- Super! Hajde da se tucamo!

"... ta garsonjera se nalazi na Zvezdari, Ulica Jovana Dučića bez broja, dvadeset treći sprat, stan broj 69. P-u je ostavio na čuvanje (navodno, on ga provetrava) njegov prijatelj Minja Demajo, čije ime piše na tablici, na ulaznim vratima. On je pre nešto više od pola godine otišao kao gostujući profesor na univerzitet u Colombu, na Cejlonu, gde će predavati uticaje budističke filozofije na individualistički, evropski duh ili nešto slično. To je manji jednosobni stan ili veća garsonjera, otprilike tridesetak kvadrata (spavaća soba, kupatilo, čajna kuhinja, predsoblje, balkon). Izgleda kao budistički muzej.

Ima puno malih i velikih, uspravnih, sedećih i ležećih Buda, muzičkih instrumenata sa Dalekog istoka i fotografija budističkih sveštenika. P. me je tamo odveo pod izlikom da mu se pokvario magnetofon, a mora da presnimi neke ploče sa zvučnim testovima za svoje predavanje. Pošto nije imao vremena da nastavimo intervju, predložio mi je da to usput obavimo, dok se ploče budu presnimavale. U zen-sobi (tako je on zove) zaista postoji solidan stereo-uređaj. Usput, obavio je tri razgovora sa telefona, čiji je broj 04l-937. Nisam razumela o čemu je govorio, pošto su razgovori vođeni na francuskom. Izgleda da povremeno koristi ovaj telefon, jer ne može da govori sa svog, kućnog. Što se tiče budizma, o kome smo mnogo razgovarali, on lično priznaje da nema nikakvih sklonosti ka njemu, i smatra đa čovek, koji se rodio i odrastao ovde, u Evropi, ne može nikada do kraja da prihvati tu filozofiju ili religiju, jer ga određuju njegovo poreklo, klima, tradicija, čak i hrana, a naročito hrišćanstvo, evrocentralizam i antička Grčka - kolevka zapadne civilizacije.

Mada su se mnogi popalili za zen-budizmom, on sve to smatra trenutnom modom ili turističkom filozofijom. Kada sam ga upitala kako marksistička filozofija gleda na budizam, odmahnuo je rukom i rekao da je "marksizam - nauka o hepi-endu!" Kao ljudi od krvi i mesa, kazao je, Marx i Engels su mu vrlo simpatični, jer su umeli ponekad da se napiju do daske i da grudvama gađaju ulične fenjere, sviraju Bacha u četiri ruke i jure ženske, ali kombinacija socijalizma i azijskog pravoslavlja (po Grosmanu) koje je izgubilo svece i svete mošti, uzelo je u zamenu njih dvojicu, najverovatnije zbog dugih sedih brada, i zato što liče na svetog Nikolu, pa ih nose u litijama, to jest na paradama, a u ime njihove nauke o kojoj nemaju pojma, drže pod vojnom kontrolom polovinu sveta. Još mi je rekao da je malo ko prodro do kraja u suštinu njihove naučne misli, i da je, uopšte, malo ljudi koji su pročitali kompletna dela Marxa i Engelsa uključujući i neverovatno bogatu prepisku, mada se mnogi svakih pet minuta pozivaju na njega, a njihove knjige drže po kabinetima umesto tapeta. Uspela sam da snimim intervju, ali P. još nije sasvim zadovoljan. Obećao je da ćemo ga nastaviti i da će mi, pošto ga autorizuje, pomoći da ga objavim u nekom ozbiljnom časopisu, koji ima nameru da njemu i njegovom delu posveti specijalni broj. Mislim da se zagrejao za mene. Zakazao mi je ponovo sastanak u zen-sobi, u petak, u četiri posle podne. Troškova za taksi nije bilo, jer je P. platio."

Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.

Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, možda nezasluženo, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.

I tako, ležeći u zen-sobi, profesor sa osećanjem nadmoći posmatra košmar izvan četiri zida, čiji je sadržaj oplemenila ova lepa studentkinja; sav onaj metež dvadeset i tri sprata niže; univerzitet, akademiju nauka, bitku za katedre i profesorska mesta, godišnje nagrade i spletke, bolesne ambicije - on smireno gleda tu veliku panoramu sveopšteg ludila i žestoku bitku za goli opstanak, za ime, ugled, moć, za sve one stvari pomoću kojih se ti jadnici nadaju da će jednoga dana stići do nekoga kao što je Una.

Kao da sam uljez u trezoru ludog maharadže; mogu da milujem Kohinor koliko god želim, mogu čak i da ga iznesem u džepu i držim sve vreme u stisnutoj šaci, dok se drugom rukujem ili držim za prečku u tramvaju. Mogu sve! O bože! Mogu zaista sve! Imam tu prokletu sreću u četrdeset i četvrtoj godini, a ona se, znam to dobro, tako retko nasmeši običnim smrtnicima. Postoji samo jedna sitnica koja je muti: ne smem nikom živom da je pokažem! Zreo, oženjen muškarac mojih godina, naravno, ako je pametan, može decenijama da održava neku ljubavnu vezu a da za nju niko nikada ne sazna, osim ako mu čitava ta stvar ne udari u glavu i ne izdrži tajnu, pa je sam otkrije. Šta ih, kog đavola, nagoni da se pokažu pred svetom? Sujeta? Dokazivanje da su još u stanju da osvoje daleko mlađe partnerke? Ili im dojadi da se neprestano skrivaju; zažele se javnog poljupca nasred Terazija? Tu, obično, svi amateri naprave grešku. Profesor je sebe smatrao profesionalcem. On će svoju tajnu umeti da sačuva. Na ruku mu u tom pogledu ide i zanimanje: niko neće posumnjati u studentkinju kojoj nadgleda neku radnju ili daje intervju. Biće mudriji od ostalih, od svih onih koji su načinili greške. Uglavnom, govorio je sam sebi, sada je imaš, dečko, i niko ti više ne može ništa; odjedanput, više te ne zanimaju ni novac, ni politika, ni karijera, ni prošlost, ni budućnost; listaš ravnodušno novine i bacaš ih u prvu korpu za otpatke, jer spoljni svet prestaje da te zanima; niko te više ne može uvući u neku svoju igru, niti te zavrbovati za svoj tim, niti povesti za nekom idejom, ma šta ti obećavao; sam si, potpuno osamljeni kradljivac lepote, lovac na sreću, nezainteresovan ni za šta drugo do za novu priliku da na vrhovima jagodica pređeš preko Unine kože, ovako, evo ovako... Naravno, možeš i da je izgubiš lako - to dobro znaš! Danas ne. Ni noćas. Dobro si to obavio, momče! Razorio si je. Smoždio do kraja. Cvilela je da ne može više. Na kraju je zaplakala od zahvalnosti što joj je najzad bilo tako lepo, i smeši na pomisao da će možda već večeras neki amater, željan nežnosti, izbezumljeno osvajati Unu, ne znajući da joj nije ni do čega i ne sanjajući da joj je ljubavi preko glave. Imaćeš je, dakle, sve dotle dok budeš u stanju da je krotiš u krevetu, a da istovremeno budeš nežan, mekan i odlučan, perverzan i žestok, lezbejka i makro, istovremeno; otac i učitelj, incestuozni brat i Senegalac u live showu na Pigalu, koji tuca pred publikom, ravnodušan poput ljubavne mašine, nežan kao najbolja drugarica sa davnog letovanja u Makarskoj (prvi put na moru: lepljiva sparina i slana noć u belim plahtama pokraj širom otvorenih prozora), da, kao najbolja prijateljica koja ti dira nabubrele bradavice puna strepnje da se taj pokret ne protumači pogrešno, na ivici tabu-ljubavi; ali to ni izdaleka nije sve - potrebno je biti snažan, treba znati zadati onaj bolnoslatki završni udarac od koga prskaju bubnjići, a sperma šiklja kao mlaz iz vatrogasnog šmrka.

Lovio je, čini mu se, Unu otkako zna za sebe, postavljao joj zasede i stupice, mreže i kljusa presvučena plišom da je ne povrede, lovio je u pubertetskim maštarijama, čekao sa beznadnom upornošću mladog očajnika na uglovima vetrovitih trgova, u sumračnim kapijama i pasažima između dve ulice, u prolazima koje poznaju samo ljudi iz tog kraja, lovio je po stepeništima velikih stambenih zgrada gde električni brojač zujeći otkucava škrtu svetlost ograđenu žičanom mrežom da neko ne zdipi sijalicu; lovio je po tužnim akustičnim aulama fakulteta gde su se održavale igranke, provlačio se kao uhoda kroz parove u igri, razgrtao ološ, pretraživao smeće... Bilo mu je muka od čežnje dok je, nogu pred nogu, praveći se kao da šeta, obilazio letnji Beograd, u kom se zatekao bez porodice, radi avgustovskih kolokvijuma, pust, bez igde ikoga.

Prelazio je njegov hrbat, bacajući pogled niz mračne ulice što su se naglavačke sunovraćivale ka potmuloj grmljavini Dušanove i Karađorđeve - potpuno pusti i besmisleno čoškasti, ružni prljavosivi bedemi, između kojih već danima stoji oblak prašine čekajući da ga rasteraju prve jesenje košave. Niko niotkud ne dolazi, niti ima ikakvih izgleda da naiđe. Avgust, pre godinu dana, 1979...

On, redovni profesor Fakulteta, Mišel Babić, priznati stručnjak za mas-medijume, za čiji se duh smatralo da je iznad takvih tričarija kao što je ljubav, stajao je bespomoćno ispod Kneza na konju i čeznuo kao skot, dok mu se stomak grčio od žudnje za nekom neodređenom devojkom u beloj haljini. Pravio je od ničega, od nagoveštaja, i tačno mogao da vidi tu draperiju otmenog pada (ni suviše laka, niti mnogo teška, možda tajlandska svila ili neko fino tkanje ubeljenog lana?), osećao pod prstima njene široke, ležerne nabore, video duboki, smeli izrez ispod koga slobodno izviruju ključne kosti - devojka je bila mršavica sa veoma malim grudima, u stvari gotovo bez njih - samo bradavice izazvane i uzbuđene trljanjem plemenitog tkanja o golu kožu, klatarava u hodu, snažnih a punih listova - ali još nije bio u stanju da joj razazna glavu niti oblik lica, ništa: sve je ostalo u senci stare gladi i nekog pritajenog osmeha i svih onih neuspeha kojih se više nije ni sećao, jer su se svi ti porazi pretvorili u jednu jedinu veliku nezadovoljenu želju, jednu jedinu. Trebalo je da ima bademaste oči, malo razmaknute i kao razroke, u stvari razrogačeno začuđene, više poziv za maženje nego na bludničenje, i više želja da je štite - od želje da je smožde; video je još i široke, rastvorene nozdrve uznemirene ždrebice na neverovatno uskom licu koje lako staje među dlanove poput ribe-lista, više isturenih nego naznačenih jagodičnih kostiju i fino oblikovanih ušnih školjki u kojima šumi nestašluk, sa minijaturnim minđušama - sitnim parom brilijanata-blizanaca; njene resice su, naravno, probušene i u tom davnom bolnom ritualu ima nečeg od zaboravljenog ropsko-ženskog (volim te kad si odevena samo u svoje minđuše!); on, naime, nije mogao da zna kakvu bi ta nepoznata devojka, koju je tog avgusta stvarao iz izmaglice, jare, prašine, iz ničega, trebalo da ima boju kose, ali osećao je da bi uz belu haljinu morala da bude veoma tamna, crna ili bar najtamnija nijansa kestenjaste, sa faraonskim kana-prelivom rđe; to je kosa kroz koju se teško provlače prsti, ne seže duže od ramena, ali zato pada na oči tako da one, poluskrivene, svetle odnekud iz ljupke senke. Jeste, pravio je od magle i od sna. Njegov odsutni mesečarski pogled, dok je bez ikakvog razloga stajao ispod bronzanog Kneza, odslikavao je poput staklenog oka svetleći rafal trolejbusa broj jedanaest u prolazu. Prazan je, sa jednim ili dva putnika što liče na bačene, skljokane vreće znojave pilotine. U zenicama mu treperi i oblikuje se detalj po detalj figura devojke - neuspeha - slutnje - ljubavi - želje, koja bi sve da izmeni i preobrazi ove bedne večeri u praznik čekan od detinjstva, i taj pogled prateći misao silazi još niže, klizi niz ravni devojčin stomak oko koga šušti bela haljina sve do razapetih tanga-gaćica, u čiju je sitno pletenu beličastu mrežu ulovljena čokolino riba među naježenim butinama rođene trkačice na duge pruge i lunjalice do besvesti, usamljene tamne zvezde - dva bena - zašto ne, bena. Ben-Ben! Njegov dlan sad klizi niz toplu kožu i zaustavlja se na samom rubu čestara; sve se giba meko i čulno, a devojčine noge idu napinjući i opuštajući tetive savršene ženskaste mašine-hodalice - letilice koju je izmislio Leonardo. I čuje tap-klop-tik potpetica, čiji je zvuk prigušen omekšalim asfaltom boje trulog goluba; čuje taj kuckavi ritam dosade Vasine ulice koja izgleda praznija i beznadnija nego ikada u svojoj istoriji; a što postaje više svestan nemogućnosti da će sresti takvu mladu ženu, koju mu je Beograd godinama obećavao bez ikakvog pokrića dok mu se uzbuđen vraćao kroz bezvezne predele sa srcem u grlu - sada ga konačno ima, taj neopozivi i konačni poraz kome je dugo izmicao, koga je zaboravljao, ponesen nekim nepostojećim izgledima, sada je tu i sad zna: takve đevojke nema, niti je bilo, niti će ikada biti, takve devojke nema za njega, pa naglo probuđen na samom dnu vrelog očnog jezera sastavljenog od nepokretnih lebdećih čestica prašine, izduvnih gasova, benzinskih para, di-di-tija kojim je zaprašivan grad protiv komaraca, u tom vazduhu koji liči na mlaku vodu zaboravljenu u olupanoj tučanoj kadi, u kojoj su se mnogi pre njega već okupali, kao da prvi put vidi mesto u kome toliko dugo živi a da i sam ne zna zbog čega: betonske sandučare za stanovanje, zgrade bez i najmanjeg pokušaja da budu lepe, kuće što podsećaju na žene koje su još pre ljubavi i strasti digle ruke od sebe, pa trunu u prepodnevnim haljinama od porheta bez ikakve ljupkosti, pomirene sa svim, osuđene doživotno na život. Eto, to su te ulice koje ne vode nikuda, do u tavorenje, eto, to je taj život koji tone u dosadu, u uobičajeno životarenje bez nade. Leto se lagano gasi - televizori se pale... Prašne lipe u Makedonskoj mirišu na benzin. Ipak, ponekad bi mu se učinilo da je ugledao svoju devojku-san u nekom bioskopu, ali kad bi se okrenula, pošto bi joj prethodno čitav sat naređivao u potiljak hipnotički usredsređen: "Okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! budi ona!" - bila je obično neka druga. Od deset do dvanaest na matineu, ni tada, od dva do četiri, ni tada, od četiri do šest, ni tada, od šest do osam, ni tada, od osam do deset, ni tada, i od deset do dvanaest, ni tada, ni tada, izlazio je prožet mirisom prožvakanog sanjivog stada gledalaca, opčaranog tuđim celuloidnim sudbinama, oslepeo od pokretnih slika, gazeći krckavi tepih izjedenih semenki od bundeve među kojima su se, poput lažnih dijamanata, svetlucale kuglice zgužvanog staniola. Osećao je da postoji, da mora negde postojati jedna takva devojka samo za njega, baš kao što je stari čudak Mendeljejev predviđao da mora da postoji nešto teško tačno onoliko koliko je težak uran, mnogo ranije no što je taj razorni elemenat uopšte bio otkriven; baš tako je i profesor predosećao njeno sneno osmehnuto lice, vrhove karličnih kostiju, čak i muklu boju njenog glasa, kao što izmoreni moreplovac predoseća skorbutom zelena ostrva puna plodova i sveže vode, mada ih nema na karti, ni na horizontu, jednostavno, pomoću granica svoje žeđi i očajanja, po samoj ivici strpljenja. I mada je s vremena na vreme imao ono što muškarci nazivaju uspehom u tom dugom lovu bez kraja i bez sna, mada je nekoliko puta bio blizu da je ščepa, da zgrabi tu teško ulovljivu treperavu belu senku, uvek bi se posle budio pokraj sasvim drugih devojaka i žena. Gledajući na svirepom jutarnjem svetlu izbliza njihovu kožu, nalazio je da im je ten uništen šminkom; otkrivao mrežu sićušnih kratera, a iz pažljivo izbrijanih nogu preko noći bi iznikla bockava strnjika koju je osećao kao prevaru čitavom pipavom površinom svoje kože. Istopljeni krejon, koji je još sinoć pretvarao njihove oči u čeznutljivi Bambi-pogled, zbrisan i rastopljen poljupcima i znojem, sveo je beonjače na svakodnevnu, skromnu meru - u njega su neočekivano piljile sićušne i žmirkave oči neke šumske zverčice. Tako se san o tamnoputoj devojci u beloj haljini otelotvoravao u neoplemenjeno, presno meso. Nokti - kandže. Grubo skorena peta. Vulgaran oblik nožnog palca. Ožiljak od operacije slepog creva. Carski rez. Dlake u nozdrvi. Plombe. U njegovoj postelji, žene su se pretvarale u usnule domaće životinje iz kojih je, ko zna kada, možda na samom završetku noći što je kroz olovno bledilo isparavala u dan, bežala ona večno lovljena devojka-san, na prstima, bosa, sa srebrnim sandalama u ruci i haljinom navučenom na golo telo. Nezakopčana dugmad na širokim i mršavim leđima, na kojima su se isticale lopatice, govorila su o tome da nije htela da ga budi - izvlačila se tiho i odlazila kroz prozor preko beogradskih krovova, kroz šikaru antena i dimnjaka, gubila se negde iznad savskih mostova, ostavljajući mu gorčinu na nepcu i ponovo otvoreni poziv da je traži, goni, juri, lovi, sve dok konačno ne bude ulovljena, uistinu ona. Ima li kraja ovom lovu? Čini mu se da lov traje odvajkada, da ga je neko otpočeo davno pre njegovog rođenja i ostavio mu u zavet da ga nastavi i okonča; da ulovi devojku-jednoroga, i to živu i nepovređenu, a stroga pravila nalažu da lovi bez ikakvog oružja i tuđe pomoći, osim čežnje što mu je pripala kao jedino nasledstvo i grizla mu utrobu svojim upornim, postojanim, nesvarljivim otrovom za koji nema ni protivotrova, ni leka, ni olakšanja. Svi pre njega jurili su tu devojku što je neprestano menjala kostime, frizuru, šminku, stil i nakit, i svima se činilo da je pokatkad imaju: ženili bi se tada njom, pozivali sela i gradove na svadbu da proslave uspešan završetak lova na ženku; pucali u vazduh, bacali jabuke u koje su bili utisnuti dukati, igrali kola, napijali se do besvesti od sreće, a onda bi, često već na samoj svadbi, utvrdili da je ona devojka, neuhvatljiva i ničija, krišom odmaglila bez traga, ostavivši za sobom svoju dvojnicu, koja je, inače, imala iste crte lica, isti hod, kosu, ruke, sve, ali bi uvek neka sitnica odavala prevaru. Bilo je kasno da se ma šta promeni, da se obelodani podvala. Čutali su, ne odajući nikome kako su prevareni, rađali decu sa nadom da će bar devojčice ličiti na iščezlu devojku (i ličile su dok su bile sasvim male), trpeli i tavorili, izigravajući pred svetom muškarce koji više ne love, jer su našli ono što su tražili, ali izdavali bi ih skriveni pogledi upućeni drugim ženama u prolazu - tražili su svoju devojku sve do smrti; neki krišom, drugi javno, pristajući da ih nazivaju bludnicima, sladostrasnicima, kešovanima, manijacima... Ostali su se opijali i tukli dvojnice svoga sna, ubijali šakama i nogama telo koje ih je tako nasamarilo, tražeći da im se otkrije gde je ona koju love a neulovljena je. Gde? Možda su umirali na njen zov (zašto bi se onako smešili da je najzad nisu videli?), spokojni, srećni što će je sresti, što ih zove... Ko zna? A ta njihova želja nije se iscrpljivala i smirivala smrću - useljavala se u njihove naslednike, u potomke, i tako, s kolena na koleno, stigla i do profesora Babića, koji se godinama uspešno pretvarao da ga zanima samo karijera, da je razuman i odgovoran otac porodice, a u stvari sve vreme čekao da naiđe devojka koju je izgubio neki njegov daleki predak u brdima iznad manastira Manasije, možda, ili na vašaru ispred neke normandijske katedrale na dan svetog Luja, tamo, odakle je poticala porodica njegove majke. Zbog te devojke su se ubijali, izdavali cara i otadžbinu, menjali veru praotaca, odavali prijatelje i kumove, gubili imetke preko noći, bežali glavom bez obzira na drugi kraj sveta da se oslobode more, da joj izmaknu i nekako se izbave, sve to bez ikakvog uspeha, jer, kada bi im se učinilo da je u blizini, gubili su razum: ako je bratova - tim gore za njega! Otimali je silom ili lukavstvom, dizali bune i opsedali gradove, ostavljajući za sobom pustoš, patnju, razorene domove. "Bože, neka naiđe i neka samo noćas bude moja, ni žaliti!" Ali one devojke nije bilo godinama, mada je profesor uporno osećao da postoji i da je, možda, u blizini. I gle, njegovo strpljenje bilo je na koncu nagrađeno; devojka je stigla sama (verovatno izmorena dugogodišnjom hajkom) i kazala: "Ja sam Una Vojvodić". Imao je! Odjedanput, njemu se učini da je načas spoznao suštinu života, baš kao što u najmrklijoj noći blesak munje osvetli neki skriveni predeo do najmanje sitnice; kako su mu samo smešno i beznačajno izgledali ostali muškarci upetljani u uzaludnu bitku da nešto postignu; besmisleni krug njihovih ambicija, ideja i vlasti - šta im je vredela moć, čak i pod pretpostavkom da je steknu, kada su kao po kazni legali pokraj svojih ružnih, ocvalih žena i budili se zgađeni uz njih, a ne pored Une, koja se upravo protegla poput elegantne mačke i rekla zevajući: "Koliko sam dugo spavala? Zar sam spavala dva sata? Uh, baš mi je lepo s tobom, budalo!"

Jedanput se taksi, u kome se profesor vozio sa svojom suprugom na neku dosadnu poslepodnevnu koktel-partiju, zaglavio u gužvi pred savskim mostom. Nisu mogli ni napred ni natrag, pa su sedeli zarobljeni, pušeći. Tada je ugledao Unu na žutoj "Babeti" kako se virtuozno provlači između automobila. Prošla je na svom malom motociklu veoma blizu taksija; slobodna, mlada jahačica zažarenih obraza sa raspletenom crnom grivom na vetru. Hteo je da joj vikne da je tu, blizu, ali bio je potpuno paralisan, kao u nekom snu, u kome je kroz stakleni kovčeg mogao da vidi svoju pratnju, prijatelje, bivše ljubavi, vence, sve, a niko ga nije čuo, ma koliko urlao da je još živ i da je posredi neka strašna zabuna. Uskoro, zastoj bi raskrčen i on je, nastavivši vožnju, pretraživao pogledom ulice s druge strane reke ne bi li ponovo video Unu.

Bila je luda za motorima, onim snažnim, "Jawama", "Kawasakijima", "Yamahama" i "Hondama" od hiljadu kubika. Hvalila mu se da je dečaci iz njenog bloka na Novom Beogradu voze noću pustim stazama po Ušću, ponekad i sa sto sedamdeset kilometara na sat. "Ti ne znaš kakvo je to osećanje!" - govorila mu je. - "Moraš da se čvrsto uhvatiš vozaču oko pasa i onda sve nekako prestaje, postoji samo sumanuta brzina koja opija... Super!"

Počeo je da obraća pažnju na armiju momaka odevenih u crnu kožu, i na njihove devojke koje su ih pratile u stopu. Osećao se mlitavo i degradirano kada god bi ih ugledao kako, poput modernih ritera u kacigama, urličući mašinama jure gradom ili žvaću gumu po uglovima. Unine ruke bile su mu neprestano pred očima; stezale su pas nekog snažnog dečaka čije se lice stalno menjalo, a onda bi joj prsti kliznuli tamo dole, među njegove mišićave noge; njene butine bile su priljubljene uz njegove, grudi uz leđa; devojka, dečak i mašina, stopljeni u jedinstveni gromoglasni organizam, ličili su na apokaliptičkog dvoglavog kentaura u ritualu iz koga je bio potpuno iskljućen. Seti se Artura Kestlera: "Gore se čovek još može zavaravati, ali dole, niže, od želuca dalje, čoveku je sve jasno."

Nekada davno navijeni mehanizam njegovog društvenog života i dalje ga je po inerciji vukao na obavezne prijeme, ručkove, premijere i večere posle njih, ali odjedanput više nije imao šta da kaže svojim mentalno ugojenim vršnjacima i njihovim uvaženim suprugama, koje su kao kućni Kerberi budno bdele nad prestižom svojih muževa. Bilo mu je neizrecivo dosadno sa njima u pretencioznim enterijerima, u kojima su se nadmetali ko će bolje nahraniti goste. Ždranje, ždranje, ždranje, neprestano ždranje. Pitao se sve češće kako je mogao sa njima da izdrži tolike godine, tolika letovanja i piknike u travi?

U jednoj kući uvek se jeo švajcarski fondi sa sirom. U drugoj je pribor za jelo bio skupocen, nasleđen od roditelja, a hrana nikakva. Kćerka starog dopisnika iz Kine terorisala ih je lažnom kineskom kuhinjom, od koje su jedino štapići bili pravi. Drugi su se, opet, razmetali ležernošću - bile su to, navodno, boemske večere uz ono "što se našlo u kuči", ispod kojih su žmirkali malograđanski maniri. Kod profesora Vučića, večito se raspredala ista tema: šta su Hrvati uradili Srbima i ovi njima. Žena docenta Filipovića vodila je francusku konverzaciju, pokazujući svoje poznavanje nadrealizma, što joj je bio magistarski rad. U jednoj kući ga je domaćica uvek pitala u kom je znaku rođen. Riba? Oh, vi se divno slažete sa Škorpijom! Na prijemima kod američkih diplomata zapanjivale su ga njihove savršeno usjajene cipele, koje kao da nikada nisu dodirivale grešnu zemlju. Konverzacija se vrtela oko opštih mesta i obično završavala sa: "Moramo se svakako ovih dana čuti!" Propali političari skupljali su intelektualce i umetnike iz dekorativnih razloga: "Marija, molim vas, promenite drugu Vuku tanjir!"

Da nekako prekrati vreme, bežao je u laku obamrlost od vina. Najteže mu je padalo da se brani od sumnjičavih, nametljivih pitanja šta mu je, zašto čuti, ili na čemu sada radi? Kad bi ga samo malo ostavili na miru! Večere su se pretvarale u pravo pravcato mučenje, čim bi domaćini izvukli projektor i počeli da prikazuju filmove snimljene na letovanju. Kairo. Beba na kamili ispod piramida. Njeno široko, teško dupe stegnuto samarom preliva se na obe strane nesrećne životinje. Muž sa fesom na glavi smeje se kao imbecil u šesnaestomilimetarsku kameru. Niski oblaci nad prerijom: ovo je put za Adelaide, u koji smo stigli iz Pertha. Ne iz Pertha, nego iz Melbourna! Ovo su Indijanci u rezervatu Utaha, od kojih smo kupili, eno, one ogrlice i mokasine! Kazba u Alžiru. Ko je ovo? Neki naši prijatelji iz Berkeleyja... Bombaj. Ovde spaljuju mrtvace na lomačama. Zamislite, ove crne ptičurine čekaju da porodica ode - da bi pojele leš! Je li ovo Amsterdam? Jeste. Zar ne prepoznaješ Trg Dam? A, pogledajte, mama Ginu u Veneciji! Ovo je zaista fantastično! Zaista fantastično! Šta je ovo? Ništa. To je DJorđe okrenuo film naopačke... Vidi kako idem unatraške! Mikonos! Po ceo dan smo bili samo u kostimima... Plaža ispred nosa! Uveče naručimo ribu koju želimo za ručak. A vino! To Vesna igra sirtaki. Bogamiiiii, Vesna! E, pa sada je red da vi dođete kod nas! Ne, ne! Apsolutno, morate! Imamo i mi filmove... Da vidite samo kako je moj muž snimio koridu u Barceloni! Onda, idućeg petka, dogovoreno! Biće ludo!

A za sve to vreme Una je, poput duha Ljana Estakada, grmeći kružila profesorovim horizontom; menjala motorcikle, krajeve grada i tucače, umnožavajući se u hiljadu mladih žena-zveri, dok je on čamio zarobljen uvelim krugom obrazovanih brbljivaca, njihovih prosečnih ideja, nedarovitih rukopisa, njihove tužne sredovečnosti. Ćutanje su smatrali profesorovom ohološću. Uvek punu čašu - znakom da je tajni pijanac. On koji je donedavno gajio velike simpatije prema svojoj izuzetno vrednoj generaciji, počeo je polako da biva svestan njene bede, da primećuje njeno lagano mirenje sa životom i okolnostima - lekovite kupke kompromisa, godine, godine... Najtužniji su mu bili onda kada bi počeli da raščlanjuju do u besvest današnje pokolenje mladih, i da ih upoređuju sa vremenom svojih izmišljenih zanosa. Osuđivali su njihovu ravnodušnost, nedostatak velikih ciljeva i nespremnost za žrtvovanje. Slušao je kreštave glasove svojih koleginica i ne prateći, uopšte, sadržaj rasprave, zurio im u vratove, primećujući sasušenu kožu starih kvočki, bore koje su pokušavale da sakriju ogrlicama, sve. Svojim godinama pripadao je njima, znao je to isuviše dobro, ali (mada običan uljez) srcem je bio uz Unu, na njenom žutom motorciklu, i zviždali su opustelim noćnim ulicama opijajući se brzinom i vetrom u ušima. Molim? Vi ste, kolega, izgleda, potpuno odsutni? Ne, samo sam se nešto zamislio. (Kada bih bar, kao onaj ludak, imao tablu na kojoj piše: "Molim da me se ne primećuje!") Baš me zanima kako vi gledate na te stvari? Na kraju krajeva, ko je pozvaniji od vas da nam to objasni? Vi ste neprestano u kontaktu sa njima... Oprostite, nisam čuo poslednju rečenicu! O čemu se radi? Pa, rekla sam da smatram kako su današnje generacije mladih potpuno apolitične. Čovek jednostavno ne može da ih zainteresuje za neku ideju, da ih nekako pokrene iz letargije... Stvarno? A vi kao da to niste primetili? Ne, zaista, nisam.

- Jeste li čitali Castanedu?

- Ne znam. Možda...

- Kako, ne znate?

- Pa, vidite, problem je u tome što obično čitam uveče. A u to vreme pijem vino, znate... Ujutru se više ničega ne sećam. Tako, zaista, ne znam jesam li ga čitao ili nisam. Možda, jesam, a možda i nisam.

Znao je dobro da je povredio tu sasušenu, žilavu intelektualku i njenog impotentnog supruga - filologa i da će mu se kad-tad osvetiti, ali jednostavno nije imao snage da prežvakava opšta mesta kao u nekom literarnom salonu s kraja veka. "Oh, koje su to drkadžije!" - rekao je ženi dok su se spuštali niz stepenice. - "Koje drkadžije!"

Jedino je ona naslućivala šta ga muči; ponekad bi zatekao na sebi njen mirni, sveznajući pogled kako svetli iz polutame, dok je na improvizovanom sobnom ekranu treperio orijentalni bazar snimljen "Pajarom". Namignuo bi joj saučesnički ili poslao usnama nemi poljubac. Tada se u njemu ponovo budila ljubav prema tom starom, iskušanom saborcu iz najtežih dana, koji, na žalost, ne može da mu pomogne u ovoj poslednjoj, odsudnoj bici za spas duše i tela. Uostalom, zašto bi žena nekog reportera bila ljubumorna na azijski rat iz koga će izveštavati njen muž? Zar nije isto toliko opasno prepustiti se hirovitosti neke moderne devojke kakva je Una? U ratu, istina, može da se pogine, ali zar sredovečni ljubavnik, dvadeset godina stariji od svoje ljubavi, takođe ne može da se izgubi u svom eksperimentu?

Zaista, nije trebalo da bude ljubomorna! Pomoću Une, pokušavao je da savlada ljubav i, najzad, sazna ko je, on, Mišel Babić; hteo je da pronađe nešto slično serumu koji će u budućnosti pomoći njegovim zatelebanim vršnjacima da je se oslobode i budu potpuni. Una je u toj bici, koju niko od njih dvoje nije pominjao, bila istovremeno i neprijatelj i oružje. Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...

Una je stanovala u najtužnijem delu Novog Beograda, u stambenom bloku okruženom nizom sumornih kućerina za spavanje i gledanje televizije, ispred kojih nisu uspevali da porastu ni drveće ni trava; pa ipak, kada god bi se provezao pokraj njenog paviljona (četvrt koju godinama uopšte nije primećivao, mada se tuda često vozio na aerodrom), uzdrhtao bi od glave do pete, a olupane fasade bi se istog časa pretvarale u srednjovekovne bedeme oko zamišljenog dvorca koji štiti Unu i njen mali svet. Zbog nje je počeo da voli taj kraj koji je ranije ogovarao, kao prototip stambenog geta bez duše. Zašto je bio protiv ljubavi? Zbog toga što u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko više, i taj oštećeni partner znao je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti poniženja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tuđoj vlasti i samo je od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće. Mišel Babić je više voleo slobodu od zavisnosti, ma kako slatka bila. Prolazio je godinama pokraj ljubavi, odbijajući ili prihvatajući sportski primamljive ponude kao da mu pripadaju same po sebi, prazan i neranjiv, ravnodušan na ljubavne jade, kao čovek koji u rukama drži čvrsto sve konce pozorišta lutaka u kome se ta smešna drama odigrava. Verovao je da je potpuno bezbedan, i da je prešao onu kritičnu crtu posle koje se ljubav obično više i ne pojavljuje. Da je o tome uopšte razmišljao, verovatno bi saznao da je to zbog toga što isuviše voli sebe. Pokušavao je da urazumi svoje prijatelje, koji bi se jednoga dana iznenada odlučivali na razvod braka zbog kakve, za njega, sasvim prosečne devojke; čudio im se i smatrao ih čistim amaterima kada su mu saopštavali da se ponovo žene; mirio ih sa njihovim ogorčenim i razočaranim suprugama, služeći svom krugu kao primer hladnokrvnog, nedodirljivog muškarca, koji od kratkotrajnih veza ume da uzme tačno onoliko koliko mu je potrebno, a da nikoga ne povredi. Kako je samo žalio za pustom zemljom koju je upravo napuštao zbog Une! Osluškivao je neprestano u sebi buđenje i klijanje ljubavi, kao što kancerolog osluškuje simptome raka u sopstvenoj utrobi, istovremeno radoznao i uplašen poznatim ishodom. Zamišljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna života čoveka i žene, koji se u pauzi između dve bitke, dva okršaja i dve usamljenosti, sreću i vole, a da niko ne pokušava da potčini svog partnera. Odmor ratnika! Poštena i čista igra. Umesto toga, bio je upleten nevidljivim nitima u ponižavajući položaj, kome, i pored toga što je znao uzrok i umeo sam da odredi dijagnozu i lečenje, suštinski nije mogao ništa, jer je, očigledno, bio stariji od razuma.

"Vidite, draga moja" - rekao je drugarici Mitrović - "svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća... Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije. Naravno, lako ćete pronaći opravdanje za bilo koju tezu koju želite da dokažete, ali to ne znači apsolutno ništa! Tačnije, to samo znači da ste sami sebe onemogućili za sveobuhvatnije i slobodnije shvatanje života. Možete li da me pratite?"

A hteo je da joj kaže: mora da vas je strah da malo živite izvan neke ideje, makar i polovne; kada ste izvan čvrstog sistema mišljenja, koji vam poklanja kakvu-takvu sigurnost (umesto proteze), kao dobro poznati nameštaj u sobi, bez obzira što su ormari toliko veliki da zaklanjaju prozore i vrata, i što nema izlaza iz te sobetine-klopke - ipak, imate osećanje da niste sami, da smelo koračate okruženi istomišljenicima prema zajedničkom cilju...

A ispod svih reči, zvukova, ideja i lica, ispod meteža života i vremena, tinjala je stalna i neprekidna žudnja - Una, Una, Una, Una, Una, potrebna si mi kao nikotin! I tu ništa ne pomaže ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slučajevi tog bednog iskustva, ni sva poniženja na koja je osuđen čovek koji voli.

Zagnjurio je glavu u njenu kosu i ostao tako skriven i bezbedan pola sata. Želeo je da joj ispriča svoju muku, ali plašio se da ga neće shvatiti, a i da ga shvati - da će se onda osećati jačom od njega. Pogledala ga je i koketno kazala:

- Kao svi uspešni muškarci tvojih godina, i ti, naavno, moraš da imaš mladu ljubavnicu!

- Izgleda - rekao je - kakav kič!

(Deveta traka) "... čini mi se da sam čitavog života, sve ove godine, bio... pa, recimo, na nekoj vrsti službenog zadatka. Ne kažem da mi se usput nisu dešavale strašne, dirljive, potresne, glupe, neverovatne i besmislene stvari, to ne kažem - ali uvek sam na sve to gledao nekako sa strane, kao da se događa nekom drugom. Znao sam da će mi sve to jednoga dana nečem poslužiti - čemu? - ne znam još uvek! Prisustvovao sam, dakle, svojoj biografiji samo kao svedok. Ne kažem da za to vreme nisam plakao, smejao se, cvileo kao kuče, nadao se i učestvovao, ne, ne kažem da me često nije bilo strah, da se nisam zaljubljivao, lutao, posrtao, kopao rukama i nogama, ali kad bih izistinski pogledao životu u oči, ipak je to bio nečiji tuđi film, a ja sam bio samo obični koscenarista!

- Pomenuo si biografiju?

- Biografije opterećuju! Kada postane suviše poznato, isuviše obeleženo kao imidž, možeš da budeš sigurna da se jedno lice već izlizalo od upotrebe. Čovek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovećuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, značajne ljude za vreme službenog ručka! Pogledaj kako dostojanstveno žvaču, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da čine nešto neverovatno važno! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko!

- Ko su ti, u stvari?

- Neko ko pokušava da misli, zatim da prenosi ideje i da govori o njima. Svi evropski intelektualci, kažu, vode poreklo ili od dvorske lude ili od sveštenika - prvih profesionalnih intelektualaca koji su pokušali da svoju reč zabodu u debelo, ravnodušno uho sveta. Izgleda da sam kombinacija njih dvojice - recimo, ludi sveštenik jedne nove mas-medijalne religije! Smešno, ja od toga ipak živim, mada je to potpuno maglovito i neizvesno zanimanje. Moj otac je, na primer, bio lekar opšte prakse. Znali smo da nas hrani sigurnom i poštenom profesijom, koja nije zavisila od promenljive čudi politike, sistema ili auditorijuma. I za vreme rata, on je kroz iste slušalice na ušima osluškivao bronhitise i pobednika i njihovih zarobljenika.

- Jesi li spreman na odricanje?

- Od čega? Kad sam u nemilosti, pušim "Zetu" umesto "Kenta"; pijem rakiju umesto viskija; vozim se tramvajem umesto taksijem; ne putujem i imam mnogo više vremena za sebe, knjige, razmišljanje i prijatelje.

- Kako, po tebi, izgleda tvoj posao?

- Obično. Ne razlikuje se mnogo od posla obućara, na primer! Sklapam misaone sisteme kao što on pravi cipele. Trudim se, naravno, da budem dobar profesionalac: da nabavim najbolju kožu; često, svoju sopstvenu; dobar đon, to jest naučnu podlogu, zgodne veze - mislim, pertle.

- Šta znači biti profesionalac?

- Profesionalac, to je trkač olovnih nogu na duge pruge; gladijator koji svakoga dana odlazi u arenu; to znači, tući se tamo za svoja ubeđenja i vraćati se u svoju sobu, u svoju osamljenost. Profesionalci mog tipa najviše podsećaju na igrače na žici. Potrebno je stići do bezbednog krova, preko osetljive ideje razapete iznad ambisa. Publika nas prati, čita i sluša sve šta napišemo ili kažemo, očekujući, u stvari, da vidi kako ćemo jedne večeri pasti u tom cirkusu. A pada se iz različitih razloga. Ponekad od toga što suviše vešto prelaziš žicu, pa ti se zavrti u glavi od uspeha; drugi put, što gledaš dole i razmišljaš koliko si visoko iznad ostalih, a najčešće zato što, znajući primere onih što su pali pre tebe, ne veruješ da ćeš dugo izdržati. Međutim, publika ne voli ni one sigurne, one za koje zna da nikada neće pasti. Profesionalac se, tako, bori i protiv publike i protiv sebe. U tome je lepota tog zanata, a u isto vreme i njegova tragika. Jednostavno, to je trka koju još niko nije dobio, ali je mnogi bar gube časno. Biti profesionalac u našoj sredini prepunoj amatera, to, na kraju, znači umreti od infarkta u četrdeset i nekoj, dobiti nekrolog tipa "vrstan naučnik, kolega, stručnjak i otac..." sa fotografijom od deset cicera, ako si u milosti, ili bez nje, ako nisi! Uostalom. ne treba misliti o tome...

- Zašto?

- Ne sećam se više tačno na kom mestu, ali mislim da postoji jedna divna epizoda u jednoj knjizi, koja odgovara na tvoje pitanje. Jedan od trojice odvažnih prznica, inače čovek od akcije koji nikada nije imao vremena da se zamisli nad sobom i drugima, treba da ubaci u podrum neke palate onu primitivnu, crnu bombu, znaš, onu okruglu sa kratkim fitiljem, i da, naravno, pobegne, pre nego što ona eksplodira. Zapali, dakle, fitilj, ubaci bombu kroz prozor i počne da beži. I baš u tom trenutku doživljava ono što budisti nazivaju "prosvetljenjem"; iznenada, on se zamisli nad činjenicom da mu noge rade same od sebe, potpuno odvojeno od glave, bez ikakve pomoći njegove volje: on im, naime, ništa ne naređuje - leva se jednostavno pruža ispred desne, a desna ispred leve! I tada, baš kad je prvi put u životu počeo da misli, on se, naravno, sapliće, bomba eksplodira i kuća se ruši na njega. Zašto? Zato što je najzad počeo da misli! Hoću da kažem, čovek koji suviše misli u akciji - okleva! Može mu se lako dogoditi da se saplete i da mu se čitavo njegovo delo sruši na glavu! Jedna vrsta intelektualaca je veoma sklona tome...

- Šta, po tebi, znači biti intelektualac?

- To znači završiti veterinarski ili šumarski fakultet. Ili neki drugi. I obratno.

- Tvoje knjige?

- Oh, moje knjige! Podsećaju na glečere; samo jedna trećina onoga što znam je u njima. Ostatak je pod vodom. "Titanik" je to prevideo i zato je potonuo.

- Prebacuju ti da ne znaš engleski, ali da te to nije sprečilo da napišeš knjigu o Americi, pod naslovom Markiz de S.A.D.

- Zaboravlja se da je Kolumbo otkrio Ameriku a da nije znao ni reči engleskog!

- Zanima me tvoje mišljenje o talentu? Šta je to?

- Zaista ne znam, ali talenat je danas, verovatno poslednja stvar sa kojom se ne može manipulisati. Imaš ga ili ga nemaš! Sve ostalo je manje važno; sve drugo može da se kupi, nauči, dobije, da se izmoli, dodeli dekretom, ukrade... Ova teorija o talentu danas je proglašena zastarelom i konzervativnom; oni koji vladaju javnim mnenjem ne vole da ih neko podseća da postoji nešto na šta nemaju ama baš nikakvog uticaja. Oni, naime, mogu da organizuju sve, osim da proizvedu makar i mrvicu talenta!

- Opet provokacija!

- Ponekad je provokacija potrebna da bi se iz ravnodušnog sagovornika izmamilo bilo kakvo pravo osećanje - makar ljutnja u kojoj će zaboraviti na svoju pablik-relejšn opnu, da bi ispod javne maske izašao čovek kakvog želiš da vidiš - pravi, nepatvoren! Javnost onda može da ti prebaci kako si bio nepristojan i grub prema svom protivniku, ali moj zanat mi dozvoljava da pokatkad budem i to, ako usput ubodem zrno istine.

- Neosporno je da veoma utičeš... pa dobro, recimo, na životne poglede svojih studenata? - Kamo sreće! Ali ne! To je nemoguće. Apsolutno nemoguće! Ponekad me uhvati muka što ne mogu da im doviknem da ne idu putem kojim su krenuli, jer sam, čineći istu vrstu grešaka, potrošio uzalud mnogo dragocenog vremena. Ali niko nikom, izgleda, ne može da pomogne svojim iskustvom. Ipak, mislim da ste mnogo srećnija generacija od moje; bili smo uglavnom mali sivi individualci koji su pokušavali da se izvuku iz provincijskog mraka bez uzora i bez pravih informacija, bauljajući prema nekom samo nama poznatom, zamišljenom svetu, za koji se kasnije ispostavilo da nije vredeo toliko muke.

- Kakva je to generacija?

- Generacija hladnog rata. Verovatno poslednji individualisti, koji uvek govore ja umesto mi. Mrze zastave i parade, masovnost i kolektivni duh. Svako je sam za sebe, za razliku od tvojih vršnjaka, koji ne umeju da žive drukčije nego u plemenu. Osim toga, oni deluju zastrašujuće sa svojim andergraund oznakama... Brade, bedževi i ostalo!

- Zašto?

- Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.

- Šta je za tebe nauka?

- Način kako da organizujem svoje prepodne u životu.

- Služiš se predavanjima, dakle govorom, novinama, knjigama, televizijom... Koji ti medijum najviše odgovara?

- Najsavršeniji medijum za mene je onaj kome uspevaju da se približe samo retki ljudi, potpuno oslobođeni sujete, znači, oni koji su najdalje otišli; mudre, anonimne osobe što su za sebe izabrale ćutanje i da budu niko i ništa.

- Mogao bi tako da živiš?

- Još ne. Jednoga dana, možda, kad budem bolji.

- Šta bi onda radio? Gde bi živeo?

- Mislim na Čuburi, u jednoj od onih prizemnih kuća gde živi skroman svet. Česma na sredini, golubarnik u dnu. Orah. Na konopcu se suši šareni veš. U jedinu sobu ulazi se pravo s dvorišta. Tamo ima astal prekriven mušemom, slanik, vekna hleba, krompir-čorba, flaša vina, veza mladog luka. Da, i "fijaker" - onaj stari, crni šporet od lima, sa progorenom rernom. Nema novina, nema radija, ni televizora. Nema ničega, osim visokog kreveta, ormara na kome su koferi i dve stolice. Zaboraviti ko si bio i šta je trebalo da budeš. Imati šupu sa drvima i sa pola tone uglja. Možda bi bilo lepo da ponekad dođeš tamo, na Čuburu, u moje dvorište, i da mi nešto skuvaš ili da doneseš voće, kad sam bolestan, ali to bi značilo očekivati od života više nego što je on u stanju da pruži...

- Ovo ne ulazi u intervju?

- Kako hoćeš, meni je svejedno.

- Da nastavimo: šta je za tebe angažman?

- Postoji samo odgovornost prema snovima i kćerima! Kada neko napravi svinjariju, gadost, počini izdaju ili kad pokaže kukavičluk, ljudi obično kažu: "Šta ćeš, nije mu lako; on ima decu!" Ili on sam kaže: "Nisam mogao da protestujem, a hteo sam; nisam to potpisao jer imam dvoje dece!" Međutim, kada nas više ne bude, deca će nas ceniti isključivo prema onome šta smo činili; jesmo li ćutali ili smo pokušali bar nešto da uradimo! To zovem jedinim pravim angažmanom. Ukratko, kad rizikujem, činim to zbog unuka!

- Kad si rizikovao?

- Kada? Mnogo puta! Ne, nisu to bili neki veliki rizici o kojima bi trebalo da se govori; tek, pokazivao sam da ne želim da pristanem na ono u šta ne verujem. Jedanput mi je tako prišao urednik neke emisije pre živog prenosa i pitao me šta mislim da zastupam u razgovoru. Kazao sam mu, ali on se nije složio sa mojim mišljenjem. Posle pola sata zamolili su me da napustim studio, navodno zbog tehničkih razloga ili nečeg sličnog...

- Stvarno. televizija... Nju nismo ni spomenuli?

- Televizija je veoma opasan medij za onoga ko se suviše često bavi njom. Ona stvara improvizatorske navike; čoveku postaju stvarni lažni zidovi, lažna vrata, fotorikvandi umesto pravog pejzaža, lažno cveće umesto pravog; nauči se da deli lažne osmehe i prosipa lažne učtivosti, sve dok zaista ne postane lažan do srži, u tolikoj meri intoksiniran televizijskim lažima da i ne primeti da je i sam kaširan od kartona. Opazio sam, takođe, da je ljudima koji su se samo jedanput pojavili na televiziji strašno stalo da se slikaju opet, kao da ih to svetlo publiciteta i javnosti, kojim su jedno vreme obasjani, zarazi i zauvek odvuče od jednostavnog i skromnog života.

- Kako bi ti podneo gubitak svojih slušalaca?

- Nisam razumeo pitanje.

- Mislim, kako bi se osećao da ti uskrate predavanja i sve to?

- Veruj mi, svejedno mi je da li govorim u amfiteatru ili na televiziji, da li svoje ideje štampam u novinama i časopisima ili ih pričam preko telefona, šapućem nekome u uho... Ja moram to nekome da ispričam! Ako me spreče na fakultetu, štampaću to u rubrici "Čitaoci pišu"! Ako mi ni to ne dozvole, pokušaću da objavim knjigu o svom trošku; ne bude li knjiga, pričaću po kafanama, po trolejbusima, javljaću se za reč na predavanjima, kad neko kaže: "Ima li pitanja?" Na kraju, sačekivaću ljude na ulici i zaustavljati ih da im kažem šta mislim. Ali kad jedanput zaćutim, biće gotovo sa mnom! Međutim, još nije fajront, još stolice nisu podignute na stolove, ostaje mi još vremena da kažem neke, za mene važne stvari. Ipak, pouzdano znam da ću, kao i oni pre mene, platiti svoju cenu za sve što sam činio, i ona će biti tačno onolika koliko je vredno moje delo. To je neizbežno. Ne, još nisam sasvim umoran. Možda samo malo pospan. Laku noć.

(Pored intervjua, na traci broj devet snimljeni su zvukovi sa nekog aerodroma, vatrogasni duvački orkestar, neki amater koji peva i prati se uz gitaru, kucanje budilnika, zvonjenje telefona, kreštanje ptica, vođenje ljubavi, razgovor sa kelnerom koji unosi doručak u sobu; šumovi mora. Trajanje trake: devedeset minuta.)

Već treći put u novembru amfiteatar, u kome je profesor Babić držao svoja predavanja, bio je, navodno, zauzet, pa su ga prebacili u teskobnu "sedmicu", koja nije mogla da primi više od pedesetak slušalaca. Na volšeban način, ponovo je iščezla i tema o kojoj je trebalo da govori, sa rasporeda časova okačenog ispred dekanata. Profesorova verna publika ipak je, kao po nekom tajnom dosluhu, pronašla zabačenu učionicu, ispunivši i hodnik ispred nje. Neko je predložio da se donesu mikrofon i zvučnici, kako bi i oni, napolju, mogli da čuju Babića, ali on je odbio pomoć tehnike.

- Optužuju vas da ste bezvoljna, letargična generacija - otpočeo je svoje predavanje, tražeći pogledom Unu, koje ovaj put nije bilo među studentima - i to je prilično tačno, spolja gledano! Mnoge ljude (čak i veoma pametne) godine sprečavaju da prepoznaju neku drugu vrstu energije od one na čije su kodove navikli. Nikada do sada u istoriji čovečanstva nismo imali toliko sličnosti u generaciji mladih ljudi na različitim tačkama naše planete! Zahvaljujući elektronskoj civilizaciji i njenim mas-medijalnim sredstvima, koja obuhvataju čitavu kuglu mrežom svojih simbola, mnogo ste sličniji mladim Francuzima, Japancima, Amerikancima, svojim vršnjacima iz Italije, sa Dalekog istoka ili iz Finske - nego svojoj starijoj braći i očevima. Nosite isti džins, igrate na isti način po diskotekama, služite se istim psiho-deličkim metaforama i oblicima, čitate iste stripove, gledate iste televizijske serije, žvačete istu gumu, na zidovima vam vise slični posteri, u policama stoje iste knjige u različitim prevodima, pušite istu vrstu trave (ko puši), iste cigarete i pijete istu koka-kolu iz istih boca, vozite iste tipove motora, upotrebljavate ista kontraceptivna sredstva, iste mirise i iste šifre za iste pojmove... Zar ne govorite: "Sranje!", "Jebi ga!" ili "Super!"? Onaj ko ne shvati da se za poslednjih deset godina svet izmenio više nego za prethodno stoleće, osuđen je da zauvek ostane u azilu ideologija devetnaestog veka! To, naravno, ne znači da je svet danas bolji ili gori od onog jučerašnjeg! To znači samo da je drukčiji. Neko može raseliti gradove, ukinuti novac kao sredstvo plaćanja, zatvoriti univerzitete i oterati sve stanovništvo na pirinčana polja i u srednji vek; neko drugi može da zabrani stripove Walta Disneyja, hapsiti zbog slušanja džeza i roka, anatemisati apstraktno slikarstvo, ometati strane radio i televizijske stanice, zabraniti uvoz tuđih novina i časopisa - ali to je samo privremeno rešenje: jednoga jutra, Paja Patak će se ipak provući kroz blokadu; neko će nekako prošvercovati prvu hemijsku olovku ili gramofonsku ploču koja je na indeksu... Da bi se sprečio šverc, negde gde dečaci čeznu za farmerkama, podići će se fabrika džinsa i za tren oka "Levis" nogavice ispuniće jedan novi standardni stil života protiv koga je nemoguće boriti se, jer i Paja Patak, i hemijska olovka, i koka-kola, i džins sadrže u sebi ekstrakt mitologije globalnog sela u kome živimo, obuhvaćeni elektronskom civilizacijom...

Na izlasku iz "sedmice" profesoru je prišao neki mladić sa riđom bradom i predstavio se kao pomoćni knjižar u "Misli", na Knez Mihajlovoj. Njegov šef mu je naredio, otkrio je Babiću, da izvadi profesorove knjige Masa i Diktatura šljama iz izloga i da ih skloni u magacin. Hteo je da obavesti profesora o tome, i moli ga da ne otkrije od koga je dobio taj podatak, jer će on ostati bez posla, a na taj način se izdržava dok studira, jer su mu roditelji siromašni. Profesor mu se zahvalio i prošetao od Kalemegdana do Slavije. U svim izlozima stajala je Diktatura šljama, ponegde čak i Masa. Nije ih bilo jedino u izlogu "Misli". Ušao je i potražio šefa, koji se obradovao što ga vidi.

- Hteo sam da vas zamolim - presekao ga je Babić - da obavestite i ostale knjižare da povuku moje knjige, jer su opasne. Nije pošteno da se samo vi izvučete, a da ostali, takođe, ne pokažu budnost!

- O čemu govorite? - pobledio je šef "Misli", ali se profesor već udubio u prelistavanje nekog novog filozofskog časopisa, ne obraćajući pažnju na njega.

Sutradan je primetio da su knjige vraćene u izlog. Ipak, talog opasnosti ostao je u dnu stomaka.

Beograd je postao isuviše tesan i opasan za Unu i profesora. Ništa tako ne umara ljubavnike kao dvostruki život. Uvek je, naime, postojala mogućnost da ih sretne neko od poznanika i provali njihovu brižljivo skrivanu vezu. Istina, na bregu iznad reka i ravnice, otvoren i nebu i vetrovima, Beograd često ume da bude klaustrofobičan onima koji moraju da se kriju od tuđih pogleda i radoznalosti. "Kako bih izdržao kao ilegalac, za vreme rata" - pitao je profesor Unu - "kad jedva uspevam da sakrijem našu vezu?" "Da, ali ilegalci nisu šarmirali prepune dvorane, niti se slikali na televiziji!" - odgovarala je ona. - "Bili su nepoznati..."

Prvi put je poželeo anonimnost. Tada čovek postaje nevidljiv i neranjiv.

Pomalo im je već dosadila i njihova zen-soba. U njoj je, istina, bilo bezbedno i udobno, ali posle izvesnog vremena dani i noći se izmešaše u jedan isti dan i jednu istu noć. Kada bi se našli u postelji, više nisu mogli da razlikuju petak prošlog meseca od ponedeljka u aprilu. Njihova ljubav tražila je nove okvire; smetalo im je ponavljanje iste igre: čaša belog vina, svlačenje, kupanje, orgazam, san, ponovni orgazam, kupanje, nova čaša vina, razgovor, oblačenje, iskradanje iz sobe pod budnim pogledima radoznalih suseda iz solitera na Zvezdari, koji su se, očigledno, ubijali od dosade; taksi, žurni poljubac pred rastanak... Poželeše da svetu pokažu svoju ljubav; čeznuli su za svima dostupnim, slobodnim ulaskom u neki restoran, u kome neće morati da traže uvek najzabačeniji sto u uglu. Hteli su da se šetaju dunavskim kejom u nedelju u podne, kada na njemu ima najviše šetača. Profesor je sve češće zaboravljao na potrebne mere opreza, i posle se danima ljutio na sebe što postaje lakomislen.

Odlučio je, stoga, da povede Unu na put. Putovali su odvojeno, kao zaverenici: on avionom, Una vozom, i nalazili se u hotelima gradova u kojima ih niko nije poznavao. Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa - inače, ilegalnog ljubavnika koji je varanje svoje dosadne supruge smatrao "kućnim pokretom otpora". "Toliko sam oprezan u tome" - govorio je profesoru - "da se sastajem samo sa nepoznatom osobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanalizaciju! To je tajna moga dugog uspeha!"

Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad čak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali životi, proživljeni od početka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana događalo sve ono što se ostalom svetu dešava za dvadeset i pet godina zajedničkog života. Proživeli bi, u stvari, sve; prvu bračnu noć u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasićenosti i blage otupelosti, prvu svađu oko neke sitnice, umor, navike, razočarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; pošto još uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da će zajednički život (ma koliko kratak) ipak otupeti oštricu tog, za njega opasnog osećanja. Ako ništa drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodiće Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlačnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pažljivo posmatra i hvata u greškama, otkrivajući jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao. Upoznao joj je navike, gledao je kako doručkuje, kako se budi, kako spava, kako pokazuje razmaženost i dosadu; postaje prgava i svadljiva, kako se duri, kupa ili raduje nekom izlasku, video je čak i kako sedi na klozetskoj šolji i posmatra ga sa osmehom, kao kakva beba. No, najviše su mu smetali njeni predugi boravci u kupatilu. Verovao je da joj mladost daruje lepotu čim otvori oči posle sna, ali ne, Una je trošila začudnu količinu dodatne energije da od svog lika šminkom i češljem istera neki, samo njoj poznati ideal. Po sobi su se na sve strane vukli komadići vate i flašice sa lakovima za nokte, boce acetona; saplitao se o gajtan fena za sušenje kose - iz čitavog tog haosa Una je izlazila savršeno doterana na svoj način, kao katedrala koja je upravo stresla sa sebe mrežu skela. Primetio je, takođe, da je sa sobom uvek vukla golemi neseser - pravi priručni kozmetičarski salon! Jedno je bilo - nalaziti se sa njom na nekoliko, uvek teško izborenih sati, skrivati se i hraniti vezu tom tajnom igrom, a sasvim drugo - proživeti do kraja te male trodnevne brakove, kada im nije pretila nikakva opasnost, a dosada i zasićenost vrebali iz vaze sa cvećem na stolu za kojim su ćutali, ne znajući više šta da kažu jedno drugom. Vraćao se sa olakšanjem kući sa tih putovanja, ljubeći rasejano Unu na rastanku ("Javiću ti se ovih dana!"), ubeđen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali već trećeg ili četvrtog dana njihova poslednja hotelska soba počinjala je da mu liči na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajući se da mu je potrebno samo kao konačno oslobođenje od Une - opsesije. I sve bi počinjalo iz početka.

Sa četrdeset i četiri godine, profesor Babić je već znao da nije tako mlad kao što se često oseća. No, nikada to nije doživeo na tako očigledan način kao one noći kada se, izvevši Unu u restoran hotela "Esplanade" u Zagrebu, iznenada setio Sanje. Rezervisao je iz sobe diskretan sto. Na ulazu u polutamni restoran, u kome su se kroz austro-ugarsku izmaglicu, obogaćenu interkontinentalnom higijenskom perfekcijom, iskrile čaše i srebrne posude za hlađenje belih vina, dočekao ih je šef sale i poveo prema postavljenom stolu za dvoje u dubini, ispod jedne palme. ("Zagreb," kazao je Uni, "to je jedna udobna stara fotelja sa pogledom na Evropu!") Uživao je u svojim mekim crnim mokasinama koje su nečujno tonule u debeli sag, i u maloj promeni kostima koju je privremeno izveo obukavši blejzer i sive hlače od flanela, umesto uobičajenog džinsa; uživao je u sigurnosti sa kojom je primao zavidljive poglede svojih sredovečnih ispisnika, što su sa divljenjem odmeravali Unu koja je korakom klizačice pretvarala plesnivu "Esplanadu" u modnu pistu. Uživao je u odabiranju jela, radujući se unapred ponovnom susretu nepca sa lagano-reskim "Laškim rizlingom". Uopšte, tu su bili gotovo svi razlozi za potpunu sreću; Una, polaskana i vidno uzbuđena njegovim pozivom da ga prati u Zagreb, gde je trebalo da održi dva predavanja u Studentskom kulturnom centru ICF-u i na tribini "Forum", pristala je da svoju namerno zarozanu odeću zameni za ovu priliku diskretnijom garderobom mlade dame (jednostavna svilena ljubičasta haljina i tamni sako, od pliša). Izvrsno spravljeni puževi na žaru i teleći odrezak u limunovom soku, tiha muzika što svojim kalodontski otegnutim i bezličnim zvukom opušta napeta čula, dogovor da se oko ponoći dugo izležavaju u kadi sa penom, sve to, pa ipak neki mutni nagoveštaj tuge kvario je ovaj isuviše izaranžirani provod sa sigurnim bludnim ishodom. Dok je Una blistala zbog poklonjene pažnje, on je, tonući sve dublje u opojnu suštinu rizlinga, kopao po naslagama šezdesetih godina, sve dok ispod tresetišta vremena ne počeše da se pojavljuju obrisi ljubavne tvrđave koju su Sanja i on davno podizali i uspeli da podignu, i posle, da sruše; sa svim svedocima koji su prisustvovali toj pompeanskoj ljubavnoj gradnji, a koji su sada okamenjeni, zasuti lavom, zaustavljenih pokreta, onako kako ih je zatekla smrt; za stolom ili u postelji; jedan čak i sa podignutom rukom, kojom je pokušavao da se odbrani od nevidljivog vremena. Sanja sanja. Sanja sanja...

Mislio je sada na nju: živela je sa sestrom, negde pri vrhu Voždovca, u kuhinji i takozvanoj devojačkoj sobici od neke mizerne penzije svoga oca, koji je nestao, bio ubijen, pobegao iii zarobljen, živ ili mrtav", ko to zna (Sanja nije znala). Uglavnom, kada je jedna sestra izlazila da se nađe sa nekim mladićem, druga je morala da ostaje u kući te večeri, jer su imale samo jedan pristojan kaput i samo jedne pristojne cipele. Male Antigone. Svaki njihov izlazak bio je tako, na izvestan način, sudbonosno ulaganje u budućnost. Šta je mogla da očekuje od njega, kome nije padalo na pamet da se ženi i da se bori da bi je izvukao iz one bedne kuhinje i odveo tamo gde zaista pripada rođenjem; da je okruži dostojnim prostorom, skupocenim mirisima, krznom, probranom hranom, pažnjom, zaštitom, zanimljivim svetom? Ne, nikada nisu spavali zajedno! To ne bi mogao da zaboravi da se zaista dogodilo. Nije. Nije se dogodilo. Mučili su se satima dirajući jedno drugom tela, ali Sanja nije htela - njeno devičanstvo trebalo je da bude najvažniji ulog u lutriji, čiji je glavni zgoditak trebalo da je spasi one vlažne kuhinje; nije, zaista nije mogla da mu ga pokloni tek tako, mada je želela i otimala se kao luda kada bi prišla opasnoj granici da izgubi glavu. Sada je to sve prilično smešno (ko je još imao nevinu devojku a da se dobro proveo?), ali u to vreme nevinost je još imala visoku cenu. Kako se svet brzo menja! A onda se pojavio taj diplomata, koji je sve ono što je Sanja priželjkivala u dugim zimskim noćima, pokrivena zimskim kaputom i prašnjavim tepihom - sirotinjski snovi - bacio jednim jedinim gestom na gomilu, nasred srede kuhinjskog stola, koji je u tom trenutku osvetljavala sijalica bez abažura: moć, uticaj, putovanja, bezbednost, Mercedes, život u inostranstvu, a kad je u zemlji, vilu na Neimaru, pa je Sanja poslednji put pokušala da čuje šta o tome misli on, Mišel Babić, a on joj je ostavio odrešene ruke u svakom pogledu: mislim da to treba prihvatiti, kazao je, takva prilika se ne pruža svaki dan. Jedino što je strašno star... Koliko ima godina?

- Trideset i osam...

- Jezivo! - kazao je. - Ako dočekam tridesetu, sam ću se ubiti!

- Stvarno, misliš da to treba prihvatiti?

- Nisam posednik.

- Stvarno, misliš?

- Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoćeš.

Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput državnog anđela sa sedam pečata.

- Udaj se - kazao je - pa ćemo varati starog diplomatu!

I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konačna i nepopravljiva reč!

- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem puževa iz ljuštura dvokrakom viljuškom.

- Volim reč: jamais? - rekao je.

- Jamais?

- Znači nikada, na francuskom.

- Aha.

Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupčan kao čovek sa spletenim crevima; držao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola što je Sanja odvedena, što se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlači, što se budi u ružičastoj posteljini, što, možda, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogačenih očiju u tavanicu, ako joj još, uopšte, pada na pamet. Abdomen. Zašto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nešto slično? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da čvrsto drži svoj život u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draškovića zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu? Ne seća se više tačno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrštaju nervni putevi koji u grču daju podsticaj nadbubrežnoj žlezdi da luči adrenalin i da stresom odbrani ugroženi organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je čitavu strategiju mržnje prema vršnjacima svoga suparnika, prema čitavom tom svetu koji može da plati ono što želi i da to dobije, bez obzira što su izmišljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronađu, i filmovi, oni filmovi sa srećnim završecima gde mlada beži ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavši da preko bledih usana prevali reč - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trči preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih...

Foliranti

UVOD

Šetajući po Knez Mihajlovoj, godinama susrećem jednog ludaka. Moj ludak korača veoma brzo i teško ga je pratiti. Na prvi pogled čoveku se može učiniti da mu se negde jako žuri, ali to je samo varka; ma koliko dugo da sam ga pratio, nikada nisam uspevao da otkrijem njegov cilj — bila je to uvek ista tura, posle koje bi naglo iščezao u jednoj od sumornih kućerina iza pasaža što sa Knez Mihajlove vodi na Obilićev venac.

Moj ludak je odeven po modi iz pedesetih godina: teški zimski kaput sašiven od »grombija«, ulepšan ramenima napunjenim fatelinom, visi na njemu kao na vešalici; on nosi plitak šešir preširokog oboda koji je nekada predstavljao beogradsku varijantu popularnog crnog šešira Doka Holideja iz filma »Draga moja Klementina« (»Oh, my darling, oh, my darling, oh, my darling Clementine ...«). Ovratnik njegove košulje je visok i zaobljen pa veoma podseća na kragne »čarlston«-košulja, a čvor kravate vezan u mikroskopski trougao. Pantalone, zvane »frulice«, imaju široke manžetne i veoma su uske; izdaleka liče na nešto deblje čarape. Očigledan je njegov dirljivi napor da jedan već pohaban i umašćen kostim star dvadesetak godina, spase od propasti. Tragovi trule elegancije i očajanja prisutni su u njegovom hodu: moj ludak korača elastično poput periferijske mačke, uvek malo poguren, sa rukama na leđima. Tek izbliza može se uočiti rasulo njegovog lica i odeće — s druge strane ulice on bi ličio na ostale prolaznike, samo da nije tog hoda, koji su još 1949. zvali frajerskim ili degenskim. Radi se, naime, o hodu — naročitoj kombinaciji lukavosti i mangupske obesti sa kojom se šeta odelo... Ima u tom koraku nešto od šeretskog prikradanja zavodnika, kome je ulica veliko lovište. Moj ludak obično pevuši dok pažljivo prati ivicu trotoara. Čuo sam i šta: to je ubitačno jednolični refren »hej babu ribu a baba jede ribu a deda jebe babu hej babu ribu hej babu ribu hej ribu babu...«

Za nekog ko je poput mene najveći deo života proveo na ulici, ludaci nisu nikakva retkost. Poznajem sve ludake koji su se poslednjih dvadeset i pet godina pojavljivali na Knez Mihajlovoj, mojoj najdražoj ulici na svetu. Sećam se i izludelih ruskih emigranata, babuški u olinjalim astraganskim bundama, bivših generala se sećam, uvaženih staraca što su se sasvim prepustili bedi, obrasli u duge sede brade zapletenih dlaka (jedan od njih još i danas obilazi tri inostrane čitaonice na Knez Mihajlovoj, a rite njegovog zimskog kaputa tapecirane su biltenima ambasada) — poznajem seksualne manijake u tankim hubertusima — njihovi nervozni prsti prljavih nokata čupkaju dno praznog džepa, oči su im vodnjikaste a na licima titra senka večite krivice i stida, onaniste i potajne pedere poznajem i ostarele donžuane — oni prolaze Knez Mihajlovom zaneti svojom izgubljenom lepotom, čije tragove panično ispituju u ogledalima optičarskih radnji. O, siromašni lepotani — grofovi »štrafte«, ostavljeni na cedilu! Vaši životi, to su sumorne šetnje kroz nekoliko besplatnih mesta: nekoliko čitaonica, tri prazne fakultetske aule u kojima odjekuje samoća, dve galerije gde se ne plaća ulaz — poznajem i vas i vaše hitre kose poglede pune bludnih nagoveštaja — upućujete ih bezuspešno mladim šetačicama, njihovom raspomamljenom proletnjem koraku, ružičastom mesu i vlažnim bambi-njuškicama. Još uvek očekujete da će vam se dogoditi neko čudo oko sedam uveče, kada je Knez Mihajlova najraskošnija u obilju što nude njeni izlozi. Kćeri te ulice tako mnogo obećavaju sve dok oko devet ne iščeznu sa trotoara i ne utope se u bezimenosti velikog grada. Odakle uopšte stižu na Knez Mihajlovu? Gde se toliko žure? Kuda odlaze? U kakvim sobama žive?

Godinama sam postavljao zasedu na početku Knez Mihajlove kod »Ruskog cara«, i danas to ponekad činim: ponovo se osećam kao onaj nekadašnji mladi lovac na zaboravljene poznanike, za koje sam mislio da sam ih zauvek izgubio. Tu razapinjem mrežu u koju s vremena na vreme zalutaju dragocene ribe — neke devojke koje su me poznavale iz boljih vremena, neki Ijudi od kojih sam pozajmljivao novac, tačnije, uzimao ga kao što se uzima porez na izuzetnost, misleći da vreme što dolazi vraća sa kamatama ono što sam isprosjačio. Nikada im nisam vratio te novčanice od Ijubičaste hartije, a bilo bi tako smešno da im ga vraćam sada, kada je novac toliko puta zamenjen! Ne postoje, naime, one iste novčanice koje sam pozajmljivao; vrednosti su se sasvim izmenile, a stara hartija od pet stotina dinara iz 1956, na primer, iz koje smo bili u stanju da izmamimo naslućeno bogatstvo i raskoš za jedno veče (ulaznica za Kinoteku u kojoj se prikazivao ciklus Marsela Karnea, dve kafe u »Kolarcu«, zelena kutija cigareta »Morava«, sutrašnji »NIN« sa reportažama o Parizu i dve karte za poslednji autobus; ujutru još i par kuvanih viršli na vlažnom hlebu u kiosku na uglu kod početne stanice na Novom Beogradu — početak koji obećava uspešan dan!) — ta novčanica od petsto dinara, dakle, danas više i ne postoji i bilo bi besmisleno da je sada vraćam, baš kao što bi bilo smešno da nastavljam neke nedovršene Ijubavi koje su mnogo obećavale — sada je kasno, a zatim, u moju mrežu razapetu na tom uglu Knez Mihajlove ponekad uleću i lica koja ne želim da vidim: ima tu i nekih neraščišćenih računa, prijateljstava koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova — te ribe pustam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme...

I evo, posle onog tako briljantnog početka šetnje po Knez Mihajlovoj, kada zakoračite na njen uglačani trotoar kod »Ruskog cara« puni slatnih očekivanja da će se dogoditi nešto izuzetno, da počinje veliki kraljevski lov na draga lica i izgubljene drugare, lov na neočekivane obrte koji možda mogu da vam potpuno izmene život; između tog početka, dakle, i onog tako tužnog okreta gore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupog okreta na potpetici, kada ste već načisto da vam se neće ništa lepo desiti pa ponavljate šetnju zatvarajući krug unatraške obrnutim redosledom fasada i izloga, menjajući samo stranu ulice, tek da nešto promenite, između ta dva okreta počinjem sve više da se osećam kao onaj siroti ludak odeven po modi iz 1949, koji kao da šetajući obavlja neki neobično važan posao dok prolazi uvek tačno određenom i utabanom stazom slonova, govoreći sam sa sobom.

Čini mi se tako, dok šetam, da sam prestao da živim. Izgleda mi da sam u stvari živeo tamo negde između pedesete i šezdesete i da sam sada, pošto su se svi koje sam voleo i poznavao razišli, savršen stranac među ovim svetom što prolazi mimo mene. Muvam se nekadašnjom »štraftom« razgrćući duhove iščezlih lepotica, košarkašica i cura u modi, prvih manekenki i prvakinja u floretu, što su se rasule po svetu i vremenu; očekujem da ih ponovo sretnem, ali to je nemoguće, pa uranjam u gužvu i isplivavam na Terazijama čija me širina obuhvata tugom i prazninom; ne znam više kamo da krenem, strah me je da me ne pobrkaju sa onim ludakom koji uklet neprestano obilazi grad.

Neprijatno mi je što po nekoliko puta susrećem ista lica; možda i za mene misle: »Eno ludaka koga smo malopre sreli kod »Fontane«! Bože, kud god krenemo, naletimo na njega — šta li taj čovek večito radi po ulici, pa on je stalno napolju!« Strah me je, a ipak moram da nastavim svoju šetnju. Onaj stari instinkt lovca na sreću ne napušta me ni u trideset sedmoj, noge me vuku sve dalje i dalje, sve dok Knez Mihajlova potpuno ne opusti, a ja ne ostanem poslednji među manijacima što bespomoćno džonjaju pred izlozima i na uglovima, ne znajući gde bi odvukli svoj mali privatni pakao. Koračam zbog toga brzo (staro lukavstvo ludaka), kao da imam pred sobom neki određeni cilj, pognem glavu i gledam ispred sebe brojeći korake — tačno hiljadu dvesta trideset i devet koraka — i samo povremeno bacim pogled na ona mesta, izmamljujući iz stare Knez Mihajlove zaboravljene tonove, baš kao što se na nekoj izlizanoj gramofonskoj ploči očekuje neko posebno mesto, ono na kom se najzad budi uspavana sreća, a sve ostalo se sluša rutinski, sve ostalo je savršeno nevažno. To je ponekad neka kapija, neki izlog ili pramen vetra koji me vraća u jednu (samo za mene) važnu godinu i jedno veče, ili je to samo deo zakrpljenog trotoara na čijoj površini počinjem da osećam neke druge gradove u kojima nikada nisam bio — Knez Mihajlova svira tako pod mojim stopalima kao zategnuti timpan na kome je 1956. stepovao u »Lotosu« Bobi Moreno sa sinom, i pruža mi osećanje da sam jedini preostali ludak na mrtvoj straži jednog vremena koje su već svi zaboravili.

Vratite se, vratite se, vratite se, vratite se, vratite se, vratite se ...

Smeli dečaci hladnog rata, devojke snažnih nogu posutih zlatnim maljama, vi što ste poslednje umele da verujete u naše ludačke planove o osvajanju sveta, o slavi i uspehu, vi kojima smo obećavali napuštene zamkove u brdima u kojima ćemo sedeti pokraj rasplamsale vatre i pasa i brda gramofonskih ploča sa Lujem Armstrongom i Elom Ficdžerald, vi kojima smo obećavali da ćemo ostati uvek mladi, nepromenjeni u svojim starim džemperima i somotskim pantalonama izlizanih kolena — sa vama smo želeli da imamo decu duge, paževski zlatne kose i večno prijateljstvo — uvek otvorena vrata za sve koji naiđu da prezime i crtaju u svojim blokovima, da jedu i da se okupaju, da popiju bocu vina i da čitaju knjige; hiljade zanimljivih knjiga sa ilustracijama u boji, stotine impresionističkih reprodukcija u izdanju »Skire« sa objašnjenjima na stranim jezicima koje ćete nam prevoditi reč po reč, sa Ijubavlju i pažnjom. Nismo ispunili obećanja i ne sedimo više u našim kafanama zbijenih ramena oko jednog stola, gde se tiskamo jer stižu naši stari prijatelji, pokisli i promrzli, pa trljaju ruke još sa vrata i raduju se što nas vide na okupu i što imamo za čaj i za cigarete, što smo uspeli da zauzmemo baš taj naš sto, mada je kafana dupke puna, a dim se može rezati na kocke i izvoziti čak na Aljasku: biće to strašan provod, kažu, svi ste tu, svi smo se našli, i mi im objašnjavamo ko je koga gde i kako pokupio, i kako smo naleteli jedni na druge sasvim slučajno, pa pravimo još mesta za nove drugare koji tek pristižu i govore za film koji su gledali da je »sranje«, za koncert koji su slušali da je »falš«, a za damu koju su potucali da je »lopata«.

»Gospode, kakva pasja zima! Imaš li cigaru? Ko će platiti ovo zadovoljstvo? Mogu li da prenoćim kod vas? Nema veze, može i na patosu, mrzi me da se sad vraćam čak tamo...«

Gde ste?

Hladno mi je dok šetam bez vas i kao šiznuti duh Hamletovog oca obilazim kafane — sada su to neka sasvim izmenjena mesta, čini mi se kao da sanjam: poznate su mi tavanice u tim kafanama, i zidovi su mi poznati, uglovi i patos, ali u njima više nema limenih furuna »bubnjara« na pilotinu, ni jelovnika ispisanih nespretnim rukopisom mastiljavom olovkom pasulj sa suvo meso, ni gostiju koje sam poznavao iz viđenja, ni stolica na kojima sam se klatio održavajući ravnotežu nogama ispod stola — ne umem više da vas pronađem na svojoj sumanutoj turi od Kalemegdana do Slavije, od 1956. do 1961.

Prelazim tu stazu, a košava mi udara u pleksus. Ličim sam sebi na mornara-sudopera na brodu koji su svi napustili u panici. Kapetan, oficiri, putnici i pacovi. Kalemegdanski bedemi pretvaraju se pod naletima vetra u pramac lađe što plovi u srce tame. Negde daleko na drugoj strani reke svetlucaju uznemirene lampe, čujem kako negde dole, duboko, ključa Dunav — košava mi donosi mirise usidrenih šlepova, katrana, đerdapske mahovine i riblje ikre. Šta radim sam samcijat na ovoj vetrovitoj palubi? Prolazim po ko zna koji put pokraj zatvorenih prodavnica i izloga u kojima su pogašena svetla, pitam se jesam li glupo proćerdao život, jesam li pogrešio što sam ostao ovde u Beogradu, nastavio život u dve ulice i tri kafane, ili je trebalo smoći snage i otisnuti se u svet? Andersenove bajke koje držim u ruci pred spavanje otvaraju mi se sams od sebe na stranici gde Bog spavanja priča o onima što putuju i onima koji ostaju:

»Na svadbi jedne lutke,« poče Bog spavanja priču, »lasta je pričala o lepim i toplim zemljama gde krupni i teški grozdovi vise na lozama, gde je vazduh tako blag i gde planine blješte u bojama kakvih kod nas nikada nemaju.« — »Ali im nedostaje našeg zelenog kupusa,« reče kokoška. »Ja sam provela jedno leto sa svojim pilićima na selu. Tamo je bila jedna peščara gde smo mogli da lutamo i čeprkamo. Imali smo pristup i u jedan vrt sa kupusom. Oh, kako je bio zelen! Ne mogu da zamislim ništa lepše.« — »Ali jedna glavica kupusa je ista kao i druga,« reče lastavica, »a pored toga, ovde je često tako rđavo vreme!« — »O, na to smo se već navikli!« reče kokoš. »Uostalom, i ovde kod nas može biti vrlo toplo. Usto, ovde ne žive otrovne životinje kao u onim zemljama, i kod nas nema razbojnika. Može biti zlikovac samo onaj koji našu zemlju ne smatra najlepšom od sviju! Taj zaista ne zaslužuje da ovde živi!« Plačući, prekide kokoš svoj govor i nastavi grcajući: »I ja sam putovala! Jednom sam se u jednoj korpi vozila preko dvanaest milja daleko! Putovanje ne pruža nikakvo zadovoljstvo.«

Možda je to potpuno šašavo ali ja se ipak zanosim mišlju da neverovatno bogata zbirka moje dosade, svi promašeni časovi i sve izgubljeno vreme utrošeno na pridržavanje neke bandere leđima, dugogodišnje odlaganje da bilo šta preduzmem, bedno tavorenje sa lovom od koje ne može da se živi, a koja vam ne dozvoljava ni da umrete od gladi — zanosim se bledom nadom da sve te stvari, sve te godine, meseci, dani i potrošeni časovi nečemu vode i da bi ih možda iskupila neka knjiga, pretvorivši ih jednim potezom madioničarskog štapića u smisao. Ta knjiga me sve više zaokuplja. Knjiga o Mimi Laševskoj, Aletu i našim prijateljima. Ali ja ne umem da pišem knjige! Pogotovu ne romane, za čije je pisanje potrebno biti vešt i lukav graditelj. Malo nade uliva mi nekoliko sasvim slučajno pronađenih redova Ralpha Walda Emersona, na koje sam naleteo u Američkoj čitaonici na Knez Mihajlovoj, gde sam svratio da se malo odmorim i posedim u toplom, među penzionerima i beskućnicima.

»Ovi će romani — pročitao sam tamo — malo-pomalo ustupiti mesto dnevnicima ili autobiografijama — zanosnim knjigama, kad bi čovek samo znao kako da među onome što naziva svojim doživljajima odabere ono što je zaista njegov doživljaj i kako da istinito zabeleži istinu.«

Možda bi jedna knjiga?

Moja nenapisana knjiga pruža mi tako alibi za dalje trošenje vremena. Bez tog divnog osećanja koje me greje iznutra, beogradska košava bi me sledila, a avgustovska jara istopila zajedno s asfaltom. Neko bi konačno utisnuo svoje visoke potpetice u moje rastopljeno srce. Bez tog osećanja bio bih niko i ništa. Ali, šta su moji doživljaji? Jedno pijenje kafe pod rascvetalim lipama »Manježa«, kada je lipov cvet pao u Mimino pivo. Otvaranje izložbe Baneta Jegulje alijas Cvijića, alijas Kvižika, na koju autor nije uopšte došao, pokazavši tako superiornost nad publikom koja je nagrnula u galeriju Grafičkog kolektiva da ga vidi živog, da vidi jednog od naših momaka koji je uspeo tamo, u Parizu. Siromašna kolekcija događaja koja se ne može ni porediti sa svom onom pucnjavom iz naše literature, ni sa Hemingvejevim avionskim padovima u afričku džunglu, ili sa sibirskim noćima Fjodora Dostojevskog!

Šta ima tu da traži jedna knjiga-pismo, upućena osobama koje je najverovatnije neće ni pročitati? S druge strane, zašto da ne? Možda bi to trebalo da bude dnevnik koji bi pokazao ostalim anonimnim bednicima da sve što im se događa, ili bolje rečeno nedogađa, ima takođe nekog usranog smisla, da smo svi rođeni na isti način, sa istim izgledima, i da ćemo otići sa ovog sveta ko pre, ko kasnije, da će ta smrt boleti i one najslavnije, da će ih takođe zaboraviti baš kao da nisu ni postojali, da svaki nedeljni slikar-amater pred belim platnom, u trenutku kada mu prinese četku namočenu u boju, ima potpuno iste šanse kao i Pikaso ili bilo ko drugi ko je stajao tako sam i zamišljen dvoumeći se odakle da krene, a da je sve ostalo samo splet veštine, publiciteta, srećnih okolnosti, tradicije (da li iza toga stoje gotske katedrale ili muk kroz koji tutnje azijske konjice, a posle tenkovi?) — na kraju, da svaki dečak sa Novog Beograda, sin penzionisanog zastavnika, u trenutku kada sedne na ispovraćano stepenište stambenog bloka sa gitarom kupljenom na otplatu u ruci, ima potpuno iste izglede da zapeva kao Bob Dilan, uprkos zadahu kiselog kupusa koji kulja iz podruma kroz otvor za lift, uprkos razmrvljenom staklu pivskih boca, uprkos rahitičnoj travi po kojoj se razvlače upotrebljeni prezervativi, uprkos svemu. Druga je stvar što njegova pesma neće ući u milione tuđih soba, što će je čuti samo loše izbrijani milicioner-pozornik i čovek koji skuplja opuške, niko više, ako ne računamo jednu prebijenu mačku koja izdiše već treći dan kod kanti za džubre. Uprkos tome. Pod zvezdama koje se vide i iz Bruklina, i iz Kampale, i sa ove puste ledine, sa koje još nisu odneseni ostaci skela — svi imamo prava da zavijamo na mesečini — zvezde će nas čuti, i biće to isto kao da su čuli i svi ostali, jer zašto bi inače, kod đavola, taj bubuljičavi pubertetlija uopšte pevao, odakle bi smogao toliko snage i drskosti da peva posle svih trubadura, posle Žorža Brasensa, Bulata Okudžave i Reja Čarisa? Zašto?

»Zašto ne napišeš knjigu?» — reče mi Z. Dž. jedne večeri, dok sam mu objašnjavao šta osećam kad šetam Knez Mihajlovom. Bio je to jedan od onih klasičnih trenutaka moje slabosti, kada ne umem da zaustavim bujicu brbljanja i kad mi se sve čini kristalno jasno i moguće, sve ostvarijivo i razumljivo za druge. »Imam tu knjigu u glavi,« kazao sam, »ali ne znam kako da je napišem! Ta knjiga,« rekao sam, »ne bi smela da bude neki blesavi roman u kome ću pokušati da zavrnem čitaoca, da ga obmanem, jer to uključuje u sebe čitavu usranu taktiku, mislim na postavljanje lukavih zamki, gde će se jedno lice pojavljivati tačno u određenim razmacima, a radnja teći od glavića do glavića nošena avanturom ili tako nekim sranjem. Uz to, da bih napisao svoju knjigu, smetaju mi sve ostale knjige koje sam ikada pročitao; one me načisto blokiraju, tako da nikada ne bih uspeo da ubacim loptu u koš. Jedno veče mi se tako čini da tu knjigu-fantoma treba započeti rečenicom: "Dok se glavni junak naše pripovesti šetao Knez Mihajlovom, najlepšom za njega beogradskom ulicom, iznenada u izlogu jedne prodavnice nameštaja ugleda devojku čudesne lepote ..." — ali već sledeća knjiga, koju uzimam u ruke i žurno prelistavam, nagoni me da blebećem u prvom licu; ali ko je to prvo lice? Ja?

"Ono što me je privuklo Mimi Laševskoj, ono što ju je izdvajalo od svih drugih devojaka koje sam ikada upoznao, bilo je to što Mima nije imala ožiljke od pelcovanja na mišici! Hoću da kažem, Mima uopšte nije imala pelce, ona dva ožiljka koja nas sve na izvestan način obeležavaju i čine žigosanim stadom teladi. Ona kao da je pala sa neba. Niko joj nije udario pečat. Pitao sam je, kako? Kazala je: ne znam..."

Ili je pripovedač neko drugi, neko manje komplikovan od mene, neko ko događaje preliva sosom lažne ležernosti, a čitalac, kobajagi, naslućuje o čemu se u stvari radi iz oskudnih faktografskih podataka poredanih jedan pokraj drugog, baš kao što se dve obojene površine na platnu Raula Difija (Ijubičasta i zelena boja hipodroma) same od sebe mešaju u našoj rožnjači.

Uostalom, koga bi zanimala ta moja nenapisana knjiga? Živeo sam poslednjih dvadeset sedam godina u relativno mirnom razdoblju diplomatskih čarki, lokalnih afro-azijskih ratova, o kojima sam čitao u novinama, i povremenih nestašica ovoga ili onoga, nestašica koje su smenjivala razdoblja obesti i obilja ... Ništa naročito!

»Da li je moguća knjiga-herbarijum?'« — pitao sam ugledne kritičare posle javnih večeri po radničkim univerzitetima. — Izvinite, mogu li ja nešto da pitam — da li je uopšte moguća knjiga-herbarijum u kojoj bi čovek presovao neke dane i neka lica, poput lepih jesenjih listova opalih sa drveta? Za mene mnogo znače izvesne upotrebljene ulaznice za neke već zaboravljene filmske predstave, fotografije sa zajedničkih izleta gde stojimo u senci šume, mladi i skromno odeveni: sa nama su na tim slikama i naše devojke; pravo je čudo kako su mogle da budu zaljubljene u nas; na tim fotografijama se trudimo iz petnih žila da zauzmemo što originalniju pozu — neki od nas drže ispruženu ruku prema sočivu foto-aparata sa prstima u poretku slova V (Viktorija!), a ja obično guram dlan ispred lica, trudeći se da ličim na figuru ratnika sa bogumilskog stećka. Devojke su nasmešene, izrazi na njihovim licima naliveni divljenjem: one jadnice veruju da ćemo jednoga dana zaista postati poznati i bogatiji, one nam to veruju na reč — samo šuma u pozadini ćuti, nju nismo uspeli da obmanemo, ona je tu poput senke našeg foliranja. U tu svoju knjigu-herbarijum lepio bih odlomke iz nekih pismenih zadataka pisanih ljubičastim mastilom, fotografije Džemsa Bajrona Dina, koje sam sakupljao oko pedeset i devete, neke razglednice koje sam povremeno dobijao od prijatelja iz belog sveta i one druge, koje sam slao sebi iz Trogira i Dubrovnika za vreme ekskurzija sa školom (očajnički pokušaji da te zlatne gradove posle povratim u doba zime), u tu knjigu bi ušle i gramofonske ploče, jer gotovo čitav moj život protekao je u sanjarenju uz pozajmljene snimke Luja Armstronga, Starog Kinga Olivera, Đanga Rajnharta ili Bili Holidej — sve te ploče, uključujući tu i »Ja jehala damoj...« koju peva Rada Volšeninova, sve te ploče pomoću kojih sam bežao sve dalje i dalje, pretvorivši se na kraju u savršeno uspelog begunca, kukavicu i sanjara, i tako, dok razmišljam kakva bi to na kraju trebalo da bude knjiga, već odustajem od nje jer je imam napisanu u glavi u jednom jedinom blesku i često listam njene stranice — taj zatrpani magacin demodiranih stvari, zvukova, osećanja, boja, mirisa, reči i rečenica, nekih lica, kloparanja vozova, nečijeg sapata i knjavanja u ubrzanom prema Pločama ...

Kunem vam se u šta god hoćete, nisam ambiciozan, ne želim da tom knjigom koja mi se godinama mota po glavi napravim nikakav uspeh preko noći — zar vam ništa ne govori to što sam bez roptanja prihvatio da okrećem ručicu geštetnera u »Export-importu«, gde pasionirano radim na umnožavanju »Internih informacija«? Uz to, muka mi je od poznatih njuški i njihovog ukočenog keženja, koje je tako ispunjeno strahom: jesam li još na top-listi, koliko ću dugo biti u modi?

Moja knjiga — to je pokušaj da ponovo uspostavim vezu sa izgubljenim drugarima i svima onima koje sam nekada poznavao, pratio deo puta i gubio ih iz vida. Hteo bih da je jedne večeri oko pola sedam vide u nekom knjižarskom izlogu: boja njenih korica morala bi da bude kao neka vrsta šifre koju bi istog časa razumeli i izdvojili iz mora drugih knjiga, jer to je knjiga samo za njih; želeo bih da je kupe i odnesu kući, da je pročitaju i tako saznaju kako sam ja video film u kome su igrali glavne uloge — šta sam mislio o njima, šta su mislili o meni — to bi pre svega trebala da bude knjiga-pismo, poslednji pokušaj da ih još jedanput okupim za istim stolom u »Kolarcu«, na istom splavu privezanom uz obale Ade Ciganlije, u čijem sam rukavcu juče ujutru zatekao hiljade uginulih riba. Jeste, reka je bila potpuno bela od ribljih trbuha, a nad njenom površinom su lebdele otrovne pare. Naše prijateljstvo je zagađeno baš kao i voda Save, ali, u mojoj knjizi, svi oni koje sam voleo biće ponovo mladi i ispunjeni divnim ludilom, ponovo će imati sve zube i svu kosu i onu osvajačku energiju, ono oduševljenje koje je nemoguće isfolirati. Nema ništa odvratnije od ostarelih anfan-teribla, koji se ne opraštaju lako od mladosti pa insistiraju na svom odnegovanom i samosvesnom zvanju zlatnih dečaka! Ali ja hoću da imam svoje drugare među koricama, ja koji nisam uspeo da sakupim do kraja ni jednu zbirku bilo čega: nedostajale su mi uvek dve-tri sličice nekog starog automobila ili retke zveri, pa da mi album bude popunjen i da mi donese neku nagradu.

Pišu li se knjige iz nekih plemenitijih razloga? Ne znam. Jedno je sigumo; svoju knjigu ne želim ni zbog čeg drugog sem zbog tridesetak mladih očajnika što su zavedeni sentimentalnim vaspitanjem pokušavali da osvoje predele pokupljene iz obojenih časopisa i filmova; zbog njih koji su potrošili svoje najbolje godine, dane i noći, svoju spermu, svoju kožu i svoje mišiće da se domognu tog sveta, ne sanjajući da takav svet uopšte nigde ne postoji, da su obmanuti (jadni naivni provincijalci!) — hoću, dakle, da je samo oni čitaju, jer njima je i upućena ova poslanica jednog što nije otišao nikud, ostavši da čuva svetilišta njihove mladosti: tri prazne galerije, jednu zamračenu bioskopsku dvoranu, ostarelu tvrđavu i jednu ulicu sa koje dani brišu i poslednje tragove istorije njihove ljubavi.

Više me ne brine ni to što ta moja bedna knjižica neće voditi iz poglavlja u poglavlje Ijubitelje kriminalističkih zapleta (među koje i sam spadam), što se neće nikuda kretati — u njoj neće biti nikakve dinamike ni pokreta, ona će biti veoma slična ustajaloj lokvi na asfaltu — tamnomrko razliveno vreme po trotoaru Knez Mihajlove išarano petrolejskim bojama duge, u kome ogledam svoje lice na pragu sredovečnog doba.

Povremeno odlazim na sajmove knjiga, tamo, na desnu obalu Save; penjem se na drugu galeriju i odatle posmatram pučinu knjiga — ta trka mi izgleda dirljivo besmislena; čak i da napišem dva metra dosadnih sabranih dela, to bi još uvek bio samo šljunak u ovom moru štampane hartije uvezene sujetom. Književni zanat mi se čini savršeno uzaludnim, a što mi više izgleda uzaludniji, to mi se više piše moja knjiga: ribica-folirant u moru velikih zlatnih riba, namenjena samo tridesetorici pecača! I gle, više me ne obeshrabruju ta brda hartije i tone štamparskog sloga, ta džinovska mašinerija propagande, prodaje i marketinga — baš me briga, cerekam se dok prolazim kroz groblje klasičara — ja imam u glavi svoju knjigu-pismo i svoje čitaoce koji će potražiti tu knjigu, najbeznačajniju od svih beznačajnijih privatnih izdanja, knjigu o jednom beznačajnom vremenu zatišja i beznačajnim mladim ljudima u njemu, koji su proćerdali svoje živote na beznačajnosti.

A, ako bi trebalo da postoji neka radnja u mojoj knjizi, ona je već unapred poznata: na kraju priče svi smo umorni i ostareli, ukokani mladići i preko noći odebljale devojke koje su do juče bile lepuškaste, na kraju moje knjige očekuje nas lagana, prijatna i bezbolna smrt od dosadnog života posvećenog drugima: deci, muževima, ženama, rođadma, poslovnim prijateljima, ostarelim roditeljima, domovini — na kraju moje knjige, svi mi lepo sedimo u foteljama ispred televizora koji nas polako ozračuje svojim konfekcijskim pričama, sve manje se razlikujemo od drugih, sve manje smo izuzetni — jedna po jedna, naša vrlina se briše, iskra u očima nam se gasi, a kosa gubi sjaj, postajemo nedeljni preživari događaja koji su se desili drugima, uvek drugima, nasmrt umorni spavači posle ručka — to je kraj moje knjige koju tako želim da napišem, a dobro znam da neću.

JEDAN

Kada sam je video prvi put 1956. godine, Mima Laševska je stanovala u izlogu velikog salona nameštaja Novi dom na Knez Mihajlovoj. Njihala se u prvoj posleratnoj stolici za ljuljanje koja je te godine stigla u Beograd, šetala preko tamnog persijskog tepiha ili se, jednostavno, izležavala na ljubičastom divanu listajući od tri do sedam luksuznu monografiju »Yugoslavia Today«.

Napolju, pred izlogom, okupljala se svetina na bljuzgavici. Bio je kraj novembra meseca i sneg nas je zatekao u dotrajalim cipelama. Buljili smo kao opčinjeni u taj raskošni prizor obećane zemlje kojoj je pripadala dobro osvetljena soba, za nas, obične smrtnike, potpuno nedostižna. Sećam se, lampa sa svilenim abažurom bacala je svetlo na zlatne kovrdže Mime Laševske, a po Knez Mihajlovoj je zviždala košava, bilo je hladno — svetiljke su se Ijuljale na vetru koji je prodirao kroz moj tanki mantil.

Mima je stanovala za nas beskućnike.

Zaustavljali smo se pred izlogom Novog doma da malo uživamo u toplini domaćeg ognjišta. Bilo je tu ludaka, samaca, seksualnih manijaka, stanovnika devojačkih sobica sa pogledom na sumorni zid svetlarnika; posivelih podanika studentskih domova i njihovih ilegalaca; pred tim izlogom na Knez Mihajlovoj zadržavali su se svi oni koji nisu znali kuda da odu: iznajmljivači ležaja u prolaznim kuhinjama što vonjaju na plesan i neoprane sudove (ugovor ih je obavezivao da se između sedam ujutru i osam uveče ne smeju vraćati u svoj krevet), a bili su tu i oni drugi što noć provode šetajući — deca železničkih čekaonica i staničnih restorana, a jedna soba stajala je pred svima nama, jedna soba u kojoj bi bilo prijatno provesti čitav život, i jedna devojka je bila tu, u toj sobi, devojka kakva se zamišlja u besanim noćima puberteta, skupocena platinasta mačka bez greške. Stanovala je u izlogu i mogli smo je gotovo dodirnuti ali nismo, jer nas je delio nevidljivi zid, pa je to novembarsko priviđenje bilo isto tako daleko, baš kao i svi oni snovi koje smo sanjali pokriveni svojim starim kaputima. Čim bismo dodirnuli staklo prstima ili vrelim čelom, istog časa bismo se budili i tako ponovo bili izbačeni u hladni svet pedeset i šeste, na raskaljani sneg pod štedljivim osvetljenjem Knez Mihajlove, u vlagu tuđe ohladene kuhinje koja bazdi na zapršku i buba-švabe uginule od bede i čamotinje.

Stajao sam gotovo prignječen uz staklo izloga osećajući na obrazima i čelu njegovu hladnoću, a iza mojih leđa sakupljalo se sve više i više prolaznika. Jedno vreme svetina je stajala zabezeknuto. Najpre bi šaputali, govorili pobožno u pola glasa diveći se devojci i nameštaju, ali posle otrežnjenja, pošto bi dobro napasli radoznalost, lagano ih je nalivao bes, od očiju pa do dna stomaka. Postajali bi svesni siromaštva svoje odeće, svojih bednih sobičaka i ružnih žena što knjavaju u krpama, i same hladne, vlažne i dotrajale; pa bi neko iznenada zapalio varnicu podrugljivog smeha, neko od onih što su nalazili snage da se isplaze pravo u lice svojoj bedi, viknuo bi: »Skidaj se, mala, stižem!« i opasan kikot bi zahvatio gomilu pred izlogom salona.

Rulja bi se u takvim trenucima zaljuljala, a mene je hvatao paničan strah da ne probijem staklo, da me njegove krhotine ne iseku: bio je to strah za oči, za kožu.

»Strašna gerla! Uh, al bi je opalio ...«

»Lezi malo da te vidi bata-Rale!«

»Kako može ovako?«

»Ma, kamenjarka, kažem ti...«

»Ko li će to da kupi?«

»Bez brige! Ima ih dosta koji će sve, zajedno s njom ...«

»Šta si zinuo, kulovčino?«

»Kao da nikad nije video mindžu!«

»A mi, ljudi. . . Kakve mi medvede kod kuće ševimo.«

»Pazite, dete ćete mi prignječiti!«

»Kud se guraš, čoveče? Ostaće i za tebe: sit ćeš se nagledati...«

Krikovi su mi se zabadali u potiljak, pribijali me uz staklo: bilo me je stid i strah u isto vreme da devojka iz izloga ne čuje glasove sa ulice. Ali ona ih nije čula. Ili možda jeste, samo joj je bilo svejedno. Palila je lagano cigaretu za cigaretom i, ljuljajući se na stolici, gledala u nas iz svog akvarijuma neverovatno svetlim očima, koje kao da nisu poticale iz ovog grada već odnekud izdaleka, gde su sve devojke lepo vaspitane, odrasle u sličnim sobama.

Znali smo dobro: ni nameštaj ni devojka nisu bili za prodaju.

Na izloženim komadima nije ni bilo cene, a tamo sasvim u dubini, iza stvari i toplog svetla, muvali su se poslovni Ijudi — naočarci poslovnjaci — zlatni okviri caklili su se dok su nešto potpisivali, pili, telefonirali, srdačno se rukovali. Izloženi nameštaj bio je namenjen izvozu: mlada industrija razmetala se svojim prvim garniturama ukradenim iz stranih časopisa za unutrašnju dekoraciju. Fatamorgana građanske udobnosti pobegla sa stranica »La Maison« i »Schönes Wohnen«. Zemlja je još uvek stanovala među pohabanim pokućstvom preostalim od pre rata, ili je kupovala ormare obložene orahovim furnirom koji je bubrio na vlazi, odlepljivao se i visio poput krpa.

Povremeno bi iz salona žurno izašao po neki poslovnjak. Svetina na ulici stajala je pred njim kao bedem mržnje, oči u oči — a zatim bi se bez reči razmakla praveći mu prolaz do kola.

Ostajao sam pred tim izlogom sve do kraja, dok ne pogase svetla i ne zaključaju radnju. Video sam: devojku je svake večeri pratio drugi poslovnjak. Ponekad je ulazila u automobil, a ponekad odlazila peške niz Knez Mihajlovu ogrćući se kaputom, okružena sredovečnim mužjacima. Ličila mi je na srećnu princezu kojoj upravo predlažu noćni program pravljen samo za nju i njen provod. Zavideo sam kao životinja i njoj i njenim pratiocima što odlaze u neki, za mene, nedostižan svet (ne napuštajući osećanje da i sam pripadam tom krugu prijatno osvetljenih soba, učtivih razgovora i džeza, ali da sam nekom nepravdom isteran iz njega), kovao planove kako da postanem jedan od njihovih, odvijao po ko zna koji put staru filmčugu u boji i vistavižnu o malim srećnim čudima koja me bez muke uvode u njihovo društvo, gde se, najzad, pokazujem duhovitijim, spretnijim i tajanstvenijim od svih što mi kradu tu devojku, a onda sam ih mrzeo i video sebe u kožnom šinjelu do zemlje bez oznaka čina — lice mi je u tom delu filma bilo tvrdo, neprobojno i uvošteno zlom — zamišljao sam kako ležernim pokretom ruke naređujem da izvedu u dvorište pred zid tu korumpiranu đubrad i nastavljam da slušam »Legendu o zemlji sibirskoj«.

Šeste noći padala je kiša pomešana sa susnežicom, pa su se pred izlogom Novog doma zaustavljali samo retki manijaci i odmah produžavali dalje. U sedam sati, devojka izađe sama iz salona i pogleda me radoznalo. Stajao sam pred njom onako pokisao i promrzao — prava ilustracija za Olivera Tvista, da je siroti Oliver nekim čudom nosio olinjali mantil dobijen od organizacije CARE, zbog toga što se nekom mamlazu u državi Dakota kamilja dlaka na ledima izlizala od sedenja za volanom, pa ga priložio napaćenima u staroj Evropi.

— Ja sam Mima Laševska... — kazala je uvijajući se onim dobro poznatim i toliko puta viđenim pokretom u svoj kaput, koji kao da nije imao dugmad. (Svi Mimini kaputi neprestano pokušavaju da zbrišu s nje!)

I odjedanput, pokidaše se brižljivo pohranjene trake svih onih filmova iz mog privatnog noćnog projektora i jednostavno nisam znao šta da kažem, samo mi se nešto kao plakalo, samo sam želeo da zagnjurim nos u tamnu dlaku njenog srebrnkastog kaputa i da udahnem njen miris; samo sam stajao tako na onoj susnežici i gledao je razrogačenih očiju — moju srećnu vršnjakinju iz predugo sanjanog sna, iz neke bajke koju mi je neko davno čitao, davno, još pre rata, dok sam bio sasvim mali dečak i živeo u sobama sličnim onoj iz izloga. Samo sam stajao i blenuo.

— Završi se i ovo sranje! — kazala je Mima Laševska uz uzdah olakšanja. — Da proslavimo, a?

A odmah zatim, dok sam je sledio potpuno začaran i bez ijedne duhovitosti (briljantni štosovi koje sam smišljao nedelju dana šibali su najvećom brzinom na sever, prema Kalemegdanu), odmah posle toga, ona dodade:

— Ja častim! Puna sam love...