Јеремији М. Гагићу

Котор, 24. марта 1850.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Хвала Вам на свагдашњој Вашој љубави и пријатељству. Увјерен сам да је избор Ваш за учитеља Стефану добар, али ја од Стефана доста зебем. Истина је он има добра талента, али је под великијем преображенијем укопат. Код њега је посао беспослица, те му се правога посла не да дохватити, а највише га штети његова несмислена поезија, која му памећу окреће и лажнијема га преварама засљепљује. Због овога ја сам на њега много викао, по, како ми се чипи, није на мој савјет главе обратио, а изволите му и Ви напоменути за ову ствар која ће вјечну несрећу његову проузроковати.

Ја сам јучер сашао у Котор, јербо веома страдам од прсах, и премјена ми је воздуха учинила побољшање, а и доктори ми обећају да ће ми поправити здравље. Мени је веома теготан овај слазак био, али невоља брода не гледа.

Поздрављајући срдачно Вас и Вашу благородну фамилију, с почитанијем остајем

Вашега Високоблагородија пријатељ и покорни слуга

Јеремији М. Гагићу

Пристан дубровачки, 27. маја 1850.

В[аше] Високоблагородије,

Изволите примити овај мој тастамен. Ђе му је сигурније, откуд би вјерније но отолен изишао, него у консулат мојега вис[окога] покровитеља и код Вас мојега пријатеља? Ако се догоди да ја умрем, молим да копије од истога пошљете у Црну Гору и Вашему началству. Ако ли ја оздравим, а Ви ћете ми га изволити послати кад га заиштем овако запечатана.

Ваш пријатељ и слуга
в[ладика]

П. П. ЊЕГОШ

Илији Гарашанину

Цетиње, 5. јула 1850.

Ваше Високородије,

Видим у Вашем уважајемом писму од 14. пр. јунија да је благоволио свијетли књаз са согласијем Вас, његови совјетника и помоћника, изнова примити на трошак књажевства мојега сестрића Стевана Перовића у новозаведену Вашу Академију. Ја мњеније Ваше одобравам и сасвијем сам с Вама согласан, тим више радујући се што ће Академија пожелану цељ достићи, како ће ученици под строгим надзором бити, јербо цијела свобода ученика чини невјежом и калашем. Фала свијетломе књазу и господару и Вама, његовим совјетницима, што се, ако и каткад, сјетите овога српскога крвавога крша. То ће Вам за чест у потомству служити када нам народ ускрсне духом.

Ја сам веома слаб био и [због] исте слабости био сам до Италије, али нити ме је помогла промјена ваздуха нити љекара, јербо сам од дана до дана све гори бивао, тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима после мјесец дана повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако се мало поокрепим да се могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао на Цетиње, побоље ми је, али сам јошт доста слаб.

Драги и почитајеми г-н Гарашанину, српске ствари, колико су назадне у нашем веку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни с чега сада жао не би било до што нијесам неки напредак у цијеломе народу нашем видио и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутренему управленију црногорскому, те се бојим е би се после мене све оне несреће повратиле у Црној Гори које су пријед мене биле, те би остао у вечну невољу овај народац мали, необразован, но војинствени и силни духом и срцем. Нема једнога Србина који више за Српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина којега Српство [више] искрено љуби и почитује од Вас, и нема једнога Србина који Вас више од мене љуби и почитује.

Шаљући Вам и препоручујући Стефана, остајем с најискренијим братским поздравом

Вашега Високородија
покорни слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 21. јула 1850.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Кажева ми је мој сестрић Стефан колико Вас и Вашу благородну фамилију интересира знати о мојему здрављу. То су чувства српска, чувства собратска, чувства искрености, којима су благородне душе задојене и њима се питају. Ја сам јошт доста слаб, али сам много бољи него онда када сам имао удовољствије у Вашему поштеноме дому бити, и чини ми се да ми иде неколико набоље.

Поздрављајући Вас и Вашу благородну фамилију остајем

Ваш
пријатељ и слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Петру Маринковићу

Цетиње. 10/22. августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковић,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао на неки та[и]нствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима- А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.

Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч.

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега
искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога

П. П. ЊЕГОШ

Георгију Николајевићу

Цетиње, 18. октобра 1850.

Драги прото, Црногорска је пјесна:
Ко ћ' уфатит маглу у висине,
Ко ли Гору Црну покорити!

Нека се Турци фале и говоре што им је драго, ми за њихове пријетње не маримо. Имали смо се кад од Косова познати једни с другијема. Остали народи пека мудрују како им је и од трага, нека дипломатизирају с Турцима, нека се гладе и лажу колико им је драго, нека у својим отечествима и на својим огњиштима христјани вежу пријатељство с јазичницима; доиста ми и Турци, доклен год једноме траг из Европе не погине, оном ћемо здравицом напијати којом смо и досле. Највјештија клупка дипломатическа да оснују своју пређу између Турске и Црне Горе, мучно би нас и Турке сложила, а пољубила никада. Истина је, Турци су спрама нас силни, спрама нас богати, алије страшније гордости крушеније када слабији силноме ужене дим у нос. Ја мислим да млади султан преобразоватељ са својом благошћу неће бити поклапан, јербо се не слажу благост и поклапност.

Даје лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна или медена. А како ће и бити лијепа калаје једнако сироту дивљи таласи турски нападају и потресају? Та, свештени едем да гаје оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. Црну Гору је свакојако зло пратило, у њој малопријед није смио ни Европејац свободно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови те се пресељавају из Европе у Америку. Ово се исто догодило с покојним Милутиновићем и с истим Милаковићем, али је данас слава Богу друкче. Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа јединци синови - све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега.

Збогом, драги прото, будите ми здрави и весели!

То Вам од срца жели

Ваш почитатељ
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Илији Гарашанину

Трст, 11. новембра 1850.

Ваше Високородије,

Сви они неповољни гласови који се разносе о намеренију једне партије, које је намереније вредити општељубљеном књазу и правитељству српском, исто и напретку целог Српства, - сви су ови гласови ђетињско плетење и празни пуф у ветар. Будите спокојни, поштени и драги Србине, и немојте никада помислити, а толи веровати, да ће владика црногорски бити сочлен којекаквих ветрењалах, а толи сочлен партије која противу мене и целога Српства светиње дејствује. Са стране црногорске будите сасвим мирни. Ми к Вама друго не гајимо до чисте братске искрености. Ми се ни у чем не пуштамо без Вашега согласија, а с Вашим согласијем свагда смо готови. Ви најбоље прилике видите, Ви сте највећи пријатељ српскога народа, а друго је све трице и кучине. Та и новци не могу све учинити, дајбуди ђе се опште несреће и срамоте тиче. Највиши је аманет и светиња маша после имена Душанова име Карађорђијево. Које овоме имену противник тај није Србин, но губави изрод српски.

Да ми је икако могуће, рад бих био за много нешто са Вама разговарати, а не би ни Вама противно било.

Ја још од прсах страдам и због тога сам зимус принуђен био оставити наш строги климат и презимовати у италијанском благом климату. Ово су ме сви лекари саветовали.

Да Вам је мој сестрић препоручен ако добро учи; ако ли не учи, нити га препоручујем, нити за њега марим.

Овим Вама одговарам на Ваше поштено писмо од 10. октобра ове године. Ово моје писмо имати ће чест вручити Вам један мој човек за којега сте желели да до Вас дође.

Збогом, дико рода. Буди ми здрав и весео. То Вам из свег срца жели

Ваш највећи почитатељ
и покорни слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Вуку Стефановићу Караџићу

Млеци, 25. децембра 1850.

Млетке, на Божић латински 1850.
Почитајеми г. Караџић,

Ево ме у Млетке. Боже мој, какву сам велику промјену у кратко вријеме оћутио и видио. Оно јутро кад пођем из Беча умало се до Љубљане не смрзнем. Послије три четири дана пођем сухим из Тријеста пут Млетаках преко Крањске и Горњега Фријула. Да мећава очи извади, ни помагај кола ни хаљине, по дрхти те дрхти беспрестано. Када сађи у равницу италијанску преко ријеке Лизонца, срети нас, да не речем љето, еле свободно могу рећи наш лијеп сетембар. Ево ти и по варошицама и градовима свуд питоме руже под ведрим небом цвјетају, а ми од запаре све хаљине у које се бјесмо замотали поскидај са себе. Ово мије путовање пријатно било и лако ми је као са сном пало, јербо сам дивни комад земље видио, предјел за мене сасвим нови. Али што је најљепше и најпривлекателније, пријешавши ријеку Пјаве, те готово од ове ријеке те до мора код Млетаках и до града Местре цијела је равница посута дивнијема и великољепнијема становима љетнијема (кампањама), у којима су љетовали патриције млетачки. Ово је један пљенителни вид. Овди се вкус, сила искуства и негдашње богатство млетачко види. Около пута има земље и пјесковите, али је по вишој части барљива и конавлима испрестризана, те је трудољубије недостатак природе сасвим побиједило. Двадесет и осми час мојега путовања удари, и ја приспијем у Млетке и намјестим се у гостионицу Императоре д' Аустрија на Великом конавлу. Доиста не бисте угонетали какву великољепну и богату квартиру имам. Да је владика црногорски Нијемац па да га Нијемци како свога брата свесрдно дочекају и угосте, и опет не знам би ли ми овакву квартиру без Шенбруна на много мјестах нашли да дају.

Већ сам казао да сам на главном конавлу. Овај је конавао у Млеткама то што је у Петрограду Невска улица. Моја се квартира састоји из двије мале и једне велике собе, не бројећи салу из које се улази у квартиру. Моја велика соба у коју сједим дуга је 15 лакатах, а широка дванаест лак., а висока четири сежња, има четири прозора, два од истока на Пјацу свет. Самуила, а два од југозапада на Великом конавлу. Сваки је од ових прозора по сежањ широк, а по три сежња висок, пред свакојијем је по балкон од финога камена изнесен, над свакојијем се балконом по шатор на чекрку шири. Зидови су од собе вјешто ишарани, а особено њен свод. По њему су се разлећели анђели и виле са цвјетовима, роговима изобилија, са стријелама, са крунама, са трубама и са клавирима; завјесе су на прозорима од фине бијеле и плавушкасте материје, а висе о златним окруњеним облуцима на рококо. Соба је застрта двоструким ћилимом, доњи је дебео и мек, а горњи сав накићен зеленијем цвјетовима, који се састоји од црвене и вишњеве масти. Насред собе до круглога стола прострта је велика тигрова кожа, а под столом је пред великим канабетом прострта дивна сеџада. Три зида су украшени са три скупоцјене старинске картине, а четврти великим огледалом са златном, у фигурама и прочим украшенијем, оправом на рококо. Покућство је два велика мраморна стола у лијепу оправу и на дебелим пернатим ногама, то се зна на рококо, и све у злато. На једноме се пише, а на другоме под стаклом играју лијепи часови са златнијем фигурама на индијанскоме слону. Поред њих два мраморна ваза како два цвијета дубе. Између часовах и вазовах два мајсторска трострука свијетњака стоје, које држе два златна оклопника убивши са својим копљима по једну аждају. Овај стол под огледалом стоји. Трећи стол округли зајело стоји насред собе покрит танкијем и финијем ћилимом. Ја на њему по вишој части држим дивит од кристала црвенога имајући на сриједи мајсторски колчан те седам из њега пера вире како стријеле из колчана Аполонова, опјеванога Омеровим гуслима.

У соби је велики и модерни фортепјано, једна велика од црвено плаветнога атласа софа са зелено златнима на чекрку ногама, велики канабет, осам полтронах и осам модернијех столицах од зелено бијелога атласа са јакима пернатијема и позлаћенијема ногама, све на рококо. У једном куту стоји фортепјано, а у друга три пред три полтроне дубе три мала стола, два су са зеленом свитом на бијело-златним ногама, а једнога држи Харап на глави, црнога лица и ногах у харапском златноме ођелу. Друге су обије собе колико ова сама, али су застрте и веома лијепо украшене, а сала је двапут толика колико моја соба простором а мало те не и висином, и она је великољепно урешена.

Можете ми вјеровати да ме ова дивна квартијера готово напола мање стоји него ли онај погани вигањ у Бечу код "Римскога императора". Истина је да је љетос за ову исту квартиру неки дука италијански плаћао на дан по сто франаках, али једно су дуке европејски, а друго без отачаства рашћерани Срби.

Дивне Млетке, али су богме у рђавој кожи, грдно су се по њима посукале прње и јачине, а грдна спрдња бива када Турчин или Лацман опрња. Лацман се закрпити не да, но од њега крпе одскачу, а Турчин по три вијека једну хаљину крпи док од ње направи кводлибет од Азије и од Европе, т. ј[ест] смјесу истока и запада, од свијех народах и мастих.

Много бих јошт којешта писао, али ми не да јека од великих звонах, но једнако тутњи дан и ноћ, и Бог зна када ће овоме крај бити да мало почину.

Ја сам са здрављем доста добро. Што сам ближе екватора, то ми је све пријатнији воздух. Може бити да с љубазнијем нашијем Тирком etc. и екватор једном пређем. Тамо би ми, мислим, најбоље било. До који дан одлазим за Напулу. Како сте Ви, то ћу из Вашега писма видјети. Поздравите свакога ко се мене сјећа. Вас особено поздрављајући

Ваш почитатељ и слуга
влад. П. П. ЊЕГОШ

Димитрију Владислављевићу

Напуљ, 31. јануара 1851.

Напула, 31. јануара 1851.
Поштени г. Владисавјевићу,

Треба се држати старога вина и старијех пријатеља ако се жели човјек колико-толико на земљи с истином и с весељем познати. Ја се сит напутовах и тобож по омјери путујем; кад погледај за собом на путовање, кад ево по земљи идем, а по вјетру путујем, као комета што снује по зраку или, чистије и приличније казати, као кртина испод земље што баврља тамо-овамо сљедујући кривијем правцем својијем. Ох, не, не! Грехота је на путовање викати. Ко не путује тај не живи, тај не знаде што је свијет, што је свијетска мјешавина. Свијет је књига отворена у којој треба учити што је свијет. Свијет је позориште смијешно на којему се треба у различитим и свакобојним маскама показивати. Данашњи вијек (у свијету) фабрицира људе људском мајсторијом и лукавством као што се фабрицира брилијант његовим прахом. Стога се човјек данас у свијету цијени по начину брилијанта, тј. што има више лицах (facie) човјек или брилијант, то је скупљи. Видимо из овога, драги Србине, како страшно људи у просвештенију напредују, само што им се лице натраг окренуло те назад гледају. (Ја сам у писању исто као у путовању, нигда се не умијем једнога правца држати, но све тумарам).

Да, збиља, лијепа Италија. Над њом се благословено, лијепо и благодатно небо шири и смије; у њој је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно окруњена и весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени Рим! Те развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га удивленије потпири у више усхићење, али му жалост више душу угаси и опечали над гробницом величија свијетскога. Доиста су се код мене ова два елемента борила као зла свекрва са добром снахом кад се за косе ухвате и боре се около старјешинства у кући при којој ће остати.

Развалине Илиона, Вавилона, Тиве и Перзепоља ништавне су спрема развалинах римскијех. Ни страшни усови сњежани, који се отисну стрменицама великијех планинах, опусте и обезобразе горду планину, на тисуће горде јеле и борове почупавши са собом у провалама повуку те стрмоглавице из оне грдне масе корењем к небу дубе, - ни овај опустошајући ужас не учини тако страшно и жалосно впечатљеније на душу човјеческу као развалине великога Рима! - Вријеме је силно, страшне зубе има, оно је стравило и свемогућему небу а камоли кукавној земљи, ђе се све лако крши, ђе све на слабоме темељу стоји. Дан данашњи на римскијем развалинама дубе храмови католическога мира. Ови су храмови пуни, како и многа друга знаменита зданија, одломцима великога Рима, величија римскога, те их показују као светињу, као успомен прошле њине славе, или, да се право каже, над њима кукају као сиротна фамилија што кука над оружјем, одором и остацима великога и могућега оца.

Светије отац тако к мени добар био да сам могао ђегођ мије воља била ући, у свако готово доба мени је све отворено било, све ми се покажевало с вниманијем и с добром вољом. Шест данах сам стајао у Риму или, правије рећи, шест данах сам трчао по Риму. Ако ме питате што сам видио, молим да ме питате што нијесам видио. - Видио сам свашта, што Вам нећу казати (не могу) пређе се сами собом не прошетате по бријегу жалосноме мутнога Тибра. У ове сам шест данах бављења у Риму велики материјал у глави скупио, тако да су ми њим натрпане све галерије, све клијети мождане. Толико је чудо овога материјала да се не би у све магазине од Калкуте смјестио. Ту су споменици старе Азије, Европе и Африке свакоструки; ту су величествене развалине бањах, дворовах и садовах императорскијех; ту су фори римски; ту су развалине јазическијех капиштах; ту су колоне, обелисци, фонтани с различнијема чудеснијема фигурама; ту су статуе, фигуре, богови, полубогови, богиње, виле, цареви, управитељи различити, филозофи и јунаци вјештином људском из мрамора створени; ту су мраморни и гранитни величествени вазови из импер[аторских] бањах; ту су урне и гробнице Августове и Константина В[еликога] од мрамора и источнога алабастра; ту су тријумфална врата, цирки, пирамиде и неимовјерни водоводи; ту се висе храмови христијанства на колонама окупљенијема од разуре великога Рима. На врху свега реченога материјала стоји ми Колосео и храм свет. Петра, а више свега ми стоји и сјаје картина Рафаелова Преображеније: као прелестна Даница веселим лицем осветљава грдне и мрачне клисуре страшним громовима издробљене. Да, храм светога Петра, он је величествен, он је важан, а сто путах би важнији био да има лице (fassade) собора миланскога. У Риму што не има крста не има ни стања. Овде ухиљени и мрачни јазически вјекови на себе носе крст страданија, иначе би их из Рима прогнали или под земљом закопали.

Ви ћете рећи шта овај човјек ради, као да Рим већ није описан, та описаније Рима већ дјеца на прсте знаду! - Е, драги мој Србине, свак са своје точке ствари гледа, свак другојаче очали на очи носи. Неко описује Рим с картинама да новацах добије, неко описује карневал римски(Рим), те претвара храмове у театре, неко се моли и клања римскијема развалинама да га задахну духом поезије, да се покаже на попришту свијетскоме, неко плаче за јазическијем храмовима а хвали христјанске, неко плаче за Цезаром а хвали Брута, те ни сам не знаде шта ради. Збиља, имах заборавити, овди приложене стихове уписао сам на врх куполе свет. Петра у Риму. Ако Вам се допадну, пошаљите их у које хоћете новине да се печатају. - С каквом сам жељом трчао да видим реткости римске, нијесам имао времена ни да поздравим светога оца.

Дошао сам у Напулу ево неколико дана, те ћу Ви о њојзи само штогод напоменути. (Доиста Бог је све створио, што сам ја досада видио, шалећи се, али када је мјесто створио на коме је Напула саграђена, доиста је мало размислио како ће га створити). Напула лежи до мора готово као број 3, с које год је точке човјек погледа. Напула ни на што друго не наличе до на Напулу, тако је њено мјестоположеније очаратељно, тако је Напула дивна! Кводлибет је напулитански јединствен под небом; у њему се двије крајности у највећем степену виде: лукс и убоштина. У њему је дивно море окићено паропловима и свакоруким лађама, у њему су дивни увршћени палаци и вјечно зелени и цвјетући садови, у њему су дивна кола с великољепном уресом, у њему су коњи од сваке одабране врсте, у њему се једна магарад под туалетом поносе, а друга под тешкијем теретом стељу; у њему су прости коњи, говеда и пашчад, у њему су стада козах на свакоју почекалицу; у њему су првокласне даме и каваљери европејски; - то све уједно иде, свакоје својим путом, једно другоме не смета. - Ви ћете ми рећи: треба виђети Кантон, Калкуту, Тифлис и Цариград, ђе се мијешају гомилама скакавци европејски са саламандрама азијатскијема, па онда поњатије о кводлибету имати. Ја и сам знадем да је љубопитно виђети даму китајску на ногама као стојалама, носећу дијете на леђима а ђе пуши. Чудновато је виђети Арапа црна као ђавола ђе наг скаче на дромадеру. Тако је исто смијешно виђети ђе слон у ковчегу на леђима носи чељад као што бечки сељанин носи у клијетку на леђима кокошке на пазар.

Ја знадем да ја и моје здравље Вас много интересирамо. Слава Богу, ја са здрављем све на боље идем. Истина, спрва сам се удивљавао куд се зима камо ђела, као међед американски кад дошета из Америке у Европу, те мјесто својега дана овђе нађе ноћ, и тако дању спава а ноћу трезнује, држи ноћ за дан; тако и ја држим напулитанску зиму за прољеће. Ја сам свуд пријатно сусретан и добро виђен. Италијанци су тако пријатни и Весели к странима као што је небо к њима. Једноме јунаку старе Греције нијесу готово до два крока из Напуле до у Црну Гору, један крок из Напуле у Барлету, други из Барлете преко залива адријат[ског] те у Црну Гору. - Ја сам од истока најближи сусјед с Јужном Италијом и при свем том љубопитство на себе велико обраћам, као да сам мандарин небесне империје.

Много којешта новине клапњу о Босни и о њеном преобразовању, али ја мало што од свега тога вјерујем, јербо знадем Турке и турску вољу к преобразовању. Ништа ми није противније но кад какав сиромах плашљиви новинар претписује Марсове законе свијету, а шушне ли му миш у соби, сто му грозница у срцу; или када великодушије лавско описује, а кад срете на улицу керче колико мачку, по двадесет корачаја од њега замине.

Ја мислим засад је доста написато. Ово се највише из узрока пише да видите да ја нијесам од онијех људих којизи, како свој круг оставе, промијене глас као пашче кад екватор пријеђе.

Молим покорно све ми по истини објавите што се у Босни збива.

Молим не заборавите ми свесрдно поздравити дичне наше Србе тријестанске. У мени је тоска по родине, нигђе Срба чути ни виђети колико да сам запануо на остров Јаву. Пуне су ми уши млакавила и туђинства, па се бојим нехотице да се не прелијем у туђем калопу.

Будите здрави и весели. То Вам од срца жели

Ваш почитатељ и слуга
влад. П. П. ЊЕГОШ

Александру Карађорђевићу

Цетиње, 12. јула 1851.

Ваша Свјетлост,
милостиви господару,

Хвала Вам на Вашем к мени добром вниманију. О, куда би та срећа [за] српски род да су совјетници дичне Србије јединодушни, те да не трче к непријатељскима, те њима шпијају и издају шта се у Совјету ради! То је грдна рака сваком добромислећем Србину по сриједи душе и срца. Да није ова несрећа, ја знадем да Црна Гора не би Србији полусестра била, но цијела и родна сестра. А куд су друге напредности које та подла злоба збија?

Живила Ваша Свјетлост и Ваш добри Гарашанин и Книћанин! Све ће добро бити, све ће у ред доћи.

Ваш предани
влад. П. П. ЊЕГОШ