Сими Милутиновићу

Цетиње, 12. априла 1845.

Предраги Милутиновићу, були ми здрав и весео!

Између осталијех Црногораца који сад за Србију крећу налазе се и два млада Црногорца које шиљем тамо на науке и од којих један је син сердара Андрије Перовића из Цуца, а други је унук протопопа Андрије Пејовића с Цеклина. Чим тамо ако Бог да здраво дођу, они ће се теби јавити, а да ти их препоручујем много, не чини ми се да је та нужда, јер доста ће бити препоручени кад ти кажем да су ми добро мили и да бих рад виђети их по времену овђе наученима и образованима, тако да Црној Гори буду на ползу, а Србији, гдје су се учили, на дику.

Збогом, драги Милутиновићу,
ето тебе Цуца самовољни
што до Бога не знаде никога,
ал' нек позна и предраго Српство.

Твој и твојијех почитатељ искрени
владика П. П. ЊЕГОШ

Приложено овдје писмо изволите предати г-ну П. Јанковићу, па са ђецом како височајше рјешеније огласи.

Сими Милутиновићу

Цетиње, 24. јуна 1845.

Љубезни мој господине Милутиновићу,
буди ми здрав и весео!

У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва. Ево к чему води ово, да не замећем: пошиљем ти моје мало дјелце Лучу микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста- Овијем те дјелцем утврђујем и молим да ми га даш напечатати у тамошњу дивну печатњу, да ми изволиш коректором истога бити, на лијепу карту да се печата, да га у почетку украсиш каквим високим идеалним вигњетом. Нек буде у октаву печатано, по двадесет стихова на свакојему образу; егземпларах нек се напечата 300 или колико ти драго. Трошкове за печатњу, ако мож сам дати док ти их пошљем, добро; ако ли ти опстојатељства не допуштају самоме их дати, а ти се обрати господину Васу Васиљевићу, великокупцу земунскоме, да их за мене положи, и како ми објавиш колико је, послаћу му их преко Тријеста.

Мрави, позвати на биће творцем, састављају своја искуствена мравишта, и пчеле великољепне своје палате. И ја, како твар умна створитеља, треба согласију општем да подражавам.

Унапријед ти за све хвала и чисти поздрав од твојега признатељнога воспитаника.

В[ладика] ц[рногорски]

П. П. ЊЕГОШ

Сими Милутиновићу

Цетиње, 10. јуле 1845.

Љубезни Симо, здравствуј са свијема твојијема!

Примио сам твоје драго писмо од 19. прошастога јунија. Међер си ти заборавио кршно наше стање и положеније теке иштеш новаца на зајам онђе ђе их никада било није и ђе им се сухе и празне горе, и кад их се штогод добије, не дају ни обратити. Ти иштеш новаца у зајам за твоју пивару, а ја би их сутра иска у зајам да имам ђе за хиљаду неопходимости народнијех. Ја сам се до данас питао слатком мишљу да си се ти на тај конат колико гођ успокојио, а колико је моју душу данас узнемирило када сам разумио критическо положеније твојих фамилијарних стварих. Ја бих ти нешто и помогао по слабом могућству моме у отношенију тога, али моја би помоћ малена била спрам твојега искања, и унапријед она зависи од тебе ако би ти могла штогођ поправити твоје стање фамилијарно. Воспитаник је својему учитељу много дужан, него је доиста и признатељноме воспитанику веома тешко кад не може сасвим удовлетворити жељи својега учитеља.

Впрочем драго те поздрављајући, остајем

Твој почитатељ и слуга
в[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

Сими Милутиновићу

Цетиње, 19. августа 1845.

Многопочитајеми мој господине Милутиновићу,

Ето Вама од Вашега ученика на дар 200 f., petite ambassade, petite table.

Лучу микрокозма изволите дати печатати 500 комата и за ово изволите узети од г. В. Васиљевића f. 88. Пошто се напечата, изволите ми послати 100 егземплара, а оно 4001 -ну Возаревићу, ако може нека их прода. Ако ли се не могу продати, а оно нека располаже с њима како оће, макар ће их на жертву мишима и мољцима дати. Само удостојите се Ви бити коректором тога дјелца, јер ја мислим да ме Ви понајбоље разумијете.

Збогом остај и буди здраво! Поздрави ми твоје и то двоје ђечице, и приговори им каткад да уче и да буду доброга поведенија.

Твој воспитаник
В[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

Осман-Паши Скопљаку

Цетиње, 22. августа 1845.

Од нас Петра Петровића Његоша, владике црногорскога и брдскога и кавалијера цара рускога, Мири Миран Осман Масхар-паши, забиту скадарскому и од Арбаније, пријатељски поздрав.

Видим што ми пишеш у твоје писмо од 18. августа, у које говориш да нико није на твоју вјеру погинуо, него да Црногорци један другога бију и да бјеже по свијету како што и Арбанаси чине. И пишеш ми да ти кажем којега су твоји људи изгубили. Ти знаш ка и ја, а и ја ћу ти казати. Прво, јесу ли Шестани два Годињанина убили? Друго, јесу ли Арбанаси од села Ота два Ивановића, једнога попа којега сам баш ја запопио, а једнога мирскога, убили и плијенили? Треће, је ли Мустафагић подмитио те је погинуо Љутица? Четврто, нијесу ли од стране турске послати ускоци Бјелице те су убили два Лимљанина, а ови су Бјелице и сад у Твој пашалук. Пето, за Клисића из Лимљанах и за Мартиновића из Катунске нахије, који је исто тако од ускока из Турске убијен, јошт се поздраво не зна је ли го било турскијем наговором. Ово је све овако, а ти можеш рећи: "То није ништа било, нити да се од овијех људих ни рађа није ниједан".

Што кажеш да си два консула ии та је ли који Црногорац погинуо, то је смијешно питање, а може бити да си их и пита, него ти, како ми кажују ови те до тебе долазе, један начин говора с консулима држиш, а другојачије с онијема те их дариваш да мутњу чине по граници. Ваља да нећеш зборити консулима како што збориш некијема мојијема граничарима ако ми не лажу, то јест да сви краљеви Турцима плаћају харач. Доиста, ово нећеш консулима зборити, али ја, право рећи, сасвијем и не вјерујем да им збориш што ми кажу, него те само молим како пријатеља поћерај ове убијалице из твог пашалука, како она три Бјелице који су у Сушан., тако и Вујачића те је у Бар, да не причине чесову мутњу на граници.

Што ти се жали Турчин пољски да му Љешњани некакву земљу притискају у Баре, буди увјерен да су то старе ствари и да он теке што ти досађује, јербо сам ја жестоку заповијест дао Љешњанима да не смију ни један крок туђега узети, него само да држе оно што су одавнога времена држали и што су у рат држали. И буди увјерен истинито, ја на то свеколико гледам и они не смију у твојега чојека никакву работу дирнут. Немој ни ти, Осман-пашо, слушати ове злобне Арбанасе да пожижу у тебе ненавист противу Црногорацах. Арбанаси су народ сасвијем други, иако су сада под твојом заповијести, а ти си с нама јединоплеменик, иако су различита вјероисповједанија. И ти се можеш поносити дичном свободом црногорском, ако не у ове дивље ћошкове, а оно барем пред великијем и просвјештенијем свијетом, јер су с тобом једне крви и једнога племена.

Друго немам него те пријатељски поздрављам и у твоје ја чисто пријатељство не сумњам, и да си здраво.

Али-Паши Ризванбеговићу

15. октобра 1845.

Једна ствар од давнога времена нечувена догодила се ове године у Корита. Хасан-ага Диздаревић из Коритах и твој каваз Хасан Оџић из Никшићах дођу кући Пера Шапурића, Корићанина, кућу му похарају, за двјеста цекина имућа из куће понесу, сина му од мјесеца дана баце у Неретву и утопе, жену му узму и на силу потурче. Оваквога нечувенога безаконија одавно било није. Раја херцеговачка јесу вјерни поданици царски, на аманет теби дати од Бога и од цара. Ти си вазда био сиротињека мајка и нијеси допуштавао до сада дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу. Ово зло дјело нијесу зли људи допустили да ти разумијеш, него се надам, када га разумијеш, да ћеш учинити с онијема зликовцима како закони божји и царски веле.

Осман-Паши Скопљаку

1845. (?)

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога и каваљера цара рускога, Мири Мирану Осман Масхар-пашиСкопљаку,забиту скадарскоме и од Арбаније, драги и пријатељски поздрав.

Веома ти зафаљам на твоје лијепо пријатељство које показујеш к мене како к твојему истинитому пријатељу и патриоту. Тако ти исто зафаљам на твој срдачни и красни дар од 22 феса које си мени посла, ја то никада ни од кога нисам гледа, али како од мојега јединоземца добро мије доша и веома ми је ови спомен пријатељски драг. Ако Бог да могло би бити да моје и твоје пријатељство буде сретње за ове мучне и дивље крајеве.

Друго немам него те драго поздрављам и свакога ко ти је срцу драг, и на твоје се пријатељство ослањам како на самога себе.

И да си ми здраво и весело.

Теодору Тирки

Цетиње, 15. јануара 1846.

Ја памтим добро што смо ми говорили у Беч о поезији и о оружју. Ви сте велики љубитељ старога оружја, и ја сам се старао штогођ за Вас наћи, како за својега пријатеља, и баш нађох један комад који је за Вас - велики мач Мусе капетана, славнога војводе Скендербегова. Њега Ви пошиљем. Истинито су ме и тврдо увјерили даје вишереченога старога витеза овај мач, којега је послијед неки ага турски под својијем потписом присвојио када му је нешто око ножница оправљао. Мило ми је да је оваква знатна ствар испала ми за руком да је Вама на дар пошаљем.

Пријатељски Вас поздрављајући јесам

Ваш
покорни слуга
владика црногорски
Јеремији М. Гагићу

Јеремији М. Гагићу

10. фебруара 1846.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Чудо ми је откуд је толика сумња код министерства да ја на што друго не трошим паре које су дате на покупку жита и заведеније магазина. Никада ја злоупотребљеније нећу учинити од великодушија мојега високога покровитеља, нити ћу се ја никада пред њим двострук показати. Моја ће истина у чистоти и у невиности пред обожајемим монархом свагда се показати.

Већ сам неколико пута Вама писао, па и сада пишем, молећи Вас да увјерите Ваше началство да достојинство 10 хиљада четврти жита всемилостивјејше мени на устројеније магазина дарованих, ни на што се друго употребити неће до на тај предмет. Што желите имати описаније магазина, ево га: у Црницу су двије куће сеоске на тај предмет узете; у Ријечку нахију исто тако двије куће и ограђени два кошара да се жито у класовима оставља; на Цетиње један магазин поголем; у Бјелопавлиће и у Пипере један магазин и неколико кошара за клас јербо у нас, како Ви је извјесно, мало је кога другога жита до кукуруза. Виша је част овога напуњена била житом у зрну и класовима, али у ове двије-три године неродне народ га је разнио, само у Бјелопавлиће што се налази у зрнима до 600 четврти рускијех. Ја исто тако, како Ви је извјесно, сваке године купујем жито у Боку и у Турску те га раздајем најјевтинијом цијеном у причек народу, како што ћу и ове године то исто, а готово сваке године опет по неколике хиљаде стара дају трговци из Боке на мој кредит најмањом цијеном што се може, те се раздаје народу. Ви знате нашу крајњу нужду. Цијели је народ почувствова благодјејаније великодушнога монарха. Впрочем, ако министерство икакве сумње у поглед овога полаже, нека изволи када хоће оправити својега чиновника да се на мјесто о истини увјери.

Овијем одговарајући на почтено Ваше писмо од 7/19. фебр. № 16, с отмјеним високопочитанијем и уваженијем част имам бити

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

26. марта 1846.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Многопочитајемо Ваше нисмо од 18. марта, № 21, и при оном копију с отношенија к Вами графа Медема од 5а истога, № 152, имао сам чест получити.

Ја цијеним и уважавам благодјстељно попеченије о Црној Гори министерства високога мојега покровитеља; њиховима благијема и умнијема совјетима ја ћу свагда и у свашто сљедовати колико ми моје мале силе дозвољавају.

Што се тиче обећања Рашид-пашина, оно ће бити ничтожно ка и сва досадашња обећања турска. Турчин се добар показује спрама европејских силах, а спрама нас су Турци они исти који су били у 17м вијеку. Ја, од како сам био у Бечу па доклегод у неки начин ставе наш вопрос и турски, како што су ми обећали да ће, готов сам у свако доба отвјет дати у теченију тог времена за поведеније моје спрама Тураках. Што се пак тиче поведенија турскога, и то ће се знати, јербо да Ви станем све точно описивати бесполезно би било, и може бити да би ми се с неке стране и замјерило, само ћу Ви напоменути штогод важније.

Прво, паша скутарски има од свог правитељства потајни налог да може од правитељствених новацах до хиљаду ћесах трошити на мутње црногорске међусобне. Друго, ако би села црногорска која су по граници турској какву распру имала једно противу другога, он једнијема шиље џебане на дар колико год хоће, а такођер им даје и обећаје дарове у одијелу од свите, у жито, у оружје, и у паре, који му рече да ће међусобни немир учинити или га учини. Впрочем треба знати да се ово догађа у Кучкој нахији, која је од нас удаљена, па и то у онијема селима ове нахије која су по граници турској. Треће, већ сам Ви писао да су ми у руке дошли до 10 барјака турскијех, које је правитељство турско дало некијема Црногорцима из Кучах ради побуне међусобне. Глупост и нискост овога поведенија турскога Ви ћете лако оцијенити, како би и сваки чесни и благоразумни Европејац.

О овом објављујући Вама, молим Вас да и Ви о том доведете до знања Вашему началству и да га увјерите од моје стране да се ја ни у што пуштавати нећу што би њему непријатно било.

С отмјеним високопочитанијем и уваженијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ