DVA

Prvi put u životu koračao sam tako sa jednom rasnom velegradskom devojkom, koja je gipko pružala svoje dugačke noge — klaj, klaj — oslanjajući mi se na lakat. I od tada, pa verovatno sve do smrti, uvek ću na zvuk imena Mime Laševski u prvom trenutku izazvati u glavi blesak osvetljenog izloga i nju u stolici za Ijuljanje, i uvek će to biti oštar udarac u pleksus, signal koji će me upozoriti da sam sasvim slučajno i bez ikakvog prava čuo to ime, dodirnuo tu devojku — tabu, bio samo malo pušten u njen krug, baš kao što siromašno dete dodiruje izložene igračke znajući dobro da nikada neće biti njegove, dok mu majka stoji u redu za konac u robnoj kući. Samo tako.

Bilo je to u novembru moje prve neuspele beogradske godine.

U septembru sam doputovao na jednom otvorenom teretnom vagonu. Polovinu puta prešao sam u polusnu, dok mi je iznad glave promicalo drveće ispod jesenjih oblaka, pokraj plitkih reka što šume nad oblucima, preko plesnivozelenih austrougarskih mostova, pa kroz ravnicu i polja zrelog suncokreta. Menjao sam tri dana teretnjake, a hranili su me regruti željni da se što pre otarase slanine i uštipaka koje su im ukućani utrpali na rastanku. Spavao sam po staničnim bifeima koji se nikada ne zatvaraju, slušao pijane ispovesti, bio lovljen i uspeo da umaknem i, najzad, stigao u Beograd, osluškujući kao mlad pas grmljavinu mosta iznad veličanstvene reke — pravo u more svetla i topli žamor Knez Mihajlove.

Doputovao sam iz provincije sa mutnim osećanjem da treba živeti nekako drukčije od preživara iz moje ulice. Došao sam da pravim filmčuge i javio se na prijemni ispit za studije filmske režije. Bio sam potpuno zbunjen. Pokraj mene su sedela velegradska deca, vunderkindi sa naočarima i svežnjevima knjiga pod miškom. Mlade intelektualke su me toliko prezirale da to čak nisu ni pokazivale. Mnogi od njih poznavali su već odranije ispitivače. Srdačno su ćeretali, razmetali se imenima pisaca i naslovima neprevedenih knjiga. Mnogi su stigli sa preporukama uticajnih zaštitnika. Sem nekoliko očiglednih paranoika, odbeglih provincijskih glumaca, onanista i džabalebaroša, jedini sam ja zalutao među ovu zlatnu decu Beograda. Bio sam, dakle, idealna meta da uvažena komisija sastavljena od samih zvučnih imena isproba svoj poznati smisao za humor, velegradski akcenat, blagonaklonu strogost i na koncu — najstrašnije od svega — utehu pruženu u obliku rečenice: »Za vas će biti bolje da pokušate iduće godine .. .« Bacili su mi tu rečenicu, baš kao što se prosjaku dodaje sitniš kroz tek odškrinuta vrata predsoblja, da se čovek reši bede. O filmčugama nije bilo ni pomena! Vozali su me jedno vreme sa plesnivim Šekspirom, a onda su prešli na još buđavijeg Bena Džonsona. Nikako nisam uspevao da pohvatam ko dolazi iza koga: Henrici posle Ričarda, ili obrnuto? Ko koga probada, truje, davi i ucenjuje, ko kome otima krunu? Po glavi mi se motala gomila jadnih, nepotrebnih filmova pabirčenih godinama po tri nesrećne kino-dvorane tamo, kod kuće; hteo sam da im nekako objasnim kakve bih sve pravio filmčuge, i tek u neprijatnom ćutanju one učionice saznadoh koliko sam bio glup što sam poverovao njihovim dobrim namerama. Moja filmska karijera kružila je jedno pet minuta oko ispitivačkog stola, a zatim odlepršala kroz otvoren prozor iznad beogradskih krovova.

Nisam smeo da se vratim kući, plašio sam se da me ne pretvore u gradskog ludaka. Znam, za mnom bi sigurno vikali: Režiser! — a kad se okrenem, ulica bi bila pusta. Tamo gde sam ranije živeo, šale su nemilosrdne a ljudi svirepi.

U hodnicima Akademije otkrih tako odbačene nesrećnike slične sebi. Polagali su prijemne ispite iz godine u godinu, ni sami ne verujući da će ih primiti, ali uvek iznova, uvek sa očajničkom željom da jedanput naprave svoju sopstvenu filmčugu, da se jedanput izvuku i pokažu ko su, u stvari — sami protiv svih! — sa svojim privatnim ludilom, divnom bolešću. Primiše me kao mlađeg brata i odvedoše u svoja svetilišta. Otkrili su mi Kinoteku (ona je bila njihov hram), prljave menze gde su se hranili isključivo »repetom« — ostacima već prožvakane hrane iz aluminijumskih tanjira, galeriju Grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu, gde se moglo sedeti u toplom do devet sati uveče, na jednoj drvenoj klupi, i još neke sobe kojih se više ne sećam, gde nam je jedan ostareli peder puštao sa gramofonskih ploča drame Oskara Vajlda u izvođenju ser Džona Gilguda, a mi se gušili keksom sa stola, i neka druga mesta na kojima je bilo neutešno hladno, ali gde su živeli slikari i pokeraši koje su poznavali, i još neki Dom invalida gde su nas tužno gledali sakati ljudi, ali gde je bilo besplatnog čaja sa rumom i slobodnih šahovskih ploča. Smucao sam se jedno vreme sa svojim novim prijateljima i ne primećujući kako nedelje prolaze i kako iščezavaju poslednji tragovi mog građanskog života, kako se pantalone ližu na kolenima, a tur postaje proziran kao sito. Ali to spoljno propadanje nije me mnogo brinulo. Još nisam imao lice bitange — onaj izgladneli izraz i večitu spremnost da zbrišem čim ko vikne ili potrči; nisam još bio nabacio ponižavajuću masku bede koju su moji novi prijatelji nosili prirodno i bez ikakvog stida.

Prvih noći spavao sam kod zemljaka i nekih dalekih rođaka. Nekoliko puta i na stolu u prizemnom sobičku jedne bakice — bogomoljke, koja je radila kao garderoberka u pozorištu, a ja je oslovljavao neprestano sa »kumo«, jer je nekada davno dolazila u kuću moga oca, gde su je isto tako zvali. Septembarska jutra bila su sveža; beogradski dani su mnogo obećavali. Istina, samo pre podne — večeri su bile tupe i neutešne. Brijao sam se na česmi u dvorištu (sa obe strane tog sirotinjskog trga nalazili su se drugi prizemni stanovi, u dnu golubarnik i zajednički klozet), a doručkovao kiselo grožđe koje je raslo na lozi što je puzala uz dvorišne zidove. Čudio sam se: otkud grožđe tako daleko?

Najviše od svega, prvih nedelja me izluđivala neprestana grmljavina beogradske noći; daleka tutnjava kamiona i tramvaja, udaljeno tulenje brodskih sirena sa reke. Jedan postojan šum nalik na talase zapljuskivao me velikim očekivanjima dok sam se uljuljkivao u san, ležeći na stolu. Taj noćni šum obećavao je nešto izuzetno, nešto što samo Beograd ume da daruje onima koji pate. Svakoga jutra, tako, budio sam se kao da me očekuje neki dragocen poklon, koji mi je po noći obečavala ta grmljavina starog grada što je usrećio toliko mladih došljaka, pružio utehu očajnicima i izbeglicama kada su stizali preko njegovih reka da potraže hleb, krov i ime. Čudno, čovek otupi posle izvesnog vremena na mnoge stvari, ali jedno od retkih uzbuđenja koje mi je preostalo iz prvih beogradskih noći, to je taj veličanstveni i ni na jednom drugom mestu neponovljivi šum grada u blagoj noći rane jeseni. Osluškujem ga i danas kao udaljenu jeku, ponovo pronađeni zavičaj, obećanje i utehu.

I dok koračam sa Mimom Laševskom ruku pod ruku, znam: ovu skupocenu devojku poklonila mi je beogradska noć. Ko zna šta me još očekuje?

Zanimljivo je da onaj prizor iz 1956. u izlogu Novog doma najpribližnije objašnjava ko je devojka što me prati ruku pod ruku kroz sve ove godine. Ima nešto u toj živoj slici što otkriva suštinu Mime Laševske, njen karakter i čitav njen kasniji život. Ona u stvari živi kobajagi, voli isto tako. Ona napušta tek osvojena mesta privučena nekim drugim, možda lošijim, manje dekorativnim na prvi pogled, ali uvek novim, koji će posle nje biti proglašeni za modu. Jednostavno, niko ko je poznavao Mimu Laševsku nije mogao da prati njen ritam, ni redosled događaja, tu čudnu hroniku nepredvidljivih situacija u koje zapada ili, bolje rečeno, koje nju traže i pronalaze. I, ma koliko stranica ispisao o Mimi Laševskoj, ona će zauvek ostati za mene nerešiva tajna, jer, jedanput tačno određena, postavljena po ko zna koji put na svoje mesto za stolom kafane »Kolarac«, iznad brda popijenih kafa i opušaka koji se dave u crnom talogu, ona nam ponovo izmiče nekim samo njoj svojstvenim leptir-stilom — ona izranja na sasvim drugoj obali reke i maše nam da je živa, da je izronila, da opet možemo za njom, da je sledimo i, gle, mi napuštamo ogovaranje, više je ne razotkrivamo i ne špijuniramo, zaista je sledimo, svako za sebe, svako sa svojom skrivenom Mimom Laševskom — tajnom, svako krišom od drugoga, dok ona ponovo roni i iščezava ostavljajući iza sebe sumorna mesta na kojima ćemo morati da nastavimo život bez nje.

TRI

Mima Laševska je 1956, dakle, bila jedna od prvih beogradskih manekenki koje su naučile da pravilno hodaju na skraćenom kursu Savremene žene u Bulevaru revolucije, pod brižnim nadzorom predratne primabalerine Galine Pavlovič Vlkove, pet puta uzastopno Najlepše devojke bala avijatičara u Aero klubu.

Ta rascvrkutana dama ptičije pameti i detinjastog ponašanja, koja ni za šestoaprilskog bombardovanja Beograda nije prekinula svoju jutarnju emisiju »Higijenske gimnastike za decu, devojčice i dame« na radiju, umela je da iz Mime izvuče neslućenu gracioznost, koja je devetnaest godina snuždeno čamila nesvesna svoje lepote, zarobljena u loše hranjenom telu devojčice sa Senjaka. Pomoću nekoliko lekcija i samo dve-tri usputne opaske koje je za ruku vodila izoštrena ženskasta intuicija, gospođa Vlkova je zbacila sa Mime njen otrcani periferijski plašt, ispod kojeg se pred zapanjenim, kratko podšišanim društvenim radnicama Savremene žene, odjedanput rodila jedna nova Mima — lenja i raskošna.

Njen mangupski senjački klaj-klaj-klaj korak, proizvod obuće koju je Mima najčešće nosila (a bile su to platnene Batine patike), onaj njen način na koji je ravnopravno trčala sa dečacima sa Senjaka ne zaplićući pritom nogama kako to obično devojke čine kad landaraju levo-desno, i klatarenje njenih dugih nogu čija su kolena od marta pa do kraja septembra bila jedinstvena zbirka ranica i ogrebotina zadobijenih prilikom padova (Mima mi je jedne večeri otkrila tajnu: njeno najveće zadovoljstvo u detinjstvu bilo je oprezno odlepljivanje skorene krastice na kolenu, milimetar po milimetar; oni trenuci kada se ispod tamnocrvene kore sasušene krvi pojavljuje nežna nova ružičasta koža) — sve to, dakle, ostalo je u društvenim prostorijama Savremene žene kao lanjska zmijska košuljica. Tom čudu prisustvovali su slučajni svedoci: dve čistačice, pet društvenih radnica u strogim sivim kostimima sa poučnim jubilarnim značkama u reverima, bivša balet-majstorka Galina Vlkova i korepetitor Zdenko Pavliček, karakterni ljubavnik otpušten zbog pederastije iz Narodnog pozorišta.

Pred njima, eto, rodila se jedna nova Mima, tačnije rečeno, rađala se svakim novim korakom po maloj improvizovanoj pisti postavljenoj preko stolova. Možda bi taj prizor ličio na Botičelijevo Rađanje Venere (Mima inače veoma liči na tu mladu ženu koja izlazi iz školjke) da se čitava stvar dešavala na obali mora ili makar kakve reke. Ali čuda ne biraju mesta na kojima će se dogoditi!

Počađaveli zidovi Savremene žene bili su prekriveni uramljenim fotografijama glečerskih jezera isečenih iz lista Front; bilo je tu slika sa radnih akcija pošumljavanja i godišnjih skupština, a centralni zid su krasile ukrštene prelazne zastavice i parola Za zdrav podmladak! Sto za kojim je zasedala komisija društvenih radnica bio je zastrt kardinalski ljubičastim plišom, a tkanina mestimično progorena pepelom cigareta, uflekana tragovima prosute kafe. Komisija je sa izvesnim podozrenjem pratila obuku prvih manekenki, ne napuštajući sumnju da se iz tog poziva najlakše regrutuju kurve i buduće razoriteljice solidnih brakova. Možda se kroz to naoko nedužno prikazivanje tela, nogu, osmeha, hoda i isprazne ženstvenosti krije uvođenje neprijateljske ideologije na mala vrata — možda uopšte i nije trebalo organizovati taj sumnjivi kurs, a opet, fabrike konfekcije tražile su manekenke: bolje je držati pod rukom nužno zlo, kontrolisati ga i usmeravati, nego biti stavljen pred svršen čin jednoga dana kad za sve već bude kasno.

Ali utisak koji je na njih ostavila Mima Laševska može se zaista meriti samo čudom. Paf! Ona je zakoračila u svoj osvajački pohod i, gle, pred očima tih sredovečnih domaćica koje su se čitavog života odricale svega u ime nečeg lepšeg i boljeg što tek treba da stigne, zatreperio je znak za ženstvenost! Gledajući tu vižlastu curu dok korača, zaboravljale su na svoja otežala, uništena tela, proširene vene, ten upropašten dimom beskrajnih sastanaka, a Mima je gazila, i gazila, i gazila, i gazila, okrećući se poput zvrka oko sebe na kraju staze, gazila izazovno isturenih bokova tako da su se na njenoj vunenoj haljini bez struka ocrtavali vrhovi karličnih kostiju i Venerin brežuljak. Bolje rečeno, ona je sekla ustajali vazduh Savremene žene svojim telom, prebacujući nevidljive mostove kroz istoriju ženske lepote beogradskog pašaluka.

Bilo je u njenom gracioznom hodu uzbudljive sramežljivosti žena sa Dorćola kada su iznosile tepsije sa pitama Knezu Mihajlu Obrenoviću, i potuljene cincarske erotike koja tera u ludilo i bolest dok zamiče u tamu neke magaze u Sava Mali, a bilo je i onog tako šokantnog raskidanja sa stidom — mislim na prvo javno svlačenje mladih plivačica na Đačkom kupatilu 1920, kada su, i same zapanjene dugo skrivanom belinom svojih butina, pokušavale da se sakriju same od sebe koračajući ka reci kroz pesak i plićak; možda je u tom prizoru bilo i nečeg od luckastog hoda beogradskih mondenki između dva rata na konjskim trkama kod Careve ćuprije; svega je tu bilo, sve se tu osećalo i mešalo, čak i kloparanje drvenih sandala koje su mlade beogradske žene morale da nose za rata u doba nestašice đonova i kože, a opet i iznad svega — Mima Laševska išla je u ritmu rok-en-rola koji je te godine sa zakašnjenjem osvajao beogradske plesne dvorane — kao da je đuskala, označavajući korakom svaku drugu klecavu sinkopu.

U potpunoj zanemelosti prisutnih, Galina Vlkova je izustila tonom majstora koji upravo svlači veo sa isklesane skulpture, samo jedno:

— Eto, to je to!

— Slatka bestidnica ... — prostenjao je gospodin Zdenko Pavliček, izvodeći završni glisando malim prstom koji je krasio dug, odnegovan nokat. — Slatka mala bestidnica!

U reči »bestidnica« osećao se blag trag erotike, mutno sećanje preostalo iz davne predpederske epohe u životu ovog finog umetnika, a takođe nešto nalik na zavist što će ovo malo čudo, ovo Galinino slatko malo bestidno otkriće, već na kapiji Savremene žene ščepati zločesti mužjaci i rastrgnuti jezicima, noktima, zubima i, ah, svačim! Siromašni korepetitor, koji je bio najbliže Miminom preobražaju u Bulevaru revolucije i kome se činilo da ta devojka silazi sa piste i gotovo korača po dirkama izdrndanog Blihnera, osetio je te večeri potrebu da zaštiti Mimu od grubosti seksa i brzog propadanja. Čudno, svi koji su zaljubljeni u Mimu tvrde da ona u njima razvija taj zaštitnički osećaj i da je, možda, baš u tome njen osnovni šarm, tajna njene kobnosti.

Zdenko Pavliček je, naime, te večeri predložio Mimi da joj bude sestra i odveo je na slatki punč u kafe Mažestik. Dok su koračali kroz stolove i britvaste lepeze palmi iz burića, on samo što nije stepovao uživajući u divljenju stalnih gostiju Mažestika — zavidljivim pogledima što su se poput skupocenog saga prostirali pred njegovom stazom. Umotan u predug crven šal, čiji je jedan kraj padao koketno zabačen čak preko leđa u stilu Aristida Brijana, pričao je Mimi Laševskoj svoj život, a ona ga slušala na svoj talentovani način, koji joj je više od bilo čega prokrčio puteve i do najzatvorenijih beogradskih krugova.

Jer, Mima je zaista umela da vas sluša! Njene svetle oči doslovno su uranjale u vaše, a izraz njenog lica neprestano je davao do znanja onome ko govori da joj je do te sledeće rečenice bogzna koliko stalo, da gotovo izgara od nestrpljenja da je što pre čuje: »Oh, ne, ne, molim te, nemoj da nastavljaš sa pričom, dok se ne popiškim, neću apsolutno da propustim ni jednu reč od toga!«

Hoću da kažem, dok ste pričali nešto Mimi, imali ste osećanje da upravo izvodite monodramu, da ste glavom i bradom ser Lorens Olivije ili nešto tako. Mima je kao niko drugi umela da se namesti u stolici, na krevetu ili na stolu, na nekoj ogradi, svejedno, na mačkast način. Položaj njenog tela kao da je govorio: »Uh, što mi je ovde lepo, ah, što mi je drago što sam s tobom, ne, zaista mi je drago, pojma nemaš koliko!«

I eto, tako, Mima Laševska je, zahvaljujući svojoj diplomi svršene manekenke, bila prva i poslednja devojka-model, u bilo kom od čarobnih izloga Knez Mihajlove, kroz dugu istoriju trgovina i trgovanja ove ulice.

Knez Mihajlova je, inače, prva beogradska ulica na kojoj su se posle rata pojavili kolporteri Večernjih novosti. Njihovi gromki glasovi kojima su izvikivali naslove bili su sredinom pedesetih godina čudo neviđeno! Svet se zaustavljao i slušao ih kako se nadmeću u urlanju, a novine su se ludo prodavale. U nedostatku senzacija, ti momci su izvikivali poslednju vest iz Volt Diznijevog stripa: »Svrćo našo kost!«

Pre Mime se na Knez Mihajlovoj pojavio i jedan sendvič-men; bio je to mladi pozorišni reditelj V. V. koji je sa dve table okačene o vrat pokušao da reklamira neku svoju studentsku predstavu. Njegova karijera dobrovoljnog sendvič-mena započela je na uglu kod robne kuće Mitić, a završila se stotinjak metara niže, pred zgradom Srpske akademije nauka, gde ga je uhapsio dežurni milicioner zbog narušavanja javnog reda.

Tako je Mima Laševska, postavši devojka, sišla iz svoje strme Senjačke ulice pravo na manekensku pistu Savremene iene, a zatim u izlog Novog doma i, najzad, u moj život one novembarske večeri kada me je povela da proslavimo završetak sranja.

Spustili smo se do hotela Palas koji je te godine svoju staklenu terasu pretvorio u dansing. Pred liftom nas je dočekao Palasov čovek za izbacivanje, pravi div odeven u pogrebno crno odelo, koje je sa leve strane bilo malčice ispupčeno, verovatno zbog pucaljke:

— Dama može da se popne, ti ne! — kazao je preprečivši nam put.

— Zašto? — promucah.

— Zašto? — ponovi gorila — Zašto? Svi pitaju: zašto?

Uhvatio me je za ramena i okrenuo prema ogledalu.

— Pogledaj se kako izgledaš! — kazao je i ja se pogledah.

Zaista, nisam izgledao reprezentativno. Video sam lice izgladnelog dvadesetogodišnjaka koji krivi pete prema unutra, slepljenu, mokru kosu, povijena rahitična leđa: stari američki mantil od kamelhara visio je sa mojih mršavih ramena. Odozgo, sa terase, slivale su se bujice džeza. Pogledah se u oči: bile su jedina lepa stvar na meni. Oči ispunjene povređenim ponosom i mržnjom, pune gripoznog, grozničavog sjaja, nostalgije i besa. Oči sanjara koji će, verovao sam tada, pobediti na kraju tog usranog filma.

Okrenuli smo se i izašli bez reči, i tada sam se zarekao da nikada, čak ni onda kada se proslavim i namlatim brda love, nikada, nikada, nikada neću zakoračiti u Palas — brlog sitih žderača i gorila.

I, da vidite, to je jedna od retkih stvari koje sam ispunio sebi, mada se nisam proslavio.

Poželeh da je moj drug Ale sa mnom, i krenuh sa Mimom da ga tražim po gradu.

Pronašli smo ga u Kolarcu na Knez Mihajlovoj. Sedeo je za stolom pored vrata i pio čaj, čekajući da neko naiđe i plati.

I tada to poče.

ČETIRI

Još ih vidim te večeri koja se pretvarala u noć.

Sede i gledaju me kroz vreme. Vidim njihove ruke na kockastom stolnjaku. Mima ima bledu kožu sa slivom plavičastih vena — to su leve i desne pritoke njenog srca u koje se ulivamo. Ale ima ruke sportiste, duge vretenaste prste košarkaša. Na njegovom čvrstom dlanu linija uspeha prekida grubo liniju života. Čudno.

Vidim ih kako se zatreskavaju jedno u drugo na moje oči. Osećam da postajem suvišan za tim srećnim subotnjim stolom.

Mima i Ale sede jedno preko puta drugog (ja između njih) i gutaju se pogledima. Da nisam tu, ona bi ga poševila pred svima, usred Kolarca. Doveo sam Mimu za njegov sto i sad treba da mi je otme. Ali cela ta stvar jača je od nas, to je očigledno, i mi joj se prepuštamo. Navikli smo da gubimo, pre nego što smo išta posedovali.

Uzmi je, idiote, zar ne vidiš da je šiznula? Pronaćiću ja već neku drugu mačku. Ti si sportista i živiš sportski. Danas. Baš sada i evo ovde! Kako si samo siromašan! Mazni je, kretenu! Kada izgubim Mimu, vratiću se u svoje utočište; stanovaću ponovo u svojim knjigama, a ti nemaš baš ništa sem mišica i zlatnih pega u zenici. Sav si od mleka, Ale, budalo!

I dok to govorim sebi, znam, oni će se poševiti i bez mog blagoslova. Jeste, imaće možda grižu savesti. Međutim, nije u redu da im kvarim provod. Nije u redu, mislim, da im ja to priredim. Volim ih oboje. Volim kako izgleda taj prinčevski par.

Dok se svlači pred spavanje, Ale svuda oko sebe širi miris sportskih svlačionica. To je mlad gladijator koga na ulici zagledaju domaćice i stari pešovani. Potpuno je nesvestan svoje lepote. Kada se umiva, istovremeno pere i kosu pod mlazom hladne vode. Glavu trlja peškirom i kosa mu je istog časa suva, u poretku savršeno podrezane četke. Nikad ne gubi urođenu eleganciju. Sećam se, prao je kosu i onog jutra u podrumu ekspres-restorana u Zagrebu, posle duge skitnje, i opet je to bila kosa košarkaša sa reklame za losion. Njegova kosa živi. Čak i pozajmljeni komadi odeće stoje mu bolje nego vlasnicima za koje su šiveni. On je srećna mlada životinja — pravo ljudsko mladunče, mlada zver koju je prijatno gledati iz sopstvene kože koju ne volite. On je sve ono što ja nisam.

Zato se u našoj vezanosti prepliću ljubav i zavist.

Kada lovimo udvoje provincijalke po Studentskom gradu, obično sam ja taj koji izvisi. Možda neprestano očekujem revanš, pa mi to ne dozvoljava da ga napustim? A možda sam obični mazohista koji uživa da džonja ispod prozora krila-F, zamišljajući kako se gore u Aletovom krevetu spajaju u grču i znoju dve vrele kože: zveket zuba, svetkovina sperme i nežnih grubosti... Ševa! Goli su iza tog visokog škiljavog prozora, znam i šta rade, razgledaju pažljivo jedno drugom sva skrivena mesta, ožiljke i mladeže; puše pod žmirkavim svetlom sijalice od dvadeset i pet sveća koju je Ale zaklonio novinama, ali njihova tela su pravo bogatstvo i ona ovoj sumornoj sobi Studentskog doma poklanjaju raskoš dvorca iz Hiljadu i jedne noći.

I uvek sam ja taj koji ulovi mačku, a Ale onaj koji je na kraju potuca. Kada je osvajam na ulici, pravim za nju vatromete, umnožavam joj najlepše primerke svoje ličnosti, zapanjujem je poznavanjem stihova i citata — ona ide potpuno hipnotisana tragom mojih duhovitosti i više ne prepoznaje ulicu kojom je hiljadu puta prolazila — zavarana je mojim otrcanim repertoarom i, najzad, stvar se za mene završava time što je dovlačim za naš sto u Kolarcu.

Ale obožava moju igru i, zaista, on ne laže kada posle prepričava kakav sam utisak ostavio na tu potpuno nepoznatu devojku, tako da je prosto ostala »paf«!

Ali mom stilu zabavljača izgleda da nešto ozbiljno nedostaje da bi bio i efikasan. Moj način ima jednu grešku. Završava se zamorom od reči koje se dave u poplavi anegdota o Aletu, meni i našim prijateljima. Iznenada nastaje muk, onaj čas kad anđeo tišine preleće naš sto pokraj vrata Kolarca, i ja vidim: devojka koju sam izuličario zaljubljuje se u Aleta, i sa njenog ponašanja spada jedan po jedan pojas nevinosti. Tačno vidim da ga želi i da više ne sluša moj šou-program, i još vidim da je njemu zaista neprijatno što opet nisam imao sreće, što mi stil ima ozbiljnu manu.

Nas dvojica smo, izgleda, kompletan zavodnik!

Bez mene, Ale bi teško prišao nekoj devojci; bez njega — nikada ne bih saznao na šta su sve spremne te stroge, velegradske cice, kako brzo zaboravljaju svoj smerni pogled učenica koje se vraćaju sa časa klavira, kakve se sve u njima kriju moćne tucačice i kako ciče dok se opaljuju, šta sve brbljaju dok se ševe! Oh, Gospode!

U isto vreme, Ale je lakmus u traženju one prave devojke za mene. Ta prava, često zamišljana osoba na koju sam godinama čekao neće prebledeti u njegovom prisustvu, a ja neću po ko zna koji put osetiti ukus komedijaša na nepcima — usta mi neće opet biti puna pepela i taloga crne kafe.

Zašto sam odvodio svaku svežu ulovljenu mačku za Aletov sto?

Da mu je pokažem? Da se pohvalim svojim poslednjim uspehom bez poente? Ne samo zbog toga.

Kada mirno razmišljam o tome, savršeno mi je jasno da sam želeo da te devojke podelim sa njim. Čitava ta igra i besmisleni lov ne bi mi ni upola pričinili toliko zadovoljstva da sam sa novom devojkom morao ostati sam do kraja. Ale je bio moj alibi. Želeo sam da tim malim praznoglavicama, ludačama, trepetušama i lujikama, i onim drugim, odnegovanim beogradskim mazama, pokažem neki tajanstveni krug prijateljstva koji sam bio stvorio, u kome su drugari bili odani jedan drugom, uprkos iskušenjima što su ga pred njih postavljale devojke, i u kome je Ale svojom muškošću i snagom osvetljavao bezbedan i neprikosnoven dom, naš tajni štab sagrađen iznad jedne staklene pepeljare i jednog kockastog stolnjaka, stvoren u Kolarcu, običnoj kafani punoj promaje. Želeo sam da im pokažem dom u kojem živim i svog najboljeg prijatelja Aleta. Hteo sam da ga upoznaju i da tako staknem još hiljadu poena u svojoj vrednosti — ja, izgubljeni mali crv u gradskoj šikari bez milosti, koja je tih godina gutala energiju, prostore periferijske peščare, kilometre pustih obala svojih reka, oktan, mašine, znoj i uspeh.

Ale je za mene bio princ i blagonaklono mi je dozvoljavao da pripadam istom timu za koji on igra. I zaista, to nije samo stilska figura; kada smo nedeljom šutirali na male goliće po Bežanijskoj kosi iznad Studentskog grada, Ale bi me uvek izbarao za tim kome je bio kapiten. Stajali smo tamo na tužnoj panonskoj ledini deleći se na dve grupe (birali su obično Ale i Neša), a ja sam nekako nesigurno znao da će me moj prijatelj izabrati za svoj tim, mada sam loše baratao loptom. Znao sam da će mi dodeliti ulogu levog smetala, i on bi to uvek činio, naravno, tek pošto bi odabrao nekoliko neophodnih, važnijih igrača.

Prišao bi mi i udario me po ramenu, gestom kralja koji proizvodi nekog ritera u viteza:

»On je naš« — kazao bi i ja sam davao sve od sebe, bacao se u noge protivničkim igračima, izlagao svoje jadno mršavo telo udarcima i jurišao kao manijak sa loptom koja mi se zaplitala u noge, samo da opravdam Aletovo poverenje. Krajičkom oka video sam kako me bodri tamo sa desnog krila očekujući da dodam loptu kako valja, a kada se čudo ipak ne bi dogodilo i ja bio bačen u blato, prvi bi se zasmejao mom padu, okrećući stvar na šalu, spasavajući me tako od prezira ostalih.

Vraćali smo se u dom peške, još oznojeni i zadihani od igre, rame uz rame, i ja sam bio ponosan što sam jedan od gladijatora iz njegove ekipe, što i sam zaudaram na znoj i na akciju, na muškarca, strepeći istovremeno da ću veče provesti sam, ako se Aletu pojavi neki provod u izgledu.

Kako sam samo bio srećan onih večeri kada bi me zapitao: »Kuda ćemo noćas?«

Moje komedijantsko lukavstvo, mudrost ćopave lisice, sve što sam posedovao, sve bi se to istog časa stavljalo u pogon i ja sam izmišljao najluđe i najsmelije planove: drska uvlačenja na pozorišne premijere bez karte, blic-upade na dobro čuvane koktele, pozajmljivanje love, bezbroj sitnih laži koje ćemo upotrebiti da se dočepamo klope i provoda — sam samcijat bio sam kompletan štab za organizaciju boravka Njegovog Kraljevskog Visočanstva te noći u Beogradu. Imao sam izoštrene reflekse gradskog pacova, uz to još i nezasitnu maštu provincijalca kome su grad i njegove ulice — obećanja puna nepredviđenih događaja što vode ka uživanju. Brbljao sam mu bez prestanka o svojim planovima, a on ih je slušao, blag i nadmoćan, dozvoljavajući mi blagonaklono da iz sebe isteram i poslednje ludosti.

Naravno, nisam još uvek znao o kakvom će se to mom uspehu raditi i na osnovu čega bi trebalo da uspem, na kraju: u kom će se smeru kretati taj moj zamišljeni uspeh — ali nije važno! Znao sam dobro da se razlikujem od drugih, i Ale je slepo verovao u mene, na svoj postojani, sportski način. Verovao je da sam bolji i izuzetniji od ostalih, mada ni on ni ja nismo mogli objasniti u čemu sam to bolji. Jednostavno, obojica smo verovali u vrednost materijala od koga sam napravljen i u pravednost života-bajke sa obaveznim hepiendom.

Nešto mislim, da se nije družio sa mnom, Ale je mogao postati srećan profesor gimnastike. Ali on je bio obasjan nekim posebnim svetlom što pada samo na srećnike, i to osvetljenje me je neodoljivo privlačilo. U njegovoj senci bio sam i sam lepši i potpuniji. Iz dana u dan, tako, i ne znajući šta činim, trovao sam Aleta svojim somnabulnim pričama i bolesnim izmišljotinama. Koristio sam se njegovom svežinom i jednostavnošću, a njegovu snagu upotrebljavao sam umesto štita prema onima koji su čeznuli da me linčuju zbog uobraženosti bez osnova, kukavičluka i lukavosti profesionalnog grebatora. I zato, kad god bi Ale pokušao da se osamostali i približi sebi ravnima, poštenim i jednostavnim momcima, vukao sam ga svim lukavstvima natrag, izvrgavajući podsmehu te četvrtaste tipove — buduće malograđane, pa se on sa uzdahom rastajao od njih, ponovo uvučen u otrovni zadah Kolarca i večita maštanja bez ikakvog stvarnog temelja. Bilo je prosto neverovatno koliko smo se ja i moji prijatelji, čistokrvni gluvatori, bitange i sanjari, lepili za tog zlatnog dečka koji nam je ćuteći ulepšavao život. Otrov koji je udisao zahvaljujući nama, razarao je lagano njegovo sveže sportsko tkivo, a Mima Laševska sa kojom sam ga upoznao izvela je završni udarac.

Šta je privuklo Mimu ovom mladom bogu, studentu prednjih upora i čučnjeva? Ne bismo nikako smeli pojednostaviti tu mladu damu, istina, bizarnog ponašanja, tvrdnjom da je najzad srela čistokrvnog muškarca. Mimin rafinirani ukus izmiče ovoj pretpostavci. Njihov susret — to je trenutak kada se pronalaze najbolji džokej i najrasnije grlo, među stotinama dobrih jahača i rasnih konja. Zahvaljujući mojoj ludačkoj strasti da sve delim s drugima (to je zalog na osnovu kojeg posle neograničeno uzimam od bilo koga), Mima najzad sreće Aleta i u njemu vidi još uvek neoblikovani materijal izuzetne vrednosti, od koga se može napraviti njen privatni katapult što će je izbaciti daleko s onu stranu crte. U njoj se bude tamni ženski porivi da sama načini boga po sopstvenom nacrtu — nekoga ko joj neće biti odan na onaj cmizdravi, slepački način zaćorenih tipova koji je povezdan jure želeći je samo za sebe, već mnogo dublje i suštinskije.

Zašto se ne zaljubi u mene, na primer?

Zato što Mima oseća da sam već otrovan iznutra. Da sam izgubljen za bilo kakvu akciju koja vodi uspehu. Ona nikada ne bi bila sigurna da je neću prevariti sa prvom fatamorganom. Uz to, ja nisam tako lep kao Ale. Moje gluvatorsko prokletstvo očigledno je svakome ko ume da proceni tipa što satima češe leđa o zid i bulji u trotoar preko puta. I mada mi je tek dvadeseta, izgleda da sam rođen kao starac, a ako i osvojim neko izuzetno mesto u životu, biće to dugi rat dobijen lukavstvom, posle mnogo kombinacija i neizvesnosti. Mima, tako, u jednoj nevažnoj kafani punoj dima, pronalazi najzad nešto za čim je oduvek tragala. Ta složena devojčica sklona laganju bez koristoljublja, za koju su uvek tvrdili da ne zna šta želi, htela je uvek više od mogućeg, htela je nemoguće. I eto, najzad je to i pronašla, pa više nije ništa važno: ona se opija na naše oči, gledajući Aleta preko puta sebe, njegovo lice na tamnoj osnovi staklenog izloga i njegov oreol koji je te večeri vidljiviji nego ikad ranije.

PET

— I tako, vi ste znači, braća? — pita Mima, dok kelneri Kolarca podižu stolice na stolove. Fajront.

— Prijatelji... — odgovaram ponosno.

— Najbolji na svetu?

Klimnuli smo glavama.

— Ja nemam nikoga! — kazala je Mima. — Strašno mrzim druženje sa curama! I mrzim žene, uopšte! Ja sam jedinica: to je možda zbog toga. Hej, da vam budem malo sestra? Da vam budem malo sestra?

Pristali smo da nam bude malo sestra, krijući u glavama potajnu nadu da će jednoga dana, kad-tad, ipak doći do rodoskvrnuća.

— Važi! — kazao sam. — Bićeš nam malo sestra!

— Stvarno?

— Odistinski...

— Da proslavimo to? — predloži Mima. — Vodiću vas na provod u Lotos. Puna sam love.. .

Otvorila je svoju tašnu i, zaista, bila je do vrha napunjena zgužvanim novčanicama koje su se mešale sa šminkom, pufnama od pudera, maramicama i divljim kestenjem, pokupljenim u nekom parku. Taj slatki haos devojačkih torbica! U njemu je pohranjena tajna ženstvenosti.

Krenusmo niz Knez Mihajlovu ka Lotosu. Mima je išla između nas. Bilo joj je hladno pa je ruke zavukla u naše džepove. Levu u džep mog mantila — desnu u džep Aletovih pantalona, jer je Ale te noći nosio svoju vindjaknu bez džepova.

— Bože, što je lep! — divila se Aletu — Ali ti imaš lepše oči... — dodala je, da me uteši.

Odjedanput, zadrhta. Pogled joj postade staklast, a nozdrve se raširiše. Istrgla je ruku iz Aletovog džepa:

— Ne, to ne! To neću!

— Zašto?

— Zato što neću.

— Dobro — kazao je on.

Ona vrati ruku u njegov džep:

— Budi dobar! — rekla je.

— Šta se dešava? — zapitah.

— Bez veze! — kazao je Ale. — Ništa.

— Ništa — reče Mima.

Sišli smo u Lotos — pravo u toplo, lepljivo ždrelo dima, saksofona, pudera i parfema. Znao sam to mesto samo po čuvenju: Lotos, Kristal, Mazestik, Kleopatra i Ruski car — pet noćnih hramova poroka, bluda, rasipništva i avanture.

I opet su iskrsle neprilike sa našom odećom.

Čovek na vratima je kazao: »Gospoda ne mogu unutra bez kravata!« ali nije pravio pitanje kada je Mima zatražila da otkupi dve kravate za nas. Vezali samo ih onako, preko džempera; bio je to najmasniji i najizlizaniji par kravata u ovom delu Evrope. Bile su već klizave od iznajmljivanja. Moja prugasta, a Aletova modra.

I tu, među švercerima, dežurnim policajcima, cinkarošima i podvodačima, ocvalim barskim damama i trgovačkim putnicima, sedimo nas troje za malim okruglim mermernim stolićem uz samu ivicu svetlećeg kruga. Mima je nacvrcana i razdragana, Ale i ja uplašeni. Po zidovima kružne dvorane sa stubovima izležavaju se Lede u krilima labudova. Pred nama su tri dugovrate boce belog vina. Sumpor mi štipa grlo dok pijem i osećam da me tama Lotosove dvorane usisava, a stubovi počinju da se okreću stapajući se u vrtoglavi zid smrti.

Od juče nisam ništa okusio. Čudno, kada ste gladni, niko vam ne nudi jelo — svi vas teraju da pijete!

Želeo bih da umrem za ovim stolom. Sumporisano vino odlično se slaže sa sažaljenjem koje osećam prema sebi. Oznojena Mimina ruka jedini je moj vodič kroz ovo predvorje pakla, u kome se blistaju klizava tela Marokanaca na podijumu — oni izvode parternu gimnastiku, a smenjuje ih žena-majmun, čije me izvrnuto lice gleda nekud odozdo, između raskrečenih nogu i napuklih šavova na trikou; pa posle: »Step-majstor na rolšuama — Bobi Moreno sa petogodišnjim sinom!«

Obuzima me talas radosti, čini mi se da sam bez težine i da i sam stepujem po zategnutom bubnju uz pratnju meksikanskog tria La pikonera. U ovoj zagušljivoj kutiji, dakle, Beograd skriva svoje tajanstvene podzemne čarolije. Ona provincijska varoš u kojoj sam nekada živeo liči mi na daleku, već izbledelu razglednicu. Ovo je, najzad, pravi život i prava velegradska devojka koju držim za ruku dok se okreće vrteška čardaša, a žongleri šetaju po žici, i buket balerina: Irena, Konstanca, Beba i Kaća izvode potpuri orijentalnih igara — ružičasto zategnuto meso ispod prozirnih velova — to je, najzad, život!

Odjedanput na nas troje pada snop svetla. Iz tame nas gledaju oči pune mržnje. Spremni smo da kidamo, a opet, prikovani za svoja mesta strahom što smo iznenada izvučeni iz bezbedne tame, zaslepljeni reflektorom koji otkriva ižvakane cipele, pokisla ramena.

Internacionalni majstor crne mađije Svengali Peti izvodi Mimu i Aleta na sredinu podijuma za igru. Svetlo ih prati i ja ponovo tonem u tamu. Mađioničar ih moli da ga zatvore u sanduk i da zatim sednu na poklopac. Pre toga, oni će ukucati eksere da budu sigurniji da nema nikakve prevare.

Najpre sam srećan što nisam tamo izložen tuđim pogledima, a malo kasnije stomak me boli od zavisti što se proslavljaju bez mene. Nije stvar u reflektoru, mislim, nad njima zaista lebdi to svetlo iz kojeg sam isključen, u senci, uvek u senci. To je zbog toga što oboje imaju zlatnu kosu, to je zato što pripadam nekoj drugoj, nesrećnijoj planeti, drugom soju — onom što je uvek u polusvetlu i sivilu, onoj vrsti, mislim, koja je osuđena da ljubav neprestano otima, pa i onda kada je stekne, nikada u nju nije potpuno sigurna. Gledam sad to dvoje izabranih (Svengali Peti samo je produžena ruka sreće) kako se smeju u snopu zlatnog mlaza što im se sručuje na lica i kosu. Mima landara nogama otkrivajući kolena, a Ale se smeši prema tami i, gle, u zvuku činela i grmljavini bubnja, s druge strane dvorane stiže mađioničar koga su maločas zakucali klincima: on uzima za ruke Aleta i Mimu, klanjaju se aplauzu pa mi se čini da će sve troje odleteti put modre islikane tavanice Lotosa kao u nekoj blesavoj apoteozi. I sve se meša, vrti i rasplinjava: presrećni Mimin pogled upućen je Aletu a njegov njoj, dim, dim, dim i odmah posle toga muzika za igru: »Džezabel, ti si to!« Prvi par na podijumu su Mima i moj prijatelj. Potpuno su zaboravili na mene. Uskoro moj zavidljivi pogled zaklanja zanjihavi zid igrača iza koga se njih dvoje gube i iščezavaju u čvrstom zagrljaju.

Posle mi je zadihana i srećna Mima pričala da je Svengali Peti, petljajući nešto u sanduku, cvileo panično na tri jezika da ga ne upropaste te večeri, da mu pomognu. Mimi je to bilo smešno, ali je uspela da prokuži u čemu je štos. Mima kaže da joj je Svengali Peti dodirnuo lakat pre nego što je ušao u sanduk i prošaptao: »Molim vas, pomozite mi! Please, will you help me...«

Mima je posle platila račun.

Kada smo, oznojeni, lepljivi i izgoreni duvanom, izašli iz toplog smrada Lotosove jazbine, vetar je bio toliko jak da nas je doslovno zalepio za zid.

Svitalo je.

— Košava! — viknula je Mima u vetar. — Duva sa severoistoka!

Mokra kosa šibala joj je preko lica u bičevima.

Vetar je u naletima bacao kišne zavese po opustelim ulicama i fasadama. Gledali smo u čudu našu lepu prijateljicu kako određuje pravac vetra.

— Pokazaću vam nešto ... — doviknula nam je i otrčala niz ulicu. Teturali smo za njom, jedva je stižući. U jednom trenutku sasvim je izgubismo, ali, vođeni kuckavim zvukom njenih potpetica, pronađosmo je nekoliko uglova niže, pred jednim zidom, kako mokra i zadihana stoji podignute glave i gleda kroz kišu.

Bio je to bočni zid neke trospratnice, a u sivom jutru koje se probijalo kroz niske oblake vetar ga je obilno zasipao kišom. Taj obliveni zid je stajao pred nama kao avet.

— Još malo... još samo malo... — bulaznila je Mima — i ono će početi da se pojavljuje!

Kisnuli smo na uglu pred bledim zidom sve dok se, ispod tanke naslage žute boje kojom je kuća bila prekrivena, ne počeše da pojavljuju slova.

Što je zid bivao vlažniji, ona boja odozgo postajala je sve prozirnija te otkrismo razlog zbog koga nas je Mima dovukla čak ovamo: odozdo se nalazila neka stara reklama!

Zauzimala je celu površinu zida, počinjala u visini prvog sprata, a završavala se iznad trećeg, na samoj granici mansarde i krova.

EVGENIJ LAŠEVSKI

čitali smo sričući,

NAJOMILJENIJE DEČIJE KNJIGE U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI

Pogledah Mimu: stajala je sleđena, bez pokreta, pred slovima što su izranjala iz zida vremena, iz nekog srećnog pred-detinjstva kojeg se maglovito sećala kroz šum kiše.

IZABRANA DELA KLASIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU: GUSTAV ŠVAB, BRAĆA GRIM, HILJADU I JEDNA NOĆ, ALEKSANDAR DIMA, ALFONS DODE, ZEN GREJ, KARL MAJ

AGENTURA LAŠEVSKI

TRAŽITE PROSPEKTE NAŠIH IZDANJA

ULICA KNEZA PAVLA 46.

Još i sad vidim njeno vlažno lice pred zidom, i Aleta, i sebe, kako prisustvujemo nečemu što ne shvatamo — dva mlada došljaka stigla iz provincije da osvoje Beograd i ćerka bivšeg Kralja knjiga, svrgnuta knjižarska princeza, pred poslednjim tragom Plave ptice ...

— Sutra, kada se zid osuši, opet se neće ništa videti... — rekla je Mima sklanjajući bičeve kose sa lica. — Oprostite — kazala je — što vas maltretiram, ali retko kad košava produva ovu ulicu!

Dok smo je pratili kuči, u Senjačku, Mima nam je pričala da ponekad, kad joj se sve smuči, dolazi do svog zida. To se, naravno, dešava samo onda kada se sastave naročito povoljne okolnosti: to jest, kada se njoj smuči, kada duva košava i kada pada kiša. Običnim danom, rekla je Mima, slova reklame njenog starog jedva se naziru i samo ona zna šta je ispod one žute boje na zidu. Njen stari, naprotiv, nikada ne dolazi ovamo pred svoju predratnu reklamu. To bi ga, kaže, potreslo. On je, u stvari, sasvim zaboravio šta je bio pre rata. I šta je bio pre onog, onog, rata. I pre njega. On je takav čovjek.

Kada je propala stvar sa knjigama, kaže Mima, jedno vreme je bio piljar. Odlazio je sa dvokolicom u Mali Mokri Lug i tamo kupovao od seljaka-zelenaša kupus, krompir i ostalo, pa onda to sve preprodavao na pijaci Bajloni. Posle je neko vreme davao časove ruskog, dok je ruski bio u modi, a nekoliko godina bio je i učitelj mačevanja. Floret — sablja — mač. Jedanput će nam pokazati njegovo oružje, jedanput kad dođemo kod nje, kada nas pozove čim srede neke stvari sa sustanarima i oslobode sobe koje im pripadaju po zakonu. Sada im stan ni na šta ne liči, deluje deprimirajuće i nju je sramota da u njega dovodi goste. Ne zbog nje same, baš je briga, već zbog starog Laševskog koji sve to teško podnosi, shvatate?

Ni te noći, a ni kasnije, Mima nam nije dozvoljavala da je otpratimo do samih vrata njene kuće. Opraštali bismo se uvek u dnu ulice, na uglu, a ona je ulazila u duboki vrt, čija je ograda bila tužno razvaljena. Nikad nas nije pozvala u goste, mada je stalno obećavala.

Bila je to jedna od onih smešnih porodičnih vila koje su se tako mnogo gradile po Senjaku dvadesetih godina ovog veka, sa pseudogotskim tornjićima, alpskim zabatima, a na ulazu — pompeznim stubovima od cigle u kolonijalnom stilu.

Mima priča da je njen otac podigao vilu 1925. i nazvao je Mon repos, ali da su prvih godina posle rata, dok je još bila sasvim mala devojčica, ona i njen tata pustili u kuću nekoliko porodica bez krova nad glavom, dok se ne snađu, a posle ih nikako nisu mogli da izbace napolje, jer su jedni odlazili, a drugi se useljavali u njihove sobe, dok su Mima i njen ludi otac, stari Laševski, stanovali u bivšoj garaži, u vrtu, vodeći beskonačne parnice sa svojim novim sustanarima.

Mima nam je još pričala da je njen tata imao jedno vreme predivan posao: podučavao je beogradske hamlete da se mačuju, pa su njih dvoje svakoga jutra silazili do Narodnog pozorišta i, dok je stari Laševski probadao polonije i laerte, Mima je obilazila veliku mračnu pozornicu, pela se uskim gvozdenim lestvama čak gore ili je zavirivala u garderobe, gde su joj glumice oblačile skupocene haljine i kostime, lakirale joj nokte i kovrdžale kosu. Kaže da su je svi jako voleli i da se nekoliko puta čak i pojavila na pozornici u Madam Baterflaj kao mala Japanka u kimonu. Te godine su joj ostale u najlepšoj uspomeni. Ali sve je bilo manje komada sa mačevanjem, pa su sve ređe zvali njenog tatu. Tako je ponovo ostao bez posla. Gotovo da su gladovali do onog dana kada je stari Laševski jednoga jutra, prekrstivši se pred ikonama, izneo njihovu staru vagu iz kupatila i sišao dole u varoš, na jedan ugao kod Zelenog venca, odmah preko puta pijace, da važe seljake.

»Tačna vaga, tačno merenje — vikao je zvoneći kravljom klepetušom kao da objavljuje smak sveta, koji je za njega već počeo. — Ko na život svoj polaže, taj se važe! U slučaju greške u merenju, plaćam odštetu sto hiljada!«

Radi slikovitosti, a i zbog štednje, pustio je dugu bradu kao kakav mužik. Ali teška vremena su odavno za njima, kaže Mima. Stari Laševski je, uz pomoć dobrih ljudi koji nisu mogli mirno da prolaze preko Zelenog venca dok je on zvonio i zvonio, sredio svoje dokumente i dokazao radni staž, pa su mu dali penziju, a i Mima povremeno zarađuje kao maneken ili devojka za štand u sezoni sajmova.

Živimo dobro, kaže Mima, mislim, imamo šta da jedemo, a garderobu koju nosim na revijama mogu da otkupim za trećinu stvarne vrednosti. Imam prednost! Samo mi je žao knjiga. Tata mi je iz njih čitao dok sam bila mala. Po jedno poglavlje pred spavanje. Ali, pošto je garaža u kojoj žive pretesna, morali su da se oproste od svoje ogromne biblioteke, koja je, po Miminom pričanju, poprimala razmere Aleksandrijske knjižnice, da je ostave razbacanu po onim sobama u kojima stanuje tuđ svet. Najviše joj je žao tih knjiga, kaže Mima: jedanput, kad bude veoma bogata, kazala nam je te noći pred svojim vrtom, ponovo će pokupovati sve izgubljene knjige, sve do poslednje! I one spaljene u kaminu prve zime nakon svršetka rata, kada je njen tata zatekao u svojoj biblioteci neku nepoznatu familiju sa detetom koje se treslo u groznici i njegovu majku, koja je, baš kad je ušao, ubacivala u plamen poslednje sveske Volterovih sabranih dela.

»Samo ga ložite, gospođo! — kazao je mirno stari Laševski toj nesrećnoj ženi koja se borila za dete. — Samo ga spaljujte, od njega je sve ovo i počelo!«

— Ponekad odem do one reklame — rekla je kad smo se rastajali na njenom uglu — da ne zaboravim ko sam, shvatate? Šta sam bila i šta ću opet biti. Znam sigumo da hoću! Videćete, kad vam kažem! Svejedno što se smejete. Jednoga dana, kad budem kraljica ili nešto slično ... Haug!

— Laku noć, kraljice ...

— Dobro jutro, dečaci — kazala je i iščezla u dubini starog vrta.

ŠEST

Mima je bila prva beogradska devojka koja je ušla u našu sobu.

Te godine smo stanovali u krilu-F, na trećem spratu Prvog bloka Studenskog grada. Soba broj sto šezdeset i sedam.

Na ulazu su Mimi oduzeli ličnu kartu. Brkati portir je stavio na gomilu ostalih legitimacija njenu otvorenu sliku i ispratio Mimu osmehom punim pornografskih nagoveštaja. Taj osmeh kao da je govorio: »Mala, pazi se, bićeš poševljena!«

Hodnici po kojima je Mima prošla bazdili su po lizolu i hlornom kreču kojim su zasipani klozeti bez vrata, a svuda su se vukle gužve stare novinske hartije, kore hleba i ogrisci jabuka. Prozori na hodnicima bili su mahom porazbijani, pa je kroz njih vejao sneg.

Prvi ozbiljan, težak sneg 1956. godine.

Čitav Studentski grad bio je na balkonima i prozorima, urlajući:

»Ua-a-a-a-a ... sneg!«

Mimi se činilo da je izbila pobuna, toliko su se svi derali »Ua, sneg!«

Mima je do tada viđala blokove Studentskog grada samo iz autobusa, kada je išla na aerodrom, putem koji tuda prolazi.

Mima tako nije ništa znala o tom studentskom getu s druge strane reke Save, niti o tome kako ga lako zahvata masovna histerija zbog nekog potpuno beznačajnog povoda. Bilo je dovoljno da preko prostora omeđenog blokovima prode, naprimer, neka napadno odevena dama pa da se istog časa začuje grmljavina urlika »Ua, kurva!« da se podignu zvižduci koji paraju nebo i uši.

Jedanput su tako, loveći pse-lutalice, u Studentski grad upali strvoderi sa kamionetom. I čim su pojurili prvog psa, neko je vrisnuo: »Ua, šinteri!« pa su svi stanovnici grada pohrlili na prozore i balkone (najveći broj njih i ne znajući šta se uopšte dešava). Poletele su kao kamen tvrde vekne bajatog hleba, pivske flaše i knjige, a iz četvrtog, ženskog bloka, počeo je da pada sneg okrvavljene vate ... Strvoderi su jedva izvukli živu glavu i više nikada nisu zalazili u taj kraj Novog Beograda.

Kada je duvao vetar, studeni su urlali: »Ua, vetar!«

Proletnja kiša dočekivana je povicima — »Ua, kiša!«

Pojave masovne histerije, koja još nije dovoljno naučno ispitana, najčešće su u mesecu junu, kada su studenti pred ispitima. Iza njih je ostala duga zima i izgladnelost; nervi su im napeti kao sajla koja vuče šlep. To je sezona čestih tuča i silovanja. Ali bes lako eksplodira i u drugim godišnjim dobima. Baš kada je Mima tražila našu sobu lutajući hodnicima, studenti su protestovali protiv snega. Jer, sneg je njihov najljući protivnik. Prozori soba u Studentskom gradu su, naime, mahom rasušeni, a centralno grejanje nedovoljno da zagreje sobe. Zbog toga je armija prozeblih studenata dočekivala prvi sneg urlicima »Ua, sneg!«

Zanimljivo je da su ti studentski požari gneva prestajali na isti način na koji su i započeli, naglo i nepredvidivo. Kada se izviču, i dadu oduške srcima, studenti se povlače sa balkona, zatvaraju prozore i grad je opet kao što je bio — tužan i zavejan tišinom.

Mimi je naš hodnik, pričala je, ličio na robijašnicu iz koje je već odavno zbrisala uprava kaznione. Susretala je zarasle momke u prugastim pidžamama i manijake u izbledelim plavim trenerkama, sa cipelama navučenim na bose noge, bez pertli. Po vratima soba s leve i s desne strane hodnika šepurili su se upadljivi natpisi, koji su trebali da ulepšaju studentski život, da ga osvetle navodno, tipičnim studentskim duhovitostima. Bilo je tu nalepljenih golih mačaka iz ilustrovanih listova, mrtvačkih glava sa ukrštenim kostima, znakova sa karata za igranje i otisaka tabana koji su se peli potpuno nelogično uz vrata i šetali preko tavanice. Mima je, tražeći naš broj, čitala te natpise u čudu:

POKERAŠI, DIPLOMCI, TRILING, ŠMEKERI, ŠVALERI, TRI KOSTURA, ŠMINKERI, PAZI — OŠTAR PAS! UJEDAMO! MEDICINARI, HOTEL PROMAJA ...

Na jednim ispucalim vratima, pisalo je:

VI KOJI ULAZITE OVAMO NAPUSTITE SVAKU NADU ZA POVRATAK!

Mima je koračala kroz mračne poglede očajnika što su se bez ikakvog cilja motali po hodniku. Negde su šištali radijatori.

Bili smo do neba zahvalni Mimi što ničim nije pokazala da nam dom smrdi. Jer ipak, ma koliko užasan bio Prvi blok, ja sam ga voleo (a obožavam ga još i danas) zbog neverovatnog bratstva koje je vladalo u njegovim pre vremena oronulim paviljonima. Tu se delilo dobro i zlo sa momcima koji su umeli da ne štede svoje siromaštvo. Delili smo tako sparušene kolače od jabuka stigle od kuće u paketu, poslednju cigaretu već istrošenog duvana, pikavce, ostatak ubuđalog čaja na dnu cediljke, žilet naoštren trljanjem o vlažnu unutrašnjost čaše kojim se brijao čitav sprat, na kraju — čak i samu postelju! Sve.

Volim sobu broj sto šezdeset i sedam.

Volim bezbednost te sobe u kojoj sam ilegalni spavač.

Volim vetroviti hodnik po kom se razvlači smeće.

Volim ulubljeni krevet i sivomaslinasto ćebe sa zelenom vojničkom prugom po sredini. Volim što dom liči na kasarnu, jer sam zaista vojnik u svom privatnom ratu.

Moj život u to vreme stvarno je nalik na danonoćni rovovski rat sa Beogradom. Opkolio sam taj grad sa svih strana i čekam da me primi za svoga. Opsada će biti duga i teška.

Ne posedujem ništa sem ogromne radoznalosti, a ona guta polusvarene slike, lica, datume, reči, celuloidnu traku ... Uranjam u beogradske ulice, drogiram se filmčugama i izložbama; satima sam u stanju da buljim u neko blesavo naslikano cveće. Utucavam dane po čitaonicama listajući časopise, visim na galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta gde je moguće otkunjati izvesno vreme u toplom. I dok gudi neki kvartet, zamišljam u polusnu svoju nekadašnju kuhinju i mleko na peći.