POKLON VETRA SEVERCA


Neki seljak po imenu Đepone živeo je na imanju jednog sveštenika, na bregu izloženom naletima Severca, koji mu je uvek lomio voce i cupao povrce. Jadni Cepone je zato što mu je njiva bila na vetrometini cesto gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se reši da stane na put obesti vetra:
- Otici cu tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi.
Oprosti se od žene i dece i krenu u goru.
Kad stiže do Ženevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori žena Vetra Severca:
- Ko ste vi?
- Đepone. Je li vaš muž kod kuce?
- Otišao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo ce se vratiti. Izvolite, udite i malo ga pricekajte. Tako siromašak ude u dvorac. Kroz jedan sat docarlija posustali Severac.
- Dobar dan, Severu-Severce! - pozdravi ga postradali seljak.
- Ko si ti?
- Đepone.
- Šta tražiš ovde?
- Svake godine mi nemilice pocupaš, polomiš, satreš, utamaniš useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik moje nesrece, izgladnjuješ i mene i moju porodicu.
- Koji je ciljtvoje posete? Šta smeraš?
- Da te zamolim, pošto ti najpre predocim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadiš štetu koju si mi svojim divljanjem pricinio.
- Na koji nacin da ti je nadoknadim?
- Prepuštam tebi da sam odluciš. Cepone ganu vetruštinu, pa mu ovaj rece:
- Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladniš, otvori je, poruci šta hoceš da jedeš i to ceš dobiti. Ali da se nisi glavom šalio da je nekome ustupiš, jer ako to uciniš, tek tada ceš dopasti bede i tavoriceš dane u nemaštini.
Ubogi nadnicar zablagodari sažaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom cestaru, on ogladne i ožedne. Otvori kutiju i rece:
- Daj mi hleba, vina i prismoka! - i iz kutije iskociše hleb, boca vina i parce šunke. Cepone se slatko omrsi i pokvasi grlo, pa krenu dalje.
Ispred kuce zatece ženu i decu, koji mu, cim ga ugledaše, pohrliše u susret i obasuše ga pitanjima:
- Kako je bilo? Šta si uradio?
- Sve je u najboljem redu - rece on i uvede ih u kucu. - Posedajte za sto.
Potom naredi kutiji:
- Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima! - i tako svi omastiše brk.
Pošto se založiše i obed zališe dobrom kapljicom, Đepone rece ženi:
- Nemoj reci svešteniku da sam dobio ovu kutiju. Poželece je iuzaptice mi je. - Necu ni da zucnem! Znaš ti mene! Usta imam, jezik
nemam!
Sveštenik pozva Ceponeovu snašu.
- Je li ti se vratio domacin?
- Vratio se.
- Kako je prošao?
- Dobro.
- E, baš mi je drago. A šta je doneo? I tako, rec po rec, izmami ženi tajnu. Sveštenik potom smesta pozva Đeponea:
- Cepone, saznao sam da imaš neku dragocenu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?
Ubogi davo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova žena vec sve bila izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni cemu služi.
- Cepone - rece mu njegov gazda - daj meni tu kutiju.
- A šta ce onda biti sa mnom? - upita Cepone. - Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uništeni i da gladujem, da sam se ukuburio.
- Ako mi ustupiš tu kutiju, dacu ti žita koliko god budeš želeo, dacu ti vina, sve što zatražiš i koliko god zatražiš. Ješceš i piceš do mile volje.
Siromašak najzad pristade. I šta mu se desilo? Sveštenik mu na jedvite jade dade nekoliko džakova urodice. Đepone se opet nade u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje žene.
- Ti si kriva što sam ostao bez kutije - prebaci on ženi. - Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo da nikom ne govorim šta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam više obraza da mu izidem na oci.
Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severcev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi Vetrova žena:
- Ko je?
- Cepone. Dopiri i Vetar:
- Šta želiš, Đepone ?
- Secaš li se da si mi dao jednu kutiju ? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i nece da mi je vrati, pa sada opet petljam, muci me nemaština, nikako da sastavim kraj s krajem.
- Upozorio sam te da je cuvaš kao oci u glavi i nikome ne daješ. Sklanjaj mi se s ociju, više ne racunaj na moju pomoc!
- Molim te, smiluj mi se! Samo me ti možeš izbaviti bede.
Vetar se i po drugi put sažali na Ceponea, izvuce iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je.
- Otvori je samo kad dobro izgladniš. Inace te nece poslužiti.
Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kuci. Kad ga vec od gladi izdade snaga, otvori kutiju i rece:
- Kutijo, daj nešto da se jede.
Iz kutije iskoci nekakva ljudeskara sa štapom u ruci, poce da batina jadnog Ceponea, i izdeveta ga na mrtvo ime.
Cim seljak dode sebi, on zatvori kutiju i produži put sav prebijen. Ženi i deci, koji mu potrcaše u susret i upitaše ga kako je prošao, rece:
- Dobro; ovoga puta sam doneo još lepšu kutiju.
Kad udoše u kucu, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskociše dve ljudeskare sa batinama i poceše da lemaju i mlate celu porodicu. Žena i deca briznuše u plac, zavrištaše, preklinjuci ljudeskare da ih poštede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Cepone opet ne zatvori u kutiju.
- Sada podi gazdi, brbljušo - rece nesrecni nadnicar ženi - i obavesti ga da sam ovoga puta doneo još lepšu žutiju od one koju mi je on uzeo.
Žena ode svešteniku i on poce da joj postavlja uobicajena pitanja:
- Je li se vratio Cepone? Šta je doneo? A ona mu odgovori:
- Vratio se, velecasni gospodine, i zamislite: doneo je još lepšu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i, kad je covek otvori, na trpezi mu se nadu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj muž ne bi rodenombratu dao ni za živu glavu.
Sveštenik odmah pozva Ceponea.
- O, drago mi je, Cepone, radujem se, sinko, što si se vratio živ i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?
- Pokazacu vam je, ali se bojim da cete mi i nju uzeti.
- Necu, dajem ti rec da ti je necu uzeti. I Đepone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Sveštenik nije mogao da se savlada, pa rece seljaku:
- Đepone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja cu ti vratiti onu prvu. Šta ce tebi zlatna kutija? Ja cu ti za nju dati onu prvu i još ponešto pride.
- Dobro. Vratite mi onu prvu, a dacu vam ovu.
- Slažem se!
- Samo, pazite, velecasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino našte srca, ako ste pregladneli...
- Došla mi je kao porucena - rece sveštenik. - Sutradan ce me posetiti moj profesor i mnogi drugovi sveštenici. Necu ih nuditi jelom sve do podne, a onda cu otvoriti kutiju i prirediti im gozbu.
Ujutru su se svi sveštenici, župnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje.
- Izgleda da danas necemo rucati - gundali su - na ognjištu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni traga.
Ali oni gosti koji behu bolje obavešteni govorili su:
- Videcete, u podne, kad posedamo za sto, naš domacin ce otvoriti jednu kutiju i na stolu ce se naci sve što nam srce zaželi.
Dode domacin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi željno upreše pogled. Sveštenik otvori kutiju i iz nje iskoci šest ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve popove koliko god ih je tu bilo. Svešteniku u tom metežu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da šest batinaša produži posao. Ceponese bio sakrio negde u blizini, pa pritrca i zatvori kutiju. Da to nije ucinio, niko iz popovske družbe ne bi izvukao živu glavu. Eto tako se završila njihova gozba. Ceponeuze obe kutije, više ih nije davao nikome, pa je otada živeo kao bubreg u loju.


(Italijanska)

CETIRI ZLATNA PRSTENA


Bili negda u jednoj državi kralj i kraljica i imali sina koji se zvao Sigurd. Kad je kraljevicu bilo deset godina, oboli kraljica i umre. Kralj je, po starom obicaju, sahrani u humci; na toj humci je cesto sedeo i tugovao za pokojnicom.
Jednoga dana, kad je opet tako sedeo, ugleda neku otmeno obucenu ženu. Upita je za ime. Ona rece da se zove Ingibjerg i zacudi se što on tako sam sedi na mogili. Kralj joj na to isprica sve, a ona, opet, isprica kralju da je izgubila muža, dodavši kako bi za njih dvoje bilo najbolje da budu zajedno. Kralju se žena svidela, pozove je da pode s njim u dvor i uskoro potom proslavi s njom svadbu.
Postavši iznova vedar i veseo, kralj je cesto odlazio na konju u lov, dok je kraljevic, koji je veoma zavoleo macehu, ostajao uvek kod kuce, uz nju. Jedne veceri ona mu rece:
- Sutra treba da podeš s ocem u lov.
Kraljevic joj na to odgovori kako ce radije ostati kod
kuce, kraj nje, i kad kralj izjutra pojaha konja, Sigurd se ne htede privoleti da pode s ocem. Maceha mu na to rece kako ce se posle kajati zbog neposlušnosti i kako bi bolje uradio da je poslušao njezin savet. A onda ga sakrije pod krevet rekavši mu da ostane tako sakriven dok ga ne bude zvala.
Uto se odjedanput zacuje silna tutnjava, pod se zatrese i, upadajuci nogama do clanaka u zemlju, ude u sobu jedna divkinja. Ona rece:
- Da si mi zdravo, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce?
- Ne, nije - odgovori Ingibjerg. - On je s kraljem u šumi, u lovu.
Onda postavi za nju sto i donese jela. Kad su užinale, rece divkinja:
- Hvala ti na izvrsnoj užini, najboljoj jagnjetini, odlicnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd kod kuce?
Ingibjerg odgovori opet da nije kod kuce, na što se divkinja oprosti s njom i ode. Onda Ingibjerg pozove kraljevica da izide iz skrovišta. Pred vece vrati se kralj iz lova ne doznavši ništa o onom što se tog dana dešavalo u dvoru.
Sutradan ujutro zamoli maceha kraljevica da pode s ocem u lov, ali on rece kako mu je milije da ostane kod kuce, pored nje. Kralj ode sam u lov. Ingibjerg sakrije decaka pod sto, ljuteci se veoma na njega.
Uto se zatrese pod i u sobu ude divkinja upadajuci u zemlju do listova.
- Zdravo da si, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce?
- Ne, nije; otišao je s kraljem u lov.
Ona i sad postavi sto za sestru. Kad su užinale, ustane divkinja i rece:
- Hvala ti na odlicnim jelima, najboljoj jagnjetini, izvrsnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd kod kuce?
Ingibjerg rece da nije, na što se divkinja oprosti s njom. Onda se kraljevic izvuce ispod stola i maceha mu rece kako je veoma važno da sutra ne ostane kod kuce. On je, medutim, mislio da nece biti nikakve nezgode ako je ni sad ne bude poslušao.
Sutradan izjutra maceha uzme da ga moli i preklinje da pode s ocem, ali on nikako ne htede. A kad kralj ode, ona ga sakri izmedu zida i zidne drvene obloge. Uto joj dode treca sestra.
Sve je i tad bilo onako kao prethodna dva dana i Ingibjerg rece da je kraljevic s kraljem u šumi.
- To je laž! - drekne ova treca i one se uzeše svadati, dok se Ingibjerg nije naposletku svecano zaklela da kraljevic nije kod kuce. Onda su užinale i sve je proteklo isto kao i ranije. Ali kad Ingibjerg ponovo rece da je decak s ocem u šumi, uzviknu njena treca sestra gromkim glasom:
- Ako je tako blizu da cuje moje reci, onda neka se upola sasuši i upola sažeže i ne smiri se i ne odmori dok god mi ne bude došao!
I to izrekavši, ode. A kad Ingibjerg izvuce decaka iz skloništa, on je bio vec upola sažežen i upola sasušen.
- Eto vidiš i sam šta je! - rece mu maceha. - Nego sad valja brzo raditi pre nego što se otac vrati.
I izvadivši iz sanduka jedno klupce i tri zlatna prstena, d& mu ih i rece:
- Kad ovo klupce budeš bacio na zemlju, ono ce se kotrljati sve do nekakvih stena. Iz prve ce izici jedna divkinja - a to je moja prva sestra. Ona ce ti odozgo vikati i reci:
"Pa to je divno! Evo dolazi kraljevic Sigurd! Taj ce veceras biti u mojem loncu!"
- Ali tebe zbog toga ne treba da bude strah. Ona ce te onda cakljom privuci k sebi. Ti joj isporuci moje pozdrave i predaj joj najmanji od ova tri prstena. Kad bude videla zlato, bice ushicena zbog dara i pozvace te na rvanje. A kad budeš malaksao, dace ti da piješ iz jednog roga dok god se ne osnažiš toliko da je savladaš. Na to ce te zadržati kod sebe do iduceg jutra.
- Isto tako postupice s tobom i moje druge dve sestre.
- Jedno, pak, treba narocito da zapamtiš: kad ti bude moja kuja dotrcala i položila na tebe šape, i kad joj se niz njušku budu slivale suze, pohitaj kuci, jer onda ce mi biti život u opasnosti. Nemoj tada zaboraviti na svoju macehu!
Zatim Ingibjerg baci klupce na zemlju i kraljevic Sigurd se oprosti najnežnije s njom.
Klupce se kotrljalo i kotrljalo i tek pred vece stalo pred prvom stenom. Cim je zastalo, vidi Sigurd kako iz stene izlazi jedna divkinja. Ugledavši ga, divkinja uzvikne:
- Pa to je divno! Evo kraljevica Sigurda; on ce veceras u moj lonac! Ovamo, druškane; hodi da se porveš sa mnom!
I to rekavši, privuce ga k sebi cakljom.
Sigurd joj isporuci pozdrave svoje macehe, njene sestre, i preda najmanji zlatni prsten. Ona se na to silno obraduje i pozove ga na rvanje. A kad primeti da malaksava, dade mu rog da pije iz njega sve dotle dok ne dobi snagu da je, rvuci se s njom, obori.
Sutradan baci opet klupce na zemlju. Ono se kotrljalo i kotrljalo i pred vece zastalo pred drugom stenom. Jedna još veca divkinja izide iz stene i sve je teklo kao i prethodnog dana. Kad se Sigurd napio cudotvorna pica iz roga, postade toliko snažan da je jednom rukom mogao baciti divkinju na zemlju.
Tako je bilo i treceg dana, s trecom divkinjom. Popivši pice iz roga, Sigurd dobi toliku snagu da je divkinja, rvuci se s njim, pala na kolena. Ona mu tada rece:
- Nedaleko odavde je jezero. Podi tamo. Tamo ceš videti jednu mladu devojku s camcem kako se igra. Sprijatelji se s njom. A evo ti ovaj mali zlatan prsten. Podaj joj taj prsten, to ce ti biti od koristi. Ti si sad u punoj snazi, i sve što budeš preduzeo, poci ce ti za rukom.
Onda se rastanu. Sigurd pode na put i putovao je dok ne prispe do jezera, gde nade devojku i upita je kako joj je ime. Ona rece da se zove Helga i da joj roditelji stanuju u blizini. On joj pokloni prsten i onda su se igrali do pred vece.
Kad Helga pred vece htede poci kuci, Sigurd joj kaza da bi i on rado pošao s njom. Ona na to odgovori kako nikoji stranac ne može uci u njihovu kucu a da njen otac to ne primeti.
Uza sve to ona ga ipak povede sa sobom, ali pre no što prekoraciše kucni prag, podigne rukavicu nad njegovu glavu i tako ga ocas pretvori u pramen vune, uzme pramen u ruke, ude u svoju sobu i baci ga na postelju. Uto uleti u sobu njen otac, i stane da se osvrce i traži po svim kutovima sobe vicuci:
- Osecam miris coveka. Šta si to bacila na krevet, kceri moja?
- Pramen vune - odgovori Helga.
- Bice da miris potice od vune - rece stari.
Sutradan ujutro, kad je pošla da se igra, ponese Helga sa sobom pramen vune. Došavši do jezera, podigne rukavicu nad vunu i Sigurd dobije opet svoj ljudski lik i oblik. Onda su se njih dvoje igrali i zabavljali vasceli dan.
Kad je bilo uvece, rece mu Helga pre nego što ga je opet pretvorila u pramen vune:
- Sutra cemo slobodnije moci da se igramo, kako god budemo hteli, jer mi otac ide u crkvu, a mi možemo da osta-nemo kod kuce.
Sutradan izjutra ode Helgin otac u crkvu i kad Sigurd opet dobi svoj prirodni lik i oblik, pokaže mu Helga sve sobe, jer joj je otac ostavio kljuceve od svih soba u kuci.
Sigurd, medutim, uoci da se jednim od kljuceva nije poslužila i zapita je koje se odeljenje njim otvara. Ona mu odgovori da taj kljuc služi u narocitu svrhu.
Uto padne Sigurdov pogled na jedna gvozdena vrata i on usrdno zamoli devojce da mu pokaže i tu sobu. Helga rece da je to zabranjeno, ali naposletku pristane da malo odškrine vrata i tog odeljenja. Sigurd kaza kako ce mu i toliko biti dovoljno, ali kad ih ona odškrinu, on ih gurnu i širom otvori.
Imao je šta i videti. U toj sobi stajaše divno osedlan konj, a o zidu je visio zlatom ukrašen mac na cijem su balcaku bile urezane sledece reci:
"Ko ovog konja jaše i ovaj mac paše, tog ce pratiti sreca".
Sigurd zamoli Helgu da mu odobri da opaše taj mac i na ovom konju projaše jedanput oko kuce. Helga mu odgovori da tako šta ne može da odobri, ali je on moljaše veoma umiljato i ona naposletku popusti i ucini mu po molbi i želji. Rece mu još i to da se konj zove Zlatogrivi, a mac Oštroperac. Uz te napomene, doda cak i ovo:
- Evo i jedne grane, jednog kamena i jednog štapa koji idu uz konja i mac. Kad nekoga ko jaše ovoga konja gone, treba samo da baci za sobom ovu granu i ona ce se pretvoriti u veliku šumu. A ako ga progonilac i posle toga pristigne, treba samo da udari ovim štapom po beloj strani ovog kamena. Na to ce poceti da pada tako strašan grad da ce gonilac od njega poginuti.
Onda mu na njegovu živu želju odobri da sa svim ovim stvarima samo jedanput projaše oko kuce. Ali kad Sigurd projaha jedanput oko kuce, obode konja i odjezdi.
Uskoro potom vrati se Helgin otac kuci i zatekne kcer u placu. Zapita je zašto place, a ona mu isprica sve. Na to se on dade odmah u poteru za mladicem, jureci iz sve snage.
Okrenuvši se u jednom trenutku, opazi Sigurd diva gde juri za njim. Brzo baci za sobom granu, i cim ona pade na zemlju, stvori se izmedu njega i diva golema neprohodna šuma. Div morade kuci po sekiru, da prosece put kroz gustu šumu i nastavi gonjenje.
Kad se Sigurd drugi put okrenu, div je vec bio prošao šumu i, sustižuci ga, dospeo mu tako blizu da samo što se nije dotaknuo repa Zlatogrivog. Sigurd se tada naglo obrne i udari štapom po beloj strani kamena, na šta se s neba sruci tako strašan grad da div pod njim skonca. Da se Sigurd nije tako naglo obrnuo, grad bi se srucio i na njegovu glavu, te bi pod njim i sam poginuo.
Jašuci dalje, vide Sigurd kako mu trci u susret jedan pas. To je bila kuja njegove macehe. Sva njuška ove verne macehine kuje bila je oblivena suzama.
Tada Sigurd obode konja i pohita kuci što je brže mogao. Stigne na vreme do mesta gde je devet slugu bilo privezalo njegovu macehu za jedan golem panj spremajuci se da je spale.
Sigurd posece sluge macem Oštropercem, oslobodi macehu, posadi je kraj sebe na Zlatogrivog i odjaše k ocu.
Otac mu beše bolestan od jada i ležaše u postelji danima ništa ne jeduci. Ali kad ugleda sina, pridiže se, van sebe od radosti.
Sigurd mu isprica sve šta je i kako je bilo s njim, i kaže mu kako se maceha pokazala prema njemu kao da mu je rodena mati. Kralj je pak ranije mislio da mu je ona bila došla glave.
Onda Sigurd pojaše Zlatogrivog i ode po Helgu. Posle oca on postade kralj, a Helga njegova kraljica.
Voleli se kao golubovi i rodili kceri i sinove, dobri bili svima i svakome, o njima se i sad pripoveda.


(Islandska)

O KASIJI, DOBROJ KĆERI MUDROG SOLOMONA


Mudri kralj Solomon je imao mnogo kceri, ali najlepša od svih beše Kasija. Ne samo da je bila lepa, vec je bila i dobra i mudra. U celoj kraljevini, pa još malo dalje a i malo bliže, njoj ne bejaše ravne. I zbog te dobrote, lepote i mudrosti kralj ju je mnogo voleo.
Jednoga je dana Solomon sedeo u svom dvorcu u Jerusalimu, naslonio se na svilene jastuke, igrao se zlatnim resama svoja pojasa i gledao u plavetnilo brda i planina. Uživao je u tihom zviždukanju vetrica koji je lagano carlijao, donosio prijatno osveženje posle vrelog dana. Nebo i planine su pocinjali svoju igru menjanja dnevnih haljina u vecernje, a taj je prizor Solomon s uživanjem posmatrao iz veceri u vece, kada god bi za to našao slobodnog vremena. Sunce je zalazilo iza Judejskih gora, padalo prema Sredozemnom moru i u svom zahodu rasipalo ponešto od svog neizmernog zlata. To bi zlato pocinjalo da se topi, preliva po vrhovima brda, dvorova i kuca, po širokom nebu. Boje su se igrale, rasprskavale i razlivale. Posle zlatožute, stizala je zlatocrvena, za njom boja rasplamsale vatre, koja je lagano prelazila u ljubicastu, da bi uskoro nebo postalo tamnoplavo, a od silnoga zlata ostadoše samo rasute zvezde po nebu.
I ne osecajuci kako naglas razmišlja, kralj je, ugledavši zvezdu Vecernjacu koja je sijala kao umilno oko njegove ljubimice, tiho progovorio:
- Kada bih samo mogao da znam, koji ce to covek Kasiju uzeti za ženu?
Jedan od dvorjana, koji je bio uvek u blizini kralja, nije morao mnogo da naculi uši da bi cuo šta kralj šapuce. Uslužno je prišao, poklonio se duboko i rekao:
- Uzvišeni kralju! Zašto ne upitaš velikog sveštenika, on bi možda saznao odgovor?
Mudri kralj Solomon, koji je znao govor cveca, ptica i životinja, koji je znao jezike mnogih naroda, nije znao da gleda u buducnost, pa mu se ucinilo da je dvorjanin možda u pravu. Mahnuo je rukom i za tili cas se tu stvori veliki sveštenik.
- Hteo bih da znam ko ce biti srecnik koji ce dobiti moju kcer Kasiju za ženu.
- Molim te, dobri kralju - odgovori veliki sveštenik - sacekaj malo, pokušacu da dobijem odgovor od boga Jahve.
Kralj Solomon je samo klimnuo u znak odobravanja, a veliki sveštenik se uputio u zgradu hrama. Tamo se povukao u jednu od svojih odaja, poveo sa sobom svoga prvog zamenika i stao pod zapaljenu buktinju koja je bila pricvršcena na zid zlatnim klinovima. Skinuo je s grudi zlatnu plocu sa dvanaest dragih kamenova, postavio tu plocu na zlatan sto. Drago kamenje je dvanaestostruko rasipalo ono malo svetla buktinje od mirišljavog kedrovog drveta, koje su drvosece donosili sa gora Libanskih. Zatim je skinuo svoj oplecak od svile, ukrašen dragim kamenjem, i gledao u bleštavu plocu sa znakovima dvanaest jevrejskih plemena. Opali, dijamanti, safiri, rubini, smaragdi i tirkizi su sve jace bleskali, a veliki je sveštenik nastavio da skida svoje ruho. Posle oplecka skinuo je svileni pojas, nacinjen od plavog i purpurnog prediva, svilenu košulju, zatim kratku lanenu. Za to vreme ga je njegov zamenik gledao pažljivo u lice i ocekivao sa zebnjom hoce li biti nekog odgovora na kraljevo pitanje. U odaji je bilo tiho, culo se samo šuškanje tkanina odece velikog sveštenika i jedva cujno pucketanje buktinje. Odjednom je vrhovni sveštenik stao, poceo da bledi, usne su pocele da mu se micu a glasa nije ispuštao. Ukoceno je gledao u dva draga kamena. Njih je izvadio iz tobolca, koji je na zlatnom lancu visio tako da mu je uvek ležao na grudima, negde iznad srca. Stajao je u cistoj lanenoj dugoj košulji, u lanenim gacama, a zamenik je sa njegovih drhtavih usana citao odgovor, koji je, kao obicno, bio kratak. Sa strahopoštovanjem je dodavao velikom svešteniku komad po komad odece, pomagao mu da se obuce, dok je tobolac sa dva draga kamena veliki sveštenik sam stavio na grudi da mu leže preko srca, kao i zlatnu plocu sa znakovima dvanaest plemena. Tako su završili obred pitanja Urim i Tumim. Dok su zajedno vezivali raskošan pojas, zamenik je saopštio velikom svešteniku šta je sa njegovih usana procitao. Znali su obojica da odgovor kralju nece biti mio. Vratili su se u dvor. Žurili su kroz hodnike, stražari su ih s poštovanjem pozdravljali. U jednom predvorju s mermernim sjajnim stubovima necujno im je prišao dvorjanin dobroga sluha, koji je kralju i predložio da veliki sveštenik upita Urim i Tumim.
- Veliki sveštenice! Kralj je veoma zauzet sudenjem jednog zamršenog slucaja. Možeš li meni da saopštiš odgovor?
- Sinko, ti veoma dobro znaš da ovaj odgovor može da traži samo najugledniji medu uglednima. Idi, reci kralju da cemo ga cekati.
Isto tako tiho kao što se pojavio, dvorjanin je nestao medu stubovima. Nije prošlo mnogo vremena i on se ponovo pojavi pred velikim sveštenikom.
- Premudri kralj je vec izrekao pravednu presudu, zove vas da udete.
Ušli su u dvoranu, na cijem je dnu na mermernoj uzvišici sedeo Solomon na prestaolu od slonovace. Kralj je dao rukom znak svima prisutnima da se udalje, veliki sveštenik mu je prišao sasvim blizu, a dvorjanin i zamenik su ostali na pristojnoj udaljenosti.
- Uzvišeni kralju! - šapatom progovori veliki sveštenik - upitao sam svemoguceg boga i odgovor je sledeci: Kasiju, kcer kralja Solomona, uzece za ženu mlad momak, siromah bez igde icega, gladan hleba i žedan vode!
Kada je kralj cuo ove reci, ražali se i rece:
- Udaljicu kcer svoju Kasiju iz Jerusalima, smesticu je onamo gde noga covecja još nije stupila, da vidim hoce li se moci takvo cudo ostvariti!
Posle tih reci otpustio je velikog sveštenika i pozvao pedeset svojih najvernijih dvorjana. Rece im:
- Zaklinjem vas nebom i zemljom da ne progovorite o ovome što cu vam sada reci!
- Neka nam jezik prione za nepca ako otkrijemo tajnu kraljevsku i ako je odamo bilo kome na svetu! - odgovoriše dvorjani uglas.
- Pripremite se za dugacak put, uzmite jedan od mojih brodova, otplovite do nekog pustog ostrva usred mora, sagradite na njemu visoku kulu, ogradite je kamenim zidom, ali ni jedna ulazna vrata na kuli ne gradite! Budite pažljivi u svom radu i ucinite onako kako vam to naredujem, i neka niko za ovo ne sazna! Kada završite s gradnjom, vratite se u potaji u Jerusalim te mi javite šta ste uradili.
Pedeset dvorjana pozdraviše kralja, podoše u luku gde su bile usidrene kraljeve lade, po njegovom naredenju odabraše jednu koja je najviše odgovarala. Pripremiše sebi hrane i pica, alata potrebnog za gradnju, digoše sidro i otploviše. Plovili su tri meseca dana i stigli do jednog usamljenog ostrvca, na kojem nikoga živog nije bilo. Nadoše uvalu zaklonjenu s pucine, tu baciše sidro, i izidoše na obalu. Pošto su našli pogodno mesto, jedni stadoše da klešu kamenje, drugi da ga prenose, a ostali su gradili kulu, nebu pod oblake. Gradili su tako do visine od stotinu lakata. Na vrhu kule napraviše visoku ogradu s jednim jedinim prozorom. Tu su, na vrhu, napravili i odaju u koju su stavili postelju, sto, stolicu i svetiljku. Kada su završili posao, spustili su se niz velike merdevine, kojima su se služili za vreme gradnje, ukrcali se na brod, otplovili u svoju zemlju i vratili se u Jerusalim. Kralj ih je odmah primio. Oni su mu pokazali nacrt kuce koju su sagradili. Solomonu se nacrti dopadoše te im rece:
- Primicu vas opet kroz dve sedmice, jer imam nešto važno da vam saopštim. A sada idite svojim kucama!
Dvorjani se duboko pokloniše i napustiše dvor. A kralj posla po svoju kcer Kasiju. Ona se uskoro pojavi, pozdravi oca, koji joj odgovori:
- Kceri moja! Pripremi sebi mnogo odece i haljina mnogo, i budi spremna da kroz dve sedmice podeš iz Jerusalima na mesto koje cu ti ja odrediti!
- Hoce li se dopasti mom dragom ocu ako ga upitam: mogu li da znam koliko je dug put koji je preda mnom i kada cu se vratiti?
Kralj joj na to odgovori:
- To ne možeš da znaš, jer je to stroga tajna!
- Neka sve bude onako kako moj otac želi! - rece Kasija i ode da postupi prema ocevoj želji i naredenju.
Kad prode cetrnaest dana, dodoše onih pedeset dvorjana kralju Solomonu i rekoše:
- Uzvišeni kralju! Rekao si da dodemo, i dodosmo; reci sada šta želiš, da bismo te poslušali.
- Dajem vam Kasiju, najmiliju kcer svoju u ruke, da je povedete u kulu koju sagradiste. Ostavite je na vrhu kule, zazidajte sve gradevinske otvore i uzmite sa sobom svoje merdevine kojima ste se služili. Ukrcajte se, doplovite do naših obala, vratite se u Jerusalim, i ne zaboravite kako ste se zakleli da cete cuvati tajnu.
Kralju su teško padale ove reci, pa je posle kraceg predaha nastavio ovako:
- Samo jedan od vas neka povede moju kcer na brod. Ostali neka se odmah ukrcaju i neka na brodu sacekaju moju kcer.
Cetrdeset i devet dvorjana se pokloni kralju i ode, a samo jedan ostade u dvoru. Kralj pozva svoju kcer Kasiju da brzo dode k njemu, a kada se ona pojavi, on joj rece:
- Kceri moja, presvuci se u druge haljine, a sve svoje haljine stavi u kovceg koji se nalazi u tvojim odajama. Podi zatim za ovim covekom do broda u luci, ukrcaj se sa njim na brod i otplovi onamo kuda sam ja odredio.
Cuvši sve ovo, Kasija se požuri da izvrši sve što njen otac rece, a sve je radila s radošcu. Kada se presvuce, stavi sve svoje haljine u kovceg, dode da, pred polazak na put, pozdravi oca. Solomon se mnogo zacudi radosti i veselju svoje kceri, pa je zapita:
- Ne bi li mi rekla, kceri moja predobra, što si danas lepša nego ikada? Ti i ne znaš još kada ceš se vratiti i da li ce ti se mesto u koje ideš dopasti, i hoceš li tamo uživati sva ona dobra koja si uživala u domu kralja, oca svoga!
- Vec danima mislim - odgovori mu Kasija - kada ce mi moj dobri otac otkriti ono što je naumio, pa da mogu hitro da izvršim sve što mi bude zapovedio. A eto, danas je stigao taj žudeni dan, zato se toliko radujem.
Kralju se ove reci veoma dopadoše, poljubi je, zažele joj sve najbolje na putu. Kasija, u pratnji kraljevog dvorjanina, pode do svog doma, tamo dvorjanin uze njen kovceg te podoše ka obali mora. Pošto se ukrcaše, brod isplovi na pucinu. Posle nekoliko dana plovidbe, stigoše do pustog ostrva i baciše kotvu u blizini kule. Svi sidoše na kopno, Kasiju popeše na vrh kule, zatim zagradiše i utvrdiše sve preostale otvore a lestve uzeše sa sobom na brod. Pošto se vratiše u Jerusalim, saopštiše kralju da su postupili tacno po njegovom naredenju. Kralj Solomon ih sasluša i upita:
- Koliko ce joj dugo biti dovoljni hrana i pice koje ste joj ostavili u kuli?
- Imace dovoljno jela i pica za cetiri meseca - odgovoriše dvorjani, pa im kralj zatim podeli darove i otpusti ih.
Kad dvorjani napustiše dvor, kralj Solomon pozva orla širokih krila te mu zapovedi:
- Od sutra ceš svakoga dana da doleceš u dvorske kuhinje. Tamo ceš uzimati jelo i pice koje sam odredio Kasiji, kceri mojoj. Sve ceš joj to iz dana u dan odnositi na vrh kule, koju sam dao da se sagradi na pustom ostrvu usred mora.
- Ucinicu sve kako nareduje kralj, moj gospodar! - odgovori orao.
Tih je dana u gradu Aku živeo covek po imenu Avijam. On bejaše vrlo siromašan, ponekad mu je kuca bila bez korice hleba. Žena mu rodi sina kome dadoše ime R'uven. Beše to lepo i pametno dete, izraslo u naocita momka kome su se svi divili. Otac ga je ucio mnogim naukama, a on ih je sjajno shvatao i pamtio, postao je odista ucen mladic, dika i radost roditelja. Ali, s vremenom, R'uven uvide da u malom gradu Aku ne može nicim da pomogne svojim roditeljima. Jednoga dana on rece svojim roditeljima:
- Pošao bih u neki drugi grad, možda cu naci kakav posao. Radicu, zaradicu za hleb i za odecu!
- Kako ceš, sine - odgovoriše mu - na put ovako iscepan? Ostani još neko vreme u našem domu. Ko zna, možda ce nam se bog smilovati i pomoci?
- Dragi moji roditelji, najlepše vas molim, dozvolite mi da ostavim roditeljski dom i da podem u neki drugi grad.
Kada Avijam i njegova žena videše da je R'uven uporan, da hoce da ode u drugi grad trbuhom za kruhom, izgrliše ga, izljubiše i poželeše mu srecan put, naglašavajuci da ce u roditeljskom domu biti uvek dobrodošao, ako poželi da se vrati. I tako R'uven pode iz Aka, rodnog grada, na put. Hodao je ceo dan, a pred vece stiže na jedno polje. Odluci da se tu odmori, pa ce ujutro nastaviti put. Leže na zemlju, kamen stavi pod glavu, gladan i žedan. Nadao se da ce san da mu vrati malo snage pa ce moci ujutro da produži. Tek što je legao, iz pustinje se diže oluja, hladan vetar dunu. R'uven ustade i pode da potraži sklonište, jer je hladnoca prodirala do kosti. Cvokocuci zubima, stiže do trupa ubijenog vola, kojeg su ovde ostavile divlje zveri za svoj sledeci obrok. Kako drugog izlaza nije video, on raširi rebra goveceta i leže medu njih, te se tu nekako zgreja i odmah zaspa.
Iduceg jutra orao vide napušten trup vola, spusti se do njega, zgrabi ga svojim kandžama, polete s njime prema pustom ostrvu i spusti ga na vrh kule u kojoj je bila smeštena Kasija, kci kralja Solomona. Tu je orao stao da kljuje vola, a kada se nasitio njegova mesa, polete ponovo u pravcu pustinje.
Kada svanu zora, Kasija se, po svom obicaju, posle budenja pope na vrh kule. Imala je šta i videti: vola dopola odranog, mesa dopola pokljuvanog. Zacudena, poce da zagleda trup izbliza, kada medu rebrima ugleda momka kako spava. Pride mu, probudi ga i upita:
- Ko si ti i šta te ovamo nanese?
- Jevrejin sam, iz grada sam Aka pošao na put, sinoc sam se od mraza sklonio u trup ovoga vola, od umora sam zaspao. Kada sam se probudio, vidim da me nešto nosi sa polja, da letim, letim i da me to spušta ovamo na ovu kulu.
Pomislih da je to, možda, neka od onih velikih pticurina zgrabila volovski trup i ponela na vrh ovih zidina.
Kasija se smilova na R'uvena, povede ga u svoju odaju, nahrani ga i napoji. On živnu, a kada se umio, Kasija vide koliko je to lep momak, te joj se mnogo dopade. U razgovoru shvati da je pored toga i ucen i dobar, i ne prode mnogo vremena te ga zavole.
- Sa ove visoke kule ne možeš sici - rece mu - a ni broda nemaš da otploviš na kopno. Stoga ostani sa mnom sve dok moj otac ne dode po mene, da me kuci vodi.
- Hvala ti što si se smilovala na mene i što si mi dopustila da živim s tobom u ovom domu.
Kada orao uvece dolete i donese Kasiji hranu, vide da se na kuli nalazi još jedan covek. Sutradan donese dva obroka: jedan za Kasiju a jedan za R'uvena. Posle još vide da od oba obroka ne ostaje ni podropca, pa je od toga dana stalno donosio po dva obroka.
Prošlo je nekoliko meseci, a R'uvenova naklonost prema Kasiji postade odista velika. Jednoga dana on joj rece ovako:
- Ako ti se dopadam, draga moja, budi mi žena!
- Nikada nisam cinila ništa što nije dozvoljeno - odgovori mu Kasija - ali tebe je ovamo donela ptica, a to cudo nije moglo da se ostvari bez pomoci Jahvea. To onda znaci da si meni namenjen!
Cuvši ove reci, R'uven se obradova, uze nožic i ubode se u vrh svoga prsta. U kap krvi koja je potekla umoci pero, napisa vencani ugovor, te tako postadoše muž i žena i življahu u miru i u ljubavi. Posle izvesnog vremena rodio im se sin. Dete je raslo i na kraju selo za njihov sto za vreme obeda. Orao koji im je i dalje donosio hranu i pice za dvoje, vide da ih je sada troje za stolom, i odluci da iz kraljevskog dvora donosi tri obroka.
Jednoga dana se kralj Solomon seti svoje kceri pa pozva orla da ga upita za njeno zdravlje.
- Dobro je njoj - odgovori orao - dobro je i njenom mužu, a dobro je i njihovom malom sinu.
- Ko dovede tog coveka na kulu - upita kralj uznemireno - reci mi ako znaš?
- I ja sam se tome cudio, hteo sam da saznam kako se to moglo desiti, ali nisam uspeo. Ostrvo je daleko na pucini mora, nigde u blizini nema živih bica, a za ovo vreme što je ona tamo, ni jedna lada nije plovila tim delom mora.
Kralj, još uvek zapanjen, odluci da odmah krene u luku i da otplovi brodom do ostrva. Htede sam da se uveri u orlovu pricu, pa je od onih pedeset dvorjana koji su gradili kulu poveo sa sobom samo jednoga, da mu pokaže put. Plovili su brodom skoro tri meseca dok ne stigoše do usamljenog ostrva usred mora. Došavši pod kulu, kralj naredi da se razruše ogradne zidine, zatim postave lestve, te se pope na vrh kule.
Na vrhu kule vide prvo Kasiju, kcer svoju, koja mu se od radosti obisnu oko vrata i poce da place. Solomon ju je grlio i tepao joj, govorio, pitao, i utom ugleda R'uvena i njihovog sina.
- Ko su ovi? - upita on Kasiju.
- Ovo je moj muž, a ovo je naš sin! - odgovori Kasija.
- Reci mi, kceri, kako dode ovaj covek cak ovamo? JBudska noga ovamo još nije stupila, ni brod sidro bacio otkada si ti stigla!
- Cudo se desilo. Ptica ga jedna velika spusti na vrh kule. Delila sam s njim i krov i hranu i pice. Videla sam da je ne samo lep vec i dobar, i ucen, i pametan. Zavoleli smo se, a ja pomislih: ako je na ovo pusto mesto takvim cudom došao, sigurno je meni namenjen, te se ni moj otac nece ljutiti ako se udam za njega.
Tada Solomon upita R'uvena:
- Kako se zoveš, iz koje si zemlje došao i kome narodu pripadaš?
- R'uven mi je ime, iz zemlje sam izraelske došao a po narodnosti sam Jevrejin. Mudroga kralja ove reci donekle umiriše, ali mu ne behu dovoljne, jer mu ne beše važno samo da li je njegov zet tudin ili iz njegovog naroda, vec i kakav je po naravi, po duši i pameti. Dugo je sa njim razgovarao, šetajuci po ravnom krovu kule, sve dok nije stekao utisak da je njegova kci dobro postupila. Uzeo je svog unuka za ruku, spustiše se svi sa kule, ukrcaše se na brod i otploviše. U prestonici Jerusalimu Solomon je priredio veliko veselje, gozbu na koju je pozvao sve stanovnike svoga grada. Posle obilnog jela i nekoliko caša pica, mudri kralj isprica sve što se dogodilo njegovoj kceri. Svi su se divili poslušnosti Kasijinoj, klicali joj i nazdravljali ljubavi koja sve pobeduje, za koju nema daljina ni prepreka.


(Izraelska)

GRBAVI VRABAC


U davno vreme u jednom selu živela je neka dobra starica. Jednog svetlog, suncanog prolecnog dana pode ona u baštu da cisti cvece i lišce od štetnih gusenica. Odjednom odnekud sleteše vrapci. Poceše da skakucu i da cvrkucu tražeci hranu. U to vreme iza ograde se igrao decak iz ' susedstva. Baci se kamenom na jednog vrapca - i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kicmu. Vrabac poce žalosno da cvrkuce, htede da poleti, ali ne mogaše, vec je samo mlatarao krilima i kružio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta, doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca.
To vide dobra starica i sažali se na vrapca.
- Ej, ti jadnice!... Ali ne brini, necu te ostaviti.
Rekavši to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva disao na dlanu: bio je preplašen. Starica poce da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kuci. Zatim ga nahrani pirincem, a nocu, da bi ga zaštitila od macke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi.
Cim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poce da pazi pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali.
- Šta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hraniš vrapca - zašto?
Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poce da se oporavlja i mada nije sasvim ozdravio, vec je mogao da skakuce po sobi.
Vrabac je bio srecan i presrecan što je ostao živ. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teško da se od njega rastavi, a kada je to morala - onda bi ukucanima naredivala:
- Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite!
Tako je ovim opomenama dosadila svima u kuci, i svi su gundali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se smešila i govorila:
- Zar vam nije žao sirote pticice? Kome ona smeta?
Najzad, blagodareci staricinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poce da leti. Jednom, kao obicno, starica ga stavi na dlan i izide na verandu.
- Hoceš li da poletiš? - upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoci s njene ruke i polete visoko prema nebu. Starica je rasejano gledala za njim.
- Znaci, odleteceš. Teško ce mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali cuj, dodi opet!
Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali:
- Samo cujte šta govori! Sasvim je izlapela.
Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije secala svog vrapca. Tako prode dvadeset dana.
Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora.
"Da to nije doleteo moj vrabac?" - pomisli starica i izide da pogleda. I zaista - to je bio on.
- Hvala ti što me nisi zaboravio! - pozdravi starica svog poznanika.
A vrabac kao da je želeo nešto da kaže, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u kljunu i ponovo odlete.
- O, šta li mi je to ostavio - primeti starica. Pride i pogleda: na podu je ležalo belo seme od tikve.
"Sigurno to nije obicno seme!" - pomisli starica.
Pažljivo uze seme i sakri ga u kesu.
A u kuci su joj se opet svi smejali:
- Cudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost.
- To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac - odgovarala je starica. - Sigurno ce dobre tikve nici.
I ona posadi seme u bašti.
Dode jesen - i stvarno - iz semena izrastoše divne tikve: bezbrojno mnoštvo ogromnih plodova žutelo se medu lišcem.
Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, pocasti komšije i još je ostalo toliko da nije znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi na verandi da se suše. Prode mesec dana.
"Daj" - pomisli starica - "da vidim svoje tikve. Sigurno su se vec osušile".
Ona ih spusti na pod i zacudi se: umesto da budu lakše, tikve su bile teže.
"Kakvo je ovo cudo?" - zacudi se starica. Isece jednu tikvu - a iz nje odjednom potece beo prebrani pirinac.
Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinac još izlazi. Stavi veliko korito, a nije se još ni okrenula, a ono vec puno. A u tikvi još uvek dosta pirinca. Starica otvori i ostale tikve - kad i one do vrha pune pirinca. Presipala je pirinac, ali tikve su uvek bile pune.
U staricinoj kuci poceše da žive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domacinstva. U tom istom selu živela je još jedna starica, koja je bila škrta i pohlepna. Videvši srecne komšije, ona nije mogla da živi od zavisti. I jednom, pošto više nije mogla da izdrži, pode ona svojoj srecnoj komšinici i upita je:
- Govore da vam je vrabac doneo srecu u kucu. Da li je to istina ?
- Istina je - odgovori susetka. - Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga poceli srecno da živimo...
Ali škrta starica nije mirfvala, htela je sve da sazna.
"A zašto da krijem?" - pomisli susetka. I isprica .kako je spasla vrapca i sve šta je zatim bilo.
Ali sve je to bilo malo škrtoj starici.
- Hoceš li da mi daš jedno srecno zrno? - upita ona.
- Vrabac je doneo samo jedno zrno - odgovori dobra starica. - Ja sam ga posadila i više nemam. Evo, mogu da ti dam pirinca.
- Pa dobro, daj makar malo pirinca - nezadovoljno progunda škrta starica, ali je džak napunila do vrha i uputila se kuci.
Posle toga ona poce da misli i nagada kako da nade grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i odlazila u1 baštu iza kuce. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali.
Kamen pade tamo gde je jato bilo najgušce i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti, tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kuci i dade mu hrane.
- Eto, najzad mi je sreca u rukama! - radovala se opaka starica.
Ali onome ko je škrt sve je malo.
"Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znaci, od tri-cetiri ptice sreca ce biti tri-cetiri puta veca" - razmišljala je ona.
Starica opet pode u baštu, posu pirinca i poceka. Kao i uvek, na zrna ubrzo poceše da slecu vrapci. A starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala - i pogodila je još dva. Sad je imala tri vrapca. Ona se obradova:
- Sada cu se obogatiti.
Stavi nesrecne ptice u korito i poce da ih hrani i pazi.
Prode mesec dana, i vrapci se oporaviše. Ona ih pusti, a oni se podigoše i odleteše. Pogleda starica za njima i pomisli:
"A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno ce me nagraditi".
A vrapci odleteše proklinjuci je:
- Ta nas je starica povredila i još nas je mesec dana držala u mracnom koritu. Nikada nam se takva nevolja nije desila.
Otada je starica pocela da ceka kada ce doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorište i gledala u nebo doledu li vrapci. I, desetog dana uvece, najzad doleteše tri vrapca; svaki je držao u kljunu po jedno seme od tikve. Baciše ih starici i odletoše.
U kuci poce gužva: "Eto, i nama je Bog srecu poslao!" Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bašti.
Prode pola godine, a u bašti izrastoše ogromne vreže od tikava sa bujnim lišcem, ali plodova je bilo malo. Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni.
Starica se i tome obradova i sva srecna odlazila je svuda i hvalila se:
- Eto, sad cemo poceti da živimo bolje od suseda!
Ali kakva nesreca! Tikava je bilo malo, a škrta starica, da bi dobila što više pirinca, niti ih je sama jela niti ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoše:
- Ako budeš škrta, neceš biti srecna. Eto, naša susetka je i druge hranila i sama jela - i zato ima svega dosta.
"Istina je!" - pomisli starica. - "Moram da budem izdašnija".
Pozva sve svoje rodake i pred njima otvori tikvu.
Gosti videše da se starica sprema da ih pocasti samo jednom tikvom, te se naljutiše i odoše kuci. Ostade samo malo njih - ostaše oni najpohlepniji. Oni poceše da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije mogla jesti. To je bilo samo pola nesrece. A zatim sve spopadoše užasni bolovi u stomaku, kao da ih neko nožem probada. Gosti se uplašiše:
- Zašto ste nas takvim tikvama nahranili?
Poceše da grde staricu, a ni starici ni njenim ukucanima nije bilo lakše: vukli su se oko stola previjajuci se od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dode do tuce. Gosti se okupiše i odoše svojim kucama. Posle toga bolovali su još tri dana.
Ali pohlepnoj starici to ne beše nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mucila od gorkih . tikava.
- Iz tikve treba da se dobije pirinac. A mi smo tikve pojeli - govorila je starica. - Dobili smo što smo zaslužili. Više nikome necu da dam.
Starica priveza ostale tikve i okaci ih za ekser.
Prošlo je još oko mesec dana. Ceka starica i ne može da saceka da iz tikava potece pirinac. Nije više mogla da izdrži: "Vreme je" - pomisli ona - "da ih skinem". Spusti tikve na pod i poreda sva prazna korita koja je imala u kuci, jer je trebalo da bude dosta pirinca.
Uze jednu tikvu, probuši je i okrenu prema koritu. Cekala je da otuda,u belom mlazu potece pirinac. Ali umesto pirinca poceše iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naleteše na staricu, stadoše da je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strašno. Ali starica od pohlepe kao da beše slepa. Cinilo joj se da to pirinac tako kulja i poce da se brani od ujeda buba i muva, režuci tikvu i govoreci:
- Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinac! Sipajte polako!
A kad isece i poslednju tikvu, iz nje ispuzaše otrovne zmije i smrtno izujedaše požudnu staricu.


(Japanska)

TUMAČENJE SNOVA


Živeo jednom jedan car, pa usni neobičan san: vide u snu kako padaju oko njega lisice razne vrste - velike i male, sive i riđe, olinjale i s lepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge, ujedaju ga i skaču.
Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im reče:
- Noćas sam usnuo jedan strašan san. Hoću da mi ga odgonetnete i rastumačite, a ako to ne uspete, znajte, kazniću vas i baciti u tamnicu.
Mudraci se raziđoše i stadoše razmišljati o carevom snu. U to doba živeo u tom carstvu neki čovek po imenu Šivar, a to znaci - sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za šta: bio je tako sulud i glup da nikad ništa pametno nije uradio. Čega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako.
Šivareva žena slučajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obećao onome ko mu ga rastumači, pa reče svom glupom mužu: - Hajde, što kažeš? Idi caru pa mu nekako rastumači taj strašni san. On će te bogato nagraditi. Ali ona je pri tome mislila:
"Ako slučajno uspe da odgonetne sam, dobro je, postaćemo bogati i bićemo srećni, a ako ne - opet će za mene biti dobro: car će mom glupom Šivaru odseći glavu. To je dobro, jer šta će mi ovaj suludi muž?"
Šivar najpre ne htede da pođe caru da mu tumači san, ali žena navali na njega tako da je on ne mogaše odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa pođe u carev dvorac.
Idući putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stene. Ona ga upita:
- Kuda si se uputio, Šivani? A on joj odgovori:
- Eto, idem tako bez cilja - kud me noge nose i oči vode. Žena me poslala da rastumačim caru jedan strašan san. I sad se pitam: kako ću ja rastumaciti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumem, a treba tuđe da tumačim. Uz to, car je usnuo nešto strašno.
Ali zmija mu reče:
- Slušaj me dobro, Šivaru. Pomoći ću ti da rastumačiš carev san i da se tako izbaviš iz sirotinje. Otići ćeš caru i reći ćeš mu ovo: "Presvetli care, želiš li da ti rastumačim san? Ja ću ti ga rastumačiti. Taj san je strašan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te - to su laskavci i podmukli veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, žele tvoju propast. Stoga se dobro njih čuvaj i nikome ne veruj." Eto, Šivare, to ćeš reci caru i time ćeš mu rastumačiti san. A za to ćeš dobiti bogatu nagradu. Meni ćeš, naravno, dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro.
- Ništa ne brini, podelićemo nagradu - reče glupi Šivar pa se uputi u dvorac.
Kad stiže caru, on ponovi ono što je čuo od zmije i tako mu rastumači san.
Čuvši to, svemoćni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobož bili zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmišljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u zemlji.
Car potom bogato nagradi šivara i imenova ga svojim glavnim tumačem snova. Šivar natovari blago na četiri deve pa se uputi svojoj kući.
Ide on tako kući, promatra vreće pune blaga i razmišlja:
"Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro
je što sam je sreo. Dve vreće s blagom ću joj dati, a dvije ću zadržati za sebe. Pravedno ćemo podeliti nagradu. Ja ću od sada živeti veselo, a žena mi više neće prigovarati i nećemo se svađati."
Ide Šivar dalje i stalno razmišlja o nagradi i srećom životu.
"Dve vreće - to je lepo bogatstvo. Ali četiri - još lepše.
Teško se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji
polovinu. Šta će to njoj? Kod nje neće uopšte biti iskorišćeno. A nije
ni greh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju."
Misli Šivar i polako skrenu s puta. Odlučio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj kući, noseći na devama sve četiri vreće blaga.
I tako je Šivar zadržao sve blago za sebe.
Od toga je prošlo tri godine. Tada car opet usni neki čudan san. Vide on u snu kako su se reke i jezera napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa.
Tada se seti Šivara, svog tumača snova, pa posla sluge po njega.
Sluge brzo pronađoše Šivara i rekoše mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. Čuvši to, Šivar se prepade. Nije znao zašto ga sada zove car. On pomisli:
"Šta sad da radim? Ako je car opet usnuo neki strašan san, kako ću ga rastumačiti. Mogao bih opet otići kod zmije, ali ona mi sada sigurno neće ništa reći. Ovako ne smem izaći pred cara, jer mi glava začas može otići s ramena... Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatražim da rastumači i ovaj carev san, jer će mi, možda, ona opet pomoći da spasem glavu."
Šivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji.
Kad dođe do njemu poznate stene, a zmija već ispuzala pa ga čeka.
Ona mu reče:
- Zdravo, brate Šivare! Što radiš? Pre tri godine si me prevario i nisi mi doneo polovinu. Ipak, izvući ću te i ovog puta. Car te pozvao jer hoće da mu rastumačiš još jedan san. Pođi k njemu i reci mu ovo: neka što pre okupi vojsku i bude spreman za boj, jer će neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud video u snu krvave reke i jezera. Šivare, ovog puta nećeš zaboraviti da mi doneseš polovinu od bogate nagrade.
Poklonivši se zmiji šivar reče:
- Ne brini ništa, nagradu ću ti ovog puta sigurno doneti. Dobićeš polovinu od onoga što dobijem od cara. Zatim se uputi u dvorac. Kad stiže tamo, izađe pred cara i reče mu:
- Presvetli care, dugo nam živeo u sreći i zadovoljstvu. Došao sam da ti rastumačim i ovaj drugi san. Znaj, taj san je strašan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi što više možeš vojnika i naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako ćeš odoleti neprijatelju i pobedićeš ga i neće doći do potoka i jezera krvi.
- Hvala ti, Šivare, - rece car pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straža i da se sva vojska naoruža. Vojsku razmesti po zidinama grada tako da može videti neprijatelja. To je učinio u poslednjem trenutku, jer je neprijateljska vojska već pristizala i počela da napada utvrđeni grad. Ali, videvši naoružane vojnike, koji su bili pravilno poređani na tvrđavi, neprijatelji se vratiše i ne dođe do borbe.
Znači, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je šivar dobro protumačio.
Car potom nagradi Šivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kući.
Videvši toliko bogatstvo Šivar se jako obradova; bio je presrećan. Putem je mislio:
"Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je više nego četiri. Zar nije najbolje da sve to zadržim za sebe? Otići ću kod zmije i gledaću da je nekako ubijem, te ću se tako otresti te bede. To nije ništa neobično, jer bi svaki drugi na mom mestu to isto učinio."
I Šivar se uputi prema steni gde ga je čekala zmija.
Zmija mu ispuzila u susret. Kad je ugleda, Šivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju. Kamen je odista bio velik i težak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali Šivar samo malo zakači njen rep, a zmija se izvi i pobeže u rupu.
Šivaru beše žao što nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stiže kući žena ga radosno dočeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obećanja.
Živeo je sada bolje nego pre. Imao je novaca koliko je hteo i premda ga je nemilosrdo trošio, blago se nije smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za čitav život, pa i više od toga.
I Šivar je tako živeo još tri godine.
Ali, desi se da car usni još jedan vrlo čudan san. On vide u snu kako pada s neba pšenica i pokriva ljude i kuće. Pada danonoćno, sve više i više.
Kad se car probudi, seti se Šivara, svoga tumača snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Videvši careve sluge, Šivar se prepade: znao je da je car usnio još jedan san. Stoga on reče ženi:
- Više me nećeš videti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neću vratiti kući živ i zdrav. Ali putem Šivar opet pomisli na zmiju pa reče:
- Otići ću do nje. Kad već moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista naneo nepravdu, to i zaslužujem.
Tako dođe on do stene.
A zmija mu opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi reče mu:
- Zdravo, Šivaru, nerazumni čoveče! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni jednog trenutka pomislio, kad si me prošli put gađao kamenom, da će, možda car usnuti još koji san? Za tebe je dobro što sam se onda spasila smrti, jer šta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumačio carev san?
Šivar joj onda odgovori:
- Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i došao ovamo. Radi sa mnom šta ti je volja. Možeš mi pomoci, ali me možeš i kazniti. Spreman sam na sve.
Ali zmija mu odgovori:
- Ne, glupi Šivare, neću ti ništa uraditi. Neću te kazniti već ću ti i ovog puta pomoći da se izbaviš od sigurne smrti, pomoći ću ti da rastumačiš carev san. Idi caru i reci mu da se ničega ne plaši. Jer taj san je dobar. Pšenica što pada s neba znaci da ce u čitavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi će se obogatiti, a on ce vladati u sreći i zadovoljstvu do kraja života. Za ovo tumačenje će te car bogato nagraditi, ali ne zaboravi da mi ovog puta doneseš polovinu blaga. Treći put ti pomažem i zaslužila sam da mi jednom daš polovinu. Šivar će:
- Ne brini ništa, mudra sestro, to više neću zaboraviti. Dobićeš svoj deo. Ovog puta neću pogaziti reč, a ako je pogazim - neka odmah umrem!
Šivar potom nastavi put prema dvorcu.
Videvši ga, car se obradova. A kad mu Šivar rastumači san, on se još više obradova i njegovoj radosti nije bilo kraja.
Naredi najpre slugama da iznesu burad sa šerbetom na gradske trgove. Nastalo je opšte veselje. Pio je car, a s njim i svi njegovi podanici, pa i naš Šivar. Kad se slavlje završilo, car dade Šivaru tri puta po osam tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati.
Šivar pođe kuci, sav srećan što se to desilo, pa pomisli:
"Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kuće i više mi ne treba. Zmija će biti zadovoljna i više se neće ljutiti na mene. Postaćemo dobri prijatelji."
I on zaustavi čitav karavan kod stene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i Šivar joj reče radosnim glasom pokazujući na tovare s blagom:
- Moja mudra sestro, uzmi sad svoj deo. Dat ću ti sve, jer si bila dobra prema meni. Ali mu zmija reče:
- Brate Šivare, pa meni nije potrebno to blago; što ce mi? Htela sam samo videti kakav si ti čovek i koliko mogu računati na tebe. A sada pazi šta ću ti reći. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si me; nisi došao k meni, već si zaobi laznim putem otišao kuci. Ta godina je bila lisičja godina, dakle - godina laži i prevare. Stoga si me i ti, koji si inače vrlo slab covjek, prevario i otišao ne davši mi baš ništa. Postupao si kao i ostali, pa možda i gore od njih, jer si verovao da tuđa laž može prikriti tvoju. A kad smo se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gađao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga puta postupeo kao i svi ostali, pa čak i gore od njih, jer si verovao da krv što su je drugi prolili može sakriti onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i darežljivi. I ti si stoga postao darežljiv. Postupaš kao i ostali, postao si darežljiv, pa čak i darežljiviji i od ostalih, jer mi daješ čitavu nagradu a ne samo moj deo. Prema tome, dragi moj Šivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne budi ponosan na svoju dobrotu, već dobro zapamti ovo šta ću ti sada reći: ko se ravna prema drugima, a sam ne zna svoj put, svakako će skrenuti s njega. Završivši to, zmija se uvuče u svoju rupu. .
Šivar je pažljivo slušao zmijine reči. One su ga pogađale i stideo se sebe. Blago ga više nije privlačilo.
Dode kuci pa, na zaprepaštenje svoje žene, podijeli citavo blago svim susjedima.
On se posle zmijinih reči sasvim izmenio.
Jer reči pametne zmije bejahu se urezale u njegovo srce. Više ih nije mogao do kraja života zaboraviti; kao da su bile ispisane u njegovoj svesti.
Šivar je postao dobar covjek.
Kad bi neko nešto rđavo ucinio, on je nastojao da bude pravičan; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi bili dobri, on je hteo da bude bolji od svih. Stoga je bio srećan do kraja života.


(Jermenska)

MALI PJER I BELA MAČKA


Živeo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treci, najmladi, Mali Pjer. Starija braca su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snažni a on mršav i slabacak, ali je zato imao više pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama.
Jednog dana kralj rece sinovima:
- Ostareo sam, sinovi moji, i došlo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih želeo da onaj koji dobije sve moje imanje ume da se snade u životu. Zato cu dati krunu onome od vas koji bude došao do najlepše princeze, najlepših konja i najlepših kocija.
I tako se tri mladica uputiše u svet. Išli su, išli, i na kraju stigoše do jednog raskršca odakle su se racvala tri puta.
- Ja sam najstariji i izabracu ovaj put - izjavi Garavko.
- A ja ovaj - dodade Plavojko.
- E pa, ja cu poci onim što je preostao - uzdahnu Mali Pjer.
A onda se dogovoriše:
- Tog i tog dana naci cemo se opet na ovom raskršcu. Mali Pjer krenu svojim putem. Išao je dugo, dugo, i za to vreme razmišljao: "Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da osvojim najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kocije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuce, umesto što se ovako potucam po belom svetu."
Put odvede Malog Pjera u neku gustu šumu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trecom. Vec se bio dobro zamorio kad najzad stiže do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim napuštena.
Obide je sa svih strana i jedino što opazi u blizini beše jedna lepa bela macka, naculjenih ušiju i ružicaste njuškice, koja je radoznalo posmatrala kako se cetiri gadne krastave žabe igraju kraj obližnje bare.
Mali Pjer uctivo pozdravi belu macku, pa sede na prag kolibe da saceka povratak sopstvenika; hteo je da ih zamoli da ga prime na prenocište.
Sedeo je tako, tužan i nesrecan, glave zagnjurene u šake, i razmišljao o tome kako nece dobiti krunu nego ce zemljom vladati jedan od njegove brace; a pošto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno ce s njim loše postupati kad ne bude više oca da ga brani.
Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotice nešto meko i toplo, i vide da je to bela macka; pruži ruku pa je nežno pomilova po svilenom krznu.
Macka poce da prede, a onda skoci Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim ocima i rece:
- Zašto si tužan?
- Gospodo macko - odgovori Mali Pjer ljubazno kao što je red - otac je obecao krunu onome od nas trojice sinova koji bude doveo najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kocije.
- A da li ti zaista toliko želiš tu krunu ?
- Braca me ne vole, i kada oca ne bude više medu živima, onaj koji sedne umesto njega na presto zagorcavace mi stalno život. Eto zato sam tužan.
- Kako ti je ime?
- Zovu me Mali Pjer.
- Slušaj, Mali Pjere, sutra se vrati u ocev dvorac. Mene uzmi u narucje, a one cetiri krastave žabe što su se igrale tamo kraj bare zatvori u vrecu i ponesi na ledima. Ali to još nije sve. Vidiš li ovo orahovo drvo? Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u džep.
- Time necu steci princezu, konje i kocije.
- Uradi kao što sam ti rekla. Kad stigneš pred oca, pomiluj me kao što si uradio malocas, zatim cešagijom istimari leda žabama, a orah slomi prstima.
- Poslušacu vas, gospodo macko - odgovori Mali Pjer.
Pošto je prenocio u pustoj kolibi, on se ujutru diže, uze macku u ruke, strpa cetiri krastave žabe u vrecu i ode pod drvo koje mu je pokazala macka. Jedan orah baš u tom casu pade mu pred noge, a on ga podiže i metnu u džep. Tako natovaren, pode putem koji je vodio u dvorac njegovog oca.
Kad stiže na ono raskršce, ugleda bracu.
Garavko je sedeo u lepim srebrnim kocijama što su vukla cetiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza kose crne kao gar.
Plavojkove kocije bile su zlatne, a vukla su ih cetiri belca; s njim u društvu nalazila se prelepa princeza, kose žute kao zrelo žito.
Kad ove dve momcine ugledaše najmladeg brata kako dolazi pešice, sa mackom u narucju i starom vrecom na ledima, prsnuše u gromoglasan smeh, govoreci:
- E, vala, ti neceš dobiti ocevu krunu!
A onda nastaviše put u svojim divnim kocijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoše u dvorac, sve sluge navališe da mu se rugaju.
- Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! - povikaše, pretvarajuci se da ga sažaljevaju.
Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladic zatece oca pred dvorcem; u tom casu baš se divio princezama, konjima i kocijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i nije znao koga da proglasi za pobednika.
Kad vide da mu se približuje najmladi sin, on planu:
- Hoceš li da mi se rugaš? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kocije, a ti - gle šta si doneo!
Mali Pjer ne odgovori ništa, ali mu dode da zaplace. Spusti belu macku na zemlju i tužno je pomilova. Zatim izvadi iz vrece krastave žabe i prede im cešagijom preko leda. Najzad izvuce onaj orah iz džepa i slomi ga prstima.
U istom casu, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obicno pocetkom proleca, odjeknu užasan pucanj groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poce da raste; postajao je sve veci i veci, i pretvorio se u blistave kocije od dijamanata i raznog dragog kamenja.
I cetiri krastave žabe poceše da rastu; postadoše velike prvo kao zecevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se najzad ne pretvoriše u cetiri divna rida konja, koji se sami upregoše u one kocije.
Ljudi su zadivljeno piljili u to cudo, kad se iznenada iz svih grla zacu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne vida; u svojoj crvenkastozelenoj kosi imala je svetlucavu dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oci behu joj zelene kao smaragdi.
Kralj im pride i rece:
- Mali Pjere, zaslužio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzeceš je za ženu.
I tako je svecano proslavljena svadba, o kojoj se još dugo pricalo u celom kraljevstvu.


(Kanadska)

IVAN ZORA


Bilo je, a možda ništa nije ni bilo - živeo je u jednom gradu kovac bez dece, a mnogo je želeo da ih ima. Pode jednom žena toga kovaca po vodu. Tek što je napunila vrc do vrha, vidi ona - nosi reka tri jabuke. Njoj se dopadoše jabuke, pruži ruke za njima, dohvati ih i donese kuci. Jednu dade mužu, drugu pojede sama, trecu podeli s mužem na ravne delove.
Kovaceva žena posle toga dobi dete. Cim se rodi, ono viknu:
- Spremajte se da mi što pre date ime, inace cu odleteti i necete stici!
Decaku dadoše ime Ivan Vecernji. Tek što ga je mati malo podojila, on kao vetar polete na nebo. Samo što je nudilja pošla, zacu se krik:
- Ne puštajte je, odmah cu doci na svet i odleteti. . . I zaista, o ponoci se rodi još jedan sin. Dadoše mu ime Ivan Ponocni.
Podoji ga mati, pa i on odlete u nebo.
Pred jutro, u zoru, rodi se treci sin, nazvaše ga Ivan Zora. Podoji ga mati, pa i on odlete.
Živela su tako sva tri brata na nebu i letela medu zvezdama i oblacima. Samo jednom dnevno dolecu majci po mleko: Ivan Vecernji - uvece, Ivan Ponocni - o ponoci, a Ivan Zora - u zoru, pred jutro. Dolete, majka ih podoji, i odlete. I nijednom se nisu sreli.
Prode vreme, braca poodrastoše, mleko im više nije potrebno, sve rede i rede se pojavljuju u kuci. Dolete tako jednom nedeljno, uzmu hleb i odlete.
A u tom gradu živeo jedan car. Car je imao tri kceri lepotice.
Te lepotice ni danju ni nocu nisu izlazile iz kuce, da ih sunce ili vetar ne bi opalili. Tako su i živele nevidene od sunca.
Jednom ce otac reci lepoticama:
- Kceri moje, što stalno kod kuce sedite, ustanite, prošetajte, pogledajte svet, sunce.
Poslušaše kceri, izadoše.
Cim izadoše, odjednom se u vedro podne skupiše oblaci, zagrme grom, sevnu munja. Celo nebo potamne, dolete ogroman strašan div, dograbi sve tri lepotice, stavi ih sebi na pleca i nestade medu oblacima.
Svi se uznemiriše. Car se rastuži, oneraspoloži - nema mu niotkuda pomoci.
Car razasla glasnike na sve strane da objave nesrecu i da svugde traže lepotice. Ali ni traga im niko ne nade.
Odjednom se pojavi nekakva starica - baba kovaceve žene - irececaru:
- Postoji u ovom gradu kovac, ima tri sina. Sva trojica žive na nebu, lete u oblacima kao ptice. I nebo i zemlja - sve im je kao na dlanu. Ako iko bude mogao da pronade tvoje kceri, to su samo oni.
Priredi car odmah veliku gozbu i posla ljude kovacevoj ženi da pozovu njene sinove u goste.
Ona obeca:
- Cim dolete, zadržacu ih i poslacu ih caru.
Dolete pred vece Ivan Vecernji. Obradova se majka, nahrani ga, napoji i rece mu:
- Ostani, sine, nocas kod kuce, sutra je gozba kod našeg cara, on te je zvao u goste.
Ostade Ivan Vecernji. Majka mu prostre za spavanje. Oko ponoci dolete Ivan Ponocni; i njega primi majka, nahrani ga, napoji i zamoli da ostane preko noci.
- Sutra je kod našeg cara gozba. Poziva te u goste - rece mu.
Pristade i srednji sin te ostade. Vidi on - spava neko u kuci pa upita:
- A ko to tamo spava?
- To je tvoj stariji brat, obojica ste se rodili iste noci. I on je za sutra pozvan k caru - odgovori majka.
Zaspa i Ivan Ponocni.
U zoru dolete Ivan Zora.
Majka i njega nahrani i stavi ga da spava pored brace.
Dode jutro. Ivan Vecernji se naspavao od uvece, Ivan Ponocni još je u dubokom snu, a Ivan Zora tek pocinje da drema. Probudi se najstariji brat i naljuti se.
- Ko se to i s kakvim pravom izvalio ovde da spava, ne pitajuci me!
Odluci da ih obojicu ubije, ali nema ni luka ni strele, niti maca. Spazi u uglu mac Ivana Zore, uhvati ga, ali s mesta ne može da ga pomakne.
Vide to majka pa se prepade:
- Za šta ce ti, sine, taj mac? Kakve si neprijatelje ovdenašao?
- A koga si to u kucu pustila? - upita sin.
- To su tvoja braca - veli majka - iste ste se noci rodili, svi živite u nebu. I oni su, kao i ti, juce doleteli, i njih sam, kao i tebe, zamolila da prenoce.
Kad se braca probudiše, zagrliše se i izljubiše. Zatim svi zajedno odoše caru. Car ih doceka s velikim pocastima, pogosti ih, a zatim upita najstarijeg brata:
- Ivane Vecernji, ti letiš po nebu, sve vidiš, znaš li gde su moje kceri?
Ivan Vecernji ne znade, nije video.
Car upita Ivana Ponocnog, ali ni on ništa nije video.
Dode red na najmladeg brata. Ivan Zora ustade, pokloni se caru i rece:
- Srecni care! Ležao sam jednom na vrhu visoke planine i posmatrao oblake na nebu. Odjednom cujem šum. Gledam - leti div, nosi devojke, a one vicu i placu. Dohvatim luk, ali ga pustih. Poplašio sam se - ako pogodim diva, ubicu ga, on ce pasti, razbice se s njim i devojke, poginuce. I tako div odlete s devojkama. Više ih nisam ni video niti sam išta cuo o njima.
Car se obradova što je naišao na trag svojih kceri i rece:
- Podite i tražite moje kceri; ako ih nadete - dacu vam ih za žene. Najmlada je takva lepotica da ce i sunce pozavideti njenoj lepoti, ona ce biti tvoja žena! - rece car Ivanu Zori.
Ivan Zora je znao gde taj div može boraviti i uputi se tamo zajedno sa bracom.
Ko zna koliko su išli, dok ne dodoše do jedne planine.
Planina visoka, stenovita, ne možeš je obuhvatiti pogledom, pružila se izmedu dva mora, a u podnožju planine šator. U šatoru spava covek od gvožda - div, glava mu kao stena.
Ivan Zora posla bracu divu:
- Idite, probudite ga.
Udoše oni u šator, budiše diva, budiše, pa izadoše i vele:
- Ne, ne možemo ga probuditi. Ude Ivan Zora, pride divu i tresnu ga po glavi svojim lukom. Covek-Gvožde se probudi, prepade se i zamoli Ivana Zoru:
- Hajde da se pobratimimo, ako ti ustrebam - pomoci cu ti.
Ivan Zora mu rece:
- Pa pomozi nam - digni nas na ovu stenu. Covek-Gvožde ce na to:
- Ti si kovacev sin. Iskuj lanac, bacicemo ga na vrh i popecemo se.
Ivan Zora donese cekic, ali nema nakovnja. Tada Gvozdeni Covek predloži:
- Evo vam moja glava! - i podmetnu glavu umesto nakovnja.
Ivan Zora iskova ogroman jak lanac. Pricvrsti na lanac karike i iskiti ga kukama.
Ivan Zora rece braci:
- Hajde, zamahnite, prebacite lanac. Ivan Vecernji i Ivan Ponocni pridoše, uhvatiše lanac - i ni s mesta ga ne pomakoše.
- Hajde sad ti, Gvozdeni Covece - veli Ivan Zora. Gvozdeni Covek uze lanac, zamahnu njime: lanac polete, ali ne dosegnu vrha.
- Takva li je tvoja snaga? - upita Ivan Zora.
- Da, takva je moja snaga! - rece Gvozdeni Covek.
Tada Ivan Zora uhvati lanac, zamahnu njime, on polete i pade pravo na vrh.
Sva cetvorica povukoše lanac, on se zakaci kukama za stenu - možeš ici po njemu kao po stepenicama.
Ivan Zora posla bracu. Ali ovi ne mogoše da se popnu, od straha umalo da popadaju u provaliju.
Pode Gvozdeni Covek. Još malo pa bi stigao na vrh, ali pogleda dole, u glavi mu se zavrte, zaljulja se i jedva se živ spusti.
Tada Ivan Zora pode i rece:
- Pazi, Gvozdeni Covece, ostavljam ti svoju bracu, ako im se nešto desi, znaj, glavom ceš mi platiti.
Ivan Zora se pope na vrh stene i pode divovim putem.
Išao je, išao i vidi - stoji bronzana kuca. Ude Ivan Zora u kucu - kad tamo sedi lepotica-devojka. Raspita se za sve i saznade da je to najstarija careva kci. Ona rece:
- Bolje bi bilo da nisi ovamo dolazio, sad ce doci sedmoglavi div i ubice te.
- To je vec moja briga! - veli joj Ivan Zora.
- Onda sam ja žena, ti muž - rece ona.
- Ne, ti si snaha, ja dever.
Ide uvece sedmoglavi div kuci. Dode do kuce, a konj pod divom se spotace.
- Eh, prokletnice! - viknu div na konja. - Šta je, zar te Ivan Zora u kuci ocekuje? Cega se plašiš?
Stiže, a Ivan Zora sedi u hladu i ocekuje ga. Div povika:
- Ivane Zoro, reci mi jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
- Kakav sam ti ja prijatelj - odvrati Ivan Zora - docekuj neprijatelja!
Skoci div s konja i viknu:
- Hajde, duni tamo u zemlju.
- Duvaj sam, šta se to mene tice!
Dunu div u zemlju, ova se pretvori u bakar.
Uhvatiše se ukoštac. Dograbi Ivan Zora diva i sabi ga do pojasa u bakar. Isuka svoj mac, jednim zamahom odrubi mu tri glave. Razbesne se div, uhvati Ivana Zoru i sabi ga do bedara u bakar.
Ote se Ivan Zora, uhvati diva, odrubi mu ostale cetiri glave, zatim pode lepotici, uze od nje prsten za brata i pode da traži devetoglavog diva, kod kojeg je camila druga sestra lepotica.
Išao tako Ivan Zora, išao i stigao do srebrne kuce. Tu nade srednju sestru.
Devojka ga moli:
- Idi, ubice te.
Ne, ne sluša Ivan Zora. Legao u hlad i ceka diva.
Ide devetoglavi div, a konj mu se spotace pored kuce.
- Acu, prokleti, zar te Ivan Zora kod kuce ceka? - vice div.
Dode - i, zaista, u hladovini leži Ivan Zora, ceka ga.
- Govori, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? - pita ga div.
- Kakav sam ti ja prijatelj - veli Zora - docekuj neprijatelja.
Ubi Ivan Zora i devetoglavog diva, uze od srednje sestre prsten, pa pode da traži dvanaestoglavog diva.
Stiže i vidi - sve naokolo je zlatno. Ude u zlatnu kucu - stoji devojka nevidene lepote. Pride Ivan Zora, zagrli svoju nevestu i pode je ljubiti. I lepotica zavole Ivana Zoru.
Ivan Zora joj rece:
- Moram ubiti diva! Ona zaplaka:
- Nemoj, ostavi, neceš ga ubiti, poginuceš.
- Ne brini, nece me ubiti tvoj dvanaestoglavi div - rece Ivan Zora, izade, prilegne u hladovini i stade da ceka diva.
Vracajuci se kuci, divov konj se spotace.
- Acu, prokletnice! - viknu on. - Da te ne plaši Ivan Zora? Ništa, uskoro ceš videti kako ce mu krv poteci kao reka, a vrane ce kljuvati njegov leš.
Dojaha i ugleda Ivana Zoru.
Div povika:
- Kaži, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
- Neprijatelj - rece Ivan Zora - kakav sam ja tebi prijatelj?! - I uhvatiše se ukoštac.
Div skoci s konja, dunu u zemlju, i sva zemlja postade zlatna.
Sabi div Ivana Zoru u to zlato do pojasa, a Ivan Zora diva do ramena. Zora zamahnu macem i otkide divu devet glava.
Div se umori i zapita Zoru:
- Kako se kod vas bore?
- Kod nas se malo bore, onda se odmore! - odgovori Zora.
- Onda cemo se odmoriti! - moli div.
Zora pomisli: "Ako ga pustim da se odmori - iskocice, još ce me ubiti", i, ne cekajuci, zamahnu, odrubi divu i tri preostale glave.
Ivan Zora uze lepoticu sa sobom i pode. Lepotica se osvrnu i rece:
- Pogledaj, Zoro, koliko zlata ostavljamo.
- Kakvo mi je pa to divovo zlato - veli Zora - to je samo da se zamažu oci.
Ivan Zora dunu, i sve se zlato pretvori u prašinu.
Dodoše do srebrne kuce, uzeše srednju sestru, dunu i tamo Ivan Zora, i tamo sve postade prašina. Uzeše i najstariju, pa podoše ka steni.
Poce Ivan Zora da spušta sestre niz stene.
Najpre spusti najstariju i viknu najstarijem bratu.
- Drži, tvoja je!
Zatim srednju - srednjem bratu.
Htede da spusti i najmladu, ali ona mu rece:
- Izdace te taj Gvozdeni Covek. Ti si mi i sunce i mesec, ako pogineš, kako cu bez tebe živeti?
Zora je ne posluša, nego je natera da se ipak spusti. Tek što ona side, Gvozdeni Covek dohvati gvozdeni buzdovan, udari po lancu i raskide ga nadvoje.
Ostade Ivan Zora gore. Šta da radi? Spuštati se bez lanca znaci ubiti se. Pode on po toj steni dalje. Lepotica mu ipak dovikne:
- Zoro, idi na kraj stene, tamo iznad mora visi stenovit isturen deo, nalik na nos, udari nogom o tu izbocinu, ona ce se srušiti i tamo ceš naci konja. To je divov konj, on je diva zbacio sa sebe, zato su ga tamo i zatvorili, uzmi tog konja, on ce ti pomoci.
Ivan Zora pode ka toj steni, udari nogom u izbocinu, nade konja, gleda - a na konjskim ledima s pedlja debela prašina i prljavština. Konj progovori covecjim glasom:
- Pusti me, Zoro, na tri dana u Crnu planinu, jer sam slab i ne bih te mogao podici.
Ivan Zora ga pusti. Konj se vrati posle tri dana. Zora ga zauzda i skoci na njega. Konj posrnu i rece mu:
- Pusti me još jedan dan.
Zora mu dozvoli da se odmori još jednu noc. Ujutru skoci na njega i pode. Konj polete kao strela; dva dana pre Gvozdenog Coveka dolete u grad.
Konj nauci Zoru:
- Stavi na mene sve svoje oružje i pusti me još tri dana u Crnu nlaninu; sebi ostavi samo tri moje dlake. Cim me pozoveš, odmah cu doleteti.
Zora sve tako i ucini, a sam se obuce u rite i pode da luta gradom. Nade jednog kovaca i rece mu:
- Radicu ti, a ti me samo hrani i ništa mi više ne treba.
- Dobro - pristade kovac - idi, udaraj cekicem.
Zora dohvati cekic jednom rukom, udari u nakovanj i raznese celi panj. Kovac se zacudi njegovoj snazi. Uzeše i postaviše dva puta veci panj i Zora poce da radi. Ono što kovac uradi za pet dana, Zora uradi za sat. Raduje se kovac što je našao takvog radnika.
Vrati se najzad i Gvozdeni Covek sa devojkom i bracom Ivana Zore. Odrediše i dan vencanja. Ali najstarija sestra nema prstena, ostao je kod Ivana Zore. Pitahu sve kovace ko takav prsten može da iskuje. Ne, svi odbijaju, niko ne može. Stigoše i do gazde Ivana Zore. I on odbi, a Ivan Zora rece:
- Ja cu napraviti takav prsten.
Nocu kovac zaspa, a Ivan Zora kucnu - kucnu cekicem, izvadi iz džepa prsten najstarije sestre i stavi ga na policu. Ujutru ude kovac Zori, vide da spava i gurnu ga nogom.
- Što si me osramotio pred carem?
Zora izvadi prsten i dade ga kovacu.
Poslaše prsten. Ode i kovac na svadbu, a Zoru je pozvao, samo ovaj odbi, ne pode. Kada iz crkve poce izlaziti najstariji brat - Ivan Vecernji sa najstarijom sestrom, izade Ivan Zora na trg, izvadi tri konjske dlake i spali ih. Odmah se pojavi njegov konj. Zora skoci na konja i rece:
- Leti gore, pašcu s neba na njega i naucicu ga pameti.
Konj uzlete u nebo, i kad muž i žena izadoše iz crkve, Ivan Zora nalete na njih i iz sve snage udari najstarijeg brata. Pusti zatim konja, pode u kovacnicu i sede kao da se ništa nije desilo.
I drugi prsten napravi Zora na isti nacin. Poznadoše devojke svoje prstenje, ali ništa ne govore, boje se, cute, a najmlada lepotica place, tuguje:
- On je živ, vratio se, što ne dolazi, što me ne oslobodi nevolje?
I srednji brat dobi isto tako od Zore.
Dode red i na Gvozdenog Coveka.
Zora pozva svoga konja, skoci na njega, uze u ruke buzdovan i rece:
- Leti!
Konj polete na nebo. Izade Gvozdeni Covek, vodi Zorinu nevestu u crkvu; tek što je zakoracio u pripratu, Ivan Zora slete s neba, udari ga buzdovanom po glavi, a Gvozdeni Covek propade u zemlju. Ivan Zora sjaha s konja, zagrli svoju nevestu i poljubi je.
Ispricaše sve caru.
Ivan Zora se oženi najmladom sestrom, a kad car umre, nasledi celo carstvo.
Pomor tamo, ovde pir,
Trice tamo, ovde brašno.


(Kavkaska)

ČAROBNA KIČICA


Beše jednom jedan decacic po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesrecu, ostao je zarana siroce te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kicica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike poducavao crtanju. Zažarenih ociju gledao je decacic kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uoblicuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta cini, ukoraci decak u školu.
- Smem li se usuditi da pozajmim jednu cetkicu? - zapita ucitelja. - I ja bih tako rado ucio da crtam.
- Šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! - dreknu ucitelj strogo i mrko ga odmeri. - Golja kao ti, pa hoce, ni manje ni više, nego da uci slikanje! - I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znaci, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je cak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako!
Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo oblicje i let ptica pa jednom grancicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamocio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s vecera došao kuci, uzimao bi nagaravljeni komadic drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokucanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.
Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuce verno slikao ptice da si mirne duše mogao ocekivati kako ce svakog casa zacvrkutati, a ribe su mu takode izgledale tako prirodne i žive kao da ce pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za cim je decacic najviše ceznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kicica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne veceri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kicicu.
- Ovo je carobna kicica - progovori starac. - Budi oprezan i koristi je samo u blagocastive svrhe.
Kako je samo kicica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
- Pa to je doista prekrasna kicica - uzviknu decak ocarano i skoci od radosti sa svoje postelje. - Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle - prijateljskog starca vec više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razocarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kicica o kojoj je toliko sanjao, pozlacena kicica, sad našla u njegovoj ruci?
Tek što je Ma Lijang ovom carobnom kicicom naslikao pticicu, vec bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i curlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takode bi i ribice koje bi naslikao glavacke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u cast. Kako je srecan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u cemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva cudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog carobnika jednostavno dohvatiše za percin i dovukoše pred gazdu.
Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio cvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obecanjima, odbije da i jedan jedini potez kicicom povuce u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da decaka zakljuca u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako decak proboravi u štali. Treceg dana u predvecerje otpoce sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad ce se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pecenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se necujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pecenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znaci sve je to naslikao, jer kako bi inace tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmecare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako ce odsad kicica njemu pripadati.
Po zapovesti upade tuce slugu u štalu - ali gle, gde je mališa? Na zidu s istocne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je krocio na trecu precagu, strmoglavi se i poleduške ljosnu o zemlju. Istog casa nestadoše merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe vec i sve one koji bi mu pružili utocište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda cemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom zacu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide cetu konjanika, napred gazda s isukanim macem u ruci, a za njime njegove sluge izmecari. Na to Ma Lijang poteže kicicu i naslika sebi luk i strelu, pa priceka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogoden posred grla, sruci se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradica. Vec sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli decak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naci, to opet poce da crta. Ovog puta se pak dobro cuvao da ne izbije na glas kao cudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga -jednom recju, uvek bi namerno ponešto izostavio.
Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez ociju, kad mu slucajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreca dogodi: ždral otvori smesta oci, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neocekivani dogadaj prenerazi citav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom cudesnom dogadaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame recima slatkim kao med, zatim predoše na prikrivene pretnje, a pošto se decak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije vec cesto slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, decak naslika jednu groznu žabu krastacu, a kad njegovo velicanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega ocerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše citavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuc razli od besa.
- Otmite mu kicicu! - dreknu stražarima. - Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom carobnom kicicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od cistog zlata. Ali u njegovoj bezgranicnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetnicko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se citava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom velicanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta pocne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgranicnom srebroljublju ucini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvrjao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugacku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno cudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoc, veruj da bi ga cudovište zajedno s odelom i percinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kicicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreci vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novcica no mu još i obeca da ce ga oženiti jednom prššezom. Ma Lijang, koji je u meduvremenu vec bio izmudrovao neku lukavštinu, nacini se kao da prihvata careve credloge s najvecom radošcu. Car se preko mere razveseli i vrati decaku kicicu.
Sad opet poce car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? - Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoce opasne zveri. Necemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kicica gore-dole; odjednom pred carevim ocima poce da blista i presijava se beskonacno prostrano more. Pri svetlim suncevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglacani lapislazuli.
- Baš je lepo - uzviknu car, dok je kroz vodu cistu kao biljur zurio u morsko dno - samo mi reci gde su ribe?
- Ribe? - odvrati Ma Lijang. - Samo trenutak.
Marljivo zamaha kicicom tamo-amo i vec zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plicaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pucinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini išcezoše, obuze i njega želja da se naveze na more.
- Naslikaj mi brod - dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, vec je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca
na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi poceše da biju o bokove broda, te lada veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vožnja pricini presporom. - Hej! - doviknu on na obalu - docrtaj još malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kicicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kicicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.
- Dosta! - razdra se iz petnih žila. - Dosta je vetra! Ne treba više.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kicicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je vec u svim sastavima i spojnicama pocela da popušta.
Tresuci se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kicicom. Orkan se uzvitla. Crne oblacine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuca, oboriše na galiju, te je stukoše na parcice: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima.
Prica o tome kako je Ma Lijang carobnom kicicom oterao nepocudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom carobnom kicicom uvek siromasima^ncšo dobra dela.
Šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošcu.


(Kineska)

Hon Kil Ton, ZAŠTITNIK SIROMAŠNIH


Pre mnogo, mnogo godina evo šta se desilo. Robinja namesnika grada Seula rodila je sina. Decacicu dadoše ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u narucje i pode u planinu da se pokloni mogilama svojih predaka. Nije prešla ni polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Cim ugleda siromaška, robinji sinu kroz glavu ono što su ljudi pricali o nekom mudracu pustinjaku. A pricali su ovako: u podnožju planine, u dubokoj šumi, živi mudrac star više od stotinu godina. Ceo svoj vek proveo je u šumi u društvu divljih zveri, koje su pred njegovim pogledom postajale bojažljivije i od samih zeceva. On je mogao ukrotiti svirepog tigra ljudoždera, odagnati pobesnelog vuka, uciniti bezopasnom i najžešcu zmiju otrovnicu. Mudrac je bio poznat nadaleko i po tome što je bolje nego iko umeo leciti lekovitim travama i najteže neizlecive bolesti: donosili su mu nesrecnike na umoru, a on ih je zdrave i vesele vracao njihovim porodicama.
Sve te price prodoše robinji kroz glavu u onom casu kada je ugledala starca kraj puta i odmah pomisli da je to taj cuveni mudrac. Zato mu pride, smerno se pokloni i rece:
- Mnogo poštovani, poželi mome prvencu srecu u životu!
Starac se zagleda u mališanovo lice, pa poce tiho da šapuce prorocanske reci:
- Decak ce se razviti u snažnog mladica i živece hiljadu godina. I kažem još da ce to biti neobican mladic: postace veliki junak, a vec u cetrnaestoj godini saznace carobne reci s kojima ce cuda da stvara. Siromašni ce ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kažem još da ce taj decacic pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavši ovo, mudrac nestade u pešcari, a robinja, i uzbudena i uplašena, nastavi put.
Ali posle nekog vremena prorocanstvo starca pustinjaka dode i do namesnikovih ušiju. On se nije uplašio, vec se iz sveg glasa smejao i govorio:
- Kako mene, mocnog vlastelina, može pogubiti ništavni sin ništavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja mogu s njim raditi što god hocu. Ko me može spreciti da ga ja pogubim pre nego što on napuni cetrnaest godina? Niko. E, pa vidite da su te price samo staracka naklapanja!
I uskoro obesni namesnik potpuno zaboravi na reci mudraca.
A mališan je svakim danom bivao sve stasitiji i snažniji.
Vec u sedmoj godini je zapanjivao i najcuvenije ljude
svojim umom i znanjem, a po junaštvu mu vec tada nije bilo
ravna. U osmoj godini Hon Kil Ton je umeo da cita rukopise drevne kineske mudrosti i bez muke otkriva tajne namere neprijatelja Koreje.
Baš toga dana kada je Hon Kil Ton napunio cetrnaest godina, namesnik Seula se priseti onog prorocanstva, pa uvidevši da se sve do sada ispunilo od onog što je mudrac prorekao, silno se zabrinu. Razmišljajuci šta da uradi, namesnik odluci da je najbolje da prvo pozove mladica u dvor i uveri se sopstvenim ocima i ušima u njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor dovede sin njegove robinje, mladi Hon Kil Ton.
Kada ugleda pred sobom mladog junaka snažnih ruku i širokih pleca, namesniku prodoše kroz glavu reci starog pustinjaka: ".. .I još ti kažem da ce ovaj decak pogubiti namesnika Seula." Zato bez dvoumljenja odluci da ubije mladica na spavanju. Ali mladic je umeo da cita tude misli i odmah je pogodio šta smera podmukli namesnik.
Namesnik obuzda svoj strah i rece mladicu da ga je zvao radi nekog junackog podviga, pa ga blagonaklono otpusti.
Cim dode kuci, Hon Kil Ton rece majci:
- Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj se plašiti, jer odlazim duboko u planinu da lovim divlje zveri.
- Kako ceš, sine, loviti kad nemaš ni luka ni strele? Divlje zveri ce te rastrgnuti tako golorukog.
- Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junacko srce i snažne ruke! Do videnja, uskoro cete cuti o meni!
A uvece, kada se u domovima pogdsiše vatre, Hon Kil Ton je bio vec daleko u planini. Išao je celu noc, a zora ga zatece na prostranim visoravnima gorostasne planine.
Vidik mu se pružao u nedogled. Pogleda sin robinjin na sever i ugleda plava jezera i gorde labudove kako po njima plove. Pogleda na jug i ugleda šume koje stajahu cvrste kao stenje i upirahu svoje mocne krune do pod samo nebo. Pogleda na istok i vide tokove hucnih reka. Pogleda na zapad - i ne mogade odvojiti ociju od prostranih njiva na kojima vetar talasaše zlatna žita i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osecao je kako svakog trenutka postaje sve silniji i silniji, kako buja neobuzdanom natcovecanskom snagom. U silnom oduševljenju gurnu jednim prstom ogrsšnu 9^enu,koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i stena e! surva u bezdan.
Nasmeja se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva što je toliko snažan i mocan, i podiže visoko glavu ka najvišem planinskom vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima!
- Sada mogu sve - kliknu razdragani mladic - mogu se ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton poce da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji nikada nije krocila noga covecja. Ceo dan se penjao uz oštru liticu, celu noc je bauljao po oštrom stenju, ali zora ga zatece na samom vrhu planine. Kada je isplovilo sunce i razišla se magla, Hon Kil Ton ugleda pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnažnijih ljudi, toliko je bila teška tako gvoždem okovana. No snažni Hon Kil Ton joj pride, malo je zagleda, pa prisloni široka pleca uz nju. Šarke popustiše i kapija se otvori. Mladic se nade na prostranoj, ravnoj cvetnoj livaš^ ali ne uspe ni okom da trepne kad ga okruži stotinak ljudi.
- Ko si ti? - povikašeuglas. - Kako si se usudio da udeš ovamo? Za kaznu ceš biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se ne uplaši. Duboko se pokloni i rece:
- Koliko juce bio sam rob namesnika Seula. Želeo sam slobodu i došao u planine. Sada znate sve o meni. Recite ko ste vi.
- Mi smo neprijatelji carskih cinovnika i sveštenika koji im služe. Ceo svoj život posvetili smo pomaganju siromašnih i nemocnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
- Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
- Zakuni se da ceš štititi nemocne i da nikada neceš praštati zla dela carskim cinovnicima, pa cemo te priznati za brata!
Hon Kil Ton položi zakletvu i starešina bratstva objavi:
- Sada, kada si položio zakletvu, moraš dokazati da ceš casno ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokaži nam koliko si snažan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Pride drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez po muke, išcupa ogromno stablo iz zemlje sa sve korenom.
- Dobro si ovo uradio - rece mu starešina bratstva. - Videli smo snagu tvojih mišica, ali ne i snagu tvoga uma i hitrinu tvojih nogu. Zato slušaj šta cu ti reci: Pod samim vrhom visoke planine diže se veliki manastir. Iza njegovih tvrdih zidova žive opaki kaluderi koji pljackaju bedni narod i zgrcu velika bogatstva. I ne samo to. Oni šalju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i ugojene carske cinovnike. Ne jednom smo pokušali da prodremo u taj manastir i spasemo one nesrecnike što robuju tamo, ali nikada nam to nije pošlo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidinama, a cuvaju ga jake straže. Ako se dosetiš, ako pronadeš nacin da udemo u manastir, priznacemo ti mudrost. Hon Kil Ton malo promisli, pa rece:
- U podne cu vam dati odgovor koji od mene tražite.
Tacno u podne pozva Hon Kil Ton starešinu bratstva n izloži mu svoj plan. Ovaj pažljivo sasluša mladica, pa kada se uveri da je sve dobro smišljeno, naredi da mu se pripreme svecana odeca i dobar konj. Hon Kil Ton uzjaha konja, oprosti se od svojih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru opakih kaludera.
Straža još izdaleka primeti konjanika obucenog u praznicno odelo, pa pomislivši da je to neka važna licnost, neki visoki carski cinovnik, objavi:
- Neka starešina manastira izade da ukaže pocast uglednom gostu!
I dobro ugojeni kaluderi poverovaše da im je zaista došao u posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se užurbaše da pripreme što bolji docek.
Hon Kil Ton dode do same manastirske kapije i snažno zalupa. Tog casa kapija se otvori i propusti mladica u poplocano dvorište.
- Ja sam sin prvog carevog savetnika - rece hrabri mladic. - Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i i izucio nauke, cenjeni ucitelji!
Kada starešina manastira cu da mu je glavom prvi carev savetnik poverio vaspitanje sina, pohita u susret mladicu duboko se klanjajuci. Hon Kil Ton side sa konja i smerno rece:
- Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja na dar, a svaki konj je natovaren sa po dve vrece pirinca. Siguran sam da ce karavan biti ovde još pre zalaska sunca.
Radosni što su tako bogato obdareni, kaluderi napraviše veliki pir. Na pocasnom mestu sedeo je mladi Hon Kil Ton, kome su, naravno, ukazivali najvecu pažnju.
U punom jeku veselja, stražar objavi da je na vidiku karavan njegovog prevashodstva.
- Pustite karavan u dvorište i dobro zakljucajte kapiju - naredi starešina manastira.
- A zašto držite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude pribežište nejakih i nemocnih? - tobože sa cudenjem upita mladi Hon Kil Ton.
- Ah, milostivi gospodaru - povika starešina manastira - vi svakako ne znate da u blizini manastira žive opasni razbojnici. Oni su vec nekoliko puta pokušavali da orobe naš manastir, ali im to nije polazilo za rukom, jer imamo jake zidine i budne stražare.
- Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada nece osvojiti ovaj manastir - rece Hon Kil Ton i zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluderi su jeli i pili do besvesti. Odjedared, Hon Kil Ton skoci i zgrabi svoju casu.
- Šta vam je, presvetli gospodaru ? - uznemireno upita starešina manastira. Umesto odgovora, Hon Kil Ton izvadi kamencic iz case i baci ga daleko od sebe. U stvari, on je taj kamencic krišom spustio u casu.
- Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako ste smeli uciniti tako nešto meni, sinu prvog carevog savetnika?
Svi se kaluderi namah otrezniše u uplašeno spustiše svoje obrijane glave.
Baš u tom casu Hon Kil Tonovi ljudi provališe u odaju gde se pirovalo, i debelim konopcima vezaše zaprepašcene kaludere. U stvari, takav je bio raniji dogovor. Kaluderi poceše da dozivaju u pomoc stražu. Ali i stražari su vec bili dobro uvezani, jer na konjima, tobože poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili darovi, vec dobro naoružani borci, zaštitnici bednih i nemocnih.
Pošto su kaludere i stražare dobro vezali, Hon Kil Ton naredi da se izvedu iz celija svi nesrecnici što su camili u manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dade po mazgu natovarenu mešinom hrane i mešinom novca, pa oni, tako snabdeveni, pohitaše preko planine svojim napuštenim domovima.
Kada sve to obaviše, Hon Kil Ton i drugovi sedoše na konje i odjahaše u svoju planinu, svoje sklonište. Tamo na svecanom skupu ovako odaše zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
- Dokazao si da raspolažeš velikom snagom, bistrim umom i hitrim nogama. Dokazao si da zaista voliš i braniš nesrecne i ponižene. Dokazao si da si snažniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas. Zato nam budi voda. Slušacemo te i poštovati jer smo te sami izabrali.
I Hon Kil Ton postade starešina bratstva.
Od tog dana carevi cinovnici nisu više imali mira u Koreji. Vecito su bili u strahu od odmazde Hon Kil Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton cinio neko dobro delo: siromašnoj nevesti podario bi bogate poklone i nevestinsko ruho; gladnome - vrecu pirinca; seljaku - bika; robu - slobodu. Od visokih carskih cinovnika otimao je sve što je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona došao je i do carevih ušiju. Car se silno razjari i naredi da mu privedu seulskog namesnika.
- Hon Kil Ton, tvoj rob, cini svakojaka cuda i pokor a ostaje nekažnjen. Naredujem ti da ga uhvatiš i živog mi ga privedeš. Ne uciniš li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti prorocanskih reci mudraca pustinjaka i gorko se pokaja što još davno nije prekratio s tim prokletim robinjinim sinom. Zato odluci da sad ili nikad okonca s razbojnikom. Ali nije bio prešao ni po puta, a vidoviti Hon Kil Ton vec je znao i šta je car rekao i šta je namesnik naumio.
Tako je ojadeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i razmišljao kako ce najlakše doskociti razbojniku Hon Kil Tonu, kad ga iz razmišljanja trgoše preplašeni uzvici:
- Nesreca, nesreca, vatra! Bežite, ljudi!
Namesnik potera brže mazgu ne bi li video šta se u stvari dešava, kada ugleda svoj sopstveni dvor sav u plamenu: goreo je na sve cetiri strane. Ma koliko da su sluge gasile požar, vatra se sve više širila. Kada se, najzad, požar stiša i dim razide, od namesnikovog raskošnog dvorca ostalo je samo zgarište i jedna zidina na kojoj je velikim slovima bilo napisano:
"Oslobodio sam namesnika necasno stecenog imetka. Hon Kil Ton"
- Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim razbojnikom, on ne može biti daleko! - vikaše od besa pomahnitali namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno bezbedan u svom novom domu, u visokoj planini, iza kamenog zida i okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil Ton nije uhvacen, silno se rasrdi i poruci seulskom namesniku:
- Kada nisi bio u stanju da uhvatiš razbojnika, a ti spremaj mešinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmišljao namesnik kako da se izvuce iz ove nesrece i kako da namami Hon Kil Tona u klopku, dok se najzad ne doseti: posla u sve pokrajine i sve gradove Koreje glasnike, koji su duvali u trube i objavljivali okupljenom narodu:
- Cujte i pocujte svi koji držite stranu razbojniku Hon Kil Tonu: ako se taj razbojnik ne preda svetlom namesniku grada Seula od danas pa za deset dana, javno ce biti mucena i pogubljena njegova nedužna mati, robinja svetlog namesnika!
Kada ovo cu, Hon Kil Ton ode na reku, nakupi šljunka, dunu u njega izgovarajuci neke carobne reci i - gomila šljunka pretvori se u silnu vojsku, silne junake, koji su svi do jednog tako licili na Hon Kil Tona kao što lice jedan na drugi suncevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem pojavi se neka junacina i rece stražaru:
- Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku! Straža se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
- Uvežite skota! - dreknu namesnik bojeci se da mu Hon Kil Ton ne umakne.
U tom casu ude stražar i saopšti:
- Gospodaru, pred kapijom je još jedan covek koji tvrdi da je Hon Kil Ton!
Privedoše i tog drugog Hon Kil Tona, i sada pred unezverenim namesnikom stajahu dva ista istijacita Hon Kil Tona. Obojica se smeškahu i podrugljivo gledahu u zbunjenog namesnika. Samo što je namesnik koliko-toliko došao sebi, kada u dvoranu ude i treci Hon Kil Ton. Za njim stiže i cetvrti, i tako se to nastavi u nedogled, dok dvorana ne beše puna puncata sve samih Hon Kil Tonova. Tada namesnik, pribravši se malo od prevelikog cuda, naredi da se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada žena ude, namesnik joj rece:
- Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slažeš, ja cu ih sve pobiti. Ako kažeš istinu, poštedecu i tvoj i njegov život!
Uplašena mati poverova lažljivim recima i odgovori:
- Moj sin ima na grudima veliki mladež.
- Skinite sa razbojnika košulje - naredi namesnik. No kada straža pride junacima da postupi po namesnikovom naredenju, pravi Hon Kil Ton glasno uzviknu carobne reci i dvorana se odjednom ispuni neprozirnom maglom. Kada se magla razide, od razbojnika ne beše ni traga ni glasa. Samo su u uglu dvorane ležali neki kamencici na koje niko nije obracao pažnju.
Namesnik od muke razjuri stražu i sve dvorane i zatvori se u svoju sobu predajuci se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noc, jedan od onih kamencica poce da raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok se najzad ne uoblici u pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze još jedan kamicak, stavi ga za pojas, pa sacekavši da se mesec skrije za oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim drugovima.
Kada stiže do vrha planine, spusti kamicak na zemlju, izgovori nekoliko carobnih reci i, gle cuda, od kamicaka se stvori žena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
- Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te svojim drugovima, koji ce te poštovati kao rodenu mater.
Od onog nesrecnog dana namesnik nije smeo izaci na oci caru, jer je znao da je car strašno kivan na njega i da ce mu bez milosti odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon Kil Tona. Dugo je, tako, namesnik razmišljao kako da nadmudri razbojnika, pa konacno odluci da se preruši u trgovca i tako prerušen pode po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga obmanuo i savladao. Zato je pod pazuhom nosio oštri handžar i debele konopce, jer je želeo da razbojnika dovede caru privezanog. Sa sobom je poveo i prerušene stražare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznade za lukavstvo svoga neprijatelja, pa odluci da se malo poigra s njim. Preruši se u ubogog prosjaka i obuce same rite, pa uze cvornovak u ruke i pode, jedva se vukuci, baš u ono selo u kome je namesnik zanocio. Kada ude u selo, prvi ko ga je oslovio beše sam namesnik, koji se, naravno, svima predstavljao kao trgovac:
- Ej, bednice, nisi li, možda, uz put sreo Hon Kil Tona?
- Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih želeo da ga sretnem, jer ljudi kažu da je taj delija tako strašan da od samog njegovog pogleda padaš kao pokošen!
Namesnik se nasmeja:
- E, stara budalo, samo kada bi mi dopao šaka, video bi šta bih sa njim uradio!
- Slušao sam od ljudi - na to ce prerušeni Hon Kil Ton - da je baš jutros prošao putem i otišao do obližnjeg zaseoka u planini.
Cuvši to, namesnik odmah pozva stražare i naredi im da podu sa starcem i uhvate cuvenog razbojnika. Stražari priskociše prerušenom Hon Kil Tonu i, prislonivši mu handžare uz grlo, poteraše ispred sebe da im kazuje put.
- Što me gonite, pošao bih ja i sam, jer baš želim da vidim kako cete uhvatiti cuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi išli za starcicem a on ih je vodio sve dublje i dublje u planinu, sve bliže vrhu, gde su ga u skrivenom skrovištu cekali verni drugovi i starica mati. Tako ih uhvati i noc u planini, pa odluciše da Prenoce, a zorom nastave put. Pre sunceva izlaska probudi se prerušeni Hon Kil Ton, pripremi malo hrane koliko da nešto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude. Pošto se založiše, nastaviše put.
Najzad stigoše do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i ukazaše se cvrsta okovana vrata. Starac lako kucnu na vrata, i ona se odmah otvoriše. Starac, u stvari prerušeni Hon Kil Ton, provuce se unutra, ali za njim hitro šmugnu i namesnik. Vrata se zatvoriše, a straža, dobro naoružana straža, ostade zbunjena iza njih.
- Stani - povika namesnik starcicu - stani, ili cu te kazniti!
- Ja i ne bežim - odgovori mirno starcic, i daleko od sebe odbaci cvornovak i skide pohabanu odecu. Sada pred zapanjenim namesnikom stajaše glavom junak Hon Kil Toi. Sa svih strana okružiše ga drugovi, a ispred sviju beše njegova mati.
Tada namesnik sve shvati i obuze ga užasan strah. Baci se pred Hon Kil Tona na zemlju i poce moliti za milost.
- Ustani, necu te ubiti - rece junak. - Evo ti caše dobrog vina, popij je naiskap!
Prosto ne verujuci tako neocekivanoj sreci i milosti, namesnik zgrabi pehar s vinom i iskapi ga nadušak. U istom casu pade nicice na zemlju i zaspa dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se namesniku obrije polovina glave, da mu se navuce ženska odeca i da ga tako udešenog natraške posade na magarca i pošalju u Seul.
Još zorom javiše caru da pred dvorskom kapijom spava seulski namesnik mrtav pijan.
Kada car vide svoga namesnika napola obrijane glave kako pijan spava, i to u ženskoj odeci, toliko se razbesne da naredi da mu se istoga casa odrubi glava.
Eto, tako se, kaže legenda, ispunilo prorocanstvo mudraca pustinjaka, koji je skromno živeo u šumi, u podnožju stare planine.


(Koreja)

VERA I NEVERA


U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali mocna carobnica, kadra da sve živo zacara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pecinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malcice duže, njena carobna moc se gasila.
Toga dana, cim osvanu, lepojka izide iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladic beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
- Lepi pastiru, jesi li srecan? - upita ga.
- Srecan sam, carobna ženo, kako da nisam srecan.
- Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? Šta želiš da ti ucinim?
- Sve imam što mi srce zažele.
- Miloliki ovcaru, kaži - ne laži, jesam li lepa?
- U životu svome još nisam video žensko celjade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
- Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
- Neka bude kako veliš.
- Evo ti burma pozlacena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek cemo zajedno vekovati.
Cobanin posluša carobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
- Cuj me i pocuj - rece vila - moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
- Podari mi nekoliko od niza naših buducih dana - odgovori ovcar - da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je necu videti kad krenem našim putem.
Kad to cu, volšebnica zagrli svoga sudenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se ucini naocit, oslovi i rece:
- Mladicu lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali akose privoli ovoj - postace kralj, što znaci: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
- Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to rece, kola i belci dugogrivi i krilati - išcezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izoblici se.
- Otkud ovde ova nakaza? - zavapi kraljica ka dvoranima. - Sklonite mi tu grdobu ispred ociju, da mi se u snu ne pojavi.
- To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
- Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Cim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mracni oblak, verolomni zarucnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obecana onom što obecanje ne održa, bila osvecena.


(Korzikanska)