kratko i jasno kazu ljudi da se po poslovicama zivi,i moze da se nauci

O vrlima

Gromovito, i s pomoću munja nebeskih, mora se govoriti labavim i uspavanim čulima. Ali glas lepote zbori tiho: uvlači se samo u najbudnije duše. Lako je zadrhtao danas i nasmejao se moj štit; to je sveti smeh, i sveto drhtanje lepote. Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota. I glas njen govoraše mi ovako: »oni bi još – da im se plati!« Vi biste još da vam se plati, vi vrli! Hteli biste nagradu za vrlinu, i nebo mesto zemlje, i večnost posle vaše prolaznosti? I sad ste kivni na me, što učim da nema onoga koji nagrađuje i koji plaća? A odista, ja čak ne učim ni da je vrlina sama sebi plata. Ah, to i jeste moja žalost: u sam smisao stvari lažno su upleli nagradu i kazan – pa sad još i u dubinu vaših duša, vi vrli! Ali će moja reč, kao surla divljeg vepra, zaparati dubinu vaših duša; ispovrnuće vas kao ralom. Sve što leži skriveno u tim dubinama izići će na svetlost; i kad razriveni i iskrhani budete ležali na suncu, izlučiće se vaša laž od vaše istine. Jer evo šta je vaša istina: vi ste odviše čistunci za prljavštinu reči: osveta, kazan, nagrada, odmazda.Vi volite svoju vrlinu kao što majka voli svoje čedo; ali zar je iko još čuo da bi majka da joj plate za njenu ljubav? Vaša vrlina je ono što vam je najdraže. Vi nosite u sebi žeđ prstenovu, koji se svija i vrti da bi dostigao sam sebe. A svako delo vrline liči na zvezdu koja je zgasnula: još svetlost njena putuje put – i ko zna dokle će još put putovati? Tako i svetlost vaše vrline još putuje put, – i kad je delo učinjeno. Ma bilo već zi.boravljeno i mrtvo: zrak njegove svetlosti živi i dalje, i putuje put. Da vaša vrlina budete vi sami, a ne tek nešto tuđe, tek koža, ili ogrtač: to traži, vi vrli, istina iz dubine vaše duše! Ali ih ima i takvih za koje je vrlina borba pod udarcima biča: a i vi ste i suviše slušali dreku njihovu! I ima ih opet koji vrlinom zovu sustajanje svojih poroka; kad jednom njihova mržnja i njihova surevnjivost ne mogu dalje, i izdišu, tada se budi u njima »pravdoljublje«, i trlja uspavane oči. I ima ih koji idu nizbrdice; njihovi ih đavoli vuku dole. Ali, što niže padaju tim se više žari njihovo oko, i tim većma plamti požuda za njihovim Bogom. Ah, i njihove ste se dreke naslušali, vi koji ste vrli: »što nisam ja, to je moj bog, i moja vrlina!« I ima ih koji se primiču teško i sa štropotom kao kola što voze kamenje niz brdo: Ti zbore mnogo o dostojanstvu i o violini; – oni svoj zapirač zovu vrlinom! I ima ih koji su kao večni satovi kad se naviju; oni čine svoje tik-tak; i hoće da to tik-tak znači – vrlina. Zaista vam kažem, u ovima uživam gde-god nađem takve satove, naviću ih svojom porugom, a oni će još i da zvrje! Neki su opet gordi sa ono malo svoje spravedljivosti, i nje se radi ogrešuju o sve na svetu: tako da upravo natapaju svet svojom nepravednošću. Ah, kako im ružno otiče iz usta reč »vrlina«! I kad bi da kažu: »ja sam svet«, izgleda kao da bi hteli reći: »ja sam osvećen!« Svojom bi vrlinom hteli oni da iskopaju oči svojim neprijateljima; i oni se uzdižu samo toga radi da bi druge unizili. I ima ih još i takvih koji sede u svojoj hari, i ovako pregovaraju iz svoga rogoza i iz trske: »Vrlina – to je kad se sedi mirno u bari. Mi ne ujedamo nikog, i sklanjamo se ispred svakog koji ujeda; a u svemu smo onoga mišljenja koje nam se dâ.« I ima ih još i takvih koji vole da se prenemažu, i misle u sebi: vrlina, to je neka vrsta prenemaganja. Njihova su kolena uvek spremna da se saviju na molitvu, i njihove ruke hvale i veličaju vrlinu, ali im srce ne zna ništa o tom. I ima ih još i takvih koji misle da je vrlina u tome što će reći: »Vrlina je potrebna!« a u istini jedino u što veruju to je, da je policija potrebna. Mnogi koji nije u stanju da vidi ono što je uzvišeno na ljudima, zove vrlinom kad vidi ono što je nisko na njima: svoj zli pogled dakle zove vrlinom. Neki bi hteli da se uzdignu i dođu u ushićenje, pa to zovu vrlinom; drugi bi opet da ih pregaze – pa i to zovu vrlinom. I tako, skoro svi veruju da učestvuju u vrlini; i svako drži da se raspoznaje bar u tome šta je »Dobro« a šta »Zlo«. Nego, Zaratustra nije došao da svim tim lažama i budalama kaže: »Šta vi znate šta je vrlina! Kako bi vi i mogli znati šta je vrlina!« – Nego zato, da biste se vi, prijatelji moji, zasitili već jednom starih reči što ste ih naučili od laža i budala; Da biste se zasitili reči »nagrada«, »odmazda«, »kazan«, »pravedna osveta«. – Zasitili se, da govorite: »delo je dobro stoga što nije sebično«. Ah, prijatelji! Da sami u onome što činite budete kao što majka unosi sebe u svoje čedo: to treba da bude vaša reč o vrlini! – Gle, ja vam oduzeh do sto reči, do sto najmilijih igračaka vaše vrline; i vi se sad srdite na mene, kao što se srde deca. Igrali su se na morskoj obali, – a dođe talas i otrže im, i proguta igračku: i eto ih gde plaču. Ali ako im isti taj talas donese nove igračke, i prospe nove šarene školjke pred njih! Oni će tada biti utešeni; a ako oni, tako ćete i vi, prijatelji moji, dobiti svoju utehu – i novih šarenih školjaka! –


Tako je govorio Zaratustra.

U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim ocima, da ti sad sunem ovo, u oci te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka cudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta ce sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oci…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oci i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadaca, povlaci me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u cetvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeci polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajuci. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeci ga za ramena, konacno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit cemo, bolan…

"Pozdrav iz crne rupe", Neda Kovacevic

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja induvidualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se ,,izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide naruku, ne stimuliše ga, kao individuu ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar naizgled, za zadatak i ciij probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanjc tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne, ili javne, misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske loze, u koju se on sam smestio, ili su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rodaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova ,,tajna" da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati englski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po određenju, asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas.

Danilo Kiš, Cas Anatomije

"Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi - nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog - sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim - jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja."

Lorens Darel "Aleksandrijski kvartet"

"Savrsena ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinite srecnim; moja sreca ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, nece mi biti zao samog sebe; izuzetno mi prija vase drustvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uzivam u vasem drustvu na temelju nevezanosti - ne uzivam ja u vama, to je nesto vece i od vas i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vasem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar sirokog repertoara i nikad ne prestaje da svira."

(Antoni de Melo)

"U to vreme cesto sam razmisljao da bih se, kad bi me primorali da zivim u stablu nekog suvog drveta i da se nicim ne bavim osim da gledam nebo iznad sebe, malo-pomalo i na to navikao. Cekao bih da ptice polete ili oblaci da se sretnu kao sto sam ovde cekao cudne kravate svog advokata ili kao sto sam u onom drugom svetu strpljivo ocekivao subotu da obgrlim Marijino telo. Ali kada bih dobro razmislio, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrecnijih od mene. Tako je i moja majka mislila i cesto je ponavljala da se covek, na kraju krajeva, na sve privikne."

Kami

"Pretpostavljam da znate pravila. Ako zelimo, mozemo ponovo da se rodimo, i da se jos jednom oprobamo u zivotu, ali prvo moramo da popijemo malo vode iz jezera zaborava, da bi nam se prosli zivoti izbrisali iz secanja. Tako je to u teoriji; ali, kao i sve teorije, to je samo teorija. Jezero zaborava ne funkcionise uvek onako kako bi trebalo. Mnogo ljudi se seca svega. Neki kazu da ima vise vrsta vode - da se sluzi i voda iz jezera uspomena. Ja ne bih znala.
...
Ja nikada necu piti sa jezera zaborava. Ne vidim svrhu. Ne: vidim svrhu, ali ne zelim da rizikujem. Zivot koji sam vodila bio je prepun teskoca, ali ko kaze da sledeci nece biti jos gori? Cak i putem ovog ogranicenog uvida mogu da vidim da je svet podjednako opasan kao i u moje vreme, osim sto su beda i patnja mnogo vece. Sto se tice ljudske prirode, jeftina je imitacija kao sto je uvek i bila."

M.Atvud, Penelopijada

....Tesi se - rece moj otac smeseci se.
Ti imas osnova za vrlo dobrog supruga. Razborite zene opazaju to brzo. Samo, nekoj sasvim sirotoj ne smes verovati. Mogla bi gledati na tvoj novac. A ako ne nadjes onu koju zamisljas i koju bi rado voleo, ni onda jos nije sve izgubljeno. Ljubav izmedju mladih ljudi i ljubav u dugom braku, nije ista stvar. U mladosti svako misli na sebe i brine o sebi. Ali kad se vec jednom svije dom, tada treba voditi druge brige. I meni se isto to desilo. To svakako treba da znas. Ja sam bio veoma zaljubljen u tvoju majku i nas brak je nastao iz prave ljubavi. No to je trajalo samo godinu-dve dana. Tada je zaljubljenost prestala i uskoro od nje nije vise bilo traga, pa smo mi tako bili tu, neznajuci sta da jedno sa drugim pocnemo. Upravo u taj cas dodjose deca, tvoj stariji brat i sestra, koji su rano pomrli, te smo tako morali da se staramo za njih. Usled toga poceli smo da manje iziskujemo jedno od drugoga. Otudjenost je iscezla i ljubav se odjednom pojavila ponovo, naravno ne ona stara, nego sasvim drugcija. I ona se od toga doba odrzala; nije joj trebalo mnogo zakrpa - evo vec vise od trideset godina. Svi brakovi iz ljubavi ne prolaze tako dobro, stavise, jedva samo poneki....

H.Hese "GERTRUDA"