Ј. А. Турском

Цетиње, 17. новембра 1848.

Ваше Високопревосходитељство,

Истина је да су Црногорци спремни да буду у помоћи својој браћи Хрватима, једно по јединоплемености, а друго по њиховој прирођеној наклоности војничке трудове сносити. Видећи ја да моја собраћа Срби и Хрвати показују се најавно да правцем иду наклоњени к народности и к поредку, и мене је иста мисао одушевљавала која и Црногорце, ако устанак Србах и Хрватах не би била слијепа нека подстрека, која би на обште наше поруганије пред свијетом служила. Када би ово посљедње било, Боже ме сачувај од тога участија, тада би ја њих за најпосљедњи народ у свијету држао, тада би ми се мрско било њиховијем братом називати. Ако су они најсрамотнији пут издајства законости своје среће изабрали, па кад бих ја у томе њиховим участником био, онда би се крио од сунца и од људих.

Ваше Високопревосходитељство, свагдашњи мој пријатељу, срдачно Ви захваљам на примјечанија у Вашем писму. Ви мене познајете добро, ради тога и увјерени тврдо можете бити да се мојом вољом ништа предузети неће што би ме с овом шаком народа свободнога учинило отпадником од правога и опамећеног свијета.

Овим вас увјеравајући и одговарајући Вам на Ваш драги лист од 2. ноемврија н. с. под №2484 пр., чест имам остати с обичним уваженијем.

Вашега Високопревосходитељства
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Неком Тршћанину

Цетиње, 20. новембра 1848.

Почитајеми господине,

Драг ми је позив којим ме браћа Славјани тријестински позивају за својега сочлена у њином Збору. - Основатељима истога Збора служиће на велику чест ако он буде славјански. Наше ствари свеколике имају велику главу а слабе ноге, те не могу опстати, па ја се и томе друштву бојим да не пође трагом за прагскијем. Е, сиромаси Славјани, што би Европа без робовах да јој није њих. Та морао би mein Herr збацити рукавице, а ефендум бенум побацити чибук, па се иједан и други побратимити са трудољубијем да им њина срећа у нарок није поклонила Славјане.

Да, наше је племе имућe других народах као проча животиња, и ко има више стадо, он је богатији. Ко се иколико сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће? Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије, наново к веригама трчи да га свежу.

Куда би та срећа за мене самога и за ону шаку народа славјанскога да је наше велико племе правога вјероисповједанија освијешћених људих! Та и нашима би од вјековах за свободу мученијама убрзо конац дошао! Али бадава, Славјани једнако за ропством теже.

Поздрав ти братски са свима пријатељима које имаш у Тријесту и са правим Славјанима

Владика црногорски

Јосипу Јелачићу

Цетиње, 20. децембра 1848.

Ваша Свјетлост,

Свакому се напретку Твојему радујем како сопственоме своме, јербо је Твој напредак народни, а то се зна и мој како Твојега собрата. - Свијетли Бане, трудно ли је Твоје свето званије, но величествено и дивно. Тебе је тајна судбина на челу Јужних Славјанах поставила, Тебе срећа с дивнима напредностима вјенчаје, али се види, све твоје изопачују. Спаса си престол, династију и све њезине посљедоватеље, учинио си им услугу какву им нико јоште није учинио од њина постања, па Твоји задушници послије неколико дана мјесто захвале намећу Далмацији стари гвоздени јарам. А Далмација је Твоја бановина. Далмација за дивним братством не чезне, али што је сирота крива кад не види даље од носа? Али сада, или хоће или неће, морати ће [се] трсити талијанства.

Сваки народољубац, цијели народ наш у Тебе је очима упро и к Теби руке пружио како небом посланоме Месији. Твој је задатак велик, њим Европа нови вид добива, он миче гадну љагу са лица силних Славјанах, који до дана данашњега ништа друго нијесу били до продани и жалосни робови и надничари других народах.

Ах, драги Бане, већ земља од ове мрске неправде стење, душе су благородно мислећих Славјанах у вјечној муци, стиде се свијета и људих због овога нискога стања у којему смо спрама других народах европејских, нашом собраћом. Ради чега мимо проче народе овај зли нарок нас прати? Рашта смо привикли робовати, рашта своје силе не познавамо? Рашта неко слијепо задахнуће управља Славјанима, те се самовољно у туђе вериге вежу? Ја сам, истина је, с овом шаком народа под анатемом тирјанства и шпионства свободан, али шта ми је боље када гледам около себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце?

Веома ме је обрадовало потоње Твоје писмо од 7га октобра. Нек их буде туга! Може им бити називати Тс баном далматинским. Нека именују како хоће, само нека је Далмација у Твојој руци, да се једном саставимо. Несносно ми је оно што Ти прво званије и мјесто у царству обећаше па одступише, - од свашта ће одступити, и што се снажном мишицом не узмогне држати, оне све треба за ништа сматрати.

Желио сам, да ми је могуће било, послати Вам у помоћ неколико Црногорацах и готови су свагда на Твој глас а на корист општу. Ништа ме досада на свијету није интересирало толико колико Твој посао. Ради тога би велику задужбину учинио да ме чешће удостојиш Твојим неоцијењеним писмом. Свако, мало и велико, моли Ти Бога за здравље и за срећан успјех, аја више од свакога, који с највишим почитанијем остајем

Ваше Банске Свјетлости
предани слуга

Стевану п. Книћанину

Цетиње, 14. јануара 1849.

Високородни господине,
Стефане П. Книћанине,

Дико рода нашега! Ти ми потпуно оправда име војниках Душанових и Карађорђиних. Моја и свакога правога Србина велика је признатељност к Теби. Ти си се из саме благородне гордости роду на жртву дао и страдајућој браћи у помоћ притекао. Ради тога ћу те ја вјечно љубити и вјечно уважавати. И из чисте признатељности к Твојим подвизима шаљем Ти на дар лик бесмртнога Обилића. Он ће добро пристати на прсима побједитеља томашевачког и спаситеља Панчева. Зато га прими, млади војводо витезова србијанских, с оном искрености и усхићењем с којим Ти га шаље уз најусрднији братски поздрав

владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ

Меду Пуцићу

23. априла 1849.

Почитајеми графе Почићу,

Хвала ти на братској успомени, на красном дару којим си ме обдарио. Та ово нијесу Талијанке но китне и гиздаве Српкиње које ће сваком родољупцу душу ограшити. Што је твој умотвор, он блиста у светом храму нашијех музах чистим вјероисповједанијем народним. Дубровник је јединствена дика књижевности наше, а ти си дика његова. Еј, кукавни Срби, свачија их сабља сјече, истријебити их не мога, никакви их тирјански ланци не могаше одржати да робују, а глупи их мисионери са својима лажама окужише и утријеше: разлучише Србе пуке и невине, сваки на своју страну, отуђише брата брату, крваву сабљу међу Србима извадише и отискоше ријеке братске крви те провреше. Бог знаде хоће ли се Срби када од ове смртне ране излијечити.

Драги Графе, данас су настала времена од пословања за оне којима ништа своје није урађено. Ја сам се у почетку нешто надао, него данас видим да је засад југославенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи. Што је Бановина (Троједна Краљевина) и Војводство? То су мртве историчке ријечи, друго ништа. Југославени силе своје не познају, па и заслуге своје не виде. Стога они себе и предају слијепо у безусловно ропство туђину. Ово је вјечна мука за оне који су њихови и за оне душе које ово осјећају. Него све једно бива кад наша браћа не умију разумјети што је дична свобода.

По наредби мојој до који дан доставиће се г-ну П. Мартелинију имена овдашњих пренумеранта на "Дубровник-цвијет народне књижевности".

Збогом г-не Почићу, братски ти поздрав са свима народољупцима шиље

твој почитатељ и слуга
владика црногорски

Ф. С. Стадиону

27. фебруара 1849.

Ваше Сијатељство,

Она иста чувства чистога пријатељства која су ме свагда одушевљавала спрама сусједне Аустрије и данас ме одушевљавају. То ја у себе чувствујем, тим се руководим и ово ће Вам моја дјела освједочити и тисуће Ваших поданиках. Ја ћу оваквим и унапријед остати, и због тога моје се име не да злоупотребљавати, нити се к њему могу никаква опака толмачења односити.

Истина је ја сам љубитељ благоразумне свободе која дичи и облагорођава човјека. Она је наш жртвеник којему се најблагороднији производи овога горскога гњијезда јошт од пантивијека приносе. Него је и то истина, стотине путах дјелом освједочена, да сам ја највиши непријатељ анархије, која је гора лего куга. Та мене је анархија више главобоље дала но иком у Европи.

Ја не имам причине бити непријатељем Аустрије, иако је досадашња аустријска политика на наслов Црне Горе и мрзила, али се никада није покушавала противу наше свободе, него одселе надам се да ће и код Аустрије бити благородна симпатија к Црногорцима.

Што се тиче мијешања неких општинах црногорских у послове бокеске, тога је противу моје воље пођешто досада бивало, и може бити и посада да штогод буде, и томе није друго ништа причина до близост општинах и кршно горско мјестоположеније, ђе је мука сасвим то укинути најстрожијема запрекама доклен су гођ у Боки комешања.

Истина је да моје влијаније јако дјејствује на народ бокески и ако Бокезима буде олакшица соразмјерна њиховом биједном крају, неколике моје ријечи довољно ће бити, ако је угодно аустријском правитељству, да се они поврате сасвим у послушаније. Ако ли им пак остану на врат исти терети који су им наметнути ево неколике године и које никако по њиовој биједности сносити не могу, ја се у то нипошто мијешати нећу, јербо би противу своје чести поступао.

О, колико ми је драг овај случај да Вам честитам Ваш срећни напредак, који ће за народ цијеле империје срећан бити и Вас обесмртити, и да вас искрено пријатељски поздравим.

Овим одговарајући В[ашему] Сијат[ељству] на Ваше драгоцјено писмо, остајем Вашега Сијат[ељства] засвагда пријатељ и

покорњејши слуга

Јосипу Јелачићу

3. јуна 1849.

Веома ме је удивило Ваше писмо од првога травња о. г. Преласка црногорског с оружаном руком у Боку Которску сасвијем није ни било, даже и најмањих немирах веома се мало догађало, којијех је свагда пођешто бивало, каноти међу наоружанима опћинама које су привикле често путах домаће спокојствије нарушавати. Ја сам свагда из свих силах настојавао, како што и данас настојим, да невредимо спокојствије опстане међу Боком и Црном Гором. Мене је к овоме интерес Црне Горе водио, мене је на ово заклела из ђетињства најјача и најсветија свеза и љубав братска. Драги Боже, ове ће ријечи Вам цио народ бокески једнијем гласом потврдити.

Што се пак тиче уплива мојега братскога совјета на Бокеље, он је истина доста јак, и ја сам га готов у свако доба на ползу собратску употребити, него у том случају ако се Бокељима учини олакшица сходна њиховом биједном стању. Онда чисто се уздам да ће једна моја ријеч сва комешања бокеска утаманити. Ако ли сви терети несносни, од неко доба на Боку наметнути, остану Бокељима на врат, ја се у том послу не бих могао умијешати, јербо бих поступио противу сопствене чести. О овом мије нешто и г. Штадион писао, и ја сам њему исто овако за Бокеље одговорио. Збогом, светљејши Бане. Желим ти од бога здравље, у сваком предпријатију срећни успјех.

Твој собрат и најискренији пријатељ.

Александру Карађорђевићу

Ваше сам драгоцјено писмо од 29. маја по г-ну Матији Бану примио, такођер и од њега сам много којешта доброга разумио. Ваша благородна пожертвованија и велика помоћ нашој браћи у Војводству Вама су пред Српством освјетљали образ и бесмртно име у повјесници оставише. И то ми је драго било чути да сте све оне грдне партаје које куже Србију сповршили. И у најпросвештенијема народима не смије се човјек сасвијем (себи?) одати и у расположеније бацити, а камоли неотесанима простацима, којизи најблагородније поступке и опхожденија знају криво толковати и на зло употребити. По вољи Ваше Свјетлости назначио је г-н попечитељ! Гарашанин г-на М[атију] Б[ана] да се с њим могу споразумијевати и Вама доводити до знања о нашој општој ствари. Мени се онај начин допала и смијем исповиједати пред Богом и Српством, како мало споразумјеније буде и чим томе иколико благопријатно време дође, да ће много лакше него што нам се чини желајему цјел постићи.

Павлу Решетару

5. фебруара 1850.

С удивленијем сам разумио да су ми од власти заустављена у Тријесту нека зрна топовска, а тако исто да сте ми и Ви у Котору зауставили неко мало количество селинтре. Ја се не могу домислити што значи тај поступак противу мене, јербо како сам гођ постао владиком овога народа свагда сам с једнаком ревношћу дјејствовао за содржаније доброга согласија и пријатељскога споразумјенија међу Црногорцима и поданицима аустријскијема. Ја сам сто путах у мојему малом кругу дјелом показао пред оба речена народа, ја сам ово дјелом засвједочио у садашњем потресу Аустрије, сочувавши провинцију бокеску од совршене њене погибије. Ја сам мислио, иако је мој круг дјејствија мале", да су моја поступања у самоме двору аустријскоме извјесна, него видим да се варам и да су пријатељству сасвијем противни докази, касајући се мене, представљени. Никада са мном правитељство не би могло овако поступати као што је сад поступало к једноме, ако и маломе, но искреноме својем сусједу, јербо то није правитељство дивље и грубијанско, него правитељство просвјештене империје аустријске, које је свагда досад своје благоволеније к мени показивало. Мени досад забрањено није било, колико сам хтио, за овај мали крај набавити оружја или амуниције из Аустрије. Ја се и сада нијесам томе никако надао, нити се надам да ће се тај непријатељски поступак противу мене учинити, који сам у сваку згоду и у свако вријеме био и бити ћу по мојој возможности Вам искрени и прави пријатељ. Ја се уздам и молим Вас да ми пустите по мало селитре те сте ми у Котору зауставили, и да пишете Вашој власти да ми отпусти опа топовска зрна из Тријеста; тако исто и унапријед што би ми од потребе било да ми не буде забрањено набавити.

Францу Миклошићу

Цетиње, 12. марта 1850.

Почитајеми господине Фр. Миклошићу,

Доиста се стидим што 12а марта одговарам на Ваше ми драго писмо од 25. новембра 1849. године, али је највиша причина овоме моја болест, јербо готово има 4 мјесеца да здрав сасвим нијесам, а кад је човјек растројена здравља, не хоће му се писати. Г-ну сам Милаковићу наредио и он је давно Вам послао старе србуље, преписане факсимиле г-м Вуковићем. Надам се да сте Ви давно речене преписе примили. С нестрпјенијем очекујем Ваш ријечник. Та то је светиња славјанска, која је до данас трунула у талогу невјежества, заборављена народом забаченим самим собом. Ја се надам да ће он највећа драгоцјеност нашега жалоснога књижевства бити, јоште кад је Ваше рукотвореније.

Не знам је ли Ваш лист јошт почео излазити. Ако је почео или кад почне, ја ћу се жељно на њем пренумерирати, а тако исто и г-н ће Милаковић Вам посилати пођекоји прилог за њем. Ви сте на мјесто те можете велику ползу принијети силноме но кукавоме и слијепоме југославенству.

Збогом, драги Миклошићу, буди ми здрав и весео за дику свога рода. То ти жели твој

почитатељ и слуга

П. П. ЊЕГОШ