Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 1. новембра 1847.

Почитајеми г-н Караџић,

Већ је вријеме да Вам дајбуди на треће писмо одговорим. Молим да ово не припишете љености или другој и горој работи. Вама је неколико повише но другима моје стање извјестно. Ради тога ми се лако код Вас и извинити. Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе. Даје човјек постојан, што би требало даје, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бјеска и довукује на себе громове, злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај! Ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим, - она једина нас издваја од проче животиње. Е, даје груба маса дивљине, злобе, тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевно-електрическога телеграфа.

Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новога завјета. У томе послу не има се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога и моје мјеније не би важило ништа како неопитно и неосновно.

Особито би ми драго било када бисте пријатељски од моје стране поздравили г. Савку Николића и њену напредну и благородну ђечицу и да их увјерите да ми је спомен о њима свагда пријатан.

Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем

Ваш почитатељ и слуга
в[ладика] црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 11. новембра 1847.

Ваше Високоблагородије,

Ето и Вас, добро дошли! Слава Богу што су Вас вјерно силе служиле на толико далеком путу. Сада треба неколико отпочинути док се душевне силе у ред ставе иза буре великога, разбалованога и смијешнога свијета. Пријатни свој кров једино је убјежиште од смутнијех и несмисленијех бурах. Ово ја судим по себи, јербо мени свагда сопутствује противни вјетар, а прибјежишта за мене, по прилици, не има до у гробу. По срећи Вама је сасвим другојаче. Вашему је бродићу вјетар у крму, а убјежиштем се благијем и пријатнијем наслаждавате. О судбино, судбино, рашта си к мени тако строга? Ја сам твој великомученик! Звијезда под којом сам се родио ваља да је сателит раскаљенога Меркура те не може благе зраке на мене пружити. Мојему ангелу хранитељу ваљда јошт глава мрчи од некаквога Бакусовога пира. Доиста је удивленија достојно да се све наше ствари на обратни дурбин гледају; ал' да: што хоће људи, то и вријеме трпи. Тако, на примјер, кад Црногорци почну самовољно радити као што су свагда, тад кажу: "Владика је човјек слаб, па би требао строжији и способнији човјек да њима влада". Кад се преступници накажу, онда веле: "Владика влада строго, тирјански". Када Турци нас пуште, те мало отпочинемо, онда кажу: "Већ Црногорци нијесу они први, него им је управленије данашњега владике јуначкоме духу много повредило". Кад Црногорци не мирују но се свете и гоне с Турцима, онда кажу: "Томе је узрок славољубије данашњега немирнога и крвожеднога владике." Свака се наша побједа крије и назива суровом, дивљом, и Бог зна каквима именима. Турска се побједа пак похваљује и за њу се каже: "Одржали су ти и ти Турци сјајну побједу над одметницима, непокорницима, ордом дивљом која само своју самосталност безаконим правом оружја и силе подржаје и пр. и пр. и пр." Свачије је право оружја свето и најзаконије до нашега. - Еј, кукавна Црна Горо! Сирота пука, она не принадлежи племену људскоме, но је из неба пала или из ада искочила, те је се свак туђи. За наше подвиге и борбе, за свободу, за име славенско, за христјанство не има благородне симпатије. Наша крв, наша страдања и муке не заслужише человјеческога состраданија.

Ја знам добро да Вас, како благороднога брата Србина, наше стање интересира. Него што бих Вам новога јавио кад су Вам извјестне интриге које Диван употребљава преко скадарскога паше? Оне су готово сваки дан јаче, т. је[ст] виша обећања и трошкови, само да је код нас анархија и да се једном докаже Црногорцима да оно што ја радим није добро.

Има нешто и ново: 25га пр. октобра удари кријући на наше Ускоке у Тушину 7-8 хиљадах Тураках, но малина нашијех покажу се јуначки, што је мало кад било: потуку и порањавају около 100 Тураках, узму 30 коњах, ухвате 40-50 живијех, но су то христјани били те их не посијеку, но им само узму оружје и тако расћерају Турке као орлови кокошке. Турци су нашима мало штете учинили, само што два ђеда слијепа посијеку, јошт тројицу убију и двојицу ране.

При Вашему приложено писмо од мојега сестрића Цуце примио сам, али ми је за чудо да ми ништа не пишете јесте ли га виђали, како је, је ли какав успјех учинио у наукама и каквога је поведенија. Учинили бисте ми љубав кад бисте изволили штогод о њему напоменути ми, јербо, како је да је, не може да ме неколико не интересира.

Поздрављајући Вас и Вашу почтењејшу фамилију остајем

Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Едоарду Грију

Цетиње, 18. јануара 1848.

Изволите наћи у Вашему окружију купце, ја ћу одма принудити Црногорце да их продају, па и то не за ону ц[и]јену што би кћели Црногорци, већ коју погађачи назначе.

Да пак мирачка земља томе подлежати не може, то Ви и сами знате, јербо Мирчани без ње никако суштествовати не могу што се не би раселили, аја ни могу, нити ћу согласије дати на раселеније Мирца. Ради тога и молим Вас да изволите изнова представити стање мирачких ствари пред очима Вашега началства, молећи га покорно од моје стране да се удостоји погледати на стање мирачко и да по својему познатому благоразумију друго расположеније дјелу мирачкоме удостоји се учинити.

Нимало нека се не чуди В[аше] Високоблагородије што је мени противно да данашњим даном Ви тако поступате с Црногорцима. Али Ви кажете да испуњавате власт царску. Е добро, кад је воља царска да се сваки дан Црногорци бију, плијене, робе и различнијема другијема начинима бесчесте, нека буде тако; ал ја сам увјерен да би се и царска воља гнушавала подобнијех злодјејанија, а не да их јошт проузрокује. Впрочем Ви чините, па знате и ради шта чините.

Прошле године поробљена је кућа Балића у претурији кастелновској. Ви сте говорили да су је поробили Црногорци. Ја сам се пак толико мучио да томе великоме из речене куће изнешеноме благу у траг дођем и најпосље сам дознао да кућу, о којој је ријеч, нијесу Црногорци поробили него људи од Вашега окружија, и између 40 и неколико разбојниках који су ту кућу поробили, били 7, и то од најнезнатнијех Црногорацах, а остали су сви били од Вашега окружија; па послијед, кад су ту срамотну крађу дијелили, Црногорцима мало што и дали, но је све остало у лупежах од Вашега окружија. А за ово ће Вам све казати чисто неки Васо Каланџија, који им је друг био, а ето га сада у вашој тавници. Ви ћете може бити рећи да ја правдам Црногорце, но то би било против моје чести и интереса кад бих криве правдао, као што је противу моје чести када прави страдају.

Ја мислим да сам већ на опиту многократно показао колико је мени драго добро согласије међу Црногораца и Бокеза, а и поданас ћу, ако Бог да, у свакоме случају колико узмогнем и што се до мене дожене. Ради тога се и Вама молим и препоручујем Вашему пријатељству да не допуштавате такова насилија и бесчеловјечија да се чине, него да се и сада благо и праведно у тој провинцији с Црногорцима поступа, како што је свагда од како њом Аустријци владају.

Његушима

Цетиње, 16. марта 1848.

Би ли ко могао вјеровати да ће се догодити што се догађа? Ја ви залуду пишем, залуду заповиједи шиљем да зла и погана ђела не чините поданицима ћесарскијема; него видим што се надао нијесам, да за моје заповиједи главе не обрћете. Ако радите ту буну противу ћесара, ћесар је велик: за њу чути или не чути; ако ли је радите за инат мој, то сами своју кућу разурате. Које било да било, добро је да ве познам какви сте ми. Као сваком што сам писао и заповиједи шиља, тако ви и сада залуду пишем. Устајте на ноге сваки ако ме чут хоћете и не дајте на границу његушку да се догоди никакво злочинство у Боку. Нећете ли ме послушати, а ви се разберите што учинисте, да мени образ нагрдисте, међусобни суд разуристе и себе у ништа бачисте.

Николи Томазеу

Цетиње, 21. априла 1848.

Почитајеми господине Томасео,

Примио сам Ваше писмо од 31. марта н. с., које ме веома удивило. Није ми нужно било напомињати дужности к човјечеству, јербо су оне свети аманат који је природа дала свијема освјестјенима људима. Ко обожава свободу и ко је управо свободан, он подобноме себи не жели ни твори обиде, јербо гази обожајему светињу ногама. Зла клевета! Бог знаде када ће се племе славенско испод њене гадне анатеме освободити и када ће га зора истина обасјати. Особито пак противу овога свободнога гнијезда клевета вјечно грми. Је ли крвавије странице у свемирној историји од црногорске? Је ли страшније, витешкије и дуже борбе међу неједнакостју јоште свијет видио него што је видио борбу црногорску посље паденија царства на Косову? Злоба и клевета све су ово од свијета колико су могле криле и наопако га представљале из ова четири узрока: прво, што смо Славјани, које клевета по свуда гони; друго, што су наши сусједи свагда били непријатељи свободе, противу ње су тврђи кордон држали него противу чуме; треће, фанатизм троструки, паклено сјеме неслоге, који је нашему народу више зла учинио но све иноплемене силе и оружје; четврто, што су Црногорци у гдјекојима непристојностима ученици турски, те ураде гдјешто по обичају турскоме.

Да! цијела се готово Еуропа данас служи једним шиболетом. Исти шиболет употребљавају Црногорци ево четири вијека и по: он приличи човјеку, да није буран и крвав.

Жица коју цијело Ваше писмо пролази из двије је струке упредена; ја их обје дивно видим.

Будите здраво и весело!

Ваш обични пријатељ
Владика црногорски

Бокељима и Дубровчанима

Цетиње, 20. маја 1848.

Објавленије

Од владике и свијех Црногораца драги поздрав нашој браћи од обје цркве Бокељима и Дубровчанима.

Чујемо да у овоме преврату ствари у свијету и до вас доходе некакви позиви и ласкања од туђинаца. И то знам да се ваше скупштине на различите партије дробе, ради тога и ми, како вама најближа браћа и највећи доброжелатељи у свијету, шаљемо вам ово објавленије којијем вам чисто дајемо на знање.

Прво, молимо вас, како нашу браћу, да сва друга намјеренија и позиве одбаците на страну, а да будете срцем и душом привржени својој народности и сасвијем вјерни и послушни Јелачићу, свому јединоплеменому бану од троједине краљевине, који је под круном ћесарском.

Друго, ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците, знадите чисто, ми ћемо постати ваши заклети непријатељи, с нама ће се многи ваљасти јунак од та два окружија здружити, и крв ће се издајническа немилице пролити и куће издајническе у пепео разасути. Ви знате да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити.

Треће, у случају нападенија каквога непријатеља на вас, ми смо у сваки час готови вама на помоћ притећи и за вашу свободу с вама уједно нашу крв пролити.

Тако знадите и да сте здраво!

Илији Гарашанину

2 маја 1848.

Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.

Стевану Перовићу-Цуци

Цетиње, 6. септембра 1848.

Предраги сестрићу,

Видим из твога писма од 6. прошастога августа да си ти рад поћи у Беч слушати философију и друге теби нужне науке, да си ти жељу своју средством г-на Матије Бана молебно предложио Његовој свјетлости књазу српскоме и да се он на њу саглашава. Што се мене тиче, ја не само што нијесам томе противан, него јошт и душевно желим да ти у вишем свијету, гдје се науке у најбољем цвијету налазе, свој ум просвијетиш и да се образујеш, па зато и дајем ти пуну власт да своју жељу у дјејствије привести можеш, с тим обаче примјечанијем ако књаз српски доиста за добро налази тај твој полазак у Беч и ако ти он по свом великодушију благоволи одредити плату да онамо можеш науке свршивати.

Дајући ти ово на знање за твоје управленије и поздрављајући те, остајем

Твој доброжелатељ и ујак
владика црногорски

Станку Вразу

Цетиње, 20. октобра 1848.

Почитајеми г. Враз, братски те поздрављам.

Усрдна ти хвала за дивни дар који си ми послао. Ко је удаљен од свјесних људих и од литературнога свијета, тога и мала ствар ограши, па јошт када је дар братски.

Чудна времена потреса, догађаја, преобразовања, уздигнућа, па и времена нестрпјења! Ноћи се молим да што доброга сним, а дању да ми што добро у новинама донесе. Сто путах је лакше ономе ко се бори но ономе који чама код куће. Да Вам могу што на муци помоћи, најсветију бих дужност под небом испунио. И да је иоле споразумјења било, могло се с нашега краја веће помоћи но се икому чини, па помоћи без муке пјевајући. Иде ли наша ствар на ге стране правцем? Хоће ли се наш народ свијету показати народом благородним и достојним самосталности своје или ће вјечно обожавати туђе вериге, које им већ толика вијека готово препилише врат и сатријеше народност?

Ја видим страшне погрешке. Мени се чини да се од правог циља далеко одступило. Боже дај да се варам. Ако се сада сагријеши, дуго ћемо тај гријех кајати. Онај силни и напредни Ваш напрег и подвиг, ако се на зло окрене, тешко нашему народу. Она благородна, усрдна и велика ваша жртва, ако се принесе вражјем олтару, изневјерена је наша народност. Ја сам и стрепио и питао се надом доклен није Б[ан] лишен главнога началства, а сада, чини ми се, видим што је.

Јошт нешто. Ја сам се чудио што се то с нашим г. Гајом урадило, док ми сада раскажу све потанко каква је збиља несрећа слијепога демона код Вас донијела да своје злобно и отровно сјеме и код Вас посије и да порок баци на општега угодника наше народности. Зар је код вас непознат М[илош]? Та, људи, Бог буди с вама, оно је пакосни и лаживи несрећник којега грде сви пороци најгаднијега тирјанина.

Збогом, г. Враз, братски ти поздрав са свим народољупцима од твојега почитатела

Владике П. П. ЊЕГОША

Ђорђу Стратимировићу

Цетиње, 8. новембра 1848.

Високородни господине
Ђорђе Стратимировићу,

Прими, српски млади витеже, за знак признатељности овај дар од мене. Овоје лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје собраће у соколовом гнијезду. Који би знак на твоја јуначка прса љепше пристао од овога? Прими га, дакле, с оном искреношћу и усхићењем с којим ти га шаље с најусрднијим братским поздравом

Владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ