BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Sumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih očiju, začuđen, i drhćući od hladnoće. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom. Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.

To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bio neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.
Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkama, sa kojima će se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata.

I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine.

I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar. Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.

SEOBE-MILOS CRNJANSKI

Cesto sam tada pomisljao, da su me naterali da zivom u nekom supljem panju i da se nicim ne bavim do da gledam u rascvetalo nebo nada mnom - ja bih se na to malo-pomalo navikao. Cekao bih na prolaz ptica ili na susrete oblaka kao sto sam ovde iscekivao cudne masine mog advokata, i kao sto sam, u jednom drugom svetu, strpljivo cekao subotu da bih stezao Marijino telo. Medjutim, kad se bolje razmisli, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrecnijih od mene. To je uostalom bila jedna od maminih misli, i ona je cesto ponavljala, da se na kraju krajeva covek na sve navikne.

Alber Kami

Mrznja je sveta. Ona je izliv gneva jakih i mocnih dusa, borbeni prezir onih kod kojih osrednjost i glupost izazivaju srdzbu. Mrzeti je isto sto i voleti, znaci osetiti svoju toplu i plemenitu dusu, ziveti od preziranja sramnih i glupih stvari. Mrznja donosi olaksanje, mrznja donosi pravdu, mrznja uzdize. Mrzim nistavne i slabe ljude: oni mi smetaju. Kao i Stendal, vise volim zlocinca nego kretena. Mediokritete treba baciti na gomilu na trg Greva. Mrzim ih.

Emil Zola, ''Moje mrznje''.

Gledao sam kako ide do toaletnog stocica. Gledao sam joj odraz u okruglom ogledalu, kako me sad posmatra na zavrstku odlaska i povratka matematicki tacne svetlosti. Gledao sam kako me posmatra krupnim ocima boje uzarenog pepela, dok otvara kutijicu od ruzicastog sedefa. Gledao sam kako se puderise. kad je zavrsila, zatvorila je kutijicu, ustala i ponovo se uputila ka svecnjaku. Rekla je "Plasim se da ce neko da sanja ovu sobu i da ispremesta stvari", ispruzila je ka vatri istu onu dugacku i drhtavu ruku koju je grejala pre nego sto je sela ispred ogledala i rekla : " Da li ti je hladno". Rekao sam "Ponekad". A ona je rekla : "Sada bi trebalo da ti bude hladno". Tada sam shvatio zasto nisam mogao da budem sam u sobi. Hladnoca je bila siguran dokaz moje samoce. "Sada mi je hladno"- rekao sam. "Mada je cudno, jer je noc mirna. Mozda sam se otkrio". Nije odgovorila. Ponovo je posla ka ogledalu, a ja sam se opet zavrteo na stolici i okrenuo joj ledja. Nisam morao da gledam da bi znao sta radi. Znao sam da opet sedi ispred ogledala i da vidi moja ledja koja su imala dovoljno vremena da stignu do dna ogledala, i da ih njen pogled uhvatio, a taj isti pogled je naprotiv, imao samo toliko vremena da stigne do dna i da se vrati- pre nego sto je ruka napraviula jos jedan pokret- do usana na koje je upravo priljubila karmin. Ja sam, pred sobom video gladak zid nalik na neko drugo, slepo ogledalo, u kojem nisam mogao da je vidim- kako sedi iza mojhih ledja- ali nisam mogao da zamislim gde bi bila da je umesto zida stajalo ogledalo...

G.G. Markes, Oci plavog psa

kako je divan ovaj Markesov pasus! Uzivala sam.

Covek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : cinio je to da bi naslikao bica koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mracna, ogromna, puna varki i izmisljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potcinjavanja Vavilona. Druga su bila puna neznosti i osecanja, kao sto su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je covek molio, kako je svugde voleo, u svim tackama Zemljine kugle gde je ziveo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala cas izmisljenje predmete njegovog kulta, cas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, ''Zlocin iz ljubavi''

 Svi imamo snove o ljubavi,zivotu i avanturi.
Ali,nazalost,nalazimo i razloge da ih ne ostvarimo.
Cini nam se da nas ovi razlozi stite,a oni nas ustvari ogranicavaju.
Drze nas na distanci od zivota.
Zivot ce proci brze nego sto mislimo.
Ako imamo bicikl da vozimo i ljude koje mozemo da volimo,sada je pravo vrijeme za to....

                                           psihijatar Elizabet Kibler- Ros

"Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još cešce poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oci u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oci, cesto, bez rezerve odaju ono što nam usne poricu."

Žoze Saramago, Slepilo