Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

   Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

   Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

   Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

   Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

   Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

   Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

   Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

   Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

   Ali, zasto je plakala?

   Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

   Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.

Ruku na srce, Beograd ne spada medju najlepse evropske gradove, ali ni pisac ne spada medju najlepse muskarce, pa bi bilo pirlicno neuctivo zahtevati neki lepsi grad za sebe. Jedva sam i njega dobio!
Ali kako to reci Beogradu u lice, kad je toliko osetljiv na svoj izgled?

I pored svih ociglednih prednosti Beograda nad drugim gradovima, uvek se nadje neko zakeralo iz provincije, koje u podne, usred terazijske guzve, kaze sa gadjenjem:
"E, ne bih ziveo u Beogradu, da mi svakog dana daju po milion!"
Najpre, niti ga ko tera da zivi ovde, niti mu ko, uopste, nudi milion!

50.
''Obišao sam čitav svet i video svakojaka čuda ali ni u jednom gradu,sem u Beogradu, niko ne zaključava telefonski brojčanik katancem,niti sam primetio da po kancelarijama kuva kafu u poluotvorenim fioci pisaćeg stola''(verovatno je mislio na našu zemlju uopšte )

I oni kojima nije majka, zovu je - Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to ce posle Keva!
Za one koji to ne znaju, treba reci da su keve postarije i podeblje zene niskog rasta (danas, na zalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, drzeci poput polumitskih licnosti na svojim plecima citavu kucu, porodicu, zivot, svet...
Otkako ih znamo odevene su uvek isto, u kucne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezoblicnog kroja: ne zbog toga sto nemaju sta drugo, vec sto im je potpuno svejedno kako izgledaju. U dzepovima njihovih slafroka su raznobojne pilule za jetru, zeludac, glavobolju i one ruzicaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama prosirenih vena, izvakane pantofle od kariranog filca koji je vec odavno izguvio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi nista ne treba! Samo da smo joj mi zivi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima srecu da u kuci ima Kevu, jesce najtajanstvenija, vec odavno iscezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-mars ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa sljivama ili ubnar-kiflama, koje su to cudno ime dobile po testu, sto je nekad moralo da se drzi izvesno vreme u bunaru, da nakisne...
Poznato je da keve jos uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same "razvijaju" po citavoj kuci; cak i za rezance u govedjoj supi! I pored svih naucnih dokaza o stetnosti, keve uporno, dan-danas zavrsavaju sva kuvana jela zaprskom od brasna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj "srpski kavijar" (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvoristima na starim limenim sporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od sljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i zive sode, pa ga posle zicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, djunst-papir i gumice. One ce vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kad jede sa ukucanima za stolom, a opet ima probelma sa tezinom. To je, verovatno, zbog toga, sto boraveci citavog zivota, u kujni iznad sporeta, neprestano udise hranljiva isparenja, gricka ili porba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u djubre, cim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brsnom i vinskim sircetom; zauske lece slaninom iza usiju; za lecenje upotrebljavaju i "mast (propustenu) kroz devet voda", a u ormaru cuvaju citavu zbirku cajeva. Beli slez, kamilica, zalfija, nana, majcina dusica... Vec sama imena ovih cajeva lece svojim magijskim, utesnim zvukom.
Keve su poslednje osobe na svetu koje ce zakrpiti sve ono sto ni jedan krojac ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih "ibrisima".
Keve su najtolerantnija bica na svetu. Siptar Abdulah, mada je cesto sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala nasu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.
Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadusnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj dusa, ona je neprestano sluzila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste vec prevalili pedesetu, Keva nikada nece zaspati dok se ne vratite kuci. U kuhinji ce vas, mada ste vec vecerali, cekati poklopleno vase omiljeno jelo iz detinjstva - spanac sa fasiranim sniclama. Ko tome da odoli?
Keve, te svestenice i cuvarke jednog davnog, iscezlog vremena, kada se zivelo mirno, posteno i udobno, na zalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.
Tek kada nas napuste, ostavivsi iza sebe dopisani "Patin kuvar" i kutiju za cipele punu nasih fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje zvacemo, ali da su sva jela potpuno izguvila svoj ukus...

Una - Momo Kapor

"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!" govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980.

Uni je otvorila vrata profesorova žena, koja se upravo spremala da izađe iz kuće.

- Ja sam Una Vojvodić ... - predstavi se devojka u vratima, premeštajući se s noge na nogu. - Imam zakazan sastanak sa profesorom.

Žena je odmeri sa blagim podozrenjem. Una primeti njeno otmeno, uzdržano lice negovane brinete i jedva vidljivi izraz pomirenosti sa sudbinom; očigledno, kroz njenu kuću, zahvaljujući profesoru, prolazilo je više sveta nego što je bila u stanju da podnese.

- On je tamo ... - pokazala je neodređeno rukom u dubinu stana i izašla na stubište, navlačeći Burberry u hodu. Mimoilazeći se, po obrazu je okrznu divlja, crna griva Unine kose. Dodirnula je obraz prstima kao opečena.

Una meko zakorači u njen dom. Kretala se oprezno kroz prostrane starinske sobe visokih tavanica; njihovi zidovi bili su tapacirani knjigama i slikama. U polumraku jedne prostorije prošla je pokraj nekog dečaka, koji ne obrati na nju nikakvu pažnju. Imao je velike stereo-slušalice na ušima. Na gramofonu se nemo okretala neka ploča. Provirila je usput i u poluotvoreno kupatilo zatrpano bočicama mirisa i šminkom. Po ogledalu se još kondenzovala para posle nečijeg kupanja. Najzad, otkri svog profesora u minijaturnoj kuhinji. U pozi zanetog alhemičara, bio je nagnut nad dubokim loncem iz koga se pušilo.

- Ja sam ... - zausti da se predstavi, ali je profesor preseče:

- Pridržite ovo! - naredi kao da je očekivao njenu pomoć, i dodade joj veliku cediljku. Una je prihvati jednom rukom. U drugoj je nosila torbu sa knjigama i kasetofonom.

- Sa obe ruke! - doviknu joj profesor i ona ga posluša.

Podigao je veliki lonac i sručio ga jednim pokretom na cediljku. Obavi ih oblak vrele pare. Kada se razišao, u rukama joj ostade zamršena gužva špageta koji su se cedili.

- Izručite ih u ovu zdelu! - naredi joj. - Brzo! Tako ...

Dohvatio je šerpu sa spremljenim šugom i kašikom nabacao sitno iseckano meso u crvenom sosu preko testenine. Zatim uze stvrdnuti komad parmezana i poče da ga struže nad jelom. Bio je toliko usredsređen na svoj posao da gotovo nije ni primećivao Unu, koja je još uvek neodlučno stajala nasred kuhinje. Prvi put je videla profesora Babića iz tolike blizine. Učini joj se iznenađujuće niskog rasta.#

Proseda kosa padala mu je meko na ovratnik sivog kašmirskog džempera sa kožnim zakrpama na rukavima. Činio joj se mnogo višim kada se nervozno šetkao s kraja na kraj podijuma u amfiteatru za vreme predavanja, crtajući žestoko po tabli, dok je kreda prštala na sve strane. Ipak, prevarila se što se tiče profesorovog rasta; bio je za nijansu viši od nje kada se ispravio i podigao svoje svetle, plave oči, kao da je prvi put svestan njenog prisustva.

- Ja sam Una Vojvodić ... - ponovi devojka.

- A, to ste vi? - reče odnoseći zdelu sa špagetima na sto bez stolnjaka, koji mu je, sudeći po mnogobrojnim brazgotinama noža, služio, izgleda, kao univerzalna daska za seckanje i pripremanje hrane. Bilo je nečeg poštenog i pouzdanog u tom stolu, istesanom od solidnog, debelog drveta. Postavio je dva tanjira, viljuške, mlin za biber, salvete od hartije i dve čaše. Iz frižidera je izvukao već otvorenu bocu "Belog Pinota". - Vi ste me juče zvali?

- Da ... - potvrdi Una.

"Una Vojvodić na telefonu!" - kazala je tada. - "Dobro, najpre siđite sa telefona, pa da razgovaramo!" odgovorio je. Sada je bila tu, u njegovoj kuhinji, a očekivala ga je u potpuno drugim okolnostima.

- Očekujete sigurno da intelektualci daju intervjue ispod obaveznih enciklopedija? Ili makar za radnim stolom, zatrpanim rukopisima? A zašto ne u kuhinji? Čovek je, znate, mnogo češće u njoj, nego u biblioteci, da ne pominjem koliko vremena provede na jednom nanje poetičnom mestu! Svucite se! Ne sasvim, naravno! Sedite! Opustite se ... Ne jedem studentkinje. Naročito ne kad imam pašta šutu a la triestino!"

Pomogao joj je da se oslobodi kaputa. Odložila je torbu pokraj nogu.

- Hvala - reče. - Već sam ručala ...

- Imate pravo! Ko je rekao: čovek može da pije sa svakim, ali da jede - može samo sa prijateljima?

Una reče da ne zna ko je to rekao.

- Ne mari! - kazao je profesor. i ne obazirući se na njeno ustezanje, nasuo joj brdo špageta. - Hoćete li, možda, malo hleba?

- Ne, hvala!

- Vidite, ja čak i uz špagete jedem hleb. Sirotinjska navika.

Jeli su neko vreme ćuteći.

- Kakvi su, a?

- Fenomenalni! - osmehnu se bledo Una.

- Umete li da kuvate? - upita je iznenada punim ustima.

- Umem.

- To je dobro! To je vrlo dobro ... A šta?

- Šta?

- Mislim, šta umete najbolje?

- Oh, svašta! - kazala je, trudeći se da usisa jedan usamljeni rezanac koji joj se lepio za bradu. - Uglavnom, obična jela: gulaš, pasulj, krompir na razne načine, kupus sa suvim mesom, salate, palačinke ...

- Suština je u jednostavnim jelima! - pohvali je profesor. - Od koga ste to naučili?

- Od bake.

- Da, bake su najvažnije u životu ... Šta su vam roditelji?

- Tata je u penziji.

- A pre toga?

- Radio je u diplomatiji ...

- Šta?

- Obezbeđenje.

- Una? Odakle vam to ime?

- Otac mi je rođen na Uni.

- Una ... - ponovi profesor zamišljeno. - Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona O'Neill, žena Charlie Chaplina, kćerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog pisca i pijanca. Dugo putovanje u noć. Znate, njen otac je bio Chaplinov vršnjak. Nikada mu nije oprostio što mu je odveo kćerku. Koliko vaš otac ima godina?

- Pedeset i dve ...

- A vi?

- Dvadeset i četiri.

- Zašto ste baš izabrali mas-medijume?

- Vaš fakultet je pre tri godine bio u velikoj modi - odgovori Una.

- Kako to mislite: u modi?

- Smatralo se otmenim studirati fenomenologiju mas-medijuma!

- Medijum i mleko ... A sada?

- Govore da je to "fakultet za poslepodne!"

- U pravu su! Pitam se samo šta ćete da radite kad ga završite, svi vi tamo?

- Nadamo se najboljem! Televizija, radio, film, novine, sekretarijati za informacije, bilteni, Tanjug ...

...sve to samo na vas čeka!

- Na kraju krajeva, devojke se mogu i udati ...

- To je već mnogo realnije! - reče profesor. - Da nazdravimo budućim mas-medijalnim domaćicama!

Kucnuše se.

- Na kom ste odseku?

- Na vašem.

- Oprostite, ne poznajem sve studente lično ...

- Znam. Na vaša predavanja dolaze i sa drugih fakulteta ... Uvek je gužva. Da samo znate kako se teško dobija mesto u amfiteatru!

- Masovni pad ukusa ... - reče profesor .. rezgnirano.

- Ne, stvarno ... - zausti Una, ali joj profesor ne dozvoli da završi misao.

- Ko ne pojede sve, neće dobiti intervju od profesora Babića! - kazao je i nasuo joj novu čašu vina. - Živeli! Nije loše, a?

- Sviđa mi se, mada retko pijem vino.

- Šta onda pijete?

- Koka-kolu. Ponekad pivo.

- Grešite! - reče. - Mnogo grešite. Imate li momka ili kako se to već danas zove?

- Aha.

- Čim se on bavi?

- Studira.

- Šta?

- Sada je u vojsci.

- Jeste li dugo sa njim?

- Tako ...

- Nedostaje li vam?

Una uzdahnu i obori pogled.

- Oprostite! - reče profesor odmahnuvši rukom. - Vidite, i ja vam živim u ludoj kući. Već mesecima nismo svi za istim stolom, u isto vreme ... Svako jede kad stigne. Kakvi će ljudi na kraju ispasti od nas?

- Mi doručkujemo zajedno! - pohvali se Una. - A subotom i nedeljom ručak je obavezan. Olga se strogo drži toga!

- Olga?

- Žena moga oca ... - reče Una pocrvenevši.

- Ah, da! Razumem. Ne pušite pred njim?

- Ne! - zbuni se Una. - Zašto?

- Imate li braće ili sestara?

- Nemam.

- Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami ...

- Otkud znate?

- Ja sam jedinac.

Una polako ispije čašu vina. Bilo joj je lepo da sedi za kuhinjskim stolom tako blizu ovog zanimljivog prosedog muškarca. Osećala se bezbedno.

- Kod vas je baš super! - kazala je.

- Drago mi je da vam se dopada. Imate li svoju sobu?

- Jednu malu. Sasvim malu.

- Kladim se da je pored lifta?

- Kako znate?

- ... ima belu policu za knjige (ispravite me ako pogrešim!), nekoliko igračaka iz detinjstva: meca, kuca, maca, tako nešto, da, i stara lutka, a na zidovima su posteri. Čekajte da vidimo: možda Beatlesi?

- Janice Joplin.

- Dobro, Janice Joplin! Zatim, tu je mali stereo-uređaj, telefon, priključen na onaj zajednički u predsoblju ... Crven je, je li tako? Kada vas neko zove, odlazite u svoju sobu da razgovarate. S vremena na vreme provirite, da bi se uverili da neko ne digne onu drugu slušalicu. A zovu vas najčešće između šest i osam. Pitaju kakve planove imate za veče? Hvata ih panika. Što se tiče ćebeta, ono je karirano. Postoji još i jedna afrička maska iz Najrobija ili štit iz Lagosa; vaša uvećana fotografija od pre nekoliko godina, koju je snimio prijatelj - fotograf. Umesto lustera, koga prezirete, beli kineski lampion od hartije. To bi bilo sve! Jeste li srećni?

Una se trže:

- Molim? Ne znam. Nisam razmišljala o tome ...

Kada se sagla da izvadi kasetofon iz torbe, pomisli: "Bože, izgleda da me je ono vino uhvatilo!" Postavila ga je na sto pokraj praznih tanjira.

- Znači, to je ipak, neizbežno! - zaključi profesor. Digao se i počeo da skuplja čaše, viljuške, salvete, kore od hleba. Stavio je posuđe u slivnik i pustio toplu vodu. Zatim nasu deterdžent i poče da pere tanjire.

- Da vam pomognem? - ponudi se Una.

- Ne, hvala! - odbi on. - Pranje suđa me smiruje. Pomaže mi da se koncentrišem. Uvek radite sa tim?

Pokazao je glavom na "Sony", koji je stajao na stolu kao četvrtasta buba-švaba.

- Ovo mi je treći intervju u životu ... - priznade Una.

- Reći ću vam nešto: ta stvarčica samo smeta! Ona je neprijatna. Ograničena. Frustrirajuća. Indiskretna.

- Kako to mislite? - upita Una, besna na sebe što ne ume da pokrene kasetofon.

- Evo kako: došli ste da napravite intervju sa mnom, a, u stvari, ja sam vas intervjuisao!

I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje:

- Zašto? Zato što se nisam služio nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio ... Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snažnu želju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u "Studentu". Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na žalost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze ...

Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto.

- Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali ... - reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari.

- A intervju? - promuca.

- Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo, naučili ste kako se oni prave ...

Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega.

- Pustite sve to da prenoći - savetovao je profesor - a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno ...

Pridržao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci:

- Ne treba, hvala!

- Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi!

Izvukao joj je sa obe ruke slap crne kose, koja je ostala pod kaputom. U magnovenju, prsti mu dodirnuše topli, glatki vrat. Trenutak erotske zbunjenosti prostruja isto onako brzo kao što se i pojavio, u jednom jedinom blesku, i on navuče svoju vindjaknu od zelenog vojničkog platna. Trpao je žurno u džepove ključeve, olovke, cigarete, šibice ...

- Ali ja sam im već obećala! - govorila je Una, spuštajući se za njim niz stepenice. - Možda, neki drugi put?

- Možda ... - reče profesor i otrča prema taksiju koji je zastao pred crvenim svetlom.

Te večeri dobila je menstruaciju.

"... najavila sam se P-u telefonom i, prema dogovoru, zatražila intervju za 'Student'. Odgovorio mi je da je veoma zauzet i da već dugo nema ništa naročito važno da izjavi bilo kome, a najmanje 'Studentu', otkako ga vodi nova garnitura. Posle mog insistiranja pristao je ipak da me primi nakratko, narednog dana 21.oktobra u 13,30 časova u svom stanu. Njegova supruga izgleda da je prilično hladna, distancirana osoba. Nisam mogla da zaključim u kakvim su odnosima, ali P. mi se u jednom trenutku potužio da nikada ne jedu zajedno. Zadržao me je na ručku koji je sam pripremio. Bio je prilično ljubazan, moglo bi se reći, čak i srdačan, na svoj način. Pravio se da me prvi put vidi i pitao me na kojoj sam grupi, mada sam u više mahova primetila da me gleda sa zanimanjem za vreme predavanja u amfiteatru. Sedim, inače, uvek u drugom redu. Nije uopšte govorio o politici, niti protiv režima. Nije ogovarao kolege. Kada sam mu pomenula da na njegova predavanja dolaze i studenti sa drugih grupa i fakulteta, pokušao je da bude lažno skroman i kazao da se tu radi 'o masovnom padu ukusa'. Nisam uspela da odem u toalet, gde se nalaze one slike i knjige o kojima se priča po fakultetu. Pomenuti intervju nisam uspela da napravim, jer se žurio na neki sastanak. Koliko sam mogla da primetim, nije mu stalo do publiciteta. Moje je lično mišljenje da je to čovek koji zna šta hoće i koji to ume da ostvari. Ipak, čini se da u njemu tinja neko nezadovoljstvo, koje uspešno prikriva cinizmom. Poseta je trajala četrdeset i pet minuta. Nemam utisak da je sumnjičav. Posebnih troškova, osim za taksi, nije bilo. Prilažem račun. Zadržaću kasetofon i trake, ukoliko dođe do nastavka intervjua. Pokušaću još jedanput. U."

- Kafe? Sokove? - pitao je prodekan, hvatajući se slušalice.

Niko mu ne odgovori. Mladi čovek preko puta Une sedeo je nepomično u fotelji na lavljim nogama. Kada mu je predstavljena, promrmljao je svoje prezime.

Una je gledala u prodekanove prekrštene noge, razmišljajući o tom tipu razvaljenog muškarca, kome između završetka nogavica i kraja čarapa uvek viri golo, belo meso, posuto crnim dlakama. Natečena stopala, nasilno zgurana u par skupih mrkih cipela, odavala su nedvosmisleno seljačko poreklo. Na srednjem prstu ruke nosio je crni kamen, optočen zlatom. Mora da izgleda grozno kad se svuče. Oko sto dvadeset kilograma pihtijastog mesa obraslog čekinjama, posutog prištićima i lišajevima: ne, ne, nekim muškarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogućih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu što to nisam ja! Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo. Po auli Fakulteta čula se graja, koja je uspevala da se probije čak i kroz debelo tapacirana vrata kabineta. Kako je želela da bude tamo napolju, zajedno sa svojim vršnjacima, a da unutra sedi neko drugi! Zašto baš ja?

- E, pa u tebe imamo najviše poverenja! - kazao je prodekan. - Ja sam seljačko dete i toga se ne stidim; tako govorim, tako mislim i nikada se ne varam u svojim seljačkim procenama: iz dobre si familije. Nisi tikva bez korena! Dokazala si da si sposobna cura. Pratili smo tvoj razvoj. Na najboljem si putu da postaneš koristan član ovog društva. Kome ovde da se obratim za suradnju? Ovoj buržujčadi koja bi za malo šminke i zapadnih krpica prodala i rođenog oca? Do sada smo bili zadovoljni onim što si uradila za nas, i umećemo to da cenimo kada za to dođe vreme. Hajde, glavu gore! Ko se još seća sitnica iz mladosti? Mladost - ludost! Je li tako? Nemoj ni u snu da pomisliš da si nam još nešto dužna. Sada ti nas zadužuješ ...

Govoreći Uni, prodekan bi svakog časa pogledao u svog ćutljivog gosta, kao da od njega traži podršku. Ali lice mladog čoveka nije pokazivalo ništa drugo osim strpljivosti i gađenja. Odeven neupadljivo i sa izvesnom elegancijom, ostavljao je utisak autoriteta, i pored toga što je bio znatno mlađi od svog domaćina. Činilo se da kunja u fotelji, a ipak, kad god bi se okrenula prema njemu, Una bi primetila da je pomno procenjuju dva plutajuća smeđa oka, na licu zategnutih mišiča. Besprekorno vitak, zakopčan, sa nešto dužom, uredno negovanom tamnom kosom, ovaj mladić je mogao da bude šef recepcije, visoki službenik protokola, perser ili vlasnik picerije - bilo šta, da mu maslinasto lice nije odavalo preteranu dozu čvrstine i prezira prema svima koji je nisu posedovali. "Ako je oženjen, taj sigurno ne vara ženu", pomisli Una dok ga je procenjivala ispod trepavica.

- Možeš slobodno pred drugom ... - ohrabri je prodekan. - Nemam pred njim nikakvih tajni!

Onda je ušla tetkica i počela da deli kafe i sokove. Una primeti da prodekan ne pije iz istih šoljica kao i studenti. Ove su bile od finog fajansa sa tanjirićima zlatnih rubova. Čutali su dok nije izašla iz kabineta.

- Svakome je to moglo da se dogodi ... I, uopšte, to je veliki problem dece naših drugova, koja su živela kojekuda po svetu! - Sada se obračao mladiču u fotelji. - Jedan razred u Africi, drugi u francuskoj školi, treći kod Amerikanaca ... Deca izgube vezu sa domovinom, a očevi, zna se, prezauzeti, ne stižu. I šta? Potpadnu pod razne uticaje. Propaganda. Dobro, de! Danas to niko ne bi ni primetio, i mi smo postali svet, ali pre šest godina, još se nismo bili navikli na takve stvari! Pričam to onako, jer me zanima problem. Evo, baš neki dan, jedan moj zemljak, neki ...

"Zašto već jedanput ne pređe na stvar?" - grčila se Una u fotelji. "Čemu ovako dugi uvodi?" Odluči da isključi ton (klik), ali slika je i dalje bila tu. Kabinet, namešten skupocenim građanskim kičem, zaplenjenim očigledno iz neke bivše ministarske kuće, pokrenu svoje zidove, pretvorivši se u presu za pakovanje četvrtastih tipova. Ormari za knjige u duborezu ličili su na drakstlovani portal trogirske katedrale; pompezna mastionica, izvedena u mermeru, već odavno presušena (ko još piše držaljom i perom?) - olinjali persijski ćilim, prašnjavi fikusi, a preko svega i iz svega širio se neki memljivi vonj administrativne epohe (kako je Una zamišljala); neki fini talog sivkaste prašine i pepela kao da je prekrivao i ljude i stvari i duhove debelih mužjaka u kožnim kaputima do zemlje, koji su nekada naseljavali ovaj prostor. I pored toga što se nalazio u zgradi Fakulteta - dakle, hramu nauke - kabinet bi mnogo bolje pristajao isledničkom odelenju iz knjige Nadežde Mandeljštam, gde visoki oficiri nude optužene cigaretama iz zlatne tabakere, a posle ih prebijaju u sobama glatkih keramičkih zidova (krv na klizavom belom fonu. Taš!). Zar još postoji taj miris i ti ljudi; zar nisu već odavno izumrli i preselili se u mitološki arhiv? Ali i pored kitnjastog stila euforične rezbarije, koja bi svojom nekrofilskom crno-zlatnom kombinacijom više odgovarala trpezariji vlasnika pogrebnog preduzeća (Oganj, Plam, Večnost ili Konkordija?), nešto je bunilo Unu u atmosferi ove prostrane sobetine: jedna veristički izvajana i obojena gipsana krava gledala je sentimentalno sa vrha ormara, sećajući se, verovatno, na svoj gipsasto kravlji način vremena kada je u ovoj zgradi bio Poljoprivredni fakultet ili Planska komisija za razvoj stočarstva. "Drugu Miciću za besprimerni humanizam u borbi za realizaciju i prebačenje prvog petogodišnjeg plana u stočarstvu. Kolektiv, 1949." Još nešto je remetilo stilsko jedinstvo enterijera gospođe Konkordije: po zidovima su visile nekada crno-bele, danas već prešle u sepiju, fotografije na kojima su grupe izbledelih muškaraca, u teškim grombi-kaputima širokih revera, pratile neke smrknute ličnosti sa šubarama na glavama preko razrovanih oglednih poljana. Do njih: skupine muškaraca oštrih vilica, svi u tamnim odelima i sa leptir-mašnama, gledali su napregnuto u fotografa prilikom nečije promocije u doktora, kao da od njega očekuju odgovor na sudbonosno pitanje. Bilo je tu i primorskih predela i tablica "Hvala što ne pušite!" i šapirografisanih uputstava, a visio je i dve godine stari kalendar sa fotografijom neke devojke u motornom čamcu. Preko svega sivilo, jedva primetno, neprozirno, gorko; kao da stanovnici ove sobe nisu svesni okvira u kome borave, baš kao slepci koje neko drugi odeva i veže im kravatu, prvu koju dohvati iz plakara. S obzirom na svoje godine, Una, naravno, nije mogla da odredi poreklo i suštinu ove činovničke scenografije - primala je njene poruke emitovane iz boje, mirisa i rasporeda, poput tek uhvačene veverice, zatvorene u kavez zoološkog vrta. Njušeći tragove predmeta i njihov nelogični poredak, golom senzibilnošću predosečala je klopku. Ponovo uključi ton i u dalekoj jeci do njenog sluha dopreše iskidani odlomci prodekanovih rečenica "malograđanski poluinteligent ... anarholiberalna leva skretanja ... demagoški pristup mladim generacijama ... povlađivanje buržoasko-rozapadnom ukusu ... nekritičan odnos prema našim dostignućima ... kritizerstvo ... liderstvo ... podmetanje klipova kukuruza u točkove našeg razvoja ... disidentsko ponašanje ... veza sa neprijateljskim intelektualnim krugovima u zemlji i inostranstvu ... šarmiranje i zavođenje studenata ... ciničan odnos prema našoj stvarnosti ..." i na kraju, jedno ime probi zaštitnu opnu Unine svesti - Mišel Babić! Na kabinet se spusti zavesa tišine.

- Zašto ste nervozni? - oglasi se prvi put mladi čovek iz fotelje.

- Molim?

- Zašto ste nervozni? - ponovi on.

Una pogleda svoju prljavo-belu patiku koja je sama od sebe odbrojavala neki samo njoj poznati unutrašnji, otkačeni ritam.

- Ja? Nisam. Zašto?

- Kako stojite sa stranim jezicima?

- Učila sam engleski ... - reče, i čovek ponovo utonu u ćutanje.

Pred Unom se uz škripu i jauk razdvojiše dve polutke jabuke-sveta, za koju je dugo naivno verovala da je jedna, celovita i nedeljiva. Napolju je ključao život, odjekivao smeh, napolju su tutnjali koraci u trku studentskog stada, tekla je sumanuta, šašava moda svojim nepredvidivim tokovima i hirovima, žvakale su se gume, rađala se nova džu-džu-muzika, razmenjivale se ploče; napolju je bila ljubav bez obaveza, šalabazanje i ogovaranje, srećna dokolica - potpuno drugačiji stil življenja, koji kao da nije imao blage veze sa ovom sveže iskopanom administrativnom katakombom, u kojoj sveštenici neke već davno izumrle religije nose još uvek uredna siva odela, neguju svoja pravila ponašanja i svoje tajne rituale. Kao da se, poput Alise s onu stranu ogledala, iznenada provukla kroz pukotinu rascepljene stvarnosti i utvrdila da ove smešno-sumorne osobe, ako zažele, mogu ipak promeniti sudbine onih srećnika napolju; zaustaviti ih, uništiti, pokupovati na veliko i na malo, ubrzati ili nagraditi; iza ovih tapaciranih vrata u kabinetskom vremeplovu, kao da se ništa nije izmenilo, živeli su čuvari fakultetske hijerarhije, ne obazirući se nimalo na rađanje nove, smele i oslobođene civilizacije; bezbroj mogućnosti pružale su se pred svakim mlađim od trideset godina, osim pred njom, Unom, koja je u većoj meri nego ikada ranije shvatila da je u njihovoj vlasti, da su oni, istina, možda, samo ružan san, ali da je ona ta koja ga budna sanja. Trebalo bi se, u stvari, probuditi i pogledati ih začuđeno: "Oh, otkud ja sa vama ovde? Ko ste, uopšte, vi?" - i mirno izaći kroz ova vrata; to bi možda bilo najpametnije, ništa strašno se ne bi dogodilo, ali znala je dobro da to neće učiniti. Pokušaće da ih se elegantno reši, upotrebivši inteligenciju i lukavstvo. Izdržaće još malo, razvlačiće kao žvaku čitavu tu stvar dok je ne zaborave, dok ne završi fakultet, ili njih možda opet smene i na njihovo mesto dovedu neke druge, sa kojima neće imati nikakve veze. Zato se usredsredi na instrukcije koje su sledile, kao neka vrlo dobra, marljiva studentkinja kad pobožno hvata beleške. Tri dana kasnije poslala je prvi izveštaj, pridržavajući se uputstva da bez krajnje potrebe ne dolazi u prodekanov kabinet.

(Prva traka) ... jedan, dva, tri, jedan, dva, tri, jedan, dva, tri ... Kažite nešto! Šta? Bilo šta! Dobro. Jedan, dva, tri, jedan, dva, tri! Je l' sad u redu? U redu je! Mislim da je u redu. Okreće se ...

- Pre nego što započnemo ovaj razgovor, koji me, zaista, zamara i na koji sam pristao samo zato što ste uporniji nego što sam se nadao, moram, na žalost, da vam priznam: nimalo ne volim omladinske listove!

- Zašto?

- Znate, u velikim gradovima po svetu, u robnim kućama, mislim, obično u prizemlju postoji ograđen prostor gde odrasli ostavljaju decu dok su u kupovini. Deca tamo mogu lepo da se zabave; na raspolaganju su im drveni konjići za ljuljanje, lopte, igračke, a evo, kao što vidimo - tu su im i listovi u kojima mogu da pišu i da se igraju novinara. U tim listovima dozvoljeno im je da napadaju tate i mame, da ih grizu za noge, da kake po tapisonu i po svemu ostalom što im se ne dopada, jer se taj prostor o kome vam pričam nalazi u okviru robne kuće, to jest ozbiljnog potrošačkog društva, kao mali dečji azil.

- Da, ali smatra se da su to danas, ipak, najslobodniji listovi?

- Bez sumnje. Jer, ako dečica preteraju ili nešto uprskaju, odrasli onda kažu: "Dobro, još ste mladi, progledaćemo vam kroz prste!" Uostalom, za godinu ili dve i tako čete završiti studije i izaći u život onako gnevni i sa podužim kosicama i bradama (koje ćete posle izvesnog vremena, naravno, skratiti na učtivu dužinu), a na izlazu će vas sačekati gosn. Život lično i počeće da vas davi kreditima, stanovima, platama i otplatama, hranom za bebe, usisivačima za prašinu, bolovanjima i rođendanima beba - stavićete mirno svoje lepe glavice u omču napravljenu od rezanaca iz nedeljne supe! I onda će polako vaš gnev da se istopi kao sladoled na suncu. Samo neki od vas, samo neki koji budu imali mnogo sreće ili nesreće, svejedno, ostaće ludi i dalje i buniće se i kada budu starci. Prema tome: mladalački bunt je za mene isto što i neka druga dečija bolest koja se mora preležati: zauške, rubeole, šarlah, ospice, prva ljubav ... On je, naime, prirodan!

- Jesu li i vas udavili rezancima ili ste zadržali svoj gnev?

- Čujte, vi ste, verovatno, već dvadeseta generacija koja me intervjuiše. Dvadeset godina odgovaram na ista pitanja i već sam sit toga. Imam četrdeset i četiri godine, jedanaest godina sam stariji od Isusa Hrista i video sam svašta. Ne mislim da se udvaram vama, mladima ...

- I, kakvo je vaše iskustvo?

- Zanimljivo, primetio sam da, što sam stariji, mlade dame koje dolaze da me intervjuišu postaju sve lepše. U tom pogledu, ova godina je rekordna ...

- Niste mi odgovorili na pitanje?

- O čemu?

- O gnevu?

- Oprostite, već sam u godinama kada pomalo zaboravljam stvari. Znate, moram vam priznati da nikada nisam držao gnev za posebnu duhovnu disciplinu ili neki naročiti kvalitet. Uostalom, pročitajte šta o tome kaže stari Seneka, ako ga još iko čita. Više volim toleranciju, nego gnev. Netolerantan sam jedino prema netrpeljivima! Vidite kako vešto i duhovito odgovaram na vaša pametna pitanja!

- Šta mislite o gnevu mladih?

- Mislim da je bunt kao dekorativni elemenat prilično izanđao. Taj film sam gledao mnogo puta, i već spavam kad ga ponovo daju na televiziji.

- Kako mislite da će mladi bez bunta pronaći i osvojiti svoje mesto pod suncem, kad sve važne pozicije još uvek drže stariji?

- Uvek sve drže stariji! Uvek i u svako vreme. Međutim, mlad čovek treba da ima jak motiv i snažan motor da ih pobedi. U vreme kada se probijala moja generacija, kako da se izrazim? Pa, dobro, u ono što se zove javni život, takođe su tamo vladali starci, ali naši motori bili su jači: prošli smo kroz njihovu blokadu kao Orijent-ekspres kroz brdo krempita!

- Šta, po vama, može da posluži kao pogonsko gorivo?

- Velika mržnja, velika ljubav, veliko očajanje, nedostatak drugog izlaza ... Kako se buniti protiv kosmičkih uslovnosti? To je demodirani veltšmerc. Međutim, ako nemate jak motiv, ako vam odrasli već u tim godinama daju sve što vam je potrebno za udoban život; svoje male igračke, svoj listić, Dom omladine, svoj avangardni teatar, industriju odevanja samo za mlade, radio-programe i gramofonske ploče, ako već imate svoje sobice i u njih mogu slobodno da vam dolaze mladići i devojke, zašto bi se, kog đavola, bunili? Živite u gotovo idealnom svetu! Mi nismo imali drugog izbora. Bilo nam je hladno, bilo nam je ružno, ljubili smo se po kapijama i parkovima kao očajnici. Trebalo je oteti svoj prostor, knjige, katedru ... Na kraju, pravo na sopstvenu misao, što nije najmanje važno u celoj ovoj priči!

- Kažite mi nešto o slobodi izražavanja?

- Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: "Hajde, sad budite malo slobodniji! Recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije ..." To morate sami da rizikujete i da platite na razne načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rođeni borac, ako ste žilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni.

- Koliko ste vi slobodni u onome što radite?

- Nisam fajter, ako ste to očekivali da kažem. Kad zrelo razmislim, čini mi se da se i ne nalazim u nekoj bici.

- To je zbog toga što ste već pobedili ...

- Mislite? Ne! Ni govora! Uglavnom, dakle. stojim po strani i pokušavam da sebi i drugima razjasnim fenomen mas-medija. To je sve! Možda sam nekada i pokušavao da se borim, ali već dugo sam van igre. Ne zanima me ...

- Mislite li da je moguće biti iznad, ispod ili po strani? To je, ako dozvolite, prilično udobna pozicija?

- Platio sam je skupo.

- Znači, ako sam dobro razumela, po vama, to je ...

- ... samo posao svedoka. Svedok ne učestvuje u nesreći, lično. On samo svedoči. Prema tome, mora da bude nepristrasan ako želi da mu se veruje.

- Ipak, imate mnogo uticaja na mlade ... To je činjenica.

- Odbijam bilo kakvu odgovornost u tom pogledu!

- Vaša predavanja su najposećenija ... Amfiteatar je uvek prepun onih koji stoje da bi vas čuli. Neki to na Fakultetu već zovu "šou-programom" ? Čime tumačite taj uspeh?

- Mislite da je to uspeh? Moja predavanja nisu ni za koga obavezna. Ne delim na njima potpise. Ne zanima me hoće li ko doći na njih ili neće. Nikoga ne zovem da me sluša, niti da mi aplaudira. Ne trudim se da se lično bilo kome dopadnem. Jeste li zadovoljni?

- Ja jesam, ali mnoge vaše kolege, koje ne mogu da sakupe ni tri studenta, nisu. Mislim da vam zavide na tolikoj popularnosti?

- Niko nije imun od toga. Eto, to bi bilo sve što bih mogao da kažem u svoju odbranu ...

- Niste optuženi!

- Zar nisam?

- Ne, stvarno niste ...

- Još nešto: predmet koji predajem veoma je atraktivan i tiče se velikog broja ljudi i komunikacija među njima. Zašto baš privlači mlad svet, nemam pojma! Nikada, naime, nisam upao u pogrešku da se udvaram mladima, samo zato što su mladi. Mladost za mene nije nikakva posebna vrednost. Godine će vas uskoro osloboditi te prednosti! Pojedine kolege osećaju strah da ih je pregazilo vreme, plaše se da budu staromodni i ulaguju se studentima, a ovi to, jednostavno, osećaju i zato ne odlaze na njihova predavanja. Drugi se, opet, smatraju zaštićeni položajem, zvanjima i doktorskim titulama, čime se danas malo ko može impresionirati. Dodamo li tome, bez lažne skromnosti, da nisam suviše dosadan, dobićete neku vrstu odgovora na vaša pitanja ...

- Umalo ne zaboravih: Mišel Babić? Zašto: Mišel?

- To vam je klasična francusko-srpska kombinacija. Živeli saveznici! Majka mi je bila Polufrancuskinja - otac Beograđanin, jedna baka iz Topole, druga iz Normandije. Deda, lekar, jedan od hiljadu kaplara, vratio se iz izbeglištva sa ženom koja nikada nije naučila potpuno srpski. Do kraja života, umesto mozga, tražila je u mesarama "pamet od tele!" Eh, sjajna jedna osoba! Zvao sam je Me-me, pa su je zbog toga u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je predavala francuski, đaci prozvali Memerka!

- Pre nego što sam došla do vas, pregledala sam vam biografiju; kako to da ste rođeni u Parizu? Slučajno ili ...

- Vidite, ma koliko moja baka volela Srbe, zbog kojih je, uostalom, ostavila čak i svoju domovinu, porodicu, započete studije, sve, imala je fiks-ideju da ja treba da se rodim u Parizu. "Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture" - govorila je mojoj sirotoj mami - "ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš, ma gde putovao. Hoću da mom unuku (to meni) poklonim nešto za ceo život - najbolje mesto rođenja na svetu: Pariz!" I zaista, mesec dana pre porođaja, odvela je moju majku u Francusku i tako se ja rodih u Šesnaestom arondismanu, tačnije u bakinoj porodičnoj kući, u Rue des Belles Feuilles 75.

- Jeste li nekada živeli tamo?

- S vremena na vreme ...

- Šta mislite o našem prodekanu?

- A vi?

- Prva sam pitala!

- Radije ne bih odgovorio na to pitanje.

- Priča se da ste nekada bili nerazdvojni prijatelji?

- Je li i to za vaše novine?

- Nije. Zanima me, onako ...

- Ovde smo da napravimo intervju, zar ne?

- Oprostite!

- Ništa, ništa! Ionako već moram da idem ...

- Već?

- Imate li još pitanja?

- Pa, tek sam počela! Hoćemo li nastaviti?

- Sutra i prekosutra imam strašnu gužvn ... Nazovite me u petak. Ali, rano! Možda ću pronaći neku rupu ...

- Šta je za vas rano?

- Pa, na primer, deset sati!

(Trajanje trake: šezdeset minuta)

"Izgleda da je zagrizao ..." (rečenica iz Uninog izveštaja)

Zen-soba se nalazila na dvadeset i trećem spratu jednog usamljenog solitera na Zvezdari. Zaista, na ovom bregu, Beograd kao da je najbliži zvezdama. Do sobe se stizalo liftom, koji je često bio u kvaru. Njegova drvena kabina, nekada obložena svetlim, lakiranim drvetom i već odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opscenih scena, ugrebanih perorezima, ključevima, ekserima, noktima - ispisanih flomasterima, sprejovima u boji, pa čak i damskim krejonima za oči. Na stropu se kočio džinovski falus, na koji je bila nabijena obla ženica raskrečenih udova. Kao da je čitav pritajeni i dugo potiskivani erotski naboj ove zgradurine od betona šiknuo u bezbednosti škripavog i čegrtavog lifta - lascivne kapele, neslućenom žestinom, želeći da obesnom raspusnošću satre i uništi i poslednji trag čednosti svojih putnika. Kada se moralo pešačiti uz stepenice (u ovom kraju često je nestajalo struje), mogli su se pobliže upoznati i stanari ove tipične beogradske novogradnje. Iz podruma je snažno nadirao zadah kiselog kupusa iz buradi, pomešan sa vonjem ohlađenog pepela i đubreta; taj miris je tražio svoj put kroz otvore za ventilaciju, stepenište i prostor kojim se kretao lift, gotovo potisnut i nošen ustajalim vazduhom i smradom. Na odmorištima nekih spratova, ispred vrata, raslo je bilje u velikim limenim konzervama - pravi mali viseći vrtovi neke sirotinjske Semiramide; ponegde je prolaz bio naprosto zakrčen ormarima, otpisanim frižiderima i sanducima preostalim posle selidbe, a na mnogim otiračima, načinjenim od ispresavijanih seljačkih ponjava, odmarale su se izgažene blatnjave cipele ili nanule. Sve to prožimao je jedinstveni miris zaprške, koji je, činilo se, prodirao u svaku poru kože i svako vlakno odeće posetioca. Stanari - uglavnom penzionisani železničari, niži oficiri i službenici pošta - izgleda da su se već odavno navikli na uobičajeni zadah solitera; njihove žene, ogrnute bezobličnim kućnim haljinama, sa maramama na glavama, šetkale su bezbrižno po odmorištima, prale beton ispred vrata ili, pušeći, razgovarale jedna sa drugom; gledale su sa neskrivenom sumnjičavošću svakog došljaka u svojoj tvrđavi. Ali čim bi čovek otključao vrata stana broj 69, zaboravljao bi mukotrpni put kroz svakidašnjicu ovog mravinjaka; istog časa kao da bi zakoračio u Rala-Hamijevn Aranju. Kao da je neko bolesno preosetljivo, pomalo nastrano dete, potkradajući nepoznate hramove, sagradilo tajno skrovište usred tmurne prosečnosti roditeljskog doma, da bi nekako spaslo dušu. Potpuno drukčiji život buktao je i navirao iz zidova. Gotovo da nije bilo praznog mesta na narandžastoj podlozi odakle ne bi izvirivala i gledala ljudska i životinjska božanstva - pravi džepni budistički hram na Zvezdari! Iznad niskog, udobnog ležaja, prekrivenog takođe narandžastom tkaninom sa velikim žutim krugom u sredini, pozlačeni Buda rezao je sabljom svoju kosu, dok su dva manja Bude od crnog, glatkog drveta ležala u pozama nirvane. Ovaj prostor sadržavao je u sebi nešto eksteritorijalno; i pored preteranosti sijamskog baroka koji se zaplitao sam u sebe, zen-soba je imala nešto sveto, asketsko i čisto u isti mah. Neko posve drugačiji od ostalih skrivao se, izgleda, u njoj od sveta. Njegovi posvečeni prsti osećali su se na brojanicama od krupnih, okruglih semenki, na uglačanoj površini svake male figurine od slonovače i bronze, na štapićima za hranu i svakom komadu skromnog i jednostavnog pokućstva. No, posmatrajući zen-sobu u okviru čitavog solitera u Ulici Jovana Dučića (bez broja), postajalo je savršeno jasno da je ta vrsta bekstva nemoguća. Pre svega, zbog opšteg balkanskog mirisa koji kao da se uvukao čak i u svaki delić betonskih nosača. Dok je Una neodlučno stajala nasred zen-sobe njušeći prostor u kome se iznenada i bez pripreme našla, profesor pokuša da istera plesnivi zadah solitera, zapalivši nekoliko mirišljavih tamjanovih štapiča, čiji plemeniti dim već posle nekoliko minuta otplovi zajedno sa sobom i njenim privremenim stanovnicima u tajanstvenu svetost nekog cejlonskog hrama.

- Sedite! - reče Uni. - Moram, najpre, da telefoniram ...

Una je razgledala knjige, kojih, začudo, nije bilo mnogo. Izvuče iz police "Zen-priče" i nasumice ih otvori.

- Hoćete li da vam pokažem najbolju? - upita je profesor i uze joj knjigu iz ruke. Okrenuo je desetak listova, a kad pronađe ono što je tražio, vrati je Uni.

Dok je čitala, on je ubeđivao nekog dugo na francuskom, zaboravivši na njeno prisustvo.

Pošto je obavio razgovore, profesor leže na leđa preko pokrivača sa žutim krugom:

- Oprostite - reče - užasno sam umoran. Imao sam očajan dan ...

Una je isprobavala svoj "Sony".

- Ovako će više ličiti kao da sam kod psihijatra. Nadam se da neću morati da pričam o detinjstvn?

- Jedan, dva, tri ... Jedan, dva, tri ... - brojala je Una.

- Probudite me ako zaspim! - zamoli je profesor. - Imam neku večeru u osam.

"Ja postojim! " pročita Una poruku na maloj cedulji, prikucanoj na zid iznad profesorove glave.

(Druga traka) "... u stvari, svaki intervju je u osnovi neka vrsta laži! I onaj koji postavlja pitanja, i onaj koji odgovara, trude se što je više moguće da ostave povoljan utisak o sebi. Oni, naime, glume svoje mišljenje u skladu sa onim što se od njih, kao od javnih ličnosti, očekuje. U tom smislu, najlažniji su intervjui koji vrcaju od isforsiranih duhovitosti. Svako efektno, unapred smišljeno duhovito pitanje kao da parališe odgovor. Intervju je, stoga, uglavnom jedna vrsta dvoboja i najbliži je, možda, rodu kamerne drame sa dve ličnosti. Pada mi na pamet da bi mogao da bude i neka vrsta javne ispovedaonice (otkako se naši savremenici ne ispoveduju klečeći u crkvi), s tim što za tu ispovest saznaje mnoštvo i na taj način sprečava onoga koga intervjuišu da bude potpuno iskren, pa zato pribegava autocenzuri. Naravno, katolička crkva, za razliku od novina i televizije, može da dodeli oproštaj od grehova, dok javnost, naprotiv, ako joj se intervju ne dopadne, obično traži glavu onoga ko nije udovoljio njenim očekivanjima, izjavivši nešto bogohulno ...

- Kako bi, po vama, trebalo da izgleda pravi intervju, ako je on, uopšte, moguć?

- Ako je, uopšte, moguć? Izgleda da sam ipak nepopravljivi optimista. Reći ću vam nešto: ja verujem da je moguć! I nazvao bih ga - totalnim intervjuom!

- U kom smislu?

- Najpre, taj intervju bi trebalo da bude dovoljno širok da u sebe primi sve aspekte ličnosti kojom se bavi. To znači da bi, sem onoga što ta ličnost ispriča sama o sebi i o svom pogledu na svet i život, intervju morao da sadrži i dijagram detektora istine, na primer tonski zapis boje glasa, kardiogram, encefalografske izveštaje, krvnu sliku, sve podatke o težini, građi, boji očiju, o rođacima, prijateljima, o prostoru u kome intervjuisani boravi, jela kojima se hrani, kratke beleške o ljudima sa kojima se druži, fotografije i faksimile rukopisa, otiske prstiju, možda horoskop, ispunjene psihološke testove, snimak dlana leve ruke, spiskove ključnih knjiga koje su ga duhovno oblikovale ... šta ja znam? Ne pada mi sada trenutno na pamet šta bi sve trebalo da uđe u njega, pa da bude totalan!

- Ko bi to štampao?

- Potpuno ste u pravu! Ja i nisam mislio na novine ili na neki časopis, što, u stvari, predstavlja mlađe kameno doba mas-medijske komunikacije! Taj intervju bi trebalo da bude zamišljen i realizovan kao multi-medijalna disciplina, i ja verujem da baš toj vrsti pripada budućnost!

- Na osnovu čega to zaključujete?

- Vi se, kao što sam primetio, služite tom vašom spravicom bez oklevanja. Savršeno vam je prirodno da traka beleži moje reči, koje ćete kasnije reprodukovati i pretočiti u neki od oblika Gutenbergove galaksije. Rukujete, dakle, kasetofonom ne razmišljajući uopšte kako funkcioniše, baš kao što telefonirate ili fotografišete. Ja, koji sam dvadeset godina stariji od vas, mada se profesionalno bavim ispitivanjem različitih sredstava za komunikaciju među ljudima, gajim još uvek izvesno podozrenje prema tom aparatu, jer sam rođen i odrastao pre njegovog pronalaska. Još pre petnaestak godina magnetofoni su bili retki u našim krajevima, a najlakši od njih težili su najmanje dvadesetak kilograma; njima su, uglavnom, rukovali specijalno obučeni tonski snimatelji sa radija. Danas već i deca snimaju na traku prve recitacije! Sa ulica Beograda odavno su iščezli fotografi, a samo na Kalemegdanu bilo ih je, koliko se sećam, desetak! Zašto? Zato što danas svi fotografišu. Razvojem foto-industrije na tržište su izbačeni milioni jeftinih kamera. Postaje besmisleno učiti sabiranje, oduzimanje, delenje i množenje, vađenje kvadratnog korena ili procenata; digitrone, ne veće od šibica, upotrebljavaju čak i osnovci na časovima matematike. Sve nas to navodi na pomisao da će i klasični intervju, koji se nekada realizovao isključivo pomoću olovke i hartije, a u vaše vreme, evo, već kasetofonom ili televizijskom kamerom, pretrpeti u svakom pogledu mnoge izmene; da će biti obogaćen čitavim nizom izražajnih i tehničkih mogućnosti, koje će nam uskoro stajati na raspolaganju. Međutim, ne smemo ni u jednom trenutku smetnuti s uma da je suština nepromenjiva i večna, i da se razgovori, što se tiče izmene misli, odvijaju na potpuno isti način u obliku pitanja i odgovora kao u Platonovo vreme, na primer, jer, kao što stoji zapisano u Knjizi stvaranja: "U početku beše reč!" Ako ljudi nisu sagovornici, nema ništa od intervjua!

- Ako sam dobro razumela, totalni intervju bi, po vama, trebalo da bude neka vrsta dosjea ili kutija u kojoj bi bilo svačega: traka, magnetofonskih i filmskih, slajdova, gramofonskih ploča, raznih izveštaja ...

- Ne samo to! To ni izdaleka ne bi bilo dovoljno da se shvati i upozna jedna ličnost do kraja!

- Šta još nedostaje?

- Mislim da bi onaj koji intervjuiše morao da provede mnogo vremena sa ličnošću kojom se bavi. To, naravno, uključuje spavanje ...

- Molim?

- Hoću da kažem, vođenje ljubavi; tucanje, da upotrebim izraz vaše generacije, naravno, ukoliko su osobe različitog pola!

- Šta imate protiv pedera i lezbejki?

- Apsolutno ništa! Oprostite, to je iz mene na trenutak progovorio primitivni konzervativac ...

- Zašto mislite da bi trebalo da se potucaju?

- Pa, nemoguće je do kraja shvatiti jednu ličnost ako joj ne dodirnete kožu (svakako ste i sami primetili da mnogi ljudi, kada razgovaraju sa vama, traže i taktilni kontakt - body language - neprestano vas pipkaju za ruku, koleno, tapšu ili vuku za rever), zatim, potrebno je omirisati i liznuti tu kožu; psi se njuškaju kad god se sretnu; potrebno je biti vlažan od tuđeg znoja, jednom rečju, potrebno je prodreti u samu srž tuđeg bića, naravno, u onoj meri u kolikoj je to uopšte moguće među ljudima.

- U tom dosjeu, dakle, bilo bi i porno-filmova?

- To ste vi kazali!

- Ipak, nije vam loša ta ideja ...

- Dopada vam se?

- Aha ... (Tišina.) Hajde da to jedanput učinim prva ja!

(Nejasni šumovi.)

- Mmmmmmmmmmmm ... Dobro ste to učinili!

- Jesi li zbunjen?

- Pa, da budem iskren - prilično.

(Ponovo šumovi. Tišina.)

- Gde je kupatilo?

- Tamo.

- Ima li tople vode?

- Sumnjam.

(Tišina.)

- Lepa si tako!

- Stvarno?

- Dođi!

- Gladna sam. Ima li nečeg za jelo?

- Pogledaću u frižideru.

- Hajde, najpre da jedemo!

- Važi!

- Zašto se i ti ne svučeš? Ovako nismo ravnopravni ...

- Ima nečeg perverznog u ovom prizoru: naga devojka i odeven muškarac jedu krekere i stari sir! Tajna erotičnosti Manetovog "Doručka na travi" ...

- Ipak se svuci! Hej, imaš li neku ploču?

- Voliš li Cohena?

- Ko je to?

- Čućeš ...

(Leonard Cohen: "Chelsea Hotel")

- Tako ... Tako je već mnogo bolje! Zašto stalno govoriš o svojim godinama? Izgledaš sasvim pristojno. Imaš očuvano telo ...

- To je zbog toga što se nikada nisam bavio sportom. Nekadašnji šampioni su se već odavno ugojili ...

- Namaži i meni!

- Izvoli!

- Da nemaš vina?

- Mislim da je ostala jedna boca.

- Dovodio si i ranije ribe ovamo?

- Ti si prva!

- Koji si ti lažov! Oh, oprostite ... Ovaj, teško se navikavam da nekom govorim ti.

- Hoćeš li da pijemo ovde ili u krevetu?

- U krevetu. Od čega ti je taj ožiljak?

- Neka tuča iz detinjstva.

- Je li te mnogo bolelo?

- Ne sećam se. Mislim da jeste. Imaš prave crnačke grudi! - Kakve su to crnačke grudi?

- Baš takve: malo kruškolike i idu ukoso ...

- Dođi da pravimo totalni intervju!

(Ljubavni šumovi. Leonard Cohen. Trajanje trake 45 minuta.)

Oslonjen o dovratak kupatila, posmatrao je Unu kako se mazi sa mlazom tuša; kada je prvi put video taj prizor, kada? Kada? kada? kada? kada? kada? Odmotavao je kompjutersku traku u svom pamćenju, sve dok se ne zaustavi na mutnom kvadratu kojim je započinjala sekvenca tuširanja golih sportistkinja jednog maglovitog novembarskog sumraka 1947. u Državnom institutu za fizičku kulturu, DIF-u, one daleke godine kada je mlada država, u skladu sa sentencom: "Zdrav a duh u zdravom telu", odlučila da od malih, rahitičnih individualaca iz Beograda napravi snažne socijalističke momke, nalik onima na monumentalnim platnima tadašnjih državnih slikara: Guranje vagoneta, Pobijanje šipova, Polaganje trase na pruzi Brčko-Banoviči, Kolona I, Kolona II, Udarnici, Njen praznik, Visoka peć I, Visoka peć II, pa je uvela obavezno plivanje u jedinom gradskom bazenu, čija je voda bazdila na hlor pod šturom rasvetom male zemlje među svetovima, okruženoj blokadom mržnje svojih istočnih, južnih i severnih suseda. Ulazio je sa gađenjem u vodu, kao u tečnog neprijatelja, a pretili su im da, ako se popišaju u nju, postaje odmah crvena oko onog ko je to učinio, jer je u pitanju novo savremeno hemijsko otkriće, i plivao je bez zanosa po površini, kao leš koji pluta po formalinu medicinskog fakulteta, a bazen je, sećao se, bio zelenkasto-sivo-crn, beton po ivicama raspukao i okrunjen, i služio je, čini se, uglavnom zato da ekipe Filmskih novosti za državne praznike slikaju u njemu razdragane omladince i pionire koji čeliče telo pod rukovodstvom svojih trenera, zaslužnih majstora sporta s povlašćenim tačkicama za snabdevanje ugljenim hidratima. Posle plivanja su se tuširali u kabinama pregrađenim debelim, mutnim staklom, koje nije sasvim dopiralo do kliskih pločica, niti do tavanice, ostavljajući dole i gore otvoren prostor, velik otprilike kao širina dlana, da bi mogao da struji topao vazduh. Dogodilo se da su dečaci iz njegovog odelenja čuli cičanje i ženski smeh u kabini do njihove: kroz mutno staklo ojačano jedva vidljivom žičanom mrežom, ugledaše tada ružičasto komešanje i čuše zvuk vode koja se rasprskava po koži, kao dobovanje kiše po zategnutom timpanu; tabanje mokrih, kliskih stopala; pa su, otkrivši slobodan prostor pri vrhu kabine sa tuševima, počeli da se penju jedan na drugoga, načinivši od ruku i spletenih prstiju lopovske merdevine, a kada je došao red na njega da se popne i da vidi, zanemi od uzbuđenja: ugledao je uskomešano klupko nagih ženskih tela (bile su to plivačice koje su trenirale posle njih u bazenu) obavijeno oblakom pare; opčini ga taj kovitlac naježenih mladih bokova - devojke su se, naime, gurale i pljeskale jedna drugu dlanovima po sapima, dok su im bičevi mokre kose šibali po ramenima.

Uznemirene i uzbuđene blizinom drugih tela i pretoplom vodom, dve crnke se odvojiše i njihove usne se stopiše u dugi poljubac, kojim kao da su želele da usisaju jedna drugu; njihovi prsti prenežno su milovali kičme, tamna runa im se mrsila i Venerini bregovi trljali jedan o drugi; svilaste dlačice slivale su se niz završetak leđa pod slapovima vode, niz butine i listove sve do stopala na pločicama. Držao se očajnički za ivicu staklenog zida, a ostali su hteli da ga svuku dole, jer njegovo vreme je isteklo. Kada su ga, ipak, spustili, a drugi se popeli na njegovo mesto da gledaju (još mu je pred očima taj prizor: ženska tela u pokretu i dečačke glave čije oči sjaje pubertetskom požudom), legao je potrbuške na patos (pločice su bile mlake) i gledao njihove članke na nogama niz koje se slivala voda, zamišljajući tela, gore.

Una je stajala pred njim naga, poput bistre, savršene ženske životinje. Pogleda joj stopala i reče:

"Imaš tako dugačke prste na nogama da bi njima mogla da sviraš klavir!"

Ponovo je, dakle, pronašao onu davnu vlažno-mutnu erotsku sliku, koja je, eto, već više od trideset godina bila pohranjena, strpljivo čekajući povod da izroni na površinu pamćenja, samo što više nije stajao na nesigurnim lopovskim merdevinama; mogao je da uživa bez bojazni da će neko drugi zauzeti njegovo mesto sa pogledom na vodopad mlade kože. Sklonio se sa vrata kupatila da propusti Unu, i ona sa dražesnom bestidnošću zakorači u malu čajnu kuhinju, kao da je nudistkinja sa iskustvom, kao da je potpuno nesvesna činjenice da je naga, kao da joj je koža jedini i svakodnevni način odevanja pa u tome ne nalazi ništa čudno. Ni traga taktičkog stida zrelih žena (u početku, naravno), koje se koketno zaklanjaju dlanovima ili kosim, skakutavim hodom, ručnikom koji više otkriva nego što pokriva, plahtom, tamom ili navlačenjem zastora i roletni - ništa od svega toga: Una, izgleda, pripada do kraja nekoj novoj, oslobođenoj generaciji, koja se ne oseća zavedenom niti poniženom ako na sebi nema odeću kao produženo opštilo (taj nezaobilazni McLuhan!). Sela je na kuhinjsku stolicu, prebacila nogu preko noge i počela da gricka krekere premazane ševrom, koji se bogzna otkud zatekao u frižideru. Kada je progutala poslednji zalogaj, pogleda ga i mirno reče: