96 TESEJEVA DELA

Tesej se poduhvatio da oslobodi od razbojnika priobalni put koji je vodio od Trojzena do Atene. On nije izazivao svađe i sukobe, ali se svetio svakom ko bi se usudio da ga napadne i nastojao je, kao i Herakle, da kazna uvek bude ravna zločinu.1 Kod Epidaura ga je iz zasede napao bogaljasti Perifet. Perifet, koga neki zovu Posejdonovim sinom, a drugi opet Hefajstovim i Antekleinim, imao je ogromnu bronzanu batinu kojom je ubijao putnike, odatle mu i nadimak Korunet, »čovek sa batinom«. Tesej mu istrže tojagu iz ruku i na smrt ga premlati. Oduševljen veličinom i težinom tojage, on ju je potom svuda nosio; pa iako je sam izbegao njenom ubilačkom udarcu u njegovim rukama, ona nikad nije promašila.2
b) Na najužem delu Prevlake, odakle se vide oba zaliva, Korintski i Saronski, živeo je Sinid, sin Pemonov, a neki tvrde da su njegovi roditelji bili Polipemon i Sileja, Korintova kćerka, a Korint je za sebe tvrdio da je Posejdonov vanbračni sin.3 Sinid je dobio nadimak Pitiokampt, ili »savijač borova«, jer je bio toliko snažan da je mogao saviti bor tako da mu vrh dodirne zemlju, a pri tom bi često tražio od neupućenih prolaznika da mu pomognu, pa bi iznenada ispuštao grane. Drvo bi se naglo uspravljalo, a nesrećni ljudi leteli bi uvis, stropoštavali se sa grana i na mestu ostajali mrtvi. Ili bi savijao dva susedna drveta dok im se vrhovi ne spoje, i vezao ruke svoje žrtve jednu za vrh jednog, drugu za vrh drugog drveta, tako da se nesrećnik rastrzavao dok se drveće vraćalo u svoj prvobitni položaj.4
c) Tesej se takmičio sa Sinidom, pobedio ga i postupio s njim isto kao što je on postupao sa drugima. Baš kad je završio, jedna lepa devojka protrča i sakri se u žbunje divljeg asparagusa i trsku. Tesej pođe za njom i tek je posle dužeg vremena nađe kako zaklinje rastinje da je ne oda, obećavajuci da ga nikada neće ni brati ni spaljivati ako je zakloni. Kad joj Tesej dade reč da joj neće učiniti nikakvo zlo ni nasilje, ona pristade da izađe, i reče za sebe da je Sinidova kći Perigina. Perigina se na prvi pogled zaljubi u Teseja, oprostivši mu što joj je ubio oca, koji joj je bio mrzak, i posle određenog vremena rodi mu sina, Melanipa. Kasnije je Tesej Periginu udao za Dejoneja iz Ojhalije. Melanipov sin Ijoks pobegao je u Kariju, gde je postao rodonačelnik Ijoksida, koji nisu ni trsku ni asparagus spaljivali već su ih uništavali na drugi način.5
d) Neki opet kažu da je Tesej ubio Sinida mnogo godina kasnije i da je na Prevlaci obnovio igre u njegovu čast, iako je igre osnovao Sisif u čast Ininog sina Melikerta.6
e) Tesej je zatim lovio u Kromiju i ubio opaku i besnu divlju krmaču koja je prouzrokovala smrt tolikih ljudi iz Kromija, da se od nje više nisu usuđivali ni da oru svoja polja. Za ovu zver, nazvanu po Kroni, starici koja ju je okotila, kažu da je potekla od Tifona i Ehidne.7
f) Idući putem pored obale, Tesej stiže do okomite stene koja se nadnosila nad more. Tu stenu je zaposeo razbojnik Skir, koga neki nazivahu i Korinćaninom, sinom ili Pelopovim ili Posejdonovim; drugi ga smatraju sinom Heniohe i Keneta.8 Skir je imao običaj da sedne na stenu i nagoni prolaznike da mu operu noge; a kad bi se oni prihvatili posla, on bi ih udarcem noge bacio sa stene u more, gde je džinovska kornjača čekala da ih proždere. (Ove morske kornjače podsećaju na suvozemne, jedino su veće i imaju noge podešene za plivanje). Tesej odbi da Skiru opere noge, podiže ga uvis i sa stene baci u more.9
g) Megarani, međutim, tvrde da je Skir sa kojim je Tesej došao u sukob, bio pošten i čuvaran kraljević Megare, otac Endeide, koja se udala za Ajaka i rodila mu Peleja i Telamona; oni dodaju da je Tesej ubio Skira kad je, mnogo godina kasnije, zauzeo Eleusinu i da je u njegovu čast priređivao istamske igre pod pokroviteljstvom Posejdona.10
h) Skirova se stena diže u blizini Molurovih stena, a preko njih vodi Skirova putanja, koju je Skir prokrčio u vreme kad je komandovao vojskom u Megari. Žestoki severozapadni vetar koji duva s tih visova ka moru Atenjani zovu Skir.11
i) Sciron znači »suncobran«; a mesec Skiroforion nazvan je tako što o ženskom prazniku posvećenom Demetri i Kori, koji pada dvanaestog dana Skiroforiona, sveštenik Erehtej nosi beli suncobran; takav suncobran sveštenica Atene Skirije nosi i u svečanoj povorci koja polazi sa Akropolja, zbog toga što se boginjin kip tada premazivao sa scirasom, nekom vrstom gipsa, u spomen na beli lik koji je napravio Tesej kad je uništio Minotaura.12
j} Nastavljajući put za Atenu, Tesej je sreo Kerkiona iz Arkadije, koga neki smatraju sinom Branha i nimfe Agriope, a drugi sinom ili Hefajsta, ili Posejdona.13 On. je izazivao prolaznike na rvanje i ubijao ih svojim moćnim zagrljajem; ali Tesej ga izdiže kolenom i, na veliko zadovoljstvo Demetre, koja je posmatrala borbu, tresnu ga glavačke o zemlju. Kerkion trenutno izdahnu. Tesej se nije pouzdavao toliko u snagu koliko u veštinu i izumeo je veštinu rvanja, utvrdivši pravila koja dotle nisu bila poznata. Mesto gde je Kerkion izazivao na rvanje leži nedaleko od Eleusine, na putu za Megaru, u blizini groba Kerkionove kćerke Alope, koju je, kako se priča, Tesej silovao.14
k) Stigavši u Koridal na Atici, Tesej je ubio Sinidovog oca Polipemona, zvanog Prokrust, koji je živeo kraj puta i imao dve postelje u kući, jednu malu a drugu prostranu. Nudeći prenoćište putnicima, on bi stavljao male ljude u veliku postelju i istezao ih da bi odgovarali postelji, a ljude visokog rasta smeštao u malu postelju, pa bi im podsecao noge koje su virile van postelje. Po drugima je, međutim, imao samo jednu postelju i prema njoj istezao ili skraćivao one koji bi
legali u nju. U svakom slučaju, od Teseja je dobio ono što je zaslužio.15

1. Diodor sa Sictllje: IV, 59; Plutarh: Tesej 7 i 11;
2. Higin: Fabula 38; Apolodor: III, 16, 1; Pausanija: II, 1, 4; Plutarh: Tesej 8;
3. Pausanija: loc. cit.; Ovidije: Ibis 507; Apolodor: III, 18,   2; Sholijast uz Euripidovog Hipolita 977;
4. Ovidije: Metamorfoze VII, 433;   Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Diodor sa Sicilije; IV, 59; Pausanija: loc. cit.;
5. Plutarh: Tesej 8 i 29;
6. Parstki mermer 35; Plutarh: Tesej 25;
7. Plutarh: Tesej 9; Diodor sa Sicilije: IV, 59, Ovidije: Metamorfoze VII, 433; Apolodor: Epitome I, 1; Higin: Fabula 38;
8. Strabon: IX, 1, 4; Apolodor: Epitome I, 2; Plutarh: Tesej 25;
8. Sholijast uz Statijevu Tebaidu I, 339; Pausanija: I, 44, 12; Apolodor: Epitome I, 2—3;
10. Plutarh: Tesej: 10 i 25;
11. Pausanija: I, 44, 10—12; Strabon: IX, 1, 4;
12. Sholijast uz Aristofanove Žene u skupštini 18; Aristofan: Zolje 925; Etymologicum Magnum: sub Scirophorion;
13. Plutarh: Tesej 11; Apolodor: Epitome I, 3; Higin: Fabula 38; Aulije Gel: XIII, 21;
14. Ovidije: Ibis 407; Apolodor: loc. cit.; Pausanija: I, 39, 3;   Plutarh: Tesej: 11 i 29;
15. Diodor sa Sicilije: IV. 59; Apolodor: Epitome I, 4; Pausanija; I, 38. 5; Higin: Fabula 38; Plutarh: Tesej 11.
*
1. Ubistvo Perifeta trebalo je da objasni odakle Teseju okovana batina, slična Heraklovoj (vidi 120, 5). Perifet je opisan kao ćopav zato što je bio sin kovača Dajdala, a kovači su, po običaju, morali biti osakaćeni (vidi 92, 1).

2. Pošto se smatralo da zapadni vetar, koji je savijao borove, oplođuje žene, stoku i biljke, ''Pityokamptes'' je opisan kao otac Perigine, boginje žitnog polja (vidi 48, 1). Odanost njenih potomaka divljem asparagusu i trski ukazuje da su svete korpe, nošene o prazniku Tesmoforije, bile pletene od asparagusa i trske, pa je to rastinje bilo tabu za bilo koju drugu primenu. Kromijska krmača, odnosno Faja, je bela krmača Demetra (vidi 24, 7 i 74, 4), čiji se kult veoma rano izgubio na Peloponezu. Činjenica da je Tesej skrenuo sa puta da bi ubio običnu krmaču mučila je mitografe. Higin i Ovidije smatraju da se radi o vepru, ali Plutarh je opisuje kao divlju ženu razbojnika koja je zbog odvratnog ponašanja dobila nadimak »krmača«. Međutim ona se pojavljuje i u ranim mitovima u Velsu kao stara bela krmača Hen Ven, i nju čuva svinjar, čarobnjak Kolap Kolfrer, koji je u Britaniju doneo žito i pčele; 1 Demetrin se svinjar, čarobnjak Eubulej, pominjao o prazniku Tesmoforija u Eleusini, kad su u njegovu čast žive svinje bacali u provaliju. Kasnije su njihove istrulile lešine služile kao đubrivo za proizvodnju žitnog semena (sholijast uz Lukijanove Razgovore bludnica II, 1).

3. Izgleda da su priče o Skiru i Kerkionu zasnovane na zbirci ikona koje prikazuju bacanje svetoga kralja kao pharmacosa sa Bele stene. Prvi heroj koga je snašla ovakva smrt bio je Melikert (vidi 70, h), naime Herakle, Melikart iz Tira, kome su, izgleda, svukli kraljevsku odoru, oduzeli štit, lavlju kožu i kožnu obuću i zatim mu namestili krila, privezali žive ptice i neku vrstu suncobrana, što je sve trebalo da ublaži pad (vidi 89, 6; 92, 3; 98, 7). Prizor protumačen pričom o bacanju putnika u more u stvari je prizor pharmacosa koji se priprema za Skiroforiju, ritual održavan poslednjeg meseca u godini, u doba dugodnevice; a da drugi prizor, koji se objašnjavao kao Tesejevo rvanje sa Kerkionom; prikazuje kako pharmacosa njegov naslednik gura ka provaliji dok sveštenica boginja to posmatra sa ushićenjem (kao na terakoti kraljevske kolonade u Ateni — Pausanija: I, 3, 1). To je obična mitološka situacija: Herakle, na primer, rvao se za kraljevstvo sa Antajem u Libiji (vidi 133, h), i sa Erikom na Siciliji (vidi 132, q); Odisej se rvao sa Filomeleidom na ostrvu Tened (vidi 161, f). Treći prizor je Tesejeva osveta nad Skirom, a prikazuje pharmacosa kako leti kroz vazduh sa suncobranom u ruci. U četvrtoj sceni on je dospeo do mora i suncobran plovi na talasima, pomenuta kornjača, koja čeka da ga proždere, svakako je bio taj suncobran, jer nema tragova da je na Atici postojao kult kornjače. Drugi vatikanski mitograf (127) kaže da nije Tesej ubio Skira, već Dajdal, verovatno zbog toga što je Dajdal mitski vezan sa pharmacos ritualom kralja kulta jarebica (vidi 92, 3).

4. Sva ova Tesejeva dela izgleda da su međusobno povezana. Gramatičari dovode u vezu beli suncobran sa gipsanim likom Atene. Ovo podseća na bele pharmacos lutke, koje su se zvale Argivi (»beli ljudi«); one su bacane u reku jedanput godišnje u vreme majskog čišćenja hramova (vidi 132, p); takođe i na bele kolače u obliku praseta, pravljene od brašna mešanog sa gipsom (Plinije: Istorija prirode XVII, 29, 2), koji su se upotrebljavali pri Tesmoforijama umesto svinjskih otpadaka pokupljenih iz Eubulijeve jame — »da se ne bi Eubulijevim svetim zemljama išta uskratilo«, objašnjava sholijast uz Lukijanove Razgovore bludnica. Praznik Skiroforija činio je deo Tesmoforije. Thes ima isto značenje u Thesmophoria kao i Theuseus: upravo to je »značenje skriveno« u korpama ispletenim od divljeg asparagusa i trske koje je posvetila Perigina. To su bila znamenja u obliku falusa a svetkovina je imala erotski karakter: to se vidi i po tome što je Tesej zaveo Periginu, a Hermes Hersu (vidi 25, d). Sveštenik Erihteja nosio je suncobran i bio glavni predstavnik kulta zmija, a pravo da činodejstvuju, koje je pripadalo starim svetim kraljevima, ostalo im je u nasleđe još dugo pošto je monarhistlčki oblik vladavine prestao, baš kao i u Rimu kod Zeusovih sveštenika.

5. Ime Kerkion vezano je za kult svinje. To je slučaj i sa njegovim roditeljima: Branh znači groktanje, a Agriopa je sinonim za Faju. Tesej, koji je oteo Aliopu, morao je biti Posejdonov sin; to znači da je u Megari potisnuo obožavanje Mesečeve Boginje proglasivši je vešticom (vidi 49, 2).

6. Sinid i Skir su opisanu kao heroji u čiju su čast obnovljene istamske igre; Sinidov nadimak je bio Pitiokampt; a Skir, kao i Pitiokampt, bio je severoistočni vetar. Ali kako su korintske igre prvobitno osnovane u čast Herakla Melkarta, uništenje Pitiokampta, izgleda da opisuje potiskivanje kulta Boreja u Ateni, koji je obnovljen tek posle persijskih ratova (vidi 48, 4). U tom slučaju istamske igre su slične Pitijskim igrama u spomen na Pitona. Piton je bio i Severni vetar koji je oplodio duh svetog
kralja, a ubio ga je njegov suparnik Apolon. Štaviše, prema Ovidiju, i po sholijastu uz Euripidovog Hipolita (977), »Prokrust« je još jedan. nadimak za Sinida — Pitiokampta; izgleda da je Prokrust bio ličnost izmišljena prema dobro poznatoj ikoni: pramenove kose starog kralja — Samsona. Pterelaja (vidi 89. 7), Nisa, (vidi 91, 1), Kuroja, Lju Laja, ili ma kako da se zvao — za postelju je vezala nevesta izdajnica, pre no što će doći njegov suparnik sa sekirom u ruci i ubiti ga. Tesej i njegovi Heleni su napustlli običaj da bacaju starog kralja sa stene i obnovili su igre u čast Posejdonovu, na štetu boginje Ine, što je bilo jedno od ranijih imena Ateninih.

97 TESEJ I MEDEJA

Kad je Tesej stigao na Atiku, dočekaše ga Fitalovi sinovi na reci Kefis i tu ga očistiše od greha zbog krvi koju je prolio, a naročito zbog toga što je ubio Sinida, koji mu je bio rođak po majci. Tom prilikom su podigli oltar Milostivom Zeusu, koji je dugo stajao pored reke. Posle toga Fitalidi prihvatiše Teseja kao gosta, i to beše prvo iskreno gostoprimstvo što ga Tesej dožive otkako je krenuo iz Trojzena. Obučen u odeždu dugu do stopala, i upletene kose, Tesej je ušao u Atenu osmog dana meseca Kronija, kasnije nazvanog Hekatombeon. Dok je prolazio pored skoro dovršenog Apolonovog hrama Delfina, neki zidari što su radili na krovu pomisliše da je devojka i drsko ga zapitaše ko mu je dozvolio da ide ulicom bez pratnje. Ne smatrajući vrednim da odgovori, Tesej ispreže volove iz zidarskih kola i baci jednoga vola daleko iznad krova hrama uvis.1
b) Dok je Tesej rastao u Trojzenu, Ajgej održa obećanje dato Medeji. On joj je pružio utočište u Ateni kad je pobegla iz Korinta u čuvenim kočijama što su vukle krilate zmije i oženio se njome ubeđen da će mu njene mađije omogućiti da dobije naslednika, jer nije znao da je Ajtra rodila Teseja.2
c) Medeja je, međutim, prepoznala Teseja čim se pojavio u gradu i odmah postala ljubomorna na njega zbog svog sina Medusa, koga je rodila Ajgeju i za koga se smatralo da će naslediti Ajgeja na Atenskom prestolu. Ona zato ubedi Ajgeja da je Tesej došao kao uhoda ili ubica, pa skova plan da Teseja pozovu na gozbu u hram Delfina; Ajgej, koji je boravio u hramu, trebalo je da mu ponudi pehar koji bi Medeja pripremila. Medeja u pehar stavi nalep, otrov koji je donela iz Aherusije Bitinske, gde je biljka prvi put iznikla iz samrtničke pene koju je bljuvao Kerber kad ga je Herakle ukrao iz Tartara; seljaci zovu nalep »jedičev otrov«, zato što cveta na golom stenju.3
d) Neki pričaju da je Tesej privukao pažnju svog oca kad je na gozbi u Delfiskom hramu razmetljivo izvukao mač da bi tobože isekao pečenu govedinu; a drugi kažu da je Ajgej primetio Erehtejske zmije urezane u dršku od slonovače na maču, kad je Tesej, ne podozrevajući ništa, digao pehar do usana, te Ajgej brzo prosu otrov na pod. Mesto gde je pao, moglo se poznati i kad je hram već bio nestao.
e) Ajgej zagrli Teseja i nastade veselje kakvo grad Atena ne pamti. Ajgej skupi zvanice i predstavi im svoga sina. Zapalio je vatru na svakom oltaru, i prekrio likove bogova darovima; Hekatomba, ukrašena vencima, prineta je na žrtvu i svuda po gradu i u dvoru, plemeniti i prosti jeli su zajedno za trpezama i pevali o Tesejevim veličanstvenim delima koja su po broju već prevazilazila godine njegovog života.4
f) Potom Tesej krenu u poteru za Medejom, koja ga je zavarala time što se pomoću čini obavila oblakom i pobegla iz Atene sa malim Medusom i jednim pratiocem koga joj je Ajgej dodelio. Ali po drugima je Medeja pobegla sa Poliksenom, sinom koga je rodila Jasonu.5
g) Palant i njegovih pedeset sinova, koji su i ranije tvrdili da Ajgej nije pravi Erehteid i da nema prava na presto, otvoreno se pobuniše kad se pojavio stranac i uništio svaku nadu da će ikad vladati Atenom. Oni podeliše svoje snage. Palant sa dvadeset i pet svojih sinova i mnogobrojnim pristalicama pođe iz Sfeta na Atenu, dok su ostala dvadeset petorica postavila zasedu kod Gareta. Ali Tesej, koga je o njihovom planu obavestio glasnik po imenu, Lej, iznenadi zasedu i svu je uništi. Posle toga Palant odustade od svog plana i zatraži mir. Palantidi nisu nikada zaboravili Lejovo izdajstvo i još uvek ne stupaju u rodbinske odnose sa njegovim plemenom, niti dozvoljavaju ijednom glasniku da izgovori reči »Akouéte levi!« (»čuj narode!«) zbog sličnosti reči leoi sa imenom Laj.8
h) Laja glasnika treba razlikovati od drugog Laja, Orfejevog sina i pretka atenskih Leontida. Jednom, u vreme gladi i boleština, Laj, Orfejev sin, poslušao je proročište u Delfima i žrtvovao svoje kćeri Leopu, Praksiteju i Eubulu da bi se spasao grad. Atenjani mu u znak zahvalnosti podigoše Lajokorijum.7

1. Pausanija: I, 37, 3, i 19, 1; Plutarh: Tesej 12;
2. Euripid: Mesdeja 660; Apolodor: I, 9, 28;
3. Plutarh: Tesej 12; Apolodor: Epitome: I, 6; Ovidije: Metamorfoze VII. 402;
4. Plutarh: loc. cit.; Ovidije: loc. cit.;
5. Ovidije: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 55, 6: Helanik, navodi ga Pausanija: II, 3, 7;
6. Plutarh: Tesej 13;
7. Pausanija: I, 5, 2; Suida, sub LaJ; Aristid: Panatenajski govor; Hijeronim: Protiv Jovinijana, str. 185; Suida sub Leocorium; Ajlijan: Varia Historia XII, 28.
*
1. Ova veštačka priča, sa teatralnim dénouement u prizoru sa otrovom, podseća na Jona (vidi 44, a); a događaj sa volom koga je Tesej bacio u vazduh izgleda samo kao obično podražavanje Heraklovih dela. Pitanje koje su mu zidari uputili je anahronično, u herojsko doba mlade žene niko nije pratio dok su išle ulicom, niti je Tesej mogao izgledati kao devojka kad je već posvetio svoju kosu Apolonu i postao jedan od Kureta. Slaba mesta ove priče potkrepljuju misao da je priča nastala tumačenjem jedne drevne ikone, koja je, pošto se sasvim dobro raspoznavalo da su ljudi na krovu hrama zidari, prikazivala prinosenje žrtava na dan završavanja hrama (vidi 84, 1). Verovatno da je figura za koju se mislilo da je Tesej, koji raspreže belog žrtvenog vola, bila ženska figura — sveštenica; pošto je bio ukrašen delfinima hrama, pripisali su ga Apolonu, iako je delfin bio prvobitno amblem Mesečeve Boginje. Životinju niko nije bacio u vazduh. To je božanstvo u čiju se čast prinosila žrtva: ili bela mesečeva krava, sama boginja ili beli bik Posejdonov (vidi 88, c) a Posejdon je delio svetilište na Akropolju sa Atenom i njemu su, kao bogu mora, bili posvećeni delfini; Apolonovi sveštenici (ne uzimajući ni Plutarha) bili su uvek veoma revnosni u uznošenju njegove moći i prevlasti nad ostalim bogovima. Druga ikona, sa koje je uzeta priča o otrovu u peharu — jedičev otrov je ekstrakt jediča i bio je dobro poznat kao otrov koji izaziva oduzetost — verovatno prikazuje ili sveštenika ili sveštenicu kako prosipa žrtvu livenicu namenjenu dušama ljudi koji su žrtvovani radi osvećivanja temelja, dok Persefona i Kerber stoje u blizini. Plutarh kaže za Ajgeja da je radije živeo u Delfinovom hramu nego u kući; to je sasvim razumljivo pošto je on, kao sveti kralj, imao odaje u kraljičinoj palati (vidi 25, 7).

2. Medejino izgnanstvo najpre sa Korinta pa zatim iz Atene govori o tome kako su Heleni istiskivali kult Boginje Zemlje — njene kočije sa zmijom prikazuju je kao korintsku Demetru (vidi 24, m). Tesejeva pobeda nad Palantidima na sličan način svedoči o istiskivanju prvobitnog kulta u Ateni (vidi 9, 1 i 16, 2), kojim je upravljala zajednica od pedeset sveštenica ili sveštenika, jer pallas može značiti i ''mladić'' i ''devica''. Jedna druga verzija iste priče je žrtvovanje tri Lajeve kćeri, koje u stvari predstavljaju Trojnu Boginju. Od njih je Teopa («božanskog lika«) devica mlad mesec: Nimfa je Praksiteja »Boginja koja dejstvuje«, kraljica pčela, a i Kekropova mati se na Euboji tako zvala (Apolodor: III, 15, 1 i 5); starica je Eubola (»dobra savetodavka«), proročka božica kojoj je služio Eubulej, svinjar u Eleusini.

3.Palantidi i Agnijanci nisu među sobom stupali u brakove, što je najverovatnije ostatak egzogamije sa kompleksnim sistemom grupnih brakova među bratstvima, a svako bratstvo ili podbratstvo sastojalo se od nekoliko totem-klanova (rodova); ako je tako, onda su Palantidi i Agnijanci pripadali istom podbratstvu, a brakovi su dozvoljavani samo između članova različitih podbratstava (vidi 80, 5). Rod Palantida je, verovatno, imao kao totem kozu, dok su Agnijanci imali jagnje, Leontidi lava i Erehteidi zmiju. U mitologiji Atike pominje se mnogo rodova sa različitim totemima kao što su krava, slavuj, divlji labud, bik, medved i sova.

4.Sudeći po mitovima o Teseju i Heraklu, i Atenina glavna sveštenica u Ateni i Herina u Argu pripadale su lavljem rodu i za taj rod su birale svete kraljeve; zlatni prsten, nađen u Tirintu, prikazuje četiri čoveka lava kako prinose livenicu boginji koja sedi, svakako Heri, pošto joj kukavica čuči iza trona (vidi 12, 4). Bez obzira što na Kreti nije bilo lavova, oni su se ubrajali u boginjine zveri. Atena nije imala veze sa kukavicom, ali joj je bilo posvećeno nekoliko drugih ptica, koje su mogle prvobitno biti i totemske. Kod Homera se Atena pojavljuje i kao morski orao (Odiseja III, 371), i kao lasta (Ibid XXII, 239); u društvu Apolona kao jastreb (Ilijada VII, 58); a u Herinom društvu kao golub (Ibid V, 778). Na maloj atenskoj vazi iz 500. godine pre nove ere, ona je prikazana kao ševa, a kao ptica gnjurac imala je svetilište u blizini Megare (Pausanija: I, 5, 3 i 41, 6 — vidi 94, c). Ali mudra sova je njena glavna ptica. Klan sove sačuvao je svoj obred do u kasno klasično doba; posvećeni su se prerušavali u sove i izvodili obred hvatanja svoje totem-ptice (Ajlijan: Šarena istorija XV, 28, Poluk: IV, 103; Atenaj: 391 a-b i 629 f).

5. Plutarhova priča o Akouete leoi takođe je prilično verovatna; često se događalo u primitivnim religijama da su reči bile zabranjene jer su ličile na imena ličnosti, predmeta ili životinja koje ne bi bilo dobro pomenuti; naročito reči koje su podsećale na imena umrlih rođaka, čak i kad su oni umrli prirodnom smrću.

6. To što Palantidi ne priznaju da su Ajgej i Tesej pravi Erehteidi, verovatno je odraz šestovekovnog negodovanja protiv nasilnih doseljenika Butada, koji su preoteli Erehteidima pravo na svešteničke uloge u Ateni (Butadi su ulepšali legendu o Teseju) (vidi 85, 3).

98 TESEJ NA KRETI

Ne zna se tačno da li je Medeja nagovorila Ajgeja da pošalje Teseja protiv Posejdonovog besnog belog bika, ili je on posle njenog odlaska iz Atene odlučio da uništi ovo čudovište koje je bljuvalo plamen, nadajući se da će se na taj način još više umiliti Atenjanima. Herakle je doneo bika sa Krete, pustio u dolinu Arga, te bik, idući preko Istama do Maratona, pobi na stotine ljudi između gradova Probalinta i Trikorinta, a među njima (kako neki tvrde) čak i Minojevog sina Androgeja. Tesej je neustrašivo ščepao bika za ubojite rogove, proveo ga pobedonosno ulicama Atene i uz strme padine Akropolja, gde ga je žrtvovao ili Ateni, ili Apolonu.1
b) Kad je sišao u Maraton, ljubazno i gostoljubivo ga je primila siromašna samohrana stara prelja po imenu Hekala ili Hekalena, i zavetovala se da će žrtvovati ovna Zeusu ako se Tesej vrati živ i zdrav. Ali ona je umrla pre nego što se on vratio, a on ustanovi Hekalejski obred u čast njenu i Zeusa Hekaleja, obred koji se dugo održavao. Kako je Tesej u to vreme bio još dečak, Hekala ga je obasipala nežnostima dečije milošte i zato je češće zovu imenom od milja — Hekalena, pre nego Hekala.2
c) U naknadu za Androgejevu smrt, Minoj je zahtevao da Atenjani šalju sedam mladića i sedam devojaka svake devete godine, što znači po isteku svake Velike Godine — u Kretski Labirint, gde ih je Minotaur rastrzao. Taj Minotaur, čije je ime bilo Asterije, ili Asterion, bio je čudovište sa bivoljom glavom koga je rodila Pasifaja pošto se podala belom biku.3 Nešto posle Tesejevog dolaska u Atenu dođe vreme da se danak po treći put pošalje, i Tesej tako duboko požali roditelje čija su deca bila u izgledu da postanu žrtve, da ponudi da njega pošalju kao jednu od žrtava uprkos Ajgeju, koji je usrdno pokušavao da ga odvrati od toga. Po drugima je Tesej kockom određen da bude poslat na Kretu. Ima ih koji tvrde da je Minoj došao sa velikom flotom da lično odabere žrtve; njegovo se oko zadrža na Teseju, koji, budući rođen u Trojzenu, nije bio pravi Atenjanin, te dragovoljno pristade da pođe, ali se pogodi da oslobodi Atenu slanja žrtava ako golim rukama uspe da pobedi Minotaura.4
d) U dvema ranijim prilikama, brod koji je odvodio četrnaest žrtava plovio je pod crnim jedrima, ali je Tesej bio ubeđen da su bogovi na njegovoj strani, pa mu Ajgej dade bela jedra da ih na povratku istakne kao znak pobede; neki kažu da je Ajgej Teseju za tu svrhu dao jedro obojeno crveno u soku nekih šišarki.5
e) Kad su u većnici kockom odredili žrtve, Tesej povede svoje saputnike do hrama Delfina, gde u njihovo ime ponudi Apolonu posvećenu maslinu uvijenu u belu vunu. Četrnaest majki donelo im je hranu za put i pričalo svojoj deci basne i junačke priče da bi ih ohrabrile. Tesej, međutim, zameni dve devojke parom ženstvenih mladića, koji su u stvari bili veoma hrabri i prisebni duhom. Njima je naredio da se okupaju u toplom kupatilu i da se klone sunca, zatim im je kosu i tela namirisao balzamovim uljem i naučio ih kako da govore, hodaju i ponašaju se kao žene. Tako je prevario Minoja i podmetnuo ih kao devojke.6
f) Fajak, rodonačelnik Fajačana, među koje je spadao i Odisej, stajao je na pramcu kao pilot broda sa trideset vesala zato što u to vreme još nijedan Atenjanin ništa nije znao o plovidbi morem. Neki kažu da je krmar bio Feraklo; ali biće da su u pravu oni koji ga zovu Nausitej, jer je Tesej na povratku podigao spomenike Nausiteju i Fajaklu u luci Falerm, iz koje su krenuli na Kretu; tu su održavane i svetkovine kormilara u čast njih dvojice.7
g) Delfisko proročište je savetovalo Teseju da za vođu i druga uzme boginju Afroditu. On radi toga žrtvova na žalu jednu kozu i, o čuda! ona u samrtnim mukama postade jarac. Zbog ovog znamenja Afrodita dobi ime Epitragaja.8
h) Tesej je otplovio šestog dana meseca Minihiona (aprila). Otada su svake godine na taj dan Atenjani slali device u Delfiski hram da umilostive Apolona, zato što je Tesej propustio da to učini pre nego što je krenuo. Božanstvo je iskazalo svoje nezadovoljstvo dižući veliku buru, koja je prinudila Teseja da potraži zaklona u Delfima, gde mu je ponudio zakasnele žrtve.9
i) Kad je brod, nekoliko dana kasnije, stigao na Kretu, Minoj je dojahao u luku da izbroji žrtve. Zagledavši se u jednu od atenskih devica — je li to bila Periboja (koja je postala Ajakova mati) ili Eriboja ili Fereboja, ne zna se tačno, jer su im imena slična — tek Minoj htede da je tu odmah, na mestu, siluje i učinio bi to da se Tesej nije usprotivio, rekavši da mu je kao Posejdonovom sinu dužnost da brani device protiv napasnika i tirana. Minoj, smejući se raskalašno, odgovori da nikom nije poznato da je Posejdon ikada bio obziran i pun poštovanja prema devojci koja bi mu zapala za oko.10 »Ha!« uzviknu on, »dokaži da si Posejdonov sin i vrati mi ovu tričariju!«. Rekavši to, Minoj baci svoj zlatni pečatni prsten u more. »Prvo ti dokaži da si Zeusov sin!« odvrati mu Tesej.
j) Ali Minoj to dokaza. Čim poče da moli: »Oče Zeuse, čuj me!« Zeus mu odmah odgovori munjom i grmljavinom. Nemajući kud, Tesej zaroni u more, gde ga dočeka jato delfina, koji ga uz dužnu pažnju otpratiše do dvorca Nereida. Neki kažu da mu je tom prilikom Nereida Tetida dala krunu od dragog kamenja, venčani dar koji je dobila od Afrodite, a koju je posle nosila Arijadna; drugi kažu da je to učinila lično boginja mora Amfitrita i da je poslala Nereide da nađu zlatni prsten. U svakom slučaju, kad se Tesej pojavio iz mora, on je nosio i prsten i krunu, kako je Mikon nacrtao na svojoj slici na trećem zidu Tesejevog svetilišta.11
k) Afrodita je zaista pratila Teseja; jer ne samo Periboja, nego i Fereboja pozva viteškog Teseja k sebi u postelju; on nijednu ne odbi, već se i Minojeva kćerka, Arijadna, zaljubi u njega, na prvi pogled. »Ja ću ti pomoći da ubiješ moga polubrata Minotaura«, obeća mu ona potajno, »ako mi dozvoliš da se vratim s tobom u Atenu kao tvoja žena«. Tesej rado prihvati ponudu i zakle joj se da će je uzeti za ženu. Pre nego što je Dajdal otišao sa Krete, on je bio dao Arijadni čarobno klube od konca i uputio je kako da uđe i izađe iz Lavirinta. Trebalo je da otvori ulazna vrata i da pričvrsti konac za gornji deo grede; klube bi se zatim odmotavalo dok se zaobilaznim zaokretima i zavijucima ne bi dospelo do najzabačenijih odaja, gde je boravio Minotaur. Ovo klube Arijadna dade Teseju i pouči ga kako da stigne do zaspalog čudovišta, koje je trebalo da ščepa golim rukama i žrtvuje Posejdonu. Izlaz iz Lavirinta našao bi ponovo namotavajući konac na klube.12
l) Te noći Tesej učini onako kako mu je Arijadna rekla: ali da li je Minotaura ubio mačem koji mu je dala Arijadna, ili golim rukama, ili dobro poznatom batinom, ne zna se tačno, i o tome se mnogo raspravljalo. Friz u Amikli prikazuje kako Tesej pobedonosno vodi Minotaura Atenom; ali tu priču nisu svi prihvatili.13
m) Kad se Tesej pojavio iz Lavirinta poprskan krvlju, Arijadna ga strasno zagrli i povede sve Atenjane u luku. Za to vreme su dva ženstvena mladića poubijala stražu u ženskom odeljenju i oslobodila devojke. Oni se svi ukrcaju na brod, gde su ih očekivali Nausitej i Fajak, i žurno zaveslaše. Ali iako je Tesej probio brodska korita na nekoliko kretskih lađa da bi sprečio poteru, uzbuna odjeknu, i on bi primoran da vodi pomorsku bitku u samoj luci pre nego što je uspeo da se srećno i bez gubitaka izvuče pod zaštitom noći.14
n) Nekoliko dana kasnije, pošto se iskrcao na ostrvo koje se tada zvalo Dija, a kasnije postalo poznato kao Naks, Tesej ostavi zaspalu Arijadnu na obali i otplovi dalje. Zašto je ovako postupio, ostalo je tajna. Neki kažu da mu se nije dopadala i da je više voleo novu milosnicu Ajglu, Panopejevu kćerku;
drugi da je, razmišljajući na Diji, shvatio da će Arijadnin dolazak izazvati veliko nezadovoljstvo u Ateni.15 Neki opet smatraju da se Dionis javio Teseju u snu i preteći zahtevao Arijadnu za sebe, i da je Tesej, probudivši se, ugledao Dionisovu flotu kako se približava ostrvu, te prepadnut podigao sidro, a u tom ga Dionis začarao. Tako je on zaboravio obećanje koje je dao Arijadni, pa čak i da ona uopšte postoji.16
o) Bilo šta da je istina, Dionisovi sveštenici u Ateni tvrde da je Arijadna, kad se našla ostavljena na pustom ostrvu, počela gorko da plače i jadikuje, sećajući se kako je strepela dok se Tesej spremao da ubije njenog čudovišnog polubrata, kako je šaputala zavete i molila se za srećan ishod, i najzad zbog ljubavi prema njemu napustila i svoje roditelje i svoju otadžbinu. Počela je zatim da poziva čitavu vasionu na osvetu, a otac Zeus dade joj glavom znak odobravanja. Onda je Dionis, nežno i slatko, sa svojom svitom Satira i Majnada došao da je zabavi. On se oženio njome bez odlaganja, stavivši joj na glavu Tetidinu krunu, a ona mu izrodi mnogo dece.17 Od te dece jedino su Poant i Ojnopion ponekad nazivani Tesejevim sinovima. Krunu koju je Dionis postavio među zvezde kao Koronu Borealiju, napravio je Hefajst od žeženog zlata i crvenog indijskog dragog kamenja poređanog u obliku ruža.18
p) Krećani, međutim, uopšte ne priznaju da je Minotaur postojao, a ni da je Tesej zadobio Arijadnu na nedozvoljen način. Oni opisuju Lavirint samo kao dobro čuvani zatvor u koji su sklanjali atenske mladiće i devojke do pogrebnih igara u čast Androgejevu. Neke su mu žrtvovali na grobu, a druge poklanjali kao robove pobednicima u igrama. Dogodilo se da ih je Minojev svirepi, nabusiti vojskovođa Taur sve redom dobijao jedne za drugim, godinu za godinom, pošto je pobeđivao u svim takmičenjima, na veliko negodovanje njegovih suparnika. Taur je izgubio i Minojevo poverenje zbog glasina koje su kružile o njegovoj ljubavnoj zgodi sa Pasifajom, u dosluhu sa Dajdalom, a jedan od njenih blizanaca veoma je ličio na njega. Zbog svega ovoga Minoj je rado udovoljio Tesejevom zahtevu da se takmiči u rvanju sa Taurom. U staroj Kreti su i žene i muškarci prisustvovali igrama, i Arijadna se zaljubila u Teseja kad je videla kako je on tri puta uzastopce prebacio preko glave ranijeg pobednika i nabio ga u zemlju do ramena. Ovaj prizor pričinio je Minoju gotovo isto takvo zadovoljstvo kao i Arijadni; on je dodelio Teseju nagradu, prihvatio ga kao svog zeta i ukinuo svirepi danak.18
q) Drevna botijajska pesma potvrđuje da nisu sve žrtve završavale smrću. Pesma beleži da su Krećani slali u Delfe kao svoj prilog novorođeno dete, najčešće decu svojih robova atenskog porekla. Stanovnici Delfa, međutim, nisu mogli njima da pomognu iz skromnih sredstava svog malog grada, i zato su ih otpremili da osnuju koloniju kod Japigije u Italiji. Kasnije su se oni nastanili u Botijaji u Trakiji i nostalgična uzrečica devojaka iz Botijaje: »O, vratimo se u Atenu!« stalno ih je podsećala na njihovo poreklo.20
r) Jednu sasvim drukčiju verziju daju Kiprani i ostali. Oni kažu da su se Minoj i Tesej obavezali zakletvom da ni jedan brod — osim Arga, kojim je zapovedao Jason sa zadatkom da očisti more od gusara — ne sme ploviti grčkim vodama sa posadom većom od pet članova. Kad je Dajdal pobegao sa Krete u Atenu, Minoj je prekršio ovu obavezu time što je pošao u potragu za njim vojnim brodovima i tako naljutio Posejdona, koji je bio svedok pri zakletvi i zato podigao buru što je Minoja oterala na Siciliju, gde je našao smrt. Minojev sin Deukalion, stupivši na presto još dok je sukob trajao, zapreti da će poubijati sve taoce koje je Tesej ostavio prilikom zaključivanja sporazuma, ako mu Atenjani ne predadu Dajdala. Tesej mu odgovori da mu je Dajdal bliski rođak i upita može li doći do miroljubive nagodbe. On je izmenjao nekoliko pisama sa Deukalionom, ali je u međuvremenu potajno gradio ratne brodove. Neke je gradio u Timojtidi, luci koja je bila prilično zabačena, a druge u Trojzenu, gde je Pitej imao brodogradilište za koje Krećani nisu znali. Posle mesec-dva njegova flotila zaplovi, a predvodio ju je Dajdal i ostale izbeglice sa Krete; Krećani su pogrešno mislili da su brodovi koji se približavaju deo Minojeve izgubljene flote i dočekaše ih oduševljeno. Tako se Tesej dokopao pristaništa bez otpora i ušao pravo u Knos, gde je pobio Deukalionovu stražu i ubio samog Deukaliona u jednoj od unutrašnjih odaja palate. Tako je presto u Kreti prešao na Arijadnu, sa kojom se Tesej lepo sporazumeo; ona je vratila atenske taoce, zaključen je mir i sklopljen trajni savez dveju država, zapečaćen ujedinjenjem kruna — što znači da se Arijadna udala za Teseja.21
s) Posle dugotrajne gozbe, oni zajedno zaploviše put Atene, ali ih bura baci na Kipar. Tu Arijadna, već bremenita Tesejevim detetom, pobojavši se da ne pobaci od morske bolesti, zamoli da je iskrcaju na obalu kod Amata. Tako su i učinili, ali tek što Tesej ponovo stupi na brod, kad velika bura odvuče celu flotu na otvoreno more. Žene iz Amata ljubazno primiše Arijadnu i tešile su je tobožnjim Tesejevim pismima, koja su tobože upravo stizala sa susednog ostrva, gde je Tesej popravljao svoj brod; i kad je Arijadna umrla na porođaju, one je raskošno sahraniše. Arijadnin grob su pokazivali u Amati, u gaju posvećenom njoj, pod imenom Aridela. Tesej se, kažu, vratio sa sirijske obale i bio duboko rastužen kad je čuo za njenu smrt, te je ustanovio Arijadnin kult uloživši veliku sumu novaca. Kiprani su slavili Arijadnin praznik drugog daiia septembra i tada bi jedna od devojaka legla u njen gaj i predstavljala ženu u porođajnim mukama; tom prilikom su se klanjali i dvema njenim malim statuama, jednoj od srebra, drugoj od bronze, koje im Tesej beše ostavio. Oni kažu da se Dionis, koji je bio daleko od toga da se oženi Arijadnom, naljutio zato što su ona i Tesej oskrnavili njegovu pećinu u Naksu i požalio se Artemidi, koja ubi Arijadnu na porođaju svojim nemilosrdnim strelama, a ima ih koji tvrde da se Arijadna sama obesila uplašivši se Artemide.22
t) Da se vratimo priči o Teseju: sa Naksa on je otplovio na Del i tamo prineo žrtve Apolonu, priredivši  atenske igre u njegovu čast. Tu je uveo novi običaj da glavu pobednika ukrasi vencem palmovog lišća i da mu u ruku stavi. palmovu granu. On je ovde još mudro podario bogu mali drveni Afroditin kip. Dajdalovu rukotvorinu — koju je Arijadna ponela se Krete i ostavila na brodu — što je moglo da izazove neraspoloženje Atenjana. Ovaj kip je na ostrvu Delu postavljen. na četvrtasto postolje od bronze koje su stalno kitili cvećem.23
u) Pored ovalnog jezera, na Delu stoji rožni oltar koji je sam Apolon, kad mu je bilo samo četiri godine, podigao od čvrsto zbijenih rogova bezbrojnih koza što ih je poubijala Artemida na Gori Kint, i to je njegovo prvo delo arhitekture. Temelji oltara, kao i dodatni zidovi, takođe su napravljeni od samih rogova; svi su rogovi isti, ali se ne zna da li su svi levi ili svi desni.24 Ovo delo spada u jedno od sedam svetskih čuda, jer nije upotrebljen ni malter niti ikakvo drugo vezivno sredstvo. Ili oko ovog oltara, ili, po drugoj verziji, oko oltara Afrodite, na koji je bio postavljen Dajdalov kip — Tesej i njegovi drugovi su igrali igru Krane, koja predstavlja rasplitanje lavirinta, a izvodi se uz pratnju harfe. Ljudi sa Dela prihvatili su igru koju im je Tesej doneo iz Knosa; Dajdal je tu napravio Arijadni podijum za igru, obeležen zapletenom šarom od belog mermera, koju je preneo iz egipatskog lavirinta. Kad su Tesej i njegovi drugovi izveli igru Krane u Knosu, prvi put su žene i muškarci igrali zajedno. U krajevima u kojima se čuvaju stare tradicije, naročito među mornarima, sačuvane su slične igre za koje se podijumi nalaze na grčkim brodovima; takve igre sačuvale su se u Maloj Aziji;igraju ih i deca u selima Italije, a Krane je osnov i za trojansku igru.25
v) Arijadna se ubrzo osvetila Teseju. Da li iz žalosti što je nju izgubio, ili od radosti što je ugledao atičku obalu, od koje su ga dugo odvlačili nepovoljni vetrovi, on zaboravi na obećanje da će istaći bela jedra.26 Ajgej, koji je stajao na Akropolju i izgledao njegov povratak, na mestu gde danas stoji hram pobednika bez krila, ugledavši crna jedra, onesvesti se i pade glavačke u podnožje Akropolja. Neki tvrde da se namerno bacio u more, koje su zbog toga i prozvali Egejsko.27
w) Teseja nisu obavestili o ovom tužnom događaju sve dok nije prineo žrtve boginjama, koje im je obećao ako se srećno vrati; Tesej sahrani Ajgeja i ukaza mu čast napravivši mu ćitov heroja. Osmoga dana Pijanepsiona (oktobra), što je datum povratka sa Krete, zahvalni Atenjani silaze na morsku obalu i tamo u loncima spravljaju hranu od raznog zrnevlja — da podsete svoju decu kako je Tesej skuvao svu svoju preostalu zalihu namirnica u jednom loncu čim se iskrcao i tako najzad nahranio svoju posadu, kojoj je duže vreme usled nestašice uskraćivao pune obroke. Na ovoj proslavi pevala se i pesma zahvalnica za prestanak gladi, a nošena je i maslinova grana, obmotana belom vunom i okićena voćem, u spomen na maslinovu granu koju je Tesej posvetio Apolonu pre polaska. Kako se to odigralo u doba žetve, Tesej je ustanovio i praznik grančice vinove loze, ili iz zahvalnosti Ateni i Dionisu, koji su mu se prikazali u Naksu, ili u čast Dionisa i Arijadne. Dvojica sa grančicama predstavljaju mladiće koje je Tesej poveo na Kretu prerušene u devojke, a koji su u pobedonosnoj povorci prilikom povratka stupali uz njega. Četrnaest žena nose hranu i prisustvuju prinošenju žrtava; one predstavljaju majke spasenih žrtava i njihov je zadatak da pričaju priče i starinske mitove, kao što su činile majke pre nego što je lađa zaplovila.28
x) Tesej je posvetio hram Artemidi Spasiteljki na tržnici u Trojzenu, a Teseju su građani Trojzena iskazali čast još za života time što su mu osnovali svetilište. Porodice iz kojih su bile žrtve za Kretu davale su otada doprinose u žrtvenim životinjama za obrede, a Tesej je prepustio svoje svešteničko pravo Fitalidima u znak zahvalnosti za njihovo gostoprimstvo. Brod kojim je plovio za Kretu od tada je svake godine plovio do ostrva Dela; ali on je tako često bio prepravljan i čišćen
da ga filozofi navode kao primer kad raspravljaju o problemu trajne istovetnosti.29

1 Apolodor: Epitome I, 5; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 294, Prvi vatikanski mitograf 47; Pausanija: I, 27, 9; Plutarh: Tesej 14; Hesihije sub
2. Plutarh: loc. cit.; Kalimah: Fragmenat 40, izd. Bentley: Ovidije: Lek od ljubavi 747;
3. Diodor sa Sicilije: IV, 61; Higin: Fabula 41; Apolodor: III, 1, 4; Pausanija: II, 31, 1;
4. Plutarh: Tesej 17; Apolodor: Epitome I, 7; Sholijast uz   Homerovu Ilijadu XVIII, 590; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Helanik, navodi ga Plutarh: Tesej 19;
5. Plutarh: loc. cit.; Simonid, navodi ga Plutarh: loc. cit.;
6. Plutarh: Tesej 18; Demon: Istorija, navodi ga Plutarh, Tesej 23;
7. Filohor, navodi ga Plutarh: Tesej 17; Slmonid, navodi ga Plutarh: loc. cit.; Pausanija: I, 1, 2;
8. Plutarh: Tesej 18;
9. Plutarh: loc. cit.; Sholijast uz Aristofanove Knezove 725;
10. Pausanija: I, 42, 1; Higin: Pesnička astronomija II, 5; Plutarh: Tesej 29;
11. Pausanija: I, 17, 3; Higin: loc. cit.;
12. Plutarh: Tesej 29; Apolodor: Epitome: I, 8;
13. Sholijast uz Homerovu Odiseju XI. 322, navodi ga Ferekid; Homer: Ilijada. VIII, 590; Eustatije uz Homerovu Odiseju XI 320; Apolodor: Epitome I, 9; Ovidije: Heroides IV, 115; Pausanija: III, 18, 7;
14. Pausanija II, 31, 1; Ferekid, navodi ga Plutarh: Tesej 19; Demon, navodi ga Plutarh: loc. cit.;
15. Sholijast uz Teokritove Idile II, 45; Diodor sa Sicilije IV, 61, 5: Katul: LXIV, 50; Plutarh: Tesej 29; Higin: Fabula 43;
16. Pausanija: X, 29, 2; Diodor sa Sicilije: V, 51, 4; Sholijast uz Teokrita: loc. cit.;
17. Pausanija: I, 20, 2; Katul: LXIV, 50; Higin; Pesnička astronomija II, 5;
18. Plutarh: Tesej 20; Bakhilid: XVI. 118;
19. Plutarh: Poređenje Romula i Teseja; Filohor,   navodi ga Plutarh: Tesej 19;
20. Aristotel: Ustav Botijaje, navodi ga Plutarh: Tesej 16; Plutarh: Grčka pitanja 35;
21. Kleidem, navodi ga Plutarh: Tesej 19;
22. Hesihije sub Aridela; Pajonije, navodi ga Plutarh: Tesej 21; Spor o Homeru i Hesiodu 14;
23. Plutarh: loc, cit.; Pausanija: VIII, 48, 2 i IX, 40, 2; Kalimah: Himna Delu 312;
24. Kalimah: Himna Apolonu 60; Plutarh: loc. cit.; i Koje su životinje sposobnije? 35;
25 Plutarh: Tesej 11; Kalimah: Himna Delu 312; Homer: Ilijada XVIII, 591—2; Pausanija: IX, 20, 2; Plinije: Istorija prirode XXXVI, 19; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XVIII, 580; Eustatije uz Homerovu Ilijadu, str. 1166; Vergilije: Ajneida V, 588;
26. Katul: LXIV, 50; Apolodor: Epitome I, 10; Plutarh: Tesej 22;
27. Katul: loc. cit.; Pausanija: I, 22, 4—5; Plutarh: loc. cit. i Poređenje Romula i Teseja; Higin: Fabula 43;
28. Pausanija: I, 22, 5; Plutarh: Tesej 22 i 23; Prokle: Hrestomatija, navodi je Fotije: 989;
29. Pausanija: II, 31, 1; Plutarh: loc. cit.
*
1. Grčka je bila priznavala kretsku vlast pred kraj osamnaestog stoleća pre nove ere verovatno preko helenske aristokratije, koja se dočepala vlasti na Kreti jednu ili dve generacije ranije i tamo zasnovala novu kulturu. Neposredna priča o Tesejevom pohodu na Knos, koju Plutarh navodi prema Kleidemu, ima dosta smisla. Ona opisuje negodovanje koje su osećali Atenjani prema kretskom natkralju, koji je uzimao taoce da bi obezbedio njihovu pokornost; tajno građenje flote, razaranje otvorenog grada Knosa u vreme dok je glavnina kretske flote bila na Siciliji, i najzad mirovni ugovor što je usledio uz ženidbu atenskog kralja sa Arijadnom, kretskom naslednicom. Ovi događaji, koji su se zbili oko 1400. god. pre nove ere, upoređivani su sa mitološkim pričama: danak u mladićima i devojkama, nametnut Ateni kao odmazda, usledio je zbog ubistva kretskog kraljevića. Tesej, vešto ubivši Minojevog bika, ili pobedivši Minojevog glavnog vojskovođu u rvanju, oslobađa Atenjane dotadašnjeg danka; ženi se Arijadnom, kraljevskom naslednicom; i sklapa mir sa samim Minojem.

2. Tesejevo umorstvo Asterija, čudovišta bivolje glave koga su zvali Minotaur ili »Minojev bik«, njegova rvačka utakmica sa Taurom (»bik«), i zarobljavanje kretskog bika, sve su to samo razne verzije istog događaja. Bolynthos, koji je dao svoje ime atičkom Probalintu, kretska je reč koja znači »divlji bik«. »Minoj» je bila titula dinastije u Knosu, a ta dinastija imala je nebeskog bika kao amblem — »Asterije« moglo je da znači »od sunca« ili »od neba« — i izgleda da se kralj obredno sparivao sa glavnom sveštenicom Mesečeve Kravlje Boginje; prerušen u bika (vidi 88, 7). Jedan od povoda da se mit o Lavirintu ovako uobliči mogla je biti i činjenica da su atenski pljačkaši, zauzevši dvor, s mukom pronašli i ubili kralja, jer je dvor u Knosu — kuća labrys ili »dvoguba sekira« — bio splet odaja i hodnika. Ali to nije sve. Na otvorenom prostoru ispred dvorca postojao je podijum za igru sa zamršenom šarom koja je služila kao putokaz igračima erotske prolećne igre (vidi 92, 4). Poreklo ove šare, koja se takođe zove lavirint, izgleda da je bila starinska zamka od grančica u koju su namamljivali jarebice njihovim mužjacima u središte zamke. Mužjak je ispuštao ljubavne krike i time dozivao ženke na gozbu, a izazivao druge mužjake; i prolećni igrači su podražavali, skakanjem na jednoj nozi, ekstazičku ljubavnu igru jarebice mužjaka (vidi 92, 2), koja će pasti od lovčevog pogotka (Knjiga propovjednikova XI, 30).

3. Etrurski vinski krčag iz Traglijatele (vidi 104, 4), na kome se vide dva heroja koji jašu, objašnjava religioznu teoriju igre jarebica. Vođa nosi štit sa simbolom jarebice a demon smrti čuči iza njega; drugi heroj nosi koplje i štit sa simbolom patke. U pozadini je šara koja se ne nalazi samo na kovanom novcu iz Knosa već i na išaranim utrinama u Britaniji; po kojima su engleska deca trupaka sve do devetnaestog veka. Ljubav i ljubomora mamili su kralja u smrt, kako je to objasnio mitograf, baš kao i jarebicu iz skrovišta u šikari, kralja je posle smrti nasleđivao njegov vojskovođa. Jedino izuzetni junaci, kao što su Dajdal i Tesej, vraćaju se živi; u tom pogledu je važno otkriće u blizini Bosinija u Kornvolu, gde je nađena skrivalica kretskog tipa (lavirint) urezana u stenu. Uvala iz koje je dr Renton Grin prvi put primetio ovu skrivalicu jedno je od poslednjih legla čavki u Kornvolu; u ovu se pticu uselila duša kralja Artura (on je takođe pokrao pakao); Bosini je u legendi vezan za kralja Artura. Izgleda da su ove zapetljane šare za igru doneli sa istočnog Sredozemlja u Britaniju neolitski zemljoradnici u trećem milenijumu pre nove ere, jer se grube kamene šare, slične onima na utrinama u Britaniji, pojavljuju i u nekim »Beaker B« oblastima Skandinavije i u severoistočnoj Rusiji; a religiozne šare koje su se nekad upotrebljavale radi okajanja grehova mogu se naći ponegde u jugoistočnoj Evropi. U Engleskoj one su obično poznate kao »Troy-town« a u Velsu kao Caer-droia. Rimljani su ih, verovatno, nazivali po svojim trojanskim igrama, a labirintske igre izvodili su mladi aristokrati u čast Avgustovog pretka Trojanca Ajneja: i Plinije kaže da su ove igre igrala i deca u italijanskim selima.

4. U Knosu je kult nebeskog bika zamenjen kultom jarebice, a igranje ukrug predstavljalo je godišnje kruženje nebeskih tela. Ako su, dakle, sedam mladića i sedam devojaka učestvovali u igri, oni su mogli predstavljati Titane i Titanke sunca, meseca i pet planeta (vidi 1, 3 i 43, 4); iako nije ustanovljeno da je kult Titana ikada postojao na Kreti, sudeći po kretskim umetničkim predmetima. Izgleda da je stara igra Krane sa ostrva Dela takođe bila ljubavna igra i da se igrala po slično sastavljenoj šari. U nekim šarama su igrači držali konopac koji im je pomagao da održavaju određenu razdaljinu i omogućavao da se figura u igri izvodi bez greške; to je verovatno dalo povoda za priču o čarobnom klubetu. (A. B. Kuk: Journal of Hellenic Studies XIV 101, ff. 1949); u Ateni, kao i na gori Sipil, igra sa konopcem zvala se cordax (Aristofan: Oblakinje 540). Prizor na kretskom ringu za bikove sastojao se od jedne akrobatske veštine koju su izvodili mladi ljudi i devojke, naizmenično izvrćući rogove biku i okrećući se i prevrćući preko glave između rogova na bikove pleći. Ovo je svakako bio religiozni obred; možda su i ovde igrači predstavljali planete. To nije morao biti toliko opasan sport kao što smatra većina pisaca koji o ovome govore, sudeći po retkim nesrećama kod banderilerosa na španskim arenama; kretska freska pokazuje da je u igri partner prihvatio onoga koji se prevrće preko glave čim dotakne zemlju.

5. »Arijadna«, koju su Grci zvali »Arijagna« (»vrlo sveta«), morala je biti titula za Mesečevu Boginju, koja se slavila igrom sa bikom na areni. Majka visokorodnog ječma zvala se i Aridela (»najstvarnija«). Nošenje grana okićenih voćem u čast Arijadne i Dionisa, i Arijadnino samoubistvo vešanjem, »zato što se bojala Artemide«, navodi da su se i Arijadnine lutke nalazlle na ovim granama (vidi 79, 2). Bojotijska boginja lutka koja visi u Luvru, sa nogama što se klate — Arijadna je ili Erigona, ili Artemida Obešena, a bronzane lutke sa udovima koji su se mogli pokretati nađene su u Dajdalovoj Sardiniji. Arijadnina kruna, koju je napravio Hefajst u obliku ružinog venca, nije izmišljotina; vrlo nežni zlatni venci ukrašeni cvećem nađeni su u riznici u Mohlu.

6. Tesejeva ženidba sa Mesečevom sveštenicom donela mu je gospodstvo nad Knosom, a na jedan novčić iz Knosa utisnut je znak mladog meseca u središte šare. Međutim, matrilinearni običaj je bio da se naslednici oduzmu sva prava ako ona s mužem pođe preko mora; to je objašnjenje što Tesej nije doveo Arijadnu u Atenu, niti dalje od Dije, kretskog ostrva na domaku Knosa. Kretski Dionis predstavljen je kao bik — Minoj, u stvari on je bio Arijadnin pravi muž, a vino proizvedeno na Kreti služilo se o njenim orgijama. Razlog Dionisovom razočarenju o kome govori Homer verovatno je činjenica da je Arijadna uživala u ljubavi sa došljakom Tesejom.

7. Mnoge drevne atenske običaje mikenskog perioda Plutarh i drugi objašnjavaju Tesejevom posetom Kreti; na primer, ritualno podavanje devojaka, i ritualna sodomija (karakteristično za obožavanje Anate u Jerusalimu (vidi 61, 1), i sirijske boginje u Hijeropolju, održalo se u tragovima kod Atenjana kad su umilostivljavali Apolona darujući mu device, dok mladići koji nose grančice sa voćem podsećaju na lulab, koji se u Jerusalimu nosio o novogodišnjim svečanim gozbama Tabernakula, koje su se održavale u ranu jesen. Tabernakule su vinske svečanosti i odgovarale su atenskoj Oshoforiji — nošenju grozdova; osnovno obeležje je bilo takmičenje u trčanju (Prokle: Hrestomatija 28). Prvobitno, pobednik u trci je postajao sveti kralj, kao u Olimpiji, i dobijao mešavinu od ulja, vina, meda, drobljenog sira i krupnog brašna — božanski nektar i ambroziju. Plutarh dovodi u vezu Teseja, novog kralja, sa ovom proslavom i kaže da je on slučajno došao za vreme ove proslave i potpuno ga razrešava odgovornosti zbog smrti njegovog prethodnika i oca Ajgeja. Ali se novi kralj u stvari rvao sa starim kraljem i bacao ga u more sa bele stene kao pharmacosa (vidi 96, 3). Na ilustrativnoj ikoni koju je mitograf svakako krivo protumačio, Tesejeva lađa sa crnim jedrom morala je biti ona lađa koja čeka u pripravnosti, spremna da prihvati pharmacosa. Ta lađa ima crna jedra zato što su ribari u Sredozemlju često bojili svoje mreže i platna kako bi ih sačuvali od soli. Od bobice krmeza dobijala se crvena boja kojom je premazivano kraljevo lice i zbog toga je crvena boja postala simbol kraljevstva. »Hekalena«, starica, koja prede vunu, verovatno je dosta izmenjeni oblik od »Hekata-Selena« (''Mesečeva Boginja koja pogađa iz velike daljine''), što znači Artemida.

8. Izgleda da muškarci nisu smeli da jedu pasulj još u prehelensko doba, a da su Pitagorejci sasvim prihvatili ovaj običaj i pridržavali ga se, jer su verovali da se duše njihovih predaka mogu slučajno naći u pasulju. U suprotnom bi potomak, budući muškarac, mogao da spreči svojim precima ponovno rođenje. Prema tome, čuvena gozba na kojoj se jede pasulj predstavlja ruganje Helena Boginji koja je ustanovila ovaj tabu; isto tako Tesejevo ustupanje svešteničkih prava Fitalidima (»oni koji rastu«), čije ime ima oblik ženskog roda, podseća na to da je gajenje smokve, kao i sejanje graha, bila misterija u koju su samo žene bile upućene (vidi 24, 13).

9. Kiprani su obožavali Arijadnu kao ptičju boginju, a ta titula je inače pripadala Afroditi. Jesenje svetkovine u njenu čast predstavljale su rođenje Nove godine, a mladić koji je podražavao njene porođajne bolove predstavljao je njenog kraljevskog ljubavnika Dionisa. Ovaj običaj, poznat pod nazivom Couvade, postojao je u mnogim krajevima u Evropi, pa i u Istočnoj Angliji.

10. Apolonov hram, načinjen od rogova na ostrvu Delu, nedavno je pronađen. Oltar i temelji su propali, a bik je zamenio kozu na kamenim ukrasima kao obrednu životinju — ako je koza ikad i bila obredna životinja; Minojev pečat ima samo Boginju koja stoji na oltaru i pravljen je isključivo od rogova bika.

11. Mikenska alegorična zidna slika što prikazuje Tetidu kako poklanja Teseju krunu i prsten dok Minoj besni, ljut, na obali, mora biti da predstavlja prelazak prevlasti na moru iz kretskih u atenske ruke. Ali to predstavlja i Minojevo sveto venčanje sa Morskom Boginjom bacanjem prstena u more, kao što je to činio venecijanski dužd u srednjem veku.

12. Ojnopion i Toant se ponekad zovu Tesejevim sinovima jer su oni heroji ostrva Hija i Lemna, a oba ostrva su bila u savezu sa Atenom (vidi 88, h).

99 STVARANJE ATIČKOG SAVEZA

Kad je Tesej nasledio svog oca Ajgeja na atenskom prestolu, on je ojačao svoju vlast uništivši skoro sve svoje protivnike, osim Palanta i njegovih preostalih sinova. Posle nekoliko godina poubijao je i njih iz predostrožnosti. Kad je optužen za ubistvo, Tesej je, u Sudu Apolona Delfina, u svojoj odbrani dokazao da je ubistvo bilo potpuno opravdano i bio oslobođen odgovornosti. To je bio presedan, jer se ubistvo do tada nikako i ničim nije moglo opravdati. U Trojzenu, gde je njegov sin Hipolit bio kralj, očistiše ga od krvi, on tamo provede godinu dana. Kad se vratio u Atenu, prognao je i svog polubrata koji se takođe zvao Palant zato što je posumnjao da ga Palant mrzi; tada je Palant osnovao Palantij u Arkadiji, ali neki tvrde da je to učinio Palant, sin Likaonov, ubrzo posle Deukalionovog potopa.1
b) Tesej se kao vladar pokoravao zakonima i vodio je politiku stvaranja saveza, što je bila osnova kasnije atenske prevlasti. Dotle je Atika bila podeljena na dvanaest komuna, od kojih je svaka imala svoju samoupravu, i one bi se dogovarale s atenskim kraljem samo u vreme opasnosti. Eleusinci su čak objavili rat Erehteju, a bratoubilački sukobi su bili česti. Da bi se ove zajednice odrekle svoje nezavisnosti, Tesej je morao da se zbliži sa svakom porodicom i klanom posebice, što je i učinio. On je postigao to da je svaki seljak, sitni zemljoradnik i rob, bio spreman da ga posluša, a nagovorio je i većinu bogatih zemljoradnika da ga podrže obećavši im da će napustiti monarhiju i zameniti je demokratijom, s tim što će on sam biti glavni vojni komandant i vrhovni sudija. One koji nisu prihvatili njegove razloge naterao je silom da ga poštuju.2
c) Tako je Tesej dobio ovlašćenje da raspusti sve lokalne državne uprave; on je skupio, zatim, poslanike svih državica u Ateni, podigao im skupštinsku većnicu i sudsku dvoranu, koje postoje i do dana današnjeg. Tesej se nije mešao u zakone koji su uređivali lične svojinske odnose. Samom gradu Ateni pripojio je predgrađa; ona su do tada pripadala Akropolju i južnim demama, uključujući i stare hramove Zeusu Olimpljaninu, Apolonu Pitijskom, Majci Zemlji i Dionisu, kao i Akvadukt Devet Izvora. Atenjani Akropolj zovu još i »grad«.
d) Šesnaesti dan Hekatombona (jula) nazvao je »Dan ujedinjenja« i načinio ga državnim praznikom u čast Atene. Tom prilikom su se prinosile žrtve miru, ali bez prolivanja krvi uopšte.3 Atenske igre održavane u to vreme nazvao je »Sveatenskim igrama« i proširio ih na celu Atiku; ustanovio je kult Atene Ujediniteljke. Zatim se povukao sa prestola, kao što je obećao, ostavivši Atici novu upravu, pod najpovoljnijim znamenjima, jer je Delfisko proročište saopštilo da će Atenjani sada jedriti po burnim morima kao svinjske mešine.4
e) Da bi proširio grad, Tesej je pozvao sve vredne strance da se nasele u Ateni. Njegovi su glasnici, idući svuda po Grčkoj, izvikivali dobro poznate reči: »Dođite amo, o, ljudi!« I tako mnogo sveta nagrnu u Atenu, a on stanovnike Atene podeli na tri klase: eupatride, ''one koji su zadužili otadžbinu'';
george, »seljake«; i demijurge, »zanatlije«. Eupatridima pripadoše religiozne dužnosti, sudstvo, tumačenje zakona, i sve najviše dužnosti i zvanja; georgi su obrađivali zemlju i bili kičma države; demijurzi, daleko najbrojnija klasa, bili su proroci, lekari, glasnici, drvodelje, vajari i poslastičari.5 Tako je Tesej bio prvi kralj koji je osnovao samostalnu državnu zajednicu, i zato Homer, u Spisku brodova, smatra Atenjane jedinim slobodnim narodom — a njegovo ustrojstvo ostalo je na snazi sve dok se tirani nisu dočepali vlasti. Neki, međutim, ne priznaju ovo predanje kao istinu; oni kažu da je Tesej produžio da vlada kao i ranije, i da je, posle smrti kralja Menesteja, koji je poveo Atenjane protiv Troje, njegova dinastija ostala na vlasti još čitave tri generacije.6
f) Tesej, prvi atenski kralj koji je kovao novac, utiskivao je lik bika na svoje kovanice. Ne zna se je li taj bik predstavljao Posejdonovog bika, ili Minojevog vojskovođu Taura, ili je prosto hteo time da podstakne zemljoradnju; u svakom slučaju, Tesejev kovani novac za dugo vremena je održao utvrđenu vrednost, koja se izražavala sa »deset volova« ili »stotinu volova«. Po ugledu na Herakla, koji je načinio svoga oca Zeusa zaštitnikom Olimpijskih igara, Tesej uze svoga oca Posejdona za zaštitnika Korintskih igara. Do tada su na Korintu najviše poštovali Melikerta, Ininog sina, a igre koje su se dotada održavale, i to noću, pre su bile misterije nego javna priredba. Tesej, zatim, u ime države Atene, zatraži da joj se pripoji Megara, a potom sazva delegate sa Peloponeza na Korintsku prevlaku i poče ih nagovarati da okončaju davnašnju razmiricu oko granica sa svojim jonskim susedima. Oni to i učiniše, a Tesej, na mestu s kojim su se svi složili. podiže čuven stub, gde je na istočnom krilu pisalo: »Ovo nije Peloponez, već Jonija«, a na zapadnom »Ovo nije Jonija, već Peloponez!« On je takođe dobio pristanak od Korinćana da Atenjani zauzmu počasno mesto na Korintskim igrama; a to mesto zauzimalo je toliko zemljišta koliko je moglo da pokrije veliko jedro broda kojim bi doplovili.7

1. Higin: Fabula 244; Apolodor: Epitome I, II; Servije uz   Vergilijevu Ajneidu. VIII, 54; Euripid: Hipolit 34—7; Pausanija: I, 22, 2; I, 28, 10 i VIII,
2. Diodor sa Sicilije: IV, 61; Tukidid: II, 15; Plutarh: Tesej 24;
3. Tukidid: loc. cit.; Plutarh; loc. cit.; Sholijast uz Aristolanov Mir 962;
4. Pausanija: VIII, 2, 1 1 I, 22, 9; Plutarh: loc. cit.;
5.  Plutarh: Tesej 25; Homer: Odiseja 383 i XIX, 135; Platon: Gozba 188, d i Država 529, e; Herodot: VII, 31;
6. Plutarh: loc. cit.; Homer: Ilijada: II, 552; Pausanija I, 3, 2;
7. Strabon: IX, I, 8.
*
1. Mitski elementi priče o Teseju ovde su podređeni istoriji stvaranja atenske državotvornosti; ipak, stvaranje saveza država Atike počelo je nekoliko stoleća ranije; Tesejeve demokratske reforme služile su u petom stoleću kao politička propaganda i verovatno ih je u ovom obliku izmislio Kleisten. Glavne reforme, koje su kasnije izvedene u jevrejskoj monarhiji, Pentateuh je na sličan način pripisao Mojsiju.

2. Volovi su predstavljali standardnu vrednost u Staroj Grčkoj, Italiji i Irskoj, kao što je i danas predstavljaju u zaostalim stočarskim plemenima Istočne Afrike, i Atenjani nisu kovali novac do skoro pet stotina godina posle trojanskog rata. Ali je istina da su kretski bakarni kalupi za livenje metala utvrđene težine obično imali utisnuti lik bivolje glave ili teleta koje leži (ser Artur Evans: Minojske mere i sredstva plaćanja, str. 335); atenski Butadi koji su uglavnom širili mit o Teseju, verovatno su imali na umu ovo predanje kad su kovali novac sa utisnutom glavom bika, oznakom svog klana.

3.Podela Atike na dvanaest opština upoređivana je sa sličnim uređenjem na Delti Nila i u Etruriji, i sa podelom pokorene teritorije Kanaana, koju je izvršilo dvanaest izraelskih plemena; broj dvanaest je verovatno izabran zbog toga da bi vladar u toku godine u svakom plemenu mogao da boravi po mesec dana. Grci herojskog doba nisu pravili razliku između ubistva sa predumišljajem i nehotičnog ubistva; u oba slučaja ubica je plemenu ubijenog morao dati naknadu, a morao je promeniti i ime i zauvek napustiti grad. Tako su i Telemona i Peleja bogovi i dalje visoko cenili, iako su mučki ubili Foka (vidi 81, 6); Medeja je takođe ubila Apsirta, a nije na sebe navukla mržnju svojih novih podanika Korinćana (vidi 153, a i 156, a). Međutim u Ateni, u klasično doba, ubistvo sa predumišljajem (phonos) povlačio je za sobom smrtnu kaznu; nehotično ubistvo (akousia) — kaznu progonstvom a pleme je bilo zakonom obavezno da progoni ubicu. Phonos bekousios (opravdano ubistvo) i phonos akousios (oprostivo ubistvo) su kasnije, utančanije nijanse koje je, verovatno, uveo Drakon u sedmom veku pre nove ere; ovo poslednje zahtevalo je samo ispaštanje ritualnim očišćenjem. Mitografi nisu razumeli da je Tesej izbegao trajno progonstvo zbog ubistva Palantida samo na taj način što je zatro čitavo pleme, kao što je i David uradio sa »Domom Saula«. Jednogodišnje odsustvo Tesejevo i boravak u Trojzenu bili su dovoljni da očiste grad od oskrnavljenja zbog ubistva.

100 TESEJ I AMAZONKE

Neki kažu da je Tesej učestvovao u Heraklovom uspešnom pohodu protiv Amazonki i da je kao udeo u ratnom plenu dobio njihovu kraljicu Antiopu, koju još zovu i Melanipa: ali, kažu da to za nju nije predstavljalo naročitu nesreću jer mu je ona već izdala grad Temiskir na reci Termodon kao dokaz strasti koju je zapalio u njenom srcu.1
b) Neki drugi opet kažu da je Tesej pohodio zemlju Amazonki nekoliko godina kasnije zajedno sa Pejritojem i svojom družinom i da su se Amazonke, ushićene dolaskom tako lepih ratnika predale bez otpora. Antiopa je došla da ih pozdravi i predala Teseju poklone, ali tek što je prispela na njegov brod, on je izvukao sidro i na silu je odveo. Drugi opet kažu da je Tesej izvesno vreme boravio u Amazoniji i da je uživao gostoprimstvo Antiopino. Oni još dodaju da su među njegovim drugovima bila tri brata Atenjanina, Eunej, Toant i Soloon, i da se Soloon zaljubio u Aritiopu, pa je, ne usuđujući se da joj neposredno priđe, zamolio Euneja da ga zastupa, Antiopa odbi ponudu posrednika, iako se i dalje prema Soloonu ponašala učtivo kao i ranije. Tek kad se Soloon bacio u reku Termodon i udavio, Tesej shvati u čemu je stvar i mnogo se ražalosti. On se tada seti jednog saveta proročišta u Delfima. Ako se ikad u stranoj zemlji oseti duboko ožalošćen — rečeno mu je — treba odmah da osnuje grad i ostavi neke od svojih drugova da upravljaju njime. Zato Tesej sagradi Pitopolj u čast Apolona Pitijskog, a obližnju reku nazva Soloon. Tu ostavi Euneja i Toanta i nekog Herma, atenskog plemića, čije se ranije boravište u Pitopolju sada greškom zove »Hermesov dom«. Tesej je potom otplovio sa Antiopom.2
c) Antiopina sestra Orejtija, koju su neki zamenili sa Hipolitom, čiji je pojas osvojio Herakle, zaklela se da će se osvetiti Teseju. Ona je sklopila savez sa Skitima i povela je velike amazonske snage preko leda na Krimskom Bosforu, a zatim prešla Dunav i prošla Trakiju, Tesaliju i Bojotiju. Kod Atene ona se ulogori na Areopagu i tamo prinese žrtve Areju; neki kažu da je breg dobio ime po tom događaju. Orejtija je najpre naredila jednom odredu da zauzme Lakoniju i spreči Peloponežane da pošalju Teseju pojačanje preko Prevlake.3
d) Atenske su snage bile takođe spremne, ali su se obe strane ustezale da otpočnu neprijateljstva. Najzad, po preporuci jednog proročišta, Tesej prinese žrtve Fobu, Arejevom sinu, i najavi bitku za sedmi dan meseca Bojdromiona, koji otada postade praznik u Ateni; međutim ima ih koji kažu da se taj praznik već ranije slavio u čast pobede koju je Ksit zadobio nad Eumolpom u Erehtejevo vreme. Borbena linija Amazonki prostirala se između mesta kasnije nazvanog Amazonija i gore Pnik u blizini Hrise. Tesejevo desno krilo kretalo se od Museja i naletelo na levo krilo Amazonki, ali je bilo prinuđeno da se povuče sve do hrama posvećenog Furijama. To povlačenje je obeležio mesni komandir Halkodont, postavljajući, duž grobova onih koji su pali, kamenove nazvane imenima poginulih ratnika. Atensko levo krilo, međutim, pošlo je na juriš sa Paladijuma, Gore Ardet i Likeuma, i nateralo desno krilo Amazonki da se povuče u logor uz velike gubitke.4
e) Neki kažu da su Amazonke pristale da se mire tek posle četiri meseca teške borbe; primirje, zaključeno u blizini Tesejevog svetilišta, uvek se spominje prilikom pomena Amazonkama uoči Tesejeve proslave. Ali drugi kažu da se Antiopa, tad već Tesejeva žena, herojski borila na njegovoj strani dok je nije smrtno ranila Molpadija, a ovu je opet ubio Tesej; Orejtija je sa svojim sledbenicima jedva uspela da pobegne u Megaru, gde je i umrla, skrhana bolom i očajanjem; ostale Amazonke, koje je pobednik Tesej prognao sa Atike, sklonile su se u Skitiji.5
f) U svakom slučaju, tada su Atenjani prvi put potisnuli stranog napadača. Neke Amazonke koje su ostale ranjene na bojnom polju otpremljene su u Halkidu na lečenje. Antiopa i Molpadija su sahranjene pored hrama Majke Zemlje, a jedan glineni stub obeležava Antiopin grob. Ostale leže u Amazonijumu. One Amazonke koje su pale prelazeći Tesaliju, sahranjene su na putu između Skotusaje i Kinoskefale a i u blizini Hajronaje pored reke Hajmon. U Lakoniji su obeležena mesta gde su se Amazonke zaustavile na svom pohodu i posvetile dva stara drvena lika Artemidi i Apolonu; a u Trojzenu je hram Areja podignut kao spomenik na Tesejevu pobedu nad Amazonkama, kad su pokušale da pređu reku Istam prilikom povlačenja.6
g) Po jednom izveštaju, Amazonke su ušle u Trakiju preko Frigije, a ne preko Skitije, i osnovale svetilište Artemide Efeske dok su prolazile obalom. Po jednom drugom izveštaju, one su se sklanjale u ovo svetilište ranije u dva maha, naime kad su bežale od Dionisa i kad je Herakle pobedio kraljicu Hipolitu, a svetilište su, u stvari, osnovali Kres i Efes.7
h) Istina o Antiopi je, izgleda, ovakva: ona je preživela rat, a Tesej je ipak bio primoran da je ubije, kao što je Delfisko proročište predskazalo, kad je ušao u savez sa Deukalionom kretskim kraljem, i oženio se njegovom sestrom Fajdrom. Ljubomorna Antiopa, koja mu nije bila zakonita žena, upala je, do zuba naoružana, na svadbenu svečanost i zapretila pokoljem. Tesej i njegovi drugovi žurno zatvoriše sva vrata, i ubiše je uz borbu, iako mu je rodila sina Hipolita, koga još zovu Demofon, i nikad ga nije izneverila sa drugim čovekom.8

1. Apolodor: Epitome: I, 16; Hegija iz Trojzena, navodi ga Pausanija: I, 2, 1;
2. Pindar, navodi ga Pausanija: I, 2, 1; Ferekid i Bion, navodi ih Plutarh: Tesej 26; Menekrat, navodi ga Plutarh loc. cit.;
3. Justin: II, 4; Helanik, navodi ga Plutarh: Tesej 26-7; Diodor sa Sicilije: IV, 28; Apolodor: Epitome: I, 16; Ajshil: Eumenide 680;
4. Plutarh: Tesej 27; Etymologicum Magnum: sub Boedromia; Euripid: Jon 59; Kleidem, navodi ga Plutarh: loc. cit.;
5. Kleidem, navodi ga Plutarh: loc. cit.; Plutarh; loc. cit.; Pausanija: I, 41, 7; Diodor sa Sicilije: IV, 28;
6. Plutarh: loc. cit.; Pausanija: I, 2, 1; I, 41, 7; III, 25, 2 i II, 32, 8;
7. Pindar, navodi ga Pausanija: VII, 2, 4;
8. Higin: Fabula 241; Apolodor: Epitome: I, 17; Diodor sa Sicilije: IV, 62; Ovidije: Heroide 121; Pausanija I, 22, 2; Pindar, navodi ga Plutarh: Tesej 28.
*
1. »Amazonke«, obično se smatra da dolazi od a i mazon, »bez grudi«, jer se verovalo da su one odsecale sebi jednu dojku kako bi bolje zatezale luk, međutim povod je malo neverovatan. Reč je, izgleda, ipak, armenskog porekla i znači ''mesečeve žene''. Pošto su sveštenice Mesečeve Boginje na jugoistočnim obalama Crnog mora nosile oružje, kao i sveštenik sa obale Libijskog zaliva Sirt (vidi 8, 1), verovatno su priče putnika o njima uticale na tumačenje izvesnih starih atenskih ikona koje su prikazivale žene ratnike, a to je doprinelo i atičkoj priči o amazonskoj najezdi sa reke Termodon. Te, ikone, koje su u klasično vreme stavljali u podnožje Zeusovog trona u Olimpiji (Pausanija: V, 11, 2), u Ateni na središni zid kolonade (Pausanija: I, 15, 2) i Atenin štit u Tesejevom svetilištu i na drugim mestima (Pausanija: I, 17, 1), predstavljale su ili borbu između prehelenskih sveštenica u Ateni za zvanje visoke sveštenice, ili helensko nadiranje na Atiku i otpor koji im je pružen. Bilo je takođe i naoružanih sveštenica u Minojskoj koloniji u Efesu, na šta ukazuje i ime osnivača Kresa (Krećanin), a i u svim gradovima gde ima grobova Amazonki. Smatra se da je Orejtija, ili Hipolita, skrenula nekoliko stotina milja sa svog puta preko Skitije, verovatno zato što je Krimski Bosfor bio sedište Artemidinog svirepog kulta Taurida, gde su sveštenice satirale muškarce kao žrtve (vidi 116, 2).

2. Prizor kako Antiopa upada na Fajdrinu svadbu biće da dolazi sa ikone koja prikazuje kako Helen, osvajač, nasrće na visoku sveštenicu, pošto je prethodno poubijao njene drugarice. Antiopa nije postala zakonita Tesejeva žena jer je pripadala društvu koje je pružalo otpor monogamiji (vidi 131, k). Imena Melanip i Hipolit dovode Amazonke u vezu sa prehelenskim kultom konja (vidi 43, 2). Soloonovo ime verovatno treba da podseća na bacanje tegova na pogrebnim igrama koje su se izvodile u Grčkoj koloniji Pitopolj, nazvanoj tako po proročkoj zmiji njenog heroja osnivača; izgleda da su u toj koloniji ljudske žrtve bacali u reku Termodon. Bojdromija (''trčanje po pomoć'') bila je svetkovina u Artemidinu čast i o njoj se malo zna; može biti da su i na njoj učestvovale naoružane sveštenice kao i u argivskoj svetkovini Hibristike (vidi 160, 5).

101 FAJDRA I HIPOLIT

Pošto se oženio Fajdrom, Tesej je poslao svog vanbračnog sina Hipolita Piteju, koji ga usvoji kao naslednika prestola u Trojzenu. Tako Hipolit nije imao razloga da se spori o pravo na atenski presto sa svojom polubraćom Akamantom i Demofonom, Fajdrinim sinovima iz zakonitog braka sa Tesejem.1
b) Hipolit, koji je od svoje majke Antiope nasledio izuzetnu odanost Artemidi, podigao je novi hram boginji u Trojzenu, nedaleko od pozorišta. Afrodita je odlučila da ga kazni jer je to smatrala ličnom uvredom, te udesi da se Fajdra strasno zaljubi u Hipolita kad ga je ugledala na Eleusinskim misterijama. On je došao obučen u beo ogrtač, sa vencem u kosi, pa iako su njegove crte odavale grubost, ona je tu grubost smatrala strogošću dostojnom divljenja.2
c) Kako je u to vreme Tesej sa Pejritojem bio u Tesaliji ili, možda, u Tartaru, Fajdra ode sa Hipolitom u Trojzen. Tamo sagradi hram Afroditi koja krišom posmatra. Hram je gledao na gimnazijum, pa je ona danju neopaženo posmatrala Hipolita dok se potpuno nag vežbao u trčanju, rvanju i skokovima. Jedno staro mirtino drvo raslo je u blizini hrama; Fajdra svojim ukosnicama od dragog kamenja izbode mirtino lišće od silne žudnje za Hipolitom, te je otada list mirte izreckan. Kad je kasnije Hipolit učestvovao na sveatenskim igrama i odseo u Tesejevoj palati, ona se Afroditinim hramom na Akropolju koristila u iste svrhe.3
d) Fajdra nije nikom poveravala svoju strasnu požudu, ali je slabo jela, rđavo spavala i toliko oslabila da njena stara dadilja najzad shvati istinu i posavetova je da pošalje Hipolitu pismo. To Fajdra i učini; u pismu mu priznade svoju ljubav i saopšti mu da je zbog njega prišla Artemidinom kultu i da joj je baš posvetila dve slike u drvetu donete sa Krete. Upita ga i da li bi pošao s njom u lov jednog dana? »Mi sa Krete, iz kraljevske porodice«, pisala je ona, »svakako smo uklete da izgubimo čast zbog ljubavi; seti se samo moje staramajke Europe, moje majke Pasifaje, i najzad moje sestre Arijadne. Ah, nesrećna Arijadna! Nju je napustio tvoj otac neverni Tesej, koji je, zatim, ubio i tvoju rođenu majku. Zašto te Furije nisu kaznile što si pokazao tako nesinovljevsku ravnodušnost prema njenoj sudbini? On će i mene ubiti jednog dana! Računam na tebe da ćeš mu se osvetiti i odužiti dug Afroditi zajedno sa mnom. Zar ne bismo mogli nas dvoje otići i živeti zajedno makar neko vreme, pod izgovorom da idemo u lov? Niko tada ne bi prozreo naša uzajamna osećanja. Već smo jednom zanoćili pod istim krovom i našu međusobnu odanost smatraće nevinom, pa čak i vrednom hvale.«4
e) Hipolit je spalio pismo u velikom strahu, pa, užasnut, uđe u Fajdrinu odaju, glasno je koreći; ona se ne dade zbuniti, već zdera svoju odeću, širom otvori vrata i poče da viče: »U pomoć! U pomoć! Silovana sam!« Zatim se obesi o gredu na vratima optužujući ga za čudovišne zločine u svom oproštajnom pismu.5
f) Tesej, primivši vest, okrivi Hipolita i naredi mu da smesta napusti Atenu i da se nikada više ne vraća. Zatim, setivši se da mu je otac Posejdon obećao da će mu ispuniti tri želje, poče da ga moli neka Hipolit umre još istog dana. »Oče«, molio je on, »pošalji zver na put kojim Hipolit ide za Trojzen!«6
g) Hipolit je pohitao iz Atene što je brže mogao. Dok je vozio kočije uskim putem preko prevlake, veliki talas, koji je preplavio čak i Molursku stenu, krenu šumno ka obali; iz njegove pene iskoči ogromna morska foka, ili, po drugima, beli bik, ričući i bljujući mlazeve vode. Hipolitova četiri konja, poludela od straha, naglo skrenuše ka steni, ali ih Hipolit, budući izvanredan kočijaš, spreči da se strmoglave s ruba. Zver tada preteći krete za kočijama, i Hipolit ne uspe da održi pravac. Nedaleko od svetilišta Artemide Saronske, rasla je divlja maslina koju su nazvali Prelomljeni Rakos — rahachos je inače trojzenski naziv za jalovo maslinovo drvo. Baš u grane tog drveta zapletoše se Hipolitove uzde. Kočije udariše u stenje pokraj puta i smrskaše se. Hipolit, zapetljan u uzde, udari najpre o samo drvo, a zatim o stenu, a konji ga dokrajčiše vukući ga za sobom sve dok čudovište koje ih je gonilo ne nestade s vidika.7
h) Neki, međutim, pričaju i malo verovatnu priču: oni tvrde da je Artemida rekla Teseju istinu, i u tren oka ga prenela u Trojzen, gde je stigao baš na vreme da se izmiri sa sinom na samrti, a da se osvetila Afroditi izazvavši Adonidovu smrt. Sigurno je samo da je ona naredila građanima Trojzena da ukažu božanske počasti Hipolitu i od tada sve neveste iz Trojzena odsecaju po jedan uvojak i posvećuju ga Hipolitu. Diomed je Hipolitu posvetio jedan stari hram i dva kipa u Trojzenu i prvi mu prineo na žrtvu životinju. I Fajdrin i Hipolitov grob nalazili su se u dvorištu hrama u blizini mirtinog drveta sa izbockanim lišćem.
i) Sami građani Trojzena ne priznaju da su Hipolita rastrgli konji, pa čak ni da je sahranjen u svom hramu; a neće ni da otkriju njegov pravi grob. Oni tvrde da su ga bogovi postavili među zvezde kao kočijaša.8
j) Atenjani su podigli grobnicu u blizini Temidinog hrama kao uspomenu na Hipolita, zato što je njegovu smrt izazvala kletva. Neki tvrde da je Tesej optužen za ubistvo i, osuđen ostrakizmom, proteran u Skir, gde je sramno završio život obrvan bolom. Ali svi veruju da je uzrok Tesejevog pada pokušaj otmice Persefone.9
k) Hipolitov duh je sišao u Tartar, a Artemida, uvređena do krajnjih granica, zamoli Asklepija da ga oživi. Asklepije otvori svoju medicinsku škrinju od slonove kosti i izvadi travu koja je oživela Krećanina Glauka. On tri puta istrlja Hipolitove grudi travom, ponavljajući pritom čarobne reči, i na trećem dodiru mrtvac diže glavu sa zemlje. Ali Had i Tri Suđaje, zgranuti ovom zloupotrebom povlastice, nagovoriše Zeusa da ubije Asklepija gromom.
l) Latini pričaju da je Artemida obavila Hipolita gustim oblakom i prerušila ga u starijeg čoveka sa izmenjenim crtama lica. Kako nije mogla da se odluči koje je ostrvo pogodnije za sakrivanje, Kreta ili Del, ona Hipolita smesti u svoj sveti gaj u italijansku Ariciju.10 Tamo se Hipolit, po njenom odobrenju, oženi Nimfom Egerijom, i ostade da večito živi pored jezera, u tamnim hrastovim šumama okruženim provalijama. Da ga ništa ne bi podsećalo na njegovu smrt, Artemida mu promeni ime u Virbije, što znači vir bis, ili »dva puta čovek«. U njegovoj blizini nije smelo biti konja. Zvanje sveštenika Artemide Aricijske dostupno je jedino odbeglim robovima.11 U njenim gajevima rastu stara hrastova stabla čije je grane zabranjeno lomiti, ali ako se rob usudi da to čini, onda sveštenik, koji je i sam ubio svog prethodnika i stoga živi u stalnom strahu od smrti, mora se mačevima boriti s njim za sveštenički čin. Stanovnici Aricije, pričaju da je Tesej molio Hipolita da ostane s njim u Ateni, ali da je Hipolit odbio.
m) Ploča u Asklepijevom svetilištu u Epidauru kazuje da mu je Hipolit zaveštao dvadeset konja iz zahvalnosti što ga je vratio u život.12

1. Apolodor; Epitome I, 18; Pausanija: I, 22, 2; Ovidije: Heroide IV, 67;
2. Pausanija: II, 31, 6; Ovidije: loc. cit.;
3. Ovidije: loc. cit.; Seneka: Hipolit 835; Pausanija: II. 32, 3 i I. 22, 2; Euripid: Hipolit I; Diodor sa Sicilije: IV, 62;
4. Ovidije: loc. cit.; Pausanija: I, 18, 5;
5. Apolodor: Epitome I, 18; Diodor sa Sicilije: IV, 62; Higin: Fabula 47;
6. Plutarh: Uporedne priče 34; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 445;
7. Pausanija; 11,32 , 8; Euripid: Hipolit 1193; Ovidije: Metamorfoze XV. 508; Plutarh: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 62;
8. Euripid: Hipolit 1282 i 1423; Pausanija: II, 32, 1—2;
9. Pausanija: I, 22, 1; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane VII. 42: Diodor sa Sicilije: IV, 62;
10. Ovidije: Metamorfoze XV, 532 i Fasti VI, 745;
11. Vergilije: Ajneida VII, 775: Ovidije: Fasti V, 312 i Metamorfoze XV, 515; Strabon: III, 263; Pausanija: II, 27, 4;
12. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 136; Strabon: V. 3, 12: Svetonije. Kaligula. 35; Pausanija: loc. cit.
*
1. Fajdrina rodoskvrna ljubav prema Hipolitu slična je onoj koju je Potifarova žena osećala prema Josifu (vidi 75, 1), a motiv je pozajmljen ili iz egipatske Priče o dva brata, ili iz zajedničkog kanaanskog izvora. Posledice ovog događaja zasnovane su na poznatoj ikoni što prikazuje lomljavu kočija po isteku vladavine  svetog kralja (vidi 71, 1). Ako, kao u staroj Irskoj, proročko brujanje novembarskog mora znači opomenu kralju da mu je kucnuo čas, onda je ta opomena predstavljana u vidu bika, ili foke, razjapljenih čeljusti na vrhu velikog talasa. Mora biti da su se Hipolitove uzde zakačile o mirtu, a ne za maslinu tužnog izgleda, kao što se docnije pričalo; mirta, koja u stvari raste u blizini herojeve škrine, čuvena je po svojim velikim listovima. Mirta simboliše poslednji mesec kraljeve vladavine, a istu ulogu igra i u priči o lomljavi Ojnomajevih kočija (vidi 109, j); divlja maslina ipak simboliše prvi mesec vladavine kraljevog naslednika. Vir bis je pogrešan oblik od »virbius«, što, izgleda, znači isto što i na grčkom hierobios, ''sveti život'' — h se često pretvara u v, kao: Hestia, Vesta, ili Hesperos — Vesper. U Zlatnoj grani ser Džems Frezer naglašava da je grana koju je sveštenik tako ljubomorno čuvao bila imela; i mogućno je i da Glauk, Minojev sin (vidi 90, c), koga su mešali sa Sisifovim sinom Glaukom (vidi 71, a), biva vraćen u život pomoću imele. Iako je prehelenski kult imele i hrasta bio istisnut iz Grčke (vidi 50, 2), sveštenstvo izbeglo sa Istama moglo ga je preneti u Ariciju. Egerino ime kazuje da je ona bila boginja smrti koja je živela u gaju crnih topola (vidi 51, 7 i 170, 1).

2. Običaj da neveste posvećuju Hipolitu pramen kose, svakako je novina, patrijarhalna u suštini, ustanovljena da bi lišila žene njihovih magijskih moći koje se kriju u kosi, baš kao i to se žene muslimanske vere iz istih razloga izbrijavaju pred udaju.

3. Tajnost Hipolitovog groba može se porediti sa pričama o Sisifu i Neleju (vidi 67, 3), a to znači da je sahranjen na strateškom mestu na Prevlaci.

102 LAPITI I KENTAURI

Neki kažu da je Pejritoj Lapit bio sin Iksiona i Dije, Ejonejeve kćeri. Drugi da je bio sin Zeusov i da se Zeus pretvorio u pastuva, i kružio oko Dije pre nego što ju je obljubio.1
b) Skoro neverovatni izveštaji o Tesejevoj snazi i sposobnosti stigoše do ušiju Pejritoju, koji je vladao u Magneziji, na ušću reke Penej; i jednog dana on odluči da ih proveri, te se uputi u Atenu i usput potera krdo krava na koje naiđe na paši kod Maratona. Tesej smesta krenu u potragu, i kad sustiže Pejritoja, ovaj se hrabro okrete da pogleda Teseja u lice. Utom obojicu tako zadivi otmena pojava onog drugog da zaboraviše na krave i zakleše se na večno prijateljstvo.2
c) Pejritoj nameri da se oženi Hipodamejom ili Dejdamejom, Butovom kćerkom, a neki kažu za nju da je Adrastova kći, i pozva sve Olimpljane na svoju svadbu, osim Areja i Eride, sećajući se neprijatnosti što ih je Erida izazvala na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi. Pošto je došlo više gostiju no što je mogao da primi njegov dvor, rođaci mu Kentauri, zajedno sa
Nestorom, Kajnejem i drugim kraljevićima iz Tesalije, sedoše za trpezu u prostranoj, hladovitoj pećini, nedaleko od dvora.
d) Međutim kad Kentauri, nenaviknuti na vino, omirisaše njegovu opojnu svežinu, skloniše u stranu kiselo mleko stavljeno pred njih i potrčaše da napune svoje srebrne rogove vinom iz mešina. Ne znajući mu svojstva, oni popiše vino ne mešajući ga s vodom, i opako se opiše. Kad su nevestu doveli k njima da ih pozdravi, Eurit, ili Eurition, skoči onako pijan sa svog tronošca, prevrnu sto i izbaci je napolje vukući je za kosu. Na to i ostali Kentauri poskakaše, podstaknuti njegovim primerom, pa počeše požudno da nasrću na žene i dečake.3
e) Pejritoj i Tesej, njegov ručni dever, priskočiše u pomoć Hipodameji, odsekoše uši i nos Euritonu, i uz pomoć Lapita izbaciše ga iz pećine. Planu boj koji je trajao do noći i u njemu pogiboše Kajnej i Lapit. Tako između Kentaura i njihovih isuseda Lapita poče dugotrajna svađa, koju su potpirivali Arej i Erida iz osvete što su ih omalovažili ne pozivajući ih na svadbu.4
f) Ovoga puta Kentauri zlo prođoše jer ih je Tesej izbacio sa njihovog starog lovišta na Gori Pelion i oterao u blizinu Gore Pinda. No nije bilo lako potisnuti Kentaure, koji su već počeli da osporavaju Pejritoju pravo na Iksionovu kraljevinu i koji ponovo prikupiše snage i napadoše Lapite. Oni su iznenadili i satrli glavninu lapitske vojske, a kad preživeli pobegoše na Goru Foloju u Elidi, osvetoljubivi Kentauri ih oteraše i odatle i pretvoriše Foliju u razbojničko uporište. Na kraju, Lapiti se smiriše u Maleji.
g) U vreme pohoda na Kentaure, Tesej se sreo s Heraklom prvi put od detinjstva: i odmah posvetio Herakla u Demetrine misterije u Eleusini.5

1. Diodor sa Sicilije: IV, 70; Eustatije uz Homera, str. 101;
2. Strabon: Fragmenat 14; Vatikanske epitome; Plutarh: Tesej 30;
3. Apolodor: Epitome I, 21; Diodor sa Sicilije: IV, 70; Higin: Fabula 33, Servije uz Vergilijevu Ajneidu VII, 304;
4. Pindar: Fragmentt 166, navodi ga Atenaj: XI, 476 b; Apolodor: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze: XII, 210; Homer: Odiseja XXI, 295; Pausanija: V, 10, 2;
5. Plutarh: loc. cit.; Homer: Ilijada II, 470; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Herodot, navodi ga Plutarh: loc. cit.
*
1. I Lapiti i Kentauri su se smatrali potomcima Iksiona, heroja hrastovog kulta, a kult konja im je bio zajednički (vidi 63, a i d). To su bila primitivna planinska plemena severne Grčke, a njihovo prastaro suparništvo iskorišćavali su Heleni na taj način što su bili saveznici čas jednima čas drugima (vidi 35, 2;
78, 1; i 81, 3). Centaur i Lapiti mogu biti i italske reči: centuria, ''družina od stotinu ratnika'', i "lapicidae" ''trud za kremen''. Obično ih klasična etimologija izvodi od centtauroi, ''oni koji ubijaju bikove'', i lapizein, ''razmetati se''. Izgleda da su ti brđani održavali erotske orgije i tako stekli glas kod monogamih Helena da su im brakovi grupni. Izdanci ove stare neolitske rase sačuvali su se u arkadijskim planinama i na Pindu do u klasično doba, a tragove njihovog prehelenskog jezika nalazimo u današnjoj Albaniji.

2. Ipak, izgleda nemoguće da je bitka između Lapita i Kentaura — zabeležena na zabatu Zeusovog hrama u Olimpiji (Pausanija: V, 10, 2); u Ateni, u svetilištu Teseja (Pausanija: I, 17, 2); i na Ateninom štitu (Pausanija: I, 28, 2) — beležila samo sukob graničnih plemena. Pošto je sukob izbio na svadbi jednog kralja koja se održavala pod pokroviteljstvom bogova i kojoj je Tesej prisustvovao ogrnut lavljom kožom, ona je morala prikazivati ritual svojstven svim Helenima. Herakle se, ogrnut lavljom kožom, takođe tukao sa Kentaurima na sličnoj priredbi (vidi 126, 2). Homer Kentaure zove »rutave divlje zveri«, i kako se Kentauri na ikoni ne razlikuju od Satira slikanih na ranim grčkim vazama, ona verovatno predstavlja novoustoličenog kralja — bilo kojeg — kako se bori sa igračima, prerušenim u životinje; A. C. Hokart tvrdi da je taj običaj bio sastavni deo svake stare krunidbene svečanosti. Eurition igra klasičnu ulogu uljeza, krijumčara (vidi 142, 5).

3. Je li Pejritojev otac Iksion ili Zeus, zavisilo je od toga da li je Iksion imao pravo da sam predstavlja Zeusa. Mit o njegovom poreklu izgleda da je izveden sa ikone koja je prikazivala sveštenicu Tetidu — Diju, kćerku Ejonejevu, ''božansku kćer morske obale'' — sa oglavom u ruci, kako ohrabruje kandidata za kraljevsko zvanje da savlada divlje konje (vidi 75, 3). Ime Hipodameja (»ukrotiteljka konja«) potiče sa iste ikone. Zeus, prerušen u pastuva, obigrava oko Dije, jer je to značenje imena Pejritoj; a Iksion kao sunčani bog, privezan za svoj točak kruži nebom (vidi 63, 2).

103 TESEJ U TARTARU

Posle Hipodamejine smrti Pejritoj nagovori Teseja, čija se žena Fajdra nedavno bila obesila, da posete Spartu, i da otmu Helenu, sestru dvojice Dioskura, Kastora i Polideuka, koju su ubojica poželeli za ženu. Tamo gde danas stoji svetilište Serapije u Ateni oni se zakleše da pomognu jedan drugom u opasnom poduhvatu, kockom da odrede kome će od njih dvojice pripasti Helena, i da dođu do još jedne Zeusove kćeri za onoga koji izgubi, pa ma kakvim se opasnostima izložili.1
b) Kad to odlučiše, povedoše vojsku u Lakedemoniju, pa se, jašući pred glavninom svojih snaga, dočepaše Helene dok je prinosila žrtve u hramu Artemide Pravedne u Sparti, i u galopu pobegoše. Ubrzo su se dovoljno udaljili od gonilaca koji zaostaše kod Tege. Po ranijem dogovoru, oni bace kocku i Helena pripade Teseju.2 Tesej je ipak slutio da Atenjani nikako ne bi odobrili svađu sa Dioskurima koja bi otpočela na ovaj način, i zato on Helenu, koja još nije dorasla za udaju budući da je bila dvanaestogodišnja devojčica, a neki kažu čak i mlađa, pošalje u atički grad Afidnu, gde je obavezao svoga prijatelja Afidna da je čuva sa najvećom pažnjom i u tajnosti. Tesejeva majka Ajtra pratila je Helenu i pazila na nju. Neki pokušavaju da opravdaju Teseja tvrdeći da su Helenu ukrali Idaj i Linkej i poverili je Tesejevoj zaštiti kako bi se osvetili Dioskurima za otmicu Leukipida. Drugi opet beleže da je sam Helenin otac Tindarej poverio Teseju kćerku na čuvanje, saznavši da njegov sestrić Enarefor, Hipokoontov sin, namerava da je zavede.3
c) Prošlo je nekoliko godina, i kad je Helena dovoljno porasla da se uda za Teseja, Pejritoj ga podseti na njihov dogovor. Oni su se savetovali u Zeusovom proročištu i pozvaše Zeusa da im bude svedok na zakletvi, a on im ironično odgovori: »Što ne pohodite Tartar i zatražite Persefonu, Hadovu ženu, za Pejritoja? Ona je najotmenija od svih mojih kćeri.« Tesej se zgranu kad vide da je Pejritoj shvatio predlog ozbiljno i zatražio od njega da ispuni zakletvu, ali ne smede da odbije. Ubrzo oni siđoše u Tartar sa isukanim mačevima. Izbegavajući prelaz preko Lete, izabraše sporedan ulaz u pećinu na lakonskom Tajnaru i uskoro se nađoše pred kapijama Hadovog dvora. Had mirno sasluša njihov drzak zahtev i, praveći se gostoljubiv, ponudi ih da sednu. Ne podozrevajući ništa, oni prihvatiše ponuđena sedišta, a to behu stolice zaborava. koje smesta postaše deo njihovih tela, tako da nisu mogli sa njih da ustanu. Isprepletane zmije šištale su oko njih, Furije su ih dobro šibale, a Kerber izujedao, dok je Had sve to posmatrao zlobno se smejući.4
d) Tako su ostali na mukama pune četiri godine, kada ih Herakle, došavši da, po Euristejevoj zapovesti, uhvati Kerbera, prepoznade, dok ga, mutavi, rukama dozivahu u pomoć Persefona primi Herakla kao brata i blagonaklono mu dozvoli da oslobodi prestupnike i odvede ih na gornji svet ako bude mogao.5 Na to Herakle ščepa Teseja obema rukama i podiže ga s ogromnom snagom, te ga tako, uz užasnu Tesejevu dreku. odvoji od stolice: ali dobar komad mesa i kože ostade prilepljen za kameno sedište i zbog toga su svi Tesejevi atenski naslednici imali male zadnjice. Zatim dohvati Pejritoja za ruke, ali se zemlja zatrese u znak opomene, te on odustade; Pejritoj je, na kraju krajeva, i bio vođa ovog nedostojnog poduhvata.6
e) Po nekim pričama, međutim, Herakle je oslobodio i Teseja i Pejritoja, a po drugim, on nije oslobodio ni jednog, već je ostavio Teseja zauvek prikovanog za užarenu stolicu, a Pejritoja kako nauznak lezi pored Iksiona na zlatnoj klupi, dok se pred njihovim gladnim očima pruža primamljiv prizor bogate gozbe koju im najstarija Furija stalno otima. Tvrdi se čak da Tesej i Pejritoj nikad i nisu nasrtali na Tartar, već samo na tesprotijski ili tolosinski grad Kihur, čiji je kralj Ajdonej otkrivši da Pejritoj namerava da mu otme ženu, bacio Pejritoja čoporu pasa, a Teseja zatvorio u tamnicu, iz koje ga je, kažu, oslobodio Herakle.7

1. Diodor sa Sicilije: IV, 63; Pindar, navodi ga Pausanija: I. 18, 5; Pausanija I, 41, 5;
2. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Higin: Fabula 79; Plutarh: Tesej 31;
3. Apolodor: Epitome: I, 24; Ceces: O Likofronu 143; Eustatije uz Homerovu Ilijadu, str. 215; Plutarh: loc. cit.;
4. Higin: Fabula 79; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Horacije: Ode IV, 7, 27; Panijas, navodi ga Pausanija: X, 29, 4; Apolodor: Epitome I, 24;
5. Seneka: Hipolit: 835; Apolodor: 11, 5, 12; Diodor sa Sicilije: IV, 26; Euripid: Herakle 619; Higin: loc. cit.;
6. Apolodor: loc. cit.; Suda sub Lispoi; Sholijast uz Aristofanove Knezove 1368;
7. Diodor sa Sicilije: IV; Vergilije: Ajneida VI, 601—19; Ajlijan: Varia Historia IV, 5; Plutarh: Tesej 31.
*
1. Najpoznatiji heroji nekoliko mitologija harali su pakao: Tesej, Herakle (vidi 134, c), Dionis (vidi 170, m) i Orfej (vidi 28, c) u Grčkoj; Bel i Marduk u Vavilonu (vidi 71, 1); Ajnej u Italiji; Kuhalin u Irskoj; Artur, Gvidion i Amatan u Britaniji, Ožir l'Danoa u Bretanji. Poreklo ovog mita, izgleda, leži u privremenoj smrti kojoj se izlaže sveti kralj u toku svoje vladavine, dok dečak interrex u toku jednog jedinog dana vlada umesto njega, da bi izigrao zakon što mu zabranjuje da produži vladavinu preko trinaest meseci sunčane godine (vidi 7, 1; 41, 1; 123, 4 i drugo).

2. Bel i njegov naslednik Marduk provode vreme prenošenja vlasti u borbi sa morskim čudovištem Tijamatom, oličenjem morske boginje Istar, koja je poslala Potop (vidi 73, ;7); slično se za drevne irske kraljeve govorilo da su otišli da se bore protiv atlantskih velikih talasa, pa se udavili. Sahranjivali su ih uz počast. Jedna etrurska vaza prikazuje kralja, čije je ime Jason, kako umire u čeljustima morskog čudovišta (vidi 148, 4); to je ikona po kojoj je postala poučna priča o Joni i Kitu, a Jona je svakako bio Marduk.

3. Atenski mitografi su uspeli da prikriju veliko suparništvo između Teseja i tobože brata mu blizanca Pejritoja (vidi 95, 2) zbog milosti boginje smrti u životu, koja se u mitu pojavljuje i kao Helena (vidi 62, 3) i kao Persefona — te ih predstavljaju kao odane jednog drugom poput Kastora i Polideuka, koji su takođe pokušali ljubavnu otmicu u obližnjem gradu (vidi 74, c), pa je jednom od njih bilo oprošteno, jer je s pravom mogao da tvrdi da je božanskog porekla. Idaj i Linkej, slični blizanci, ušli su u priču samo da bi je učinili verodostojnijom. Ali ime Pejritoj, ''onaj koji se okreće'', govori da je on bio sveti kralj sa svojim ličnim pravima, i na vaznim slikama iz Donje Italije prikazuje ga kako se penje na gornji svet, pozdravljajući se sa Tesejem, koji ostaje pored boginje Pravde, kao da je Tesej samo njegov vojskovođa.

4. Otimanje Helene u trenutku kad prinosi žrtve slično je Borejevoj otmici Orejtijem (vidi 48, a), i ove priče su, izgleda, izvedene sa iste ikone koja prikazuje erotske orgije atenske Tesmoforije. Moguće je, dabome, da se u škrinji atičke boginje Helene u Afidni nalazio boginjin lik ili neka druga relikvija, koje su Atenjani ukrali od lakonske Atenine parnjake. Ako su ove pomenute priče o silasku u Tartar istog porekla, Atenjani su verovatno izvršili potajni pomorski pljačkaški prepad, prepad na Tajnar, a Spartanci ubrzo otkrili vinovnika.

5. Četiri godine, koliko Tesej provodi u Tartaru, predstavljaju uobičajeni period za vreme kojeg sveti kralj ustupa mesto svom vojskovođi, a po isteku tog perioda je novi sveti kralj, Tesej redivivus, mogao ponovo da se ustoliči. Atenjani su pokušali da svog heroja uzdignu do olimpijskog boga, kao što su bili Dionis i Herakle, tvrdeći da se izbavio iz pakla, ali su im se peloponeški neprijatelji vrlo odlučno suprotstavili. Neki tvrde da Tesej nikada nije pobegao iz Tartara nego da je zbog svoje drskosti kažnjen poput Iksiona i Sisifa. Drugi daju razumnije objašnjenje, tvrdeći da je Tesej pošao da opljačka Kihir, a ne Tartar, i da Pejritoja nije povredio Kerber, već molosinski psi, najopasniji soj pasa u Grčkoj. Najblagonaklonije popuštanje atenskom mitu je verzija da je Tesej oslobođen uz jemstvo, i to posle ponižavajućeg sedenja na stolici zaborava (vidi 37, 2), pa je stoga većinu svojih hramova i svetilišta u znak zahvalnosti posvetio Heraklu Spasiocu, čija je dela i stradanja podražavao.

6. Ipak je Tesej bio heroj od značaja, i treba mu priznati da je krao u paklu, budući da je dospeo do središta Kretskog lavirinta, gde je čekala Smrt, i izašao živ. Da su Atenjani bili toliko jaki na kopnu koliko su bili jaki na moru, on bi svakako postao Olimpljanin, ili bar nacionalni polubog. Osnovni izvor ovog neprijateljstva prema Teseju verovatno su Delfi, gde je poznato Apolonovo proročište uvek bilo na usluzi Spartancima u njihovoj borbi protiv Atene.

104 TESEJEVA SMRT

Za vreme Tesejevog odsustva Dioskuri su prikupili vojsku u Lakoniji i Arkadiji i krenuli na Atenu, zahtevajući da im vrate Helenu. Kad su Atenjani izjavili da je oni nisu sakrili i da nemaju pojma gde bi ona mogla da bude, Dioskuri su počeli da pljačkaju Atiku, dok ih stanovnici Dekeleje, koji inače nisu odobravali Tesejevo držanje, ne uputiše u Afidnu, gde su našli svoju sestru i izbavili je. Oni tada sravniše Afidnu sa zemljom, ali su Dekelejci bili oslobođeni svih spartanskih poreza i nameta, i dobili su dozvolu da se pojavljuju na počasnim mestima u vreme spartanskih svetkovina. Jedino su njihove zemlje bile pošteđene u peloponeskim ratovima kad su spartanski osvajači pustošili Atiku.1
b) Drugi kažu da je neki Akadem ili Ehedem, Arkađanin, koji je došao u Atiku na Tesejev poziv, otkrio mesto gde je Helena sakrivena. Spartanci su mu svakako ukazivali veliku čast za života, a kasnije u pohodima poštedeli su njegovo skromno imanje na reci Kefis, šest stadija udaljeno od Atene. Ono se otada zvalo Akademija; to je bio divan, dobro zalevan vrt, gde su se sastajali filozofi da raspravljaju o religiji i prirodi bogova.2
c) Marat je poveo jedan odred Arkađana iz vojske Dioskura i, poučen jednim proročanstvom, ponudio da kao zapovednik žrtvuje i sebe i svoje ljude. Neki kažu da je po njemu, a ne po Maratonu, ocu Sikiona i Korinta, grad Maraton dobio ime.3
d) Peteja, sina Ornejevog, a Erehtejevog unuka, prognao je Ajgej, a Dioskuri, u inat Teseju, dovedoše iz izgnanstva njegovog sina Menesteja i postaviše ga za regenta u Ateni. Ovaj Menestej je bio prvi demagog. Za vreme Tesejevog boravka u Tartaru, on se ulagivao narodu podsećajući plemenite rodom na vlast koju su izgubili stupajući u savez i govoreći siromašnima da im je oduzeta i zemlja i religija i da su postali igračka u rukama jedne protuve nejasne prošlosti — koji je sad, eto, upraznio presto, i za koga se govori čak i da je mrtav.4
e) Kad je Afidna pala, a Atina bila u opasnosti, Menestej je nagovorio narod da dočeka Dioskure u gradu kao svoje dobrotvore i oslobodioce. Dioskuri su se odista ponašali veoma uljudno, i zatražili su jedino da ih upute u Eleusinske misterije, kao i Herakla. Ovaj zahtev im je bio ispunjen i Dioskuri postadoše počasni građani Atene. Afidno im je postao otac po usvojenju, kao što je Pil bio Heraklu u sličnoj prilici. Potom im je odata božanska počast ustanovljenjem njihovog sazvežđa iz zahvalnosti za njihovu blagonaklonost prema prostom narodu, te oni veselo vratiše Helenu u Spartu a pratilje su joj bile Ajtra, Tesejeva majka, i jedna Pejritojeva sestra. Neki kažu da su Helenu zatekli još uvek kao devicu, drugi, međutim, tvrde da je ona već nosila Tesejevo dete pod grudima i da je na putu kući u Argu rodila kćer Ifigeneju i osnovala svetilište Artemidi iz zahvalnosti za lak porođaj.5
f) Tesej, koji se ubrzo posle toga vratio iz Tartara, podiže oltar Heraklu Spasiocu i ponovo posveti sve svoje lične hramove i gajeve, osim četiri, Heraklu. Ipak on je veoma oslabio zbog muka koje je podneo i zatekao je Atenu tako propalu i podmićenu raznim klikama i pobunama da više nije uspevao da zavede red.6 On najpre potajno posla svoju decu iz grada na Euboju, gde ih je sklonio Elpenor, sin Halkodontov, po drugima su Tesejeva deca na Euboju pobegla pre njegovog povratka — a zatim, gorko proklinjući atenski narod sa Gore Gargeta, otplovi na Kretu, Deukalionu, koji je ranije bio obećao da će ga zaštititi.
g) Bura mu skrenu brod s pravca i Tesej se prvo iskrca na Skir, u blizini Euboje, gde ga je kralj Likomed, iako blizak prijatelj Menestejev, primio s počastima prema slavi i poreklu. Tesej, koji je nasledio neko imanje na Skiru, zatraži dozvolu da se tu nastani. Ali je Likomed već odavno smatrao to imanje svojim, pa je pod izgovorom da mu pokaže granice imanja, namamio Teseja na vrh jedne visoke stene i gurnuo ga s nje, i posle lažno izjavio da je Tesej pijan slućajno pao kad je pošao da se prošeta posle ručka.7
h) Menestej, koga više niko nije uznemiravao na upražnjenom prestolu, pojavio se kao jedan od Heleninih prosaca i predvodio je atenske snage kod Troje, gde je osvojio veliku slavu kao strateg, ali je poginuo. Nasledili su ga Tesejevi sinovi.8
i) Za Teseja se priča da je silom oteo Anaksu iz Trojzena; i da je uživao ljubav sa Jopom, kćerkom Ifikla iz Tirinta. Njegove su ljubavne zgode zadale toliko muka Atenjanima da su tek nekoliko pokolenja posle njegove smrti uspeli da shvate Tesejevu pravu vrednost. U bici kod Maratona, međutim, njegov se duh podigao iz groba, da ih okrepi i povede dobro naoružane protiv Persijanaca; a kad je pobeda bila osigurana, Delfisko proročište je naredilo da mu se kosti prenesu u otadžbinu. Atenski narod je godinama trpeo uvrede Skirana i proročište je objavilo da će to tako biti sve dotle dok Atenjani ne prenesu Tesejeve kosti u domovinu.9 Ali nije bilo lako otkriti gde je Tesej sahranjen, jer su Skirani bili isto toliko osorni i mrzovoljni koliko i besni, te ne htedoše da pokažu Tesejev grob kad je Kimon zauzeo ostrvo. Ipak Kimon primeti jednu orlušicu na vrhu brda kako kandžama razgrće zemlju. On shvati to kao znamenje s neba, dograbi pijuk, požuri do rupe koju je načinio orao i poče da je proširuje. Gotovo odmah budak udari o kameni kovčeg, u kome on nađe dugačak kostur naoružan kopljem i mačem; to je mogao biti jedino Tesejev kostur. Sa dužnom počašću Atenjani preneše Tesejeve kosti u Atenu i ponovo ga sahraniše veoma svečano u Tesejevu svetu grobnicu u blizini Gimnazijuma.10
j) Tesej je lepo svirao na liri i postao je zajedno sa Heraklom i Hermesom jedan od zaštitnika svih gimnazijuma i škole rvanja u Grčkoj. Njegova sličnost sa Heraklom postala je poslovična. On je učestvovao u Kalidonskom lovu; osvetio šampione koji su pali kod Tebe; ali nije uspeo da bude jedan od Argonauta, jer je u to vreme, kada su ovi kretali za Kolhidu, bio zatočen u Tartaru. Prvi rat između Atenjana i Peloponežana počeo je zbog toga što je oteo Helenu, a drugi rat zbog toga što je odbio da preda Heraklove sinove kralju Euristeju.11
k) Zlostavljani robovi i radnici čiji su preci kod njega tražili zaštitu od tlačitelja, sada traže sklonište u njegovom svetilištu, gde mu se prinose žrtve svakog osmog dana u mesecu. Taj datum je možda izabran zato što je on prvi put iz Trojzena došao u Atenu osmoga Hekatombona, a sa Krete se vratio osmog dana Pijanepsiona. Razlog može biti i to što je bio Posejdonov sin, a Posejdonove su svetkovine održavane osmog u mesecu, jer je broj osam kao najniži kub prostog broja predstavljao Posejdonovu silu, koju ništa ne može da poljulja.12

1. Apolodor: Epitome I, 23; Herej, navodi ga Plutarh: Tesej 32; Herodot: IX, 73.
2. Dikajarh, navodi ga Plutarh, loc. cit.; Diogen Lajertije: III, 1, 9; Plutarh: Kimon 13;
3. Dikajarh, navodi ga Plutarh: Tesej 32, Pausanija: II, 1, 1;
4. Pausanija: X 35, 5; Apolodor: Epiptome: I, 23; Plutarh: loc. cit.;
5. Plutarh: Tesej 33; Higin: Fabula 79; Pausanija: II, 22, 7;
6. Ajlijan; Varia Historia IV, 5; Filohor, navodi ga Plutarh: Tesej 35; Plutarh: loc. cit.;
7. Pausanija: I, 17, 6; Plutarh: loc. cit.;
8. Plutarh: loc. cit.; Apolodor: III, 10, 8;
9. Plutarh: Tesej 29 1 36; Pausanija: I, 15, 4; i III, 3, 6;
10. Pausanija: I, 17, 6; Plutarh: loc. cit.;
11. Pausanija: V, 19, 1; IV, 32, 1 i 1, 32, 5; Plutarh: Tesej 29 i 36: Apolonije sa Roda: I, 101;
12. Plutarh: Tesej 36.
*
1. Menestej, Erehteid hvaljen u Ilijadi II, 552 zbog svoje vojne veštine, koji je vladao Atenom za vreme Tesejevog četvorogodišnjeg boravka u Tartaru, izgleda da je bio Tesejev smrtni brat blizanac i suvladar, to jest atenski parnjak Pejritoja Lapita. Ovde se on pojavljuje kao prototip atenskih demagoga, koji su za vreme Peloponeskog rata bili za mir sa Spartom po svaku cenu; ali mitograf je, mada nije odobravao njegovu taktiku, ipak bio veoma pažljiv prema njemu da ne bi uvredio Dioskure, koje su atenski mornari prizivali u pomoć kad bi ih zahvatila bura.

2. Tema o pernatom pharmacosu ponovo se pojavljuje u imenima Menestejevog oca i deda, i u smrti samoga Teseja. Ovo se dogodilo na ostrvu Skir (»kameniti«), koje se piše i Sciros, što navodi da se na ikoni sa koje je uzeta priča, nalazila i reč scir (skraćenica za Skiroforiju, što objašnjava zašto je kralj bačen sa stene) pa je ta reč pogrešno shvaćena kao ime ostrva. Ako je to tačno, Likomed je morao biti žrtva; njegovo ime je bilo obično atensko ime. Prvobitno su se, izgleda, žrtve prinosile Mesečevoj Boginji osmog dana svake mesečeve mene, što se smatralo i najpovoljnijim dobom u mesecu za setve; ali kad se Posejdon njome oženio i prisvojio njen kult, mesec se kao mera za vreme računao po sunčevoj putanji, a ne više prema mesečevim menama.

3. Mitski značaj marata (»divlja mirođija«) je u tome što se njena stabljika upotrebljavala da bi se sveta vatra posle godišnjeg gašenja prenela sa glavnog ognjišta na ognjišta u domovima (vidi 39, 3 i 149, 3).

4. Pre no što završimo priču o Teseju, da dodam još i belešku o vazi iz Traljijatele (vidi 98, 3) koja prikazuje svetog kralja i njegovog vojskovođu kako beže iz Lavirinta. Ja nisam video sliku s druge strane vaze, koja je od ogromnog značaja jer prikazuje ishod bekstva; povorku, koja predstavlja dnevno kretanje sunca, vodi nenaoružan sveti kralj, a prati ga sedam ljudi, naoružani sa po tri džilita i štitom sa znakom vepra, dok vojskovođa, naoružan kopljem, ide u zaštitnici. Ovih sedam ljudi svakako predstavljaju sedam meseci za vreme kojih vlada vojskovođa, a to su meseci između berbe jabuka i Uskrsa, dok je vepar znak njegove vladavine (vidi 18, 7). Prizor se odigrava na dan kraljeve ritualne smrti i Mesečeva kraljica (Pasifaja vidi 88, 7) dolazi mu u susret kao strašna utvara, jednom rukom preteći podbočena, dok mu drugom, ispruženom, nudi jabuku — njegovu propusnicu za raj; a tri mača koje nose ljudi simbolišu smrt. Kralja ipak vodi mala ženska prilika obučena isto kao i boginja — možemo je smatrati princezom Arijadnom (vidi 98, k), koja je pomogla Teseju da izađe iz smrtonosnog lavirinta u Knosu. Kralj ponosito pokazuje uskršnje jaje kao silu koja se suprotstavlja jabuci. O Uskrsu su se održavale trojanske gradske igre u Britaniji i u Etruriji. U Peruđi je nadeno jedno takvo etrursko sveto jaje izrađeno od sjajnog crnog trahita, ukrašeno strelom u reljefu.

105 OJDIP

Labdokov sin Laj oženio se Jokastom i vladao Tebom, ali nije imao poroda. Ožalošćen zbog toga, on se tajno obrati proročištu u Delfima, koje ga obavesti da je ta tobože nesreća pravi blagoslov, pošto bi dete koje bi rodila Jokasta postalo njegov ubica. Laj se zbog toga otuđio od Jokaste, ne iznoseći joj razloge. To je nju do te mere ražalostilo da ga je jedne noći, posto ga je prethodno napila, namamila u svoje naručje. Devet meseci kasnije Jokasta je rodila sina, Laj je dete istrgnuo iz dadiljinih ruku, probo mu stopala iglom, svezao ih jedno uz drugo i ostavio dete na Gori Kitajron.
b) Ali Suđaje odlučiše da dečak doživi mladićko doba. Našao ga je jedan korintski pastir, nazvao ga Ojdip, jer su mu stopala bila unakažena ranama od igle, i odveo ga u Korint, gde je, u to vreme, vladao kralj Polib.1
c) Po jednoj drugoj verziji ove priče, Laj nije ostavio Ojdipa u gori, već ga je zatvorio u kovčežić, koji je sa broda spušten u more. Kovčeg je dospeo do obale Sikiona. Dogodilo se da je u to vreme Periboja, Polibova kraljica, bila na obali, gde je nadgledala svoje dvorske pralje. Ona dohvati Ojdipa, sakri ga u trsku i načini se kao da su je spopali porođajni bolovi. Pošto su pralje bile zauzete oko rublja i nisu primećivale šta se događa, ona ih prevari, načinivši se da je upravo rodila dete. Ali Periboja reče istinu Polibu, a on, budući i sam bez dece, oseti se presrećnim što će moći da odneguje dete kao svoga sina. Jednog dana Ojdip se uputi u Delfe da u proročištu dozna šta mu priprema budućnost, pošto mu se jedan mladi Korinćanin narugao što nimalo ne liči na svoje tobožnje roditelje. ''Kloni se svetilišta, bedniče!'' — viknu Pitonka sa gnušanjem. — ''Ti ćeš ubiti oca i oženićeš se majkom!''
d) Pošto je Ojdip voleo Poliba i Periboju i užasavao se da im nanese nesreću, on odmah odluči da se ne vraća u Korint. Ali u uskom klancu između Delfa i Daulide dogodi se da sretne Laja, koji mu oštro naredi da se skloni s puta i ustupi prolaz boljem od sebe; treba pomenuti da se Laj vozio kočijama, a da je Ojdip išao pešice. Ojdip odgovori da on ne poznaje boljih od bogova i svojih roditelja. »Tim gore po tebe!« uzviknu Laj i naredi svom kočijašu Polifantu da produži. Jedan od točkova prignječi Ojdipovo stopalo i on, obuzet besom, ubi Polifonta svojim kopljem. Zatim zbaci Laja na drum i, ošinuvši upregnute konje, natera ih da ga onako spetljanog usmrte vukući ga za sobom. Kralju Plataje pade u deo da sahrani leševe.2
e) Laj je išao u proročište da se raspita kako bi mogao da oslobodi Tebu Sfinge. Ovo čudovište bilo je kći Tifona i Ehidne, ili, neki kažu, kći psa Orta i Himajre, i doletelo je u Tebu iz najudaljenijih krajeva Etiopije. Moglo se lako prepoznati po svojoj ženskoj glavi, lavljem trupu, zmijskom repu i orlovskim krilima.3 Hera je nedavno bila poslala Sfingu da kazni Tebu zbog toga što je Laj oteo Hrisipa iz Pise. Sfinga se smestila u Gori Fikiji, u neposrednoj blizini grada, i presretala je svakog putnika koji je išao u Tebu postavljajući mu zagonetku naučenu od triju Musa: ''Koje živo biće, sa samo jednim glasom, ima nekad dve noge, nekad tri, katkad četiri, a najslabije je kad ih ima najviše?'' Sfinga je one koji nisu umeli da odgonetnu zagonetku smesta rastrzala, a među žrtvama bio je i nesrećni Jokastin nećak Hajmon, koga je Sfinga zaista načinila haimonom, ili ''krvavim''. Približavajući se Tebi neposredno posle umorstva Laja, Ojdip je dao tačan odgovor. »Čovek« — odgovorio je on — »jer kao dete puzi četvoronoške, čvrsto stoji na dvema nogama kao odrastao čovek, i poštapa se u starosti. Na to se Sfinga mrtva stropošta u podnožje planine i sva se razbi u dolini. Zbog toga zahvalni Tebanci proglasiše Ojdipa kraljem, a on se oženi Jokastom i ne znajući da mu je ona majka.
f) Tebom uskoro zavlada kuga. Još jedanput morali su da se obrate Delfijskom proročištu. Odgovor je bio: »Prognajte Lajovog ubicu!« Ojdip, koji nije znao koga je onda u tesnacu susreo, prokle Lajovog ubicu i osudi ga na progonstvo.
g) Slepi Tejresija, u ono vreme najčuveniji vidoviti čovek u Grčkoj, zatraži da ga Ojdip primi. Neki kažu da ga je Atena oslepila zato što ju je slučajno video kako se kupa, ali dirnuta molbama njegove majke, uzevši zmiju Erihtonija iz svog štita, zapovedi: »Očisti uši Tejresiji svojim jezikom, tako da može da čuje i razume jezik proročkih ptica.«
h) Drugi kažu da je Tejresija jedanput na Gori Kileni ugledao dve zmije kako se pare. Kad su ga zmije napale, on stane udarati svojim štapom i ubi ženku. Nato se Tejresija pretvori u žensko i postade prostitutka čuvena po svom nemoralnom životu; ali dogodilo se da je, sedam godina kasnije, video istu zgodu na istom mestu, pa je tada povratio svoju muškost ubivši mužjaka. Neki drugi opet govore da su se Afrodita i tri Harite, Pasiteja, Kala i Eufrosina, prepirale koja je od njih najlepša, a da je Tejresija dodelio nagradu Kali; na to ga je Afrodita pretvorila u staricu. Ali Kala ga povede sobom na Kretu i obdari ga glavom sa divnom kosom. Nekoliko dana kasnije Hera poče da prebacuje Zeusu za njegova česta neverstva. On se branio tvrdeći da je, kad je delio sa njom postelju, ona u svakom slučaju, daleko više uživala od njega. ''Žene, dabome, izvlače daleko više naslade u ljubavnom činu od muškaraca'', tvrdio je on. ''Kakva glupost!''; povika Hera. ''Upravo je obrnuto i ti to dobro znaš.'' Pozvaše Tejresiju da okonča raspravu prema svom sopstvenom iskustvu; on reče: ''Ako se delovi ljubavne naslade mogu izraziti brojem deset, tri puta po tri dela dopalo bi ženama, a samo jedan muškarcima.'' Hera se toliko naljutila zbog Zeusovog pobedonosnog osmeha da je smesta oslepila Tejresiju: ali Zeus ga je utešio unutrašnjim vidom i produžio mu vek na sedam pokolenja.4
i) Sad se Tejresija pojavio na Ojdipovom dvoru, oslanjajući se na drvenu palicu koju mu je dala Atena, i otkri Ojdipu volju bogova: kuga će prestati ako jedan od Posejanih ljudi umre kao žrtva grada. Jokastin otac Menojkej, jedan od onih koji su nikli iz zemlje kad je Kadmo sejao zmijine zube, odmah skoči sa zidina, a svi Tebanci hvališe njegovu građansku svest. Tejresija tada objavi: »Menokej je dobro učinio ali kuga neće prestati. Bogovi su imali na umu drugog posejanog čoveka, jednog iz treće generacije: onog koji je ubio oca i oženio se majkom. Znaj, kraljice Jokasta, da je to tvoj muž Ojdip!«
j) U početku niko nije verovao Tejresiji, ali je njegove reči ubrzo potvrdilo Peribojino pismo iz Korinta. Ona je pisala da joj iznenadna smrt kralja Poliba dozvoljava da objavi kako je Ojdip postao njihov usvojenik; i ona to učini navodeći porazne pojedinosti. Tada se Jokasta obesi od srama i bola, a Ojdip sebe oslepi iglom sa njene odeće.5
k) Neki kažu da je Ojdip, iako su ga Erinije mučile optužujući ga da je bio povod smrti svoje majke, vladao Tebom još izvesno vreme, dok nije slavno pao u borbi.6 Po drugima, međutim, Kreont, Jokastin brat, prognao je Ojdipa, a pre toga je prokleo i Eteokla i Polinejka — koji su mu bili u isto vreme i sinovi i braća — zato što su ga uvredili poslavši mu nedostojno parče žrtvene životinje — but, umesto kraljevsku plećku. Sinovi su, dakle, suvih očiju posmatrali Ojdipa kako napušta grad koji je oslobodio Sfingine napasti. Pošto je godinama lutao praćen odanom kćerkom Antigonom, Ojdip najzad stigne u Kolon na Atici, gde su ga Erinije, koje tu imađahu svoj gaj, umorile, a Tesej mu sahranio telo u hramu Svečanih u Ateni. Antigona ga je dostojno ožalila.7

1. Apolodor: III, 5, 7;
2. Higin: Fabula 66; Sholijast uz Euripidove Feničanke 13 i 26; Apolodor: loc. cit.; Pausanija: X, 5, 2;
3. Apolodor: III, 5, 8; Hesiod: Teogonija 326; Sofokle: Car Ojdip 391; Sholijast o Aristofanovim Žabama 1287;
4. Apolodor; III, 6, 7; Higin: Fabula 75; Ovidije: Metamorfoze III, 320; Pindar: Nemejske ode I, 91; Ceces: O Likofronu 682; Sosostrat, navodi ga Eustatije, str. 1665;
5. Apolodor: III, 5, 8; Sofokle: Car Ojdip 447, 713, 731; 774, 1285 i dalje;
6. Homer: Odiseja XI, 270 i Ilijada XXIII, 679;
7. Sofokle: Ojdip u Kolonu 166 i Sholijast uz 1375; Euripid: Feničanke, Prolog; Apolodor; III, 5, 9; Higin: Fabula 67: Pausanija: I, 20, 7.
*
1. Priča o Laju, Jokasti i Ojdipu izvedena je na osnovu nekoliko ikona čije je značenje namerno izopačeno protumačeno. Mit koji bi objasnio Labdokovo ime je izgubljen, ali možda se ime odnosi na bakljadu u čast božanskog sina, koju su priređivali kravari i pastiri o novogodišnjim svetkovinama, proglašavajući ga sinom Boginje Brime. Ovaj dolazak ili eleusis bio je najvažniji događaj eleusinsklh misterija, a možda i najvažniji događaj na Prevlaci (vidi 70, 5), što bi moglo da objasni mit o Ojdipovom dolasku na korintski dvor. Pastiri su dolazili na poklonjenje u dvor sa mnogim drugim legendarnim prinčevskim novorođenčadima, kao što je to bilo sa Hipotojem (vidi 49, a), Pelijem (vidi 68, d), Amfionom (vidi 76, a), Ajgistom (vidi 111,  i) Mojsijem, Kirom i Romulom, koji su svi bili ostavljeni u planini ili povereni talasima u kovčežiću, ili i jedno i drugo. Mojsija je našla Faraonova kćer kad je sišla po vodu sa svojim dvorkinjama. Možda je Oedipus, ''oteklih nogu'', bilo u stvari najpre Oedipais, »sin debelog mora«, kao što je slučaj sa odgovarajućim velškim herojem Dilanom; i možda su Ojdipu stopala probodena čiodom na kraju, a ne na početku priče, kao u mitu o Talu (vldi 92, m i 154, h).

2. Lajevo ubistvo znači ritualnu smrt sunčanog kralja od ruke njegovog naslednika: bačen s konja i vučen po drumu (vidi 71, 1). Otmica Hrisipa verovatno se odnosi na običaj žrtvovanja kraljevog zamenika (vidi 29, 1) po završetku prve godine vladavine.

3. Anegdota o Sfingi je svakako izvedena po ikoni koja prikazuje tebansku krilatu Boginju Mesec, čije je složeno telo predstavljalo delove tebanske godine — lav za uzlazni period i zmija za silazni deo — kojoj novi kralj pruža dokaze svoje pokornosti pre nego što će se oženiti njenom sveštenicom kraljicom. Izgleda da je zagonetka koju je Sfinga naučila od Musa bila izmišljena da bi se objasnila slika deteta, ratnika i starca koji se klanjaju Trojnoj Boginji, svako odajući poštovanje različitom vidu njene trojne ličnosti. Ali Sfinga koju je Ojdip pobedio ubila se sama, a to je učinila i Jokasta, njena sveštenica. Da li je Ojdip bio onaj osvajač Tebe iz trinaestog veka koji je potisnuo stari minojski kult boginje i reformisao kalendar? U starom poretku je novi kralj, iako stranac, teorijski morao biti sin staroga kralja, koga je sam ubio i čijom se udovicom oženio; taj običaj su patrijarhalni osvajači pogrešno protumačiti kao ubistvo i rodoskvrnuće. Frojdova teorija da je »Edipov kompleks« istinit, svojstven svim ljudima, zasnovana je na ovoj anegdoti, ali Plutarh, iako beleži da je Nilski konj »ubio svoga gospodara i silovao njegovu gospu« (O Izidi i Ozirisu, 32), nikad ne bi došao na misao da svaki čovek ima kompleks nilskog konja.

4. Tebanski rodoljubi više su voleli da Ojdipa smatraju izgubljenim naslednikom svoje kraljevine nego da se pomire da im je kralj starac koji je grad na prepad osvojio. Istinu je otkrila Menojkejeva smrt, a on je bio pripadnik prehelenske rase koja je slavila Pelorijaju — svetkovinu u spomen Demijurga, iz čijih su zuba, kako tvrde, potekli. On je skočio u smrt u očajničkoj nadi da će umilostiviti boginju, kao što je to učinio Metus Kurtije kad je na rimskom Forumu zinuo ponor (Livije: VII, 6); a ista je žrtva prineta i za vreme rata »Sedmorice protiv Tebe« (vidi 106, j). Kako bilo, Menojkej je umro uzalud, inače ni Sfinga ni njena vrhovna sveštenica ne bi morale da izvrše samoubistvo. Priča da se Jokasta ubila obesivši se, verovatno je zabluda. Kaže se da su na isti način umrle Helena, Erigona i Arijadna. Helena je pripadala kultu maslinovog drveta, a Erigona i Arijadna vinskom kultu; verovatno se time mogu objasniti one lutke-figure Boginje Mesec koje su se klatile viseći sa grana voćaka kao čar plodnosti (vidi 79, 2; 88, 10 i 98, 5) Slične su figurine upotrebljavane u Tebi, a Jokasta je izvršila samoubistvo, bez sumnje, skočivši sa stene, kao što je to učinila i Sfinga.

5. Slučaj »Tejresije«, što je čest naziv za vidovitog čoveka u grčkim istorijskim legendama, ukazuje da je Tejresiji Zeus odredio prilično dug život. U Južnoj Indiji i danas se smatra lošim predznakom ugledati zmije kako se pare, i veruje se da će svedok biti kažnjen. »ženskom bolešću« (kako to Herodot zove), naime homoseksualnošću; ovde je grčki pripovedač izmenio priču u nameri da izvrgne žene podsmehu. Božansko drvo dren posvećeno Kronu (vidi 52, 3 i 170, 5) simbol je za četvrti mesec prolećne ravnodnevice; Rim je osnovan u to doba godine na mestu gde se Romulova drenova palica zabola u tlo. Hesiod je dve tradicionalne Herite pretvorio u tri (vidi 13, 3) i nazvao ih Eufrosima, Aglaja i Talija. Sosostratova priča o takmičenju u lepoti (Teogonija 945} ne kazuje mnogo, jer su Pasithea Cale Euphrosyne, ''Boginja radosti koja je svima lepa'', izgleda bila nazivi za Afroditu. On je možda mislio na Paridovo suđenje (vidi 159, i i 3).

6. Sačuvala su se dva opisa Ojdipovog kraja koja nemaju ničeg zajedničkog. Po Homeru, on je slavno poginuo u bici. Prema Apolodoru i Higinu, prognao ga je Jokastin brat, član Kadmove kraljevske kuće, i on je lutao kao slepi prosjak po gradovima u Grčkoj dok nije dospeo u Kolon na Atici, gde su ga furije rastrgle. Ojdipovo pokajničko slepilo psiholozi su objašnjavali kao kastriranje; ali grčki gramatičari kažu da je slepilo Ahilejeva staratelja Fojniksa (vidi 160, 1) označavalo eufemizam. Primitivni su mitovi uvek bukvalni i u svim starim klasičnim tekstovima kastriranje Urana i Atisa je uvek beleženo bez uvijanja. Prema tome, Ojdipovo slepilo ukazuje pre na tekstove za pozorišne igre nego izvorni mit. Furije su oličenje savesti, ali savesti u vrlo uskom smislu: savesti koja je proisticala samo iz osećanja materinskog tabua.

7. Prema nehomerskoj priči, Ojdip je kažnjen izgnanstvom zbog uvrede gradske boginje i bio žrtva sopstvenlh predrasuda i strahova. Moguće je da su se njegovim novotarijama suprotstavili konzervativci iz Tebe; a svakako da odbijanje njegovih sinova i braće da mu dodele plećku svete žrtve potvrđuje da mu je bio poljuljan božanski autoritet. Plećka je uvek pripadala sveštenstvu u Jerusalimu (III knjiga Mojsijeva VII, 32 i XI, 21, itd.) a i Tantal je jednu plećku stavio pred Demetru na čuvenoj gozbi bogova (vidi 108, c). Kod Akanaca desna plećka i danas ide vladaru. Da li je Ojdip kao Sisif pokušao da zameni matrijarhalne zakone nasleđa patrijarhalnim, pa su ga njegovi podanici prognali? Izgleda verovatno, Teseja iz Atene, drugog patrijarhalnog revolucionara sa Prevlake koji je uništio drevni atenski klan Palantida (vidi 99, a), atinski gramatičari vezuju za Ojdipovu sahranu; a i Tesej je na sličan način bio prognan pred kraj svoje vladavine (vidi 104, f).

8. Tejresija igra dramsku ulogu proroka Ojdipovog neslavnog kraja, ali priča kakva je doprla do nas izgleda da je sasvim naopaka. Ona je nekad, verovatno, ovako glasila: Ojdip iz Korinta pokorio je Tebu i postao kralj oženivši se Jokastom, Herinom sveštenicom. Kasnije je objavio da će ubuduće kraljevstvo prelaziti sa oca na sina po muškoj liniji, što je bio običaj u Korintu, umesto da i dalje ostane poklon Here Zadavljivačice. Ojdip je priznao da se oseća krivim što je dopustio da kolske kočije usmrte Laja, koga su smatrali njegovim ocem, i što se oženio Jokastom, koja ga je učinila kraljem putem obreda ponovnog rođenja. Ali kad je pokušao da izmeni ove običaje, Jokasta je, u znak neslaganja, izvršila samoubistvo, a Tebom je zavladala kuga. Po preporuci jednog proročišta, Tebanci uskrate Ojdipu svetu žrtvenu plećku i prognaju ga. On je umro, uzalud pokušavajući da oružjem povrati presto.