NEKAD I SAD



Nekada je bilo da kapetan broda

Ostane do kraja i kad brod mu tone

A danas je drugo - čim procuri voda

Pacovi se mnogi na sve strane roje

Urlaju do neba, na uzbunu zvone

Dok pokupe zlato, i strahove svoje.

PRAVI SMER



Dok ne spoznah dete u sebi

I čovek mi beše stran

Kad spoznah čoveka u sebi

Neka zver mi nagriza svest

Kad isterah zver iz sebe

Ne osta mi puno za greh

Dete, čovek, zver…

Je li to pravi smer?

PRE ILI KASNIJE



Pre ili kasnije

Doći će nam glave

Majmuni bez mozga

Ili "lude krave"

ZALUD…



Zar su stvarno knjige starostavne

Znale tajnu žrtve na oltaru

Čemu reči bez ideje glavne

Zalud more mrtvome mornaru

ZMIJE



Uzani prostor ispod kamena

Poneku tajnu večito krije

Još jedan pogled iza ramena

Zbogom moje domaće zmije.

Zmije su znak otrova i leka

Zmije su viši oblik čoveka.

POGLED



Spustila se strašna sila

Srpski pogled već je krnji

Ma koliko da je crna

Ovaj pogled još je crnji.

SLEPILO UMA



Svo slepilo oka nadoknade prsti

Ko se negde skriva sakrije ga šuma

Samo jedna tajna ne može se skriti

Ko se ikad skrio - od slepila uma.

ISPUŠENA CIGARA

Kako samo život podseća na tu jebenu cigaru. Neko nas puši, neko se gorko truje naslađujući se nama, a na kraju će nas zgaziti kao opušak. Jedino pravo koje nam pripada, jeste pravo na čizmu - koja će nas zgaziti. Zato uvek biramo slabije od sebe, neka to gaženje bude što bezbolnije. Ako ne iskočim iz prosešnosti, reći će mi: "Neka mu je laka zemlja”, i gaziće mi po grobu. Opet ta čizma, taj đon koji strpljivo čeka baš na mene.

A sećam se… tog beskrajno dugog dana u Sarajevu. Ti - muslimanka, ja - Srbin, a do to niko nije primetio. Čak ni nas dvoje se nismo toga dosetili. Iz te ljubavi iznikao je brak, iz tog braka deca, sin i kćerka, i deset godina - ej, deset godina! - popreko se nismo pogledali, a onda… E, onda su nam pogledali u krštenice koje nismo imali, u rodoslov za koji nismo marili, u prezimena koja smo, usled prečestog korišćenja nadimaka, većpomalo i zaboravili, i tu je počeo drugi deo ljubavi. Jedan neoskrnavljeni brak postao je möra za četiri duše. Kako će nam se deca prezivati u tim novim krštenicama? I kojom će se verom predstavljati. Je li bolje da sin bude musliman, a kćerka Srpkinja, ili obrnuto? Ili da oboje budu jedna vera? Ili je, možda, bolje da ih nikada nismo ni stvorili? Trebalo je da te ubijem noć pred rat, da te zadržim u sećanju, da - baš to je trebalo da uradim. Ali kako? Kako kada niko živ ne zna kada je taj rat, u stvari, počeo! Svako ima svoj datum početka tog prokletog rata. To je demokratija za koju su se svi zajedno borili. Da svako ima svoju istoriju, i svoje datume, i svoje činjenice, i svoje mišljenje. Jebem ti istoriju! I datume, i činjenice… i sve ti jebem! Vratite mi ženu, i decu! I kuću, i imanje… ma jebeš kuću i imanje, stvorićemo drugo. Samo ja njih da nađem. Kako? Kad ni sebe ne mogu da pronađem u sveopštem ludilu. Ko nas to puši, duša mu u paklu gorela!

KRST



Da napišem ime na krst, taj krst svuda sa sobom da nosim, pa ako ne stignem tamo gde sam krenuo, naić će se neka dobra duša da nabaca malo zemlje i kamenja preko, da pobode taj krst, jeste da nisam neka ličnost, ali… što da ne?

U snu ili na javi, (te dve stvari još niko nije razdvojio), eto me kraj reke. Čekaj! Žena!? Kakva žena, bogo moj! Vila, anđeo ili fatamorgana? Neka je, neka se kupa, njoj je lepo, i meni je lepo, da ne kvarimo iluziju.

Vrisak!!!

Iza njenih leđa dva konjanika sa dugim noževima u čvrstim šakama, jašu oko nje, voda prska na sve strane, kapljice bistre vode osvetljavaju devojku koja je sve lepša, što je uplašenija. Smeju se sa nasladom, urlaju, keze se jezivo.

“Biraj, slatkišu, kojega ćeš od nas dvojice!" - Zacenili se od smeha pa vrište da odjekuje cela dolina.

"Ako ne odabereš, moraćemo da te podelimo, polapola! Ha! Ha! Ha! Bolje je da cela pripadneš jednome, nego dvojici u dve polovine! Ha! Ha! Ha!"

Od siline vrištanja pucnji se nisu čuli, pucnji niotkuda, obojica padaju u vodu, obliveni krvlju. Sada se pred iznenađenom devojkom nalazio mlad naočit junak.

"Udaj se za mene, spasio sam ti život!"

"Lep jesi, mladi junaše! I zgodan! I jak! Ali se neđu udati za tebe! Možeš me imati samo silom, mojom voljom nikada!

"Idi devojko, sada nemam vremena za tebe! Doći ću ja opet i tada se, boga mi, nećeš tako lako izvući!"

Prilazim i ja s krstom preko ramena. Gleda me znatiželjno.

“A šta ti hoćeš! Kratku zabavu ili da se udam za tebe?"

"Ne boj se, ja sam samo u prolazu!"

"Svi ste vi u prolazu! Samo sa različitim namerama!

Bacih joj kesu dukata u ruke, okrećem leđa i odlazim.

“Čekaj, stani! Stani, molim te!" - Stajala je gola, u vodi do kolena, sjajna, zaslepljujuće lepa.

"Dao si mi novac! Zar me toliko mrziš?"

Ne govorim ništa. Iznena|en. Zaprepašten.

"Ovi ovde što ih vidiš…" - pokazuje rukom prema leševima što leže u vodi - "…i oni tamo, i oni drugi…" - pokazuje rukama na sve strane - "Oni bi me iskoristili i ostavili u životu. A kad vide zlato, ubiće me! Uzmi svoj novac i idi!"

"A zar nije bolja časna i brza smrt, nego da te obeščaste i ostave tako samu i osramoćenu?"

"Je li to tvoja misao, junače? Koristiš tuđe misli, trguješ tuđim životima, i ove dukate si sigurno ukrao! Sad ih daješ meni! Šta je uopšte tvoje sem tog krsta? Idi s milim bogom junače, a mene ostavi s mojim krstom!"

Da! Kad bi, bar, svako nosio svoj krst.

IZA HORIZONTA



DOLAZAK

Kroz pukotinu brda, na tamnoj pozadini neba, sliva se vreme u obrnutom pravcu, zastane vetar na trenutak, pa zemlja nastavi da se obrušava, nazire se obris, iz šuštanja lišća izvire lik, dočekuju ga ruke siluete, konture noći razlivaju se, nestaju, prazni se vreme, sve je pusto, nestvarno…
Ko… ko ste vi?
Ja? Crv. Crv koji će te grickati neko vreme, a onda te vratiti…

Pred njom je stajao starac izboranog lica, duge bele brade, čvornovatih izgrebanih ruku. Na sebi je imao pocepane krpe, komade odeće nejasnog tipa. I pored svega imao je pogled, moćan pogled tamnih očiju, očiju tamnijih od noći, svojim tamnilom odskakale su od crnog neba, nadcrnile su ga. Prodirao je njima do kostiju, bilo je nečeg plemenitog i uzvišenog u njima. Ako je telo izazivalo dozu straha, oči su to potirale. Svojom naboranom rukom prineo joj je sud sa nekom mirišljavom tečnošću pod nos. Ispila je sa nasladom. Osećala je kako joj od nogu, naviše, nadire snaga, osećala je kako se puni, sve do glave. I to punjenje kao da je doprlo do svesti.
Pa… ja sam gola?!
Je l’? To tek sad primećuješ?
Koliko sam dugo ovde?
Mesec je izašao šest puta.
Šest puta?
Da.
Znači da sam ovde šest dana?
Ne. Ovde mesec izlazi svakih sto godina.
Znači, ja sam…
Ne bi me čudilo da si ti Kosovka Devojka. - Govorio je mirno, bez povišenja ili smanjenja glasa, i ta ravnomernost u govoru ulivala joj je sigurnost.
Ko ste vi?
Rekao sam ti. Crv.

Starac je otvorio vrata kućice u kojoj su se nalazili. Kroz njih je ušlo prvo jutarnje sunce, a za sunčevim zracima ušli su kučence, mače, par insekata i svež vazduh, koji joj je ulio dodatnu želju za životom.
Otkud ja ovde?
Bacila te oluja.

Kroz otvorena vrata videla se planina. Sve je bilo okupano suncem, i sve je mamilo da izađe.
Doveše ćeš moći da izađeš. - Rekao je on, kao da joj čita misli. - Sada si još iscrpljena i najbolje je da se odmoriš. Strpi se, ćerko.

Prišao joj je, otkrio njeno golo, izranjavano telo, bez stida skinuo krpe, koje su upijale mokraću iz nje, i opet je pokrio starim ćebetom. Mokre krpe je bacio u kofu, oprao ruke u lavoru, i vratio se do nje.
Izgleda da sam se upišala?
Izgleda. - Odgovorio je ravnodušno. - Ali, ne brini. Sve je to samo privid. Suštinu ćeć shvatiti mnogo kasnije, kad budeš imala godina k’o ja. - Teško je bilo tumačiti njegove odgovore.

Mače joj je uskočilo u krevet, zagnjurilo se uz njeno lice, što je još više učinilo srećnom. Živo se živim napaja.
Kao što vidiš, ćerko, život te zove da mu se pridružiš. - Napojio je još jednom mirišljavim čajem, od kojeg se osećala sve bolje. - A sad spavaj. Predveče ćeš se probuditi i biće ti sasvim dobro. - Govorio je proročki, kao neko ko tačno zna šta će se desiti u svakom trenutku.

Još jedno mače popelo se na nju, ugnezdilo se između dojki, i zaspalo. Starac je hteo da ga skine.
Neka ga, ne smeta mi. Ovaj je muški.
Otkud znaš?
Pa, eto. Zna gde treba da legne. - Već je bila raspoložena i za šalu.
U pravu si, ćerko. Mnogo je onih koji bi sada rado bili ovo mače. - Poljubio je u čelo suvim usnama. - Spavaj. Predveče dolazim.

Izašao je, a ona je zaspala.

UPOZNAVANJE

Probudila se kada je podne već poodmaklo. Izvukla se iz slamarice, krpâ i ćebadi, stresla je mačiće i mrave sa sebe i, onako gola, krenula ka izlazu. Nije se osećala nelagodno, naprotiv. Napolju je sve vrvelo od života. Kokoške, guske, svinje, koze, krave… svega je tu bilo.
Gde si krenula? - Starac je stajao iza nje.
Idem… Imam potrebu… nuždu… - Ustručavala se. Nije smela da ga pogleda stideći se svoje golotinje.
Tvoja nužda, tvoj problem! - Slegao je ramenima. - Pišaj tu! Nemaš čega da se stidiš. Popišaj se na ovaj truli svet. Tako, ćerko! Samo se ti opusti! Stid je trula roba, od njega nema koristi.

Čučnula je i olakšala se. Topla mokraća presijavala se na kasnom večernjem suncu. Doba dana je bilo teško odrediti.
A sad skoči u reku i okupaj se! - Komandovao je dalje sigurnim glasom.

Otišla je do reke, stotinak metara dalje.
Ne boj se, ćerko! Reka nije hladna! - Vikao je iza nje. - Hladne su duše što ne zaslužuju ni ovu mesečinu. A ti si vrela i ova reka čeka baš tebe već vekovima! Skoči! Daj joj se, ne muči je više! Trebaš joj, bar koliko i ona tebi.

Skočila je. Svakim delićem kože uživala je u draži kupanja. Ovo kupanje joj je tako silno trebalo.
Priđi, ćerko. - Starac se nagnuo nad rekom i sipao joj na glavu zelenu, sluzavu tečnost. - Ovo je prirodni šampon, koji sam ja lično napravio. Trljaj, ćerko. Trljaj!

Trljala je. Činilo joj se da se cela reka peni. Sipao je još jednom. Posle jednog sata, ili čitavog veka, izašla je. Nije osećala jezu, kao obično posle kupanja. Naprotiv. I vazduh se, kao i reka, prilagođavao njoj.
Sad nemam čime da se obrišem.
I ne treba da se brišeš. Ostavi nešto travi, leptirima, biljkama, pticama… i oni imaju dušu. Pusti ih da uživaju. Sedi ovde. Tako.

Sela je na tronošku, pored vatre na kojoj se peklo pile. Mirisalo je zanosno. Tek sad se setila da je gladna. Iako se trudila da suzbije stid, ipak su ruke instinktivno pokrivale grudi, a noge se grčile da sakriju koliko se sakriti može.
Opusti se, ćerko. Ako ovaj svet ne zna za stid, zašto ga jedino ti čuvaš? Prepusti se prirodi, a mene zanemari, kao da me nema.
Kako da te zanemarim kad si tu?
Čini ti se. Ja više nisam nego što jesam, u stvarti… biću tu tek kad me ne bude bilo.
Kako to?
Polako, shvatićeš.

Ponudio joj je batak koji se pušio. Jeli su lagano, ćutke. Za nekoliko minuta pile je nestalo sa skromne trpeze. Kosti su bacali psima i mačkama. Dok su jeli ona je pogledom ispitivala oronulog starca. Bio je toliko iscepan da mu se čak i muškost videla kroz krpe, kao parče osušene kože, koju je neko naknadno prišio. Skrenula je pogled da ne bi bila uhvaćena kako ga bestidno posmatra. Bilo je kasno. On ju je opet pročitao.
Hteo sam da ga odsečem i bacim mačkama. A onda sam se setio da ću morati da čučnem dok pišam, što u mojim godinama nije lako. Nek’ stoji, ne traži ‘leba. - Ove reči su trebale da budu protumačene kao šala. Teško. Šta god da je govorio bio je miran i ozbiljan.
Reci, stari… kako da te zovem? - Ipak se malo nasmejala.
Zovi me kako god hoćeš. Toliko dugo me niko nije zvao, da mi je sad svejedno.
Koliko dugo?
Ne znam. Vreme sam odavno prestao da zbrajam. Stvorio sam svoje malo carstvo, a svet i vreme me ne zanimaju.
Ne znaš koje je vreme?
Ne znam onako kako ga ti zbrajaš, ‘ćeri. Vreme je ovde nešto drugo, a to ćeš i ti jednom saznati. Ne budi nestrpljiva…
Koje je ovo mesto? - Nastavila je sa ispitivanje, ne bi li bar nešto saznala.
Ono koje si svake večeri gledala sa svoje terase i maštala da ga dodirneš rukom.
Ima li ovde još ljudi?
Nema.
Zašto?
Rekao sam ti… ne budi nestrpljiva. Saznaćeš. Sve ćeš saznati. - Starac je zaćutao i nastavio da žvaće poslednje zalogaje.

ODMOR

Kad je pojela i posledni zalogaj, legla je na travu i prepustila se poslednjim sunčevim trzajima. Jedno mače leglo joj je preko ženskog obeležja, kao da je želelo da je zaštiti od požudnih pogleda nezajažljive i uvek gladne prirode. Izgledalo je kao da dva mačeta leže jedno preko drugog. Bele dlake stapale su se sa crnim i prelivale u boju predvečerja.
Opet onaj mućki zna gde treba da legne. - Mazila ga je.
E da, ‘ćeri moja. - Uzdahnuo je duboko gledajući negde ka horizontu. - Prirodu ne možeš prevariti. Ona će te krasti i jesti do poslednjeg atoma. Dušu ćeš nekome dati… možda baš ovome mačetu… a telo ionako nije tvoje. - Govorio je lagano, dobro odmeravajući svaku reč.

Disala je ravnomerno sa jednom rukom ispod glave, dok je drugom milovala mače. Starac je ostao pored vatre pušeći lulu. Domaće životinje su polegale, divlje su izašle, zajedno sa gmizavcima, insektima i noćnim pticama. Smena glumaca na pozornici, koja se nikada ne gasi, obavljena je tiho i neprimetno. Par noćnih leptirica izgorelo je u vatri, njihova žeđ za svetlom bila je zadovoljena. Svesno ili nesvesno, tek - prešle su u višu dimenziju. One tek sad znaju istinu. Nema vatre, one je obmana. Vatra je prolaz. Tajni prolaz iz nižih u više sfere postojanja. Ceo život je samo jedan plamen, i naša ljuštura ne zna način kako da u njega uskoči. Sove, skakavci, zmije, kornjače, slepi miševi, pauci… svi oni idu zacrtanim putem, i u mraku vide zračak, svoj plamen u koji neminovno stižu. Sagorevaju u jednoj da bi se rodili u drugoj dimenziji. Svest prelazi u svesvest, ostavljajući sujetne i samoljubive životodršce da se batrgaju u mulju sopstvene besvesnosti.

Evo ga i mesec. Svi smo opet na okupu. Dva mačeta, koja se već uveliko igraju po golom obasjanom telu, skrivajući se iza dojki kao iza brda, ona - bar privremeni vlasnik ovog božijeg dela, i on - starac od, ko zna koliko godina. To sada zna jedino ovaj mesec, ali on neće da se meša, on je tu da uveliča a ne da umanji lepotu življenja. Pauci, kao mali patuljci, uporno pokušavaju da je vežu svojim tananim nitima. Svaki njen uzdah vraća ih na početak, ali ne baca ih u očaj, naprotiv. Svaki put započinju mrežu sa još većim žarom. Znaju oni dobro da će, pre ili kasnije, uspeti, i da samo treba biti strpljiv. Ona ide ka njima, ne oni ka njoj. Ona to ne zna. Ovaj sjaj se mora obuzdati, samo Sunce ima privilegiju da sija doveka, samo njega niko ne može da oplete.

Starčeva lula se dimila dok je on zamišljeno ćutao. Reka, kao živo biće, vodi neke svoje dijaloge, vodi ljubav sa vilama i brdima, ko se ogreši o nju - biva potopljen, ko joj se približi srcem - biva uzdignut, takva je reka, surova i plemenita, moćna i svemoćna.
Zašto ćutiš, starče?
Čekam da se ti oslobodiš svih ovozemaljskih stega, pa da razgovaramo.
Kakvih stega?
Stida, straha, nemoći, usamljenosti, tuge, mržnje, teskobe, razočaranja, ushićenosti, oduševljenja… toliko toga se zalepilo za tvoju kožu, šćeri moja.
Koliko ceniš da će to da potraje?
Meni je svejedno. Sačekaću još stotinak ovakvih mesečina…
Onda ćeš se načekati! Ja sam sada presrećna i ne mogu to da kvarim! Sme li da se pliva noću?
Plivaj ćeri. Plivaj i danju i noću, i kad god hoćeš, i koliko god hoćeš. Tebi je bar sve dozvoljeno.
Hoćeš i ti sa mnom?
Ne. Ja sam stigao. Moje plivanje je davno završeno.

Skočila je u vodu i prepustila se. Ona još nije stigla. Svako pliva u svojoj reci.

Nebo prolama čudesan znak

Dolinom se valja poslednji greh

Na zemlju se spusta poslednji mrak

Hijene započinju svoj večiti smeh.