*Reci mi gde borave zaboravljene misli dok ih ne prizoves?
Reci mi gde borave prastare radosti? I gde drevne ljubavi?
I kada ce se opet obnoviti, i noc zaborava proci?
Da bih mogla preci daleka vremena i prostore i doneti
utehu u sadasnju tugu i bolnu noc.
Kamo ces, o misli? U koju daleku zemlju letis?
Ako se vratis ovom sadasnjem trenutku potistenosti,
Hoces li doneti utehu na svojim krilima, i rosu i med i balzam,
ili otrov iz pustih divljina, iz ociju zavidnih?*

- Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive : Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : ''Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!'' - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!

Sarl Bodler, ''Fanfarlo''

Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio. Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo. Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe. Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo. Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?- razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale, tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta sedela je, ,medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno. Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana. Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami....

Haruki Murakami

"...А ми нисмо ничији, увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Зар је онда чудно што смо сиромашни? Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесретнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме и онима чији смо род, и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свјетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену. Сила нам је досадила, и од невоље смо створили врлину: постали смо паметни из пркоса.
Шта смо онда ми? Луде? Несрећници? Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јучер смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо камо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав...“

                     Меша Селимовић

Argumentum ornithologicum

Zatvaram oci i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, mozda i manje, ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio odredjen ili neodredjen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog ne postoji, broj je neodredjen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slucaju video sam, recimo, manje od deset, a vise od jedne ptice, ali nisam video devet, osam , sedam, sest, pet, cetiri, tri ili dve ptice. Video sam broj izmedju deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, sest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv, dakle Bog postoji.

Borhes

Ako vec moras da gledas vrh strele sa pogresne strane, i ako u potpunosti zavisis od coveka koji drzi luk, moli se da je taj covek zao. Jer zlo trazi moc, moc nad ljudima, i on ce zeleti da vidi da se plasis. Zelece da ti znas da ces umreti. Likovace.
Gledace te kako se slamas. Odlagace trenutak smrti kao sto neko odlaze paljenje dobre cigare.
I zato se iz petnih zila nadaj da je taj covek zao. Dobar covek ce te ubiti bez reci." -

T. Pracet

Isak putuje. Pakuje se ćutke. Polako, kao da namerno okleva. Zapeva povremeno, kao uvek. I nasmejan je. Ali gledajući ga pažljivije shvatam da u tome glasu postoji drhtaj više. U osmehu odsev tamne seni. U sebi ga grdim, zašto ne pristade na pasoš, Isače, ludo dete naše. Ali još nije kasno, mogao bi i sada... Kao da želim da to čujem od njega. Osećam kako mi se grudva rađa pod grlom. Kao posle prebrzog gutljaja. Trudim se da je progutam, govorim sebi ono što je Isak nama, da nema razloga za brigu. Rat se neće proširiti na Bosnu, ljudi tamo su svesni... Majka. Iako se i ona trudi da izgleda uobičajeno, ozbiljnija je, ćutljivija no ikad. I David. Pošto se Isak spakuje, izgleda to opet onaj stari, kad se osmehne majci mojoj i kaže, hajde, tetka Natalija, da im priredimo jedan pravi recital! Sada neće moći da me slušaju duže vreme. I započnu. Muzika čini besmislenim sve strepnje. Možda smo posle svega previše paranoični. Sve će biti u najboljem redu. Kad se vrati, ili možda i pre, na nekom vikendu ili odsustvu, Isak će snimiti cd.
Na železničkoj stanici, pozdravljamo se, dugo nam je svima u čvrstom zagrljaju. Otac ga dugo drži. Kao da ga nikad ne bi pustio. Opet u meni šapuće: Isače, još nije kasno da se predomisliš, samo kaži ne idem, da probamo ipak to s pasošem... u poslednji čas. Kao na filmu. Ali Isak to ne čini. Samo se još jednom s prozora pozdravi, nehajnog osmeha onog njegovog, i zapeva, va, pensiero, dok voz polako kreće. Mašemo mu, Isak nama. Udaljuje se, utapa u žagor, i bruj motora voza, zvuk glasa. Polako gubi iz oka, dok nam još uvek Isak maše.

On je meni ovo namerno uradio, kaže David odjednom. Iznenađeno ga pogledam. Ali, ne dobijam odgovor. Njegov na momenat ozbiljan, sapete ljutnje pogled, pekriva usiljeni smešak. Ma, ništa. Zaboravi da sam to rekao…
Trudim se da zaboravim. Ali mi neumitno dolazi pitanje: Da li ipak među njima dvojicom tinja neki nevidljivi sukob? Je li sin zamerio ocu što mu je uskratio nadoknadu majčinske ljubavi? Može li ta čežnja imati razumevanja za očevu bol i poštovanje uspomene?

Zakletva. Sarajevo, naizgled mirno, ali pažljiviji pogled odaje ravnotežu straha. Napetost u vazduhu. I uveravanja s nadležnih mesta da se ovde neće desiti što je u Hrvatskoj. I samouveravanja.
Isak je miran, nekako čudnovato spokojan. Ponosan što ispunjava svoju dužnost. David mi tiho kaže, našao je čime će pokazivati odgovornost. No, volim ja njega i nehajnog, neozbiljnog. Samo nek je živ i zdrav...
Zanesem se katkad, eh, zašto mi otac nije bio ovakav... I odmah se postidim tih misli. Griža savesti...Opet.

Isak u uniformi. Maskirnoj. Sapet opasačem, utegnut u čizme. Nelagodnost se trudi da prekrije nehaj-hinećim osmehom, zvanim “sam-u- šumi”. Sapeta razbacanost. Neuhvatljive oči, zatočene gorkim sivomaslinastim pogledom. Uniforma mu kao da je broj veća. Deluje krupniji no što jeste. Ali, ne nespretan. I tako, konačni utisak, na neki čudnovat način: stoji mu dobro. Setih se onoga što mi je kazao, da možda baš i treba sve ovako da bude. Ponovo se pitam: viša pomirenost, ili pomirenost ovčice?

Iz pisama Isakovih: Odlučio sam da zapisujem. Nešto kao dnevnik, ali bez datuma. Šta ionako znače datumi?

Iz dnevnika
Sviram u vojnom orkestru, i pevam. Premda je ovde svakim danom sve manje razloga za pesmu.
Provokacije, dobacivanje vojnicima, gađanje papirićima, a bogami i novčićima, ogriscima jabuke, trulim krompirom...

Vojniče Kabiljo, počne oficir meni, a ja kažem, gdine kapetane, dozvolite da se obratim, ja nisam Kabiljo, ja sam Alkalaj. On u prvi mah zbunjen. Kako… ta nemoj mi tu…  Zagleda se bolje i razmisli. Onda kaže, a jes, vala. Ali, ličite, bogamu… Našali se. Uostalom, šta mijenja stvar, Jevrej ti, Jevrej on… Poćuti, pa uz uzdah, zabrinuto, više za sebe, protne, a ako ovi ovdje nastave ovako, bogme ćemo svi iz ove kasarne bit Jevreji. Onda se s mukom nasmeje, kao da bi hteo oduzeti težinu izrečenom, ubeđujući i sebe i mene da će sve ostati samo na šali.
Zakopka me jako. Čim uhvatim priliku potražim toga Kabilja.
Gledamo se bez reči neko vreme, iznenađeni oba. Slične crte lica, plava kosa. Iste visine, stasa… Onda se istovremeno obojica bacimo u smeh. Vojniče Alkalaj, kažem ja njemu, blago karikirajući kapetana. Vojniče Kabiljo, on meni. Baš nam zabavno. A još više, kad ubrzo ustanovimo da sličnost nije samo fizička. Raul, to mu je ime, takođe obožava operu, sefardske pesme, košarku i pse. Nosi Davidovu zvezdu oko vrata.
I zamolimo odmah da nas rasporede u istu sobu. Molba nam je, za divno čudo, uslišena.
Raul je rodom iz Sarajeva. Završio trgovačku školu i već se zaposlio. Da pomogne majci, kaže. Ne zna za oca. Majka mu o njemu rekla samo: “nije te dostojan”. Znaš, kaže, mučan je to osjećaj, čitavog života, hvatat sebe u misli: svaki od ovih sredovječnih ljudi koje sretnem mogao bi bit moj otac. Ili je negdje daleko. I nikad ga neću upoznat. Jesi li pokušao da ga nađeš, izvučeš nešto od majke, pitam. Klima glavom setno. O, da, itekako… Al bez uspjeha. Nemam nikakav trag. A majka - neprobojni zid. Al i razumijem je. Sigurno se ponio neoprostivo loše prema njoj.  I biće da mene nije ni htio. No, i pored toga, silno bi volio upoznat toga …Kakav god bio, otac mi je… Barem da ga pitam, zašto…  Ako uopće i zna za me…
Ispričam svoj slučaj. A ti, eto, kaže Raul, majke osta željan. Al tu što se moglo, viša sila…Poćuti, zamišljen. Potom, gotovo sa zavišću, čežnjivo doda, eh, blago tebi, s takvim ocem.

Iz pisama
Rano ustajanje je sjajna stvar.
Divnih pasa ovde toliko. Većinom šarplaninci. Ali najbolji jedan nemački ovčar, Max. Niko nije smeo da mu priđe. Pravi gestapovac. A ja sam malo po malo, svojim strpljenjem, ljubavlju, uspeo. Druge cepa ko novinu, sa mnom se mazi kao štene, uši mu zavrćem. Nedavno se ovde oštenila keruša nemačkog ovčara, Lajka. Srećni otac je Max. Naš kapetan voli košarku, mislim da će mi uspeti da dobijem jedno štene za poneti kući. I pre kraja vojske.

Iz dnevnika
A ko zna, možda je trebalo da prihvatim pasoš… ma, neće se to proširiti na Bosnu. Neko mora stati na fitilj, inače, ode sve dođavola. Jeste napeto, ali ljudi su svesni šta bi bilo, pa se neće usuditi. A i spolja ovi neće dopustiti.

Dvojicu mi drugara pretukli. Eno ih u vojnoj bolnici. Uh, bogme je sve čupavije. Ali, valjda neće dalje, neko će to morati zaustaviti... Sve češće ne izlazimo nikud najbezbednije ispade u kasarni. Ili nam dozvoljavaju civil kad idemo u grad, puste nas, premda, vidim, sve neradije. A prvo su kažnjavali za civil. Imao sam 7 dana ribanja WC u početku. A sad, ništa...
Neki muslimani otišli sami. Nisu se vratili od izlaska u grad. Jedan, s kojim sam baš dobar, samo se presvukao u WC-u kafane. Jesi li lud, šta to radiš, pitam ga, on kaže, ma ćuti, bolan, idem kući, zar ne vidiš da će ovdje... Molim te, nemoj me prijavit, nisi me uopće vidio... Ma hajde, nemoj, jel hoćeš da te kazne? Neće, oni sigurno više neće. Bit može samo gore ako ostanem, a i tebi bolan, gledaj se kako izvlačit... Posle ovog sam, bogme, malo zabrinut, ali ipak mu ponovim da ostane, a on uporan u svome, vidim ne vredi, nek ide, svako nek radi kako misli da treba...
Ostavi me samog, ode hitro, i osetim se pomalo nelagodno u kafani, kad shvatim da sam opkoljen ne mnogo prijateljskim pogledima
Napolje okupatori, osvane nam na kasarni.
Bože, zar je moguće da me u Sarajevu naših putovanja na more, sirnica, pečenih kukuruza i baba-tetke Estere sada doživljavaju kao uljeza, ili nedajbože okupatora. Agresorske srpske vojske. Ja, Jevrej Isak Alkalaj, okupator i agresor. Kao da je ovo Golan, a ne srce moje jedine otadžbine Jugoslavije.
Vazduh je sve napetiji kao kotao pod parom.

Iz pisma Isakovog
Divno je proleće. I ovde ih sve redom šijem u basketu. Maxov sin raste, biće vučina, donosim ga kad dođem, sređeno je.

Iz dnevnika
U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan priđe. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jače gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin američki krimić, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta će u kavani, i uopće ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, preneće tamo. A ovaj mene još jače steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim očima, da ti sad sunem ovo, u oči te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka čudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta će sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oči…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oči i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadača, povlači me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u četvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeći polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajući. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeći ga za ramena, konačno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit ćemo, bolan…

Govorka se o kolektivnom povlačenju odavde, iako i suprotno, da treba braniti domovinu. O, mia patria, si bella e perduta, na niske si grane spala ako ćemo te mi, gušteri braniti... ali ništa još zvanično.
Ostaju nam bar napolitanke i pivo.



(Odlomak iz romana "Pozdrav iz crne rupe", N. Kovačević)

http://www.malinemo.co.yu/ad_libitum.htmlhttp://www.malinemo.co.yu/ad_libitum.html

Tvoje mi oci ne daju mira, kad bi znala koliko cesto mislim na tebe...
Zamišljam nas u sobi sa širokim ležajem, upaljenim svecama i blagim osvetljenjem kako se lagano ljubimo i milujemo. Oboje smo u poluležecem položaju, gotovo goli, ali, ti imas povez preko ociju...
Milujem te i spuštam na krevet. Predivna si dok ležiš sa malo privucenim nogama. Gledam te dok ti se grudi ubrzano podižu i spuštaju. Gledam te i kao da sam hipnotisan, ne mogu da skrenem pogled sa tvog tela... Ne znam šta me više uzbuduje...
Okrecem te kao lomljivu figurinu i sad ležiš na ledima, zabacujuci glavu ka desnom ramenu... Ne vidiš me ali me osecaš. Znam da osluškuješ moje ubrzano disanje koje ti otkriva na koji nacin reagujem na tvoje telo... Ovaj trenutak zamišljam od prvog dana kad smo uspostvili kontakt i kad sam video tvoje prelepe usne i oci.
Lagano te milujem, prsti mi klize po tvomm vratu sklanjajuci ti kosu. Osecaš moje nokte kako ti lagano klize niz kicmu i znaš da ostavljaju crvene tragove koji nestaju gotovo u trenutku. Milujem te .....
Kao da imamo sve vreme ovoga sveta...

Ben Ilije

Ivana Tomova Petrovic ( rodjena Prorokovic), majka Njegoseva, na dan njegove sahrane


" Braco Njegusi, sokolovi crnogorski!
Nije vam to lijepo sto cinite, sto placete i kukate za mojim sinom, a vasim vladikom. Nijesam ja njega rodila niti za plakanje niti za kukanje, vec sam ga rodila o dobru imena naseg i srpskog.
    Prestanite sa placem, jer ja, majka njegova, plac ne mogu slusati. Ja sam bila, i danas sam, najsretnija majka kad mi je Bog darivao tebe, moj vazda najljepsi sine. Bio si mi ti , sine, najljepsi medju najljepsima, ne samo tijelom nego i dusom. Za vaistinu bozju, ja, tvoja majka, za tobom nikada necu zaplakati. Jer kada bih to ucinila, ja ne bih bila tvoja prava majka: treba da placu majke koje radjaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja!
     Prosta ti, sine, materina rana!
     Prosto ti crnogorsko mlijeko!
     Slava Bogu koji te tako lijepog i mladog uzeo!
     Barem ce On, najdrazi sine moj, imati od tebe sta da vidi!"