Едуарду Грију

5. маја 1846.

Ваш почитајеми лист од 14. маја рим. исправно сам примио, у којему ми пишете за жабе Луке Греговића да их нијесу дали пронијети Црничани преко своје нахије. Мени је ово њихово сапротивљење неповољно било јербо је причинило штету како трговцима, тако и онијема који би задобили своју ћирију. Ништа друго том преносу жаба препјатствовало није доједно глупо народње предрасужденије (pergiudizio), почем мисли да иза преноса жаба прео ма какве земље сљедују гладне године. Ви знате што су народи прости у подобнима стварима. Ја сам, да сам се нагнао на црничкоме пазару, не бих могао ништа садјејствовати против овог глупог мњенија. Тај дан мeђу Црничанима мало није било међусобно крвопролитије и да су кренули заоставше жабе да јавно ћерају, без велике се смутње и њихова зла не би прошло. Ово је узрок којијем су жабе заустављене да не иду преко Црнице, којему ћете Ви лако у траг стати.

Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити. Ја сам се у садашње стање стварих веома томе зачудио но то је, може бити, особни налог који сте Ви од својега двора примили од како сте дошли на управљање те провинције.

Овом приликом изјављујући Вам моје отмјено високопочитаније.

Едуарду Грију

17. маја 1846.

Што ме изволите питати Вашијем почтенијем листом од 23. маја би ли могао Лука Греговић повратити натраг жабе да их у лађе вози пут Кашћела, Греговића и његову дружину цијели је народ молио да жабе без никакве жалости натраг возе и не да би му ко препјатствовао, него је од свега пазара мољен био да их поврате, него се он с дружином није хтио на повратак согласити, а народ му их не допушти из глупога предрасужденија пренети. И тако жабе остану у неку кућу на Вир, ту затрају и буду по ријечи исте компаније пуштене у црничко поље за освету и на пакост Црничанима рашта их нијесу преко себе пуштили да пренесене буду. Ово веље количество жабах учиниће велику штету усјевима црничкому пољу, него, како је да је, ови вражи посао може му бити; речени Греговић и његова дружина, ако ће жабе изнова купит да их возе натраг, може им бити. Ја ћу дати нужно расположеније да им у то препјатствија не буде, само ме извјестите кад ће поћ да их купе да ја некога тамо пошљем да се на Вир налази.

Сими Милутиновићу

Цетиње, 30. маја 1846.

Предраги мој Симо,

Пошто сам у твом писму од 17. ноемвр[ија] пр. год. прочитао опис вигњета за Лучу микрокозма, одговорио сам ти 23. дек. исте године да на мој рачун заиштеш од г-на Василија Васиљевића f. 55, па да с њима исплатиш у Пешти наручени вигњет, и држим да ћеш бити тако учинио.

Ја сам се надао, а по твоме обећању, да ће Луча из печатње изаћи јошт у почетку ове године, но ево брзо и по године преко рока, а ње, барем овамо, јошт нема. Впрочем, може бити да је она и давно штампана, па ја јошт не знам. А може бити да ти послови твоје дужности не допуштају око ње у печатњи настојати, па да лежи и сад у рукопису. Но било једно или друго, за чудо ми је како ми у толико времена не јави што за њу. Дакле, ако је штампана, пошљи ми 100 егземплара на Тријест преко г-на Михаила Вучетића. Ако ли јошт чама у рукопису, а оно предај је г-ну иншпектору тамошње типографије с молбом од моје стране да је он даде штампати, а ти му за печатање и за вигњет трошак плати.

Не прими ово за потрк к врху магическе горе, него за општу слабост људску; желаније, и по вишој части будаласто, неограничено влада у човјека.

Збогом, и кажи ми како сте тамо, знаш није крв вода.

Твој свагдашњи почитатељ

В. П. П. ЊЕГОШ

 

Петру Перовићу-Цуци

Цетиње, 4. јуна 1846.

Љубезни сестрићу,

Примио сам твоје писмо ономадне, -т

је[ст] 1га јунија, на којему си заборавио ставити число мјесеца и године, а тако исто не спомињеш у којем се корпусу налазиш. Ово твоје небреженије ја не могу постићи од шта произлази, тако исто твоја празнословија у писмо веома су ме зачудила. Ове, истина, мале ствари, али су на мене чудновато дјејствије учиниле. Требало би, када мени пишеш (а и свакоме другому) да сваку точност строго набљудаваш и да ми о свијема предметима које учиш сообштиш и да ми поособ о свакојему кажеш какав си успех у којему учинио. Училишта су воздвигнута да се остре умови људски а људима који су њима посвећени није свободно да будалају. Прибављам ти јошт 20 дуката у помоћ твојега содржанија и писао сам у Беч. г. Тирки да ти што прије достави дуката 50, од којих теби сљедује 40, а осталих 10 предај Давидовићу. И ако желиш љубав од мене заслужити, учи добро. Спомени се да ћеш послије неколике године давати рачун што си научио. Неколике су године мала ствар. Све што иде већ је на праг од куће дошло. Немој име црногорско посрамити међу младијем нараштајем једино племеника.

Када примиш ово писмо, одма ми одговори на њ и јави ми у коме си корпусу. За овамо не старај ништа. Сви су ти здраво које радо имаш. Сви за тебе жељно питају и поздрављају те како и ја.

Твој ујак

Винценцу Баларину

9. јуна 1846.

Видим из Вашега уважајемог листа од 6/18. овог мјесеца да је дата свобода заточенијема Црногорцима противу свакојега права народњега у тавницу скадарску, и тај ми је Ваш глас пријатан. - Турци су и данас непријатељи христијански како што су били у четрнаестом вијеку, само да могу; они да су могли скрити од државах христјанскијех, те би то неколико Црногорацах, како су их ухватили, исјекли; они су све они исти зли и бесчеловјечни варвари, иако се у лажавој маски пред Европејцима показују. Ви их добро познајете како оно прозорљиво лице које се од дужега времена међу њима бави, па зато није потреба да их Вама дуже карактеризирам.

Вашу неусипну дјејатељност и человјекољубиво состраданије, које сте к поменутијема заточенијема показали, ја душевно чувствујем. Оно је похвала достојна и пуну благодарност заслужује. Ови похвални Вам подвиг одзваће се и пред престолом Вашега премилостивога, а нама свагда благонаклоњенога императора. Моја би благодарност к Вама онда испуњена била када би за ово похваљено дјело к страдајућима по мјери Вашијех заслугах видио Вас награђена. -

Впрочем с чувствима срдечне моје благодарности пребивам.

Ј. А. Турском

Ваше Високопревасходитељство,
милостиви господине,

Мислим да Вам није неизвјестан противу свакојега народнога права бесчеловјечни и злобни поступак сераскер Рашид-паше спрама 85 Црногораца, а тако исто и спрама неколико поданика аустријских. Но овијема буде одма дата свобода, а над Црногорцима, затворенима у погану тамницу скадарску, обнаружи се она злоба којом су свагда Турци напојени противу овог народа. Да Турци нијесу принуђени показивати се у пријеварној маски образованија пред просвјештенима силама европејскима, они би поступили с поменутима Црногорцима у Албанији готово онако као што се с бијелима људима поступа на острвима Зеландије.

Речени невини Црногорци страдајући у тамници турској, гдје су мучени глади и жеђу, а највише ужасном Турцима својственом нечистотом, имали су у Скадру једног јединог заступника, којега је душа бољела за невино страдајућима, а то је био г-н д-р Баларини, аустријски вицеконзул у Скадру. Овај благородни каваљер непрестано је посјешчавао, бодрио, потпомагао Црногорце и с пашом је често у распру ступао за овај бесчеловјечни поступак. Овим сјајним подвигом человјекољубија Ваш је вицеконзул благородност своје душе показао и ону свагдашњу благонаклоност коју пресвијетли двор аустријски има к овој шаки народа горскога.

Мене је г-н Баларини у овоме дјелу веома задужио ија му остајем вјечно благодар[ан]; но благодарност је једна само искрица која сјеца на душевни олтар, а отолен се као електричном жицом преноси ономе тко човјека овако високо задужи. Ја само оволико могу, а ово је мало. Ви пак можете оно што требује, само ако изволите. Тога ради и обраћам се Вашем Високопревосходитељству молећи Вас како ону сјајну особу која је мени свагда добро расположеније и пријатељство показала да благоволите исходатајствовати код Вашега премилостивога цара г-ну Баларини награду, достојну његовој заслузи и части аустријскога имена по изложеноме дјелу.

Впрочем чест имам назвати се са свагдашњим мојим к Вам високим уваженијем

Вашега Високопревосходитељства,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 16. јула 1846.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

У нас је ову годину суша да је такве не памти садашњи нараштај. Њиве ни своја сјемена нијесу донијеле; народ је цио без жита, ово је горе но куга. - Скадарски паша од имена својега правитељства обећаје јавно свакојему Црногорцу дати жита на дар да се преране за ову годину, само који се Црногорац јавним противником своје власти покаже. Ова крајност могла би лако неку побуну код нас учинити. тјесно ми отвсјуду.

Всемилостивјејше пожалованије мојега високога покровитеља на покупку жита ја ћу употребити на помоћ народа, па и све друго што узмогу, али ће то све мало бити, јербо је сунце спржило све, а народ је без ништа. Са душевном горесћу ово Вама сообштавам, налазећи неку утјеху у том што ће Вас, како мојега јединоплеменика, тронути моје мучно стање.

С истинитим високопочитанијем чест имам назвати се

Вашега Високоблагородија,
милостивога господина,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

П. П. У исти час дође глас ла сабира паша скадарски војску многочислену да удари негђе на пашу крајину. Поводом тога служи му неурожај Црне Горе. Посљедствија ћете овога разабрати каква буду. Ја само у дужност себе постављам ово Вама објавити. - В. Његош.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. априла 1847.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Сутрадан пошто сам ја изишао из парохода, сирјеч 26. прошастога марта, премамљени митом, а највише житом и хљебом на ову гладну годину, неколика села црногорска од Нахије црничке објаве се непријатељи својему правитељству. Паша скадарски, који је о томе и радио, одма пошље међу њих на помоћ им око 3-4000 војника, хљеба доста и џебане. Ради тога буде принуђен Сенат отправити 2000 Црногораца, предвођенијех мојијем братучедом Георгијем, сердаром ријечкијем, сердаром цетињскијем, и тако ове 2000 Црногораца ударе на прво од побуњенијех села, у којему је била војска турска и џебана, и послијед упорнога боја опале неколико кућах у селу Бољевиће и Турке изаждену. С наше стране било мртвијех 19, а рањенијех око 20 људи, међу којијема је и мој братучед малу рапу добио од зрна од кумпаре, а с турске стране около 60 мртвијех и рањенијех кажу даје пало. Црногорци у овоме боју похватали су били и неколико живијех, но, бивши све христјани, даду им свободу.

У нас је велики глад и мука. Паша скадарски је изнио по граници на неколико мјеста хљеб и жито и свакојему га Црногорцу дава на дар на сву његову чељад, само ко ће у буну противу својега правитељства ступати. Милостиви господине, не можете вјеровати шта се ради! Толико хиљада црногорскога народа што даром храни и што им дарива сребрна оружја и хаљине, како Вам је познато; на буну их подиже, дава им џебане и захире колико им је год воља, и сувише војске. Из преднаведенога моћи ћете разумјети оно затрудненије у којему се налазимо. Ради тога молим Вас да јавите ово Вашему началству.

С особеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Винценцу Баларину

28. јула 1847.

Колико ми је трудно Вас изнова обремењавати мојијем писмом, него пријатељско Ваше к мени расположеније и нека дужност мојега званија дају ми свободу Вам писати.

Грдне и бесчеловјечне интриге паше скадарскога које употребљава по границама црногорскијема Вама су боље познате неголи иједноме Европејцу. У овијема интригама што се може видити она злоба душе хијенске са којом су Турци млијеком материним задојени и првенствовали свагда пред најзлобнијема варварима који су се до данас на свијет показивали. Паша је скадарски толико новцем, хљебом и разнима стварима даровао Црногорце. Рашта је то раздао? Жели крви црногорске, жели се ње напити. Његова су наставленија била која је давао онијема Црногорцима те су га мамили: "Сјеците, робите, палите и изтребљавајте плодове и усјеве. За то ћете велику награду свиколици од цара примити, у којега је блага као воде у море". Најпослијед, да му је све за руком изишло, шта би учинио? Једно зло и крвопролиће које би се најпослијед највишијем злом турским завршило. Хиљада или пет хиљада Црногораца да су погинули све једно бива - Црна Гора има простора. За једну годину би могла набавити милион житеља, али права турска душа не живи ако не дише злом христјанскијем. Јесу ли вишеименовани послови сходни с духом деветнаестога вијека и с намјеренијама младога султана преобразоватеља?

Интриге су пашине готово добиле ону цијену за коју су, али се јошт код њега у Скадру налазе четрдесет-педесет Црногорацах, које је ове гладне године домамио на хљеб и на мито и у тајство их код себе уставио (које тајство готово је вид ропства добило). Они се данас налазе у Скадру у најжалостнијем стању, готово су сви бони и губави од нечистоте, умиру и муче се. Истина је да они не заслужују мојега никаквога вниманија, али ме опет њихово жалостно стање боли. Коме ћу се за њих обратити да их избави од те муке ако нећу Вама, мојему искреному пријатељу, каваљеру човјекољубиве и благородне душе и консулу онога могућега двора који је свагда великодушним благоволенијем дисао к Црногорцима? К Вама се обраћам, Високоблагородни каваљеру, молећи Вас да употребите Ваше могуће влијаније и Ваше познато благоразумије да освободите страдајуће Црногорце, који противу свакојега права народњега страдају данас у Скадру.

Извините ми великодушно за ову досаду и изволите сохранит ме у Вашему драгоцјеному пријатељству.

Осман-Паши Скопљаку

Цетиње, 5. октобра 1847.

Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.

Дошло мије твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.

Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.

Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. - Ево опште наше несреће!

Ова је несрећа и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се малко доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога народа како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедрима носити.

Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хајдук значи chevalier (Ritter). На примјер, каваљери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.

Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: "Шта овај човјек којешта пише и снијева?" Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.

Владика ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ