DUGONJA


Bili jedan covek i žena, pa imali snažnog sina velikog rasta, kojeg su svi u okolini zvali Dugonja. Kad je Dugonja navršio osamnaest godina, pade mu na um da obide ceo svet. Elem, iskovao on sebi pregolemu batinu, pa stao svakog dana da dosaduje roditeljima da ga puste u svet. Otac je odmah pristao, ali mu je mati ovako kazala:
- Necu te pustiti dok ne iskopaš onaj stari hrast u šumi i ne posadiš ga pred mojim prozorom meni za uspomenu!
Cudna mi cuda! Dugonja se samo osmehnuo; sutradan još ni dorucak nije bio spreman, a hrast se vec tiho ljuljuškao na povetarcu ispred samog majcinog prozora. Na to mu mati spremi dobru vrecu hrane za put, i pusti sina da pode kud hoce.
Dugonja je najpre išao putem, ali kad je video da svi ljudi izbegavaju susret s njim i beže od njega, zade puteljkom u šumu. Kada izide iz nje, ponovo ugleda nekog coveka što ore njivu i stalno otire znoj sa cela. Orac bi pametniji od ostalih, te ne stade bežati. Obradova se Dugonja, pa ga zapita:
- Šta je, prikane, zar je tako teško orati?
- A šta si ti mislio? Vidiš i sam da znoj samo lije s mene, a i konj mi se sav zapenio.
- E, brate moj - veli mu Dugonja - meni se cini da tvoj konj nije dobro nahranjen; nego, ispregni ti njega i pusti da malko pase u dolini, a dotle cu ja umesto njega plug vuci.
Ispregao orac konja, pustio ga u dolinu, pa upregao Dugonju i stao da ore. Ali avaj! - nikako da stigne za Dugonjom; trceci za plugom, sav se izmorio i preznojio.
- Ovako ne ide - povika Dugonja. - Bolje idi po rucak, a ja cu za to vreme orati sam.
Dok je orac doneo rucak, Dugonja uzorao celu njivu. Seli njih dvojica, jedu. Kad završiše rucak, orac zahvali Dugonji na pomoci i stade se spremati da ponese plug kuci. Dugonja mu ne daje, vec veli:
- E, moj brajkOj zar te može prehraniti ovako malena njiva? Pa tu nema dovoljno hleba ni za tebe, a nekmoli za tvoju ženu i decu. Nego, daj ovamo plug, ja cu ti uzorati njivu do kraljevog dvorca.
- Jesi li poludeo? - odvrati orac. - Pa ti ceš još naljutiti kralja!
- Eh, nije on tako glup da se zbog takve sitnice ljuti. Najposle, neka se i ljuti, ja cu ipak uzorati!
Orao tako Dugonja ledinu jedan dan - kralj ga vec sa prozora posmatra; orao drugi dan - kralja vec zlovolja hvata; orao treci dan - kad eto ti kralja, pa ga zapita:
- Ko ti je dozvolio da oreš ovu zemlju?
- Ko mi je dozvolio? Sam sam sebi dozvolio. A kako bi drukcije? Tamo ce ratar na bednom komadu zemlje umreti od gladi, a ova velika zemlja i tako stoji neuzorana - niti je ti oreš niti drugome daješ.
- To nije tvoja briga! - odvrati kralj. - Ako milom ne ostaviš plug, zapovedicu da te vojnici oteraju.
- Baš si me zaplašio svojim vojnicima! - obrecnu se Dugonja, pa prestade i da sluša šta mu kralj zbori.
Kralj se najposle razbesne. Pozva on trista vojnika da oteraju Dugonju, ali ovaj uze svoju batinu pa pomlati svih tri stotine. Na to pozva kralj šest stotina vojnika, a Dugonja opet poteže svoju batinu i sve pomlati. Najposle, pozva kralj devet stotina vojnika, a Dugonja ih opet sve pomlati, pa još htede i s kraljem da se obracuna, ali ovaj ga stade moliti da ga poštedi, i obeca mu svoju kcer za ženu.
- E, na to pristajem! - obradova se Dugonja. - Pred vece cu biti gotov sa oranjem, a onda pošalji po mene kocije!
Navece zapovedi kralj da se u najbolje kocije upregnu najsnažniji konji, pa licno pode po Dugonju. Ali samo što se Dugonja sa svojom teškom batinom smestio u kocije, na ovima se polomiše osovine. Kralj posla po druge kocije, ali se i s njima dogodi isto. Najposle moradoše uzeti najjace kocije što su u carevini bile, te se na jedvite jade dokotrljaše do dvorca.
Na vratnicama ih doceka licno princeza. Dugonja izade iz kocija, pride princezi, pa je zapita:
- Pa, lepojko, hoceš li me uzeti za muža?
- Kako da ne uzmem za muža takvog deliju - odvrati princeza. - Ipak, htela bih da ti nešto kažem: moraš mi obecati da ceš pre svadbe ispuniti jednu moju molbu.
- S najvecim zadovoljstvom ucinicu ti sve što zaželiš!
- Onda cuj: preko devet mora, u devetoj državi, postoji jedna velika tvrdava. U toj tvrdavi živi kralj koji se oženio mojom starijom sestrom. Dugo je moja sestra živela s tim kraljem u sreci i blagostanju, ali ih je snašla nevolja: tvrdavu je napao necastivi, osvojio ju je i pustio na njih takvu tamu da ni sveta božjeg ne mogu videti! Ako si kadar da nesrecnike spaseš iz kandži necastivog, odmah cemo prirediti svadbu.
- Pa dobro, vidim da cu to morati da ucinim! - pristade Dugonja. - Ipak, kada je vec ta tvrdava daleko, dobro bi bilo da mi tvoj otac da za put najboljeg konja.
Kralj rado pristade i dade Dugonji najboljeg konja, pa je ovaj uskoro vec bio na putu. Medutim, na pola puta konj klonu - ne mogavši dalje da nosi Dugonju. Nemajuci kud - Dugonja napravi uže od like, izvede konja na travnati proplanak i tamo ga priveza, a sam uze batinu i pode pešice. No, nedaleko od proplanka, ponovo se zaustavi, jer sa drugog proplanka zacu nekakvu nejasnu buku. Stade on osluškivati, ali ništa ne mogade da razabere. Pride sasvim blizu, izade na proplanak, a tamo ima šta da vidi: nekakav majušan coveculjak bori se na život i smrt sa strašnom zmijom. Kako ugleda Dugonju, stade ga preklinjati da mu pomogne da ubije zmiju.
- Evo me odmah! - odazva se Dugonja, pa raspali zmiju batinom i ova na licu mesta uginu.
- Hvala ti na pomoci! - rece coveculjak. - Nemam pri sebi ništa cime bih ti se odužio, ali ako ti ikada ustreba moja pomoc, bicu ti pri ruci.
Produži Dugonja put, pa najposle stiže u onu državu, u onu tvrdavu gde se u vecnoj tami zlopatio kralj u kandžama necastivog. Ipak, nije odmah napao mocnog neprijatelja, najpre htede da prilegne na ivici šume da se pristojno odmori i prikupi snagu. Ali vraga! Tek što se spremao da legne, kad iz šume izlete nekakav strašan džin i kao besan stade kidisati na Dugonju. No Dugonja stiže da na vreme šcepa batinu, te je uskoro džin ležao do prsa nabijen u zemlju. Stade džin preklinjati Dugonju da mu poštedi život obecavajuci mu da ce mu biti prijatelj.
- Ako si o prijateljstvu vec poceo da besediš, reci mi kakva te je nevolja naterala da me napadneš? - upita ga Dugonja.
- Šta da ti kažem - veli džin skrušeno - ja sam obican sužanj svih necastivih u okolini. U njihovoj sam vlasti i moram, po njihovoj zapovesti, da ubijam svakog tudinca. Rado bih se spasao bede kad bih našao nekog da mi pomogne da izadem s njima na kraj.
- Lepo je sve to, nego reci ti meni koliko ih svega ima i gde se mogu naci, jer i ja imam s njima nekakva posla. Upravo sam i došao ovamo da im dodem glave i spasem kraljevski zamak od napasti.
- Onda cuj, pobratime - odgovori džin - to nije baš tako laka stvar. Trojicu necastivih još i možeš savladati, ali kako ceš izaci na kraj sa starom, najstarijom vešticom? Ipak, dacu ti savet: u blizini zamka nemoj zapodevati kavgu, jer veštica može cuti galamu i priteci im u pomoc. Zato se najbolje do veceri sakrij u ovu pecinu, a kad navece necastivi pode kuci, ja cu ga pozvati ovamo, pa ceš mu ti vec smrsiti konce! Ako ga savladaš, naci ceš kod njega vešticinu jabuku. Ona poseduje ovakvu moc: ako je covek okusi, može postati što god zaželi; kad okusi još jednom, ponovo se pretvara u coveka. Ti ceš okusiti od te jabuke i pretvoriceš se u komarca; tako ceš moci da se došunjaš do veštice i cuješ kakve ona razgovore vodi.
Tako i bi. Pred vece je necastivi hitao kuci u zamak, a džin izašao preda nj, mahnuo mu rukom i stao ga pozivati da mu pride bliže. Prišao necastivi pa ga zapita:
- Šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti! - odvrati džin.
- Neka izade napolje taj drznik! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu. Onda Dugonja zagrize jabuku, pretvori se u komarca i polete u vešticine odaje. Veštica nije zapazila komarca koji je proleteo kroz kljucaonicu, ali je bila sva uznemirena i neprestano je gundala: "Govorite što hocete, ali ja vidim da su nam gospodara pogubili, kad ga nikako nema da se vrati kuci!"
A maleni davolcici je umirivahu:
- Nemoj se žalostiti, tatica se prosto zadržao u putu!
- Gde bi mogao da se zadrži? Ne, zacelo su ga ubili. Ah, da mi samo padne šaka taj zlikovac, živog bih ga progutala!
Nije prošlo mnogo vremena, a komarac se vrati džinu, ponovo zagrize jabuku, pretvori se opet u Dugonju i ispripoveda šta je sve cuo kod veštice.
- Divno! - odgovori džin. - Sada valja još onu dvojicu necastivih koliko sutra poubijati, a onda cemo preci na vešticu i nekako i njoj doci glave.
Iduce veceri je drugi necastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da mu pride bliže. Prišao necastivi, pa zapita:
- Šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem na kraj s njime! Udi unutra i nauci ga pameti!
- A gde je, veliš? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok najposle Dugonja ne uluci pogodan casak i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu.
Trece veceri je treci necastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da pride bliže. Prišao necastivi pa zapita:
- Šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti!
- Gde je, veliš? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu.
- Baš divno! - rece na to džin. - Sada je na mene red da nešto ucinim. Kao prvo, nabavicu dobre makaze i klince. Ti ceš za sve to vreme biti sakriven u pecini; u meduvremenu, ja cu poci veštici, jer ona u mene, kao u svog slugu, ima puno poverenje, i reci joj da su svi necastivi pobijeni. Kazacu joj da je naišao nekakav delija, koga niko, pa ni ona sama, nije kadra da savlada. Onda ce ona od mene zatražiti savet, i ja cu je nauciti kako da se kradomice došunja do pecine sa strane i da napravi rupu u steni - toliku da može proturiti jezik. Kada to bude izvela, delija ce je tobože šcepati za jezik golim rukama, pokušavajuci da opipa i vidi kakvo je to cudo, a ona ce tada moci da ga proguta. Veštica ce mi poverovati kad joj to kažem; samo, moraš paziti da je ne uhvatiš za jezik golim rukama. Ja cu ti doci u pomoc. Uhvaticeš je za jezik makazama, pridržati, a ja cu vec valjda uspeti da joj zakujem jezik za stenu. Tada ce ona morati da ostane u vecnom zatoceništvu u pecini, te ce tu preci i tama iz zamka. Najposle, ujedno cemo moci i male davolcice da doteramo kraj njihove matere.
Tako i bi. Samo što je veštica proturila jezik u pecinu, Dugonja ga doceka makazama, a džin zakova uz stenu. Cim su maleni davolcici bili doterani u pecinu, tama napusti zamak i prede u vešticino boravište.
Kralj nije znao od radosti kako da se oduži Dugonji, a ovaj se svega odricao:
- Od rodbine se ne uzima nagrada. Ja sam te spasao samo zato da bi se tvoja svastika udala za mene.
Kad to cuše, kralj i kraljica se još vecma obradovaše, jer im je bilo milo što ce se oroditi s takvim delijom. Tri dana kasnije ispratiše oni Dugonju kuci, i obecaše da ce doci na svadbu. Išao on tako, a onaj džin kojeg je spasao iz vešticinog sužanjstva stalno mu dosadivao:
- Hvala ti što si mi pomogao da se oslobodim necastivih i veštica. Sada sam slobodan. Ali zato što sam ti pomogao da savladaš vešticu, moraš mi dati vešticinu jabuku!
- Zašto da ne? - odvrati Dugonja. - Samo, znaš šta? Ne ide mi se pešice, pa ako ikako možeš da pronadeš kakva kola koja bi me vazdušnim putem odvezla nevesti, odmah cu ti vratiti jabuku!
- Dobro, pricekaj malo, odmah cu se vratiti.
Dovezao džin nekakva kola, a Dugonja mu predao jabuku.
Tako se Dugonja za tili cas dovezao do onog proplanka gde je u svoje vreme privezao konja. Konj se sit najeo trave; vidi Dugonja da je sve u redu, pa odluci da se malcice odmori i odspava, jer ce i tako kuci stici na vreme.
Legao on, zaspao, a u meduvremenu džina bilo žao kola, pa pojurio za Dugonjom, i kad ga je ugledao gde spava, pride mu, ubi ga i uze kola.
Tako je Dugonja ležao mrtav ceo dan i noc. A sutradan se pojavi onaj coveculjak koga je Dugonja spasao od zmije, premaza ranu nekakvom volšebnom travom i vaskrsne Dugonju, ispripovedavši mu sve što se dogodilo dok je on spavao. Dugonja zahvali coveculjku, pa hitro uzjaha konja i pohita nevesti.
Uskoro je priredena svadba, na koju dodoše svi iz zamka što ga je Dugonja oslobodio od necastivih. Dodoše i Dugonjini roditelji. Đakonija i pica je bilo koliko je ko zaželeo, tako da se gostilo devet dana i devet noci.
A kada je stari kralj umro, Dugonja nasledi njegov presto.


(Letonska)

ODAJE SA ŽIVOPISOM


Živeo na svetu jedan kralj pa imao sina jedinca. Odgajali su ga nežno-brižno, i zaboravili da ga nauce kakvom viteštvu. Kad je odrastao do devetnaeste godine, prerastao i oca i majku, onda rece sin svome ocu:
- Dragi moj oce, sramota je što imam vec devetnaest godina, a nikakvom viteštvu nisam vican. Nego cu ja sada, oce, otici u svet da neko viteštvo izucim!
Kralj i kraljica nisu hteli da otpuste sina, jer im je bio jedinac, ali je ovaj toliko molio i preklinjao, da ga najzad otac snabde mnogim blagom i lepim ruhom, pa otpravi na put. Poljubi sin oca i majku, i ode.
Prodemladicsedamdeset i sedam zemalja i tako stiže u jednu grdno veliku šumu. Dan za danom hodao je mladic po toj šumi, a pratili su ga divni zvuci odasvud. Hodaše tako mladic, dok jednom, od tuge i ocaja što još nikoga u toj šumi nije sreo, udari po jednoj grani, grana se odvali - a šuma zaneme! Tako saznade mladic da je onu svirku, što ga je svuda pratila, puštalo drvece. I pode mladic dalje, ponevši onu odvaljenu granu, od koje putem nacini sviralu.
Lutao je tako, lutao, sve dok jednom ne naide na nekog sedog starca.
- Bog ti dao dobar dan, starino! - pozdravi ga mladic. A starac mu odgovori:
- Kamo ideš, kuda lutaš? Ta ovuda ni ptice ne mogu da produ!
- Idem, lutam, dobri starce, jer me beda goni! Bio sam jedinac u oca i majke, i podigoše me, evo, do devetnaeste godine, a nikakvom me viteštvu ne nauciše. Sramota je, rekoh im ja, da jedan kraljevic nikakvom viteštvu nije vican, pa sad idem u svet,i dotle cu ici, dokle ne savladam kakvo viteštvo. Starac mu onda rece:
- E, ako hoceš da se uciš viteštvu, ovde se možeš nauciti. Ako uciniš ono što cu ti sada reci - postaceš vitez. Imam ovde tri dobra konja koje treba pojahati.
- Hajde, starino, daj da se oprobam!
Ude starac u svoju zemljanu kolibicu, pa iznese jednu bakarnu uzdu. Protrese je - i stvori se pred njima parip bakarne boje. Tada starac rece:
- No, sinko, ako uzmogneš ovoga konja da zajašeš i poteraš, to ce vec biti znak da od tebe može nešto ispasti.
Zajaše Janoš -jer to mu je bilo ime - bakarnog konja, i kako ga zajaše, uzleti bakrodlaki parip s njime u visinu, pa pojuri tamo-ovamo, i tako ga namuci, da ga je vratio sveg u krvavom znoju. Ali još pre no što je okrenuo natrag, na ivici šume bili su naišli na zamak sedmoglavog zmaja, i konj se tako ritnuo, da je otpao jedan komad zidine.
Sedmoglavi zmaj se malo promeškolji, pa ce Janošu:
- Vidim, lep si vitez, ali da si se odmah nosio odavde, jer ako ustanem - tvom životu je kraj!
I tako se Janoš vrati, sjaše. Veli starac:
- Vidim, bice kanda od tebe vitez.
Sutradan, kad su ustali, ude starac u svoju kolibu, pa iznese jednu srebrnu uzdu. Protrese je - i stvori se pred njima jedan srebrnasti parip. Starac se obrati mladicu:
- E, sinko, ako ovoga pojašeš, onda ce se videti da od tebe može postati covek.
Tako Janoš uzjaše i srebrodlakog paripa, a ovaj polete i tako ga potegli gore-dole po šumi, da vec polumrtvog donese nazad. Ali dok su još bili na ivici šume, i srebrni se ždrebac tako ritnuo, da je odvalio citav jedan zid. Sedmoglavi zmaj tada je povikao:
- Još si tu? Gubi se kad govorim! Vidim da si lep i cestit momak, ali ako ja sidem - tvom životu je kraj!
Opet se vratiše k starcu, i Janoš sjaše. A starac mu veli:
- Vidim, sinko, ispašce od tebe junak.
Kad se probudiše treceg dana, opet starac iz kolibe iznese jednu uzdu, svu sjajnu i zlatnu. Kad je protrese - istog casa pred njima zanjišta jedan zlacani parip. A starac veli mladicu:
- E, sinko moj, ako i ovoga pojašeš, onda ce vec svakako od tebe postati pravi delija!
Zajaše Janoš i zlacanog paripa, ali ovo beše tako besan ždrebac, da su mu pri svakom koraku potkove vrcale iskrama a iz nozdrva mu sukljao plamen. Malo se Janoš bio uplašio, ali je opet prikupio hrabrost, bacio se paripu na leda. Ovaj dipi u vazduh i tako zaždi tamo-amo po šumi, da se Janošu sav gunj iscepao, a s tela mu se kidali komadi mesa. Po zmajevom zamku odadro je tako strašno - da je zmaj ispao napolje.
Sad se zmaj sav zapeni od besa, pa pojuri za Janošem, hoce da ga smoždi. A kad vide starac kakav je Janoš hrabar junak, da se i sa zmajem hvata ukoštac, on odmah protrese one dve uzde, pa zajedno s dva paripa potece Janošu u pomoc, pojuri kao da nema više od dvadeset godina. Konji odgrizoše zmaju svaki po jednu glavu, i starac sasece jednu, a Janoš tri. Tako zajedno pobediše sedmoglavog zmaja.
Kad stigoše natrag u kolibu, starac se zahvali Janošu na njegovom junaštvujer je tako i njega, starca, oslobodio od prokletstva. Starac je bio zacaran vec devedeset i devet godina, i nikad se nije našao junak da pojaše sva tri ona konja, a sve dotle starac nije mogao nikuda iz ove šume. Pa i ta tri konja bili su zacarani mladici, koji sad ponovo zadobiše svoje pravo oblicje. I oni se zahvališe Janošu što ih je izbavio od prokletstva, pa ispustiše dušu.
Tada starac rece Janošu:
- Uzmi ovaj prutic, pa ako se ikad nadeš u kakvoj nevolji, a ti zaokruži ovim pruticem, okolo-naokolo, i stvorice se takva gvozdena ograda, a da ti nikakva zver i nikakvo zlo ne mogu nauditi. A ti meni daj tvoju krvavu košulju, što ti se sva iscepala kad si jahao zlacanog paripa. Ako zaželim da te vidim, ili ako te snade kakvo zlo, u toj cu košulji sve videti i stvoricu se kraj tebe da ti pomognem.
Tako i uciniše. Zatim se izljubiše i oprostiše, i Janoš ode dalje.
U prvom gradu u koji je stigao potraži Janoš službu. Pogodio se s kraljem toga grada da mu bude cobanin. Ali na dvoru toga kralja bila je i neka stara carobnica, i ta mu vražja žena ovako rece:
- Ako ovo stado ovaca ne sacuvaš - tvom životu je kraj!
Kad je ovce isterao, zaokruži Janoš onim pruticem, okolo-naokolo, i stvori se oko stada gvozden tor. A Janoš ni brigeša, izvuce iz torbice onu frulu što je bio izdeljao dok je lutao po šumi, i stade da svira. Frula je svirala tako milozvucno, da se svako, ko bi to cuo, prosto topio od miline. Zacula tu svirku i kraljeva kci, i tako joj se dopala, da se odmah zaljubila u Janoša.
Matora carobnica bila je zbog toga strašno ljubomorna, pa ni o cemu drugom nije ni mislila, nego o tome kako da Janošu dode glave. Samo što u tome još nije uspevala. I tako su Janoš i kraljeva kci lepo provodili dane.
Kad se vec bližilo vencanje, dokonala carobnica u svojoj matoroj glavi kako da napravi jedno veliko bure, pa da ga pokloni Janošu, da mu bude kao kupatilo. Rece ona Janošu:
Cuj, Janoše, gle šta sam smislila! Ovo ce ti biti dobro za kupku, nego, udi-de unutra, da vidimo dokle ti doseže, hoce li biti dosta veliko?
Kad je Janoš ušao, matora carobnica iznenada zaklopi bure skrivenim poklopcem i pribi ga klinovima. Zatim otkotrlja bure sve do Dunava i sruci ga u vodu. Neka voda nosi Janoša i neka ga nikada ne vrati, mislila je carobnica, jer je ona imala poodraslog sina, i htela je za njega kraljevu kcer. Tražili su posle cobanina Janoša, tražili ga svugde, ali ga nigde nisu našli.
Odnese voda Janoša, kroz sedamdeset i sedam zemalja. Vrlo se snuždila kraljeva kci od žalosti za Janošem, jer su se vec bili obecali jedno drugome, a njega sada nigde nema.
A za to vreme, dok je Janoša voda nosila, vojvode i plemici i odabrani Cigancici prosili su kraljevu kcer. No ona nije htela da pode ni za jednoga, jer joj se još uvek pricinjavalo da cuje zvuk carobne frule. Kopkalo je kralja: šta li je razlog tome što njegova kci, od tolikih vojvoda i plemica i odabranih Cigancica, nece ni jednoga. Jednom je kralj upita:
- Pa dobro, kceri moja, zašto neceš da se udaš kad ti je vreme?
Devojka mu odgovori:
- Dotle se,oce, necu udati ni za koga, dokle ne pronadeš takvog živopisca, koji ce sve odaje ispuniti slikama, ali da te slike i meni budu po volji i kažem da mi se dopadaju.
Kralj odmah razglasi po svim zemljama, i dodoše živopisci, sve mladici jedni od drugih mudriji i veštiji. Ali gle: kako koji pocne da slika - odmah mu kraljeva kci kaže da joj se ne dopada.
Ali, ostavimo sada devojku da ovde tuguje, a mi hajd'mo da potražimo Janoša, da vidimo šta li radi, kako li se muci tamo na sred Dunava.
Pronaden je Janoš! Setio ga se starac:
- Hej, dobro bi bilo da malo pogledam u onu krvavu košulju, da vidim gde je i šta radi Janoš, ima li kakvih nevolja!
I tada starac ugleda u krvavoj košulji da Janoš vec nedeljama leži sklupcan tamo u buretu, na sred Dunava. Pa kako je bio obecao, tako i ucini: pode da ga traži i da mu pomogne. Pronade bure, izvuce ga iz vode, razbi poklopac, i ugleda Janoša, vec obamrlog. Stigao je u poslednji cas.
- Evo, sinko, pomogao si ti meni a sad i ja tebi! Nego mi reci, ko te je ovako za put opremio?
Janoš mu zahvali i sve mu isprica. I krenuše obojica tamo, gde je Janoš služio pa ovako završio. Cim su stupili u to kraljevstvo, saznadoše da je kralj razaslao dobošare na sve strane da razglase: dace kcer onome ko bude tako islikao njene odaje, da i ona kaže da je dobro.
Starac na to odmah izjavi da ce on to uciniti, za Janoša, samo ako kralj ispuni što on bude tražio. Odmah ga odvedu ggred kralja. On i pred kraljem sve potvrdi, a kralj mu veli:
- Ispunicu što budeš tražio. Ali pazi! Ako se mojoj kceri ne dopadne živopis - ode ti glava!
- Ne mari - odgovara starac - neka mi se onda skine glava. Ali treba da se nazida jedan nov dvorac, jer u ovaj stari bilo bi šteta smeštati tako krasan živopis!
Kralj naredi da u svemu poslušaju starca.
- Neka se sva vrata i svi prozori naprave tako, da se spolja ništa ne može videti. A meni dajte jedan nov svežanj karata i mericu sve najsitnijih novcica, pa dokle jedan od nas dvojice od onoga drugog sve novcice predobije, dotle ce i sve odaje biti ispunjene živopisom, po svim zidovima. Ali ispred svakog zida neka bude zavesa, da se ništa ne vidi dok sve ne bude gotovo.
Sve to ispuniše. Onda stadoše starac i Janoš da se kartaju. Plašio se Janoš što ne slikaju nego se samo kartaju, ali ga je starac hrabrio:
- Ne boj se ništa, sinko! Posle cemo vec i slikati, nego daj da se kartamo.
Starac odnese sav novac od Janoša. Onda javi da kraljeva kci može doci, da vidi je li dobar živopis. Odaje su tada vec bile sve islikane, ali o tome ni Janoš ništa nije znao.
Kad ude kraljeva kci, starac sakri Janoša pod zavesu s leve strane, a odmace zavesu s desne.
Na živopisu je bilo naslikano kako je u jednoj dalekoj zemlji bio jedan kralj, i kako je žena toga kralja dobila sincica. Na drugom zidu video se kralj s kraljicom i poodraslim lepim decakom. Kad odmakoše trecu zavesu, ukazala se ova slika: mladic se oprašta od oca i majke, i polazi na put. Pod sledecom zavesom videla se gusta šuma, a u šumi onaj mladic šeta i osluškuje. Malo dalje, na sledecem zidu, hoda mladic zamišljen i delje od jedne grane frulu. Sve se to videlo na živopisu.
Kraljeva kci je samo posmatrala i cutala.
Pošli su dalje, od zida do zida, iz jedne odaje u drugu. Na jednoj slici video se mladic na besnom paripu, a bilo je naslikano kako se taj parip baca cifte, i lepo se videlo kako pada komad zidine jednog zamka. Malo dalje, pod sledecom zavesom, skoro se moglo cuti njištanje triju ždrebaca, vika jednog starca i mladica i rika sedmoglavog zmaja u okršaju, tako je živo bila naslikana bitka. Opet malo dalje, ugledali su na živopisu kako se oprašta mladic od starca i odlazi. Na sledecem zidu, ulazi mladic u jedan grad, i razgovara s kraljem. Opet starac ukloni jednu zavesu, i na živopisu ugledaše mladica kako svira u frulu, a jedna devojka, sva zanesena, posmatra ga zaljubljeno.
Tu se sad vec ote kraljevoj kceri uzdah, i ona rece da ova slika nije loša.
Podoše dalje po odajama. Na jednoj slici bilo je predstavljeno neko veliko bure. Mladic stoji u njemu, a jedna matora ružna žena podiže tajni poklopac. Malo dalje - plovi bure Dunavom. Kad udoše u narednu odaju, ukloniše zavesu, i ugledaše naslikan dvorac, a pred dvorcem stoje silni živopisci, i jedan od njih pokazuje svoj živopis, a devojka odmahuje glavom.
Kraljeva kci gleda i ne trepce.
Opet udoše u narednu odaju, i videše na jednom zidu kako onaj isti starac razvaljuje bure na obali reke, a u buretu leži mladic sav obamro. Pod sledecom zavesom videli su se starac i mladic medu živopiscima pred dvorcem. Podu dalje, a tamo na živopisu kao da se tu, pred ocima zbiva, dunderi i zidari i drugi majstori grade velelepan dvorac.
Udoše i u poslednju odaju, a to je bila ista ona od koje su i poceli razgledanje, ali nisu pogledali oba zida. Tu se videlo kako sede starac i mladic i kartaju se, a starac zgrce sav novac pred sebe. Onda starac razgrnu i poslednju zavesu: na živopisu se videlo kako starac uvodi devojku u velelepni dvorac, da joj pokaže šta je naslikao, a tu je bio i mladic!
Vide kraljeva kci da je to onaj cobanin koga je volela, i iz tih stopa otrca svome ocu, dovikujuci mu u velikoj radosti:
- Oce moj, sad cu se udati, sad mi se dopada kako su odaje islikane!
Kralj se mnogo obradovao što ce se i njegova kci vec jednom udati.


(Mađarska)

ITUERAMBULAFUCI, DEVOJKA KOJA JE ČEKALA MUŽA


Imao nekad Srednji car kcer, koju je mnogo voleo, i zvao je Ituerambulafuci, što znaci Srebrna. Što god bi kci poželela, car joj nikad nije odbijao.
Ali kci poraste, a car predoseti da ce umreti; on pozva svoje tri žene i rece im:
- Evo vam Ituerambulafuci, ostavljam je vama. Kad ogladni - nahranite je. Kad ožedni - napojte je. Savetujte je, ako nema svoje pameti. Grdite je, ali je ne prodajte u robinje. Ne ponašajte se prema njoj kao prema sirotici, vec kao prema rodenoj kceri. Ali ako je vi budete volele, a ona vas ne, ako se ona bude ponašala kao krokodil koga je izvela kokoš i pojede onu što ga je stvorila, ako ona kao bik vezan u pirincanom polju pocne da se bode, onda je ne volite i ne ugadajte joj. To sam hteo da vam kažem, žene.
Ostade Ituerambulafuci sama s trima carskim ženama. A one su bile ljubazne prema njoj. Samo je devojci bilo mnogo dosadno, jer je jedna žena po ceo dan sedela sama cešljajuci vunu, druga od ujutru do vecera mlatila pirinac, a treca se samo šetkala i kikotala se.
Jedanput posla devojka roba i robinju, Ikutu i Ikalu, na nasip koji je prolazio ispod pirincanog polja da vide ide li neko da je traži za ženu. Ali robovi se vratiše i rekoše da se niko ne vidi na horizontu. Sutradan Ituerambulafuci ponovo rece svojim robovima:
- Ti, Ikala, i ti, Ikutu, pogledajte da li neki covek dolazi nasipom.
Robovi odoše na nasip, ugledaše strance i, vrativši se, obavestiše:
Ituerambulafuci, videli smo dva coveka,
jedan je sa severa i vec je blizu,
drugi dolazi s juga, i još je daleko.
Ituerambulafuci debelo namaza kosu zebu-mašcu.
- Požuri da me ocešljaš - rece ona svojoj robinji.
Tebi govorim, Ikala,
tebi govorim, Ikutu,
oni me traže, oni me traže,
oni me prose.
Dajte im vode u tikvinom sudu,
dajte im vode u zebinom rogu.
Prvi stiže sin plemenitog Severnog cara. On se zaustavi ispred gradskih vrata i rece:
Pitam te, Ikala,
pitam te, Ikutu,
gde je Ituerambulafuci?
Sin slavnog Severnog cara došao joj je u posetu.
Robovi odgovoriše:
- Udi, mnogopoštovani gospodine, Ituerambulafuci se odmara u svojoj loži.
Ituerambulafuci naredi iz svoje lože da se carskom sinu prinesu skupocene cinije da bi bolje doznala njegove misli:
- Donesi, Ikala, kuvanog jela, donesi, Ikutu, pecenog mesa.
I Ikala pride putniku i prinese mu kuvano jelo. Ikutu ga posluži pecenjem. Carski sin se najede i rece:
Kažem ti, Ikala, kažem ti, Ikutu, jelo je odlicno!
Tada Ituerambulafuci rece:
O, Ikala, o, Ikutu,
on ne želi mene vec moje bogatstvo!
Isterajte ga!
Malo posle toga pride gradskim vratima sin Južnog cara:
- Udi, udi, mnogopoštovani gospodine - rekoše mu robovi. Ali on uzviknu:
Ikala je zaista divna.
Ikutu je takode lep,
ali ja nisam došao da vidim Ikalu,
ali ja nisam došao da vidim Ikutu!
Odoše robovi Ituerambulafuci i javiše joj:
- Gospodin je odlucio da se vrati ako ti ne izideš iz svoje lože da ga pozdraviš!
Devojka napusti svoju ložu, pode carskom sinu u susret, uze ga za ruku i uvede u grad. Posadi ona carskog sina severno od ognjišta, na pocasno mesto. Kad se svi okupiše, robovi rekoše:
Zašto mu ne daš jela kuvana? Zašto mu ne daš mesa pecena? Došao nam je carski sin, tvoj i naš gospodar!
Ali carski sin odgovorc; Ne treba, Ikala, ne treba, Ikutu, ni kuvano necu ni peceno necu!
On se opet vrati Srebrnoj i rece:
- Ne cudi se, Ituerambulafuci, došao sam ovamo samo iz ljubavi prema tebi. Ako ti pristaješ da postaneš moja žena, ja cu ostati. Ako se ne slažeš, vraticu se u svoju zemlju. Ali prvo pitaj svoj narod šta o tome misli.
Narod radosno dade pristanak da se Srebrna uda za sina Južnog cara. I svi behu srecni.
Dode do Severnog cara vest da je sin Južnog cara, po imenu Itueramahamali, uzeo za ženu Srebrnu, kcer Srednjeg cara, kojom se on sam, sin Severnog cara, hteo oženiti, pa nije uspeo. Sin Severnog cara oseti žestoku ljubomoru i smisli osvetu. Zapovedi robovima da naseku oštrog kolja od palmi anivuni i odluci da postavi zamku. Kad pade noc, on ukopa koceve ired carskim vratima, a sam snažno zalupa u zid. Sluge se uplašiše, Itueramahamali izlete na vrata i zakljuci da su dvor napali razbojnici. Ali tek što carevic kroci na prag, nabi se na kolac, a kolac ga raspori do bedara. Carevic kroci drugom nogom, i opet se nabi na kolac, koji ga probi do samih leda.
Tada Itueramahamali povika što ga grlo nosi:
- Pomagajte, oce moj i majko moja, pogibe vam sin.
Kad Srebrna cu njegovu viku, uplaši se i naredi da se upali svetlost. Kad sluge doneše svetlost, ona vide da se dogodila velika nesreca, da je carevic teško ranjen. I Ituerambulafuci gorko zaplaka, a muž joj rece:
- Ne placi, ženo moja, uzalud; to je, zacelo, moja sudbina. A evo šta sam odlucio: naredi da me odnesu mojim roditeljima, ocu i majci, moje su rane opasne, bojim se umrecu, tebe cu samo bez potrebe ražalostiti, a bice velika tuga mojih roditelja.
Rastuži se Ituerambulafuci, i svi njeni rodaci, i sav narod. Žena odgovori mužu:
- Pa dobro, naredicu da te odnesu tvojim roditeljima. Ona sakupi muževljeve stvari, veza ih u zavežljaj, a Itueramahamali joj rece:
- Daj mi, ženo, tvoju lambu, jer je moja sva krvava! I daj mi tvoj pojas za stomak jer svoj moram baciti.
On ogrnu ženinu lambu, veza pojas i oprosti se s njom; zatim ode da boluje kod oca i majke.
Sutradan ode Ituerambulafuci svojoj najstarijoj tetki, i upita je:
- O, poštovana majko! Šta misliš, šta kažeš: da li da idem da negujem Itueramahamalija, jer se bojim da ce on umreti, a njegovi ce me rodaci prekoreti što je ovde kod nas ranjen. Nezgodno je ako ga ne obidem. Vi stariji snosite odgovornost, ali ce i nas mlade pitati. I ako ti kažeš da treba, ja cu poci da ga obidem.
A tetka odgovori:
- To je prava glupost! On tebe ne voli, zato te je i napustio, uzalud samo tuguješ!
Sutradan Srebrna ode srednjoj tetki i rece joj:
- O, poštovana majcice! Šta misliš, šta kažeš: treba li da idem da negujem svoga muža?
A tetka joj odgovori:
- Ne znam ja, kceri moja, možda treba da odeš, a možda i ne; pricekaj malo da razmislim.
Sutradan Ituerambulafuci ponovo ode, ovog puta najmladoj tetki. I upita je:
- O, poštovana majko! Moj muž Itueramahamali je otišao svojim roditeljima; svoju lambu i pojas ostavio je ovde sve u krvi da ih operemo, a uzeo je moju lambu i opasao se mojim pojasom.
Tetka joj odgovori:
- Da, kceri moja, on te mnogo voli, i ako želiš da odeš k njemu, idi.
Ona ode k njemu sama, ali prvo namaza svoje lice cadu i navuce prljavu lambu, i tako je putovala danju i nocu. Posle izvesnog vremena ona stiže do kuce ljudoždera Itrimube i zalupa na vrata. Žena Itrimubea se uplaši, pa upita:
- Odakle si, gospodo? Kako si se rešila da sama podeš u tako dalek kraj ? Ti sigurno ne znaš da je ovo kuca Itrimubea, da je on surov i da jede ljude.
I cu ovakav odgovor:
- Znam ja to, poštovana majko, ali sam ipak došla ovamo i, molim te, daj mi amajliju, jer je teško ranjen moj muž Itueramahamali.
- Udi i sedi severno od ognjišta, gospodo - rece žena Itrimubea. I ona posadi Srebrnu da sedne i nahrani je. A zatim rece:
- Dodi ovde, sakricu te. - I sakri je. Malo zatim dode Itrimube, i njuškajuci rece:
- Miriše na coveka! Na coveka!
A žena se napravi luda kao da se ljuti na njega i rece:
- Cuti, Itrimube, ne izmišljaj badava svakojake gluposti. Ko bi se usudio da dode u tvoj dom? Ali Itrimube je gundao:
- Miriše na coveka! Na coveka!
Žena se sad stvarno naljuti na njega i rece:
- Gluposti! Pojedi mene ako hoceš ljudskog mesa! Šta brbljaš koješta, lupicu te vrelim žaracem! Itrimube se odmah smiri. Žena mu tada rece:
- Cuj me, Itrimube! Ja sam malo pridremala dok nisi bio tu i usnula sam da je Itueramahamali teško ranjen, zato sam raspustila kose i rašcupala ih u znak žalosti (a ona je znala da se Itrimubeu ne svidaju rašcupane kose), nego smisli nešto da on ozdravi. Jer ako umre, svi cemo, sav njegov narod, cele godine nositi odela u znak žalosti i ici rašcupani.
Pa dok on još nije umro, pobrini se za njegovu sudbinu, reci kakvo lekovito bilje može da ga izleci. Uskoro ce doci covek da pita za to bilje.
Itrimube se zamisli nad carevicevom sudbinom i objasni kako treba pripremiti bilje, pa ode u lov.
Cim je on otišao, žena ljudožderova objasni Srebrnoj kako da pripremi lekovito bilje. I posavetova je:
- Navuci, gospodo, ovu staracku kožu na sebe da te niko ne pozna. A kad podeš, pripazi da ne padneš šaka mome Itrimubeu.
Srebrna stiže u grad, zaustavi se pred gradskim vratima, i posla ljude da jave: pred gradskim vratima stoji starica koja želi da pripremi lekarije za Itueramahamalija.
- Kako je to lepo! Kako je to lepo! - rekoše carevicevi roditelji. Itueramahamali ispi lekove i odmah kolje palme anivuni izide iz njegovog tela, a treceg dana vec je bio sasvim zdrav.
Kad je ozdravio, njegovi roditelji i rodaci prirediše veliku svetkovinu.
A Srebrna rece:
- Pa ja sad idem kuci, poštovana gospodo, carevic je vec zdrav, samo izidite svi za trenutak iz dvorca, treba poslednji put da se obracunamo s bolešcu carevica.
I cim svi ljudi izidoše, ona skide sa sebe staracku kožu. Kad je Itueramahamali vide, zaplaka od silne radosti. Obradovaše se i otac i mati, i rodaci, i sav narod i još veselije nastaviše da se caste. Ovde je i kraj bajke.


(Malgaška)

ZLATNA JABUKA NA KUTUBIJI


U doba kad je Jakub-el-Mansur, svemocni sultan, gradio Kutubiju, u vreme kad je ona gotovo bila završena - samo da joj se na sleme postave tri pozlacene bakarne kugle - u haremu sultanovu plakaše jedna žena. Ta žena beše sultanija Ajša, toliko lepa da joj ne beše ravne. Da je bilo kom muškarcu bilo dopušteno da joj vidi otkriveno lice, on bi, verovatno, sišao s uma od divljenja pred takvim savršenstvom. Njena je put imala belinu mleka, a njene oci umilnu blagost ociju gazele, luk njenih obrva kao da beše nacinjen jednim jedinim mekim i cistim potezom, a ruže koje su cvetale na njenom licu bacahu u zasenak cvetove iz sultanova vrta.
Ova lepota beše ocarala sultana i on je ženu voleo koliko samo covek voleti može. Poklanjao bi joj sve što može jednoj ženi da se svidi, da je ukrasi i ulepša. Teške narukvice od zlata obavijahu joj ruke i gležnjeve na nogama, zlatno prstenje blistalo je na njenim prstima, sa vrata joj se na grudi spuštahu, u deset strukova, derdani zlatnih pucadi, od zlata behu njeni pojasevi što joj isticahu lomni struk, od zlata grivne koje joj pridržavahu kosu boje ebonovine. Najskupocenije drago kamenje - i ono što blista kao vatra crvenim odsjajem, i ono koje zraci blagim sjajem letnje mesecine, i ono što treperi poput zvezda - sve to beše umetnuto u njene nakite.
Ajša beše srecna. Ona se manje radovala lepoti ovih darova, a više pomisli da je svaki od njih zalog ljubavi njenog muža i gospodara. Ali je srce u ljudi nestalno i menja se kao i vetar koji podiže pesak pustinje: druga jedna žena zarobi sultanovu nežnost. On zavole Đamu, crne puti, razroka pogleda i trapava hoda.
Jadna Ajša oseti da je napuštena.
Njena stara dojkinja joj dode i rece:
- Gospodarice, zli dusi odvratiše misli gospodareve od tebe ka nedostojnoj Cami. On se u svome srcu nosi mišlju da te pusti, da bi se oženio onom kceri noci. Još isti ovaj mesec ce videti tvoj pad i njen trijumf.
- Avaj! - zajeca nesrecna sultanija - kakvu crnu sudbinu docekah! Kad moj ljubljeni gospodar naredi, kad me se po propisu svete knjige tri put odrekne, vraticu se cemerna domu svoga oca.
- Nesrecna Ajšo - produži starica - ni to nije sve. Onoj bestidnici nije dosta što je zauzela tvoje mesto u domu tvoga gospodara, vec sad zahteva da joj on da i sav skupoceni nakit koji je tebi poklanjao. A to joj treba da bi imala cime ukrasiti svoju rugobu.
Kad cu te reci, Ajša zaboravi na svoju tugu i planu gnevom. Pomisao da ce uspomene na njene srecne dane biti darovane drugoj, izazva u njoj odluku da ih na neki nacin spase od takvog skrnavljenja.
Ali veoma brzo uvide koliko ce biti teško da se spreci sultan da ne ostvari ono što je naumio. Zajedno sa svojom dojkinjom pretresla je sve mogucnosti tražeci tajna skrovišta kojima bi mogla poveriti svoj nakit. Ni jedno joj ne izgledaše dovoljno sigurno. Da ih da kome na cuvanje? Ali ko bi se usudio da skrije takvo blago i izloži se svakojakim neprilikama.
- Gospodarice - doseti se neceg starica - kraj nove džamije živi jedan veoma mudar covek, koji ce ti sigurno pomoci svojim savetom.
- Jadna majko, godine su te vec dobro pritisle, pa ne znaš šta govoriš. U koga se na ovom svetu mogu pouzdati? Nema ni jednog stanovnika Marakeša koji ne zna da bi ga cuvanje takve tajne moglo stajati glave. Svaki bi pohitao da ono što sam mu otkrila oda mom gospodaru i tada bi moj život visio o koncu.
- Eh, Ajšo - odvrati starica - znam šta govorim. Taj covek se zove Bušaib, a nadimak mu je El-Meskin* (* Meskin - siromašan, ubog), jer je veoma siromašan, a ipak propusti kroz svoje ruke svakog dana više zlata nego što to ucini celog svog života najbogatiji trgovac u suku.
- Kroz ruke mu prode toliko zlata, a ti rece da je siromašan! - zacudi se sultanija.
- Pa, ako baš hoceš da ti kažem, on se bavi pretapanjem zlata. Donose mu tu plemenitu kovinu da je pretopi i preradi u svojim posudama, ali od tog blaga mu vrlo malo ostane na prstima. On radi samo sa bogatim svetom, a zna se da bogatstvo i plemenitost ne idu zajedno.
- A kako ti tvrdiš da ce taj Bušaib sacuvati moju tajnu i da je, iako siromašan, nece prodati za nekoliko zlatnika?
- Zato što je on sin moje sestre i što nece uciniti ništa što bi me ožalostilo. Jamcim svojom glavom da ce cutati.
- E, pa onda se pobrini da dode. Povericu se njemu.
- Bice ovde sutra uvece - rece dojkinja.
- A zašto ne još veceras?
- Eh, Ajšo, iako si mlada, ti nešto gubiš iz vida što ne bi smela. Znam, tuga te cini slepom. Misliš li da cu Bušaiba uvesti tajno u dom tvog gospodara, da ga primete špijuni koje milostivi sultan drži oko tvojih odaja i da ga obaveste da primaš tajne posete. To bi taman bilo kao da sam vas oboje, dva bica koja na svetu najviše volim, izrucila smrti.
- Šta ceš, dakle, uciniti?
- Poci cu sutra na ocigled svih da odnesem Bušaibu
jednu od tvojih narukvica da je popravi, a on ce sam uvece
doneti svoj rad.
- U pravu si, majko, tako treba uraditi, ali veruješ li ti da ce tvoj sestric pristati da navali na svoja pleca tako težak teret?
- Znam da je vrlo dovitljiv i da ima više umešnosti i snalažljivosti u svom malom prstu leve noge nego svi veziri tvog gospodara zajedno u svojim glavama.
- Još jedno pitanje, majko: koji ce ga razlozi navesti da mi posluži?
- Njegova ljubav prema meni i zatim...
- Šta još?
- Rekla sam ti da je siromašan covek. A sad cu ti još dodati da umire od ljubavi za Ranom, kcerkom jednog suknara iz suka, i da je ne može uzeti jer nema otkupa za nju. Godine ce proci dok svojim radom skupi taj otkup, a tada ce ona biti vec možda tuda žena. Kad bi bio i najveci tupavko medu ljudima i bez ikakve hrabrosti, ljubav bi mu dala hrabrosti i naucila ga snalažljivosti.
Ajša pljesnu rukama.
- Budi sigurna, majko, da ce dobiti nagradu vecu no što mu treba da plati otkup za Ranu. Sad verujem u celu stvar, jer kad je u pitanju ljubav, onda ništa nije nemoguce.
Sutrašnji dan bio je veoma tužan za nesrecnu Ajšu. Znala je da se žur^ sa pripremama za svecanost koja ce oznaciti završetak izgradnje Kutubije. Svog muža je videla samo za trenutak, ali po njegovu pogledu shvati da je doneo odluku i da samo ceka priliku da je se triput odrekne, da bi se oženio Đamom.
Pred vece se pojavi dojkinja prateci jednog mladog coveka lepog izgleda, ali cija je delaba bila sva u ritama, pa se videlo da je veoma siromašan. Bio je to Bušaib, topilac zlata.
- Donosim ti, gospodarice - rece on glasno - rad kojim si me udostojila. Nadam se da ce ti biti po volji.
Zatim izvuce iz rukava narukvicu i pruži je Ajši. Ona je uze i stade je, tobože, pažljivo razgledati, a onda ce reci veoma glasno:
- Ovo je osobit rad. Juce sam razbila jedan derdan i želim da mi ga popraviš. Podi za mnom!
Pošto su ove reci bile izgovorene da bi odvratile sumnje špijuna koji su sigurno prisluškivali, Ajša povuce Bušaiba u svoju sobu, tako da niko nije mogao cuti njihov razgovor. Starica, za svaki slucaj, ostade na pragu.
- Htela bih da sakriješ moj nakit na tako skrovitom mestu da ga niko ne može naci. Za tu uslugu dacu ti nagradu kojom ceš moci da platiš otkup za onu koju voliš.
Izraz radosti prede preko tužnog lica majstorovog, a zatim on odmah utonu u razmišljanje. Na kraju progovori:
- Gospodarice, postoje, dakle, cetiri elementa kojima se može poveriti neko blago. To su zemlja, voda, vazduh i vatra. Prva misao koja se u svakome javi je da svoje bogatstvo sakrije u nedra zemlje.
- Da, zaista, u pravu si.
- U ovom slucaju to bi bilo besmisleno. Sultan Jakub - neka ga alah blagoslovi - ima dovoljno robova, još više vojnika, a i zarobljenika da može da naredi da se prevrne celo carstvo mocnog Magreba, i blago bi se našlo.
- Gle, na to nisam mislila.
- Tu je i voda. Blago se može baciti u neki od ribnjaka koji ni leti ne presuše, u jezero ili, cak, u more.
- Da, to bi bilo bolje.
- Bilo bi ludo. Sultan Jakub-el-Mansur - bog mu ruku vodio - može narediti roniocima da pretraže ribnjak, jezera i more.
- Pa šta nam onda ostaje?
- Ostaju vatra i vazduh i, ako imaš poverenja u mene, njima cemo poveriti tvoje blago.
- Kako?
- Pomocu vatre cu pretopiti tvoje narukvice, tvoje prstenje, derdane, pojaseve, dijademe. Nacinicu od toga kuglu, a u nju cu zatvoriti drago kamenje sa tog nakita. Tu kuglu cu poveriti vazduhu.
- Vazduhu?
- Da. Tri kugle razlicite velicine treba da se postave sutra na novi minaret koji je sultan naredio da se sagradi. Sve cu napraviti tako da naša kugla bude ista kao najmanja od onih što ce se ponosno uzdizati u nebo. U toku noci cu zameniti zlatnu kuglu njenom bakarnom posestrimom i niko nikada nece posumnjati da je blago sultanije sakriveno u vazduhu.
Taj se predlog svide Ajši. Ona predade Bušaibu kovceg u kojem su se nalazili svi darovi što joj beše ispoklanjao njen gospodar, a osim toga, ona ga bogato nagradi i majstorovo se srce ispuni radošcu. On, pak, postupi sa nakitom onako kako beše rekao i tajno zameni bakarnu loptu odredenu za vrh minareta zlatnom kuglom ispunjenom dragim kamenjem.
Posle svecanosti posvecenja džamije,
Jakub-el-Mansur, pošto je pokazao svoju velikodušnost darovavši slobodu i bogatstvo graditelju El-Džebru, i svoju pravdoljubivost naredivši da se obesi njegov ljubimac (koji ga je prevario s planovima), pokaza svoju nepostojanost odrekavši se triput Ajše i oženivši se Đamom.
On htede - bog neka mu oprosti tu nepravdu - da joj oduzme i sav nakit koji joj beše poklonio. Ali ga ne mogade naci. Najpre bi prevrnuta cela palata, zatim sve kuce u gradu - kako bogate tako i siromašne. Na kraju pretražiše sve ribnjake, jezera i samo more. I sve beše uzalud.
Dok se tragalo za blagom, jadna Ajša se vrati u dom svoga oca. Srecni Bušaib se oženi Ranom, onom koju je voleo.
Necemo govoriti kakav je dalje bio njihov život, jer se nije desilo ništa što im nije bilo sudeno. U domu svog detinjstva sultanija proživi u spokojstvu duše, koje milostivi daruje ljudima cista srca. Na svome prestolu sultan, pak, iskusi cemer i dosadu coveka oženjenog bednom i zlosrecnom ženom.
Eto, toliko o njima.
Blago, pak, nesrecne sultanije je vec vekovima sakriveno u vazduhu, na mestu najvidljivijem u Marakešu.
Radnici koji su popravljali krov minareta tvrde da treca kugla ne odaje isti šuplji zvuk kao prve dve. Ko zna govore li istinu ili znaju legendu o Ajši, nesrecnoj ženi velikog Jakub-el-Mansura.


(Marokanska)

KAKO JE PATULJAK POSTAO CAR


Nekad davno živela u jednoj kolibici jedna starica. Ova nesrecna žena iz dana u dan tugovaše što nema poroda. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i ocajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi šta je sjajetom, nade jaje razbijeno, a pored ljuske bebu, koja joj je vec pružala rucice.
Sirota žena, sva luda od srece, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je vec za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao covek. Medutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staricino oduševljenje s vremenom postade toliko da poce da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki velmoža, možda cak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode licno kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u ovakva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Cim ga izvedoše pred kralja, on mu dobaci svoj izazov. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma. Siromah patuljak dode svojoj majci i potuži se. Ona mu rece:
- Ako kralj može da podigne taj kamen, moci ceš i ti.
I tako, kralju pode za rukom da podigne kamen. Zacudo, to isto ucini i patuljak. Posle toga odmeravahu snage i na druge nacine, ali sve što bi uradio kralj, ucinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoca.
Kralj se sada toliko ozlojedi videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu jedinu noc, bice osuden na smrt.
Sav užasnut i uplakan, dode patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajuci ga da ce sve biti dobro. I doista, vec sutradan majka i sin osvanuše u velelepnoj palati, koja postoji i dandanas.
Veoma iznenaden ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadajuci se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašceni, videše kako se plod koji je hitnuo kralj u paramparcad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo nudilo. Pošto kralj dade casnu rec da ce dopustiti da i patuljak s njime ucini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca razbi kralju lobanju, a velmože ga proglasiše za novog vladara i gospodara.
Od toga casa starica nestade, i niko nikada više nije cuo ništa o njoj.


(Meksička)

VRAČ SA SVINJSKOM GLAVOM


Uputi se carevic Amugulang-Edlegci, sa Carobnim Mrtvacem na ledima, na put. A Carobni Mrtvac mu rece:
- Želiš li ti da pricaš bajku ili da pricam ja? Carevic je znao da ne sme da pusti ni glasa i ne odgovori mu. Onda Carobni Mrtvac stade da prica.
- Ako hoceš ti da govoriš, onda sagni glavu, ako pak želiš da ja pricam, tada je podigni.
Carevic podiže glavu i Carobni Mrtvac poce pricu: U davna vremena živeli su na reci Džirgalantu, što znaci Blaženoj, muž i žena. Covek je po ceo dan ležao i samo tražio da nešto pojede. Jednom mu žena rece:
- Zašto ti, covece, samo ležiš? Zar ne vidiš da smo imanje tvoga oca gotovo pojeli? Ovako se više ne može živeti. Nego, ustaj i popni se na krov, neceš li nešto ugledati.
Ustane muž i posluša ženu, pa se popne na krov kuce. Otuda ugleda napuštenu kolibu pored koje su se pas, lisica i vrana otimali o nešto. Uputi se covek tamo i nade mešinu s maslom. Uze maslo i donese ga kuci. Kada je to videla, zapita ga žena odakle mu maslo. Muž joj odgovori da je poslušao nju i da se popeo na krov, odakle je primetio maslo u napuštenoj kolibi.
- Eto, vidiš - rece žena - da si ležao kod kuce, ne bi ništa našao. Odsada treba svakog dana da izlaziš, jer ceš uvek ponešto naci.
- Kad je tako - rece muž - onda mi izvedi konja iz konjušnice, osedlaj ga, donesi mi belu kapu i plašt i odreši psa.
Žena sve pripremi i rece da može da krene. Muž natuce belu kapu i plašt, uze luk sa strelama, skoci na konja i uputi se sa psom tamo kud su ga oci vodile.
Tako je dospeo u nenaseljenu pustinju, gde nije bilo ni žive duše. Okrenuo se covek unaokolo i ugledao lisicu u begu.
"Baš je mome prijatelju potrebna kapa od lisicine", pomisli covek i pojuri da uhvati lisicu. Lisica pobeže u svoju jazbinu. Covek sjaha i na konja natovari sve stvari koje je sa sobom nosio, priveza psa za konjske uzde, a sam pride jazbini i baci kapu i ogrtac na otvor. Tako, potpuno go, stade da baca kamenje u jazbinu, a lisica se uplaši pa jurne na otvor i sa nabijenom kapom na glavi dade se u bekstvo. Za njom naže pas, i kako je bio privezan za konjske uzde, povuce za sobom i konja sa stvarima. Zacas se sve troje izgubiše preko jaruga. Covek ostade potpuno nag.
Ne znajuci šta da radi, covek se uputi niz reku, i kada stiže do njenog ušca, nade se u zemlji nekog velikog cara. Covek se onda prikrade u carsku štalu i zavuce se sav u seno, da su mu se jedino oci videle.
Posle nekog vremena naide tuda careva kci, koja je bila nevidene lepote, da se prošeta i rashladi. Šetajuci, pride mestu gde je bio covek i zastade. Pri tome izgubi dragoceni dijamant, u kome je bila careva moc, i ode dalje. Iako je covek video šta je careva kci izgubila, nije smeo da izade i uzme dragocenost. Uskoro, na zalasku sunca, tuda naide krava i pokri balegom dragoceni kamen. Posle nje dode sluga i prilepi balegu na zid.
Sutradan se pronese glas da je careva kci izgubila dragoceni dijamant, koji je imao moc da ispunjava svaku želju. Car je dobošarima prikupio sve svoje podanike i poceo da traži vracare, gatare i vidare, ne bi li mu oni otkrili gde je dijamant. Onaj covek u senu izvuce glavu i primeti ga jedan podanik koji se slucajno tu zatekao.
- Ko si ti, covece? Kakvo znanje znaš?
- Ja znam da gatam - odgovori covek.
- Onda podi našem caru, jer on okuplja sve gatare i vracare, pošto je izgubio najdražu dragocenost.
- Ja bih pošao, ali nemam odela - rece covek. Onda ovaj podanik ode i javi caru da je našao jednog jraca koji bi došao, ali je nag, nema odela.
Car naredi da se tome coveku odnese odelo i da se dovede njemu. Sluge podu, obuku coveka i izvedu ga pred cara.
- Šta ti je potrebno za gatanje? - zapita ga car.
- Potrebna mi je svinjska glava, svila u šest boja i motka.
Kada sve beše pripremljeno, covek natace svinjsku glavu na motku, obavi sve to svilom i sede. Tri dana je proucavao i gatao. Onda rece caru da naredi podanicima da svi produ ispred njega kako bi video ko je ukrao dijamant.
Podanici su sa strahom prolazili pored svinjske glave, kojom ih je covek sve redom dodirivao govoreci:
- Ovaj nije, ovaj nije!
Svi behu zadovoljni.
Onda vrac objavi da se dijamant ne nalazi u covecjim rukama.
Posle toga vrac stade da njuška svinjskom glavom svuda oko dvorca, pocevši od praga. Tako u pratnji cara stiže do mesta gde je u balegi bio dijamant na zidu. Covek udari po zidu i dijamant ispade. Svi se zadiviše, a car se mnogo obradova što je pronašao svoj dijamant, te rece:
- Ti si zaista veliki i mudar vrac. Nagradicu te za to. Hajde udi u moj dom.
Onda car dodeli coveku titulu carskog vraca, i svi se obradovaše što su dobili tako sposobnog coveka.
Kada se veselje završilo, car upita coveka šta želi kao nagradu. Covek se seti svoga konja i stvari na njemu, kao i psa koga mu je odvukla lisica i zatraži: osedlanog konja, luk i strele, belu kapu i beli plašt, i psa.
"Cudan ovaj covek", pomisli car i njegove sluge pripremiše coveku sve što je tražio i još mu natovariše dva slona sa maslom i mesom, i on se uputi kuci.
Kada ga žena spazi, izide da ga doceka i rece glasno:
- Kad se muževi radaju, neka svi budu ovakvi kao moj.
Te noci, dok su razgovarali o svemu, zapita žena muža da joj kaže otkuda mu toliko mesa i masla. Covek joj isprica sve kako je bilo i kako mu je to car dao kao nagradu.
- Ah, zašto se radaju tako glupi muževi kao što si ti, budalo - uzviknu žena. - Sutra cu ja poci caru da tražim nagradu.
Ujutru žena pripremi pismo i pode caru.
Kada ude u dvorac, ona pokaza pismo koje je, tobože, napisao vrac sa svinjskom glavom, i u kome je stajalo:
"Zato što sam cara spasao u nevolji, on mi je dao konja, psa i ostalo. A zato što sam mu našao dragoceni dijamant, neka me car sam nagradi po pravdi."
Car prizna da je pismo pravedno napisano i pokloni vracevoj ženi ogromno bogatstvo. I tako vrac i njegova žena poceše da žive mirno i u izobilju.
Posle toga desi se i ovo.
U nekoj zemlji, samo drugoj, živela su sedmorica brace - carevica. Upute se jednom sva braca u šumu da se malo razonode. Tamo susretnu lepu devojku, koja je vodila za sobom bivola. Carevici je upitaju otkuda ide. Devojka im odgovori:
- Ja sam kci cara Cogana sa Zapada, ovamo sam došla sa bivolom.
- Kad je tako, onda slušaj šta cemo ti predložiti - rekoše carevici. - Mi smo sedmorica brace i nemamo žene. Budi nam ti žena.
Devojka pristade i oni poceše da žive zajedno.
A ta devojka i njen bivo bili su, u stvari, jakši-davoli, i to jakši-muškarac pretvoren u bivola i jakši-žena - u devojku izvanredne lepote.
Živeci sa carevicima, jakši su proždirali svake godine po jednog brata, tako da je na kraju ostao samo jedan carevic. A i on je bio slab, venuo je i bio na pragu smrti. Tada se okupiše cinovnici i ministri da se dogovore šta da rade.
- I ranije smo lecili naše carevice raznim lekovima pa su nam umirali - složiše se. - Zato ako i ovoga produžimo da lecimo lekovima, i on ce nam umreti. Nego, culi smo da iza dva prevoja živi neki cuveni vrac koga zovu "vrac sa svinjskom glavom", i koji pogada sve šta treba. Da ga mi pozovemo da nam on pregleda carevica.
Tako i ucine. Odrede cetiri doglavnika da podu i dovedu "vraca sa svinjskom glavom". Kada dodoše njemu, vrac rece:
- Ja treba da pogledam u svoje vradžbine, i, šta bude da bude, ja cu nocas saznati šta je vašem carevicu i ujutru cu vam dati odgovor.
Uvece muž isprica ženi šta se traži od njega i žena ga posavetova:
- Kad god si ranije odlazio od kuce, uvek si dobro prolazio; zato i sada podi tamo gde te zovu, jer ti je to bolje nego da sediš kod kuce.
Vrac se složi sa ženinim mišljenjem i odluci da pode tamo.
Iduceg dana vrac rece poslanicima:
- Usnio sam san koji mi je nešto predskazao i zato idem sa vama.
To rece i uzjaha konja, zaveza kosu u kike i stavi šlem na glavu, a u desnu ruku uze motku sa svinjskom glavom i parcadima svile, dok levom dohvati cetke, i krenu na put.
Kad je prišao carskom dvoru, muž i žena-jakši nisu izdržali i izadoše da ga vide. Vracu se mnogo dopade prelepa carica.
Posle toga vrac podiže sebi kolibu nedaleko od carskog dvora, stavi svinjsku glavu na ulaz i napravi se kao da vrši neki obred.
Carica izade napolje i sede na kucni prag. Carevicu odmah bude lakše i on poce ravnomernije da diše. Kada je to primetio, vrac se uplaši da carevic ne umre i zadrhta od straha.
"Šta je to?" - pomisli on. - "Carevic ne diše i ne govori ništa. Da ne umre".
- Carevicu, carevicu! - povika. Ali bolesnik ne pusti ni glasa.
Tada vrac zgrabi svoju svinjsku glavu i dade se u bekstvo.
Bežeci ugleda jedna otvorena vrata i ulete unutra. Tako se nade u carskoj riznici.
- Razbojnici- povika straža i, držeci ga za lopova, stade ga juriti.
Bežeci i dalje, vrac upadne u kuhinju, ali i tamo povicu:
- Lopov, evo lopova!
Vrac onda bežeci upadne u ostavu za hranu, ali ga i otuda proteraju, i on jedva pobegne kroz vrata.
Bežeci tako dalje, vrac umotan pade na mesto gde su ležali bivoli i udari svojom svinjskom glavom jednog bivola. Istog trenutka bivo se pretvori u vihor, koji odmah odleti u sobu gde se nalazila carica.
Vrac se uputi za vihorom i cu razgovor jakšija, muža i žene.
- Izgleda da je vrac sa svinjskom glavom znao da ja ležim u dvorištu i zato me je njome triput udario. Šta sad da radimo? - rece muž.
- I mene je, izgleda, prepoznao - rece carica. - Ie smem ni ja da se pojavljujem pred njim.
- Ali ako ti ne podeš k njemu, on ce skupiti narod, pa ce doci muškarci sa oružjem, a žene sa vatrom, i ako ti ne kažeš ko si, oni ce te izbosti i spaliti, a to ce isto uciniti i sa mnom.
Cuvši te reci, vrac sa svinjskom glavom pomisli:
"E, sad mi je lako".
Dohvati svoju svinjsku glavu, ude carevicu i sede kraj njegove glave. Ponovo posle toga prikaci svinjsku glavu na ulaz kolibe i pravio se kao da nešto vraca, a onda upita carevica kako se oseca. Carevic mu odgovori da su mu, zahvaljujuci vradžbinama, bolovi prestali, te je mogao da zaspi.
- Kad je tako, naredi svojim ministrima da okupe narod, s tim da muškarci dodu sa oružjem, a žene sa vatrom - rece vrac.
Carevic odmah tako i ucini.
Sutradan naredi vrac da se zapale dve velike vatre i da mu se dovede osedlan bivo. Kada mu dovedoše bivola, vrac ga uzjaha i prode unaokolo pored okupljenog naroda držeci u ruci svinjsku glavu. Onda side i skide sedlo, a zatim udari bivola svinjskom glavom i izgovori ove reci:
- Pretvori se u svoj pravi lik.
Na te reci bivo se pretvori u strašnog jakšu, kome su grudi bile izbrazdane, a iz ociju mu je tekla krv. Ocnjaci su mu virili ispod brade. Jakšu odmah saseku macevima, pretuku kamenjem i onda spale.
Vrac tada naredi da se dovede carica. Narod je odmah dovuce, iako je ona plakala i otimala se. Vrac je udari svinjskom glavom i viknu:
- Pretvori se u svoj pravi lik!
Cim on to rece, carica se pretvori u strašnu ženu-jakšu sa crvenim ocima, dugackim ocnjacima i dugim dojkama, koje su joj dopirale do kolena.
I nju, isto tako, sasekoše macevima i baciše u vatru.
Posle toga, vrac sa svinjskom glavom pode u dvorac. Svuda uz put narod mu je ukazivao pocast, i sa suzama u ocima, u znak blagodarnosti, davao mu razne poklone. Najzad izide pred carevica. Carevic ga onda zapita kakvu nagradu želi za veliko delo koje im je ucinio.
- U mojoj zemlji kravlje kopito predstavlja retkost - rece vrac sa svinjskom glavom. - Zato mi dajte kopita.
Carevic mu ispuni želju i dade tri vrece kravljih kopita. Dadoše mu i dosta masla i mesa, i sve to natovariše na sedam slonova i ispratiše ga kuci.
Kada ga žena ugleda, izide mu u susret i povika radosno:
- Eto kakav može da bude covek. Ti si pravi muž!
Kada te noci stadoše da pricaju o svemu i svacemu, žena zapita muža kako je uspeo da sakupi toliko mesa, masla i kopita. Muž joj isprica sve kako je bilo: kako je prepoznao jakše i kako ih je uništio jer su oni držali bolesnog carevica i kako su ih spalili i sve ostalo. Cuvši to, žena uzviknu:
- Zar ima tako glupih i budalastih ljudi kao što si ti! Zar si mogao da tražiš kravlja kopita za tako veliku uslugu koju si ucinio carevicu? Sutra ja idem njemu!
Sutradan uze žena pismo i uputi se u dvorac. Izišavši pred carevica, ona rece:
- Moj muž se izjasnio dvosmisleno. Kad je rekao da traži kravlja kopita, on je mislio na krave. Tvoji ministri nisu razumeli njegov govor.
U pismu je, pak, stajalo:
"Neka me car nagradi sam za to što sam ga izbavio od nevolje i bolesti".
Car se razmisli:
"Da sam ja umro, svima bi bilo rdavo. Samo zahvaljujuci vracu, sacuvao sam carski presto".
Onda posla vracu veliku nagradu uz ovakvu poruku:
- Tvoja je žena vrlo mudra. Neka nam bude obojici prijatelj.
I tako oni pocnu da žive srecno svi troje.
- Eh, ala su srecni! - uzviknu carevic Amugulang--Edlegci.
- Nesrecni carevicu, pa ti si progovorio - rece Carobni Mrtvac. - Ja ne ostajem više. - To rece i, kao što uvek dogadalo, ponovo odleti.


(Mongolska)

ZVONKA LIPA


Živeli otac i majka, i imali kcer Mirku. Pre nego što je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po majcinoj smrti ode devojcica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poce govoriti kako bi dobro bilo da se njen otac ponovo oženi, i da nju, kumu, dovede u kucu za ženu.
- Ja cu te paziti mnogo bolje od prave majke, pracu ti svake veceri noge u mleku - govorila je.
Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za ženu. Prve veceri, zbilja, opra ona svojoj pastorki noge u mleku, ali druge veceri ne, a kasnije - nikad više.
S vremenom dobi Mirka cetiri sestrice. Prva je imala jedno oko, druga dva, treca tri, a cetvrta, najmlada, cetiri oka. Sada je morala da radi i za sestre, da pere njihove haljine i obavlja u kuci sve prljave i teške poslove, pa cak i da napasa stoku. A maceha joj je davala da sa sobom na pašu nosi samo stari, otvrdli hleb i gorak sir. Pa ipak, izraste Mirka u lepu devojku, obraza beljih i rumenijih od svojih sestara.
To je macehu mucilo i trudila se da sazna od cega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kcer sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, rece jednooka sestra:
- Mirka, pleti mi kose i pevaj!
Mirka poce da cešlja sestrinu kosu i da je plete u kike, a dok je to radila, pevušila je tihim glasom: "Spi jedno oko, spi!" I devojka usni. Tada dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kada se navece vratiše kuci, upita maceha svoju kcer:
- Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala da goni stoku na ispašu. Kada su bile izvan kuce, rece ona Mirki:
- Hodi, ocešljaj me!
Mirka je sestri cešljala kosu i pri tom pevala: "Spi jedno oko, spite oba!" I opet dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A navece, kad stigoše kuci, upita maceha svoju kcer:
- Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je kci sa tri oka morala drugoga dana da tera stoku na pašu. Kada su bile na pašnjaku, rece ona sestri:
- Sedi, Mirka, i ocešljaj me!
A Mirka je i nju cešljala i istu pesmu pevala: "Spi jedno oko, spite oba, spite sva tri!" Ponovo dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi vece, prenu se sestra i rece:
- Vreme je, podimo kuci! Kod kuce upita maceha kcer:
- Šta si videla?
A ona, takode, nije ništa videla. Drugoga dana potera najmlada, cetvorooka kci, stoku na pašu. A na pašnjaku rece ona sestri:
- Pridi, Mirka, i ocešljaj me!
pred Mirkinu kucu, sruši se staklena lipa i pade na njegova kola; grane joj se polomiše, lišce presta da zvoni. Momak se rastuži, ali odluci da zajedno sa Mirkom poveze i njenu lipu. Kada krenuše, i psic potrca za kolima, pa povedoše i njega.
Mirka je dobila sina. Kada maceha za to saznade, više nije mogla da izdrži. Opsedale su je zle misli. Jednoga dana pode Mirki u posetu, a sa sobom povede kcer sa dva oka. Mirka ležaše u postelji. Maceha sede kraj prozora i zapita:
- Kceri, kako se osecaš? Da nisi bolesna?
- Nisam - odgovori joj Mirka.
- Kceri moja - rece tad maceha - onda možeš ustati. Pridi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu igraju.
Mirka ustade i pride prozoru, ali je maceha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poce, tužna, da plovi po studencu, Maceha pogleda kroz prozor, ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuce haljine sa svoje kceri koja je imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu postelju.
Kada se mladi domacin vrati kuci i ugleda svoju ženu u postelji, zacudi se i upita:
- Od cega si tako poružnela? Da se nisi razbolela?
- Ah, mnogo sam bolesna! - odgovori devojka, podražavajuci Mirkin glas. - Ko zna da li cu ikada više biti onako lepa.
- Ne žalosti se - rece joj tada on. - Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni.
Oko ponoci ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, placuci, okupa svog sincica. Kada ga povi, sede uz kolevku i, ljuljajuci dete, govoraše:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako, jako place! Sincicu moj, još cu te dve noci pohoditi, a potom nikada, nikada više necu doci!
Druge noci ulete patka ponovo kroz prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina. Uto zakevta psic i probudi mladog domacina. On ustade, pogleda kroz prozor i, na svoje veliko cudo, spazi da se lipa uspravila. Pode u sobu da to saopšti ženi, ali tamo, umesto žene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi šta ta stara žena tu radi. A ona ljulja njegovog sina i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a sin mi jako, jako place! Sincicu moj, još cu te jedne noci pohoditi, a potom nikada, nikada više necu doci!
Onda se starica prometnu u plovku i izlete kroz prozor napolje. Covek, koji je iza zavese sve cuo i sve video, protrlja oci misleci da sanja, a kad vide da je budan, odluci da druge noci u zasedi ceka.
Trece noci ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se ; staricu, okupa i uredi sina. A kada ga povi i položi u kolevku, poce silno da place i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako. jako place! Sincicu moj, ovo je poslednja noc, i nikada, nikada više necu doci!
U isti cas iskoci covek iz svog zaklona i uhvati staricu za ruku pre nego što je uzmogla da se prometne u patku. Ona poce da jeca i moli:
- Pusti me, pusti me, dragi, dok je pravi cas!
- Ne puštam te! - odgovori ovaj, poznavši glas svoje žene. - Necu te pustiti dok mi ne kažeš šta treba sada da ucinim.
Tada starica rece:
- Ja imam pojas oko trbuha. Ako uspeš da taj pojas jednim zamahom seciva prerežeš, ostacu kraj tebe, ako li ne uspeš, bice velikog zla.
Mladi domacin odmah zamahnu secivom, presece pojas otprve i pred njim se stvori Mirka, još lepša nego pre. Ona mu ispripoveda šta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi covek, ne caseci ni casa, dograbi macehinu kcer sa dva oka i najuri iz kuce. Maceha kad je vide, od jada presvisnu.
Sada opet lipa zvoni, ispod nje laje psic, a sincic se osmehuje.


(Nemačka - zapadni deo)

GVOZDENI HANS


Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku šumu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.
- Možda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana pošalje dvojicu lovaca da ga traže. Ali se ni oni ne vratiše. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im:
- Prokrstarite po svoj šumi i tragajte dok ne budete našli svu trojicu. - Medutim, ni od ovih se nijedan ne vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkaških pasa što ih behu poveli sa sobom.
Od to doba niko se više ne osmeli zaci u šumu i ona pocivaše u dubokoj tišini kao pusta; tek pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.
To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, tražeci u kralja uhleblje i nudeci se da lovi u opasnoj šumi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece:
- S tom šumom nisu cista posla; bojim se da u njoj neceš proci bolje no što su drugi prošli i da se iz nje neceš vratiti.
Ali mu strani lovac odgovori:
- Poci cu u šumu na sopstvenu odgovornost; ne znam šta je to strah, i nicega se ne bojim.
Tako strani lovac ode sa psom u šumu. Nije bilo zadugo, kad pas onjuši trag divljaci i potrca za tragom. Ali samo za casak: dotrcavši do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne mogavši dalje, a jedna gola ruka izdiže se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu.
Videvši to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one lokve. Kad sagledaše dno lokve, vide da na njemu leži jedan divlji covek, kože smede kao zardalo gvožde i dugackih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Vežu ga konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci divljeg coveka. Kralj naredi da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvorištu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici.
Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u šumu.
Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvorištu; igrajuci se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece:
- Izbaci mi moju loptu!
- Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi budeš otvorio vrata.

- Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca.
Sutradan dode decak i opet zatraži loptu. Divlji covek rece:
- Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede.
Treceg dana kralj je bio otišao u lov, kad decak još jednom dode i rece:
- I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca.
Na to divlji covek rece:
- Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ceš ga naci.
U želji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajaše više za ocevu zabranu, ode i donese kljuc. Vrata se teško otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori, izide divlji covek iz kaveza, pruži decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorišta. Decaka spopade strah, stade da vriska i viknu mu:
- Ah, divlji covece, nemoj da ideš, inace cu dobiti batina.
Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, oštro koracajuci, ode s njim u šumu.
Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne znajuci ništa o dogadaju, potraži kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati decaka, ali ne dobi odgovora. Kralj pošalje ljude da traže decaka u polju, ali ga oni ne nadoše. Tada bi kralju sasvim jasno šta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika žalost.
Kad se divlji covek opet nade u mracnoj šumi, spusti decaka s ramena i rece mu:
- Oca i majku neceš više videti, ali ja cu te zadržati kod sebe, jer si me ti oslobodio te imam sažaljenja prema tebi. Ako budeš sve cinio što ti kažem - dobro ce ti biti. Blaga i zlata ima u mene više negoli u ikog na svetu.
Onda mu od mahovine spremi ležište, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga divlji covek do jednog zdenca i rece mu:
- Ovaj zlatni zdenac je, vidiš, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dužnost biti da sediš kraj njega i paziš na to da ništa u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci da vidim jesi li izvršio moju zapovest.
Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeci da ništa u nj ne upadne.
U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice zamoci u vodu. Žustro ga iz vode istrže, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i sav njegov trud da otare s prsta pozlatu beše uzaludan. Uvece se divlji covek vrati, pogleda decaka i rece:
- Šta se dogodilo sa zdencem?
- Ništa, ništa - odgovori decak držeci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali divlji covek rece:
- Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne štogod u zdenac.
Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga uzme trljati po glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi, ali je vlas vec sva bila pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao šta se dogodilo.
- Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu još jednom preci preko toga. Medutim, ako se tako šta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti neceš više moci ostati kod mene.
Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same oci, toliko se sagne da mu njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo uspravi, ali njegova kosa vec beše sva pozlacena i sijaše se kao sunce.
Možete misliti koliko se siroti decak uplašio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu divlji covek ne vidi kosu.
Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece:
- Odveži maramu!
Tako sinuše njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja ništa ne pomogoše. Divlji covek rece:
- Nisi izdržao probu i ne možeš više ovde ostati. Idi u široki svet pa ceš steci iskustvo o tome šta znaci siromaštvo. Pošto ti srce nije zlo i pošto ti ja dobro želim, to cu ti jedno dopustiti: budeš li dospeo u nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no što misliš da je, a zlata i srebra ima u mene u izobilju.
Tako kraljevic ostavi šumu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje, dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potraži rada, ali ga niko ne uposli jer nije ništa izucio cime bi se za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoše odmah smisliti kud bi i šta bi s njim, ali kako im se svideo, rekoše mu da ostane. Naposletku uzme ga u službu kuvar, s tim da mu donosi drva i vode i cisti ognjište od pepela.
Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da odnese jelo na kraljevsku trpezu. On posluša i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne skide šešir, koji je i inace uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako šta još nikad ne beše dogodilo i kralj mu rece:
- Kad prilaziš kraljevskoj trpezi, moraš skinuti šešir.
- Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.
Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u službu takva mladica i rece mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao sažaljenje prema njemu i razmeni ga sa baštovanovim momkom.
Sad je mladic morao u dvorskoj bašti saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i po nevremenu.
Jednom u leto, kad je bio sam u bašti i radio, a dan bio veoma topao, skide šešir da na vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje padoše zraci u ložnicu kraljeve kceri, koja skoci da vidi šta je to. Ugledavši mladica, dovikne mu:
- Mladicu, donesi mi kitu cveca.
On u najvecoj žurbi metne šešir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i veže u kiticu. Kad s tim pode uz stepenice, susretne se s baštovanom, koji mu rece:
- Kako pred kraljevu kcer možeš izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi drugo; izaberi drugo; izaberi najlepše i najrede.
- O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije.
Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece:
- Skini šešir; ne prilici da ga držiš na glavi kad si preda mnom.
On opet odgovori:
- Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.
Ona mu, medutim, zgrabi šešir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdžaše mu se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadrža ga i da mu punu šaku dukata. Ne obziruci se na novac, on ode, da dukate baštovanu i rece:
- Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.
Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi šešir da ga skine, ali ga on cvrsto držaše obadvema rukama. Ona mu opet da punu šaku dukata, ali on ih ne htede zadržati nego ih pokloni baštovanu za njegovu decu. Ni treceg dana nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti šešir, a on ne htede njezin novac.
Nije posle toga prošlo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne znadaše da li ce se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku. Tada baštovanov momak rece:
- Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.
Drugi se smejahu i rekoše:
- Kad budemo otišli, ti potraži sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji.
Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji beše bangav u jednu nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj šumi. Stigavši do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se šuma sva orila. Divlji covek se odmah pojavi pred njim i rece:
- Štaželiš? Mladic odgovori:
- Želim jaka konja, jer idem u rat.
- Dobiceš ga - rece divlji covek - i dobiceš više no što tražiš.
Onda se divlji covek vrati u šumu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardžija vodeci vilena konja koji je silovito frktao, a ardžija jedva bio u stanju da ga drži. Za njim je išla velika ceta ratnika, svi u gvoždu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic preda ardžiji bangava konja, usedne na onog drugog i na celu cete pojezdi ka bojnom polju.
Kad se približio bojištu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo trebalo pa da i oni koji su se još borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom cetom navali kao oluj na neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali neprijateljski ratnici htedoše se povuci, ali ih mladic progonjaše ustopce bijuci ih i ne prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka.
Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
- Šta želiš? - upita divlji covek.
- Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg.
Sve se zbude tako kako je tražio i on se vrati kuci na bangavu konju.
Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poželevši mu srecu.
- Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao u pomoc.- Kci mu je želela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.
- On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga više nisam video.
Kraljeva kci uzme se raspitivati kod baštovana o mladicu, njegovu momku. Baštovan se nasmeja i rece:
- Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo našeg bangavca natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to živice ležao i spavao za vreme borbe?" On je, pak, odgovorio: "Ucinio sam što sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije bilo!" Na to su ga još više ismejavali.
Kralj rece kceri:
- Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ceš ti tada baciti zlatnu jabuku; možda ce nepoznati vitez doci.
Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
- Šta želiš? - zapita ga divlji covek.
- Želim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri.
- Možeš smatrati da je vec imaš - rece Gvozdeni Hans. - Dobiceš za tu priliku i crvenu opremu i da jašeš ponosita ridana.
Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade. Izide kraljeva kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a cim ju je uhvatio - odjezdi.
Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati jabuku, a posle toga ne zadrža se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece:
- To nije dopušteno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti.
Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoše za njim i jedan od njih toliko mu se približi da ga vrhom maca rani u nogu. On ipak pobeže, ali mu konj skoci tako silno da mladicu spade šlem s glave i kraljevi ljudi videše da ima zlatnu kosu. Oni se vratiše i izvestiše kralja o svemu.
Iduceg dana zapita kraljeva kci baštovana šta je s mladicem, njegovim momkom.
- Radi u bašti - rece joj baštovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio. Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke što ih je dobio.
Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa šeširom na glavi. Ali mu kraljeva kci pride i skide šešir. Njegove zlatne vlasi padoše mu tada po ramenu, i to je bilo tako lepo da se svi divljahu.
- Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je uhvatio tri zlatne jabuke? - upita kralj.
- Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz džepa i pruži kralju. - A ako tražiš još više dokaza, možeš videti ranu što su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobediš neprijatelja.
- Kad si u stanju izvršiti takva dela, onda ti nisi baštovanski momak; reci-de ko ti je otac?
- Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poželim.
- Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost?
- Možeš - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi budeš dao svoju kcer za ženu.
Na to se kraljeva kci nasmeja i rece:
- U ovog nema okolišenja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije baštovanski momak. - I onda mu pride i poljubi ga.
Na svadbu dodoše njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili izgubili svaku nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvoriše se vrata i ude s velikom pratnjom jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i rece:
- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio zacaranosti. Sve blago što ga imam neka je tvoje.


(Nemačka - istočni deo)

O ARGELUSU


Jedan kralj imao dva sina. Stariji, koji se zvao Argelus, bio je tako lep da ga je otac držao u posebnom zamku i uopšte ga nije puštao napolje da ga ni zli vetric ne bi zapahnuo i naškodio mu. Kraljevic je imao sve udobnosti i poslugu, ali, iako ga je kralj cesto posecivao i zabavljao se s njim, život mu je bio veoma dosadan i on je stalno uzdisao za slobodom.
Jednoga dana izraste u kraljevskom vrtu lepa jabuka, koja je ujutru imala zlatne cvetove a pred vece zlatne plodove. Kralj se, šetajuci po vrtu, veoma radovao toj jabuci i namisli da pozove sve znamenitije knezove u državi da bi im pokazao taj cudni plod, a da ne bi, kao obicno, u toku noci nestao, postavi stražu kraj jabuke. Iako stražari nisu oka s drveta skidali, niko nije znao kako su jabuke u toku noci nestale; medutim, ujutro se opet pojaviše zlatni cvetovi a uvece opet zlatne jabuke. Kralj naredi da se sledece noci postavi dvostruka straža, ali jabuke opet nestadoše. Trece noci isto.
Ne znajuci šta to treba da znaci, kralj naredi da se pozove jedan cuveni carobnjak. Ovaj rece:
- Rekao bih ti, najsvetliji kralju, ali se bojim za svoj život.
Kralj navali na njega da svakako kaže, i ovaj najzad izjavi:
- Samo tvoj sin Argelus mogao bi sacuvati to voce. Kralj se strašno naljuti pa rece:
- Huljo, ti hoceš da moj sin pogine, ali ceš prvo poginuti ti.
I naredi da ga ubiju.
Mladi sin, koji je bio malo luckast, zbog cega ga kralj nije voleo, izrazi želju da cuva voce i kralj mu dozvoli. Ali kad mu voce nestade, on celu stvar isprica starijem bratu Argelusu. Kad kralj poseti Argelusa, ucini mu se veoma tužan. On ga zapita zašto je tužan, a sin mu odgovori:
- Sanjao sam danas kako imamo divnu jabuku u našem vrtu i o tome kako sam samo ja u stanju da sacuvam njene plodove.
Onda zamoli oca da mu to dozvoli, ali otac isprva nije hteo ni da cuje, a tek kad mu Argelus poce pretiti da ce se ubiti, on mu, iako nerado, dopusti.
Argelus naredi da mu se namesti sto ispod zacarane jabuke i uzme jednog od svojih slugu. Onda legne u krevet, ali da ne bi zaspao, citao je razne knjige. Oko ponoci dolete sedam labudova i spuste se na jabuku. Ugledavši to, Argelus odmah ispruži ruku prema jabuci, koliko god je mogao da dosegne, i uhvati jednog labuda, od koga odmah postade vrlo lepa devojka. Ostalih šest labudova slete na zemlju i takode se prometnu u devojke.
Prva, koju je uhvatio, bila je ukleta princeza a ostale su bile njene dvorkinje. Argelus se veoma radovao što je princeza ljubazno razgovarala sa njim i usrdno ga molila da ovde provede još tri noci, jer samo na taj nacin može je spasti ukletosti, ali ga je opominjala da ne zaspi. Tek što prvi zraci zasjaše, devojke se opet pretvoriše u labudove i odmah odleteše, a zlatne jabuke te noci ostadoše na drvetu. Kralj se veoma radovao tome i nije dozvolio da ih beru. Ali Argelus ništa ne rece ocu o devojkama a i svom sluzi, smatrajuci da mu je najverniji, naredi da cuti. Taj Argelusov sluga pazio se sa jednom ženom koja je bila velika carobnica i u poverenju je ispricao svojoj milosnici dogadaj od prošle noci. Ova je, opet u poverenju, ispricala svojoj majci, a majka mu je naredila da cuti i dala mu kožnu kesicu, rekavši:
- Kad tvoj gospodar legne, ti malo otvori kesicu i on ce odmah zaspati. A kad labudovi odlete, namaži mu oci mašcu iz ove teglice i on ce se probuditi.
Argelus je sledece noci vrlo pomno bdeo, ali kad mu njegov neverni sluga otvori iza leda kesicu, on, siromah, zaspa kao zaklan. Labudovi doleteše i pretvoriše se u devojke, princeza je drmusla spavaca, naredila i sluzi da ga budi, ali sve uzalud, jer ovaj nije hteo da ga probudi. Kad poce da svice, princeza s teškim prekorom poruci sluzi da mu gospodar sledece noci bude oprezniji. Onda se devojke pretvoriše u labudove i odleteše. Tek tada sluga namaza gospodaru oci onom mašcu. Kad se probudio, isprica mu o devojkama i šta mu je jedna od njih porucila. Kraljevic se veoma naljuti i sluzi još strože naredi da o svemu cuti. Sluga se, medutim, opet poveri carobnici, a ova mu posavetova da ucini kao i prethodne noci. Sledece noci Argelus se ponovo upinjao da ne zaspi, ali neverni sluga ispusti malo vetra iz kesice i gospodar mu odmah izgubi svest. Tada doleteše labudovi, pretvoriše se u devojke i kraljevica drmusahu, cak su ga i iz kreveta digle i vodile, ali ništa nije pomoglo. Princeza još jednom poruci preko sluge da mu gospodar bar sledece noci ne spava ako želi da je oslobodi. Sluga to saopšti gospodaru kad ga je probudio, ali o carobnici i kesici ne rece ništa.
Argelus je sebe ceo dan silio da zaspi kako mu se u toku
noci ne bi spavalo, ali i to je bilo uzalud. Zaspao je, a kad
devojke ni na koji nacin nisu mogle da ga probude, rekoše
sluzi da ih njegov gospodar više nece videti jer moraju da odu
u vrlo daleke krajeve da ispaštaju. A ako bi Argelus hteo da
zna uzrok, neka premesti sa jednog klina na drugi mac što
visi u zamku nad njegovim krevetom, i ovaj ce mu ga pokazati.
"Ako bi, pak, hteo da nas još i traži, onda mu reci da o
izlasku sunca u Crnom gradu moramo završiti naše
ispaštanje". -
Jadni Argelus ode u svoj zamak, a pošto mu sluga saopšti šta su devojke rekle, on premesti mac sa jednog klina na drugi. Ovaj se odmah poce micati i okrenu se prema nevernom sluzi. Videvši to, Argelus dohvati mac i odsece njime glavu pokvarenom sluzi. Tada isprica ocu o izdaji i zamoli ga da mu dozvoli da traži svoju voljenu. Otac mu to ne htede dozvoliti, ali kad vide kako mu sin, sve više mucen tugom, vene, pusti ga i dade mu sluge, konje i novca toliko da može ispuniti svoju želju.
I Argelus krenu na put. Prošao je bio vec mnoge daleke zemlje, ali mu na kraju nestade i novca. On onda prodade konje i kocije i, poslavši sluge kuci, otputova sam dalje. Glad ga je veoma mucila. Jednog dana stiže u neku šumu, gde
susrete trojicu mladica koji su se uzajamno tukli. On im pride i, kazavši im da je kraljevskog roda, zapita ih zašto se spore. Mladici mu rekoše:
- Mi smo tri brata, otac nam je ostavio samo to što vidiš pred nama, to jest: stocic, bic, sedlo i konja. Ne možemo da se nagodimo oko podele, pošto sve te stvari mogu da budu od koristi samo jednome. Jer ko stavi sedlo na konja, zatim sedne na njega i pucne bicem govoreci: "Hocu da budem tamo ili tamo", u tom trenutku ce tako i biti. A ko udari u stocic, konj sa sedlom i bicem odmah mora njemu da se vrati; nego, znaš šta, ti nam presudi u ovoj stvari.
Kraljevic je neko vreme išao sa njima, pa najzad rece:
- I to može biti.
A zatim im se opet ponovo obrati:
- Vidite li u daljini ona tri brda koja se nalaze na istoj udaljenosti? Potrcite, dakle, sva trojica ka njima, i ko se prvi na vrh popne i natrag s njega meni vrati, taj ce naslediti sve što je ostalo.
Braca pristadoše na to i potrcaše prema brdima. Argelus ih nije cekao, nego uzjaha konja i rece:
- Hocu da budem u Crnom gradu - i nestade.
Konj ga je vec bio odneo nekoliko stotina milja bliže Crnom gradu, kad braca, vrativši se, primetiše prevaru. Jedan od njih onda udari u stocic i rece:
- Neka konj smesta bude ovde.
Tada konj spusti Argelusa u velike mocvare, iz kojih se jedva izvukao i odakle je, sav pregladneo, stigao u jednu kucu. Domacin ga ljubazno primi i nahrani. Argelus ga upita da li je još daleko do Crnog grada. Domacin mu odgovori:
- Cuo sam ti ja za takav grad, ali koliko je daleko, to ti ne umem reci. Ostani, medutim, nekoliko dana kod mene, ovuda ce prolaziti trgovacki karavan i povorke hadžija, pa ceš od njih moci nešto saznati.
Prode jedna, druga i treca grupa, ali niko od njih nije znao za Crni grad. Najzad naide na jednog coveka koji mu je rekao da se Crni grad nalazi sto pedeset milja odatle.
Argelus je imao još samo skupocen prsten, koji mu je ponudio ako ga odvede do Crnog grada. Ali mu onda ovaj covek priznade da je on pobegao iz Crnog grada i zato ga može odvesti samo do granice okruga. Posle toga Argelus i sam srecno stiže do svog cilja. Išao je gradom i razmišljao šta bi trebalo da ucini i kako da se raspita za svoju dragu.
Princeza i njene devojke su u to vreme vec bile oslobodene ukletosti i kroz nekoliko dana trebalo je da se obavi njena svadba sa jednim cestitim knezom. Zato je bila poslala jednu svoju devojku u grad da joj kupi haljine. Ali ova, cim ugleda Argelusa, vrati se brže-bolje princezi da joj to kaže. Princeza nije htela da veruje i rece joj:
- To je nemoguce.
Onda posla i drugu i trecu devojku, a kad joj se obe vratiše sa istim obaveštenjem, uveravajuci je da je to onaj isti, da ga dobro poznaju, jer su ga ispod one jabuke dobro zagledale, princeza najzad i sama izade u grad da bi ga videla. Zagledavši ga dobro, ona ga odmah poznade, srdacno se pozdravi s njim i posle nekoliko dana njih dvoje naprave u zamku veliku svadbu, na kojoj sam i ja bio. A kad posle toga krenuše na dalek put kralju, i ja sam pošao sa njima i tako ovamo dospeo.


(Poljska)

PEPELJUŠ PETRU


Bio negda jedan vrlo siromašan covek, imao šest nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojacali toliko da su mogli da rade, zamoli covek kneza (predsednika opštine) za odobrenje da na opštinskoj utrini, na kraju sela, ogradi nešto zemljišta pa obraduje kao baštu. Tamo ce zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrca te tako olakšati sebi život.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latiše se tada ašova i motika i prionuše svojski na posao, jer je bašta bila oveca.
Siromašni covek se radovao što su mu deca tako vredna i uživao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmladi, koji se zvao Petru, beše drukciji. Taj je po prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se svidao - vas dan je sedeo u kutu kraj ognjišta, razgrtao pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trecoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a cetvrte godine zasejaše detelinu, jer covek beše pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila potrebna zelena pica.
Njihova detelina rasla je neobicno lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si nasladivati oci gledajuci taj zeleni cilim, tu mladu detelinu što se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog velikog
jezera.
Covek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bašti - bojao se, siromah, da ne dode kogod i pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, okr Đurdeva dne, ucini se coveku da je neko izgazio detelinu - kanda konji.
Kad to vide, pošalje covek najstarijeg sina da obnoc cuva detelinu, naredivši mu najstrože da probdi celu noc te možda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku štetu.
Saslušavši ocevu naredbu, sin ode, rešen da ne spava cele noci. Bdeo je, do pod kraj noci, ali pred samu zoru ne mogade se više savladati, oci mu se sklopiše, obuze ga nekakva mlitavost i - zaspa.
Sunce vec beše odskocilo za jedno koplje, a on je još spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vracao kuci. Strahujuci da se mladicu nije šta dogodilo, covek se diže i pode u baštu da ga vidi. A kako se samo zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zatece tamo sina gde spava hrcuci, a detelinu nade tako izgaženu da je žalost bila pogledati na to pustošenje.
Videvši to, siromah covek izli sav jed na sina, pogružena i unezverena od straha, grdnji i udaraca ocevih.
- Tupane i cmavalo, zar takav oslonac da mi budeš? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti umeš da cuvaš naše dobro? Teško meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao da imam pomoc, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe - ni jednu jedinu noc nisi mogao da stražariš, da ne zaspiš, cmavalo i tupane! - vikaše otac u najvecoj ljutini.
Sledece noci pošalje drugog sina, trece noci treceg, i tako se izredaše pet sinova, ali kao da su ih cini opcinile a ne šta drugo, nijedan ne mogade da stražari cele noci, sve ih tamo savlada san pred zoru, a baš u to doba dovodio je necastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim recima, tukao obojkom, no uzalud - i sami sinovi su hteli - i te kako hteli! - da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli da nadvladaju san. Nije bilo nacina da se straža održi cele noci.
Sad je bio na redu najmladi sin, Petru. On se diže iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i rece:
- Znaš šta, mati? Da mi umesiš i ispeceš pogacu od pepela, pa da vidiš necu li posramiti svu bracu, mada se toliko dice svojom spretnošcu i pamecu.
- De, cuti, ludove! - rece mu ljutito otac. - A koji ce onda vrag jesti nocu nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti, možda, bolji od tvoje brace?
- Oce - odgovori Petru - primam se da pazim na detelinu. Pusti me veceras!
- Dobro - rece otac. - Ali znaj da neceš pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne budeš dokucio ko li su to ti što mi gaze detelinu. Jesi li cuo? Nemoj misliti da se šalim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogacu od pepela. Pepeljuš Petru - nadimkom Pepeljuš zvali su ga ljudi iz podsmeha - uze pogacu u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bašti.
Stajao je na straži cele noci i nije zadremao. Kad beše pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od kojeg mu trepavice i ocni kapci tako otežaše da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepeljuš Petru ne dade. Kad vide da se snu ne može da odupre drukcije, ode do baštenske ograde, uze s plota nekoliko trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je bežao od njega tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stuštiše u baštu tri konja, kao tri brda, i poceše da jure po detelini. Pepeljuš Petru se brzo pribra, ucini šta ucini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijaše mlak, prijatan vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu zacarani tako da, cim ih ugledaju necije oci, postanu krotki kao jaganjci i tada ih svako može da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kuci, ocu, ali mu konji rekoše:
- Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuviše zakasnili. S nama ne bi mogao ništa da radiš, jer mi nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodiš, bicemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoše tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i rekoše mu:
- Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad budeš u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi cemo odmah doci i pomoci ti. Ali o nama nemoj nikom ništa govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pode kuci. Kod kuce rece ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduce nece više biti satirana.
Potom se Petru povuce opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastaviše svoj posao; behu vredni i sve im krenu na dobro, te stekoše lepo imanjce.
U to vreme pronela se u onoj državi vest da ostareli car traži zeta, kojem bi, uz svoju kcer, dao presto i državu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladici koji smeraju da osvoje ruku carevne okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvrši tako što ce careva kci sedeti na odredenu mestu i držati krunu u ruci, a takmicari ce na konjima proci u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmicenja triput izbije krunu iz ruke - postace carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih položaja, kao inace, nego je i obican ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kceri svideo i likom i viteškim odlikama. Jer tada se mnogo držalo do covekova oštroumlja i viteštva a ne samo do bogatstva, visoka položaja i gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneževa i careva nego i sinove ratara da dodu na svecano takmicenje, te da njegova kci izabere sebi za muža onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dodoše, majko mila, kao na kakav veliki vašar, mladici iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova, plemica i ratara, obuceni jedan lepše od drugoga, na najbržim konjima, koji, cinilo se, sipaju vatru iz nozdrva.
Svaki od okupljenih takmicara žarko je želeo da njemu pripadne careva kci, koja je, bog je ne ubio, bila lepa da joj srceš vodu iz ustašca, imala veliku i krasnu državu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih roditelja.
Za sve ovo cuo je i Pepeljuš Petru, i šta je smislio? Izišao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on pokaže svoje viteštvo pred carevom kceri i dobije njezinu ruku.
Videvši da su mu sva braca otišla a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premišljao dugo, nego pode sam, a kad beše van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrca bakreni konj, crven kao plamen i brz kao arapski konji, te rece:
- Šta zapovedaš, gospodaru?
- Da me odneseš do careve kceri i proneseš pored nje na viteški nacin, da bi joj izbio iz ruke krunu.
- Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo što ti ga donesoh i pripaši sablju, a sve ostalo bice moja briga.
I obuce Pepeljuš Petru odelo što mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se covek da ga ne bi poznao i da si mu rodeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze - kao plamen vatre prelivajuci se u crvenožuto, a njegovo lice kao sjaj veceri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na celo okupljenih mladica.
Nego zaboravih da vam kažem da je Pepeljuš Petru, jezdeci ka gradu, naišao na svoju bracu: kola im se bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade cim ih vide, dok oni, kad ga ugledaše, poskidaše šešire verujuci da imaju pred sobom nekog carevica, tako je bio odeven i ukrašen.
- Šta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija - ne mogu konji da vas izvuku iz blata? - rece Petru braci.
- Ne mogu, visocanstvo - odgovoriše mu braca, cudeci se otkud on zna kako se oni zovu - slabi su jadni naši konji.
- A gde vam je Petru, vaš brat? Što ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levci izgurao kola iz gliba..
- Ostavi ga, visocanstvo, na miru, jer covek kakav je on ne zaslužuje ni da mu se ime pomene.
- Tako kažete vi, ali znajte da vas Pepeljuš Petru izvlaci iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove brace na tri duži njiva.
Braca se cudila recima nepoznatog mladica i glasu slicnom glasu Pepeljuševom, ali gde bi to mogao da bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuce u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj. Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braca, dok Petru mnogo pre no oni stiže do carskog grada.
A tamo - sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oci svih okretoše se ka njemu - a kome bi drugom! - i svi stadoše pitati kojeg li ce cara sin biti. Jedni rekoše da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji su, pak, mislili da je sin Žutoga cara. Svi ga kraljevici gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je došao samo zato da poremeti njihovu srecu.
Uto zatrubiše trube, što je bio znak da pocinje takmicenje.
Careva kci pope se na jedan sto izraden s mnogo veštine i izvajan u crvenom mermeru, optocen zlatnim žicama i ukrašen dragim kamenjem koje je bleštalo kao sunce - pa sede na zlatnu stolicu držeci u ruci carsku krunu. Oni, pak, koji su želeli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao lastavice brzim konjima, pokušavajuci da sabljom izbiju krunu iz devojcine ruke. Ali se svakom posle udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko casova, pred nogama careve kceri ležala je gomila polomljenih sabalja.
Svi okupljeni gledaoci cudili su se što je mladic u bakrenoj odeci dopustio da bude poslednji.
Kad su se svi takmicari izredali, obode Pepeljuš Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo što ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razleže pljesak oduševljenih gledalaca i car pocasti sav okupljeni svet jelom i picem i rece da posle tri dana dodu opet svi, jer ce se takmicenje nastaviti dok god koji od takmicara ne bude sabljom triput izbio krunu iz ruke njegove kceri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladicu u bakrenoj odeci; posle se oni koji su prebivali blizu prestonice razidoše, dok drugi, što su došli iz udaljenijih krajeva, ostadoše tamo da cekaju nastavak takmicenja. I Pepeljuš Petre se vrati kuci ili, bolje reci, u svoj kutak kraj pepela.
Kad njegova braca stigoše kuci, poceše da pricaju o onom što su videli. Petru je cutao i slušao. Posle braca rekoše kako su im se kola bila zaglibila u jednoj mocvari, i da nije naišao nekakav veliki gospodin u sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvuci. Na to se Petru u svojem kutku poce da smeje i rece im:
- A ja sam video kako je konj onog gospodina duhnuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i konjima na tri duži od one barice.
- Otkud ti, ludove, to znaš? - zapitaše ga braca. - Otkud znaš ?
- Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokošinjac i video sam bolje no vi.
I još braca ispricaše kako su se nadmetali kraljevici i kneževici da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke, ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku dode i gospodin koji im pomože da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava okupljena sveta ko zna dokle.
- A ja sam - rece Petru - video da je onaj gospodin bio osobito lepo obucen, i on i njegov konj, u viteškoj odeci od bakra, crvenoj kao plamen. S našeg kokošinjca sve se vidi.
Braca ga, po svojem obicaju, izgrde pa u ljutnji odu i sruše kokošinjac govoreci da ih Petru samo ismejava, jer gde bi on s kokošinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trecega dana, odredena za skupljanje sveta i nastavak takmicenja, Pepeljuševa braca upregoše konje u laka kola, pa hajd, di-di - krenuše put careva prestonog grada.
Kad mu braca odoše, diže se Petru iz svojeg kutka, pa pode i on. Izišavši iz sela, izvadi iz nedara srebrni ular, zatrese triput i istog casa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odecu, sablju i pancir-košulju od srebra. Petru se obuce i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je sada bilo okupljeno još više sveta nego prilikom prvog takmicenja. Odece kraljevskih i kneževskih sinova behu od zlata i svile; u išcekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli žvale.
Ali kad stiže Petru na konju nazdravanu, prekri svojim sjajem sve takmicare - prema njegovu sjaju njihov nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoše pobedioca prvog takmicenja i osetiše da ce pobediti i sada.
Onda otpoce borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji ucesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmicenju: takmicarima koji po redu udarahu krunu sabljom, sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dode na red i udari krunu sabljom, ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i viteštvom toga mladica, nazivajuci ga "Crvenim kraljem".
Kao i posle prvog takmicenja, car i sada dade Pepeljušu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva okupljeni svet da posle tri dana dode opet, treci i poslednji put, jer ce tada biti dan konacne pobede.
Svet se razide, a Pepeljuš Petru ili - da ga tako nazovem - Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom da ceka taj treci dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braca stigoše kuci i poceše da opisuju šta su videla, Pepeljuš Petru rece kako on zna to bolje nego oni. I stade tako da im prica da su se oni cudili šta sve zna i govori baš kao da cita iz knjige.
A kad ga zapitaše otkud to da on zna sve što se tamo dogadalo, Petru im odgovori:
- Otkud znam? Pa popeo sam se na kocinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispricati?
I braca se naljutiše na nj što zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmicenje, te porušiše kocinu na koju se Pepeljuš, kako rece, bio popeo.
Osvanu i taj treci dan, dan nagrada, i Pepeljuševa braca krenuše ka carskoj prestonici.
Kad oni odoše, diže se Petru iz svojeg kutka pa pode i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput zlatni ular i dode, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir-košulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuce to odelo i pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo još mnogo više sveta nego prilikom prva dva takmicenja. Svi su tražili ocima viteza koji je prvi put bio u odeci protkanoj bakrenim žicama a drugi put srebrnim, jer su znali da ce samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kceri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na sve strane izgledajuci Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju nazdravanu stizao Pepeljuš Petru u sjaju da ti oci zasenu.
Docekan je burnim pljeskom i poklicima: "Da živi Crveni kralj!"
Samo ga sin Crnog cara gledaše s mržnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kcer i o njemu se govorilo da je rekao kako bi dao celu državu svoga oca samo da je dobije za ženu. Ali ona nije hajala za nj, jer je želela da joj njenog buduceg muža, pored lepote, krase i odlike viteštva, a u sina Crnog cara nisi mogao naci nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni viteštvo. To je uvidao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoce treci cin takmicenja i Pepeljuš Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmicenja - bio je poslednji. Želeo je da se ne kaže kako hita da što pre stekne pravo na velicanje i gospodarenje. Ishod treceg cina takmicenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojcine ruke i nikoji drugi takmicar...
Careva kci sedela je i cekala da joj svecano bude priveden pobedilac u takmicenju, njen buduci muž i car. Ona se žarko zaljubila u njega cim ga je u prvom takmicenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepeljuš Petru, koga narod nazva "Crveni kralj" - pride, ona mu stavi krunu na glavu, side, uze ga za ruku i rece mu da ga voli i da ce samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dode i devojcin otac, car, i dade kceri i pobediocu u takmicenju roditeljski blagoslov, te dovedu sveštenika, koji ih venca pred ocima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi, priredenoj u cast
mladenaca, svi koji su došli da gledaju viteško takmicenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju bracu i oca, odvede ih u sobu odredenu samo za njih i rece im:
- Ja sam Pepeljuš Petru, vaš brat, i tvoj sin, oce. Bila je moja sreca što sam otišao da u našoj bašti budem na straži - konji koji su nam gazili detelinu doneli su srecu meni, a i vama.
Na to njegova braca padoše pred njim na kolena moleci ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najviše careva kci, jer je dobila savršena muža. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i pametno, pa ako nije umro, živi i danas.


(Rumunska)