujem? Ništa, i zato mi je sve bilo ravno, a potom me je susret sa Žikom i njegovom porodicom izbacio iz koloseka. On je bio srećan... i baš me je to zabolelo.

Nismo znale jedna za drugu

Mučnu tišinu razbilo je odzvanjanje užurbanih koraka.
- Evo, doktor stiže. Radio je kiretaže - reče sestra i otključa vrata ordinacije.
Krajičkom oka pogledah Žiku. Sedeo je mirno, prekrštenih ruku i nogu, i razmišljao je ko zna o čemu... Nekada sam se zavaravala da mogu da pročitam njegove misli. Nije bilo tako jer, da jeste, sve bi bilo drugačije.
Kada je doktor prišao vratima, nisam pokušala da ustanem iz stolice. Nije važno ko je prvi stigao, trudnice uvek imaju prednost, a ja sam opet bila druga, zapravo poslednja, obična pacijentkinja.
- Gde je mama? - upita onaj dečkić.
- Kod čika doktora.
- Sada će da rodi bebu?
- Ne baš sada - Žika se nasmeši. - Za dva meseca.
- A šta bi više voleo, batu ili seku? - umeša se Relja.
- Batu - mališan sleže ramenima i umornu glavicu spusti u očevo krilo. Bože, kakav čudan osećaj, kakva koincidencija, kakav trougao. Žika je nežno gledao dete koje je moglo da bude naše, mrzela sam ga zbog onoga što mi je učinio, i skretala sam pogled samo da me manje boli, a Relja se oduševljavao.
Često je govorio da će biti nežan i brižan otac, te ga je ta scena nesumnjivo raznežila. A ja sam se pitala šta bi rekao da zna da mi je upravo taj čovek skrojio sudbinu. Valjda sam se zato osećala glupo, jadno i bezvredno kao nikada ranije.
Uz smešak od uva do uva izašla je ona koja je zauzela moje mesto. Tek mi je tada postalo jasno da je moja najveća ljubav vodila dvostruki život i, kako ja nisam znala da postoji druga, tako ni ona nije znala za mene. Nije mi ga preotela, bio je to isključivo Žikin izbor.
Uletela sam u ordinaciju brzinom munje. Ako se srušim od naleta bolnih sećanja, bar da to ne bude pred Žikinim očima, a ako se ne srušim, da ne moram da ih gledam kako odlaze zagrljeni i srećni.

Lažna nada

- U redu je, gospođo - kazao je ginekolog posle pregleda. - Sledeći put, čim osetite promene, odmah se javite. Znate, mnoge žene... - videla sam kako otvara usta ali nisam čula šta govori. Za trenutak sam pomislila da se gasim, da umirem, ali Bog me nije hteo, nije bio moj red. Uostalom, šta bih čula novo, pametno, ohrabrujuće? I šta je tu u redu? Nisam mogla da iznesem trudnoću ni do četvrtog meseca, a doktor je lagao i za svako ohrabrenje i nadu bio je plaćen.
Eh, da je bilo sreće da i ja izađem sa osmehom. Ovako, dočekala me je prazna čekaonica, čak je i Relja stajao kod prozora. Gubio je strpljenje i to mi je stavio do znanja na indirektan način, naravno, ali očigledno pod snažnim uticajem srećne porodice iz čekaonice.
- Relja, hoćemo li? Hej, gde si odlutao? - prenuh ga iz razmišljanja.
Nije me čak ni pitao šta je doktor rekao. Razvukao je usne u nešto što je ličilo na osmeh i kazao:
- Razmišljam o onom klincu. Tako je radoznao, živ, sladak, umiljat...
Nisam mu zamerila. Sasvim je prirodno da čovek želi potomstvo, jedino me je zabolelo to što mu se dopao Žikin sin.
- Samo da ne izraste u skota kakav je njegov otac - promrmljah sebi u bradu.
- Nešto si kazala? - upita Relja.
- Nisam, učinilo ti se - zakoračih na stepenište, potom zastadoh i uhvatih Relju pod ruku. Bar da još neko vreme budem nečija supruga.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #37

06. Okt 2010, 22:59:12

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Istinita prica; ljubav preko interneta

Drugovi su me ubeđivali da je fejsbuk odlična stvar i da tako pronalaze stare i nove prijatelje. Negodovao sam, smatrao sam da je to još jedna novotarija koja otuđuju ljude. A onda mi je sinulo! Jedinu devojku koju sam istinski voleo potražio sam na internetu.

Uvek me rastuži jesen. Prošlo je leto koje toliko volim i bio sam potišten. Ali, nije u pitanju samo to, nego i činjenica da sam ponovo sam a preda mnom su dosadni, sivi i kišni dani. Prošlo je dva meseca od kada smo Silvija i ja prestali da se viđamo. Posle godinu dana zabavljanja ona je shvatila da nismo jedno za drugo, da je ona zrela i ozbiljna a ja nezreo i neozbiljan i tako redom... sve mi je to jedne tople letnje večeri "sasula u lice" a potom je otišla.

Pokušao sam u nekoliko navrata da je ubedim da se vrati, međutim... Morao sam da se pomirim sa činjenicom da više nismo zajedno iako mi ni danas nije jasno zašto me je zapravo ostavila. Mislio sam o tome dok sam se po kiši vraćao s posla tog jesenjeg dana...

Uglavnom pešačim od radnog mesta do kuće s obzirom na to da je udaljenost između maloprodajnog salona aparata za domaćinstvo u kojem radim i mog stana svega dvadesetak minuta hoda. Kući sam stigao skroz mokar i nervozan, malo zbog kiše koja je uporno danima rominjala, malo zbog toga što sam potrošio silni novac na previsoki telefonski račun. Odavno sam se odvojio od roditelja, počeo sam da plaćam svoje račune i da se brinem oko toga kako ću preživeti do sledeće plate.

Višečasovno surfovanje

- Još nekoliko dana do petnaestog - progunđao sam sebi u bradu, potom sam duboko uzdahnuo i odlučio da ne razmišljam o tome. Kao i prethodnih dana, proveo sam popodne surfujući po internetu.
- A šta drugo da radi tridesetogodišnji vuk samotnjak u sive jesenje dane? - upitao sam se naglas sedajući na stolicu ispred računara a da pre toga ništa nisam okusio iako sam s posla došao poprilično gladan.
Tragao sam za informacijama iz najrazličitijih oblasti i to je bilo moja glavna "hrana". Voleo sam da tragam za tekstovima o svemu i svačemu, da pronalazim dobre filmove, muziku, pa i igrice ponekad, ali nikada me nije privlačila ideja da tražim prijateljske ili romantične veze posredstvom elektronske komunikacije. Internet sam uglavnom doživljavao kao savršeni izvor informacija. Tog popodneva čitao sam nešto o prestanku pušenja i o tome koliko nepušačima smeta duvanski dim... Želeo sam da tih dana ostavim cigarete ali mi to nije polazilo za rukom pa sam pokušavao da na internetu pronađem dobre savete ili bilo šta što bi mi pomoglo da se oslobodim te nezdrave navike. Bio sam toliko zaokupljen time da sam se prepao kada mi je u jednom momentu zazvonio mobilni telefon. Padalo je veče a ja sam surfovao nekoliko sati... shvatio sam to dok sam nespretno pokušavao da izvadim telefon iz džepa jakne. Na displeju je pisalo: "Velibor".
- Miloše, nisi valjda opet zaboravio gde ti je mobilni? - čuo sam podrugljivo pitanje mog druga Velibora koga smo u osnovnoj školi zvali perfekcionista... Nije se mnogo promenio.
- Ma ne, nisam, spremam neku klopu pa mi je trebalo vremena... - objašnjavao sam dok mi je stomak zapomagao za hranom.
- Hteo sam da te podsetim u slučaju da si zaboravio... - počeo je kao i obično... A malo je nedostajalo da zaista zaboravim...

Muško društvo petkom uveče

Svakog petka, osim kada nas obaveze spreče, moji prijatelji i ja okupljamo se u našem omiljenom novosadskom kafiću.
Posle razgovora sa Veliborom na brzinu sam večerao, potom sam se spremio i pošao. Kasnio sam kao i uvek...
Na ulazu u kafić čuo sam konobaricu Gocu:
- Aaa... evo ga, poslednji član ekipe veselih pivopija - iako nismo uvek pili pivo niti smo se često napijali.
Te večeri tema našeg razgovora bio je Facebook, poznati sajt na internetu koji pruža mogućnost ljudima iz najudaljenijih krajeva da stupe u kontakt, da se druže, zabavljaju, dopisuju, razmenjuju iskustva i informacije.

- Zar to nije fantastično? Eto, ja sam se registrovao pre neki dan i već imam mnogo prijatelja od kojih svakodnevno dobijam veliki broj poruka. Našli su me na Facebooku i ja sam našao njih a, sticajem okolnosti, nismo se godinama videli - rekao je Željko.
- Da, da to je odlično. Možeš da pronađeš osobe koje dugo nisi video, da ih pitaš šta rade i čime se bave, a možeš i da upoznaš nove ljude... - nadovezao se Velibor.
Ubrzo sam saznao da su svi iz ekipe veselih pivopija, sem mene, redovni posetioci Facebooka i, priznajem, malčice sam se zabrinuo. Šta ako narednog petka neko izostane zato što želi da odgovori na brojne poruke svojih novih prijatelja?
Bio sam uljez, jedini koji se protivio takvom obliku komuniciranja i niko nije shvatio da sam zapravo pokušavao da sačuvam našu ekipu na okupu. Nisu uspeli ni posle mnogo objašnjavanja, čak ni posle četvrtog piva, da me ubede da je Facebook super. Na kraju krajeva, redovno sam viđao ljude do kojih mi je zaista stalo i nisam osećao potrebu da posredstvom interneta tražim one koji su otišli iz mog života. Nisam želeo ni da upoznajem nove face... Ko zna, možda je jesen kriva za to...

Video sam Silviju iste večeri, strasno se ljubila sa nekim frajerom... Hmm... baš je brzo našla novog dečka... mislio sam pitajući se: Zar je važno zašto me je ostavila? Shvatio sam da prema njoj ništa više ne osećam... prošlo me je. Nas dvoje zaista nismo bili jedno za drugo...

Kada sam došao kući, zavalio sam se u fotelju i... da l' zbog piva ili nečeg drugog, tek, počeo sam da premotavam film u glavi i da se prisećam svojih bivših devojaka. Nizale su se u mojim mislima jedna za drugom, sve sam ih voleo, svaku drugačije ali ni za jednom od njih nisam mnogo žalio... u stvari, samo za jednom jesam i to istinski... za svojom prvom devojkom.

Proveo sam mnoge besane noći misleći na Bojanu, na njene zelene oči, na smeđu, kovrdžavu kosu i na usne... tople, nežne, neodoljive usne prve devojke koju sam poljubio. Iako sam znao da to nije u redu, često sam sve druge poredio sa njom. Nijedna nije bila kao Bojana - simpatična, šarmantna, nijedna nije uspela toliko da mi se uvuče pod kožu. Godinama sam pokušavao da je zaboravim i svaki put kada bih pomislio na nju obuzimao me je čudan osećaj, neka mešavina želje, bola, tuge. I u toj kišnoj noći ponovo sam, kao i obično, ubeđivao sebe da je ona deo moje prošlosti, divne prošlosti koja se nikada više neće vratiti. Trudio sam se da ne ramišljam o njoj ali... jesen je uticala na to da posle dugo vremena priznam sebi da je Bojana jedina devojka koja je u mom životu zaista ostavila trag... nezaraslu ranu na mom srcu. I pre nego što sam utonuo u san, opet sam mislio na nju...

Sporazumno smo se razišli

Doselila se iz Banjaluke u Novi Sad. Primetio sam da na odmorima između školskih časova pogledom prati svaki moj korak. Kada sam se jednog dana namerno odvojio od društva sluteći da ona nešto smera, prišla mi je i, ne progovorivši nijednu reč, poljubila me je a ja sam joj uzvratio poljubac i... tako smo se upoznali.
Nikada neću zaboraviti kako su mi kolena klecala... Nekoliko dana kasnije počeli smo da izlazimo zajedno pa smo zvanično postali momak i devojka. Bili smo tada maturanti, osmaci. Kao srednjoškolci, vodili smo ljubav prvi put. Prvi put i njoj i meni, na starom ali udobnom kauču u stanu njene bake... tako mladi i smotani, nismo tačno znali šta treba da radimo ali smo se ipak snašli. Sećam se da sam tada shvatio zašto svi pričaju o tome celog života. Ja nisam pričao ali sam zapamtio sve... do najsitnijeg detalja i nijednu kasnije nisam voleo tako silno kao Bojanu tada. Za mene je to bio najlepši od bezbroj prelepih trenutaka koje smo nas dvoje proveli zajedno. Uživao sam pored nje još dve i po godine a onda smo se po dogovoru razišli... Bojana je morala da se odseli sa roditeljima u daleku Australiju... i nikada je više nisam video.

Kako je, da li je srećna, šta radi, kako sada izgleda... pitao sam se po ko zna koji put i tog subotnjeg jutra dok sam ležao u krevetu. Kroz roletne su se u moju sobu probijali zraci sunca... kiša više nije padala. Primetivši to, brzo sam ustao u želji da provedem napolju taj neradni, sunčani, jesenji dan. Otići ću nekud, nije važno kuda, samo da nju izbacim iz glave, pomislio sam. Pošao sam u kupatilu ali sam usput zastao ispred računara i seo sam da na brzaka pogledam nešto na internetu... i ostao sam satima. I ne kajem se...
Opet sam čitao nešto o štetnosti duvanskog dima iako sam bio svestan činjenice da mi to neće pomoći da bacim cigarete. Znao sam da mi je potrebna jaka volja i ništa više. Dok sam pogledom preletao preko brojnih saveta namenjenih strasnim pušačima od kojih, kako mi se činilo, nijedan nije bio pravi, u mislima sam bio sa Bojanom. Nadao sam se da će to proći, kao i uvek, međutim... Zapalio sam cigaretu i prepustio sam se sećanju.

Fenomenalna ideja

Sedeo sam tako neko vreme obuzet prošlošću a onda mi je odjednom, kao grom iz vedra neba, pala na pamet fantastična ideja... Facebook, pomislio sam, zašto ne bih potražio Bojanu na Facebooku?! Uzbuđen, brzo sam na tastaturi ukucao njeno ime i prezime i... Posle samo nekoliko sekundi na monitoru preda mnom bila je Bojanina fotografija... Neverovatno! Sjajno! Pronašao sam je! Na fotografiji je bila devojka crne i ravne kose, bila je to moja Bojana. Prepoznao sam je po njenim lepim zelenim očima.

Nekoliko trenutaka sam, ne mičući se, zurio u monitor. Bili su u pravu moji prijatelji, Facebook je zaista super, pomislio sam. Potom sam se registrovao i obavio sve formalnosti u vezi sa pristupom sajtu a onda sam joj poslao poruku. Nadao sam se da će mi odmah odgovoriti. Dok sam čekao da se javi, pitao sam se da li i ona čezne za mnom kao ja za njom, da li je udata, ima li decu, da li me se uopšte seća...

Posle nekog vremena stigao mi je odgovor koji me je toliko obradovao da sam od sreće i radosti počeo da skakućem oko kompjutera... malo je nedostajalo da ga poljubim... Naravno da me se Bojana sećala...
Nastavili smo da se dopisujemo i tako sam dobio odgovore na sva pitanja koja su me mučila godinama i saznao sam sve što me je o njoj zanimalo. Pao mi je kamen sa srca kada sam shvatio da nije udata i da nema dece. Osetio sam olakšanje i kada sam pročitao da nema momka. Pisala mi je da predaje fiskulturu u jednoj osnovnoj školi u Banjaluci u kojoj živi od kada se, pre godinu dana, vratila iz Australije i da od tada silno želi da stupi u kontakt sa mnom ali... Tražila me je na Facebooku, htela je da dođe u Novi Sad da me vidi ali nije imala hrabrosti jer nije znala ništa o meni... Pomišljala je da sam se možda odselio ili oženio i potpuno zaboravio na nju ili...

Narednih dana razmenjivali smo poruke non-stop. Svo slobodno vreme posle posla provodio sam ispred računara dopisujući se s Bojanom. Nisam tražio nikakve tekstove, ni filmove, ni muziku, jedino što me je na internetu zanimalo bile su informacije o Bojani. Planirali smo da se sretnemo.

Susret u Novom Sadu

Nekoliko puta čuli smo se telefonom i dogovorili smo sve detalje našeg susreta. Zbog Bojaninog melodičnog glasa drhtao sam sve vreme dok sam pričao s njom. Želela je da dođe u Novi Sad a ja sam jedva čekao da je ponovo vidim. Jedne večeri sam, kao omađijan, buljio u njene fotografije na internetu zamišljajući je u svom naručju i baš kad sam se trgnuo shvativši da je petak, zazvonio mi je telefon. Bio je to Velibor:
- Pa, dobro, Miloše, zar svakog petka treba da te podsećam... - dramio je.
- Stižem za desetak minuta - rekao sam.
Kada mi je donela pivo, Goca se, naravno, opret našalila na moj račun, a moji drugari su se nadovezali pokušavajući da saznaju šta me to toliko zadržava u kući. Posle nekoliko gutljaja piva počeo sam da pričam svojim radoznalim prijateljima kako sam provodio vreme protekle nedelje. Kad sam završio, podigao sam čašu i uzviknuo:
- Živeo Facebook!
- Živeo! Živeli! - nazdravili su mi.
Niko iz ekipe nije poznavao Bojanu sem Velibora.
- I? Kad ona dolazi? - upitao me je.
- U nedelju! - rekao sam uzbuđeno.
S kišobranom u ruci pošao sam u nedelju na stanicu da dočekam Bojanu. Bio sam veseo, razdragan, uzbuđen i kiša koju nimalo nisam voleo nije mogla da mi pokvari raspoloženje. Štaviše, tog dana su mi kišne kapi izgledale romantično, dirljivo... i u trenutku kada se Bojana obrela preda mnom, jesen je postala drugačija, toplija, vedrija... kao da je, iako siva, počela da poprima ružičaste tonove. Odjednom je sve što nas je okruživalo u mojim očima postajalo svetlije, sjajnije, življe. Ona slatka tinejdžerka stajala je nekoliko koraka od mene u svom zrelijem i ozbiljnijem izdanju i mnogo mi se dopala. Nosila je strukirani bordo mantil, bila je visoka i zgodna, crne, kovrdžave kose koja kao da je, tako divlja i sva u loknama, bila zaslužna za to što su Bojanine oči bile još zelenije. Toliko sam čeznuo za njima... Znao sam da je Bojana lepa ali baš toliko... Kada me je ta lepotica strasno zagrlila i poljubila, sivilo je potpuno nestalo...

Proveli smo zajedno ceo dan. Zagrljeni ispod kišobrana obišli smo delove grada koje je Bojana želela da vidi. Kada smo se umorili od šetnje i kiše, seli smo u kafić preko puta naše osnovne škole. Dugo smo sedeli prisećajući se događaja iz naše davne prošlosti. Osećao sam se odlično pored nje. Bila je spontana, opuštena, duhovita i bilo je lako s njom razgovarati o svemu, otvoreno i iskreno, bez ustezanja. U jednom momentu sam joj rekao:
- Voleo bih da ti pokažem kauč koji sam nedavno kupio... podseća na onaj stari, babin...
- Hmm, jedva čekam da vidim... Hajde, idemo - rekla je smešeći se.
Nešto kasnije bio sam ispunjen ljubavlju prema njoj i znao sam da je ona žena sa kojom želim da provedem ceo svoj život.
Čudesna je jesen, rekao bih... Kiša pada dan za danom pa ponekad pomislim da nikada neće stati a onda odjednom, kad se najmanje nadam, sunce počne da se promalja kroz oblake a ponekad se i duga pojavi na nebu pa to sumorno godišnje doba postaje podnošljivije, šarenije, drugačije...
- Posle kiše će, kad-tad, izaći sunce... - rekla mi je Bojana jednom.
Eh, šta bismo nas dvoje da nije Facebooka i interneta. Još uvek se svakodnevno dopisujemo jer nismo u mogućnosti da stalno budemo zajedno. Međutim, kako stvari stoje, to će se uskoro promeniti... Bojana i ja ćemo živeti zajedno u Banjaluci ili u Novom Sadu ili... ma, dogovorićemo se.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #38

06. Okt 2010, 23:01:52

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Zaslužila sam da budem srećna

Miladin je bio i ostao moja prva i neprežaljena ljubav.
Kada smo se, nekoliko godina kasnije ponovo sreli, ljubav koja zapravo nikada nije nestala, ponovo se rasplamsala i, tri meseca kasnije, Miladin i ja smo se venčali. Ono što tada nisam znala je to da je moj muž lenji trut kojem je cilj u životu bio da pronađe osobu koja će ga izdržavati...

Još u srednjoj školi zavolela sam Miladina. Bio je najšarmantniji i najzgodniji mladić u razredu, bio je "lik", kako smo u žargonu govorili. Sve devojke, ne samo iz našeg razreda nego iz cele škole, bile su zaljubljene u njega, neke javno, neke tajno.
Naravno, kao svi zgodni i šarmantni mladići, umeo je to da koristi.
Ne mislim da je to bilo nešto loše, jednostavno, na najbolji način igrao je kartama koje mu je sudbina tako blagonaklono dodelila.
I ja sam spadala u povlašćeni krug srećnica (ili nesrećnica, kako se uzme), koje je Miladin primetio i sa kojima se izvesno vreme zabavljao. I ostavio me je, kao i druge.
Potom su prošli bezbrižni srednjoškolski dani, upisala sam se na fakultet, upoznala sam druge mladiće i počela sam ozbiljno da se zabavljam ali i mnogo ozbiljnije da učim.
I meni je sudbina bila naklonjena, nisam imala razloga da se žalim jer mi je učenje odlično išlo za rukom a, zahvaljujući fizičkom izgledu, privlačila sam mladiće kao magnet.
Miladin je upisao drugi fakultet, u to vreme retko sam ga viđala ali ga nikada nisam zaboravila. Zapravo, nikada ga nisam prebolela...

Kandidat za brak

Godine su neosetno prolazile, diplomirala sam na medicinskom fakultetu, postala sam lekar i, nekoliko godina kasnije, kada sam položila specijalistički ispit, roditelji su mi pomogli da otvorim lekarsku ordinaciju.
Tek tada sam mogla da se organizujem, da više vremena posvetim sebi, pa sam dobro razmislila i odlučila da se malo osvrnem oko sebe i da uđem u ozbiljniju vezu, da potražim kandidata za brak. Želela sam da upoznam čoveka sebi ravnog i po izgledu i po sposobnostima, čoveka za koga ću se udati i s kojim ću zasnovati porodicu.
Dotadašnje, prolazne studentske veze ništa mi više nisu značile i već sam ih zaboravila. Ipak, svoju prvu srednjoškolsku ljubav, mog šarmantnog i zgodnog Miladina, nisam ni zaboravila ni prebolela. On je zauvek obezbedio mesto u mom sećanju i u mojim najnežnijim mladalačkim uspomenama.
I baš u to vreme, sasvim slučajno, valjda je sudbina odredila da se baš tako desi, ponovo sam ga srela. Izgledao je bolje nego ikad, bio je još uvek lep i šarmantan, ali sada mi je delovao mnogo muževnije i ozbiljnije.
Bio je neodoljiv i, naravno, nisam mu odolela.
Nekadašnja ljubav koja zapravo nikada nije nestala, ponovo se rasplamsala i, tri meseca kasnije, Miladin i ja smo se venčali.
Sada se prisećam da mi je mama tada, onako uzgred, napomenula da je on svakako lep i šarmantan ali da joj se čini da je isuviše neozbiljan i da se iza lepe fasade krije - lenjost.
Naljutila sam se na nju i malo je nedostajalo da se posvađamo.
- Zaljubljeni su zaista slepi, Stojanka! - progunđala je mama i više to nije spominjala.
Miladin se preselio u moj stan ispunivši mirom moje srce. Ljubav je bila obostrana i činilo mi se da su se najzad ostvarili moji devojački snovi: imala sam zgodnog i šarmantnog muža a sve prijateljice otvoreno su mi zavidele.
Tako mi se činilo, bar u početku.
Miladin nije bio zaposlen i stalno se trudio da nađe posao. Bio je toliko ubedljiv da mi je dugo trebalo da shvatim da on, u stvari, tobože traži posao a moli Boga da ga ne nađe, da mu sasvim odgovara to što ga ja izdržavam.
- Najlepše je ništa ne raditi, Stojanka! - imao je običaj da kaže ponekad, kada bi popio koju čašicu više.
Za razliku od njega, ja sam sve više radila i, naravno, donosila sam u kuću sve više novca. Prodala sam stan, dodala sam na tu sumu u međuvremenu zarađeni novac, i kupila sam veliku kuću; na spratu smo stanovali a u prizemlju mi je bila ordinacija.
Da, napredovao je moj posao ali mi je brak propadao...

Lenji trut

Umesto da se pozabavim bračnim problemima, bežala sam od njih tako što sam sve duže ostajala na poslu, radila sam od jutra do večeri, subotom i nedeljom... Nisam želela da razmišljam o Miladinovoj sasvim očiglednoj lenjosti. Ponašala sam se kao noj koji zabije glavu u pesak kada ne želi da vidi nešto što mu je neprijatno.
Naravno, dok sam ja rintala, Miladin se izležavao, plandovao i uživao.
Najzad sam morala sebi da priznam ono što je odavno bilo očigledno: Miladin je bio lenji trut a ja vredna pčelica.
Kad sam smogla snagu da to sebi priznam, prestala sam da ga volim.
Moja nekadašnja velika ljubav postepeno se gasila i nestajala da bi se na kraju potpuno istopila kao sneg na prolećnom suncu.
Iako emotivno otrežnjena, zahvaljujući svom patrijarhalnom vaspitanju, smatrala sam da je razvod nešto najgore što može da se desi ženi, pa sam i dalje, na sve moguće načine pokušavala da spasem svoj brak. Miladin i ja vodili smo duge razgovore, ubeđivala sam ga da treba da se zaposli, a njegov odgovor uglavnom se svodio na pravdanje ekonomskom krizom. Onda sam mu posredstvom svojih veza pronašla posao ali on je odbio da radi izgovarajući se činjenicom da mu taj posao ne odgovara.
Naravno, nisam odustajala, pa sam mu našla drugi posao, pa treći... A Miladin je pronalazio drugi, pa treći... razlog za to što ne može da počne da radi.
Kada mi je sve to najzad dozlogrdilo, otvoreno sam mu rekla da više ne želim da živim sa lenčugom i neradnikom, da mi je dosta njegovog svakodnevnog izležavanja sa daljinskim upravljačem za televizor u ruci dok ja padam na nos od posla i da hoću da se razvedem.
Zaista sam bila naivna jer sam očekivala da će me preklinjati da promenim odluku, da će me ubeđivati da grešim i da će obećati da će se promeniti, da će iskoristiti sve što mu je na raspolaganju - i šarm i sposobnost ubeđivanja - da me ubedi koliko me voli i koliko mu značim.
Ništa se od toga nije dogodilo.
Malo je reći da sam bila iznenađena, bila sam šokirana!

Najbolje rešenje

Umesto žalopojki i ubeđivanja, hladno mi je rekao da sam ja za njega "pročitana knjiga", da smo oboje u promašenom braku, da smatra da je moj predlog da se razvedemo dobar i da bi razvod i za njega, i za mene, zaista bio najbolje rešenje.
Osećala sam se kao da me je polio hladnom vodom.
U stvari, nisam bila samo šokirana, nego i uvređena. Zar je moguće da mu toliko malo značim, pitala sam se posumnjavši prvi put da mu nikada, od početka naše veze, nisam značila baš ništa i da se nije mnome oženio zato što me je voleo, nego da bi na najlakši način ostvario svoj životni san: da reši sve svoje materijalne probleme u braku sa mnom i da tako obezbedi sebi lagodan život bez rada, život za kakvim je oduvek čeznuo.
Na sreću, nikada nije kasno da se čovek osvesti i da ispravi sopstvene greške, pomislila sam.
Razveli smo se za tren oka. Nisam angažovala advokata jer sam smatrala da mi nije potreban. Pa, to je obična formalnost. I bila je formalnost ali ono što je sudija na kraju rekao, uverilo me je u to da sam pogrešila.
Naime, odredio je da Miladin ima pravo da ostane da živi u mojoj kući jer je ona kupljena tokom trajanja zajedničkog braka a sve što supružnici steknu dok su u braku smatra se zajedničkom imovinom. Ni to nije bilo sve! Sudija je odredio da sam obavezna da svom bivšem mužu plaćam alimentaciju sve dok ne nađe posao i ne počne sam da se izdržava!
Došla sam kući potpuno ošamućena.
Razgovarala sam sa Miladinom na sve načine pokušavajući da ga nagovorim da se iseli iz moje kuće a on mi se nasmejao u lice rekavši da je zakon na njegovoj strani.
Posle početnog šoka, kada sam se malo pribrala, počela sam da razmišljam o tome šta mi je činiti. Prvo sam otišla u advokatsku kancelariju da se posavetujem i stručnjak za imovinsko-pravne odnose dao mi je dobru ideju.
- Stojanka, ako se vaš bivši muž ponovo oženi, gubi pravo na alimentaciju, a ako je njegova žena imućna i ima svoj stan u koji on može da se preseli, gubi pravo i na stanovanje u vašoj kući. Što se tiče činjenice da je kuća kupljena tokom trajanja vašeg braka i da je zajednička imovina, lako ćemo dokazati da je najveći deo novca za kupovinu kuće obezbeđen prodajom vašeg stana koji ste imali pre braka, da su vam deo novca pozajmili roditelji a preostali deo sami ste zaradili u lekarskoj ordinaciji i da vaš bivši muž, u stvari, ni jednim jedinim dinarom nije doprineo kupovini te kuće.
- Ali, njemu je ovako dobro i nikada se neće oženiti! - rekla sam. - Razvodom je dobio tačno ono što je želeo: mogućnost da živi bez rada. Nije lud da se ponovo oženi i da sve to izgubi!
- Nađite mu ženu koja je bogata, gospođo Stojanka - rekao je advokat a ja sam ga pogledala zbunjeno misleći da se šali. Međutim, bio je ozbiljan.
- Zar da budem provodadžika sopstvenom mužu? - uzviknula sam.
- Ništa vam drugo ne preostaje ako želite da ga se zauvek rešite! Uostalom, on više nije vaš muž, sad je samo bivši - ispravio me je.
- Bože, šta sam dočekala! - progunđala sam, uverena da sam za svoj novac dobila najgluplji pravni savet na svetu.

Progutao je mamac

Međutim, posle nekoliko dana razmišljanja zaključila sam da taj savet ne samo da nije glup, naprotiv, da je veoma pametan i da predstvlja jedino rešenje. Naravno, glavni problem biće da pronađem odgovarajuću kadidatkinju za buduću Miladinovu ženu, pomislila sam.
Razmišljala sam o svim neudatim ženama koje poznajem. Morale su da budu imućne, to mi je bio glavni kriterijum, sve ostalo nije bilo toliko važno. Iz iskustva sam znala da je Miladinu to na prvom mestu.
Prolazili su dani i nedelje a onda sam se setila Slavjane. I ona je sa Miladinom i sa mnom pohađala istu srednju školu i bila je jedna od devojaka koje su u to vreme bile beznadežno zaljubljene u njega. Kasnije se udala za bogataša mnogo starijeg od nje a kad je on umro, sve je nasledila.
Kad sam odabrala žrtvu, počela sam da razrađujem detalje svog plana.
Uspela sam da se ubacim u krug Slavjaninih prijatelja i počele smo ponovo da se družimo, kao nekad, u srednoj školi. Dolazila je kod mene i sve sam uredila tako da se sretne sa Miladinom koji je stanovao u zasebnom delu kuće. Kad je ona otišla, Miladin se, kao uzgred, raspitivao o njoj a ja sam mu rekla da je Slavjana udovica, da je nasledila ogromnu imovinu i veliki novac, da putuje po svetu i živi na visokoj nozi, kao i da je trenutno jedna od najbogatijih udavača u gradu.
Zabacila sam udicu na kojoj je Slavjana bila mamac i... čekala sam.
Proteklih godina dobro sam upoznala Miladina i bila sam gotovo sigurna da neće odoleti, da će progutati i udicu i mamac.
Ispostavilo se da nisam pogrešila.
Miladin je počeo da obleće oko Slavjane a ona nije ostala neosetljiva na njegov fizički izgled niti na njegov neverovatni šarm.
Počeli su zajedno da izlaze i, nekoliko meseci kasnije, stali su pred matičara. Preselio se u njenu ogromnu kuću sa bazenom u elitnom delu grada. Venčanjem sa Slavjanom izgubio je pravo na alimentaciju koju sam mu dotad plaćala, a advokat koga sam angažovala obavio je sve što je potrebno da bi kuća bila isključivo moja.
Svi moji problemi sa Miladinom najzad su bili rešeni i za sve to mogla sam da zahvalim samo svom advokatu koji mi je dao pametan savet. I danas mu se za to zahvaljujem jer je on sada moj muž, imamo dvoje slatke i pametne dece, volimo se i pazimo i niko nije srećniji od nas.
Najzad sam našla svoju sreću.
I zaslužila sam je.

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #39

10. Okt 2010, 23:04:29

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Chrome 6.0.472.53
	Nokia

Nikad necu moci da ga prebolim...

Damir i ja postali smo roditelji u vreme kada smo bili srednjoškolci a kako ni njegovi ni moji roditelji nisu želeli da nam pomognu, sami smo se snalazili. Živeli smo u nemaštini i jedva smo sastavljali kraj s krajem brinući se o našem sinu Zlatanu. Umorna od takvog života, pala sam na šarm vlasnika cirkusa koji je gostovao u našem gradu i sa njim sam pobegla od svog jadnog života ostavivši petogodišnjeg jedinca. I kajaću se dok sam živa...

Život čine prilike, čak i one koje ne iskoristimo... U ljudskoj prirodi je da žali za propuštenim šansama i da se pita da li je one koje je prigrlio, trebalo da prihvati. I uvek se, šta god izabrali, tasovi na vagi klate malo na jednu, malo na drugu stranu... Još ako misli, đavolji pomagači noću kad san neće na oči, maštu povedu prema onoj nepovratno izgubljenoj prilici, žal se uvećava a tuga zagospodari... Tada se setim Zlatana, njegovih zlatnih uvojaka, toplih očiju i osmeha sa rupicom na bradi.
Rodila sam ga kad mi je bilo 20 godina, bio je plod velike ljubavi između Damira i mene, a rodio se samo deset meseci nakon što smo se upoznali. Ljubav kao ljubav, pronašla nas je potpuno nespremne. Ne za ta čarobna osećanja, nego za posledice strasti kojoj smo se bez razmišljanja prepustili.
Nadali smo se čudu
Bila sam na završnoj godini srednje škole, a Damir je radio u očevoj automehaničarskoj radionici. Kao početniku, plata mu je bila mala, sasvim sigurno nedovoljna za samostalni život. Živeo je sa roditeljima u jednosobnom stanu, baš kao i ja. Naravno, nije bio lud od sreće kad sam mu rekla da sam u drugom stanju, međutim... Ni slutili nismo da će se svi problemi ovoga sveta sručiti na nas. Samo smo hteli da se volimo, mladi smo bili za bilo kakve obaveze...
Meseci su prošli pre nego što smo odlučili šta nam je činiti... Bili smo uplašeni i kao da smo se nadali da će malo biće, koje se borilo za život u mojoj utrobi, nekom magijom nestati. Kada smo se osvestili, bilo je kasno, tačnije, rizično za bilo kakvu intervenciju iako smo i Damir i ja priželjkivali da nas neko oslobodi tog tereta.
Poludeli su i moji i njegovi kad su saznali...
- Dovela si nas pred svršeni čin - urlao je moj otac. - Ne znam kakav sad savet očekuješ od mene... Tu kašu sama si zakuvala pa se sama iz nje vadi...
- Lepo si udesila svoju budućnost - majka je bila malo blaža, ali jednako ironična. - Umesto da se zaposliš posle srednje škole, ti ćeš, ćero, u pelene...
Nije bilo smisla da im pričam o ljubavi u tom momentu, zato sam ćutala i plakala. Mešale su se suze istinskog straha za budućnost sa onim pokajničkim...
Ni Damir nije bolje prošao.
- Kad si bio dovoljno zreo da napraviš to dete, budi sad muško, pa ga podigni - bile su reči njegovog oca. Majka mu je krišom, da otac ne vidi, u ruke tutnula nešto novca.
- Da imaš za kiriju - rekla je time mu jasno dajući na znanje da on nema više šta da traži pod njihovim krovom. Iako na prvi pogled surovo, to je bilo logično jer je četrdeset kvadrata bilo pretesno i za njih troje.

Zid ćutanja

Tako smo se Damir i ja, sa dva kofera u rukama, obreli pred vratima podstanarskog stana. Nismo imali mnogo novca pa ni neku mogućnost izbora, te smo izabrali najskromniji, bolje rečeno, najbedniji. Siva zgrada u predgrađu i trošni stančić u prizemlju bili su sve što smo sebi mogli da priuštimo. Nedostajalo je u njemu osnovnih komada nameštaja, a ono što nam je mrzovoljni i nervozni gazda dao raspadalo se, ali nismo razmišljali o kupovini novog.
Preko noći je borba za egzistenciju zamenila bezbrižnost, a ljubav, do tada vodilja u našoj vezi, pomerila se na periferiju ustupivši mesto svakodnevnim problemima.
Maturirala sam samo mesec dana nakon početka zajedničkog života sa Damirom. Gledala sam školske drugarice kako se raduju prvim radnim mestima i samostalnosti uporedo sa mojim stomakom koji je rastao iz dana u dan. Sedela sam u kući čekajući umornog muža da se vrati s posla i da mi ostavi prljavo radno odelo da ga operem. A kad bih završila, nisam uživala u maženju u muževljevom naručju, nego sam brinula svoje brige... Pitala sam se u šta ću spustiti bebu kad je dovedem u memljivi stan, šta ću joj obući... Damir je svoje brige čuvao za sebe... Bile su slične, ali ja sam bila trudna a on brižan, pa je tako zid ćutanja počeo da se podiže između nas dvoje... Da smo bili koju godinu stariji, znali bismo da se razgovorom mnogo toga može rešiti... Znali bismo i da je tišina kojoj smo se prepuštali početak kraja ljubavi u koju smo se samo nekoliko meseci ranije kleli...
Odnose sa roditeljima popravili smo vremenom, nisu oni imali izbora kad se već sve desilo, ali i dalje nismo mogli da računamo na njihovu pomoć. Živeli smo od Damirove plate, platili bismo kiriju, mesečne obaveze i snabdeli se hranom. Za drugo nismo imali...
Nisam mogla da se otrgnem maštanju o bezbrižnim danima, kao ni Damir, uostalom. Sve češće smo se svađali, s razlogom ili bez njega, pa se nametnuo zaključak da smo karakterno različiti. Ranije se nije činilo tako, ali nismo zajedno provodili 24 sata pa nismo mogli znati...
Do pojave prvih kontrakcija, bilo mi je preko glave prljavih odela, tuđeg trošnog stana, loših odnosa sa mužem i spajanja kraja s krajem. Zato sam jedva čekala taj smotuljak... Htela sam da me neko voli jer to od Damira više nisam očelivala...
Dala sam mu ime po svojoj želji, htela sam da bude zlatno dete, a došao je kao blago u moj učmali život. Zlatan...

Ljubav prema detetu

Od prvog dodira, od momenta kad mi ga je babica dala u ruke, osećala sam da me razume... Nije, kao ostale bebe, imao zamagljen pogled, nije stalno plakao... Gledao me je sa razumevanjem, kao da jedva čeka da mu se požalim... I Damir mu se mnogo obradovao. Čak sam stekla utisak da naša ljubav nije nepovratno izgubljena kada sam videla koliko se, prvih dana po izlasku iz bolnice, trudi oko nas.
Međutim, taj bljesak bio je varka... Čim je splasnulo početno oduševljenje našom bebom, izgubila se spona između nas dvoje i ostala je samo ljubav prema detetu. Međutim, i tada mnoge stvari u našem životu nisu bile dobre... Dete je zahtevalo novac koji nismo imali, pa je nervoza bila veća nego ranije. Otežavajuća okolnost za mene bila je to što pred detetom nisam smela da je ispoljim pa sam je skrivala u dubini duše, ali od sebe nisam mogla da je skrijem...
Jedino je dete u mom životu napredovalo. Kosa mu je bila svaki dan zlatnija, osmeh širi i veseliji, a nožice nestašnije, brže. Sve ostalo kaskalo je za njegovim korakom: i odnos između Damira i mene, i naša materijalna situacija. Prihodi su nam bili isti, a rashodi su rasli iz dana u dan. Nije bilo govora o mom zaposlenju jer Zlatka nije imao ko da čuva, a novac za vrtić bio nam je misaona imenica.
Ponekad sam sanjala o tome da neki razdragani ljudi dolaze po mene... Nije bilo ni Zlatka, ni Damira, ni naše buđave garsonjere, sedela sam na ringišpilu i smejala se, smejala... Budila sam se sa prijatnim osećajem u želucu... Nestajao bi čim bi krevet u poluraspadnutom stanju poda mnom zaškripao...
Zlatku je bilo pet godina kada je u naš grad došao cirkus. Da veliki šatori nisu bili razapeti u blizini našeg stana, ne bih mu spomenula taj šareni svet u malom. Nismo imali novca ni za osnovne stvari, a cirkus se tu sigurno nije ubrajao. Ovako, ugledao je svetinu koja hrli da vidi akrobacije, čuo je priče oduševljene dece i počeo je da me moli da odemo. Smišljala sam najrazličitije izgovore, ružila cirkus i pretvarala se da ga ne čujem, ali nije vredelo, nije odustajao. Morala sam da ga odvedem... Nauštrb mesa koje sam tog meseca precrtala na trpezi, ali nije moglo drugačije.
Ne znam da li je više bio impresioniran Zlatan ili ja... Tačke koje su akrobati izvodili bile su perfektno uvežbane, izazivale su ovacije i opšte oduševljenje. Cirkusanti su bili veseli, složni i zgodni. Pomislila sam da su srećni, pa sam se setila svog bednog života... Početak tačke sa životinjama odagnao je loše misli...
Dobro uvežbani konji, slon, majmuni, zebre, smenjivali su se, ali ja u tom trenutku nisam bila oduševljena njima. Krotitelj životinja privukao je moju pažnju. Muškarac u najboljim godinama, sa tek ponekom sedom u šarmantnoj bradi, držao se kao kralj. Glas mu je bio siguran, a stas prav. Imao je figuru na kojoj su mogli da mu pozavide mnogo mlađi od njega. Prvi put od kada sam upoznala Damira, neki muškarac privukao je moju pažnju. Uznemirila me je pomisao na to... Bila sam žena sa malim detetom u naručju zagledana u krotitelja životinja u cirkusu. Nešto mi je u tom prizoru bilo bizarno, ali istovremeno uzbudljivo.
Svi su mu zadivljeno aplaudirali, i publika i ostali članovi cirkusa. Suvereno je vladao svojim terenom i delovao je kao ostvaren i zadovoljan čovek, za razliku od mene, za razliku od Damira...

Duše su nam se prepoznale

Kada je predstava završena, publika je pohrlila iz šatre ali je mene Zlatan povukao na drugu stranu. Ugledao je procep na ceradi i kroz njega zebru koja mu se najviše dopala tokom prestave.
- Hoću još malo da je vidim, mama, dođi...
- Zlatane, ne smemo tamo da idemo... - pokušala sam da ga zaustavim.
- Prođite, prođite, gospođo, slobodno... - čula sam glas koji je samo koji minut ranije, izgovarajući komande životinjama, izazvao prve žmarce u meni. Usiljeno sam se nasmejala. Taj čovek me je baš uznemirio... Zlatan je jedva dočekao te reči i već se zabavljao sa zebrom, dok me je čovek zainteresovano gledao.
- Nećete mi reći da ste majka ovom dečaku?
Nasmejala sam se, rumenilo mi je oblilo lice, odavno nisam dobila kompliment.
- Jesam...
- Zašto onda, lepa gospođo, niste srećni? Mladi ste, imate zdravo dete, a na vašem licu lako je pročitati nezadovoljstvo...
Nešto me je steglo u grlu. Pokušala sam da progovorim, ali reči nisu potekle.
- Kažite slobodno - prišao mi je i za ruku me poveo do obližnje klupe na koju smo seli. - Često čovek može među nepoznatim ljudima da pronađe razumevanje kojeg nema u odnosu sa nekim koga godinama poznaje... Često je dovoljan samo pogleda da se duše prepoznaju...
Svakom rečenicom gađao me je direktno u srce. Kao da je imao ugrađen skener koji je prodirao direktno do moje duše, ma, kao da mu je tog predvečerja bila na dlanu...
- Nisam srećna - rekla sam nesigurnim glasom. - Čudno je da to vama sada i ovde govorim, ali... nisam od života dobila ono što sam očekivala... Htela sam da živim slobodno, nesputano, lepršavo...
- A uhvatili ste sebe jednog jutra među četiri zida, zatrpanu obavezama koje mrzite... - nadovezao se.
Zlatan nije gledao u nas, pa sam dopustila suzama da kliznu... Šarmantni gospodin prešao je nadlanicom preko mog obraza. Osećala sam se jadno... Ustala sam naglo, morala sam da pobegnem od sebe... Uhvatila sam Zlatana za ruku i žurno krenula prema izlazu.
- Dođite i sutra - povikao je za mnom krotitelj. - Čekaću vas...

Krotitelj mog srca

Cele noći nisam mogla oka da sklopim. Sav jad mog života, kojem sam odškrinula vrata pred nepoznatim, pokuljao je... Lila sam suze na svojoj strani kreveta, a Damir je na svojoj mirno spavao. Neprestano sam razmišljala o čoveku koji me je privukao kao magijom, o tome kako je pročitao moju dušu... Nisam mogla a da ne pomislim na sudbinu kad se već sve desilo na tako volšeban način... Uznemiravala me je pomisao na poziv da opet dođem u cirkus, ali nisam smela da se prepustim nabujaloj reci...
Dan sam provela sa Zlatanom ali bila sam odsutna... Nisam imala strpljenja da smišljam igrice kojima smo se inače zabavljali, pa sam ga samo ljubila i mirisala njegovu kosicu... Bio je neobično miran...
Dok povečerje nije palo na grad, uspevala sam da zadržim prividnu mirnoću. Moje muke počele su kada sam u daljini čula da je počela predstava... I opet sam, uznemirena, šetala po stanu kao lav u kavezu... Sve dok nisam začula poznati duboki glas... Knedla mi se pojavila u grlu, ogromna, gotovo da nisam mogla da dišem... Srce u grudima kao da je htelo da iskoči... Uzela sam Zlatana u naručje, svom snagom sam ga zagrlila, poljubila u kosicu i ostavila ga da se igra. Nije primetio da je zagrljaj bio grčevit, vratio se svojoj zanimaciji... Damira ni pogledala nisam...
Zgrabila sam jaknu zalupivši vrata stana za sobom. Trčala sam do šatora. Predstava je već bila završena pa sam se jedva progurala kroz reku ljudi na izlazu... Došla sam na isto mesto... Čekao me je...
- Znao sam da ćeš doći - rekao je pomilovavši me po kosi.
Sledećeg dana sa cirkuskom svitom napustila sam grad.
- Pridruži mi se u ovoj našoj pustolovini - bilo je dovoljno da kaže Robert, krotitelj životinja i mog srca, i ja sam već mislima bila daleko od grada u kojem se moj život sunovratio. Samo sam pomislila na Zlatana i brzo sam to odagnala jer sam znala da bi me moglo ubiti. Tuga što ga ostavljam bila je nemerljiva, ali nisam mogla da celog života budem talac tuđe sreće.

Napustila sam sve

Novi izazov bio je pred nama, novi grad, nova publika, jer, sada sam bila deo cirkusa.
Preko noći postala sam Robertova ljubavnica i prodavačica karata na ulazu. Život mi je postao dinamičniji, lepši... Bila sam voljena žena i, prvi put u životu, korisna. Zarađivala sam novac koji nije bio veliki, ali meni dragocen. Nisam ga trošila, odvajala sam ga na stranu potajno planirajući da ću jednog dana iznenaditi Zlatana i da ću u njegovim okicama opet ugledati sjaj ako je nekad i bio ljut na mamu što ga je ostavila...
Gradovi su se smenjivali, svaki lepši od prethodnog. Iako je način života koji sam odabrala realno bio nomadski, nisam imala vremena za suštinsko propitivanje, malodušnost ni dosadu.
Cirkus je bio pravi grad u malom. Imali smo svoje intrige, preljube, dobre i loše duše. Robert je u neku ruku bio šef parade, pa su mene, kao njegovu izabranicu, tračevi i otrovne strelice uglavnom mimoilazili. On je i dalje u meni izazivao isti onaj nemir, podjednako me je uzbuđivao i intrigirao. Kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da je pomalo ćudljiv. Umeo je da bude nepredvidljiv i prek. Ponekad bi viknuo glasom od kojeg se ledila krv u žilama...
Ostali članovi cirkuske porodice tada su se sklanjali, pa sam i ja naučila da takve njegove faze treba prećutati i čekati da prođu. Posle je opet bio onaj intuitivni, interesantni čovek. Često nisam znala šta misli ili planira, ali njegovi odgovori uvek su bili dvosmisleni, filozofski, pa posle prvog puta nisam potezala tu temu.
Često sam, i u snu i na javi, u misli dozivala Zlatanov lik. Pitala sam se da li je srećan, možda ljut, koliko je porastao... Verovala sam da se Damir i on bolje snalaze bez mene lišeni jedne frustracije, nezadovoljstva, mrskog izraza na licu.
Svake godine na Zlatanov rođendan brojala sam ušteđevinu i zamišljala kako ću baš sledeće godine, baš na rođendan biti sa njim. Ali nekako smo uvek bili sve dalje...
U jednom gradu ostali smo duže nego što smo planirali. Po Robertovom ponašanju znala sam i zašto... Bio je nepristupačniji nego inače, ali u zanosu, onom zaljubljenoga čoveka... Kada smo napuštali grad, cirkuska svita bila je bogatija za jednu članicu, sličnu meni, samo mlađu, svežiju... Znala sam da, ako želim miran život, čemu sam se potajno nadala, za mene pod šatrom više nema mesta... Iskrala sam se u sumrak uputivši se prema najbližoj autobuskoj stanici.

Tuga i neverica

Kako se autobus približavao mom rodnom gradu, bila sam sve spokojnija. Prošla sam sve ono što mi je nedostajalo, živela sam avanturu i obišla svet, te zaradila novac, ali sada mi je nedostajala bazna stanica, htela sam opet negde da se skrasim. Znala sam da se Damiru i Zlatanu ne mogu vratiti, možda je u njihov dom stigla nova žena... Mogla sam jedino roditeljima da odem iako godinama s njima nisam bila u kontaktu, ali htela sam prvo da potražim dete...
Najlakše je bilo otići na staru adresu. Na vratima je još bila pločica sa prezimenom našeg gazde. Ponadala sam se da je moje dete unutra... Otvorila mi je mlada žena, rekla je da je novi podstanar...
- Čovek koji je živeo pre nas odselio se ima tome dve godine... Bio je sam, ne znam šta mu je bilo sa ženom... Desila se neka nesreća, izgubio je dete...
- Kako mislite izgubio?
- Mali je poginuo tu, pred zgradom...
Zemlja pod mojim nogama počela je da podrhtava...
- Znate li kuda se odselio?
- Ne znam...
Ne znam kako sam došla do kuće Damirovih roditelja. Utrčala sam u radionicu u prizemlju...
- Damire, da li je istina? - povikala sam da nadglasam zvuk mašina. - Gde je Zlatan?
Nije me ni pogledao ali je oporo izgovorio:
- Poginuo je... Igrao se ispred zgrade i potrčao za loptom... Dok si ti lutala svetom...
- Gde je sahranjen?
Nekako sam doteturala do groblja. Do tog momenta mogla sam da se zavaravam, ali slika na spomeniku kao da me je ošamarila. Sa nje su mi se smešile moje oči... Na grobu sam ostala sve dok nije pala noć...
Otišla sam roditeljima. Primili su me, nisu druge dece imali... I oni su bili ljuti na mene zbog kukavičkog bekstva od teškog života... Ljuti su i danas, i oni, ali i svi koji me poznaju. Ni ja sebi nikada nisam oprostila, ne dopuštaju mi to one okice koje mi titraju pred očima i kada su otvorene i kad usnim.

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 2 3

5 6 ... 14

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Romanticni kutak

Tema: Romanticne price (Moderatori: Pahuljica, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 25. Apr 2024, 22:58:34

Prebaci se na:

Oznake: ubedio prokleto naci eke temi prevario bivseg ingeborg jeziku ulogama
najiskrenije cinimo stancic prijatelja vole zavedem sebi vode opisati kratke

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.