INSEKT

Sve je u ovoj bolesničkoj postelji podsećalo na čoveka, a ipak, tako je malo ljudskog na njemu. Cevi iz nosa omogućavaju mu disanje, cevi kroz vene ubacuju veštačku hranu, cevi iz stomaka izbacuju mokraću, cevi, cevi, cevi… A mogao je da bude pilot, kapetan prekookeanskog broda, arhitekta, naučnik, astronaut, pisac, mogao je… Mogao je da miriše na francuske parfeme, na beogradske gospođice, na duvan skupih cigara, mogao je…

Sada miriše na alkohol, na benzin, na kamfor, sada je tako bespomoćan, razapet, sada je… Šta je sada? I ko je sada? Hoće li ga iko više prepoznati? Još samo majka naslućuje da je to on, pravi se da ga prepoznaje, majka ko majka.

Plave modrice po celom telu, crvene, duboke prostrelne rane na koje se već uhvatila pokorica od zgrušane krvi, nešto što ga je identifikovalo kao muškarca sada je visilo opušteno; otežano disanje, zamućeni pogled uperen u neodređenom pravcu, u jednu tačku, prodirući do najdaljih daljina, bio je školjka izbačena na obalu pustog ostrva, čekao je da ga morske ptice raščereče i iskljuju mu utrobu, čekao je da divlje zveri poližu sluzavu materiju u koju se pretvarao, čekao je…

Sve mu je tu tako blizu, na dohvat ruke, sve osim njega samog. Jedino sebe nije mogao da dohvati. Bio je celina iz hiljadu razbacanih delova.

Dežurna sestra je gledala njegovo bezizražajno lice, dajući mu redovnu terapiju.
Danas izgledač sjajno, junače! - nije se osmehivala, trudila se da bude ozbiljna.

Prvi put je tupi pogled dobio određeni pravac. U glavi mu je odjekivalo: "Danas izgledaš sjajno, junače!” Koliko cinizma je sažeto u toj jednoj rečenici. Možda to i nije cinizam. On ih je tako osećao.

Sjajno, junače!!! Pa ti si, u stvari, lep. Šteta što ne možeš da se vidiš!
Ne boj se ništa. Ti si mlad, tebi je tek dvadeset jedna godina. Izdržaćeš ti to sve, biće sve dobro, videćeš! - Šaputala mu je tiho, na uvo; njene usne su mrdale kao latice cveta na vetru; iskrene, tople usne pokušavale su da ga uteše. Nije imao snage da bilo šta kaže.

“Ne boj se, junače…! Ti si još mlad…! Pred tobom je budućnost…!" - Zvoni mu u ušima.

Biljka mesožder kada sklopi svoje latice nad uhvaćenim insektom teši ga baš tim rečima.

BEZIMENA



Već je, ko zna koja po redu, noć otkako je ovde. Slučajni prolaznik na nekoj drugoj planeti. U životu, a sve dalje od njega. Sredstva za smirenje više ne daju rezultate. Postala je imuna na lekove, na bolove, na strah, pa i na samu smrt. Još jedna noć, još jedna groznica. Ređaju se nemilosrdno. Zavlači instinktivno ruku u gaćice, trlja, preznojava se, drhti, mazi… mazi sina za koga ne zna gde je, ni da li će ga ikada više videti. Vidi ga kako trči preko polja, kako skače uz brdo i niz brdo, kako se prska vodom, zove je… a ona ne može da mu priđe. Mokri sebi u šaku. Oseća vlažnog sina na rukama kako se koprca, kako vrišti od sreće, od samozadovoljstva, steže ga sve jaše. Samo tog dana kada su padale granate znala je za strah, samo tada imala je želju da pobegne, samo na tom mestu nije želela da ostane. A sada, kad više ne zna za strah, sve bi dala da bude baš na tom mestu. I sa svojim sinom. Sa tim klipom kukuruza koga je ona posadila, i koji je bio samo njen. Treći sprat, soba trista četiri, levo… a nekada, na tom paklenom mestu, imala je ime i prezime. I kuću, i imanje. I sina je imala. I sada ga ima… a možda i nema. Evo ga! Još jedno bezrazložno jutro. Opet će je izgrditi zbog pišanja u krevet, dobiće doručak, pa jutarnja šetnja, pa onda ide ručak, za njim večera, pa… veče. Ono isto, ili neko drugo, nema razlike. Noći se ne broje, broje se samo godine, vekovi… i broj umrlih. Smrt se pažljivo beleži, živi dele humanitarnu pomoć. Njih niko ne beleži. Oni se stapaju sa sumrakom. Jednog jutra osvanuo je prazan krevet. I lokva, krvava i smradna. Ko je ležao ovde? Svi sležu ramenima. Još jedna Bezimena otišla je da traži sebe. Ime. Poreklo. I svog sina.

I onda opet jedno bezimeno veče razgrne svoj plašt i izrodi dečaka.
Izvinite… Jeste videli moju mamu? Ona ima… dugu tamnu kosu i…

Svi klimaju glavom odrečno. Niko ništa nije video. Dečko će večerati kačamak sa njima, a ujutru ga neće biti.

MESEČEV SIN

Da počnemo sa bezbroj pitanja, da otvorimo sve knjige života, kako one napisane, tako i one nenapisane, i da se opet vratimo na početak. Svi znamo šta je na kraju, niko ne zna šta je na početku. Zdrav razum nam kaže da je na kraju gomila zgrudvane zemlje, i varljiva nada da postoji duša koja nastavlja naše postojanje, ali… da pokušamo.

Idemo iz pokušaja u pokušaj dok ne stignemo do… početka.

PRAPOKUŠAJ

[ta je to zdrav razum? Je li on plav, crven, kockast, okrugao? Može li se izmeriti, snimiti? Hemijski procesi u mozgu, postoji li tako nešto? Ili sve primamo iz nekih dalekih kosmičkih prostranstava? Hodamo, dišemo, spavamo, volimo, mrzimo. Koji su najvažniji procesi u toku: čovekčovek; čovekzemlja; zemljakosmos? A mi? Šta mi izigravamo u svemu tome? Marionete? Pa ko onda vuče konce? Ko ili šta? Snagom uma nemoguće je doći do odgovora jer, um je fikcija. Jedina istina uma je bol. Bol kao putokaz; bol kao osnova; bol kao smisao. Čega? Života? Smrti? A običan život teče u svim pravcima; razliva se, topi, cedi. Nema običnog života, postoji samo obična zemlja što prima sve, i običaji nad našim glavama. Tu otopljenu masu stružemo, razmazujemo sve dotle… dokle? Do prvog praska u glavi. Onaj ko misli da ima sve, živi u zabludi. Onaj ko misli da nema ništa, zna da je u zabludi. Živeti i znati, sagorevati svesno. Taj prokleti prasak (Big Beng!), u određenom trenutku tera nas da uvek počnemo sve (da li baš sve?) od nule.

Ana je bila spoj svetla i tame; sadržaj Vasione u malim proporcijama, i ona je imala sve. Prodorne plave oši, agresivno telo, dugu plavu kosu - priroda je uživala dok je vajala ovo svoje remekdelo - spoj genetike i onog iskonskog, plemenitog, razdražujućeg, što vuče i odbija, što pleni i razara, što lomi i preobličuje led i užareno gvožđe, terajući ih da se uzajamno dopunjuju; stihija u malom, lavina u mikrokosmosu.

A tamo gde je radila nije se uklapala, ne zato što je bila to što je bila, već zato što nije mogla to što se smatralo da treba. Da je ćutala, da je lagala, da se pravila nevešta… da je bila licemerna, podmukla, pokvarena… oči bi je izdale. To lice ne ume da laže, na njemu sve jasno piše, kao u knjizi. Živa knjiga u svoj svojoj istinoljubivosti. A istina? Zna li iko kako ona izgleda? Obična šećerlema u cirkuskoj šatri. Svako dete može da je poliže. Anina istina je bila da je neplodna. Samo to i ništa više. I tu je početak svega. Da je imala neku tešku i, po njen život, neizlečivu bolest sledile bi reći saučešća, reči sažaljenja, reči milosrđa, reči, reči, reči… Ali, ne moći nastaviti sebe, preseći lanac, biti bez potomstva… zašto se rađamo ako ne možemo da se nastavljamo? Kad jedna zvezda eksplodira rađa se hiljadu drugih, da nastave proces. Muškarci su u njoj videli eksponat; odmeravali je, procenjivali, stvarali o njoj predstavu, mesili je kao kolač u mislima, kolač koji nikada neće pojesti, tek… nisu je zaobilazili. A žene? Prijateljice? Jeste li nekad videli oči onih koji vas sažaljevaju zbog neke bolesti? Niste!? E, to se mora videti, pa makar po cenu neke lakše bolesti. Pa okeani su i nastali od njihovih krokodilskih suza. A Ana, namćorsta, prkosna, prepuna ponosa, nije se dala. Prolazila je često pokraj soba gde bi se poneka sestra i dežurni doktor tek zakopčavali posle, gotovo bi se moglo reći, omiljenog sporta po bolnicama; čula bi tada skaradne reči, zajedljive opaske, više u samoodbrani zato što su zatečeni na (ne)delu, ali reči što peku:
’Ajde Ana, sad malo ti, dok sam još u poslu…! - Ana bi produžila dalje čvrstim korakom i uzdignute glave, trudeći se da ostane hladna, a to je ono što zakon krda ne trpi. Da je ovaj plamen u očima okrenula ka njima sagoreli bi u trenu, ali ona nije htela da ih spali odmah, neka tinjaju polako, već su davno u kazanu, samo im glave vire.
Ne vredi doktore! Kod nje je to kao da sipate u neku probušenu vreću! Ha! Ha! Ha! - Odjekivalo bi po hodnicima.
Čisto gubljenje vremena, snage i energije, ha, ha, ha…!
Dobrode, Ana, što se odma’ ljutiš? Ti bar uštediš u ovim teškim vremenima. Znaš li ti koliko sam ja u tvojim godinama trošila na kojekakvim pilulama, gumicama, i tome slično! - Provala oduševljenja, cika, vriska. Išle su i dalje u svojoj bestijalnosti. Zadizale bi svoje uniforme, pokazivale joj kako se rađa, kako se diše, polako, duboko… Sve su joj pokazivale, ređale su gadarije jednu za drugom. Možda su na momente i bile svesne kakav joj bol nanose, ali trenutak je bio takav, a živi se u trenutku, a ne u večnosti. Živi se za taj jedan jedini trenutak i on se ne sme prokokcati. Niko iz tog vremenskog tesnaca ne sme izostati, rulja traži svoje, a rulja je zakon.

Je li stvarno bila drugačija, žigosana, ili nije umela da se postavi prema trenutku i vremenu? Svejedno. Deca su joj tekla venama, sanjala ih je. “Deca ne izlaze iz materice, već iz srca…! Deca se rađaju u mozgu, a ne u porodilištu…! Deca se stvaraju, čuješ li, Ana…! Stvaraju…!!!". Predavala se unutrašnjim glasovoma, zamišljala kako rađa, širila noge, disala duboko, vadila grudi, dojila na prazno nepostojeće dete… A možda sve to i nije zamišljala. Ponekad se vremena u prostoru mešaju, ponekad prostor u vremenu dobija drugi oblik. Možda je baš to bilo stvarno, stvarnije od onog drugog. Ili od onog prvog, ko bi to znao šta je prvo, a šta drugo. Iz kojih dimenzija dolaze one krezave spodobe sa penom na usnama. Cerekaju se po svu noć, štipaju je, urlaju. Jesu li to koleginice? Jesu, one su! Lica su im nekako čudno izdužena, naduvena. Šta je iz ovog sadašnjeg vremena, kako razlučiti? Je li stvaran i onaj dečak sa njenog odelenja, teško bolestan, u zavojima i ranama koje se ne mogu zaviti, a kome je ona, u zanosu ponudila svoje grudi, onako majčinski, bez ikakve zle namere? On je imao šest godina, a ona ga je zamišljala kao novorođenče, kao njeno dete. Mališa je vukao iz praznih dojki, a ona je osećala kako iz nje navire energija, nepoznata i njoj samoj. Kad govorimo o razumu ne pitamo se šta je sa instinktima. Jesu li oni u skladu? Izgleda da nisu. Razumom se život sputava, instinktom se produbljuje.

Zbog tog čina izbacili su je iz službe. Izopačenost, pedofilija, širenje nemorala na javnom mestu. Ne može više da bude to što jeste. Ljudi sumnjivog morala optužuju nju, i samo nju, za nemoral. Oni pišu zakone, zakon je na njohovoj strani, čudna podudarnost. A taj mališan je imao tako blažene okice, i tako ljupke obraze, i nije joj izlazio iz sećanja, iz duše, iz podsvesti. Da, on je uživao, njemu je bilo lepo, njoj je bilo lepo, a lepota je tajna do koje se mora dopreti. I nije za svakoga. A ona nije bila sigurna u njegovo postojanje. Stvarnost ili mašta? Da li je tog časa, samo za trenutak, imala sina? Svog sina, sina iz mašte, sina iz nepostojanja i - za tili čas čarolija je nestala. Ipak, vredelo je. Za trenuak koji se pamti i prenosi iz jednog života u drugi, inkarnacijski, vredelo je staviti na kocku i mnogo više od obične optužbe za blud. Ona ga je obeležila, “kaparisala” sina za neko buduće vreme. Biće on njen, rodiće ga ona kadtad. Baš njega, uprkos svemu, i uprkos svima.

POKUŠAJ PRVI

Ne stiskaj zube, Ana! Viči, urlaj, jecaj! Svi mi ostavljamo tragove koje će nekada neko čitati. Pepeo i zgarišta su skripta iz kojih se uči; da nije tog pepela i tog zgarišta, šta bi smo znali o svetu koji nas okružuje? I o tebi će se znati Ana, baš sve, ništa neće ostati nezapisano. Moraš, najpre, da ostaviš što više pepela, i što više zgarišta iza sebe, da u toj prašini neko prstima iscrta tvoj lik. Ne pita te niko da li možeš. Moraš! To tvoje surovo i okrutno ispovedačko ogledalo, ispod kojeg stojiš gola, daje izvrnutu sliku tvoje stvarnosti. Gola žena, isečak prirode, najveća inspiracija svih ovozemaljskih umetnika, svih onih koji umeju i mogu da zavire u najdublju dubinu, tog sveta bez početka i kraja. Tvoja duga plava kosa, i tvoje duboke iskrene oči, i tvoje zaslepljujuće telo, i sve je tvoje, a ti? Čija si ti? Neko je davno rekao da zvezde ne postoje, već da su to rupe na nebeskom plaštu kroz koje prodire svetlost. Seti se gde si to čula ili pročitala. Upni se Ana, prodri do te svetlosti, zaurlaj jače, neko iza tog plašta bi mogao da te čuje. Čuješ li zavijanje divljih zveri kako paraju tišinu i sklad sumornog grada? I one zovu, i one bi da ih neko čuje. Dobila si sapatnike, je li ti drago zbog toga! Govorite istim jezikom, prosipate isti dah bola i patnje, od vaših suza potopljen je ceo grad, ali neka. Te zveri su jedine na svetu koje te vole. Samo one i niko više. Voliš i ti njih. Jedina prava, iskreno uzvraćena ljubav. Divlje zveri i divlja žena - u pitomom gradu?

Ušla je ispod tuša, naježila se od hladne vode, želela je da bude hladna, da je prodrma, i posle pola minuta izašla. Onako mokra, neobrisana, konfuzna i razbijena, bacila se na krevet, dok joj je kroz udove prolazilo hiljade noževa, cedila se ležeći na leđima, raščerečena i duhovno i fizički, disala je ravnomerno i - prepustila se.

Osećala je kako ulazi u tunel sa ravnim zidovima, beskrajno dugačak tunel, sa jednom svetlom tačkom na kraju. Vrtoglavo se približavala toj tački, koja je u početku izgledala nedohvatna, a onda, sve veća i veća. Nije se opirala, prepustila se tom klizanju. Na kraju svih krajeva uvek je neki novi početak. Na kraju tunela upala je u ledenohladnu vodu, tela oduzetog, bez želje da se brani, sklopljenih očiju, prepuštena matici, plovila je, plovila… prema jakoj, sve jačoj svetlosti… Sunce!!! Je li to sunce!!! Jeste. Ulazila je u njega… gorela je… gorela… još… i još…! Sve više… sve jače…! Boli…! Boli…!!!

Trgla se iz groznice, mokra, ulepljena, uplašena. Postelja je bila dobro natopljena znojem i mokraćom; jeziv smrad, gotovo se videlo kako isparava poput dima tek ugasle vatre. Ustala je naježena, pogledala se u ogledalo, i skoro vrisnula od užasa. Upirala je pogled i prste u sablasni odsjaj u ogledalu. Ko… ko je to, Ana? Prepoznaješ li nekoga, ili nešto? Šta je to što se najčešće vidi u ogledalu? Obmana? Laž? Opomena? Dolazi do glasa, do jecaja:
Upišala si se… uznojila…! Bre, Ana… nisi nizašta. Niza{taaaa!!! - Provrištala je neljudskim glasom. Stenjala je, plakala, dok joj se golo telo cedilo kao sunđer. Pokupila je sa kreveta čaršave, jastuke, ćebad, jastučnice… i sve pobacala u kupatilo. Opet je stala pod tuš. Ona ista hladna voda sada joj je neizmerno prijala. Izašla je iz kupatila, pustila je da voda curi sa nje po čitavom stanu u kome je ionako sve bilo mokro. Neka, neka curi, neka se potopi ceo svet, sve je sada nevažno. Uzela je iz frižidera šolju hladnog mleka, popila ga u jednom dahu, otišla u spavaću sobu i, posle kraćeg razmišljanja, zaspala. Ovaj put nije bilo košmara, spavala je lako, bezbolno, bez trzaja.

POKUŠAJ DRUGI

Osećamo potebu da negde pobegnemo. Da. Izvesno je da treba negde otići, ali gde? Kako? Na koju stranu? Pa zar je to važno? Treba samo ići, ići, ići… Bežati od sebe, od sveta, ne biti tu ni sada, ni ovde, i to je sve. Užurbano je spremala kofere, preskačući razbacane stvari, birajuđi samo najnužnije, više odbacujući nego uzimajući, kad je začula zvono na vratima.
Hej, ćao! Šta radiš? - Bila je to Sneža, koleginica sa posla. Jedna od retkih koja je bila uz nju, iskreno, svim srcem.
Zdravo! Otkud ti? - Bilo joj je milo da je vidi, ali ne sad, ne baš ovoga časa.
Onako! Došla da te obiđem. Hej! Pa ti to kao da negde putuješ! - Ušla je i sela na kauč preko gomile razbacanih najlon-kesa i papira.
Pa… ovaj… Da, odlazim!
A gde, pobogu slatka sestro?
Bilo gde. Idem u rat… na mesec… u pizdu materinu, samo da ne budem više ovde! Svega mi je dosta! - Izgazila je besno jednu praznu kartonsku kutiju.
Ma, daj, koji ti je moj? Šta te je sad spopalo? Šta se to događa sa tobom!? Kako grozno izgledaš, bože Ana, pa ti kao da si bolesna! Daj da te vidim izbliza. - Unela joj se u lice i pažljivo je pogledala. Povukla je prstima Anine kapke da joj bolje vidi zenice.
Ma, nije mi ništa… Samo sam malo umorna… i iscrpljena. Imala sam tešku noć i to je sve! Sada je već bolje… mnogo bolje. - Okrenula se i nastavila da pakuje, nesigurno i nespretno, ruke su joj drhtale, trudila se da se ništa ne primeti.
Reci mi bar, gde ideš?
Rekla sam ti da ne znam pouzdano. Videću, nisam još odlučila. Nemam nekih određenih planova.
Ali, zašto? Reci mi bar, zašto? Zar zbog onih beštija na poslu? Pa one su zlobne, pokvarene, odvratne, ljubomorne…!!!
Ne, nisu one takve! Ja sam drugačija, samnom nešto nije u redu, razumeš? Ne uklapam se u njihov svet, nisam njihov deo, i to je sve. I ja bih na njihovom mestu bila ista takva! - Glas joj je sve više podrhtavao iako se svojski trudila da ostane hladna i smirena.
Hej, pa ti drhtiš! Treba da ideš lekaru, pa ti treba da se lečiš, pile moje malo…
Ma, šta ti pada na pamet. Ne dolazi u obzir! Potpuno sam zdrava, ne brini ništa! - Teškom mukom uspeva da se sabere, čak i nasmeši.
E, čuješ… Ako je to zbog onih kobiletina tamo… Ma, sredićemo ih mi zajedno, videćeš. Nisu ni one anđeli, kad ti kažem.
A, ne, gotovo je, veruj mi. Dobro sam razmislila, i ništa me više ne može odvratiti od toga. Hvala ti mnogo, nemoj džabe da se trudiš. - Još su se neko vreme ubeđivale i natezale, dok se Sneža prihvatala njenih stvari, pomažući joj da se sredi.
Eh, one naše aždaje, đavo da ih nosi. - Glas joj podrhtava. - Jednog dana će mi sve one pasti šaka… krvi ću im se napiti, ja ti kažem! Jebaću im mamicu, kad-tad. Ma, dočepaću se ja njih, aaaah! kako sam besna, da samo znaš!
Ostavi se toga. Rekla sam ti da se na ljutim ni na koga. Niko nije kriv, tako je moralo da bude. Jednostavno… one su jedan svet, ja drugi, i to je sve.
Ma, ne pričaj gluposti! Kakvi svetovi i kakvi budalaštine! Gde to ima, ja ovde, ti tamo, svako ima svoj svet, nijenego. Napravićemo mi jednu planetu za tebe, jednu za mene, pa će svako da uživa za sebe. One rospije bi zavadile i đavola sa samim sobom, ah… stoke jedne odvratne! - Sneža je sve više padala u vatru, više ne obraćajući pažnju šta govori.
Ma, daj Snežo, smiri se, zaboga. Još će ispasti da tešim ja tebe, a ne ti mene. Smiri se sestro slatka! - Mazila je po kosi.
Eh, Ana, Ana… - Oči su joj se punile suzama. - Kad bi’ bar nešto mogla da učinim za tebe…
Već si dosta učinila, sad nešto učini i za sebe. Smiri se, za početak. Nisi ni svesna koliko mi značiš u ovom trenutku. Ipak, nešto ću te zamoliti. Uzmi ovaj ključ od stana, pa ako se ne vratim u dogledno vreme, radi sa njim šta god hoćeš. Stan je inače moj, otkupila sam ga, pa ne moraš da brineš.
Kako… šta hoću?! - Sneža je bila zbunjena.
Tako lepo! Pokloni ga, iznajmi, zapali, zadrži za sebe… ma, radi šta hoćeš, baš me briga.
Nije to loše. Mogla bih tu da svraćam sa mojim Dragančetom… - zamislila se.
Eto vidiš. Moj mali perverznjak je već smislila šta će.
Aj, ne seri…
I još nešto. Daj mi nešto tvoje za uspomenu, bilo šta.

Sneža je preturala po džepovima, pa kako je bila zatečena, nije pronašla ništa.
Nemam, jebo ga ti…
Nema veze.
Čekaj, stani! Imam nešto! - Prišla je, zadigla haljinu, i tu pred njom skinula gaćice. - Evo, uzmi. Tvoje su, za uspomenu.
Luda si. A šta ćeš ti?
Ne brini. Imam ja toga dosta. Samo uživaj.
Blesava si. Ali dobro, hvala ti puno. - Uzela je svoj poklon.
Znaš… Dala bih ti i brus, ali ga ne nosim. A i da ga imam bio bi ti veliki, na te tvoje prdavce možeš i naprstak da staviš. - Pokušavala je da se našali na račun njenih malih grudi.
Šta si to rekla! - Pravila se da je uvređena prihvatajući šalu. - Zar ti meni…?! Hej, ti meni da kažeš da imam male sise!? O, bože, šta sve neću da čujem od tebe! - Pokušala je da uzvrati. - Pa te tvoje su sigurno veštačke, naduvane! Hajde, priznaj… Koliko plaćaš mesečno njihovo održavanje, a?
Ovo tebi veštačko!? Ovo!? - Otvorila je gornji deo kućne haljine i pokazala ogromne grudi. - Ovo je za tebe naduvano? Pogledaj draga moja, pogledaj dobro! Te tvoje klikerčiće možeš da duvaš koliko hoćeš, ali ovakve nikada neće biti! Ovo su sise, draga moja!!!

Obe su osećale kako ih sada, što je rastanak bio bliži, ovi tipično ženski razgovori, nabijeni erotikom, razbludni i nekonvencionalni, ispunjavaju nekim posebnim zadovoljstvom. Govorile su, šalile se, a sve to kroz suze, drhtavim glasom, spremne da zaplaču svakoga časa. I što je trenutak rastanka bio bliži, to je cičanje i podvriskivanje bilo jače. Kontrola glasa je odavno ispuštena, reči su tekle same. Rvale su se po podu, grlile, ljubile, kao da bi da srastu jedna sa drugom, pa da se nikada više ne odvoje. Slučajni prolaznik bi sigurno izvukao pogrešan zaključak, ali ovde nema slučajnih prolaznika, postojale su samo njih dve, tako bezazlene i tako uplašene, tako nesigurne i tako omamljene, prepuštale su se svojoj raskalašnoj igri, igri spajanja i razdvajanja, igri ispunjenoj perverzijom, igrom na granici bola i ludila. Stiskale su se bestidno, štipale, grizle, cepale komade odeće, bacale ih po sobi, ulazeći u nekontrolisani zanos, pretile kidanjem tela jedna drugoj, a sve to da bi, što je moguće više, odložile trenutak rastanka. Ali, avaj! Jedan trenutak povlači drugi, lavina se više ne može zaustaviti.

Ana je pokupila dva mala kofera, jednu tobicu prebacila preko ramena, i za tili čas bila spremna za polazak.
Ana… Zar baš moraš…? - Sneža je bila na ivici da zaplače.
Nemoj Snežo, nemoj opet, molim te! Znaš već… sve sam ti objasnila… - Uzela je par gumenih igračaka i jedan automobilčić sa stola i pružila ih Sneži. - Zamoliću te još nešto. Uzmi ovo… i daj onom našem malom pacijentu… znaš već kojem…
Znam… znam. Još ga nisi zaboravila?
Kako da ga zaboravim. Zar bi ga ti zaboravila?
Zbog njega su te i izbacili, ludo mala.
Zajebavaš? Stvarno misliš da su me zbog njega izbacili? Pa oni su samo tražili povod. Zar ti ne znaš kakva je situacija na našem odelenju, što se morala tiče? A taj… taj dečko… Da znaš samo kako sam bila srećna dok sam ga milovala… dok sam ga držala na rukama, ali sad, nema veze. - Nije htela da zaplače. Trpela je. - Izljubi ga za mene… - glas joj je drhtao - …obavezno…
’Oću, oću, svakako… I on je bio srećan dok si ti bila tamo. Stalno priča o tebi, prosto je zaljubljen u tebe.
Sereš?
Ne moraš da mi veruješ. Ali nema dana da te ne pomene po desetak puta. Puna su mu usta tebe. Dala sam mu tvoju sliku. Čuva je pod jastukom.
Idemo! Nemoj više, molim te. - Ana je morala da preseše ovu priču da se ne bi predomislila i ostala. Nema odlaganja, nema predomišljanja. Stegla je gumenu igračku tako da je zapištala u njenim rukama. Obe su se usiljeno nasmejale.
Vidiš Anuška. Šalje ti pozdrav. Njemu si potrebnija nego meni. - Tračak nade u Snežinim očima.
Ne vredi, Snežo. Čuvaj mi ga, molim te.

Fitilj nade se lako pali, i još brže gasi. Zato je život tako kratak.

POKUŠAJ TREĆI

Do železničke stanice su išle zajedno, ne progovorivši ni reč. Kao da su u onom histeričnom erotskom zanosu rekle sve što su imale da kažu. Išle su polako, sve lakše i lakše, da stignu što kasnije, a stanica kao da je žurila ka njima dvema. Tu su, stigle su. Sa očima punim suza, izgrlile su se, izljubile…
Čuvaj se, Ana. Molim te…
Ne brini ništa… Sve će biti u redu… Duva vetar… - gleda prema oblacima. - Pazi da ti ne nazebe guza. - Aludirala je na to da je Sneža svoje gaćice poklonila njoj, još jednom očajnički pokušavajući da se našali. Bujica suza, grlo koje odbija poslušnost, zatvorilo se, začepilo, pa ne propušta više ni kap vazduha, nema se više šta reći, došlo se do kraja. Dakle… svako svojim putem. Ne postoje putevi kojima se večito ide, niti mesta na kojima se večito ostaje. Putuje se da bi se stiglo, ostaje se da bi se iznašli novi putevi, i sve tako u krug. Pisak lokomotive, trzaj, pokret. Krenula je… polako… brže… još brže… najbrže… sve dalje… i dalje…

Otišla je.

Zauvek.



***

Ponekad ni sami ne znamo koliko je naša nesreća velika, dok ne pokušamo da pobegnemo od nje. Zakači se za nas i ne pušta. Kad bi moglo da se pobegne od nevolja, koliko bi tek izbeglica bilo. Ali, ne! Ne, ne i ne! Nevolje, u stvari, beže ka nama. Od večitog bekstva nema bežanja.

Sedela je u kupeu, glave zabačene unazad, i dala se u razmišljanje, mada to nije želela, ali misli su tu, valja im udovoljiti da bi one udovoljile nama. Najzad sama! Potpuno i bezuslovno. U vozu, obično, neko gleda kroz prozor, neko razgovara ako ima s kim, svako ima svoje razloge da bude ili ne bude tu. To su oni koji znaju gde idu. Zagledaju put, sve ih interesuje, sklapaju poznanstva, makar i privremena, kad stignu, a znaju da će stići, da imaju o čemu da pričaju. Za Anu to nije bio put, već stajanje u mestu. Mestu koje se sasvim slučajno kreće. Vozovi idu, ljudi putuju, ona ostaje. Ostaje jer, gde god da stigne, tu je pošla, gde god se zaustavi, odatle je krenula. Sve je u pokretu, samo je ona prikovana za vreme i prostor. Sivilo ideja, mrtvilo boja, mala, jedva primetna strepnja, šta je iza onog brda? Nešto sigurno jeste. Hajde da vidimo, tamo još nismo bili.

Iz polupospanosti je trzaju vrata kupea na koja ulazi dečak. Oh, bože! Pa to je onaj iz bolnice. Ne, nije! Jeste, on je! Nije, jeste, nije, jeste… Kako samo liči… To lice, te oči… Ma, smiri se, Ana, hrabrila je sebe u sebi. Očekivala je da neko od starijih uđe za njim, nije bilo nikoga. Samo on. Pomogla mu je da unese kofer, čak veći od njenog, da se udobno smesti. Mališan nije ništa govorio, ali izraz zahvalnosti je cureo iz bistrih zenica. Dodirnula ga je lagano, kao senku, nije znala kako dalje, kao da se za tren uplašila.

Sedeli su jedno naspram drugog, ispitivački, ćutke. Njegove krupne, svetle oči nisu se skidale sa nje. Zurio je netremice, bez reči, bez pokreta. Čak je i u tunelu osetila kako je pomno prate.
Zašto me tako gledaš? - Pokušala je da prekine, skoro neprijatno ćutanje.

Ćutao je i dalje. Ćutao i gledao, nekako duboko zamišljen, kao da nije bio prisutan. Izgledao je kao lutka u izlogu koja čeka da ga neko okrene na leđa, pa da kaže: “mama”. Ana je mahala rukama ispred njegovih divnih očiju. Ništa.
Hej, momče! Lepi! Medeni… Čuješ li me?

Trgnuo se iz bunila, pomalo uplašen, kao da je zatečen u nečemu što nije smeo a eto, uradio je.
Ništa… Onako… Izvinite… Oprostite, molim vas… - Laka smušenost davala mu je dodatnu ljupkost.
Ma, ništa, medeni, nema veze. Možeš da me gledaš koliko hoćeš, samo mi se učinilo da nešto nije u redu, pa sam htela da ti pomognem, ako mogu. Evo, uzmi ovo, da ti ne bude dosadno. - Ponudila mu je časopise koje je kupila usput, a koje nije ni pogledala.
Ne, hvala. Ne volim da čitam kad putujem.
A šta voliš da radiš kad putuješ?
Ništa. - Slegnuo je ramenima i produžio da gleda kroz prozor, dok je ona smišljala novi način da privuče njegovu pažnju. Išlo je teško, bio je zaključan, začauren, nedostupan. Još neko vreme su zajednički ćutali. S vremena na vreme, Ana bi mu nudila razne sitnice da ga privuče, da ga zaiteresuje. Opet uzalud. Mala brava bila je zablindirana bolje od srednjovekovnih zamkova. Za momenat je skrenuo pogled sa prozora prema njoj. Tračak nade. Gledali su se oči u oči. Lagana jeza prošla joj je celim telom. Taj pogled, taj poznati sjaj u zenicama. Negde ga je videla. I to ne jednom. Da, to je! To je onaj isti pogled koji je videla u ogledalu. Gledajući njega, videla je sebe. “Smiri se, Ana, dovedi se u red! Pogledaj se našta ličiš!”, Tešila se u sebi. A on? Smirenim pokretima izvadio je iz svoje torbe dve jabuke, jednu ponudio njoj, a drugu zagrizao sam, i dalje ne govoreći ništa. Žvakao je jabuku ravnomerno, gledajući ispred sebe u nju, ili kroz nju, teško je pogoditi.
Ne sviđa ti se moja haljina? - Pokušala je ponovo, pomalo nezgrapno. Čvrsto je rešila da istraje, samo se plašila da negde ne prenagli.
Ne znam. Ne razumem se u haljine. - Najzad je bar nešto rekao.
Da se upoznamo. Ja sam Ana… - pružila mu je ruku žvaćući jabuku.
Znam. - Odgovorio je gotovo nezainteresovano, nastavljajući svoj mali ritual jedenja jabuke.
Znaš?! Kako znaš? - Bila je iznenađena.
Pusti me da legnem… tu pored tebe… pa ću ti reći sve što te zanima.
Pa dobro… Dođi… Dođi slobodno. - Da, baš to je želela sve vreme, samo nije umela da se izrazi, a on je to tako hladno izustio.

Bacio je ogrizak jabuke kroz prozor, legao pored nje, i stavio glavu u njeno krilo. Milovala ga je po svilenoj kosi, osećajući kako je meka, i kako je topla, i kako je… ma nije važno, samo nek je tu. Ni sada nije trebalo ništa govoriti, ali sada je bila srećna, mnogo, mnogo srećna. Imala ga je u svojim rukama, samo malo, samo tren, tu je, ne sme ga ispustiti. Držala mu je ruku na stomaku, osećala kako diše, ruka se u ritmu dizala i spuštala.
Obećao si mi nešto. Obećao si da ćeš mi reći kako znaš moje ime.
Znam sve o tebi… znam zašto si u vozu… Znam odakle dolaziš, znam i gde ideš… Znam sve o tebi. - Ležao je na leđima, u njenom krilu, gledao je pravo u oči, i tako sigurno i samouvereno izgovarao reči, preteške za njegov uzrast. Gledala ga je zbunjeno, ne usuđujući se da previše zapitkuje da ne bi pokvarila trenutak, taj jedinstveni trenutak kad se osetila ispunjena, sa osećanjima kakvih odavno nije imala. Ova slika je previše slatka, i tako nestvarno lepa da se ne sme olako ispustiti.
Je l’ ti hladno? Hoćeš da se pokriješ?
Ne… Ne treba ništa, hvala. Nije mi hladno.

Prislonila je svoj obraz na njegov. Bože, kakva milina. Obraz, koža, topli dah iz usta, dete… Dete… Dete…
Dobro je da me nisi odbacila, tako si mi trebala.
Ja! Ja tebi trebala?!
Da, baš ti, baš meni.

Sve što je govorio za nju je bilo misterija, ništa nije razumela, nije se ni trudila. Ovo se nikada ne sme završiti, nikada! Pričao je u zagonetkama, predstavljao je misteriju, najslađu misteriju za njena čula, nije se trudila da pronikne u te tajne, jer sve ovo je imalo draž samo kao tajna. Ne moramo da razotkrijemo svaku tajnu, ne moramo sve da saznamo, da ne uništimo njegovo veličanstvo - maštu. Bez te mašte, bez iluzije, bez izvesne doze tajnovitosti, sve bi izgledalo previše prosto, a prostota ubija kao dosada. Opusti se, Ana, ne idi dalje, ne tragaj, ne vrebaj, ne lovi, pusti da budeš ulovljena, makar se i kajala, uživaj, uživaj u svakom deliću svekolikog poimanja svega postojećeg. Ovo danas može biti sutra, a može biti i juče, svejedno. Ako je prolazno, hvala mu, bilo je čarobno, ako je neprolazno, opet mu hvala, čarolije su neprolazne.

Opet ga je milovala po kosi, štipkala, prepuštala se zanosu, emocijama. Njegove tople reči trgoše je iz transa:
Volela bi da sam ti sin! - Izgovorio je to tako da se nije znalo da li je pitanje ili konstatacija.

Zbunila se, po ko zna koji put. Opet je pogodio u skriveni deo nje. Otvarao ju je kao tašnu, i iz nje izvlačio šta je hteo, a da nije mogla da mu se suprotstavi. Gledala ga je netremice, vlažnim očima. On je, tako sićušan, bio samouveren; ona, tako velika, nesigurna i zbunjena.
Eto vidiš da znam sve o tebi. Nemoj ništa da se plašiš. Evo, ja ću da budem tvoj sin, ako hoćeš. Zamisli da si me sad rodila… - Govoreći to otkopčao je dva gornja dugmeta njene haljine, bez stida, izvadio obe dojke, jednu bradavicu stavio u usta i vukao iz nje kao novorođenče. Od silne zbunjenosti nije se branila, nije ni pokušavala da ga spreči, bila je kao opčinjena, kao hipnotisana, ona u njegovim rukama, a ne on u njenim, on je gospodario situacijom, i radio šta je hteo, a ona… ono što je morala.
Zbog ovoga su te izbacili iz bolnice, zar ne? - Opet te njegove proročke reči. Opet je čitao kao knjigu, i opet je bila nemoćna. - Ne brini ništa, odavde te niko neće izbaciti. - Anđeoski osmeh razlio se po celom kupeu i obojio ga blagim tonom smirenosti.

Kvasio ih je pljuvačkom i znojem izvesno vreme, naslađivao se, uživao, uživala je i ona, žmurela je, disala ravnomerno, stid je brzo nestao, ostalo je samo neko čudno, neizmerno zadovoljstvo. Kada ih se zasitio izvadio je iz svoje torbe peškirić, pažljivo ih obrisao kao da su od porcelana, i vratio ih nazad na svoje mesto. Mazila ga je kao malu životinju, ljubila ga nekontrolisano po celom telu, pa opet ljubila, stiskala, mazila…

A oči! Da ste samo videli taj pogled. Koliko sjaja sabijenog u tako malom prostoru. Dva Svemira, dva sunca na jednom licu, tako bezazlenom, a tako svemoćnom. Koliko energije treba da se sabije u jednom hiljaditom delu milimikrona da se dobije prostor bez vremenskih ograničenja, da se pretvori u večnost, u celinu bez početka i kraja? Gledali su se čisto, bez drhtaja, upijajući se jedno u drugo, stapajući se međusobno, njoj su dve iskrene suze potekle niz obraze, on je bio hladan, nasmejan, veseo. On je tešio nju nemuštim jezikom. Ekstremni ljubavnici, bludnici, ili slučajni sapatnici? Izliv ćutanja, potreba za milovanjem, za onim iskonskim isceljujućim dodirom, dva magnetna pola, dve iste supstance, razdvojene u atome, pomešani, hoće li ikada moći da se vrate nazad, svakom svoje. Osećala je kako sa njim u naručju prolazi kroz zidove, ljulja se na vetru, hoda po kiši, peče se na suncu, sa njim može sve, i ništa joj ne pada teško. Gledaju istim očima, slušaju istim ušima, dišu istim plućima. Sve je isto, i sve je tako različito.

POKUŠAJ ČETVRTI
Reći ću ti nešto. Moraš… moraš mi verovati. - Gledao je anđeoskim pogledom, još samouvereniji nego do sada. - Imaćeš sina… pravog sina… Tvog sina. Imaćeš i mnogo mleka… toliko mleka da nećeš znati šta ćeć sa njim.

Zadrhtala je. “Svog sina… I mnogo mleka…”. Srce joj je zaigralo, a on je delovao tako… tako… opet nema reči.

U jednom momentu ustao je i krenuo prema izlazu.
Gde ćeš? Kud si krenuo?
Odmah dolazim. Idem do wca. - Provukao se kao igla kroz dva putnika, i nestao. Čekala ga je sa nestrpljenjem, čekala, čekala… pola sata, sat… nije se pojavljivao. Pozvala je konduktera i zapitala ga:
Izvinite, molim vas! Gde je onaj dečak… onaj sa ovog mesta?
Koji dečak?! - Kondukter je gledao začuđeno.
Pa… onaj, što je tu sedeo.
Gospođo… Gospođice… ovaj… ovde nije sedeo niko sem vas. - Gledao je ispod obrva sumnjičavim pogledom.
Nemojte, molim vas! Ovde je sedeo jedan dečak, zajedno samnom.
Koji dečak? Kako se zvao?

Stvarno, kako se zvao? Satima su pričali, ležali, sedeli, voleli se, milovali se, a nije se setila da ga pita za ime.
Ne… Ne znam… Nisam se setila da ga pitam…
Pa, dobro. Koliki je, koliko je imao godina. Možete li bar da ga opišete? - Nastavljao je kondukter preturajući po papirima u fascikli.

A šta ćemo sad? Ni to nije znala. Pa ona, u stvari, ništa ne zna o njemu. Od njega je saznala sve o sebi, a o njemu ništa. Detaljno ga je opisala, rekla je sve što je znala i čega je mogla da se seti. Ispalo je na kraju, da se nije sećala ni kako je bio obučen, ni koliko je bio visok, ni kakvu boju kose je imao… ne, ništa. Pa ona ga je samo u oči gledala, a te oči se ne mogu opisati, one se moraju doživeti, bože moj, kako glupa situacija. I to malo slasti što iskrsne pred njom, kao tračak svetla, ne zna da zadrži, već ga, poput ogledala, prosleđuje dalje, a ona ostaje zbunjena i sama u gomili nerazumevanja i sumnjičavih pogleda. Blokiraju se sva čula, pa niti je šta videla, niti je šta čula.

Kondukter je strpljivo saslušao nepovezane rečenice, na kraju je samo odmahnuo glavom.
Ne, gospođice, prevarili ste se! Pogotovo što mi ne primamo maloletne putnike bez pratnje odraslih, to vam je valjda jasno! Doduše, dogodi se da nam se klinci provuku, deca k'o deca, ali… Mi ih na kraju uvek nađemo. - Sklapao je svoje knjige. - Ne, ne, ništa… žao mi je, verujte. - Nemoćno je širio ruke.
E, sad ćete da vidite! - Setila se. To je to! Setila se dvoje putnika pored kojih je njen saputnik prošao, uzela je konduktera za rukav, i odvela ga pravo pred njih. Međutim, ni oni se nisu ničega setili. Zaklinjali su se da takvog dečaka, ovde u vozu, nisu videli. Ali Ana se nije predavala. Prosto je naterala konduktera da obiđu celu kompoziciju. Sve su obišli, svaku prostoriju, svaki kutak, svaki vagon… ništa. Apsolutno ništa! Raspitivali su se kod svih putnika, ne vredi, isti odgovor. Umorna i rastužena vratila se do svog kupea. Tada joj je palo na pamet da je on izašao praznih ruku, a kada je ušao imao je poveliki kofer kod sebe. Sećala se, bio je veći od njenog. Sa novim elanom pretraživala je po kupeu. Bar nešto da nađe, bar krpicu jednu, bilo šta. Ništa! I opet, i opet, i opet… Samo njene stvari, od njegovog kofera ni traga. Pa, da li je moguće! Kondukter je i dalje stajao pored nje.
Gospođice, nemojte se ljutiti, ali… da zovem lekara? - Svi samo pominju lekara. Svi misle da je bolesna.
Ne… Ne… Ne treba, dobro mi je.
Jeste li sigurni?
Da, da, sigurna sam.

Kad se uverio da je sve u redu, izašao je. Ostala je sama.

“Majko moja, šta je to samnom!” - Podbočila se rukama spremna da zaplače. - “Bio je tu, videla sam ga! Dirala sam ga, ljubila, milovala… Bio je tako umiljat, tako… Pa nisam valjda sve ovo sanjala, zaime boga! Gospode, šta mi to radiš!”

Uzdržala se da ne zaurla na sav glas.

Eto vidiš Ana, ne može se pobeći. Je li ovo bila izvrnuta slika tebe same? Izrazito manji broj godina, suprotni pol, sve zna o tebi… pa naravno, kad si to ti, tvoje ja u ogledalu. Sve ukazuje na to, ali razum neće ili ne može da prihvati. Setila se još nešega. Kad se uverila da je sama, opipavala je prstima svoje grudi ne bi li našla kakve tragove na njima. Bilo je manjih ožiljaka nokata, ali kome to da pokaže? Pa to mogu biti njeni nokti. Čak i tragovi zuba su njeni. Sisala je samu sebe iz očajanja, je li to moguće? Izgleda da jeste. Posle toga bi je definitivno proglasili ludom. Gde su svedoci? Gde su dokazi? Nema ničega. Zar nekoliko ogrebotina, koje je mogla sama sebi da nanese, mogu nešto da znače? Mogu. Da je zadrže na lečenju. Beži, Ana, beži! Što više bežiš, sve manje stižeš. Proždire te sećanje, misao, želja… proždireš samu sebe. Kada te progone drugi, uvek postoji mogućnost da pobegneš, ali ko je ikada pobegao od samoga sebe. Fascinacija, iluzija, imaginacija, izrasli su na svakom pedlju tvoje kože, kao lišajevi, kao morske alge. Koje je od ona dva deteta bilo pravo? Ono u bolnici ili ovo ovde, u vozu? I šta je uopšte ovde, a šta tamo? Gde? Kada? U kom pravcu? Legla je, stavila hladne obloge na čelo, i opustila se. “Samo me opet ne spopadne groznica?” - razmišljala je. Uspela je nekako da zaspi. Želela je da se nikada ne probudi. I buđenja su izgleda inkarnacijska. Budimo se i budićemo se sve dok ne zaslužimo miran i spokojan san.



MEĐUPOKUŠAJ PRVI

Stigla je. Nije se raspitivala ni gde, ni kada. Kad se beži bez cilja, svako mesto je početna i krajnja stanica. Izašla je omamljena, iscrpljena, činilo joj se da svi samo u nju gledaju. Prevarila se. Zaustavila se pored jedne bandere i ispovraćala, a da niko nije ni pokušao da joj se nađe. Pomoći niotkuda. Mučnina, jeza, stid, a biti sam, potpuno sam pored tolikih ljudi oko sebe. Ona za njih nije postojala. Opet košmar, a kad je ulazila u voz, bežala je od njega. Koji to vozovi mogu da nas odvoje od nas samih? Za takvo bežanje potrebna su dva voza; jedan za telo, drugi za patnju i sve što uz to ide. Ta dva voza, pa makar išla i brzinom svetlosti, sigurno bi se negde sudarila, i… buuuuum!!! Telo i patnja; nađu se oni gde ih nigde nema. Znaš li Ana, koliko aviona, vozova, brodova, automobila, putuje u svakom trenutku, i svi oni nekud beže, a svet je ipak pun očajnika. Jadna je svest koja u podsvesti na nalazi saučesnika, već samo neprijatelja. Pokušaj da staneš, da razmisliš. Osvrni se, pronađi se. Negde tamo u daljini, videćeš svoj lik, svoje telo kako prilazi tebi samoj. Lepo ćete se pozdraviti, izljubiti, kao stari dobri znanci, imenjaćete lepe želje i ć produžiti ruku pod ruku. Ne, ne osvrći se, Ana! Samo to ne, to nikako! Nije važno šta je iza, sad je važno samo ono što je ispred tebe. Ti si jedna i jedina. Eva bez Adama, od tebe počinje svet, pretvori se u zmiju, skini košuljicu, zagrizi jabuku, pretvori se u vučicu, grizi, ujedaj, izroni polako iz magme nepostojanja, iz plodove vode, porodi samu sebe, diši, stenji, plači…

POKUŠAJ PETI

Otkad je sveta i veka ljudi razmišljaju o pojmu vremena. Da, sve će jednom biti objašnjeno, samo ne vreme. Uzdah, pokret, minut, sat, godina, vek, obmana ili samoobmana?

Već je šest puta Zemlja napravila pun krug oko Sunca otkako je u iznajmljenoj kućici, negde na putu za nigde, otkako se začaurila, i rešila, (eh, rešila! Šta uopšte čovek rešava!), da ostatak života provede sa svojim najboljim prijateljem - samoćom. Neka vrsta metamorfoze u obrnutom smeru. Najpre je bila leptirica, pa gusenica, sada je ličinka (lutka u nečijim rukama). Biti sam, i ostati sam samo to i ništa više. A, tu je i ogledalo! Ono isto ispovedačko ogledalo kome je poveravala sve svoje tajne. Ona ista obrnuta, a za nju tako normalna slika - leptir, gusenica, lutka - više joj nije smetala. Sve jednom pređe u naviku. Stala je ispred njega, svog vernog druga, tražeći odgovor: je li sada šest godina starija, ili šest godina… Šta? Mlađa, lepša, mudrija? U kom pravcu pokazuje ovo ogledalo? Neka ga za sada tu, još će se njih dvoje družiti.

Uzela je ležaj na rasklapanje, izašla u dvorište sa puno zelenila i raznovrsnog cveća, zbacila sve sa sebe, ovde nije imala koga da se stidi, oslobodila se ljušture, i prepustila letnjim sunčevim zracima. Svesna da je sama, dok su se krupne kapi znoja slivale niz litice izazovnog tela, dopuštala je pticama i insektima da uživaju, neka ih, neka se naslađuju. Vrelina dana prelivala je sliku u očima, sve se ljuljalo, razlagalo na atome, na još sitnije čestice, oblikovalo u bezobličnu masu, i opet spajalo u svoju prvobitnost.

Iznenada, čula je glas, glas ni iz čega, glas iz dubine zemlje, iz Vasione, ko zna odakle, tek… glas.

Instinktivno je rukama pokrila golotinju. Zaboravljeni stid izronio je iz dubine.
Ko je to? Ko ide? - Lakša doza straha. Osvrtala se oko sebe. - Ko… ko je to? Zvaću policiju… - Kakva policija, kakvo vrištanje? Skamenila se, zanemela.

Stajao je pred njom kao najlepši bog iz grčke mitologije, moćno i svedmoćno; sa nabreklim mišicama na prekrštenim rukama, stajao je bez glasa, bez pokreta, podupirući zemaljsku kuglu nogama, držeći nebeski svod na širokim ramenima, dubokim, razdirućim pogledom prosipao je munje po okolini. Polako Ana, budi mirna, budi staložena. Razmisli dobro, ne žuri, ne podleži panici. Gledala ga je zbunjeno, netremice, ispitivački, pravo u oči. Gledajući ga bez glasa, zaboravila je na svoju golotinju, ruke su same kliznule niz hladno telo, potoci znoja niz leđa, sve gubi smisao u ovom nestvarnom trenutku. Što je više stajala i gledala, sve se više opuštala. Odbrambeni mehanizam je zatajio, nije se više branila. I on je bio bez ičega na sebi. Opet obrnuta slika, je li to opet ona? Ili on? Ali, ko je on? Lik iz ogledala? Fatamorgana? Halucinacija? Nije mogla da se odupre, nije ni želela. Kad već nije mogla da se ponosi stvarnošću, neka se bar nestvarnost ponosi njom. Neka bar negde bude ona, takva, kakva je. Prilazili su, doplivavali jedno drugome, tiho, lagano, bez koraka, bez kretnji, kao namagnetisani, nemoćni, a tako svemmoćni. Opijena, našla se u njegovim rukama, kao zrak svetla, kao pramen magle, upijala se u njegove oči, udisao ju je kao česticu prašine - bože, kakve oči, kakvo lice, kakva snaga! - činilo joj se da će se onesvestiti, ali ne… ako je ovo san, on mora potrajati što duže, što više, nikada ne sme prestati, nikada, nikada, nikada…

Odmakla se korakdva od njega, odmeravala ga kao muzejski eksponat, kružila oko njega, ispitivala ga milimetar po milimetar, proždirala ga požudnim, halapljivim očima, ne propuštajući ni jedan detalj ovog ubojitog tela, gromada otkinuta sa neke druge planete. - Divno! Božanstveno! Veličanstveno! - Mislila je to, ili urlala iz sveg glasa. Čučnula je da ga bolje vidi, proučavala ga, kakve sante, kakvi komadi, šta je priroda u stanju da napravi. Prislonila je dlanove na njegove grudi, srce… odjekivalo je, cepalo Svemir, razdiralo njeno biće u paramparčad. Vrtela se oko njega kao oko Sunca, samo on i samo ona u čitavom Kosmosu…

Opet se našla u njegovom naručju, laka kao senka; neka… neka mi radi šta god hoće, neka me polomi, neka me rasturi, sada sam samo njegova i ničija više, mislila je, šaputala, ili… želela. Da, želela je to i samo to, samo njega, danas, sada, ovde… Car golih telesa, sami u prirodi, sami u Vasioni, jedini u prostoru i vremenu, dve polovine jednog istog bića - višeg, natprirodnog bića - slepljeni, srastali su jedno sa drugim, utapali se jedno u drugo, uživali u izlivu snage, prosipali je nemilice, prosipali znoj, seme, pljuvačku, sve izlučevine, kao rudiment života, kao večiti početak… Bacao je u vazduh, do zvezda, i dalje, još, i još, i još…! Dodirivala je prstima planete, asteroide, komete, sve je to bilo tu, nadohvat ruke… Dočekivao je na snažnim mišicama, ne dočekivao, sletala je sama, meko, bezbolno, neosetno… - Ne, ne, ti nisi tu, ti ne postojiš! Ti moraš postojati, moraš, moraš! Moraš! - Šta više jeste od onoga što nije? Vrištala je, ječala u sebi, od slasti, od naslade, od zadovoljstava. To bezglasno nadvisuje glasno ako postoji želja, a postoji više od želje, potreba, nagon, strast… Osetila je plimu u utrobi, ljutu, oporu, krvavu, jezivo bolnu, beskrajno slatku, još, još, još, nikada nemoj prestati, nikada! Ulazio je on u nju, ili ona u njega, i jedno i drugo, još, još, još…! Boli, boli, boli…! Neka boli, još, još, još…! Samo bol može satrti bol, još, još još… Grudi su se nadimale kao da će pući, glava se širila, oši sažimale zvezde u jednu tačku, ma neka sve popuca, još još još…! Niz osvetljeno lice krupne kapi suza, slatke suze, još, još, još…! Niz telo znoj, med medeni, još, još još…! Utroba se širila, razdirala, cepala, još, još, još…! Urlaj Majko Prirodo, urlaj Ženo Nebeska, satri me, uništi, neka bude zauvek, neka me ima i neka me nema, samo još neka potraje, još, još, još… oooooooh! Kako je to lepo! Kako je to divno, još, još, još…! To si tražila, to si čekala milion godina, sve što se sakupilo u jednom veku neka se slije sada i ovde, u ovaj sekund za nezaborav, za narednih hiljadu godina, i neka traje, traje, traje… Ne, ne…! Ne odlazi, molim te, ne idi…! Ostani tu…! Još malo, još samo malo…! Neeeee! Ne sada… još sekund, još tren… o, bože…!

Sada je već glasno plakala, ležeći ne leđima, razapeta ispod nebeskog svoda u smiraj dana, glave zabačene unazad, umorna, iscrpljena, pokušala je da sastavi misao, rečenicu, bilo šta:
Ako sada odeš… A… ako sada odeš… - Nije imala snage. Onesvestila se.

Od dodira hladnog vetra brzo je došla k sebi. Konture “njega” još su stajale tu pored nje, u zenicama, u izmaglici. Podigla se u sedeći položaj, tama se već uveliko spustila, noć bez meseca, prohladna, osvežavajuća.
Još… Još si tu… - Pokušala je da ga dodirne, ali ne… lažna slika sve više se udaljavala, tiho, lagano, kao senka, klizila je u daljinu nezadrživo, nema više dodira, nema uživanja, nema više ničega. Sve je dalje i dalje… zatamnjivalo se, klizilo, nestajalo, a negde, iz dubine noći, čuo se glas. Moćan glas poput grmljavine:
Neka ova utroba izbaci plod ljubavi…! Neka iz ovih grudi potekne mleko, i neka to mleko teče potocima…! Neka ova glava bude dovoljno mudra…! Neka ovo telo sačuva čistotu…!

Ustala je i pobegla u sobu. Stala je pred ogledalo i zgranula se. Lice ispijeno, kosa raščupana, telo izgrebano, krvavo… živi leš, vampir, valjda ovako izgledaju duhovi, mislila je. Razbila je ogledalo golim rukama, iz šaka je šiknula krv, u ušima tajac, sve se utišalo, stalo. Još par sekundi je lebdela, a onda je kugla koja je za tren prestala da se okreće, dobila ubrzanje, i svom snagom se zalepila za njena leđa. Orkestar zrikavaca, jeka tame i bolne tišine, golo, krvavo i mokro telo. Sklupčala se u oblik fetusa, rukama stezala stomak ispunjen vatrom, jecala je, cvilela, trzala se nemoćno. Jeziv bol u stomaku i glavi terali su je na povraćanje. Gledala je kako iz nje izlazi mokraća pomešana krvlju, a da nije mogla da je zaustavi. Celim svojim bićem razlivala se kao tečnost, razmazivala po podu, pretvarala u želatinsku masu, topila se i - bila je svesna apsolutno svega. Dobauljala je četvoronoške do kupatila, još jednom se ispovraćala, onako naprazno, sa malo pene i dosta gorčine, polila se ledenohladnom vodom, dokotrljala se do sobe, bacila na krevet i - zaspala.



***

Ujutru, kada se probudila, imala je šta da vidi. Krenula je u potragu da ispita šta se to noćas desilo. Razbijeno ogledalo, ogromna mrlja mokraće i krvi, bili su tu, kao nemi i surovi svedoci. Pazeći da se ne poseče na komade stakla, izašla je na dvorište. Gumeno crevo za tuširanje, prebačeno preko grane, još je kapalo. Pogažena trava sa jasnim tragovima, kao da se tu vodila neka bitka. Raskomadani delovi odeće, mokri i blatnjavi, uzela ih je sa dva prsta gadljivo, kao da nisu njeni, i odbacila ih na drugu stranu. Sve je tu, ništa nije nedostajalo. Vratila se još jednom u sobu, sručila se u krevet i još jednom gorko zaplakala. A mislila je da je gotovo sa tim! Gotovo? Sa čim?

Pa, ko si ti Ana, da kažeš kad je gotovo? Kad bi bar nešto zavisilo od nas - ej, bar nešto! - ni mi sami ne bi izgledali tako kako izgledamo. Hoćeš da pobegneš? Da se sakriješ? Da nestaneš? Ne daš muškarcima da uživaju u tvojim čarima, da se naslađuju, ignorišeš ih, prezireš? Koga se to stidiš, njih ili sebe? Misliš da muškarci o tebi ne znaju ništa? A zidovi? A drveće? A ptice? Zar ne vidiš da oni samo u tebe pilje? Čitaju te, proučavaju, prenose sa kolena na koleno, ti si već u svim čitankama, probodena čiodom u svim učionicama, na tebi se studira, polaže i pada na ispitima zrelosti. Svaki list na drvetu, svaka ptica, svaki cvet, svi se oni opijaju tvojim sokovima, još više tvojim bolom, oni su te sinoć tukli, silovali, lomili, mučili… Secirali te komad po komad, nerv po nerv. Ne, ti nisi bila žaba na eksperimentalnom stolu, ovo je bilo nešto mnogo uzvišenije, nešto suptilnije, nešto što ćeš, možda, shvatiti, ali ne danas. Danas za to nemaš ni volje ni hrabrosti. Danas si sasvim običan instrument, a sutra… jednog dana… bićeš element, sredstvo, bićeš. Sutra ćeš biti, danas još nisi.

POKUŠAJ ŠESTI

…Tu kao da se nešto proslavlja. Muzika, ples. Ko zna da pleše? Dame biraju. Dame, obučene u čistu, prozirnu svetlost, biraju svoje, od po nekoliko planeta sazdane partnere, koji ih s lakoćom okreću u ritmu muzike. Jedne bacaju do kraja Vasione, druge dočekuju na rukama; i svi su tako nasmejani, i svi su tako veseli. Iz kristalnih dojki kristalizovanih devojaka curi mleko i razliva se po Kosmosu; lica su im bela, i zvezde su bele, i sve je belo; a muzika je sve jača, i sve lepša, i sve umilnija, ne vidi se odakle dolazi, ko je stvara, ko je izvodi, gde su instrumenti. Po mlečnom putu odvija se ples - ples neviđene lepote. “Neka iz ovih grudi poteče mleko, i neka teče potocima…!” - ne vidi se ko to govori, ali čuje se. Plesači u mleku do kolena, ritam nebeskog valcera, sve je besprekorno u svojoj čistoti. Hej! Pa tu ima i poznatih lica, maši im Ana, maši! Eno Sneže, Ana…! Sećaš se Sneže, tvoje najbolje drugarice! Hej, evo i dece! Gledaj kako plivaju u mleku, i smeju se. Samo im se povremeno vide ljupke glavice i gole guze, ne možeš ih razlikovati; o, kako su slatki, tako su medeni, beli, penušavi… dodirni ih Ana, uzmi ih, liži…! Da ima malo čokolade ili vanile, kakav bi to sladoled bio, pogledaj samo kakvi su…! “Ostavi našu decu…! Ovo su naša deca, čuješ li, naša deca…! Rađaj svoju decu, našu ostavi na miru…! Beži odavde, beži kučko prokleta…!!!” Opet se ne vidi ko to govori, ali čuje se, tako jasno i razgovetno. Beži Ana, šta ćeš ti ovde! Ti nisi njihova, oni nisu tvoji, nije da te ne vole, nije da te ne razumeju, ali ti si… ti si… nekako drugačija, ti si ovde uljez, strano telo. Oni imaju svoju muziku, i svoje partnere, i svoju decu, a šta ti imaš? Šta je tvoje? Ko tebe voli? Ko će sa tobom da pleše? Ništa što je ovde nije tvoje, baš ništa! Ti im samo smetaš, kvariš im igru, kvariš im decu svojim nečistim rukama, nisi ravnopravna sa njima, rađaj svoju decu pa radi sa njima šta hoćeš; deca Vaseljene, rođena na mlečnom putu, ne pripadaju tebi, pusti ih neka se raduju, neka plešu…! Svetlost se gasi, rasplinjava, pa gde odlaze svi ovi ljudi? Hej, ljudi stanite… gde ćete…! Hoću i ja sa vama! Rodiću… hoću, rodiću! Molim vas, pustite me sa vama… molim vas, preklinjem vas…! Stanite, ne odlazite… rodiću, i biću sa vama…! Stanite, ne ostavljajte me samu…! Stani Snežo, zar me i ti napuštaš, zar me baš svi ostavljate…! Urlaj Ana, urlaj do mile volje, ne pomaže ti ništa. To su dva sveta, gotovo je Ana, gotovo… jednom i zauvek; oni odlaze, nestaju, čile, iščezavaju…

***

Otvara oči. Ona ista soba, i onaj isti smrad, sve je isto. Otišla je pod tuš, istuširala se uz laku drhtavicu, vilica joj podrhtavala, cela je bila kao uključena u struju. Voda joj je sada prijala.



MEĐUPOKUŠAJ DRUGI

Donosimo hiljadu odluka, pogrešimo hiljadu i jedan put, i na kraju sve ispadne kako ne treba. Bar jedna odluka mora biti prava. Negde se nešto, po zakonu verovatnoće, i pogodi. Ana je donela odluku. Čvrstu i nepokolebljivu. I činilo joj se - pravu. Krug negde mora da se zatvori, kadtad. Svet nije shvatio tebe, ili ti njega, svejedno, tek… niste se našli. Zbogom svete, zbogom svima! Putovalo se, nije da nije, vreme je da se stigne. Konačno i zauvek. Raširila je ruke u kadi i opustila se. Iz rasečenih vena, polako, kap po kap, tekla je krv. Prljavština i smrad u sobi pretvaraju se u prijatni ambijent. Ništa joj više nije smetalo, ništa je nije uzbuđivalo. Trajemo onoliko koliko možemo. Svićkamo, treperimo, palimo se i gasimo, skupljamo i širimo, tek… trajemo. Sklopila je oči, gubila svest. Svest? O čemu? O životu? O smrti? O smislu svega što je okružuje? Pa ta svest je i gurnula u provaliju. Da nije nje, te svesti, bila bi lažno srećna - ali srećna! Videla je sebe, svoje telo, kako lebdi do plafona, lako i lepršavo, kao mehurić od sapunice, poigrava se sa zemljinom težom, sad sve može, sad je gospodar, sada je sve u njenim rukama, i sada joj je bilo lepo… mnogo lepo…

POKUŠAJ SEDMI

Ulazila je u hodnike, prolazila kroz zidove, dodirivala ih rukama, koračala lakim korakom, prelazila ogromne razdaljine u deliću sekunde… tu je, sve bliže i bliže… ulaz ili izlaz, evo me, stižem…
Ana! Ana! Probudi se! Hej Ana, čuješ li me…! - Osetila je hladne obloge na čelu, lagano šljapkanje dlanovima po obrazima…

Otvorila je oči, uplašena, uzbuđena, videla je nad glavom poznato drago lice. Da, to je ona, Sneža! Šta je sad? Sa koje je sad strane? Ne, nema sumnje, to je… oni isti zidovi, i ona ista poznata lica, i ona ista bolnica, iz koje je jednom pobegla; jednom i - mislila je - zauvek.
Ka… kako si me pronašla…? - Polako joj se bistrilo u glavi. Pokušala je da sastavi rečenicu.
Krivac se uvek vraća na mesto zločina, zar ne? - Snežinim licem zračio je onaj poznati osmeh, osmeh koji je tako silno volela, i koji joj nikada nije izlazio iz glave. A oko nje poznate koleginice, smeju se i šale.
Htela si da nam pobegneš, a zloćo! E pa, ne može to tako, od nas se ne može pobeći tako lako. - Šalile su se odvažno, kao da među njima nikada ništa nije bilo.
Pa, mala moja devojčice… je li ti sad bolje?

Ana je gledala, još uvek zbunjena, ne verujući da se opet vratila tamo odakle je krenula. Zar je svet tako mali?
Deset dana se mi mučimo sa tobom, ženska glavo! Deset dana urlanja, vrištanja, padanja u komu, vraćanja, pa opet sve ispočetka. Ali, neka… vredelo je. Samo kad si se ti nama vratila. A bilo je, boga mi, povucipotegni… - Nastavljale su sve u glas. Oči su joj se sklapale od umora, uzbuđenja i iscrpljenosti.
Pustimo je da se odmara, imala je tešku noć. - Izašle su i ostavile je samu. Povezivala je u glavi, razvrstavala, sklapala delove u celinu koja se odmah drobila, sve dok nije zaspala. A zaspala je tako da se probudila tek sledećeg dana.

Ali i sledećega dana one su bile tu. Sa onim svojim osmesima, reklo bi se iskrenim, još uvek raspoložene i vesele.
Pa, kako je danas naša bolesnica?
Hajde, guske jedne, sklonite se odatle! Celog života joj zagorčavate život!
Celog života joj zagorčavamo život! Ala si izmislila rečenicu, svaka ti čast!
Šta ti bi, Ana? Smo smo se šalile, pa…
'Ajde, dosta!!! Sad to nije važno.

Ana je izgledala puno bolje. Gledala ih je zadovoljno, čak uzvraćala osmehe. Nešto se promenilo, i to vrlo ozbiljno. Osećala je to.
Bravo Ana, uspela si! Ne znamo kako, ali uspela si! - Čula se jedna od njih. Ana nije znala o čemu se radi. Šta je to uspela? Da se vrati među njih? He!
Polako rospije, polako! Da ne uplašimo našu devojčicu! - Smirivala ih je Sneža. - Zar hoćete da opet padne u komu?

Opet tajac, ko zna koji po redu. Iz tih tajaca uvek se rodi neko novo zlo. Imale su nešto da joj kažu - ili joj se samo učinilo - i to je malo uplašilo. Ćutale su nekoliko sekundi, a onda je Sneža preuzela inicijativu.
Znaš, Ana… Moramo… hoćemo… želimo… u stvari, trebalo bi… da ti nešto kažemo. Nešto vrlo važno. - Sad se već jasno video strah na Aninom licu. - Ne brini, nije ništa opasno. Naprotiv, to je nešto jako lepo, nešto… mnoooooogo lepo. - Napetost je rasla. - Eto, ustanovili smo… kako da ti kažem… i to je sto posto sigurno… možeš da nam veruješ… moraš da nam veruješ… - Sneža je skretala pogled u stranu. Koleginice su joj davale podršku, pogledima su je terale da nastavi. - Pa, mila moja, čestitam! Za koji mesec postaćeš mama. I to dobra mama, nadam se! - Ana se uznemirila. Zar opet prave viceve na tu temu. - Psssst! Nemoj ništa da govoriš. Mi ćemo da govorimo, a ti samo ćuti i slušaj. I to pažljivo slušaj. Kako smo te našli nije važno, važno je nešto drugo. Ti si, htela ti to ili ne, u drugom stanju. Da, da, baš tako. U drugom stanju. I to već četvrti mesec. Znači, još samo pet meseci i… zvaćeš nas kod sebe da častiš, i da ti budemo kume… a mi da ti nosimo poklone, razumeš? O, bože! Jedva čekam taj dan!

Znači to se promenilo. Sada si, Ana, ravnopravna sa njima, sada si deo njih. Je li to opet neko bunilo, deo nekih suludih fantazija, je li to istina? Klimala je glavom odrečno, ne verujući i ne shvatajući. Buran aplauz, kao na nekoj pozornici, čestitanja, poljupci, bili su previše stvarni da bi se u njih sumnjalo. Pozornica? Predstava? Hoće li se već jednom završiti, ili tek sada počinje? Ko je sad u glavnoj ulozi? Zvuči neverovatno ali, tako je! Opet ti, Ana! Može li… sme li neka predstava da prođe bez tebe. Ne, naravno! Evo te opet na bini. Prvo su mislili da si loša glumica, pa su te izviždali; sada su one loše glumice i to ti ne smeta, jer ne moraš više da glumiš, možeš da skupljaš aplauze. A možeš i da im se keziš do mile volje. Sad si ti u glavnoj ulozi. Srećan povratak filmska divo!
Razvratnice mala! Ko zna s kim se to ona… tamo po belom svetu. - Pokušavale su da budu duhovite. - Čim nije sa nama neko vreme odma’ pravi gluposti!
Je li, Ana. Sme li da se zna… ako nije tajna… ko je taj srećnik? - Nastavile su u veselom tonu.
Samo bez insinuacija, molim! - Odgovarala je Sneža umesto nje. Ako ne budemo pažljive, neće nam reći, a to bi stvarno bilo strašno, zar ne? Hajde bludnice, govori… ili hođeš da te stavljamo na muke, a ti znaš da kod nas uvek svi progovore! Dakle?
Ne vredi da vam govorim. Nećete shvatiti… a ni razumeti. - Prve reči od srećnog povratka. Govorila je tiho, ali govorila je.
Da, da, kako da ne! Mi inače ne znamo ništa o tim stvarima! Nauči nas, molim te!
Mi jesmo malo blesave, ali toliko baš glupe nismo! - Govorile su uglas. Tema ih je sve više "hvatala".
Ne, ne, nego… Ni ja ne razumem… Ni meni ništa nije jasno… verujte.
Kako da ne. Ti si tako mlada… i naivna… i nevina… he, he, he! Lažljivice jedna mala. Našla si koga ćeš da farbaš!
Pa dobro, u redu! Zato smo tu. Da ti objasnimo šta ti nije jasno. Ti samo nama lepo sve ispričaj, potanko, u detalje… a mi smo tu da damo završnu reč. Hajde počinji, ne muči nas više, zaboga!
Tako je, tako je! Pogotovo nas ti "detalji" najviše interesuju. Tu nemoj ništa da preskočiš! Ha, ha, ha!
Ne… Nemojte se ljutiti, ali žao mi je. Ne mogu… ne mogu sada. Jednom, možda… ali sada ne. Ne mogu, shvatite.
Daj Ana, kako možeš! Zar ne vidiš da umiremo od znatiželje! Ako nam se bilo šta desi, mislim… ako umremo od znatiželje, ti si kriva da znaš!
’Ajde, ’ajde, bestidnice, idite radite. Zaradite tu svoju bednu platu, umesto što mi zlostavljate najbolju drugaricu! Gubite se! Nestanite već jednom! Iš, iš, kokoške nijedne! - Terala ih je iz sobe Sneža.
Dobro, de… što se odma’ ljutite. Pazi Ana… šapni ti njoh, a ona će posle nama, je l’ važi?
Ne brini, nećemo nikome da kažemo!
Samo da imamo o čemu da pričamo uz jutarnju kaficu, ništa više!

Izašle su u veselom raspoloženju. Sneža i Ana ostale su same. Milovale su se pogledima, dlanovima, ljubile se iskreno, sestrinski.
Pa… Lepotice moja… Imaš li nešto da mi kažeš?
Ne znam Snežo, ne znam. Tek sad ništa ne znam. Samo mi reci… Je li “ono” istina?
Koje "ono"?
Pa, “ono”… Znaš već…
Ne znam. Pitaj slobodno, sve što te zanima.
Pa to… da sam…
Šta da si? Nisam te razmela. - Terala je da bude otvorena.
Pa da sam trudna?
A to? E to ono nije nikakvo “ono”! I tu nema nikakve misterije, i nikakve sramote. Shvati Ana, shvati dušo moja. Kaži sebi glasno i jasno: “Ja sam trudna! Rodiću, i imaću bebu!” I videćeš, biće ti lakše. A to “ono”…to je živa istina. Jeste Ana, jeste i gotovo. Sve smo proverili, i sve je u najboljem redu, veruj mi.
Dobro, dobro… Verujem ti.
Hoćeš da te ostavim samu, da se središ malo?
Ne, ne smetaš mi. - Duboki uzdah olakšanja. - Reci, jesam li vas dobro namučila?
Lagala bih ako bih rekla da nisi. Jaka si ko kobila, svu si me izubijala. Ali vredelo je… Nemaš pojma koliko sam srećna…
Kako ste me pronašli?
Uglavnom teško. Policija, istraga, svedoci… da ti ne pričam, sad je sve to prošlo i šta te se tiče kako.
Kažete da sam ovde deset dana?
Danas ti je jedanaesti.
A… koliko sam bila odsutna?
Šest godina. Šest dugih godina. Nema dana da nisam mislila na tebe.
Eeeeh! - Opet uzdah olakšanja. - Ležim ovde i ne verujem. Ništa ne shvatam. Gde sam? Ko sam? Sve mi je tako nestvarno… tako… ne znam…
Ne muči se više! Pusti, naviknućeš se, ima vremena. - Gledale su se kao majka i kći posle dugog rastanka.
Moram ti reći… - šapnula je Ana - …upišala sam se.
Znam. Sve vreme samo to i radiš. Da smo sipali u Dunav sve ovo što si ispišala, već bi odavno preplavio ceo grad. - Zamenila joj je mokru postelju a zatim, kao i onda kada su se rastajale, svukla svoje gaćice i dala ih njoj. - Evo. I ne daj svakom nestašku da zaviruje u njih!
Pa zar takvo mišljenje imaš o meni?
Pa… ne znam baš. A ovo ovde… - dodurnula joj je stomak - …od pasulja sigurno nije. A od čega je…
Samo dok se ja dignem iz kreveta, videćeš ti svoga boga!
Samo se ti digni, pa de se opet porvamo kao nekad.