pojedem ti nos za ovu temu:)

meni se on ranije svidjao,a sad ne znam,mnogo mi je nostalgican...

Momo Kapor:   Bicikl       


Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reći i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!

Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi "Triumfi", izanđale italijanske "Ardile" i prepravljeni "Bianki", tupi i izdržljivi nemački "Vandereri", pouzdani "Durkopi", solidni engleski "Torpedo"; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: "Partizan" - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u "Belu lađu"... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima "odličan prenos". Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.

Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!

Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:

"Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno..."

Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:

- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!

Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:

- Hej, je l to ženski bicikl?

Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude "kontraš". Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.

O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim "kontrašem", a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...

Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: "Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!"

A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!

Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!

Svašta.

Na blagom septembarskom suncu, Beograd se lenjo umiva kao veliki sanjvi macor...
Zahvati levom sapom Savu - opere Novi Beograd!
Zahvati desnom Dunav, pa spere sivu skramu sa starih zdanjao d Kalemegdana do Slavije.
Strese sa sebe skele i pokaze svojim gradjanima da nisu tikve bez korena: da poticu od Beogradjana koji su umeli da podignu palate, koje svojom neoklasicnom lepotom mogu da se mere sa najlepsim zgradama Beca i Pariza.
Razgrne, zatim, secanje i otkrije da su ga pola veka namerno posipali pepelom i cadju kao Pepeljugu, samo da ne stigne na veliki bal ostlaih evropskih gradova - samo da izgubi pamcenje i zaboravi ko je i kakav je nekada bio...
Cak je i nova bakarna kupola na Hramu svetog Save pozelelnela od zavidljivih pogleda onih koji nas ne vole!
Srecom, crkva je na vreme odvojena od drzave, je bi, sigurno, i ona u medjuvremenu propala, kao i tolike druge stvari oje su bile pod drzavnom zastitom.
Beograd je ove jeseni toliko lep, da bih cak i ja rado ziveo u njemu!

Evo, šta Beogradjanke nikada ne bi smele da kažu svojim muževima:

Gde ćeš?
Gde si bio?
S kim si bio?
Opet pijieš?
To ti je treća!
Pogledaj šta si napravio od sebe?
Krajnje je vreme da se istuširaš!
Ne moraš da se okrećeš za svako suknjom...
Opet si pravio budalu do sebe!
Kuda ćemo na zimovanje?
Već su svi uplatili za Novu godinu.
Zar sam zbog toga žrtvovala svoju karijeru?
Koliko kutija pušiš dnevno?
Misliš li da niko nije primeti kako celo veče buljiš u nju?
Zar sam ja debil?
Pogledaj, gola sam! Nemam šta da obučem...
Naravno da ne možeš da ručaš, kad si već jeo kod nje!
Kakva je, takva je, moja majka nam je uvek čuvala decu. A šta je sa tvojim roditeljima?
Kako je ja ne poznajem?
Mogu li i ja na tomomačko veče?
Upropastio si mi život!

=======================================



Evo, šta Beogradjaninikada ne bi smeli da kažu svojim suprugama:

Gde ćeš?
Gde si bila?
S kim si bila?
Ista si majka!
Kad će taj ručak?
Ne lupaj tim štiklama!
Samo ti još kuče treba!
Nisam ja te sreće da ostanem udovac...
Nemoj sada-ujutru ćemo...
Opet nema hleba!
Lepo je meni moja mama govorila...
Nemoj da potrošiš svu toplu vodu!
Dosta mi je tog klavira iz detinjstva!
Studirala engleski jesi, ali diplomirala - nisi...
Opet si bila kod frizera?
Dkle ćeš da kasniš?
I ti to zoveš večerom?
Kako to moja mama kuva!
Zar ti nisam juče dao?
Šta će ti? Imaš već pet pari...
Niko ti ne valja...
Pa, okreni već jednom taj list!
Šta izvodiš sa tom kosom?
Gde mi je ona košulja?

Bre 

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života...
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu...
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: "Nemoj da se dereš!"
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
"Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!"
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju...
"Nemoj da se dereš!" reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre...
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: "Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".
Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"
"Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!"
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.


p.s.Svaka čast za temu, pisaću redovno...samo stavljajte nazive priča!!

Gligor Veri Najs
   
Pricaju ljudi gore na Cemernom, da se Gligor zvani Veri Najs,
vratio iz Amerike go ko prst. Sve sto je zaradio, kazu bila su tri
zlatna zuba koja su svetlela u tamnoj hercegovackoj noci poput tri
pripitomljena svica.

   Pricaju ljudi gore na Cemernom da su ta tri zlatna zuba trajala
sve do trideset pete, kada ispadose sama od sebe iz glave, pa ih
Gligor Veri Najs prodade u Dubrovniku zlataru Sumi Gucevicu, te u
vreme suse kupi dve vrece zita i polovne naocari.

   Pricaju jos ljudi gore na Cemernom da je Gligor Veri Najs kazivao
kako je u Cikagi magla toliko gusta da u nju mozes zabiti cavao i
obesiti kaput. Pitali ga posle ljudi, gore na Cemernom, nauci li
njohov jezik, a kada je potvrdio da ga zna ka naski, pitali ga
ljudi kako se u njih rece viljuska. Gligor Veri Najs je mislio i
mislio, pa na kraju kazao da nije ni cudo sto ne moze da se sjeti,
jer je u Ameriki nikada nije ni uzimao u ruke, no zgravi u lijevu
kruva, a u desnu mrsa, te zderi|

   Doplovio je u Ameriku za dvadeset i sest dana u potpalublju sipa
"Ilirija". Kapetan Miho Skocibuha pokaza mu dje je gostiona "Valdorf
Astorija", pa Gligori Veri Najs ode da najprvo obidje Nikolu Teslu,
koji je tuna zivijo.

   Gligor Veri Najs je posle pricao da ga je Tesla lijepo primio, ko
coeka, i da mu je davo dolar, ali da on nije tio da uzme, no prespava
noc kod nekog Dende sto je drzao kantinu za nase ljude, a zena mu
kuvala palentu i bob - veri najs.

   Posle je brao tresnje u Mejfildu, drzava Kalifornija, na imanju
guvernera Lilanda Stanforda, a onda ga neki Peljescanin Marko Stuk
iz Gornje Vrucice odvuce gore u State Utah, bakarni uglenokop gde
je nadnica bila dva dolara i sedamdeset i pet centi za osam sati
rada. Ziveo je tute tri i po godine u naselju New House (Nova Kuca),
a posle sa jednim Ircem, zvao se Mark Dali, otvori radnju rudarskim
potrepstinama, zaradi neku crkavicu, te predje u Los Andjelos, na
zeleznicu. Bi i tu jedno sesnaest meseci, pa sa dva dobra druga,
Francuzom Bon Marsom i Belgijancem Efelarijem Opacem, predje u
Cikagu. Tu ga primise lijepo, ko coeka, i zaposlise za tri dolara
dnevno u klanici da dere kozu s brava. Gazio je krv do kolena. A
klanica je bila u strajku, pa niko nije tio radit, a oni ga
presretose na Linkolnovoj pijaci i potegose nozeve, no ih Gligor
ufati u kosti i pobaca oko sebe, pa iste noci pobeze cak za Kanadu,
do koje je putovao, ne zaustavljajuci se, sto peske, sto vozom,
dva meseca - i onde se zaposli u nekoj sumi da obara drvo. Veri
Najs| Niko mu i ne rece da je u Cikagu bijo strajbreher.

   Obarao je drvo sesnaest godina i slagao dolar po dolar u svoj
drveni kufer, a kada je na kraju kufer bio pun, Gligor Veri Najs
uze voz i stize u Nevijork, pa odsednu u jednom otelu, no mu
zaboravi ime. Delio je sobu s nasim Hercegovcima; bijase tu neki
Ibro Maslac s Poplata, Smajo Festic iz Duboke, Alija Burek, braca
Konjevodi, Luka i Ivan, Djuka Kristek, Nikola Vujnovic, braca
Bukvic, Nikola i Savo, Bijelo Sanje iz Dobrog Dola, Franjo Saric
i Lucijan Lozo. Ko je bio jos, Gligor Veri Najs vam ne bi umio
rijet, ali bilo ih je jos. Kufer je sakrio u slamaricu i sijo u
djavolji taksi, a soferu kazo da ga vozi u gostionu dje stanuje
Tesla, kojeg nije vidio toliko godina. Tu ga sofer doveze do otela
"Valdorf Astorija", ali ne nadjose Teslu - bijase otputovao u
Jevropu. I tada se ispostavi da je Gligor Veri Najs zaboravio
kako se ide natrag do onog djavoljeg otela, a zaboravio je isto
i kako se otel zvao, samo nije zaboravio taksistu, te on i jedan
policajac, dobar neki covek, Irac, zvase se O'Konoli, obidjose sve
taksi- stanice u Nevijorku (a obilazili su ih nedelju dana|) dok ne
nadjose onog sofera i prenociste "K Dalmatincu" i kufer u slamarici,
isto ko sto ga je i ostavio, samo onijeh ljudi ne bijase. Veri Najs|

   Onda je O'Konoli odveo Gligora Veri Najsa u banku i svjetovao ga
ka brata da stavi pare na racun, ali kad su istresli pun kofer
novcanica od po jedan dolar u papiru, ispostavi se da je novac
prestao da vazi jos devetsto dvanaeste i da je od tada tri puta
menjan i zamenjivan, a da on to nije znao, jer je ziveo u sumi,
u Aljaski, i nikome nije govorio za ustedjevinu. Od svega mu tako
preostade sto i pet vazecih dolara, za koje kupi kartu na sipu
"Kajzer Vilijam Cvajter" koji je isplovljavao iz Nevijorka za
Bremen. I jos mu ostade da kupi dve sarene marame za majku i sestru,
te se ukrca i plovio je sedamnaest dana, sve dok "Kajzer Vilijam
Cvajter" ne potonu nasred bare. Tu se podavi sila naroda, ali se
Gligori Veri Najs spasao zahvaljujuci cinjenici sto mu je drveni
kufer jedinom na tom brodu bio potpuno prazan, pa se drzao za njega
i plivao tako tri dana i dve noci, dok ga ne izvadise mornari sa
italijanskog sipa "Benvenuto Celini", sa kojim je doplovio u Bari,
a otole drugije sipom do Dubrovnika, pa sto pijeske, a sto na konju;
a vise, bogumi, pijeske, sve do Cemernog, gde ga prozvase Gligor
Veri Najs, a to mu ime ostade sve do smrti.

   Veri Najs|

Inkognito

Zan Zak i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako
nije bio u domovini. Roditelji u jednom zabitom juznom selu behu mu vec
davno pomrli, a zavicaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod
stopalama, zujanje muva, dosada i prasnjavi oblak usred koga
tutnji stado ovaca, - to je bilo sve cega se mutno secao. U
Beogradu, gde je zapoceo da studira kostimografiju (izbacen sa
Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je,
ustvari, bila kuca? Kome je pripadao? Izgubio je cak i svoje
prezime, posto su Francuzi tesko izgovarali Janjic. Janjich! Od
Jan-jich, postao je tako Zan Zik. Bien! Setio bi se svoga porekla
s vremena na vreme, kada bi u "Ekspresu" ili "Pari macu" citao
clanke o sebi. "Genijalni Balkanac oblaci Francuskinje|" Ili:
"Kako je mali krojac postao modni car!"

   Sve je pocelo tako sto 1959. Zan Zak opet nije imao gde da
stanuje. Kad covek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je,
onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.

   Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim sto je posedovao
na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Zdanova 52.
Istina, kosulje su se vec davno ubudjale, a knjige - bile su,
uglavnom, pozajmljene: kome je do knjiga? Ali opet! Bilo je tamo
nekoliko dragih fotografija koje vise nikada nece moci da budu
snimljene. Njegova slika sa setim razredom, gde svi decaci gledaju
prema fotografu u skolskom dvoristu - samo on pilji u nebo, praveci
se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije
vazno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplacene stanarine.

   Uopste, pre dolaska u Pariz Zan Zak je bio mnogima duzan. Ali
vise nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao
ono sto jeste: covek cijeg se imena vec pribojavaju Karden i Kurez.
U tom gradu njemu su se dogodile najvaznije stvari, upravo one zbog
kojih naoko povucen, tih mladic i odluci da se sveti i postigne
nesto u zivotu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime
za "San letnje noci", koji su mu u Narodnom pozoristu glatko odbijeni
kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zaviscu gledao
mladice i devojke kako setaju nedeljom pre podne po Terazijama,
ceznuci da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih
nacrta za neku imaginarnu prolecnu kolekciju, kojoj su se od srca
smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoju usluge.
Ti isti ljudi, deset godina kasnije, placali su skupo Francuzima
da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajuci
samo po koji nevazan detalj. U Beogrdu mu je Vana kazala jedanput
zauvek neopozivo NE i udala se preko noci za prvog koji joj je
ponudio brak.

   Jednom recju, Beograd mu je dao sve sto moze da posluzi kao
pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet.
Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban;
poklonio mu je energiju ocajnika koji vise nema sta da izgubi.
Umetnike ne unistava beda; pre bi se moglo reci da je za njih
smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je
u Beogradu islo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa
Terazija? Sigurno su vec odavno ugojeni i pomireni sa prosecnoscu.
A Zan Zak, jos vita - sama kost i koza ipregnirana dimom vecitog
"Gouloaza" u zubima - vlasnik je treceg modnog studija po velicini
u Parizu. Stvorio ga je sam, bez icije pomoci, radeci nocima i
godinama, najpre kao mali, nepoznati krojac u Diorovoj radionici,
a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Zan Zak odlucuje sta
ce sutra nositi Pariz, a prekosutra i cistav svet! Stvarno si
zasluzio svoj odmor, Zan Zak!

   Dok je "Boing 707" Air Francea kruzio nad Beogradom, cekajuci
dozvolu za sletanje, Zan Zak je kroz prozor gledao ridja proletnja
prostransta; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveca sto su virili
iz vode iznad potopljenih ada... Kako uzbudljiv predeo! U jednom
tenutku srce mu snaznije zakuca, kad ugleda iskosenu Kalemegdansku
tvrdjavu. Evo Beogada! Tu, iznad usca, pobijen je prvi slavenski
kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrdjenja. Singidunum.
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkad ne sanjam na maternjem
jeziku?

   - Na sta to licis?- pita carinik Zan Zaka, uprodjujuci ga sa
znatno mladjom fotografijom u pasosu.

   - Kako to mislite? - bile su posle toliko godina njegove reci
na srpskom.

   Odeven je u svoje legendarne, poslovicno izbledele pantalone od
rebrastog somota i americku vojnu vetrovku iz Vijetnama, ciji je
levi rukav izbusen mecima. Dobio je na poklon od kolege, americkog
kreatora, Dzona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito
na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi.
Tako je uspeo da lici na ostarelog hipika - neku vrstu modnog
proroka. Godinama je brizljivo negovao smisljenu pohabanost iz
dekorativnih razloga. Zar se ovde u Beogradu, ljudi jos cene po
glupim "teget" odelima i kravatama? Boze, pa to je potpuno zaboravio!

   - Dodji ovamo!- naredi mu carinik, gromada od coveka. -Dodji da te
malo pretresem... Takvi kao ti sigurno nose drogu!

   Sta mi je sve ovo trebalo, misli Zan Zak, dok ga carinik odvodi u
neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepustam
nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko je samo napisao onu pricu "Domovino,
ti si kao zdravlje"? Bas bih voleo da mu kazem rec-dve!

   Svuci vindjaknu!- naredjuje carinik.

   Svukao je vetrovku i tada ga krupni covek iznenada steze celicnim
misicama na svoja siroka prsa. Osetio je na licu ostrinu njegove brade.

   - I tako, ne poznajes vise Ziku? - viknu. - Pofrancuzio se, je li?
A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu "14. decembar", to nista, a?
I sad se ne secas starog Zila!

   Pili su viski u carinskoj sobi.

   - Pa, vidim, brate da ti tamo nije islo bogzna kako... - razgledao
ga je stari drugar sa zastitnickom neznoscu. - Imas pravo sto se vracas!
Naci ce tebi Zika neki poslic...

   Dobro. Nije ni ocekivao da ce vec carinici na aerodromu znati
za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu culi da je odevao
prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruska sekla vene
kad ju je napustio?

   - Dobro, reci ti Ziki cime se tamo, u stvari, bavis? -pita ga
stari drug i sipa novu turu pica.

   - Na dvojica - kaze Zan Zak - bavimo se istim poslom. Razlika je
samo u tome sto ti ljude svlacis, a ja ih oblacim... Imas li, mozda,
kcerku?

   Studentkinja! - kaze ponosno Zika - i vadi fotografiju iz novcanika.
- Osamnaesta joj...

   Zan Zak otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lake
haljine od ciste ljubicaste svile, koji je poneo ni sam ne znajuci za
koga. Ta stvar apsolutno nema cene!

   - Odnesi joj ovo... poklanja haljinu cariniku, kome svila potece
u slapu niz krupne sake. - Ona ce ti reci cim se bavim!

   Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najvece
poraze. Puni dzepovi suskavih novcanica stitili su ga od surovosti
sveta. Na kraju, imao je francuski pasos, koji nije pokazao. Dvojno
drzavljanstvo, za svaki slucaj. Bio je oprezan.

   Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica
kroz koju se vozio ostala je ista, nepormenjena. Isti odnos neba i
poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se pusi ocekujuci da
je prekrije noc. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te cak
i carinici ljube i placaju ti pice.

   Odlucio je da odsedne u "Mazestiku". Zapamtio je taj hotel kao
svetiliste luksuza, u koje nije smeo ni da zakoraci u svoje vreme.
Pa i veceras, sa cetrdeset i dve godine i svom svojom slavom na
plecima, osecao je nesto slicno tremi dok je ulazio preko
iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimicno
pogledao i nastavio da resava ukrstene reci. Promrmlja da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao srece! Ali soba nije bio ni u
"Moskvi", niti u "Metropolu". Cak je i predsednicki apartman u
hotelu "Jugoslavija" bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu
upravo odrzava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli
rezervisani unapred vec mesecima. Zao mi je! Nigde ni jednog
slobodnog lezaja!

   Oseti potrebu da se smeje kao lud, bas kao na kraju filma
"Blago Sijera Madre", kad vetar razgoni na sve strane krvavo
steceni prah iz pocepanih vreca, ali, umesto smeha, obuze ga
nelagodnost - u stvari, pritajena panika ucini da mu kolena
postanu meka i klecava. Nista mu, dakle, nije vredelo sto se u
Beograd vratio kao pobednik da harmonikom kreditnih kartica koje
su mu otvarale sva vrata - posle osamnaest godina (savrsenog li
apsurda!) bio je ponovo na pocetku - na ulici! Potpuno neverovatno!
Racunao je sa svim mogucim lukavstvima , pretvaranjima, zlobom
svojih bivsih kolega sto ga vide uspelog; racunao je sa zaviscu,
tako prirodnom kad se covek vrati sa tesko stecenim evropskim
imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji
nacin da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da nece imati gde da
prespava svoju prvu noc? To nije mogao da smisli ni u strasnim
nocnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, dozivljavajuci po
ko zna koji put onu strasnu januarsku noc 1956, kad je prijatelj
kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi kljuc od
kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenica
pijacu, zavideci smrtno svima sto su, umotani u toplu cebad, spavali,
ne znajuci za njegovu muku.

   Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz pocetka.

   Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme traziti prenociste kod
onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv
dokument o svom neuspehu. To bi se brzo proculo po varosi i osamnaest
godina bi bilo uzalud protraceno. To, nikako, ne!

   Spustio se do zeleznicke stanice. Na ulazu u stanicnu zgradu
presrete ga nekoliko zena. Videci ga neodlucnog, kako stoji sa
koferom u ruci, nudile su mu grakcuci prenociste. Jedan trenutak
se odlucivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula
lica profesionalnih podvodacica, njihove bradavice iz kojih su
rasle dlake, dvosmisleni nacin na koji su baratale recima, pitajuci
ga zeli li "pun" ili "prazan" krevet, kao da ga je opet vracalo u
vlast svih onih, vec odavno u pamcenju potisnutih zenturaca -
ucenjvacica, njegovih bivsih stanodavki i gazdarica. Isti oni
pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kucne haljine
neodredjene boje, izbledelog dezena, umascene i prozete vecitim
kuhinjskim vonjem neopranog posudja u umivaoniku... Sve to hvatalo
ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih
sokaka, niz stepenista za poslugu oronulih gospodskih zdanja - sada
mrznjom izdeljenim zajednickim stanovima - tamo, u lose osvetljene
jazbine i brologe iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo
zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bezanja;
sa cetrdeset i dve godine ne bi vise imao snage da sve to jos
jednom prodje i izdrzi. Bio je lako pobedjen i zadavljen. Blagostanje
u kome je ziveo poslednjih godina razmeksalo ga je i ucinilo
neotpornim na siromastvo.

   Odgurnuo je zene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen
psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe
da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da
im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana
noc. I on joj se prepusti.

   Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da
utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce
mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto
svetlo; nekada je svake noci svracao da se tu nadje sa drustvom. U
to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.

   Nista se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je
navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo
nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, cak i sef sale u pohabanom
crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj
zvoncave kase. Bio je, najzad, medju svojima!

   - Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. - Sve is mladji i
mladji!

   Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez
ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova
ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...

   - Zar me se ne secas? - upita malo zbunjen. - To sam... ja...

   - Poznajem te - rece sef. - To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo
o tebi...

   - Je l' se ti nesto ljutis? - upita Zan Zak, spustivsi
neprihvacenu ruku.

   Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna sta zanimljivo
i jedan ovakav susret nije mogao da prodje nezapazeno. Zan Zak je
odmotavao unatrag uspomene u glavi.

   - Ah, da! - seti se. - Ostao sam ti sigurno nesto duzan?

   - Tacno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. - Ostao si nesto duzan.

   - Slusaj, nisam zano da cu se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina...
Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!

   Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.

   - Koliko sam duzan? - upita Zan Zak.

   - Cetrdeset hiljada... - odgovori. - Imam zapisano.

   Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je
drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u
dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije
se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu,
odjednom, bi cudno. Odbrojao je cetiri novcanice od po deset
hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.

   - Uzmi... -rece.

   - To vise nisu iste pare!

   - Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? - upita Zan Zak.

   - Otprilike osamdeset!

   Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset
hiljada.

   - Je li sad dovoljno?

   Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je
dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je
nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.

   - Sada je sve u redu... - rece ispravljajuci se, crven u licu
zbog krvi koja mu je udarila u glavu. - Sada je u redu! Hoces nesto
da popijes?

   - Necu... - rece Zan Zak. - Oprosti, necu... Moram da idem.

   Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao.
   Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci
tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna
kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali
u siprazje i noc. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve
reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko
zavitlao u tamu.

   Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, sto se pruzao s onu
stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se,
to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao
je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom
potrebnu rec za sevar. Seti se i jedne noci na zavejanom
Kalemegdanu, gde se ocajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena
ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim
devojackim butinama, a okolo bela pustos... Kada mu je bilo
hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put
Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio
se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim
toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima
klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari
prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?

   Dva puta su ga legitimilisali te noci.

   Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo
taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.

   Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, trazio je iznad
usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada
davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao neciji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan
za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air
Francea pazljivo pokrile pledom.

@makishon
ja imam knjigu (ono tri u jednom izdanje) njegovih kratkih prica ali tamo nema naslova istih. Samo stoji br. na pocetku.
 

Moguće, znam da je njegova knjiga ''Halo Beograd'' pisana tako...priče su označavane brojevima.
Ja imam gomilu njegovih knjiga  ..imam i zbirke priča,ovo što sam ubacila to sam skinula s net-a. Čim budem imala vremena ubaciću neke direktno iz knjiga.
Imam ceo roman Foliranti i Zoe, pa bih da pitam administratora smem li da ubacim na site u word-u ili je ovdaj thread namenjen samo njegovim pričama??
U svakom slučaju ko želi, neka mi ostavi adresu na private,poslaću.
p.s. obožavam dela Mome Kapora