POKUŠAJ OSMI
Pokazaću ti nešto. Nećeš da se uplašiš?
Posle svega… Ništa me više ne može uplašiti.
Sačekaj me tu. Dolazim za sekund. - Sneža je izašla i pola minuta kasnije se vratila sa mršavim i ispijenim dečakom u naručju. - Znaš ko je ovo?

Ana ga je gledala nekoliko trenutaka bez reči, a onda joj je jedna suza kliznula niz obraz, pred prizorom ispred sebe.
Sećaš se… To je ona mališan… onaj tvoj mladi ljubavnik zbog koga su te izbacili odavde… Ma, sećaš se sigurno.
Bože! Da li je moguće! Pa, zar je on… - Htela je da kaže “zar je živ”, ali se suzdržala u poslednjem trenutku. Ali on je odmah znao o čemu se radi, i sasvim mirno odgovorio:
Ne, nisam mrtav. Čekao sam tebe. - Bacio joj se u zagrljaj.
Kako si porastao… Kako si lep… - Sve to nije bilo tačno. Iscrpljen teškom bolešću bio je istrošen, smežuran, sama kost i koža, mala avet. Tada je imao šest godina, sada ih ima dvanaest, ali se to na njemu nije primećivalo. Vreme za njega nije postojalo, samo bolest koja ga je ispijala. Ipak… taj pogled… i taj dodir… ima tu nečeg tako veličanstvenog… tako neopisivog…
’Ajde, lezi tu pored nje, pa se vas dvoje slatko ispričajte do mile volje. - Sneža ih zašuškala pokrivačem i ostavila same. Neko vreme su se gledali, mazili, disali jedno drugom u lice, procenjujući koliko se ko promenio, smišljajući šta da kažu. A ćutali su. Ono što se ćutanjem može reći, ne može se izraziti ni sa milion reči. U tom toplom vazduhu koji im je tekao iz grla, ima toliko toga neizrecivog. Ćutanje, kucanje srca koje se moglo čuti, lagani dodiri najpre vrhovima prstiju, a onda celim dlanovima, isijavanje zenica, isparavanje tela, sve ih je to ispunjavalo milinom i zadovoljstvom. Mala, krhka, smežurana ruka instinktivno se našla ispod pidžame, napipala tople grudi, i brzo se trgla kao oparena. Uplašio se da je uradio nešto što nije smeo, nešto što bi moglo sve da pokvari, ali njen pogled i njen osmeh su ga ohrabrili. Reči su bile suvišne, ipak ih je izgovorila:
Slobodno. Nemoj ništa da se plašiš. Sve što je moje, to je i tvoje.

Sa olakšanjem, vratio je ruku ispod bluze, stiskao grudi, iz sve snage koju nije imao, zarivajući nokte u meso. Osetila je bol koji joj je neizmerno prijao.
Izvini… Da li te je bolelo… - Glasić mu je podrhtavao.
Ma, ne! Nije me bolelo. Ne brini ništa, samo nastavi. Nemoj da prekidaš. Reci mi… Jesi li sve vreme bio ovde. Mislim, u bolnici. - Pokušala je da započne kakavtakav razgovor.
Da, sve vreme. Čekao sam tebe.
Mene?!
Da, tebe. - Malo po malo, oslobodio se početnog uzbuđenje i počeo da priča. Ispričao joj je sve od trenutka kada su se rastali. Sve o njoj, tačno u detalje, ne ispuštajući ni jedan jedini. Slušala ga je zapanjeno, otvorenih usta, ne dišući. Niko ništa nije znao o njoj, a on je znao sve. Pa čak i ono što ni ona sama nije bila sigurna o sebi, već je samo naslućivala. Apsolutno sve! Kraći zastoj u pričanju. Popili su sok koji im je bio pri ruci. Prosuo je nekoliko kapi na izvađenu dojku, i polizao je.

Nastavili su priču. Dugo, raznovrsno, ponekad se šaleći, ponekad ozbiljno. Svoju seansu začinjavali su maženjem, ljubljenjem, lizanjem. Kao divlja mačka koja se upravo okotila pa sada čuva svoje mladunče. U jednom momentu on je spustio glavu na njene grudi, kapi znoja, suza i pljuvačke pravili su joj lokvicu. Učinilo joj se da ne diše, nije osetila topli zadah iz usta, podigla mu je glavicu, srce joj je brže zakucalo, zaledila se. Još par sekundi ga je proveravala, nije bilo sumnje. Ležao je na njoj, nepokretan, miran. Mrtav. Vrisnula je da je cela bolnica jezivo djeknula.

Ulaze dežurni lekar, sestra i Sneža. Već površnim pregledom ustanovljeno je da je smrt posledica bolesti. Leukemija je već bila u poodmakloj fazi, i dosadašnja ostajanje u životu, spadalo je u pravo medicinsko čudo. No, sada se desilo ono što se očekivalo već godinama. Ana je bila u šoku, drhtala je, plakala, teško se povratila.
Smiri se, dušo moja, smiri se. Shvati Ana, to je moralo da se desi svakoga minuta. On je i do sada bio fenomen. To smo svi očekivali, znali smo… Tako je moralo da bude. - Tešila ju je Sneža koliko je mogla.
Ne, Snežo, ti ne razumeš. To… to niko ne razume… - Jecala je. - On… on je čekao mene. Da, samo mene, pa… pa da umre. To nije normalno, to… to ne može biti… ja… Opet sam ušla u nešto, opet… zar opet… zar opet…!
Ne pričaj gluposti, mala moja! Razmisli malo, sredi se ženo božja. Pa ne možeš do kraja života uništavati sebe, pobogu!
Snežo, on… on je sve znao… sve… shvataš li, sve…
Šta sve? Šta je on to mogao da zna?
Sve. Ispričao mi je sve… kao na dlanu. - Malo po malo, kroz plač i jecaje, Ana joj je ukratko ispričala sve što je i on ispričao njoj.
Jesi li sigurna u to što pričaš? Da nisi ti njemu, u stvari, sve to ispričala? Pazi dobro… Dobro razmisli, ovo su opasne stvari.
Nemoj, Snežo… Nemoj, molim te. Znam šta govorim, moraš mi verovati. Neko mi mora verovati, neko me mora shvatiti! O, bože… poludeću, ako već nisam.
Ne boj se, nećeš poludeti. Nas dve ćemo to sve da sredimo, nema da brineš. Samo polako, mala moja, samo polako. Da vidimo prvo odakle da počnemo. Videćeš, na kraju se sve dovede u red, samo kad čovek sve pravilno sagleda, i ne pravi paniku. A ti si takav paničar, lutko moja, tako znaš da izludiš čoveka, da to nije normalno. Hajde, smiri se, za početak. Važi?



MEĐUPOKUŠAJ TREĆI

Smirila se koliko je mogla. Dobila je injekciju za spavanje i odspavala dobar komad dana. A kada se probudila, pokušala je još jednom da sagleda sve prethodne događaje. Rekli su ti da si u četvrtom mesecu. Pa kada se to onda “ono” desilo? Opet su ti se vremena preklopila. Nema veze, vratila si se, Ana! Gde? Kuda? Kome? Znaš li sada sa koje si strane i ko su ovi ljudi oko tebe? Tvoji spasioci ili tvoji mučitelji? Oni su te sada primili, sada si njihova nečista savest. Zašto? Osećaj stida? Iz lažnog kompleksa superiornosti prešli su u još lažniji kompleks inferiornosti. Sada ti možeš ono što su one nekad mogle, a što im je i onda i sada značilo samo kao izraz egoizma, bahatosti, lažnog morala. Samo… sada si ti u prednosti, njih je vreme pregazilo, i sada one puze, kleče, umiljavaju se. Kada je trebalo bili su zveri, beskrupulozno, neumoljivo, nepopustljivo, a sada? Sada su pitome domaće zverke, sada će ti lizati stopala - ispuniti svaku, i najmanju želju - zakon krda, seti se, Ana. I sve je to neophodno i tebi i njima, samo su se one bolje uklopile, a ti si htela da budeš izvan šablona. Nema toga, Ana! Svi smo mi u šablonu, svi smo ukalupljeni, nema izlaska iz te prese! Možeš da plačeš i da se smeješ koliko hoćeš, ništa ti to ne pomaže. Uklapaj se Ana, ukalupi se već jednom! Ovaj dečak je znao sve o tebi, i onaj u vozu je znao sve o tebi, i koliko još ljudi zna sve o tebi, a jedino ti misliš da si usamljena, i da te niko ne poznaje. Neko je tu u velikoj zabludi. Seti se priče o caru Trajanu i kozjim ušima. Dok ćutiš uporno, ti - takva kakva si - lebdiš u eteru, živa bića te udišu kao kiseonik. Što više ćutiš oni sve više znaju o tebi. Tvoja misija na zemlji je mnogo složenija, i ti je moraš do kraja odraditi. Vlakna tvog blistavog tela apsorbuju čitavu Vaseljenu, ona te hrani, ne vredi Ana, tvoje telo najmanje pripada tebi samoj, ono je tu zbog drugih, nemaš prava da ih ostavljaš bez tog izvora svetlosti, oni će ti možda nešto dati u zamenu, ti naravno nećeš biti zadovoljna, ali ti nisi važna, važno je ono što zrači iz tebe; a ono što nosiš u stomaku, je li to tvoje? Ili si ti samo konzerva za čuvanje semena, ko zna čijeg, i iz kojih dimenzija. Školjka iz koje će neko izvaditi sadržinu, a tebe, ljušturu, odbaciti; i to što izađe iz tebe, našta će ličiti? Hoće li imati dve ruke, dve noge, hoće li umeti da voli i da mrzi? Želela si ga, seti se Ana! Seti se koliko si prepatila što ga nemaš, a sada kada je tu ono te plaši, dovodi u nedoumicu, ali šta je tu je, dobila si ono što si tražila. Nemoj reći da nije tako! Začepila si im usta, neka je, čije je da je, tvoje je Ana, samo tvoje i ničije više. Stisni zube, ne plači, dosta je bilo plakanja; izmeni ponekad, u svojoj glavi, redosled stvari, i neka bude ono što nije - a mora da bude - pusti malo prirodu, i one oko tebe, da upravljaju tobom, budi kormilo koje će neko drugi držati u rukama, prepusti se, udahni duboko, plivaj Ana, plivaj, ne brani se, ne opiri se, smisao prodiranja kroz stvarno i nestvarno nije u opiranju, već u usmeravanju, maši rukama, diši ravnomerno, radi nogama i rukama i stići ćeš već negde, kad stigneš odlučićeš šta dalje, sada plivaj, veslaj, plivaj, veslaj, plivaj, veslaj…



NEŠTO KAO POKUŠAJ

Insistirala je da je puste kući, odmah. Bar malo, bar jedan dan. Vratila se u stan koji joj je Sneža sačuvala i održavala. Tapete, nameštaj, miris prašine, poznata atmosfera. Sve je tu, sve je kao nekad. Ipak je najlepše vratiti se kući.

POKUŠAJ DEVETI

Već je mesec dana otkako je izašla iz bolnice. Krpljenje, šivenje, kupovanje knjiga i drugih potrepština, kupovanje časopisa o dojenju, rađanju, sva se predala, svim svojim bićem, tim zadovoljstvima. Trudila se da što manje razmišlja o minulim danima, što više o budućim. Sneža je najviše vremena provodila kod nje, čak je i spavala sa njom, bez straha da će biti raznih govorkanja, htela je da joj se nađe, i nije se odvajala od nje. Pratile su kako stomak raste, kako se plod razvija, svaki pokret, svaki trzaj, a pošto su najčešće bile same, prepuštale su se svojim erotskim zabavama. Ponekad su čak i preterivale u sablažnjivosti, ali to ih je zabavljalo, to ih je činilo srećnim, i toga se nisu odricale. Štipanje, ujedanje, cepanje komada odeće, hodanje bez ičega na sebi po kući, to ih ispunjavalo posebnom snagom, zamišljale su da su jedine na kugli zemaljskoj, da su same samcate, pa čemu onda moral? Živeti i uživati u življenju, to treba znati. Neka se stidi ko nema prijatelja da pred njim raskine sa stidom.

Vreme trudnoće brzo je isteklo. Inače vreme brzo prolazi ako se plač i smeh pravilno rasporede. Porodila se lako, bezbolno, ne pustivši ni glasa. Slušala je tolike jauke, krike, stekla predstavu o nečemu strašnom, posmatrala je užas na licima žena pri samoj pomisli da će se poroditi, a gledaj sada. Ništa lakše, i ništa lepše. Nema sumnje, ljudi vole da plaču, čak i onda kad treba da su srećni. Postoji bol koji se čeka.

Muško! Sin! Njen sin! Uzela ga je ruke, digla ga visoko, i zavikala na sav glas:
Plači sine moj, plači! Sada si moj, i samo moj! Jednom i zauvek! - Plakala je i ona zajedno s njim. Koleginice su bile tu da bučno i razdragano proslave.
Evo vam beštije, ovo je samo za vas! - Okrenula je tek rođenog krvavog sina prema njima, u tom času, baš kao namerno, ispiškio se u njihovom pravcu. - Svečano pišanje, vama u čast. Živeli!!!

More oduševljenja, cika, galama. Niko se nije ljutio na njene šale. Podojila ga je tu, pred svima, neka gledaju, neka se naslađuju, neka vide da i ona to može. Grudi su joj pucale od mleka, a ona od sreće i radosti.

A kada bi ostala sama, ne… Ona više nikada neće biti sama. On je tu. On koga je ona rodila. Može li se dvaput roditi? Može! Osećala je to, znala je to. Ona je njega rodila, a on nju… preporodio. Ko je tu kome udahnuo život? On njoj ili ona njemu? Eto Ana, rodila si dva bića u jednom; rodila si njega… i sebe u njemu. U svom zanosu odlučila je da Sneži ispriča sve, čak i ono što je skrivala u svojim najdubljim hodnicima uma. Događaje u iznajmljenoj kućici, svaki detalj, baš sve. To nikome nije pričala. Bojala se da joj neće verovati. Ali, sada joj je svejedno da li će verovati ili neće. Neka se smeje ko god hoće, nek’ misle šta hoće, ona je sada srećna i više je ništa ne može povrediti.
Bludnice jedna. Razvratnice! - Šalila se Sneža nakon završene priče. - Eh, što bih ja da upoznam tog tvog dasu.
Šta će ti? Pa ti imaš dve zlatne ćerkice.
Imam ćerke, ali nemam muža. Zaboravljaš da sam ja razvedena.
Toliki muškarci oko tebe, a ti… razvedena? Svašta!
Pa da uzmem bilo šta? Tek tako…
Ne bilo šta. Ti još možeš da biraš…
Je l'? A tebi ono najslađe!
Pa naravno. Ima stvari koje se nikome ne daju.
I nisi me pomenula pred njim baš ni jednom?
Šta ti pada na pamet? Ja sam bila toliko oduševljena da…
Da si na mene zaboravila? Džukelo jedna nezahvalna.
Joj da znaš kakav je to bio doživlja… - pravila se važna.
Pa, dobrode, ne bih ti ga pojela. - Strgla joj je haljinu i izvadila grudi. - Samo mala pozajmica…
Ne, ne i ne! Ni ja tvog muža nisam dirala.
Pa diraj ga, ko ti brani! Eno ti ga, pa radi sa njim šta god hoćeš, baš me i to zabole!
Ma nemoj! Sad kad si ga potrošila: “eno ti ga!”. A jok, ne može. Nađi sebi drugog, šta me se tiče! - Uživala je u milovanju.
Ih! Nisam znala da si tolika cicija!
Sve možeš da mi tražiš! Sve, samo ne njega! - Bacila se na nju razdražena, počele su da se rvaju po širokom krevetu. - Ako ga samo pipneš, oči ću ti iskopati! Srce ću ti pojesti za vešeru, razumeš bestidnice?
Urlaj koliko hoćeš, ništa ti ne vredi! Ako ga samo nađem… Napraviće i meni jedno, pa makar ti crkla od ljubomore!
E, pazi da ga ne nađeš! - Jednim brzim pokretom stavlja ruku u njene gaćice. - Hej! Pa on ovde ne bi mogao ni da uđe!
Šta kažeš!? E, sad si stvarno preterala! Sad si definitvno mrtva! - Sneža je stiskala iz sve snage praveći se kao da će je zadaviti. - Povuci reč! Povuci reč, stoko bez repa, ili si mrtva!
Ne, ne, ne, ne… Nikada! - Ana je uzvraćala odmerenim ujedima.
Hej, pa ti nisi normalna! Odgrizla si mi sisu, skotuljo!
Sisu?! Pa gde ti tu vidiš sisu? Moraću da kupim mikroskop za te tvoje sise!
Što si đubre! Šta im fali?
Pa, fali im to… što ih nema. Ne vide se.
E, sad si najebala! - Skočila je na ju. - Govori kučko pokvarena, ima li ih ili nema! Ako samo još jednom slažeš… - Stiskala je sve jače.
Pa, dobro… - Stenjala je Ana. - …Ima ih, ima… Udavićeš me, sotono…
E, tako te volim. - Sneža je popustila stisak.
Ima ih, naravno. Samo su nekako… nevidljive. Redak primer… - Nije dovršila rečenicu, pobegla je u kupatilo.

Erotskoj igri između njih dve nikad kraja. Šta god da su radile uvek, i uvek, su se vraćale toj igri. Biti slobodan, biti raskalupljen, biti mimo svih uštogljenih, staromodnih principa. Ko je propisao te principe? Ko je sebi uzeo za pravo da nam kaže kako da se ponašamo, i šta je moralno, i šta je pristojno? Zakoni, norme, propisi, sve je tu. Za koga? Čemu? Sme li se izvan tih normi? Sme, i te kako! Ko preskoči tu granicu i ostane čist, sve su kuće njegove, svi su mu putevi otvoreni, može sve, sve od njega zavisi.

PRVI POKUŠAJ IZ OČAJANJA

Rastao je kao trska iz vode - činilo joj se da vidi kako raste - a njene grudi nisu splašnjavale. Dečaku je već pet godina, a u njenim grudima mleka sve više. Iz podsvesti je čula: “Neka iz ovih grudi poteče mleko, i neka teče potocima…”. I teklo je. Kao nabujala reka, silno, nezaustavljivo. Lekari su nemoćno slegali ramenima. Doduše, preporučivali su - kao moguće rešenje - amputaciju, našta se ona zgražavalala. “Samo bi da seku, samo to znaju, ništa drugo…” - govorila bi sebi i drugima. Ne, to ne može! Jednom obeležen, zauvek obeležen, ali zašto? Pa bila je žena kao i svaka druga! A ne, Ana! Ti nikada nisi bila žena kao sve druge, seti se, razmisli! Ipak, odlučila je da svoj teret nosi do kraja. Ovoga puta nema bežanja, nema predaje. Nije ovo više ona Ana, koja se lako predavala, popuštala i bežala. “Plakala si dok si bila prazna, sad plačeš što si puna, šta ti uopšte hoćeš. - Govorio bi neki unutrašnji glas. “Tebi nikada ugoditi. A ne! Sada ćemo malo drugačije!” - komunicirala je sama sa sobom, sa svojim drugim ja. Kada je sin prestao da sisa dojke su je pekle od najezde mleka, sve dok ih ne bi ispraznila u lavabou. No, ovoga puta to je bio sladak bol. Boli kad ima, boli kad nema. Boli kad može, boli kad ne može. Neka boli, Ana! Kad si sve ovo do sada izdržala, izdržaćeš još taj jedan drhtaj!

A njen “Mesečev Sin”, kako su ga u šali prozvali, i nisu bili daleko od istine, otimao se iz sopstvene kože, nicao, cvetao kao najlepši cvet, ređao godinu za godinom, koprcao se i nogama i rukama, svakim danom menjao boju, izgled, visinu, težinu, preskakao je brda i doline, mamio uzdahe… A ponos njegove majke, može li se to opisati? Ona je rasla zajedno sa njim, ona se menjala, ona je cvetala, bujala, sve kako i on. Razgranao se do dvanaest leta, a da nije ni primetila. Procvetao je tu, pred njenim očima. Sa njim je delila sve svoje tajne, trudila se da bude što otvorenija, što iskrenija. On je bio njena ispovedaonica, njena inspiracija, izvor sa koga se napajala, razlog njenog postojanja. Volela je tako, uveče, da ga stavi u krilo, da ga mazi, i dugo, dugo da priča sa njim o svemu i svačemu. Nije štedela ni reči, ni vreme, ni trud, sve je podredila njemu, i samo njemu.
Nešto te muči, mama? - Upitao je jednog dana u jednoj od takvih seansi.
Ničta… Ništa… Onako, malo sam se zamislila…
Muči te to što si drugačija od drugih? To što još uvek imaš mleka? - Govorio je hladno i staloženo, pokušavajući da započne razgovor na tu temu. - Ne treba to da te muči. Ti si i dalje najlepša i najbolja mama na svetu, veruj mi, ozbiljno ti kažem. Ja sam ponosan na tebe i srećan sam što imam baš takvu mamu. - Da bi je utešio i dokazao da mu ne smeta ništa što je njeno, izvadio je jednu dojku i posisao je. Toplo mleko klizilo mu je niz grlo. On je uživao, a ona se osvrtala da ih neko ne posmatra. "Opusti se, Ana, šta te briga? Neka gleda ceo svet, neka svi vide. Nekada nisi mogla, sad možeš…", čula je reči u glavi. Ne, nije se stidela, i neće se stideti. Zažmurela je i zamišljala onaj dan kad ga je rodila, i kako ga je dojila, i kako ga je povijala, i sve joj se to vraćalo u sećanje, vrlo plastično i uverljivo, i sve je to iznova uzbuđivalo, kao prvog dana. Ceo život je samo jedan dan koji se beskonačno puta vraća. Bila je svesna da će ga jednom izgubiti. Jednom neće biti samo njen. On i nije rastao za nju, već za druge žene. Negde tamo, neke devojčice, neke pčele rastu samo za njega, za ovaj cvet. A on, sve što je veći, sve je manje njen, i treba iskoristiti svaki ovakav blaženi trenutak. Neka je i to nemoralno, neka je i to… Ma, neka je! Neka ide do đavola sve! Njoj je bilo lepo sada, a osećala je da je i njemu lepo. Sada, ovoga časa. Samo ovaj trenutak je važan. Eh, kad bi moglo ovaj trenutak da pretvori u večnost.
Hajde da se kupamo. - Predložio je on.
Ti i ja, zajedno?
Da. Ti i ja, zajedno!

Ušli su u kadu prepuštajući se vreloj vodi. A tu, u kadi, odavali su se uživanjima, prskali se, igrali, cičali, lepili se jedno uz drugo, upijali, pripijali se kao alge, koža uz kožu, telo uz telo. U momentu, u zanosu, odlučila je da mu ispriča sve. Sve o njoj, i sve o njemu. Možda sada nije bio pravi trenutak, ali ona je bila u takvom raspoloženju, da je mogla, činilo joj se, sve da mu razjasni. Uostalom, kadtad će morati sve da mu kaže. On ima pravo da zna. Ako je do sada sve delila sa njim, neka zna i ovo. Ako ne shvati danas, shvatiće sutra, prekosutra. Život je čudna pojava, možda sutra neće moći ništa da mu kaže. Uostalom, jednom će on, možda, razumeti i više od nje same. On će razmišljati trezveno i staloženo, njegov mladi i neiskvareni mozak imaće više vremena za to ako mu se sve na vreme kaže. Ona je uvek bila u raznim psihološkim stanjima, teško je povezivala, još teže donosila zaključke. On je u prednosti ceo jedan život. Slušao je pažljivo, dok je ona izlagala svoju verziju, kao na nekom saslušanju, trudeći se da ne izostavi ni najmanji detalj. Sedeli su u kadi sat, sat i po, dva sata, tri, četiri… mleko iz grudi se mešalo sa već ohladnelom vodom, prislonio je svoje nejake grudi uz njene, trljao se mlekom i sapunicom, i slušao. On je slušao, ona je pričala. Kada je završila, duboko je uzdahnuo ne govoreći ništa, a onda su izašli iz kade, obrisali se, ušli u sobu, i legli na krevet. Ležali su oboje na leđima, i ćutke razmišljali o tek završenoj priči, svako na svoj način. Još jedan kamen sa srca je skinut. Još malo, pa cela planina. Tišina puna tajanstvenosti, slatka tišina. Par sekundi, sati, dana, vekova, ko zna koliko dugo.
Ne govoriš ništa. - Ona je prva prekinula tišinu.
Ne. Razmišljam.
Veruješ li mi?
Verujem. Apsolutno sve ti verujem. - Gledao je pravo u oči urezujući svoje reči u njen mozak. - Znam da si to jednom morala da mi kažeš. Ja sada povezujem, ne mogu tako brzo…
Jednog dana ćeš ti shvatiti ovo bolje od mene. Ti si na vreme saznao. Duže ćeš razmišljati, više ćeš razumeti. - Time je više sebe tešila nego što je njega hrabrila. Bojala se da mu nije prerano opteretila svest. Ma, nije! Uostalom, gotovo je. Rečeno se ne može vratiti. Ni reči ni meci ne biraju žrtvu, žrtva bira njih. Zbacio je svoj ogrtač, uvukao se u njen, i zalepio svoje vlažno telo uz njeno. Nema više razloga da ga se stidi. Stegla ga je čvrsto, njega koga je otpatila i odbolovala, kao retko koja majka, iscedila ga iz sebe, istisnula iz svojih žlezda, sada ga je upijala u kožu, kao da je želela da ga vrati nazad, u sebe, tamo je njemu mesto, u njoj, u njenim dubinama. Sada kada je tu, i kada je osećala da neće još dugo - još malo, još samo malo i zgrabiće ga druge, i više neće biti njen - opet one iste zle slutnje, nikako nije mogla da ih se oslobodi. Stiskaj ga još jače Ana, to parče svetla je tvoje još, možda, samo danas - dani prolaze, a noći su duge i neizvesne - ali znaj Ana, i ti si ga od nekog pozajmila, moraš ga nekome dati, moraš ga vratiti, još neko s njim mora biti srećan, uživaj, kao što će i drugi uživati, prepusti se ovom trenutku praiskonskog greha, kad bude odlepršao taj grh će biti vatrica na kojoj ćeš se grejati kad ti bude najteže, niko ne zna ono što ti znaš, voli ga Ana, pusti neka te dira, neka se naslađuje, ovo malo sreće što ti leži na grudima otkinuto je od tvog mozga, tvoja krv, tvoje meso, ova pluća su tvoja, i ovaj dah u njima je tvoj, ne stidi se Ana, vreme stida je već daleko iza tebe… dojke su nezaustavljivo kapale, kao da se i one raduju, svaki deo tela uživa zasebno, oslobodila se straha - svesno nesvesna i nesvesno svesna, sve se to nekako izmešalo - grlila ga, ljubila, bacala u vazduh i puštala da padne na meku postelju, sad su delili ista saznanja, i ona je zbog toga osetila neizrecivo olakšanje, tek sad je bila istinski srećna. Otvorila se pred njim, evo me, sine moj! Tu sam, takva kakva sam, ali - tu sam! Dva čista gola tela isparavala su lagano, nekontrolisano srećna, nedopustivo i besramno opuštena.

DRUGI POKUŠAJ IZ OČAJANJA

Dva Sunca, dve biljke koje se hrane jedna drugom, jedna bez druge mrtvilo i pustoš, jedna drugoj izvor života. Njen sin, njen “Mesečev Sin”, sin iz dalekih prostranstava, sin Vasione, doklizio je u njenu svest i podsvest i tu se materijalizovao, atom života iz večnog međuplanetarnog kruženja. Kristal iz njene zenice, zgusnuti uzdah iz njenih grudi…
Hajde da sredimo kuću! Vidi kakav smo lom napravili, kao da nas je stotinu!

Ustao je, zauzeo pozu atlete, pravio se važan.
Šta kažeš, a? - pokazivao je mišice.
Pa, sad… Kad ovi mišići ojačaju, kad ovaj stomačić ispadne napolje, dok porastu brkovi i brada… - Kako je govorila tako ga je dodirivala prstima - …pa dok ove koščice ojačaju, pa porastu zubi da mogu da grizu, pa onda dok ovo “vrapče” poraste i postane moćna artiljerija, bogami… biće to muškarčina za divljenje. - Ocenjivala ga je pažljivo, deo po deo, sa nekom posebnom nasladom.

Laskale su mu ove reči, bio je presrećan, ali ne i ona. Gledajući kako se oblikuje i raskrupnjava, postajala je svesnija da ga time sve više gubi. Pomešani radost i tuga, to uvek ide zajedno. Za koju godinu neće biti tog bisernog smeha. Šta će ga zameniti? Ništa! Osećala je da jedan slučajni kosmički bljesak, pošto se odbio od kugle zemaljske, nastavlja dalje po svojoj, unapred zacrtanoj putanji, i da postaje sve manji. Bio je sve dalji, nepristupačniji, zver sa ogromnim čeljustima, željan mesa, zabave, uživanja. Željan krvi, krvi života, krvi mora i neba. Ne ljuti se Ana, ti si bila deo svog krda, on odlazi u svoje. Ova snažna muskulatura više nije tvoja. Ne vredi ti da se koprcaš, da govoriš kako je on tvoj sin, da si ga ti rodila… Da, tačno je. On jeste tvoj sin. U jednom periodu bio je i više od toga. Taj period je sada samo u kori mozga. Isperi mozak, o~isti ga od naslaga, ostavi u njemu samo ono najlep{e – sliku o njemu.

POSLEDNJI POKUŠAJ

Sneža je već u godinama; kosa bela, oči ispijene, naborana koža. Njih dve, Ana i Sneža, počele su da liče. Svi ljudi - na početku i na kraju - strahovito liče međusobno. Razlikuju se samo u sredini života, ko zna zašto, valjda zato da ne bi bilo zabuna, kraj i početak ionako nisu bitni. Ležale su jedna pored druge, ne govoreći puno. Toliko toga su već jedna drugoj rekle, poznaju se u treptaj oka. Često bi tako “meditirale”, ležeći zajedno, svaka sa svojim mislima, a kao da su telepatski komunicirale. Razumele su se. Reči su im postale suvišne, ponekad su ih, čak, i opterećivale. Ostala su još samo sećanja - kusur života.

Seti se, Ana…

…seti se kupanja, krika, bola, seti se kako se rodio, a kao da nije, ispao je nekako čudno, neosetno; seti se… ležala si u bolnici raskrečenih nogu, disala duboko, i nisi se plašila, iščekivala si nešto strašno, nešto veličanstveno, a kao da se ništa nije desilo; seti se… žmurela si, nikog nisi želela da vidiš, neka oni gledaju tebe. Hej, Ana! Pa oni su te prevarili, podmetnuli su ti nepostojeće dete, svi su oni bili lažni, i lekari, i porodilište, i koleginice, i Sneža je bila lažna, svi su oni došli iz neke druge dimenzije da eksperimentišu sa tobom, a sve je ipak bilo tako stvarno; seti se… jesu li svi videli isto što i ti, ili su se pretvarali tebi da udovolje, sebe da iskupe? Gde je on sada? Nema ga, nije kraj tebe, pamtiš li otiske zuba, pamtiš li težinu, ko zna koliko, neprospavanih noći, pamtiš li dodire jezikom, blaženi pogled, kasno si ih pročitala, ali neka, pusti ih neka misle da su uspeli da te prevare, podvali jednom i ti njima, bez obzira na sve oni su te ipak voleli; sada dok razgrćeš tamu, i saznaješ ono što oni ne znaju, pronađi način da im oprostiš. Opusti se Ana, već nekoliko miliona godina ljudi misle da znaju istinu, ti je upravo noćas dodiruješ svim svojim čulima - tebi se nudi u svoj svojoj lepoti, ulazi ti u dušu, u matericu, upravo porađaš istinu. Reci, je li ti sad bar nešto jasnije?
Ana čuješ li me! Ana, Ana, šta ti je?! - Tajac. Poslednji tajac koji još nikoga nije mimoišao. Kada se on nađe na putu, svi bi da mu se uklone, ali…

…izdahnula je. Lako kao uzdah, kao povetarac.

NAJZAD POČETAK

Gledao je on, “Mesečev Sin”, nju, koju su svi zvali Sneža, i kleknuo pred tim oronulim kostima sa dubokim strahopoštovanjem:
Zbogom, majko! - Baš tako, “majko”. Razlika izmeću nje i njegove majke vremenom je zalečena.
Zbogom… - pauza, mûk - …sine.

Pratila ga je kako odlazi u noć, kako se stapa sa mesečinom, kako se razliva, čili, mesečina ga usisava, i njime osvetljava put, od sad pa nadalje, on će osvetljavati put, svake noći svojim bićem, sa svojih osamnaest, ili možda osamnaest hiljada godina, vreme gubi smisao pred važnošću trenutka, vreme kao opsesija, kao varka… i on u njemu, u tom vremenu, u toj sveopštoj prevari koju niko ne može da zaustavi.

Šta se krije iza onog plašta? Rasparajte ga, neka nam se već jednom sruči na glavu. Težak je, mnogo je težak…

kao svaki početak.

POČETAK NA KRAJU SVEGA



Evo ga! Stoji na sred mokre ulice, zaogrnut lakom izmaglicom, na svojim ogromnim plećima drži kišu, pronicljivim pogledom - pogledom iskusnog trgovačkog putnika - mirno i ravnodušno odmerava svet ispred i oko sebe, pršti kiša pod jakim vojničkim cokulama, vojnički šinjel prosleđuje kapi ka tvrdom asfaltu, gusta brada i brkovi se presijavaju od vlage, crni šešir zadržava vodu, pa je prosipa po ramenima, i sve to kao da ga se ne tiče, maše rukama dok hoda, prate ruke neki nevidljivi ritam, sasvim lagano obazire se oko sebe, avetkontura klizi kroz sumorno jutro, a grad spava blaženim snom. Pogled s leđa izaziva strah od nepoznatog, pogled spreda strah od poznatog, od onog što se potiskuje i skriva u najdublje dubine, strah od stvarnosti.



***
Jesi li nekad video onog čoveka?
Nisam.
Je l’ on uvek bio sam?
Jeste.
Kako znaš?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Ulazi u kućicu na kraju (ili na početku) grada, skida šešir i šinjel i spušta ih na otoman u uglu polumračne prostorije, vojničke cokule odzvanjaju po tvrdom podu, čvornovatim šakama baca prazne boce, tanjire i čaše zajedno sa stolnjakom u kantu za otpatke, zagleda oronule zidove, na jednom od njih visi drvena maska, maska afričkih vračeva prekrivena paučinom, na ivici kredenca tanka knjižica, stihovi davno zaboravljenog pesnika, stolica bez naslona nemoćno leži prevrnuta, ispravlja je i seda, škripi stolica pod njim, oči mu klize po svakom detalju, i sve to kao da ga se ne tiče, vadi iz unutrašnjeg džepa bočicu ruma i lagano ispira grlo dok ga stonoge, bubašvabe i pauci ispituju, avet-kontura ide polako ka izlazu.



***
A jesi li ti video onog čoveka?
Mislim da jesam.
A je l’ uvek bio sam?
Mislim da nije.
Kako znaš?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Stavlja u usta cigaru koju još nije zapalio, miluje po kosi jednog od dvojice dečaka koji ga gledaju znatiželjno, daje mu prašnjavu knjigu pokupljenu sa kredenca, ulazi u opusteli restoran, sprema kajganu od osam jaja i velikog komada slanine, pljuje ovlaženu cigaru na pod, i lagano počinje da jede, ni jednog trenutka ne prestajući da se obazire oko sebe, kao da nekog očekuje, jede nožem i posmatra, kožne čizme se cede i prave lokvu, kolone mrava ulaze mu u tanjir, još jedan gutljaj ruma, još jedna nezapaljena cigara, jedan od dečaka skuplja hrabrost da mu priđe, kreše šibicu i pali mu cigaru, koliko dugo nije osetio ukus duvana, klima glavom u znak zahvalnosti, okreće im leđa i odlazi.



***
Šta misliš, ko je ovaj čovek.
On je napisao ovu knjigu.
Otkud znaš?
Piše na njoj.
Šta piše?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Prilazi polurazrušenoj kući iz koje se širi jeziv smrad prašine i memle, prilazi ženi sa detetom na sisi, uzima dete, nežno ga spušta ne postelju, cepa već pocepane krpe sa nje, uzjahuje prljavu ženu koja stenje pod snažnim muškarcem, i ne pokušavajući da pruži otpor, puši nezapaljenu cigaru, ko zna koju po redu, mrak se već uveliko spustio, tek poneka sveća pucketavo dogoreva na drvenim policama, uzima dete, isto onako nežno, i vraća ga nazad, majci, spušta kraj nje umašćenu novčanicu, rasteruje cokulama pse lutalice, ne dozvoljava da dodirnu ni njega ni ženu sa detetom na sisi, odlazi u hladnu noć bez trunke mesečine, na tamnoj pozadini samo je njegovo tamno telo zjapilo kao crna rupa u Kosmosu.



***
Je l’ to bila njegova žena?
Izgleda da jeste.
A dete?
I dete je njegovo.
Otkud znaš?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Budi se grad ne sluteći ništa, kao po komandi, svi u isto vreme, goluždrava deca jurcaju se po tvrdim i do zemlje spaljenim dvorištima, nage žene peru veš u mutnoj vodi, starci se bestidno prazne iza nečeg što podseća na drvo, suncu se više niko ne raduje, svaka senka zalepi se za tlo ostavljajući novi crtež, mapu za pokolenja koja neće doći, jer ovo je poslednja generacija - poslednja deca, poslednje žene i poslednji starci - iza njih nuklearni ratovi, užas i smrt, a ispred njih… on, u svom vojničkom šinjelu, i vojničkim cokulama, sa nezapaljenom cigarom među kristalnobelim zubima, starci ga ne primećuju, deca mu se raduju, žene odmeravaju znatiželjno svaki detalj na ovom čudnom biću, i svi }ute.



***
Šta će sada biti?
Izgleda da je on naš.
Kako znaš?
Liči na nas, ljude.
I oni ranije su ličili?
Ne sećam se.



***

Evo ga! Stoji samouvereno i ponosno u svoj svojoj veličini, iza leđa mu kostur broda nasukanog pre toliko vekova, ukrtio se od stajanja, pred njim potomci zaboravljene posade, skida vojnički šinjel, cokule, i šešir, sve skida sa sebe, je li se to vratio, toliko čekani, a već pomalo zaboravljeni, sin božji, ili je on poslednji u nizu prevaranata što im se nesebično daje u ime sebičnog hira, tek - poslednji čin drame nečega što je tinjalo, i što je samo sebe uništilo, i što se tako gordo zvalo život, poslednji trzaj ili početak, poslednji preživeli vojnik u zalutalom stadu, još samo da nikne cvet, i ptica da zapeva, i mrav da zagolica, još samo… još tako malo treba, još samo malo…



***

Kako je lep.

Je l’ on sada naš?

Jeste. On je sada samo naš.

A kako ćemo sa njim…?

Ne sećam se.

Ni ja.



***

Evo ga! Žena je opet zagrizla jabuku, pustila je glas od sebe, stavila je zmiju oko vrata i pogledala vojnika kako se ne sme, razapnimo ga na krst, neka otpati sve naše grehe, a onda mu uzmimo obraz, i bol, i stid, i sve mu uzmimo, i pustimo neka se mešaju krv, seme i voda, mleko u dojci nepoznate žene, i greh neka bude, i blud, i razvrat, Satana neka uzme svoj deo a nama šta ostane, i sve neka bude k’o nekad, samo neka ne budu ove senke što na ljude liče, i ova zatamnjena svetlost, neko tu svetlost mora da nadvisi, poneki preživeli vojnik nađe se uvek da započne novi ciklus - ciklus rađanja i umiranja, evo ga, počinje…

***

Hoćemo li uspeti?

Moramo?

Koliko ćemo čekati?

Ne znam.

Šta ćemo roditi?

Ne sećam se.

GRAD ŽENA

U nekoj napuštenoj kući, negde iza horizonta, stvarao je čovek bez nogu, čovek bez imena, u tišini ratova, u dubini beznađa, da ga niko ne primeti, stvarao je svoj grad. Nezadovoljan čovečanstvom, činilo mu se da bi mogao da ima svoj grad.

Dizao je kule koje su se rušile, gradio kuće koje su se samospaljivale, postavljao stražare koji bi odmah umirali na zidinama, ređao ciglu do cigle… Ništa nije vredelo.

Jednog dana pogledao je u svoj notes. Dragana, Marina, Svetlana, Tanja, Marija, Olivera, Nataša, Vera… Stvorio je Grad Žena, prepun ljubavi, topline, mora, biljaka, riba…

Svaka žena je jedan grad, a on je imao grad gradova.

One se nisu poznavale, ali su saosećale kao da su bliznakinje. Pitale su jedna za drugu, molile ga da ih međusobno upozna. A on ih je ljubomorno čuvao samo za sebe. Pisao im pesme, erotske priče, ljubavne drame, eseje…

Da. U jednoj zabačenoj kući postoji još uvek Tvorac Grada Žena, najlepšeg grada na svetu.

Ne može ga niko naći jer se u njemu kuće ruše same, stakla se lome, straže umiru, voda se smiruje u reci…

Samo on, Tvorac Grada Žena, može da dopusti da se u njega zaviri. Ali on je ljubomoran, boji se za svoj Grad, ne dopušta da ga iko učvrsti, matrijalizuje, jer sve što se materijalizuje sklono je propadanju.

* * *

Matori razvratnik odlazi u ništavilo - iz kojeg je potekao…

Naručite mu pesmu mrtvih galebova i poneku školjku…

Da sluša more i gleda svoj uspavani Grad…

NA GOLOJ LEDINI



Usne su jedini parni organ koji se ne deli na levi i desni, već na gornji i donji, i to im daje neku posebnu moć, prioritet nad ostalim delovima tela. Dok je gledam kako dok leži na postelji njene usne idu levo i desno, i vuče me da svoje usne ukrstim sa njenim. Ne smem ništa da pokušam, shvatiće me pogrešno, izgubiću i ovo malo zadovoljstva koje trenutno imam. Usne. Sočne, jarko crvene, nadmoćne. Kako mrdne njima baca me u depresiju. Stiskam šake, šapućem u sebi, plašim se da me ne čuje. Ima ona i oči, u koje tek, ne smem ni da zavirim, jer će me pročitati. Usnama još mogu i da zavaram, očima ne. Podšišali su je kratko da joj kosa ne smeta, da mogu i ja nju da pročitam, a ne samo ona mene. Greška! Iza te kose mogao sam i ja da se sakrijem. Sada smo na goloj ledini. Ima posekotinu na obrazu, i modricu ispod oka, i rupu u nozi, i ranjeno telo… koliko je samo ljudi stradalo spašavajući ovo divno stvorenje, a ja ga izlažem sramoti svojim bludnim pogledima. Ljubav je strašno lako pretvoriti u svinjariju, ali joj leka nema. Lepa, ružna, slepa, odana, ukleta, pristojna, nepristojna… ljubav. Nešto šapuće, bunca u snu ili razmišlja poluglasno, drhtim. Okreće glavu, gleda me… drhtim još jače… neću izdržati… onesvestiću se… Usne mrdaju, kako me izluđuju. Hladno je. Već mesecima ne greju. Sestra medicinska je uvija u ćebad, ja plačem u sebi. Ne mogu joj pomoći, a želim. Gleda me kroz trepavice, da li išta razaznaje? Ne znam samo kako je moguće da smo u istoj sobi. Jesam li ja u ženskoj, ili ona u muškoj sobi? Njima to više ništa ne znači, trpaju gde koga stignu. Svesna je, zenice su joj čiste. Zna gde je, ali ne zna zašto. Oblizuje usne, one iste usne koje bih i ja polizao. Svaki rat je imao svoje princeze, i svoje kraljice, za koje je vredelo ratovati, jedino ih ovaj nema. Zato je jedino ovaj rat proglašen za besmislen i nepotreban. Nema očiju, nema usana, nema ženskih grudi zbog kojih je trebalo probosti muške junačke grudi. Trza se. Usne joj poplavele, sestra joj daje injekciju, još jedan laki trzaj. Sve je uzalud. Sestra je rutinski pokriva po glavi, šta se moglo uradilo se. Otkrivam joj lice da ga vidim još jednom. Suza? Da, moja suza, na njenoj ledenohladnoj koži. Šta bih dao da je obrnuto. Odnose je. Žmurim, i vidim. Sočne, požudne usne kako mi prilaze, a mi sami. Sami na goloj ledini.

VRUĆA ČOKOLADA



Ispitivaće me neko vreme, daće mi par dijagnoza, a da ni sami neće biti sigurni u njih, posmatraće me, razmeniće iskustva i - pustiće me. Savršeno ubistvo, ubistvo gde ubica postaje žrtva, a žrtva, bar prećutno, preuzima ulogu krivca. Zar je baš morala da se rodi sa takvim očima, i sa tim licem, i sa ovim usnama, zar je baš morala… jeste, ona je kriva. Rođeni smo da se gledamo, mazimo, ljubimo… A ona? Neće ni tajni znak da mi dâ, kao da me nema, moram je ubiti, nema joj spasa. Crne kožne pantalone, tesno pripijene uz telo, sjajnocrna kožna jakna naglašava liniju grudi, sve je uobličeno kao pod presom; siguran korak, plameni pogled ne odstupa ni za milimikron u stranu, nema mi druge… ili ću ubiti ja nju, ili ona mene. Duga smeđa kosa, ne bi se reklo da je farbana; lepe, tamnosmeđe oči, tople i beskrajno umiljate, ne bi se reklo da su šminkane; ništa na ovom umetničkom delu nije docrtavano, sve je tu, i sve je tako daleko od mene, ubiću je, i gotovo! Velikim kristalnim zubima zagriza kiflu, žvaće je smireno i opušteno, kao da se ništa oko nje ne događa, kao da je niko ne gleda, a zna kučka koliko je proždrljivih ala guta očima, zar to nije dovoljan motiv da je ubijem? Ako je ne ubijem ja ubiće je neko drugi. Zar da to zadovoljstvo prepustim drugome? Pruža mi šolju vruće čokolade - znači: ipak zna da postojim - ruke joj meke, dobro negovane, primećujem da joj nokti nisu lakirani, dobacuje mi osmeh pun samilosti, sažaljeva me, neće mi biti žao kada je budem ubio. Baš ni malo. Zagledam je pažljivo. Ne znam gde da zarijem nož, ne znam gde da uputim hitac, a da ne oštetim ovaj remek delo prirode, ovu božju lepotu. Čak i da me ne osude drugi, osudiću samoga sebe. Žena se može ubiti, priroda ne sme. Za trenutak je bila puna osećanja, učinilo mi se i ljubavi, prema meni, a sada… tako hladno okreće mi leđa i gubi se u daljini. Vruća čokolada postaje još vrelija u mojim rukama, u ušima mi koračnica, želudac osećam u grlu… ne, neću je ubiti. Ovde je previše motiva, i previše razloga, a ja sam hteo da to sve bude samo moje, i da niko ništa ne primeti. Koliko njih će mi tek pozavideti ako je ubijem, reći će glasno: "Ubica, zlikovac…!", a šaputaće izmeđe sebe: "Ako, neka je ubio! I treba… zaslužila je…!". Ne… neću je ubiti. Neka i drugi grcaju, neka crkavaju. Ja sam od nje dobio vruću čokoladu, mnogi neće ni to. Jedna od retkih Snežâna je prošla, ostalo je puno malih patuljaka. I jedan princ - sa šoljom vruće čokolade u rukama.