VINOGRAD



Na stolu je bila korpa srednje veličine sa vrlo ukusno raspoređenim voćem. Dve banane, limun, jedna jabuka, šljive… ali domaćin je bio najviše ponosan na krupan grozd crnog "Hamburga” za koji je on kategorično tvrdio da je rodio usred vreže "bele tele", kako se nazivala jedna od vrsta belog grožđa koja je uspevala u njegovom kraju. I tada je počelo kolektivno ismejavanje, omiljeni sport ovog podneblja. Komšije su ga zapitkivale da nisu slučajno i te dve banane ubrane na šljivi ili, u najmanju ruku, da nije to neka specijalna vrsta muških banana, "bananci koji rodevaju samo u tvojoj avliji, i nigde više u svetu”. Tražili su mu "mustru", molili ga da im okreše vinograd, ili bar da prođe kroz njega, zakerali su, smišljali i izmišljali, cvileli, prenemagali se. A mogao je dobri starina ništa da im ne kaže, mogao je da ćuti, mogao je… ali nije. Uostalom, zašto da im ne kaže? Zaslužili su da znaju, a to što ne veruju - njihov problem. Živimo u doba nevere i neverstava, a svi ovi, u principu dobri ljudi, čak i da su sedeli ispod vreže i gledali kako "Hamburg" raste gde mu nije mesto, opet bi sve udarili na sprdnju, jer… što ne ide, ne ide, pa neka je i stoput tako. Ja sam mu jedini verovao, a čestiti starina je video iskrenost u mojim očima. On nije znao da čita knjige, ali znao je da čita ljude, i tu ga niko nije mogao nadmašiti. Nisam ga ispitivao kako je to postigao, nisam mu se rugao, samo sam jeo zrnevlje, i terao pčele koje su nas opsedale. Ćutao sam.

– Vidiš, sinko… - započeo je - i u Nemačkoj postoji grad koji se isto zove kao i ovaj grozd. Hamburg. A ovi naši majmuni što se klibere, radije bi čistili govna u tom Hamburgu, neg’ što bi okopavali vinograd ovde, na svome. Tamo su ih nekada prisiljavali da rade, sad idu dobrovoljno. Zapamti sinko… - ovo mi je poslednje naglasio - …govno je govno, a grožđe je grožđe, i u tuđini i kod kuće. Ali čovek nije svuda čovek, zapamti.

Od tada ga nikada više nisam video živog. Umesto cveća na grob sam mu položio mali grozd crnog grožđa. Setih se njegovih reči: “čovek nije svuda čovek…”, ali može ostati čovek i kad ga više nema. Ko kaže da ga nema? Ima ga u mom srcu… i u svakom zrnu mog vinograda. Njegovog vinograda, kojeg mi je ostavio u nesleđe. I reči za pamćenje.

SREĆA

Idem po tvrdom kamenju, dobro opremljen, naoružan i tehnički i ideološki, idem da branim… šta da branim, sunce ti…?! - Pa ovde sam nekada lumpovao sa društvom. Od koga da branim? Od okupatora!? - Pa ja sam za njih okupator, agresor… i šta ono beše još? - Pa lepo! Sad dva okupatora idu da brane jednu te istu teritoriju.

More jebem li im majku Hrvatsku… Čekaj stani…! A šta ako taj u koga budem pucao nije Hrvat? Pa bivša Hrvatska je puna Srba! Boga mi tu nešto nije u redu. A zna li onaj tamo šta sam ja po nacionalnosti? Zna, đavola! K’o i ja što znam o njemu. Pedeset godina te niko ne pita ni ko si, ni šta si, a onda, tek onako: šlem, ranac, puška u ruke i - cepaj burazeru!

Cena slave je uvek visoka ako ne postoje makar tri razloga da se za nju pogine. Tri razloga? Da me ubiješ ja ne vidim ni jedan jedini. Jebeš mi sve ako znam zašto sam ovde!

Javim se dobrovoljno za streljački stroj. Uhvatili smo jednog dezertera. Pitao me komandir zašto se baš ja javljam.
Kako: zašto?" - zabezeknem se ja. - "Pa ja sam mu najbolji prijatelj! Znamo se još iz školskih dana! Ko će to bolje da uradi od mene!"
A, tako! E pa, onda u redu. Može, zašto da ne!"

’Ajde fala bogu da jednom vidim u koga pucam. Do sada sam sve puc’o u prazno. Ne znam ni u koga, ni zašto. Ovde je bar sve jasno. Imam metu, imam razlog, sve čisto k’o suza. Moj prijatelj se neće uvrediti. Pa Srbi smo, majku mu! I on bi za mene to isto učinio! Ili ja za njega, ne znam tačno ko tu kome čini, ali nije bitno.

Roditeljima smo javili da je hrabro poginuo na frontu, i da smo ga proglasili za narodnog junaka. Majka je cvilela, otac je bio ponosan. I ja sam bio ponosan na svog najboljeg druga. Bože moj kako je malo potrebno da čovek bude srećan.

OPKLADA



Da se od stida u zemlju propada, kao što kažu, zemlja bi samu sebe progutala. Ona (nek' joj se ime otćuti) nije imala razloga za stid, a sada je tu, bestidno ležala, dok su je zagledali, rutinski, profesionalno, raščerečenu, spremnu za seciranje. Za nju se više ništa nije moglo učiniti, ali od nje itekako. To što je izrešetana šrapnelima nije njihova krivica, ni to što će poživeti još nekoliko sati. Možda i duže, ko zna? "Treba se nadati, svaki minut je dragocen”, šaputale su oči kojima je sve ovo tako prirodna stvar. Dežurna sestra ju je oprala pažljivo, namazala mastima, tešila je koliko je znala i umela. (Čudo jedno kako čovek čoveka zna da ujede za srce, kako zna rečima da ga baci u očaj, a kad treba da ga ohrabri ili uteši - tako je nemoćan i slab.)

Ležala je na leđima, zagledana u plafon, u neku onespokojavajuću belinu.
O čemu razmišljaš? - trgao ju je muški glas. Pogledala ga je hladno, pažljivo ga odmerila od glave do… Bože moj! Bio je bez obe noge. Jedan od onih hrabrih junaka što su branili otadžbinu, a sad se otadžbina brani od njihovih zlih pogleda, čuvajući ih na skrovitom mestu.
Ništa… Onako… - pokušala je da sastavi rečenicu.
Lepo izgledaš. Ne ljuti se ali… sviđaš mi se.
Gledaj pažljivo… Još koliko noćas, a sutra…
Šta sutra? Još ćemo se mi gledati, ko zna koliko dugo.
Ne vredi ti to… Sati su mi odbrojani… Sutra idem na operaciju… Da se još malo uče na meni… A onda prelaze na tebe.
Imaš li nekog od rodbine?
Baš nikog. Nema ko ni spomenik da mi podigne.
’Oćeš da se kladimo?
Šta da se kladimo?
Da ćeš ostati u životu.
Ne budi lud!
Nisam lud. Znam šta govorim. Evo, ako preživiš da se udaš za mene, a ako ne… ja ću ti podići spomenik. Je l' važi?
Gde god sam došla nailazila sam na ludake, ali… ti si najveći. - Nasmešila se. - U redu prihvatam. Neću dugo čekati da dobijem opkladu.

Odlazio je u kolicima prema vratima.
Hej, čekaj! Kako se zoveš?
Saznaćeš pred matičarem. Neka to za sada ostane tajna.
A ako dobijem opkladu… Kako ću saznati tvoje ime?
Potrudi se da je izgubiš! Nećeš se pokajati! - Nestao je iza vrata.

Disala je lakše i smirenije. Možda on nije ni postojao. Zar je to sada važno? Neko me voli. Neko želi da ostanem u životu.

Zaspala je. Sa koje god strane da se probudi mir u duši je postignut.

MAJMUNSKA POSLA



Majmun je čoveku dao i mozak, i razum, i prste, i naučio ga kako se čisti banana. Sad mu se čovek odučuje, uči ga da računa. Kad majmuna naučite da broji to ne znači da majmun “vuče” ka čoveku - već da čovek "vuče" ka majmunu. Kao da majmunu treba da zna koliko je 3+3. Ne bi to trebalo ni čoveku da nije majmuna koji mu zagorčavaju život. Običan majmun i ne pomišlja da bude čovek, običnom čoveku se tako često dogodi da ispadne majmun. Ipak, majmun je majmun samo u svakodnevnim, životnim situacijama. Ali, kad zagusti, majmun zna da bude čovek - i te kako. Nevolje su te koje ih zbližavaju. Ipak, ma koliko čovek čoveku, bar ponekad, izgledao kao majmun, majmun majmunu nikad neće izgledati kao čovek. Ne zato što majmun ne zna da odsvira Mocarta, već zato što čovek ne ume da se vere uz drvo. Majmun je majmun i na zemlji i na drvetu; čovek je čovek samo na zemlji, čim se popne na drvo svaki majmun može da mu bude učitelj. Čovek se spustio na zemlju, majmun je ostao na vrhu, pa ko je tu sad pametniji? Učimo se da stremimo ka vrhu, a sve više tonemo ka dnu. Kad majmun nauči da čisti pomorandžu, čovek mu se divi. A on je to znao i pre nego što se priroda gorko poigrala, i jednu vrstu majmuna pretvorila u čoveka. Jedna čovekova ženka bacila je svoje dete u kontejner. I ne pokušavajte ovo da objasnite bilo kom majmunu, on to sigurno neće razumeti. Ne zato što ne zna kako se otvara kontejner, već zato što je majmun, i što je previše glup da bi tako nešto mogao da prihvati u svojoj majmunskoj glavi. Majmunska posla!

REDA MORA BITI



Ako te ne bude bilo, ima da te nema, to da znaš!

Niko ne umire tek onako, što mu se umire.

Svak’ umire da bi mu neko doš‘o.

I ja sam za života bio drugima,

Pa je red da i meni dođu drugi.

Kad bi’ znao da mi niko neće doći

Ne bih umro, makar živeo hiljadu godina.

Sad živim za inat onima što mi viču:

"Dabogda umro! Dabogda crk’o!"

A posle ću da umrem za inat onima što mi viču:

“Nek’ živi! Zaslužio je da se muči!"

Biće po mome, pa kako god bude!

Živeo ja, ili ne živeo…

Sve ću da uradim zbog drugih!

A ne dođu li mi… Kukala im majka!

Svu noć ću im u san dolaziti!

Neće mi se, majci, vazduha nadisati!

Krvi ću im se napiti, gde me nigde nema!

Šta sam se ja otrošio idući drugima,

I sad da negde satrunem,

I da mi niko ne dođe… ne ide to!

Ima da mi dođe i koga znam, i koga ne znam!

Pola od onih kojima sam ja bio - ne znam!

Ali ne mogu da kažu da im nisam bio!

Pola od onih koje znam, a kojima sam bio,

Oči bi mi iskopali da im nisam bio!

Ja znam za red!

Idi svakome, nadaj se svakome, ne boj se nikoga.

Umreti se mora. Pa kad već mora…

Reda mora biti!

A, vala, ću ja više sa’raniti njih,

No oni mene!

‘Oću, svega mi!

I to je valjda neki red!

KAMEN TEMELJAC



Izvesni gospodin sapleo se, pao, i polomio nogu. Problem je u tome što se sapleo o kamen temeljac, koji je postavljen šezdesetih godina ovog sumornog veka na izdisaju. Sada on ne zna koga da tuži. Država koja ga je postavila više ne postoji, mada se svim silama upinje da dokaže kako ona živi, makar u našim srcima Onda je bilo lako. Jedna stranka, mnogo kamena temeljaca; danas je mnogo stranaka - jedan kamen temeljac. Ne znaš koga pre da gađaš. Kako sad podeliti jedan kamen temeljac na toliko stranaka? Znači - nema tužbe. Smemo li onda kamen temeljac da upotrebimo za gađanje pasa lutalica? Nipošto! Nema smisla ubijati nedužna stvorenja zbog gluposti naših predaka. Kamen temeljac bi nam pao sa srca, samo da znamo kako da ga upotrebimo. Da ga stavimo na kupus? A čiji je onda kupus? Ako se ne zna čiji je kamen temeljac, neće se znati ni čiji je kupus. Na svaki kamen temeljac trebalo bi uklesati ime onoga ko ga je postavio. Neka ga bar njegovi naslednici upotrebe za nešto. Bilo kako bilo, tek - za svaki nadgrobni spomenik treba položiti bar po jedan kamen temeljac. To je pravi način da sebi obezbedimo mesto u istoriji. Kamen temeljac, a ne kupus - to je prava stvar.

LEKTOR

Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana. Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom čoveku trebaju decenije da spozna delić suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen čovek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?

POTOP

U velikom gradu, jednog jutra, milion dečaka i devojčica se dogovori da se istovremeno upiški, usred grada.
I sad je potopljen ceo grad: Vožači automobila veslaju; umesto autobusa idu hidrogliseri; muškarci idu na posao u čamcima; žene, razgolićene, plivaju na kafu kod komšinice; deca, umesto fudbala, igraju vaterpolo; šalteri rade samo na višim spratovima; đubretari i odžačari, u ronilačkim odelima, traže dobrovoljni prilog; privatne radnje su na splavovima; turisti pecaju ribice…
Bilo kako bilo, tek - grad funkcioniše.
Jedino kurve čekaju da deca odrastu.
Jedino deca ne znaju da kurve vladaju svetom, i da će ih taj nestašluk, jednom, skupo koštati.

IMAO  SAM  TE

Sedam na panj otežale glave
Gledam pčele na cvetu
Vile igraju oko mojih nogu
Tu je negde i moja duša
Odsjaj mene kojeg
Samo ja vidim
Osećam… Šta osećam?
Pesak pod nogama
Pesak u zubima
Pesak u očima
I sam postajem pesak
I nestajem…
A imao sam te
Znam da sam te imao
Oči, nos, visoko čelo
Usne. Kakve si usne imala
Satkane od najfinijih laži
Kad se smeju kao da plaču
A kad plaču kao da se smeju
A zubi, grizu li?
Ne! Ujedala si jezikom
Srcem, očima, pokretom
Zubi su ti činili osmeh lepšim
Imao sam te, znam!
Osećam da sam te imao
Crno vino klizi niz grlo
Klizi mi kroz šake
Sve mi se prosulo
U neko bunilo… ne znam
Sve znam… I ništa ne znam…
Znam samo da sam te imao
I da si mi nekud iscurela
Vidim te u kapi rose
Ispod duge, na oblaku
U mlaku, u divljoj jagodi
Vidim te…
Jeste… Ti si to…
Znam da sam te imao
I one večeri
Kada grejah promrzle ruke
I kada sam ti vidao rane
Ljubio da brže prođu
I dok sam te čuvao
Od urokljivih očiju
Od zlih jezika, od tišine
Od galame i prostakluka
Znam, znam, znam…
Imao sam te
I na ovom panju
Tu sam te imao
Znao sam da te imam
Znati ne znači imati
Zakasneli bljesak
Mozak je sagoreo
Razorilo ga saznanje
Saznanje…
Da sam te imao.

JEDNO  CELO

A ja sam samo hteo seme da posadim
Seme, zemlja i telo
Postaju jedno celo
I celo postaje prah
Prosej me tvojim ženskim prstima
Posadi me u dubine sebe
Zalij me ženskom sujetom
Biblija gori iznutra
Prsti je drže, svest odbacuje
Napravi greh, zgreši samnom
Seme lopova izrodiće pisca
Koji će pokrasti svu mudrost
Seme pisca ne daje plod
Jer neće biti čak ni lopova
Koji će ga čitati.
A hteo sam samo da doprem
Do tvoje ženskosti
Posadi me u dubinu sebe
Zalij me ženskom sujetom
Ne daj mi da prsnem pre vremena
Ne daj mi da sagorim
Loži me polako
Zrno po zrno
Kao po kap
Zemlja, seme i telo
Sve se stapa u jedno celo.

KRAJ

Arčim svoj poslednji bes
Nisam više nizašta
Noge su me izdale
Ruke utnule
Telo oronulo
Sve se srozalo na nivo svesti
Puki trenutak
Pucanj
Iluzija je mrtva
Iluzija?
Ta devojka, najlepša na svetu
Dok mi se vrzma po mozgu
Sve joj je dozvoljeno
I krupne laži
I sitne prevare
I odsjaj u magli
I putokaz u najcrnjem tunelu
Njoj, i samo njoj
Sve je dozvoljeno
Arčim svoj poslednji pramen
Noge uz pomoć štapa
I nekog nebeskog kanapa
Čine svoj poslednji trzaj
Kad se smiri bes
I drhtaj vilice, tihi vapaj
Nemušti jezik svedoka
Što strada zbog onog što je video
Mora biti likvidiran, mora!
Znači da sam stigao
Šaka peska na plamen
Šaka zemlje na lice
I prerani kraj je ipak samo…
Kraj.

LAKU  NOĆ!

Spavala si…
U jednom trenu nešto je zakucalo
Tu, ispod tvog jastuka. Srce?
Ili nečiji zaboravljeni časovnik?
Nije! Časovnik nije sigurno!
Vreme više niko ne računa.
Evo ga opet! Kucanje je sve glasnije!
Zašto bi srce kucalo kada nikoga
Ne voliš? Srce ne ukuca uzalud!
Ma, ipak je časovnik! Jer, samo on,
Samo ta glupa stvar kuca uzalud!

Setila si se…
Za rođendan sam ti poklonio sat
Ručni sat od čistoga zlata, a ti,
Umesto na ruci, eto ga pod jastukom.
Ne, nije sat! Razmisli bolje. Rekla si
Da vreme više niko ne računa.
A to što kuca sve glasnije i glasnije
Probuđena savest; nema šta drugo
Okreni se na bok i nastavi da spavaš
Srce je varljiva, a sat kvarljiva roba,
A možda je obrnuto. Laku noć!



LEDENA  DAMO!!!

Za čim si plakala noćas
Nisu te učili da lepota ne prašta
Decu na vreme uče da mrze
Ali nisi dete nikad bila
Niko nije toliko velik
Da se ne sakrije u listu trešnje
I niko toliko sitan
Da ga ne pronađu orlušine
Čije blato otresaš sa cipela
Čije seme nosiš u utrobi
Čije prste kriješ u nedrima
Vetar te se ne seća
Još samo reka, verna drugarica
Čuva stope u prolazu
Čuva prolaznu neprolaznost
Spavaj mirno, Ledena damo
Zvao sam te nekada tako…

A kakvu je, samo, moć zapažanja imala
Kad me ugledala odmah me prepoznala
Po kućnom ljubimcu.
Moja, Ledena Damo !!!


LIK  NA  OBALI

Zamoči prst u svoje ništavilo
Lizni pa reci glasno
Je li gorko ili slatko?
Jesu li vredela hodanja kroz maglu
Jeli obmana dobila oblik
Lažni smisao i smislena laž
Šta je na početku, a šta na kraju
Povuci prstom po pesku
Za trenutak budi umetnik
Krik iza leđa te prati
Tvoj krik što čeka momenat
Da mu se prepustiš
Jednom si i ti bio vapaj
Ženi što drhti na obali
Da si samo smogao snage
Onaj krik bi ustuknuo
Za trenutak budi čovek
Upri pogled u njen lik
I daj se matici, neka te ima
I matica je žena što vapi
Uzmi svoj ponos i venčaj se s njim
Lik na obali je već izbledeo
Krik iza leđa te je sustigao
Odbor za doček je tu
Zamoči prst u svoje ništavilo
Stid je vodič kroz minsko polje
On poznaje sve prečice
Sa njim ćeš stići -
Do nekog lika
Na nekoj obali.

NE  GOVORI  NIKOM…

Seti se kako smo jednom
Nebom kotrljali stene
Gurali okeane golim telima
Kad požuda krene
Paramo je noktima
Ne damo da stane
Po prostranstvu se ganjali
Pssssssssssssssst
Ne govori nikom…
Šta smo noćas sanjali.

Znaš li zašto se ljute
Zveri balave nad tobom
Zašto repovima vodu mute
Hoće da prožderu sve pred sobom
Zavrišti jednu cepaj atmosferu
Neka se još više žderu
Od zlih očiju smo se sklanjali
Pssssssssssssssst
Ne govori nikom…
Šta smo noćas sanjali.

Mlekom života uzburkaj strasti
Usnama ljubi, jezikom šaraj
Utrobu para vrelina slasti
Želim da vrištiš, jače, jače…
Ako ti ovi dodiri znače
Uroni još više sebe u meni…
Tela smo moćno prislanjali
Pssssssssssssssst
Ne govori nikom…
Šta smo noćas sanjali.

A kad se probudim opet, iznova
Jednog meni nepoznatog dana
Iz tih poludelih snova
Iščupaću tebe – veštice raspevana…


NE VUCI ME ZA MISAO

Ne vuci me za misao
Iščupaćeš je sa sve korenom
I nećeš znati da je upotrebiš
Ne može se misao tek tako u zemlju
Ništa tako ne pali telo
Kao naga žena u vodi
Ali to je grešna misao
Lepota je greh
Kad se nađe na površini
Ne pokušavaj da je dodirneš
Ne vuci me za misao
Izvućićeš pepeo
I gasove, i smradove svakojake
Misao je vulkan
Za usplamtele duše
Ne pali je, ne traži đavola
Ne vuci me za misao
Svaka grančica saplete težaka
Tona zlata na leđima
Dobro bi mu došla
Misao je ta koja ga nosi i sputava
I zato…
Ne vuci me za misao
Ništa nije tako promenljivo
I tako postojano
Kao misao
Prokleta misao
Opet mi izmiče
Uvek mi izmakne u poslednji čas
Ne vuci me za misao.


NEŠTO  KAO  SAN

U polutamnoj sobi
Ispunjenom prahom
Rasplinjavam se
Uzlećem u nepoznato
Vidim svoje ukrućeno telo
Kako bespomoćno leži
Neka ga -
Vratiću se po njega.

Tražim te po Mlečnom putu
Trebaš mi, Dragana!
Sačinjavam te od Zvezdane prašine
Mešam sa duginim bojama
Oplođavam ti misao
Željom za radjanjem
Zgušnjavaš se
Poprimaš oblik voljenog lika.

Lepljivim jezikom vezujem te uz sebe
Ne dam da mi izmigoljiš
Stiskaš me izmedju nogu
Vaseljenu zalivam muškim semenom
Svako zrnce jedna planeta
Glava mi puca od tišine
Praznim se u vremenu koje ne traje
U prostoru koji ne poznajem.

Ispijam ti oči,
One niču još plavlje
Odgrizam ti usne
One cvetaju još mednije
Odgrizam ti dojke
One bujaju još sočnije…
Budi me telefon
Opet sam u svojoj ljusci.