В. Ханки

Трст, 21. јула 1851.

Поштени господине,

Хвала Вам на Вашем изјашчном умотвору који сте ми послали. Драго ми је свагда име Ваше било, па ми је и дар од Вас драг, а особено овакови дар.

Мало Славјана пишу, а млоги су почели пискарати. Да смо силни морално како смо физически, нигдје се мрачнога облака на нашем поднебију не би могло видјети, али... Ја се никад домислити и начудити не могу откуд Славјанима ово сјајно име којим се називају, ако нијесу они сами оно име којим су познати у свијету претворили, тј. од schiavi прозвали се Слави или Славени.

Ја сам болестан и поскитао сам се по свијету здравља ради, а да сам здравији и код куће, бих Вам се ситан натужио на моју залудњу и слијепу браћу Славјане.

Господину доктору Фанти од моје стране срдечно благодарите за његов успомен.

Будите здрави и весели, г. Ханка, а тако исто и приљежни за ползу рода на Вашем славном попришту, и изволите ме сохранити у число Ваши најискренији почитатеља.

Владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 5. октобра 1851.

Почитајеми господин Караџићу,

Примио сам с провођеним ми Вашим драгим писмом двије књижице: "Гусле", превод господина професора Франкла, и "Пјесне" господина Бранка Радичевића. У преводу судити не умијем, а Бранко је приличан пролећњему лептиру који лети с цвијета на цвијет. Он исто по запуштеној српској ливади ради.

Давно би на Ваше писмо одговорио да ми мртвило даде, него из каквог Вам стања пишем, доста је и оволико, јербо када тијело страда и стење, душа се вије у олујама. Ово ћете писмо изволити предати гос[подину] Франклу. Ово је одговор на његовом писму.

Поздравите ми све Ваше и моје пријатеље, а особито Вашу поштену фамилију. Желећи Вам здравље и тихе мирноће, остајем

Ваш почитатељ и слуга
владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ

Л. А. Франклу

Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени господине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота - трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем,

Свијет је сад божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом, господин Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.

Владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Петар Петровић II Његош

Ноћ скупља вијека

[Пјесма је написана 1845. Први пут је објављена у "Босанској вили" 1913.]
 

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

        Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
        испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
        сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
        те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
        Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
        под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
        на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
        мушице се огњевите ка комете мале роје.
        Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
        и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
        Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
        красота ми ова божа развијала умне силе.
        Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
        ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
        претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
        душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
        О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
        те са небом душа људска има своје сношеније!
        Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
        на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
        Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
        све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
        затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
        стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
        Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
        силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
        Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
        завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
        Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
        од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
        зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
        огледало и мазање презиру јој черте фине.
        Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
        кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
        Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
        уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
        При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
        пламена се споји душа ка душици раскаљеној
        и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
        Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
        Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
        што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
        Совршенство творенија, таинствене силе боже,
        ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
        Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
        од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
        Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
        дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
        црна коса на валове низ рајске с игра груди...
        О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
        Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
        но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
        на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
        кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
        Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
        к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
        зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
        Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
        Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
        Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
        свезала се два погледа магическом слатком силом,
        као сунце с својим ликом када лети над пучином.
        Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
        тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

ПУСТИЊАК ЦЕТИНСКИ

[СРБИН СРПСКОМ РОДУ СВОМЕ]



 
Србин српском роду своме
ово дјелце посвјећује.
Његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.    


Владика црногорски
Петар Петровић

ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМУ БОГУ

О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази,
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
Ал' залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.
Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, -
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р'јечу сву ствар крећеш, -
бог си ума, душе моје.
Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св'јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р'јечи уписати
о твојему величаству.
Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал' се гордим
што са тобом својство имам.
Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.
Ти с' океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;
са мном чине валовање,
нагоне ме напр'јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с' преврати чамац исти
и окејан мене прождре?
Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјетровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, -
све с' то мене покорава,
све ми с' клања и служи ме.
Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв'јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв'јетак једва видни, -
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв'јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.
Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св'јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, -
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с' подобим,
теб', који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св'јет се појављао?
Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св'јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
Ал' ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
"Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св'јета и народа!"

ОДА

НА ДАН РОЂЕЊА
СВЕРУСИЈСКОГ ИМПЕРАТОРА
НИКОЛАЈА ПРВОГ

Славенство, штоно јеси
од постања славно, дично,
дај с олтара срце, душе
жертве чисте и искрене;
нек ти управ дим срдечја
иде к небу и к престолу
небодршца, всјех владике'
Данас ти је дан рођења
Николаја, твога Марса,
твог Олимпа цара права.
Дан рођења пој његова,
скачи увис, торжествуји,
пој у колу пјесне дичне
од весеља и радости!
Рус ти нека буде храбри
славе, кола твога вођа;
Рус са тобом уједначке
нека у храм бесмртија
води ђела св'јету знатна
праунука Петровога.
Москво, Нево, Волго, Дону,
нек се ваше бистре воде
сад највише ускипљују,
нек сад расту, бистре скачу;
највиши ви буди празник
св'јетли двадест пети јун'ја,
дан рођења вашег цара,
вашег цара у свем славна;
брже тец'те с славе зуком
на све стране и крајеве,
у простране окејане.
Разглашујте ђела славна!
Нек се ц'јели свијет пуни,
нек се чуди, удивљава
прапотомку Романову;
нек народи свуда чују
каква Славјан цара има -
правосудна, милостива,
ђелом умна и велика,
на ратноме пољу храбра,
на престолу вељедушна.
Ти, Олимпа Славјан Зевсу,
њиним гласом пуштај громе
сврх планинах највишијех
куд сарматско племе живи!
Ма их стално жежи, пали,
да ти грома глас свак чује
од Балтијског до Црнога,
од Германске до Китаја;
туда живи и почива
дух Славенства најхрабријег.
Громи твоји нек им кажу
да с' од давног сна разбуде
(који јоште њим спавају)
и с Русима уједначке.
да светкују дан рођења
громовршца, њине славе,
њиног оца, бранитеља,
уздижника њих имена!
Нека не спе, св'јема кажи:
Николаи њина права
диже, брани, заштиштава
с мачем голим у рукама.
Ти што горди и ледени
држиш Кавказ на плећима,
за ос му се тврду свати,
тер га стреси и разруши
нек Вулкану жедном падне
у чељусти и жвалице;
житеље му дивље страви
са именом Славјан-цара,
к ногама му нека падну,
за свог цара њег' познају.
Нек му с' више не одмећу
ни у тврде бјеже скале,
јер од грома његовога
сакрити се нигђе неће!
Већ су њиме покорени
и славенском крвљу скупом
њином јесте све купјено.
Нек се оне руке боје
којано је силно стрла
царство Перса и Османа;
која помоћ многим дава,
неке миче, неке пење,
неке држи на престоле;
које помоћ многи траже,
под заштиту ње притјечу,
у коју је држак кола
од счастија и несреће
од три св'јета половине:
које оће, на врх меће,
које оће, с њега смеће.
То све ради цар Славјанах,
но, противни, њему к ногам'1
Више сваког ти се радуј,
о велико племе руско,
које римским крачеш краком
под управом Николаја!
Млади те је Феб осија;
дух ти Петра и Фридриха
на високом трону сједи;
он са тобом мудро влада,
он те сада обукује
у аљине нове славе.
Под његовом мудром владом
ти с' узрасло и узрашћеш
више сваког земног рода;
слава Гала и Британца
пред твојом се мрачна види.
Сад превјеса ц'јелог св'јета
твоме цару тежи јако:
ти његову дњу рођења
са свакијем Славјанином
плети в'јенце бесмртија,
ти окићај двије главе -
Николаја, Александре.
А ми што смо браћа твоја
у плане црногорске,
те љубисмо глас свободе,
у наша ће проста срца
бит паметник подигнути
заштитнику наших правах -
Николају великоме,
и завазда у њих стојат
чист и пламтећ искреношћу
како зраке сјајног сунца
у чистоме брилијанту.

[ОДЈЕКУЈ МИ ГЛАСЕ, СВИРО]

Шта ћеш мају плести в'јенац
кад му га је сплео творац?

Одјекуј ми гласе, свиро,
душевна ми сад пој, лиро!
Попуш'т синцир, ума рапство
душом грлит славе царство!
Појмо слави вјечно срцем,
наша с' правда јави лицем;
ти бјеж', варвар, с св'јета брже,
Славјан мача на те трже.
Свиј с', невехли в'јенац славе,
на Романске вјекуј главе;
Николаи цар те носи,
Славјанин се њим поноси.
Дјелом цар се звати може,
вјерним својим свуд поможе;
од невјерних свој род брани,
с отим в'јенац славе храни.
Махмут добро за њег' знаде
Фет-Алија пред њим паде;
Спаган, Стамбол славу м' свио,
врх мунарах топ му збио.
Река безбож нек не виче
ни с мечетах оџа криче;
река луни тавно гријат
и ниже се сунце вијат.
Арменску је освојио,
Турске крило одвојио;
Дунав му је сад у руке,
то Стамболу даје муке;
на Силистру топ му јечи,
њим славенско име звечи;
Варна цару име диже,
осветаје Славјан стиже.
Оро змају изби очи,
зна с' Николај када скочи;
не кће с њима метат срока,
док им у рог згна пророка.
Здрав Славјанах буди царе!
Сви противни за те маре.
Брани ђецу, те Славјане,
њине пршти све душмане!

ОДА

НА ДАН РОЂЕЊА
НАСЉЕДНИКА РУСКОГА ПРЕСТОЛА
ЦЕСАРЕВИЧА ВЕЛИКОГА КЊАЗА
АЛЕКСАНДРА НИКОЛАЈЕВИЋА

Што се сјевер, св'јету страшни,
у лучама сјајног сунца
оно саде обукао?
Јал' се сунце обратило
с друге стране течност чинит,
и природа закон вјечни
тако страшно нарушила?
Јал' су мора ледом скрита
и планине свег сјевера
у св'јетлећа клупка бистра
окренуле с' и провргле?
Гле чудеса што се ради!
Ка Петров град сјаје, блиста,
прућа муње, бача громе,
и над њиме по воздуху
теку р'јеке огњевите!
Нева бистра и гласита
иде смјело и весело
плести в'јенац бесмртија
порођењу великоме
Николаја, Александре,
а Петропољ над њом дивни
огледује свјетлост лица,
поноси се и весели,
јере види порођење
насљедника славе своје,
у свем оцу подоонога.
Глас се Руса храброг чује:
"Жив', напредуј, Александре!
Примјером ти нека буду
твоји вељи родитељи;
путем сваким хајде њиним,
њим ћеш брзо сустигнути
свемогућност древњег Рима."
Цар се види са царицом
на Олимпу славенскоме;
у веселост обучени,
међу собом сина држе
готовога к приваћењу
славенскога скиптра, в'јенца.
Сад су мирни и радосни,
јере пород срца виде
себи раван духом, умом,
вељедушјем и храброшћу.
Москва, мати славе руске,
игра стара, весели се,
у храмове трчи брзо,
дава жертве на олтаре:
тамјани се њени дижу
и молитве срца, душе
до престола сведржећег,
јек јој звонах воздух ломи,
глас њин иде и допире
мимо облак до небесах.
Дону с' бистри и гласити
са племеном својим храбрим
много горди и поноси
више сваке у св'јет р'јеке.
Рођење те освјетило
твог великог атамана
и нав'јеку бр'јег твој тврди
окитило славе цв'јећем.
Нек ти с' чуди, удивљава
и нека ти срећи, слави
сва Азија и Европа
завидује; има чему
све Славенство, ка Рус исто,
веселити с' дњу рођења.
Жив свијема и здрав буди,
буди правах славенскијех
уздизатељ и штит тврди,
ка што ти је отац храбри.
Расти брже, Александре,
славенскога рода сунце,
које хоћеш нас св'јетлити
и свободом огријати,
о највећа на св'јет главо!

КЊАЗУ АЛЕКСАНДРУ
НИКОЛАЈЕВИЋУ ГАЛИЦИНУ

Добродјетељ дар је велик, зна се,
чиста, сјајна, па и беспорочна,
своиствена великим људима.
С њом се диче главе и умови
и питају благородне душе;
с њом се ратај, ка цар, дичит може;
без ње с'престол и порфира мрачи
ка дворови тавнога Ереба.
Ти се са њом дичиш и поносиш,
о, велики духом Галицине!
Ко се с тобом поредити може.
ко л' те достић у добрим дјелима?
Б'једно људство од свакога краја
у теб' друга нађе, помотњика;
са свих странах к тебе притијечу,
ка од оца свак иште помоћи;
објеручно свакому је дајеш.
Природа те, добротворка људства,
св'јету дала и њем' поклонила,
на мјесто те високо припела
само добро да чиниш људима.