85 NARKIS

Narkis je bio iz Tespije, sin plave nimfe Lejriope, koju je rečni bog Kefis jedanput okružio svojim krivudavim potočićima i obležao. Vidoviti Tejresije je rekao Lejriopi, koja je prva došla da ga pita za savet: »Narkis će doživeti duboku starost pod uslovom da nikada ne upozna sebe.« U Narkisa su se bezuspešno zaljubljivali; zaljubljivali su se u njega dok je još bio dete, a kad je navršio šesnaestu godinu, imao je za sobom već čitavu nisku nemilosrdno odbijenih ljubavi oba pola; jer on je bio tvrdoglavo ponosan na svoju lepotu.
b) Među onima koji su bili zaljubljeni u Narkisa, bila je i nimfa Eha; nju je Hera kaznila zato što joj je Eha pričala dugačke priče dok se Zeus ludirao sa planinskim Nimfama i tako je zabavljala i uspavljivala njenu ljubomoru pomažući Nimfama da uteknu. Kazna se sastojala u tome što je Eha izgubila smisao da izražava svoje misli, mogla je samo da glupavo ponavlja neke tuđe reči kao eho. Jednog dana Narkis je postavljao zamke za jelene, a Eha ga uporno pratila kroz neprolaznu šumu žudeći da mu se obrati, ali nesposobna da prva progovori. Najzad Narkis, osetivši da ga neko uporno prati, uzviknu:
»Ima li koga?«
»Koga!«
odgovorila je Eha, što iznenadi Narkisa, jer nikoga nije bilo na vidiku.
»Dođi!«
''Dođi!;''
»Zašto me izbegavaš?«
»Zašto me izbegavaš?«
»Hajde da se oboje nađemo ovde!«
»Hajde da se oboje nađemo ovde«, ponovila je Eha i radosno istrčala iz svog skrovišta da zagrli Narkisa. Ali on je grubo odgurnu i pobeže: »Pre ću umreti nego što ću leći sa tobom« — viknuo je on.
»Leći s tobom«, molila je Eha.
Ali Narkis je otišao a ona je provela ostatak svoga života u pustim klisurama, kopneći od bola zbog ljubavi i poniženja, dok od nje nije ostao samo njen glas.1
c) Jednog dana Narkis je poslao mač Amejniju, svom najupornijem udvaraču, po kome je reka Amejnija i dobila ime; to je pritoka reke Helison, koja teče u Anfej. Amejnije se ubio pred Narkisovim pragom, prizivajući bogove da osvete njegovu smrt.
d) Artemida je čula molbu i upotrebi svu svoju moć da se Narkis zaljubi, ali da mu ljubavne žudnje ne budu zadovoljene. Kod Danakona u Tespiji Narkis naiđe na izvor čist kao srebro, koji dotada još niko nije otkrio — ni stado, ni ptica, ni zver, pa čak ni grančica sa drveta koje je izvor skrivao nije još pala u njega; kad se, umoran, spustio na travom obraslu obalu izvora da ugasi žeđ, on se zaljubi u svoj sopstveni lik. Prvo je pokušao da zagrli i poljubi lepoga dečaka s kojim se suočio, ali uskoro prepoznade sebe i ostade tako da leži satima nad vodom gledajući u svoj lik i niko ga ne uznemiravaše. Zar je mogao da izmiri u sebi tu dvostrukost — posedovanje i neposedovanje — u isto vreme? Bol ga je razdirao, ali je uživao u tom mučenju jer znao je da će mu onaj drugi ostati veran ma šta se desilo.
e) Iako nije oprostila Narkisu, Eha je tugovala s njim; ona mu je sa odanošću i saosećanjem odgovarala »Avaj!« dok je zabadao nož u grudi, a ponovila je i poslednje »Ah, mladiću, uzalud voljeni, zbogom!« Dok je izdisao, njegova krv je natopila zemlju i na tom mestu iznikoše cvetovi narkisa sa crvenim pečatom istine. Iz tog cveta u Hajroneji cede tečnost i od nje spravljaju lek za boljku ušiju (iako može da izazove glavobolju), ili lek za rane i promrzline.2

1. Ovidije: Metamorfoze III, 341, 401;
2. Pausanija: VIII, 29, 4; 1 IX, 31, 6; Ovidije: Metamorfoze 402-510; Konon:
Gatke 24; Plinije: Istorija prirode XXI, 75.
*
1. »Narkis«, koji se još zove i leiron u starom vencu Demetre i Persefone (Sofokle: Ojdip u Kolonu 682—4), cvet je sa tri latice, plavi cvet — fleur-de-lys — ili iris, perunika; posvećen je Trojnoj Boginji i nosili su ga upletenog u venac kad je trebalo umilostiviti Tri Svečane ili Erinije (vidi 115, c). Ovaj cvet cveta u poznu jesen, ubrzo posle »pesničkog narcisa«; možda je to i razlog što je Lejropa opisana kao Narkisova mati. Ova maštovita, poučna, slučajna veza sa medicinskim svojstvom narcisovog ulja, dobro poznatog narkotika, nastala po prvom slogu ''Narkisa'' — verovatno je nastala tumačenjem ikone koja prikazuje očajnog Alkmajona (vidi 107, e) ili Oresta (vidi 114, a) kako leži ovenčan ljiljanima, pored jezerca u kome uzalud pokušava da se očisti od greha pošto je ubio svoju majku, a Erinije ne pristaju da se smilostive. Eha je na ovoj ikoni predstavljala duh njegove majke koji mu se podsmeva, i Amejnija njegovog ubijenog oca.

2. Ali issus, kao i inthus, kretski su završeci i zato i Narcissus i Hyacinthus izgleda da su bila imena za kretskog heroja prolećnog cveća, čiju smrt boginja oplakuje na zlatnom kolutu sa mikenskog Akropolja; na drugim mestima njega zovu Antej (vidi 159, 4), a to je drugo Dionisovo ime. Štavise cvet ljiljana je bio i amblem kraljeva u Knosu. Na bojenom reljefu nađenom u ruševinama dvora u Knosu, kralj sa skiptrom u ruci šeta poljem ljiljana, a na glavi i oko vrata nosi vence od perunika.

86 FILIDA I KARIJA

Filida, tračanska princeza, volela je Tesejevog sina Akamanta, koji se borio kod Troje. Kad je Troja pala a atenska flota se vratila, Filida je često odlazila na obalu u nadi da će ugledati njegov brod; ali brod je propuštao te je zbog toga zaostao, a ona je, posle devetog uzaludnog čekanja na obali, presvisla od tuge kod mesta zvanog Eneod. Atena Filidu pretvori u bademovo drvo, pa Akamant, koji stiže sutradan, mogade da zagrli jedino hrapavu bademovu koru. U odgovor na ovu njegovu miloštu grane buknuše cvetovima umesto lišća, i od tada to posta osobenost bademovog drveta. Svake godine Atenjani priređuju igre u čast Filide i Akamanta.1
b) A Karija, kći lakonskog kralja, beše Dionisova ljubav;
ona je iznenada umrla u Kariji, Dionis ju je preobrazio u orahovo drvo. Artemida je odnela vest Lakoncima, koji zbog toga podigoše hram Artemidi Karijskoj, po kojoj karijatide — ženske statue stubovi — nose svoje ime. U Kariji takođe Lakonjanke po preporuci Dioskura jedanput godišnje priređuju igre posvećene boginji.2

1. Lukijan: O igrama 40; Higin: Fabula 59; Servije uz Vergilijeve Ekloge V, 10; Prvi vatikanski mitograf 159;
2. Pausanija: III, 10, 8 1 IV, 18, 5; Servije uz Vergilijeve Ekloge VIII, 29.
*
1. Oba ova mita objašnjavaju zašto se orah i badem upotrebljavaju o svečanostima u čast Kara ili Karije (vidi 57, 2), koja je inače poznata kao Metida (vidi 1, d i 9, d), Titanka mudrosti, a verovatno su izvedeni po ikoni što je prikazivala mladog pesnika kako slavi orahovo drvo u prisustvu boginje, dok devet mladih žena igraju kolo. Eneod, mesto koje se pominje u legendi o tračkoj Filiji, zbog koje je Demofon poludeo (vidi 169, i), znači »devet putovanja«. Irski bardi dovode u vezu broj devet sa orasima, a orah sa pesničkom inspiracijom; i u njihovoj azbuci drveta (vidi 52, 3) slovo coll (''C''), što znači »lešnik«, označava i broj devet. Na irskom dinnschenchas je izvor nadahnuća na reci Bojni i njega natkriljuje devet leskovih drveta pesničke umetnosti, a u reci Bojni žive pegaste ribice koje pevaju. Poznata je još jedna Karija (»orahovo drvo«) u Arkadiji, i ona je stajala u blizini rečice za koju je Pausanija tvrdio da u njoj živi ista vrsta riba (Pausanija VIII, 14, 1—3 i 21, 1; Atenaj: VIII, str. 331).

2. Boginja Kar, po kojoj je Karija dobila svoje ime, postala je italijansko božanstvo Karmenta, »Mudra Kar« (vidi 52, 5; 82, 6; 95, 5 i 132, o), a Karijatide su njene orahove Nimfe — kao što su Melije jabukove Nimfe; Melije — jabukove Nimfe; Drijade — hrastove Nimfe. Kod Plinija je zabeleženo da je Kar izumela auguriju (Prirodna istorija VIII, 57). Filija (»lisnata«) možda je skromna grčka verzija palestinske i mesopotamske velike boginje Belile; u mitu o Demofonu vidi se njena veza sa Reom (vidi 169, j).

87 ARION

Arion sa ostrva Lezba, sin Posejdona i Nimfe Oneaje, majstorski je svirao na liri i izumeo je u Dionisovu čast ditiramb. Jednog dana, njegov staratelj Perijander, tiranin sa Korinta, dozvolio mu je, iako preko volje, da pohodi Tajnar na Siciliji, kamo je bio pozvan da se takmiči na muzičkom festivalu. Arion je osvojio nagradu i njegovi ga obožavaoci toliko obasuše bogatim poklonima da je to izazvalo pohlepu kod mornara koji su bili određeni da ga vrate u Koririt.
»Mnogo nam je žao, Arione, što ćeš morati da umreš«, primeti kapetan broda.
»Kakvo sam zlo učinio?« upitao je Arion.
»Suvise si bogat«, odgovorio je kapetan.
»Poštedite mi život, a ja ću vam dati sve svoje nagrade«, molio je Arion.
»Ti ćeš poreći svoje obećanje čim stigneš u Korint», reče kapetan, »a to bih i ja učinio na tvom mestu. Nasilno darovan poklon nije poklon«.
»Dobro«, uzviknu Arion, pomiren sa sudbinom. »Ali dozvoli mi da otpevam svoju poslednju pesmu«.
Kad mu to kapetan dozvoli, Arion se pope na provu broda, obučen u najlepšu odoru, i strasnom pesmom prizva bogove, a zatim skoči sa palube u more. Lađa otplovi dalje.
b) Međutim, njegova je pesma privukla muzikalne delfine i jedan od njih uze Ariona na leđa, i te noći prestiže brod i dospe u korintsku luku, nekoliko dana pre nego što je brod bacio kotvu. Perijander se mnogo obradova Arionovom neobičnom spasenju, a delfin, kome je bilo žao da se rastane od Ariona, otprati ga u dvor, gde uskoro podleže životu u izobilju. Arion mu priredi veličanstven pogreb.
Kad je lađa prispela, Perijander posla po kapetana i posadu i poče se tobože brižno raspitivati za Arionovu sudbinu. »Zadržali su ga stanovnici Tajnara svojim izdašnim gostoprimstvom«, odgovori kapetan.
Perijander ih sve natera da se zakunu na delfinovom grobu da govore istinu, a zatim iz iznenada suoči sa Arionom. Pošto nisu mogli ni reč da proslove u svoju odbranu, odmah im presudiše na licu mesta. Kasnije je Apolon postavio među zvezde Arionov lik i njegovu liru.1
c) Arion nije bio prvi čovek koga je spasao delfin. Delfin je spasao Enala, koji je skočio sa broda da bi se pridružio svojoj ljubljenoj Fineidi, koja je, prema proročanstvu, kockom izabrana da se baci u more kako bi umilostivila Amfitritu — to je žrtva koju se Pentilejevi sinovi prineli boginji kad su preduzeli pohod na ostrvo Lezb i tamo prvi osnovali koloniju — a delfinov parnjak spasao je Fineidu. Jedan drugi delfin spasao je od davljenja Falanta u Krisajskom moru, na putu za Italiju. Tako isto, kad je Ikadije sa Krete doživeo brodolom na putu za Italiju, delfin je plovio ispred njega i odveo ga do Delfa, pa je to mesto po delfinu dobilo ime, pogotovo što je to bio prerušeni Apolon.2

1. Herodot: I, 24; Sholijast uz Pindarove Olimpijske ode XIII, 25; Higin: Fabula 194; Pausanija: III, 25. 5:
2. Plutarh: Gozba sedmorice mudrih 20: Pausanija: X, 13, 5; Servjje uz Vergilijevu Ajneidu III, 332.
*
1. I Arion i Perijander su istorijske ličnosti iz sedmog veka pre nove ere, a sačuvan je i odlomak Arionove Himne Posejdonu. Priča je, verovatno, sklopljena delom po pričanju da su Arionove pesme privlačile delfina i odvratile neke mornare da ga ubiju zbog novca, a dobro je poznato i da su delfini i foke osetljivi na muziku, a delom i pogrešnim tumačenjem statue koja prikazuje boga Palajmona kako sa lirom u ruci stiže u Korint na leđima delfina (vidi 70, 5). Ova priča ima svoju mitsku boju zbog toga što je Arion prikazan kao Posejdonov sin a to je bio i njegov imenjak, divlji konj Arion (vidi 16, f), i po tome što sazvežđe lire nosi njegovo ime. Pausanija, uravnotežen i pouzdan pisac, sumnja u Herodotovu priču o Arionovom poreklu, ali saopštava da je kod Poroselena svojim očima video delfina, koga su ranili ribari a jedan mu dečko lečio rane, te se posle delfin odazivao na dečakov poziv i zahvalno mu dopuštao da ga uzjaši (III, 25, 5). Ovo ukazuje da je obred rađanja deteta Nove godine dramski prikazivan u Korintu pomoću pripitomljenih delfina koje su uvežbavali sveštenici sunca.

2. Mit o Enalu i Fineidi je verovatno izveden sa ikone koja je predstavljala Amfitritu i Tritona kako jašu na delfinima. Plutarh je Enala dovodio u vezu sa kultom hobotnice i njegovo ime podseća na Ojdipa, korintsko dete Nove godine (vidi 105, 1), istovetno sa detetom u Mitileni, i Falantom u Italiji. Tarant, sin Posejdona i Minojeve kćeri Satiraje (»od satira»), bio je u Tarantu dete Nove godine Tarant koje stiže na delfinu i za njega se priča da je osnovao grad Tarent, gde mu je bilo i herojsko svetilište (Pausanija: X, 10, 4 i 13, 5; Strabon: VI, III, 2); Falant, osnivač dorskog Taranta, 708. godine pre nove ere preuzeo je kult delfina od Sikulaca, koje je zatekao već potpuno odomaćene na Kreti.

3. Ikadijevo ime, što znači »dvadeseti«, verovatno ima veze sa datumom meseca u kome se slavilo njegovo prispeće.

88 MINOJ I NJEGOVA BRAĆA

Kad je Zeus napustio Europu, pošto mu je na Kreti rodila Minoja, Radamanta i Sarpedona, Europa se udala za kralja Asterija, čiji je otac Tektam, Dorov sin, doveo na ostrvo mešovitu koloniju ajolskih i pelaških naseljenika i na ostrvu se oženio kćerkom Ajoljana Kreteja.1
b) Taj brak bio je bez dece, pa je Asterije usvojio Minoja, Radamanta i Sarpedona i učinio ih svojim naslednicima. Ali kad braća odrastoše, posvađaše se zbog ljubavi prema jednom divnom dečaku po imenu Milet, sinu Apolona i nimfe Areje, koju neki zovu Dejona, a drugi Teja2. Pošto je Milet odgovarao jedino na Sarpedonovu ljubav, Minoj ga otera sa Krete i on se sa velikom flotom uputi u Kariju u Maloj Aziji, gde podiže grad Milet i osnova kraljevstvo. Tu zemlju su dva prethodna naraštaja zvala Anaktorija i njome je vladao Anaks, sin Urana i Majke Zemlje, i njegov sin Asterije, koji je, kao i otac mu, bio džinovskog rasta. Milet je ubio Asterija, pokopao ga na jednom ostrvu nedaleko od Lade, a njegov kostur je kasnije izvađen iz zemlje i bio je bar deset lakata dugačak. Međutim neki kažu da je Minoj podozrevao da Milet kuje zaveru u nameri da ga zbaci sa prestola i dočepa se kraljevstva; ali pošto se bojao Apolona, Minoj samo uzdržljivo opomenu Mileta, koji tada svojevoljno pobeže u Kariju.3 Drugi opet pričaju da nije Milet bio mladić koji je izazvao razdor među braćom, nego Atimnije, sin Zeusa i Kasiopeje ili Fojnikse.4
c) Posle Asterijeve smrti, Minoj zatraži kretski presto, i da bi potkrepio svoje pravo, hvalisao se da će bogovi udovoljiti svim njegovim molbama. Prvo je namenio jedan. oltar Posejdonu i pripremio sve što je potrebno da bi se prinele žrtve, pa onda poče da moli da se bik pojavi iz mora. Nato iznenada bleštavo beli bik ispliva na obalu, ali se Minoju toliko svide njegova lepota da posla bika u svoje krdo, a umesto njega iskasapi drugog. Minojevo pravo na presto prihvatili su svi Krećani osim Sarpedona, koji još tugujući za Miletom, objavi da je Asterije nameravao da podeli kraljevstvo između trojice naslednika; ali Minoj to i sam učini: on. podeli ostrvo na tri dela i izabra prestone gradove za svaki deo.5
d) Minoj je izgnao Sarpedona sa Krete; ovaj pobegne u Kilikiju, u Maloj Aziji, gde se udružio sa Kilikom protiv Milijanaca, pobedio ih i postao njihov kralj. Zeus mu podari da nadživi tri naraštaja kad je najzad umro, Milijansku kraljevinu prozvaše Likija, po njegovom nasledniku Liku, koji se u bekstvu pridružio ocu pošto ga je kralj Ajgej prognao iz Atene6
e) U međuvremenu se Minoj oženio Pasifajom, kćerkom Helija i Nimfe Krete, inače poznate kao Perseida. Ali Posejdon, da bi se osvetio za uvredu koju mu je Minoj naneo, učini da se Pasifaja zaljubi u belog bika sklonjenog sa žrtvenika. Ona poveri svoju neprirodnu strast Dajdalu, čuvenom atenskom majstoru zanatskih veština, koji je u to vreme živeo u izgnanstvu u Knosu. On je ushićivao Minoja i njegovu porodicu praveći im lutke od drveta koje su izgledale kao žive. Dajdal obeća da će joj pomoći i napravi šuplju drvenu kravu, prevukavši je vrlo vešto kravljom kožom, postavi je na točkove skrivene u kopita i odgura na livadu u bliziriu Gortisa, gde je Posejdonov bik pasao pod hrastovima sa ostalim Minojevim kravama. Zatim, pošto je pokazao Pasifaji kako da otvori dvokrilna vrata na kravljim leđima i poučio je da se uvuče unutra, a noge stavi u bokove, on se diskretno povuče. Uskoro se beli bik pokrete, opasa kravu te tako Pasifaja zadovolji svu svoju strast. Kad je došlo vreme, rodila je Minotaura, čudovište sa bivoljom glavom i ljudskim telom.7
f) Ali neki kažu da je Minoj, koji je redovno prinosio Posejdonu najboljeg bika na žrtvu, jedne godine žrtvovao drugog po redu od svojih najboljih bikova i tako izazvao Posejdonov gnev; drugi tvrde da je Minoj prinosio žrtvu Zeusu, a ne Posejdonu; a ima ih koji pričaju da je Pasifaja nekoliko godina propuštala da umilostivi Afroditu te ju je ova zato kaznila tako čudovišnom pohotom. Kasnije je beli bik pobesneo i pustošio je Kretu sve dok ga Herakle nije uhvatio i odveo u Grčku, gde ga je, kažu, ubio Tesej.8
g) Minoj je od proročišta zatražio savet kako najbolje da ublaži bruku i sakrije Pasifajinu sramotu. Odgovor je bio: «Zapovedi Dajdalu da ti sagradi utvrđenje u Knosu!« Ovo je Dajdal i učinio i Minoj je ostatak svog života proveo u nerazrešivoj zbrci hodnika koji su nazvani Lavirint, u čijem je središtu sakrio Pasifaju i Minotaura.9
h) Radamant, pametniji od Sarpedona, ostao je na Kreti; on je živeo u dobrim odnosima sa Minojem i dobio je trećinu Asterijevog poseda. Čuven kao pravedan i ispravan zakonodavac, neumoljiv kad kažnjava krivca, on je propisivao zakone i za Kretu i za maloazijska ostrva, od kojih su mnoga dragovoljno usvojila njegov pravni kodeks. Svake devete godine on je pohodio Zeusovu pećinu i donosio nove zakone, a taj običaj je posle usvojio i njegov brat Minoj.10 Ali neki ne priznaju da je Radamant bio Minojev brat i zovu ga Hefajstovim sinom, drugi ne priznaju da je Minoj bio Zeusov sin i tvrde da su im roditelji Likast i Nimfa Idaja. Radamant je zaveštao zemlje na Kreti svome sinu Gortisu, po kome je i nazvan grad na Kreti, iako Tegejci tvrde da je Gortis bio Arkađanin, Tegeatov sin.11 Radamant je zemlje u Maloj Aziji ostavio u nasleđe svom sinu Eritru; a ostrvo Hij sinu Arijadninom Ojnopionu, koga je Dionis prvog naučio da pravi vino; a ostrvo Lemno ostavio je Toantu, drugom Arijadninom sinu; Enieju je dao Kornos, a Peparet zaveštao Stafilu; Maroneju ostavi Euantu, ostrvo Par Alkaju, ostrvo Del Aniju a ostrvo Andru — Androu.12
i) Radamant je na kraju pobegao u Bojotiju, jer je ubio svoga rođaka, i tamo je živeo u izgnanstvu u Okalaji, gde se posle Amfitrionove smrti oženio Alkmenom, Heraklovom majkom. Njegov i Alkmenin. grob pokazivali su u Halijartu, nedaleko od nasada guste žilave trske donete sa Krete, od koje su se pravile svirale i strelice, kao i mala koplja. Ali neki kažu da se Alkmena udala za Radamanta u Jelisejskim poljima, posle smrti.13 Jer Zeus je Radamanta zaposlio kao jednog od sudija mrtvih; sudije su, osim njega, bili Minoj i Ajak, a boravile su u Jelisejskim poljima.14

1. Diodor sa Sicilije: IV, 80 i V, 80;
2. Diodor sa Sicilije: IV, 80; Apolodor: III, 1, 2; Ovidije: Metamorfoze IX, 442; Antonije Liberal: Preobraženja 30;
3. Pausanija: VII, 2, 3 i I, 35, 5; Ovidije: Metamorfoze IX, 436;
4. Apolodor: loc. cit.; Sholijast uz Apolonija sa Roda: II, 178;
5. Strabon: X, 4, 8;
6. Apolodor: loc. cit.; Herodot: I, 173;
7. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: VII, 4, 5; Vergilije: Ekloge VI, 5; Apolodor: loc. cit. 1 III, 1, 3—4;
8. Diodor sa Sicilije: IV, 77, 2 1 13, 4; Prvi vatikanski mitograf: 47; Higin: Fabula 40 (ali je tekst nejasan).
9. Ovidije: Metamorfoze VIII, 155; Apolodor: III, I, 4;
10. Diodor sa Sicilije: IV, 60 1 V, 79; Apolodor: III, 1, 2; Strabon: loc. cit.;
11. Kinajton, navodi ga Pausanija: VIII, 53, 2; Diodor sa Sicilije: IV, 60; Pausanija: VIII, 53, 2;
12. Sholijast uz Apolonija sa Roda: III, 997; Diodor sa Sicilije: V, 79, 1—2;
13. Ceces: O Likofronu 50; Apolodor: II, 4, 11; Plutarh: Lisander 28; Strabon: IX, 1130; Ferekid navodi ga Antonije Liberal: Preobraženja 33;
14. Diodor sa Sicilije: V, 79; Homer: Odiseja: IV; 564.
*
1. Klasifikacija tipova bračnih veza po periodima preklasične kretske kulture, kao što su minojska I, II i III, koju daje ser Artur Evans, navodi na misao da se vladar na Kreti nazivao Minojem već početkom trećeg milenija pre naše ere; ali to se ne zna pouzdano. Izgleda da je Minoj kraljevska titula jedne helenske dinastije koja je vladala na Kreti početkom drugog milenija, i svaki se kralj ritualno ženio mesečevom sveštenicom iz Knosa i od nje dobijao svoje ''Mesečevo biće''. Minos je anahronično predstavljen kao Asterijev naslednik i Dorov unuk, iako su Dorci osvojili Kretu tek pred kraj drugog milenija. Pre će biti da su Minojevi sadruzi bili Ajoljani i Pelazgi (možda i Joljani sa Atike) koje je doveo Tektam (»zanatlija, umetnik, veštak«) — Tektama ime poistovećuje sa Dajdalom i sa Hefajstom, tobožnjim Radamantovim ocem; takođe da je Asterije (»zvezdani«) oblik muškoga roda od Asterië, boginje u svojstvu kraljice neba i stvoriteljke planetarnih slla (vidi 1, d). Crete je grčka reč, oblik od crateia, »jaka ili vladajuća boginja« — odatle Creteus i Cretheus. Nedavna proučavanja gospode M. Ventrisa i Dž. Čedvika — dosad neodgonetnutog skripta B., čiji su primerci nađeni u Pilu, Tebi i Mikeni, kao i u ruševinama dvorca u Knosu, opustošenom 1400. godine pre nove ere, ukazuju da je zvanični jezik Knosa sredinom drugog mllenija bio rani oblik ajolskog grčkog. Skript je, izgleda, prvenstveno bio namenjen onima koji su govorili nearijskim jezikom pa je prilagođen grčkom uz izvesne teškoće (još nije utvrđeno da li je skript A pisan na grčkom ili kretskom jeziku). Veći broj imena iz grčke mitologije pojavljuje se na tablicama i na Kreti i na kopnu; među tim imenima su Ahilej, Idomenej, Tesej, Kretej, Nestor, Efijalt, Ksit, Ajak, Glauk i Ajol, što govori da su mnogi mitovi uobličeni daleko pre pada Troje.

2. Pošto je Milet muško ime, poznati mit o dvojici braće koja su se svađala zbog žene dobio je homoseksualni oblik. Istina je, izgleda, u tome da su u vreme bezvlašća, nastale kad su Ahajci oko 1400. godine pre naše ere opustošili Knos, mnogi kretski aristokrate iz ajolsko-pelaških i jonskih plemena koji su govorili grčki i obožavali Mesečevu Boginju kao vrhovno božanstvo, prebegli sa svojom čeljadi u Malu Aziju, naročito u Kariju, Likiju i Lidiju. Ne obazirući se na predanje o dinastiji Sarpedona u Likiji, Herodot beleži da su ondašnji Likijci još računali poreklo po majčinoj liniji (Herodot: I, 173; Strabon: XII, 8, 5), kao i Karijci (vidi 75, 5). Miletos može da bude i kretska reč ali i transliteracija od milteios, ''boja crvene gline ili olovnog oksida'', pa bi, ako je tako, bila sinonim za Eritro ili Fojniks, što takođe znači crveno. Krećani su imali tamniju boju kože od Helena, a Karijanci i Likejci su delimice pripadali istom plemenu kao i Krećani i Filistini, čije ime takođe znači ''crveni ljudi'' (vidi 38, 3).

3. Vladari Anaktorije džinovskog rasta, podsećaju na Anakime, džinove iz Knjige postanja (Isus Navin XIV, 13), koje je Kaleb istisnuo iz proročkog svetilišta koje je nekad pripadalo Efronu, sinu Hetinom (možda Tetidinom). Efron je dao ime Hebronu (Knjiga postanja. XXIII, 16) a Efron se može poistovetiti sa Foronejem. Ti su Anakimi, izgleda, došli iz Grčke kao članovi saveza pomorskih naroda, koji je Egipćanima pričinio toliko teškoća u četrnaestom veku pre nove ere. Mesto Lad, gde je sahranjen Anaks, Asterijev sin, možda se tako zvalo iz počasti prema boginji Lat, Leti ili Latoni (vidi 14, 2) a činjenica da se taj Asterije zove isto kao i Minojev otac govori da su Milećani to ime doneli sa sobom iz kretskog Mileta (vidi 25, 6). Prema naizgled prihvatljivom predanju u irskoj Knjizi o pohodima, irski Milećani poreklom su sa Krete i pobegli su u Siriju preko Male Azije pa odatle u trinaestom veku pre nove ere, zaplovili na zapad, u Gajtaliju u Severnoj Africi i, najzad, dospeli u Irsku preko Brigentiona (Kompostela u Severozapadnoj Španiji).

4. Miletova tvrdnja da je Apolonov sin, ukazuje da su kraljevi u Miletu, kao i korintski, pripisivali sebi svojstva Sunca (vidi 67, 2).

5. Pobeda Zeusovog sina Minoja nad braćom verovatno treba da prikaže dorsku prevlast na Kreti, ali je Minoj bika žrtvovao Posejdonu, što opet kazuje da su raniji nosioci naziva »Minoj« bili Ajoljani. Kreta je vekovima bila veoma bogata zemlja, a pred kraj osmoga veka pre naše ere delili su je Ahajci, Dorci, Pelazgi, Kidonjani (Ajoljani) i ''pravi Krećani'', nastanjeni sasvim na zapadnom kraju ostrva (Odiseja. XIX, 171-5). Diodor sa Sicilije pokušava da pravi razliku između Minoja, Zeusovog sina, i njegovog unuka Minoja, sina Likastovog, ali je najverovatnije da su u Knosu dve do tri dinastije Minoja vladale jedna za drugom.

6. Sarpedonovo ime (»onaj koji se raduje u drvenom kovčežiću«) kazuje da je Sarpedon doneo u Likiju (vidi 62, n) ritual sunčanog heroja koji se o Novoj godini obnavlja i stiže u vidu deteta što plovi u kovčežiću — kao Mojsije, Persej (vidi 73, c) Anije (vidi 160, t) i drugi. U mitu se Persejeva veza sa Kretom uspostavlja preko Pasifajine majke Perseide. Priča da je Zeus dopustio Sarpedonu da nadživi tri pokolenja, po svoj prilici znači da je umesto običnih osam godina — koliko je trajala velika godina i koliko je trebalo da traje i Minojeva vladavina, Minoju dozvoljeno da zadrži presto devetnaest godina, po čijem je isteku dolazilo do većeg poklapanja sunčanog i mesečevog vremena nego pri kraju osme; na taj način je njegova vladavina zašla u treću Veliku godinu (67, 2).

7. Kako je »Pasiphae«, po Pausaniji (III, 26, 1), nadimak za mesec, a »Itone« njegovo drugo ime — ime Atene (koja donosi kišu) (Pausanija: IX, 34, 1), mit o Pasifaji i biku ukazuje na pod hrastom obavljano obredno venčanje mesečeve sveštenice, koja nosi kravlje rogove, i Minoja, kralja koji nosi masku bika (vidi 76, 1). Prema Hesihiju (sub Carten), »Gortys« znači Carten, što je kretska reč za kravu; tako izgleda da se svadba smatrala kao venčanje Sunca i Meseca, jer je u Gortisu postojalo i stado posvećeno Suncu (Servije uz Vergilijeve Ekloge VI, 60). Dajdalovo diskretno povlačenje sa livade navodi na misao da se svadba sveštenice i kralja nije obavljala javno kao kod Pikta i Mosineka. Mnogi potonji Grci nisu voleli mit o Pasifaji i više im se dopadalo da događaj ne pričaju kao ljubavnu zgodu sa bikom, nego sa muškarcem koji se zvao Taur (Plutarh: Tese; 19; Palafajt-O neverovatnim pričama II). Beli bikovi, koji su bili prvenstveno posvećeni Mesecu (vidi 84, 1), pojavljuju se i na godišnjim žrtvama na Albanskoj gori kod Rima, kod pripadnika kulta tračkog Dionisa, u ritualu imele i hrasta galskih Druida (vidi 50, 1) i, po knjizi Book of the Dun-Cow, u proročkim obredima starodrevnih irskih krunisanja.

8. Minojev dvor u Knosu bio je splet soba, predsoblja, predvorja i hodnika u kome bi slučajni posetilac mogao lako da zaluta. Ser Artur Evans smatra da je to Lavirint, nazvan tako po reči labrys, što znači dvoguba sekira; to je porodični amblem kretskog vladajućeg doma — i predstavlja obličja mladog i starog meseca, spojena poleđinom tako da simbolišu i stvaralačku i razornu moć boginje. Ali lavirint u Knosu imao je i svoje značenje mimo dvorca, to je bio istinski lavirint, i izgleda da je bio predstavljen i na pločniku rađenom u mozaiku, u vidu šare za ritualnu igru; slična šara javlja se i u dvorcima veoma udaljenim od Knosa, recimo u Velsu ili severoistočnoj Rusiji; ona je služila za igru zagonetki o Uskrsu. Slična se igra igrala u Italiji (Plinije: Istorija prirode XXXVI, 85), u Troji (sholijast uz Euripidovu Andromahu, 1139), a izgleda i u Britaniji, gde su je krajem trećeg milenijuma pre nove ere doneli neolitski doseljenici iz severne Afrike. Homer ovako opisuje tu igru u Knosu (Ilijada XVIII, 590):
Potom slavni još rukotvorac izradi kolo podobno kolu što ga u Knosu, širokom gradu, Dedal Arijadni lepokosoj napravi nekad. a Lukijan je pominje kao narodnu igru na Kreti kad govori o Arijadni i labirintu (O igrama 49).

9. Kult Radamanta je, izgleda, došao iz Bojotije na Kretu, a ne obratno. Halijart, gde je postojalo njegovo herojsko svetilište, bio je, kažu, posvećen »Beloj boginji hleba«, naime Demetri; Halia (»od mora«) takođe je naziv za mesec kao i Leukoteja »Bela boginja« (Diodor sa Sicilije: V, 55), a Artos znači »hleb«. Alkmena (''žestoka u ljutnji'') je još jedan naziv za mesec. Iako se smatra-kretskom reči, reč Rhadamanthys može poticati i od Rhabdomantis (»proricati pomoću pruća«), naziv uzet sa pirinčanih polja kod Halijarta, gde je Radamantov duh proročki pokretao vlati pirinča (vidi 83, 3). Ako je tako, predanje da je Radamant ustanovio pravosuđe na Kreti i ostrvima Male Azije značilo bi da su slična proročišta konsultovana i na Kreti i na ostrvima Male Azije kad je bilo u pitanju zamenjivanje kralja, kao i da je Radamantovo ime bilo autoritet svuda kuda su dopirale kretske mere za težinu i dužinu i druge trgovačke konvencije. Njega zovu Zeusovim sinom, pre nego Hefajstovim, nesumnjivo zbog toga što Radamantovo sveštenstvo potiče iz proročišta u Zeusovoj pećini na planini Dikta (vidi 7, b).

10. U Petsofi na Kreti nađena je gomila glinenih ljudskih glava i udova, sa rupama kroz koje je mogla da se provuče vrpca. Ako se pretpostavi da su ti delovi nekada bili pričvršćeni za drvenu pritku, onda su to, svakako, delovi Dajdalovih lutaka koje su predstavljale Boginju Plodnosti. Ove lutke su visile o granama voćke, udovi su im se klatili na vetru, što je osiguravalo rodnost. Takva lutka, okačena o voćku, vidi se na čuvenoj zlatnoj ploči iz riznice na Akropolju u Mikeni. Obožavanje drveta je česta tema nekoliko dela umetničke vrednosti iz doba Minoja, a za kretsku boginju Arijadnu kaže se da se obesila kao i Erigona sa Atike (vidi 79, a). Artemida obešena, čije se svetilište nalazilo kod Kondileja u Arkadiji (Pausanija: VIII, 23, 6) i Helena od drveća, sa svetilištem na ostrvu Rod, koju je, prema predanju obesio Poliksen (Pausanija: III, 19, 10), verovatno su varijante iste boginje.

89 MINOJEVE LJUBAVI

Minoj je provodio ljubav sa Nimfom Parijom, čiji su sinovi naselili ostrvo Par, i kasnije ih je ubio Herakle; zatim sa Androgenajom, majkom Manjeg Asterija,1 kao i sa mnogim drugim; ali on je naročito navaljivao na Letinu kćer Britomartis iz Gortine. Ona je izumela mreže za lov, bila je verna Artemidina pratilja i vodila joj je pse na uzici.2
b) Britomartis se sakrila od Minoja pod lisnate hrastove mladice na livadama, a zatim ju je on devet meseci proganjao po krševitim planinama i ravnim dolinama, sve dok se u očajanju nije bacila u more; spasli su je ribari. Artemida je pretvorila Britomartis u božanstvo imenom Diktina; ali na ostrvu Ajgini poštuju je kao Afeju, zato što je iščezla; u Sparti kao Artemidu, pod nadimkom »Gospa iz jezera«; a na Kefaloniji kao Lafriju; na ostrvu Sam, međutim, stanovnici se zaklinju njenim imenom.3
c) Mnoga Minojeva neverstva dovodila su Pasifaju do besa i ona ga prokle da kad god obleži drugu ženu ne izbaci seme, već splet zmija otrovnica, škorpiona i stonoga koje će joj razjedati utrobu.4 Jednog dana dođe na Kretu Prokrida, kćerka atenskog kralja Erehteja, koju je napustio muž Kefal. U Kefala se bila zaljubila Eoja, ali kad je on učtivo odbio njeno udvaranje ne htevši da izneveri Prokridu, jer su se jedno drugom zarekli na večitu vernost, Eoja izjavi da ona Prokridu poznaje bolje od njega i da bi se Prokrida prodala za zlato. Pošto Kefal s gnušanjem odbi da joj poveruje, Eoja ga preruši u nekog Pteleona i nagovori da iskuša Prokridu nudeći joj zlatnu krunu ako mu se poda. On tako i učini, i uverivši se da Prokridu nije teško zavesti, on prestade da pruža otpor i obleže Eoju, na koju je Prokrida bila bolno ljubomorna.
d) Eoja je Kefalu rodila sina po imenu Fajton; ali Afrodita ga ukrade dok je još bio dečak, da bi ga postavila za noćnog čuvara najsvetijih škrinja; Krećani su ga zvali Adimno, što je značilo: 'zvezda zornjača i večernjača.5
e) Prokrida, međutim, nije više mogla da izdrži u Ateni, pošto je njeno neverstvo postalo predmet opšteg ogovaranja, i zato otide na Kretu, gde je Minoju bilo tako lako da je dobije kao i tobožnjem Pteleonu. Minoj ju je podmitio psom koji nikada nije pokušao da uhvati plen, i strelom koja
nikada ne promašuje cilj, a i jedno i drugo mu je u svoje vreme poklonila Artemida.6 Pošto je Prokrida strasno volela lov, ona rado primi poklone, ali je zahtevala da Minoj popije zaštitni napitak spravljen od korena čudotvorne biljke koji je vešto znala da pripremi čarobnica Kirka — da bi na taj način sprečila da je Minoj ne osemeni reptilijama i insektima. Napitak se dobro pokazao, ali se Prokrida ipak poboja da je Pasifaja ne omađija i zato se ubrzo vrati u Atenu, prerušivši se u lepog mladića i nazvavši sebe Pterel. Minoja više nikada nije videla.
f} Kefal, koji je nije prepoznao, pođe s njom u lov i toliko mu se dopadoše njen pas Lajlap i nepromašiva strela da joj za njih ponudi ogromne sume srebra. Ali Prokrida odbi da mu ih da osim za ljubav, i kad on pristade da je uzme sebi u postelju, ona mu suzama otkri da je njegova žena. Tako se oni najzad pomiriše, a Kefal je uživao u streli i psu. Ali Artemida se uvredi što njeni dragoceni pokloni šetaju iz ruke u ruku među nenasitim preljubnicima i namisli da se osveti. Ona Prokridi uvrti u glavu sumnju da Kefal i dalje odlazi Eoji kad bi se u dva časa po ponoći dizao radi odlaska u lov.
g) Obukavši tamnu tuniku, Prokrida se jedne noći iskrade i pođe za njim. Ubrzo zatim Kefal začu iza sebe šuškanje u šiblju a Lajlap načulji uši i poče njuškati. Kefal tada odape nepromašivu strelu i pogodi Prokridu. Zbog ubistva, Areopag osudi Kefala na progonstvo.7
h) Kefal se skloni u Tebu, gde kralj Amfitrion, koji se smatrao Heraklovim ocem, pozajmi od njega Lajlapa da bi ulovio teumesijsku lisicu što je pustošila Kadmeju. Toj lisici su bogovi odredili da ne bude uhvaćena — mogla se umiriti samo ako joj po jedno dete svakog meseca bude prineto na žrtvu. Ali pošto su i Lajlapa bogovi obdarili da ulovi ono za čim traga, na nebu nasta dvoumljenje kako da se razreši ova protivrečnost; najzad se Zeus naljuti i pretvori u kamen i Lajlapa i lisicu.8
i) Kefal je zatim pomogao Amfitrionu u uspešnom ratu protiv Telebonaca i Tafijanaca. Pre polaska u pohod, Amfitrion natera sve saveznike da se zakunu Atenom i Arejem da nijedan među njima neće kriti nikakav plen; samo je jedan, Panopej, prekršio zakletvu i bio kažnjen time što je izrodio kukavicu, ozloglašenog Epeja.9 Telebonski kralj beše neki Pterelaj, koga je njegov ded Posejdon obeležio zlatnim pramenom kose u znak besmrtnosti. Njegova se kći Komajta zaljubila u Amfitriona i u želji da pridobije njegovu naklonost, ona ocu iščupa zlatni pramen, te tako Pterelaj umre, a Amfitrion, uz Kefalovu pomoć, brzo pokori Telebonce, ali Komajtu osudi na smrt zbog oceubistva.
j) Kefalu od telebonskih oblasti pade u deo ostrvo Kefalonija, koje po njemu dobi ime. On nikada nije oprostio Minoju što je zaveo Prokridu i što joj je darovao ubitačnu strelu, niti je sebe mogao razrešiti odgovornosti. Najzad, nikako ne mogade sebi oprostiti, zato što se Prokridin doživljaj sa tobožnjim Pteleonom nije mogao smatrati verolomstvom; »Ne, ne«, govorio je on, »nikako nije trebalo da obležem Eoju!« Iako je bio očišćen od greha, Kefala je proganjao Prokridin duh i, plašeći se da ne donese nesreću svojim drugovima on, jednog dana, ode na rt Leuk, podiže tu na Beloj steni hram Apolonu i baci se u more sa vrha grebena. Dok je padao, prizvao je Pterelaja, jer mu je pod tim imenom Prokrida bila najdraža.10

1. Apolodor: II, 5, 9 i III, 1, 2; Non: Dionisiaca XIII, 222 i XL, 284;
2. Solin: XI, 8; Kalimah: Himna Artemidi 189; Euripid: Ifigentja na Tauridi 126; Diodor sa Sicilije: V, 76; Aristofan: Žabe 1359;
3. Pausanija: II, 30, 3 i III, 14, 2; Antonije Liberal: Preobraženja 40: Herodot: III, 59;
4. Antonije Liberal: Preobraženja 41;
5. Hesiod: Teogonija 986; Solin: XI, 9; Non: Dionysiaco XI, 131 i XII, 217;
6. Apolodor: II, 4, 7; Ovidije: Metamorfoze VII, 771; Higin: Fabula 189;
7. Apolodor: loc. cit. i III, 15, 1; Antonije Liberal: loc, cit.; Higin: Fabule 125 i 189; Sholijast uz Kalimahovu Himnu Artemidi 209;
8. Pausanija: I, 37, 6 i IX, 19, 1;
9. Ceces: O Likofronu 933;
10. Apolodor: 11, 4, 7; Strabon: X, 2, 9 i 14.
*
1. Minoj je napastvovao Nimfe po ugledu na Zeusa, što se nesumnjivo odnosi na ritualne svadbe kraljeva u Knosu sa sveštenicama Mesečeve Boginje u raznim gradovima — državama njegove imperije.

2. Boginja Mesec se na istočnoj strani ostrva Krete zvala Britomartis. Odatle je Grci poistovećuju sa Atemidom (Diodor sa Sicilije: V. 76; Euripid: Hipolit 145 i Ifigenija na Tauridi 127; Hesihije sub Britomartis) i sa Hekatom (Euripid: Hipolit 141, uz sholijast). Na zapadnom delu Krete ona je bila Diktina, po Vergiliju: »Oni su zvali mesec Diktina po tvom imenu» (Vergilije: Kiris 305). Diktina je u mitu u vezi sa dictyon, što znači mreža, i to ona koja se upotrebljava za lov ili ribolov; a Dicte je, izgleda, uprošćen oblik od dictynnaeon — »Diktinino mesto«. Kad je uvedeno patrijarhalno uređenje, ubistvena hajka na svetog kralja, koju je preduzimala boginja naoružana mrežom, pretvorena je u ljubavnu hajku svetog kralja za boginjom (vidi 9, 1 i 32, b). Obe vrste hajki često nalazimo u evropskom folkloru (vidi 62, 1). Minojeva hajka za Britomartis, slična. hajci koju je u Filistriji preduzeo Moks, ili Mops za Derkatom, počinje u vreme kad lista hrast, a u to vreme i Set je progonio Izidu i Dete Hor po močvarnim livadama Nilove delte — i završava se devet meseci kasnije, uoči majskog dana. I Zeus siluje Europu uoči majskog dana (vidi 58, 3).

3. Sudeći po ritualu sa keltskog severa, gde su boginju zvali Goda (»dobra«) — a i prefiks brito se prevodi kao »dobar« (Grčki istorijski fragmenti III, izd. Müller) — ona je prvobitno jedanput godišnje polazila u ljubavni lov jašući naga na kozi, noseći mrežu i držeci u ruci jabuku, a pratili su je zec i gavran.
Ona je tako prikazivana na izrezbarenoj ispovedaonici — miserere u katedrali u Koventriju, što predstavlja ostatak prehrišćanskog obreda održavanog uoči maja u Sautamu i Koventriju, a odatle je proizišlo i žitije o Gospi Godivi. U keltskoj Nemačkoj, Skandinaviji, a možda i u Engleskoj, Goda je ritualno vezana za kozu, ili za čoveka obučenog u kozju kožu — svetog kralja, koji je kasnije postao đavo u kultu veštica. Njena jabuka je znamenje smrti koja se približuje kralju; divlji zec simboliše hajku kad se boginja pretvara u hrta, mrežu nosi da bi uhvatila svetog kralja kad se pretvori u ribu, a gavran će proricati sa njegovog groba.

4. Izgleda da je na Kreti kozji kult prethodio kultu bika i da je Pasifaja prvobitno bila udata za kralja kozjeg kulta. Lafrija (»ona koja dolazi do plena«), kako su Diktinu nazivali u Ajgini, bilo je takođe i ime kozje boginje Atene, koju je, po predanju, napao kozji Palant, a ona mu odrala kožu i upotrebila je za štit (vidi 9, a). »Lafrija« znači da je boginja bila ta koja goni, a nije ona bila gonjena. Natpisi iz Ajgine pokazuju da je veliki Artemidin hram pripadao Artemidi Afeji (»beličastoj«, za razliku od Hekate); u mitu, Afeja se smatralo da znači aphanes, »ona koja nestaje».

5. Priča o Minoju i Prokridi prešla je iz mita u anegdotu, a od anegdote postala obična banalna romansa, slična pričama iz Zlatnog magarca. Pošto ima veze sa Minojevim ratom protiv Atene, a verovatno i sa padom Knosa, ona svakako beleži da je kretski kralj polagao pravo na ritualno venčanje sa Vrhovnom sveštenicom Atene, na šta Atenjani nisu pristajali. Pteleon (»brestov gaj»), ime Prokridinog zavodnika, moglo bi se odnositi i na vinski kult koji se širio sa Krete u vreme Minoja (vidi 88, h), jer je vinova loza sađena tako da se uvija oko brestova, a moglo je biti izvedeno i od ptelos, »divlji vepar«, pa bi u tom slučaju Kefal i Pteleon bili sveti kralj i njegov vojskovođa prerušen u divljeg vepra (vidl 18, 7). Pasifajine mađije su karakteristične za ljutitu Mesečevu Boginju; Prokrida im suprotstavlja mađije čarobnice Kirke, a to je još jedno ime iste boginje.

6. Kefalov skok s bele stene kod rta Leuke potkrepljuje Strabonovo mišljenje (X, 2, 9) da su ondašnji ljudi imali običaj da svake godlne bacaju po jednog čoveka sa stene u more. Tom čoveku su davali krila da ublaže pad, a u tu svrhu su ga ponekad čak i vezivali o žive ptice. Žrtva pharmacos (onaj koji ispašta), čije je uklanjanje oslobađalo ostrvo od greha, izgleda da je nosio suncobran kao padobran (vidi 70, 7). Brodovi su čekali u pripravnosti da ga prihvate ako preživi i prebace u tom slučaju na neko drugo ostrvo (vidi 96, 3).

7. U mitu o Komajti i Pterelaju pominje se kraljeva postriga pred smrt (vidi 83, 3; 91, 1 i 95, 5); ime Pterelaj kazuje da je krilati pfarmacos, koga su bacali u more da umre, bio kralj. Nastavci elèos ili elaios znače divlju maslinu, koja je, kao i breza u Italiji i severozapadnoj Evropi, upotrebljavana za isterivanje zlih duhova (vidi 89, 7 i 52, 3); a u narečju ostrva Rod elaios je značilo prosto pharmacos. Sudbine Pterelaja i Kefala povezane su mitski time što je Prokrida usvojila ime Pterel; to govori da je ona, u stvari, bila sveštenica Atene koja je bacila u more Kefala, okićenog perjem.

8. Lisica je bila amblem Mesene (Apolodor: II, 8, 5 — vidi 49, 2 i 146, 6), verovatno zato što su Ajoljani obožavali Mesečevu Boginju kao lisicu; a mit o teumesijskim vešticama verovatno govori o napadima Ajoljana na Kadmeju u potrazi za decom koja treba da budu žrtovana, što su iskorenili Ahajci, koji su verovali u Zeusa.

9. Featont i Adimno (od a-dyomenos, »onaj koji ne zalazi») su alegorijska imena za planetu Veneru. Ali Faetonta, sina Eojinog i Kefalovog, Non je pobrkao sa Faetontom, sinom Helijevim, kome je otac dozvolio da vozi sunčane kočije, a on se udavio (vidi 42, d); i sa Atimnijem (od atos i hymnos — nenasićen herojskom hvalom), sunčanim herojem koga su obožavali u Miletu (vidi 88, b).

10. Epej, koji je sagradio drvenog konja (vidi 167, a), pominje se u ranim legendama kao izrazito hrabar ratnik; ali njegovo se ime u ironiji primenjivalo na hvalisavce, dotle dok nije postalo sinonim za kukavičluk (Hesihije sub Epeius).

90 PASIFAJINA DECA

Pasifajina deca sa Minojem bila su Akakalida, Arijadna, Androgej, Katrej, Glauk i Fajdra.1 Ona je zatim rodila i Kidona sa Hermesom i libijskog Amona sa Zeusom.2
b) Arjadnu je prvo voleo Tesej, a potom Dionis, i ona je rodila mnogo slavne dece. Katreja, koji je Minoja nasledio na prestolu, ubio je rođeni sin na ostrvu Rod. Fajdra se udala za Teseja i bila čuvena po nesrećnoj ljubavi prema svom pastorku Hipolitu. Akakalida je bila Apolonova prva ljubav. On je Akakalidu sreo i zaveo u Karmanorovom domu u Tari, gde su on i njegova sestra Artemida, s ostrva Ajgijale, došli da se očiste od greha. Minoj se uvredio i prognao je Akakalidu u Libiju, gde je, po jednima, rodila Garamanta, dok drugi tvrde da je Garamant prvi čovek koji se uopšte rodio.3
c) Glauk se još kao dete, igrao jednog dana loptom u dvoru u Knosu, a možda je lovio i miša, kad je iznenada nestao. Minoj i Pasifaja su ga tražili na sve strane, pa kako nisu mogli da ga nađu, obratiše se proročištu u Delfima. Tamo im saopštiše da će izgubljenog naći onaj koji bude našao najbolje poređenje za nedavno kobno rođenje na Kreti. Minoj se raspita i saznade da je jedna krava iz njegovog krda otelila tele koje menja boju tri puta dnevno — od bele u crvenu i od crvene u crnu. On sazva sve svoje proroke i vrače u dvor, ali nijedan nije mogao da smisli poređenje, dok Argivac Poliejd, Melampov potomak, ne reče: »Ovo tele me najviše podseća na sazrevanje kupine (ili rudice).« Minoj mu odmah zapovedi da nađe Glauka.4
d) Poliejd poče da luta po lavirintima dvorca, dok ne naiđe na buljinu koja je sedela na ulazu u podrum i terala roj pčela, i to shvati kao neobično predskazanje. I zaista, u podrumu nađe poveliki ćup meda i Glauka glavačke udavljenog u njemu. Kad Minoju saopštiše šta se dogodilo, on se posavetova sa kuretima, pa prihvatajući njihovo mišljenje, reče Poliejdu: »Sad kad si našao telo moga sina, moraš ga povratiti u život!« Poliejd se branio i objašnjavao da on ne može oživljavati mrtve, budući da nije Asklepije. »A! Znam šta ću učiniti. Zatvoriću te u grobnicu sa Glaukovim telom i mačem, i tamo ćeš ostati dok ne izvršiš moje naređenje«, odluči Minoj.
e) Kad se Poliejd privikao na mrak u grobnici, on ugleda zmiju kako se približava dečakovom telu, pa dograbi mač i ubije je. Ne prođe dugo kad dopuzi druga zmija. Videvši da joj je drugarica mrtva, ona se povuče, ali se ubrzo vrati sa čarobnom travkom u ustima, koju stavi na uginulu zmiju. Zmija ožive.
f) Poliejd se zaprepasti, ali zadrža prisustvo duha, te i on stavi travku na Glaukovo telo i čudo se ponovi. Tada on i Glauk počeše glasno da viču u pomoć, dok ih prolaznici nisu čuli i pozvali Minoja. Minoj, veoma obradovan, otvori grobnicu i nađe sina živog. On obasu Poliejda poklonima, ali ne htede da ga pusti da se vrati u Arg dok ne nauči Glauka veštini predskazivanja. Poliejd je to nerado učinio, pa je stoga, kad se već spremao da otplovi kući, rekao Glauku: »Dečače, pljuni mi u usta!« Glauk učini što mu je rečeno i smesta zaboravi sve što je naučio.5
g) Kasnije je Glauk krenuo u pohod na zapad i zatražio kraljevstvo od Italijana; međutim oni su ga prezirali jer nije uspeo da dostigne veličinu svog oca; ipak on je uveo kretske vojne opasače i štitove u Italiji, i tako dobio ime Labik, što znači »opasan pojasom».6
h) Androgej je pohodio Atenu i pobedio u svim disciplinama na sveatenskim igrama. Ali kralj Ajgej, kome je bilo poznato Androgejevo prijateljstvo sa pedeset buntovnih Palamtovih sinova, poboja se da bi Androgej mogao nagovoriti svog oca Minoja da im pomogne i to neraspoloženje pretvori u otvorenu pobunu, te skova zaveru sa Megaranima i dogovori se da Androgeja sačekaju u zasedi kod Ojnoje, na putu za Tebu, kuda se Androgej uputio na takmičenje na nekim pogrebnim igrama. Androgej se hrabro branio i bitka je bila žestoka ali ga najzad ipak ubiše.7
i) Vest o Androgejovoj smrti zatekla je Minoja kako na ostrvu Par prinosi žrtvu Gracijama. On zbaci vence i zapovedi da prestanu sa svirkom na flauti. Obred je ipak obavio, te su se otada na Paru Gracijama prinosile žrtve bez muzike i cveća.8
j) Glauka, Minojevog sina, često zamenjuju sa antadonjanskim Glaukom, sinom Antadonovim, ili Posejdonovim, koji je jedanput nadgledao vraćanje bespravno oduzete trave, koju je, po predanju, u Zlatnom veku kosio Kron. Tom prilikom on ugleda kako iznenada ožive jedna mrtva riba (a neki kažu divlji zec), bačena na tu travu. On takođe okusi travu i posta besmrtan, skoči u more i posta morsko božanstvo čuveno po ljubavnim zgodama. Njegov podvodni dom nalazio se nedaleko od ostrva Del i svake godine posećivao je on, proričući, grčke luke i ostrva, a mornari i ribari su ga veoma poštovali — sam Apolon opisivan je kao Glaukov učenik.8

1. Pausanija: VIII, 53, 2; Diodor sa Sicilije: IV, 60; Apolodor: III, 1, 2;
2. Pausanija: loc. cit.; Plutarh: Agis 9;
3. Plutarh: Tesej 20; Apolodor: III, 2, 1—2; Euripid: Hipolit; Pausanija: II, 7, 7; Apolonlje sa Roda: IV, 1493;
4. Higin: Fabula 136; Apolodor: III, 3, 1; Pausanija: I, 43, 5;
5. Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.;
6. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VII, 796;
7. Diodor sa Sicilije: IV, 60, 4: Apolodor: III, 15, 7; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 14; Higin: Fabula 41:
8. Apolodor: III, 15, 7;
9. Atenaj: VII, 48; Ceces: O Likofronu 754; Ovidije: Metamorfoze XIII 924: Pausanija: IX, 22, 6; Servije uz Vergilijeve Georgike: I, 437.
*
1. Pasifaja, Mesec (vidi 51, h), imala je mnogo sinova: Kidon je heroj po kome je nazvan Kidon u blizini Tege i kodinske kolonije na Kreti; Galuk je korintski heroj mora (vidi 71, 4); u čast Androgeja, u Keramiku su svake godine održavane igre a Atenjani su ga obožavali kao »Eurigija« (»onaj koji kruži dolinama«), to jest kao duha sunčane godine (Hesihije sub Androgej); Amon, proročki heroj Amon-Oziris, kasnije je izjednačen sa Zeusom; a najmlađi sin bio joj je Katrej, čije je ime, izgleda, bio oblik muškog roda od Katarhoja, što znači Mesec, darodavac kiše. Njene kćerke Arijadna i Fajdra su ponavljanje nje same; Arijadna je, iako joj se ime čitalo kao Ariagne, »najčistija«, izgleda, sumersko ime, Ar-ri-an-de, »majka visokorodnog ječma«; Fajdra se javlja u južnopalestinskim natpisima kao Pdri.

2. Mit o Akakalidi (»neograđena«) izgleda da priča o tome kako su Heleni iz Ajgijale osvojili zapadnokretski grad Taru, koji kao ni ostali kretski gradovi, nije bio utvrđen zidinama (vidi 98, 1); najviđeniji stanovnici grada pobegli su u Libiju, gde su postali vladari neratobornih Garamanta.

3. Belo, crveno i crno, boje Minojeve junice, bile su boje Ije, Mesečeve krave (vidi 56, 1); zatim i boje Augejevih svetih bikova (vidi 127, 1), a na kretskim vazama (Monumenti Inediti VI—VII. str. 77) i Minojevog bika, koji je odneo Europu. Štaviše i tronošci od ilovače ili gipsa, posvećeni kretskoj boginji, koji su nađeni u Nino Kani, kao i tronožac nađen u Mikeni, bili su obojeni belo, crveno i crno, a prema Ktesijevoj Indica, to su bile i boje roga obilja koji kao kalendarski simbol predstavlja Boginju Mesec kako vlada nad pet godišnjih doba Ozirisove godine; što je Glauk jurio za mišem, ukazuje na sukob između atenskih obožavalaca Atene koji su imali sovu (glaux) kao uobičajeni znak, i poštovalaca Apolona Smitijskog (»Apolon mišji«). Međutim moglo se desiti i da je Minoj dao Glauku da pojede miša u medu, jer su tim odvratnim lekom u staro vreme lečili bolesnu decu na istočnom delu Sredozemlja. Glaukovo davljenje u medu se, verovatno, odnosi na običaj da se med upotrebljava kao tečnost za balzamovanje — na Kreti je nađeno dosta dečjih ukopnih ćupova u kućama — a sova je bila ptica smrti. Pojava pčela u mitu verovatno se može objasniti pogrešnim tumačenjem nekih gravira na dragom kamenju (Weiseler: Denkmale der Alten Kunst II, 252), na kojima se mogao videti Hermes kako vadi mrtvace iz jednog ćupa, dok njihove duše lebde unaokolo kao pčele (vidi 39, 8 i 82, 4).

4. Poliejd je i nešto izmenjen Zagrej (vidi 30, a) i polubog Asklepije, koji je, izgleda, imelom vraćao život umrlima (vidi 50, 2). U vavilonskoj legendi o Gilgamešu postoji slična priča o oživljavanju zmije. Gilgamešu je biljku večnog života ukrala zmija i ona se od tada podmlađuje presvlačeći svoju košuljicu; Gilgameš se, nemoćan da povrati travku, predaje smrti. Gilgamešova biljka je, po opisu, slična pasjakovini, biljci koju su Grci upotrebljavali radi očišćenja od greha pre nego što će pristupiti činodejstvovanju u misterijama.

5. Poliejdova naredba Glauku da mu pljune u usta podseća na sličan Apolonov postupak prema Kasandri, koja je propustila da mu plati za dar proricanja; ali rezultat nije bio isti, jer Kasandra nije izgubila dar, nego joj samo niko nije verovao (vidi 158, q).

6. Boginje kojima je Minoj prineo žrtve bez uobičajenog cveća i muzičke pratnje kad je čuo da mu je sin mrtav, bile su Parije ili Starice (vidi 89, a), bez sumnje tri Suđaje, koje su, kad bi hteli da im ublaže ime, zvali »Gracije«. Od toga mesta, mit se pretvara u obično ogovaranje. Po mitu je Androgejeva smrt bila povod sukoba Krete i Atene (vidi 98, c), a verovatno je za osnovu čitavoj priči poslužilo neko beznačajno ubistvo u Ojnoji.

7. Proročki dar antedonjanskog Glauka, njegovo ime, ljubavne zgode, od kojih jedna sa Skilom (vidi 170, t), navode na to da je on kod Krećana bio personifikacija siline mora. I Minoj, koji je svoja proročanstva dobijao od Zeusa, i Posejdon, zaštitnik saveza kretskih država (vidi 39, 7), provodili su ljubav sa Skilom (vidi 91, 2); a Antadon (»onaj koji se raduje cveću») je, po svoj prilici, ime kretskog heroja prolećnog cveta koji se ponovo rađao u svakom poznijem minojskom kralju Minoju (vidi 85, 2). Izgleda da se kralj Knosa svetim obredima venčanja vezivao sa svim državama članicama kretskog saveza (vidi 89, 1); odatle i Glaukova ljubavnička reputacija. Po svoj prilici predstavnik Knosa je jedanput godišnje obilazio sve prekomorske oblasti potčinjene Kreti, objašnjavajući, poput Tala (vidi 92, 7), najnovije proročke edikte. Del je bio kretsko ostrvo i verovatno i centar iz kojeg su se raznosila proročanstva što su stizala iz Diktinske pećine u Knosu. Ali antadonjanski Glauk takođe podseća i na  Proteja proročkog morskog boga, kretskog Fara (vidi 169, 6) i Melikerta, morskog boga Korinta, a poistovećuju ga i sa jednim drugim Glaukom (vidi 71, 4). Kronova trava iz Zlatnog doba mogla bi da bude čarobna herbe d'or Druida.

8. O jednoj verziji mita o Glauku govori Plinije, uzimajući kao izvor lidijskog istoričara Ksanta (Istorija prirode XXV, 14) i Non (Dionysiaca XXV, 451—551), a trag o ovom mitu ostao je i na kovanom novcu iz Sardisa. Kad je heroja Tilona ili Tila (»čvor ili falus«) smrtonosno ujela zmija u petu (vidi 117, 1). njegova sestra Mojra (''sudbina'') zamolila je diva Damasena (''ukrotitelja'') da ga osveti. Utom neka druga zmija nađe »Zeusov cvet« u šumi i stavi ga na usta svojoj mrtvoj drugarici, koja odmah ožive; sledeći njen primer, Mojra je na isti način povratila Tila u žlvot.

91 SKILA I NIS

Minoj je bio prvi kralj koji je kontrolisao Sredozemno more i očistio ga od gusara, a na Kreti mu se pokoravalo devedeset gradova. Kad su mu Atenjani ubili sina Androgeja, on je odlučio da se osveti, i zaplovio je po Ajgeji, skupljajući brodove i oružanu vojsku. Neki ostrvljani pristadoše da mu pomognu, a neki odbiše. Ostrvo Sifno mu se priklonilo zato što je zlatom potkupio princezu Arnu; ali nju su bogovi pretvorili u čavku koja voli zlato i sve što sija. Sklopio je savez sa narodom ostrva Anafe, ali ga je odbio kralj Ajak sa Ajgine, pa je otišao odatle zaklevši se da će mu se osvetiti; Ajak se tada odazvao Kefalovom pozivu i pridružio Atenjanima protiv Minoja.1
b) Minoj je, međutim, žurio na Korintsku prevlaku. On je opseo Nisu, gde je vladao Egipćanin Nis, koji je imao kćer po imenu Skila. U gradu je postojala kula koju je sagradio Apolon (i Posejdon?), a u njenom podnožju nalazio se jedan zvučan kamen što odzvanjaše kao lira kad bi ga obasuli šljunkom, jer je Apolon jedanput na njega spustio svoju liru dok je gradio grad. Skila je imala običaj da provodi dosta vremena na vrhu kule, bacajući oblutke iz svog skuta na zvučni kamen; kad je rat počeo, ona se pela svaki dan na kulu da posmatra borbu.
c) Opsada grada se odužila i Skila je posle izvesnog vremena znala ime svakog kretskog ratnika. Izazvana Minojevom neobičnom lepotom, njegovom veličanstvenom odećom i belim bojnim konjem, ona se nedostojno zaljubi u njega. Neki kažu da je Afrodita tako želela, a neki opet da je tome kriva Hera.2
d) Jednog jutra Skila se uvuče u očevu sobu i odseče mu čuveni svetli pramen kose, od koga mu je zavisio i presto i život; zatim mu uze ključeve od gradskih kapija, otvori ih i iskrade se napolje. Uputi se pravo Minojevom šatoru i ponudi mu pramen kose u zamenu za ljubav. »To je posao!« — uzviknu Minoj; te noći on uđe u grad i opljačka ga, a Skilu po obećanju obleža; ali Minoj ne htede da povede Skilu na Kretu, bojeći se posledica zločina oceubistva. Skila je, međutim, plivala za njegovim brodom i uhvatila se za krmu, kad se duh njenog oca, u obliku morskog orla, ustremi na nju kandžama i kukastim kljunom. Skila se uplaši, ispusti krmu i udavi se; duša joj izlete kao ptica Kiris, poznata po ljubičastim grudima i crvenim nogama.3 Ali neki tvrde da je Minoj naredio da Skilu udave, a drugi, opet, da je postala riba kiris, a ne ptica istog imena.4
e) Grad Nisa je posle nazvan Megara u čast Megareja, sina Ojnopinog i Hipomenovog; on je bio Nisov saveznik i oženio se njegovom kćerkom Ifinojom, i priča se da ga je nasledio na prestolu.6
f) Rat se otegao, te Minoj, shvativši da ne može pokoriti Atenu, poče moliti Zeusa da osveti Androgejevu smrt; svu Grčku su na to zahvatili zemljotres i glad. Kraljevi raznih grčkih gradova došli su u Delfe da pitaju proročište za savet i tamo im rekoše da zamole Ajaka da se moli u njihovo ime. Kad ovo bi učinjeno, zemljotres svuda prestade, osim na Atici.
g) Atenjani zbog toga potražiše načina da iskupe greh, žrtvujući Persefoni, na groblju Kiklopa Gerajsta, Hijakintove kćeri Anteidu, Ajgleidu, Liktaju i Ortaju. Te su devojke došle u Atenu iz Sparte. Zemljotresi ipak nisu prestali, i kad Atenjani ponovo upitaše proročište u Delfima, rečeno im je da ponude Minoju svako zadovoljenje koje bude zatražio; Minoj odredi da Atenjani šalju po sedam mladića i sedam devojaka svake godine na Kretu kao plen za Minotaura.6
h) Minoj se potom vrati u Knos, gde je žrtvovao hekatombu volova, zahvalan za postignuti uspeh; ali kraj mu dođe devete godine.7

1 Strabon: X, 4, 8 i 15; Ovidije: Metamorfoze VII, 480 — VIII. 6:
2. Higin: Fabula 198; Vergilije: Ciris;
3. Apolodor: III, 15, 8; Higin: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze VIII, 6—151: Vergilije; loc. cit.; Pausanija: II, 34, 7;
4. Apolodor: loc. cit.; Pausanija: loc. cit.:
5. Pausanija: I, 39, 4—5;
6. Diodor sa Sicilije: IV, 61;
7. Ovidije: Metamorfoze VIII, 152; Homer: Odiseja XIX, 178.
*
1. Istorijski okvir mita o Skili po svemu je predmet rasprave između Atenjana i njlhovih kretskih vladara, raspre koja je buknula nešto pre razaranja Knosa, 1400. godine pre nove ere. Sam mit, skoro istovetno ponovljen i u Tafijskoj priči o Pterelaju i Komajti, podseća na mitove o Samsonu i Dalili kod Filistinaca; o Kuroi, Blatnatu i Kahalanu u Irskoj; Lju Laju, Baldvedu i Gronu u Velsu; sve su to samo varijante na istu temu. Reč je o suparništvu kralja i njegovog vojskovođe koji se otimaju o milost Mesečeve Boginje, a ona o dugodnevici odseca kralju kosu i izdaje ga. Kraljeva se snaga nalazi u kosi zato što on predstavlja sunce; njegovi se dugi žuti uvojci porede sa sunčevim zracima. Dalila odseca kosu Samsonu pre no što će pozvati Filistince; Blatnat vezuje Kuroja za stub postelje pre no što će pozvati svog ljubavnika Kahalana da ga ubije; Lju Lajeva duša uzima oblik orla, a Bladved (»nežnost cveta«), magično sazdana od devet različitih cvetova, pretvara se u sovu, u šta se, verovatno, i Skila pretvorila u prvobitnoj grčkoj legendi. Ako se ovih pet mitova uporede, postaje očigledno da je Skila — Komajta — Bladved — Blatnat — Dalila, Mesečeva Boginja u svom prolećnom i letnjem vidu, što znači Afrodita Komajta (»plavokosa«); u jesen se ona pretvara u sovu, ili ciris, i postaje boginja smrti Atena — koja se javlja u obličju mnogih ptica, pa i kao sova (vidi 97, 4) — ili Hera, ili Hekata. Njeno ime Skila ukazuje da je kralj bivao rastrgnut, pošto bi mu ošišali glavu. Kao i u mitu o Lju Laju, kazna što snalazi izdajnicu kasnije je dodata kao moralna pouka.

2. Ovidije (Umetnost ljubavi I, 331) poistovećuje ovu Skilu sa njenom imenjakinjom Skilom, koju je Afrodita pretvorila u čudovišnog psa zbog toga što se dozvolila Posejdonu (vidi 16, 2) i tvrdi da je rađala samo divlje pse i lavove za kaznu što je Nisu odsekla kovrdžu. Ovidije se retko varao u mitologiji, i on ovde, po svoj prilicl, beleži legendu da je zbog Pasifajine kletve, kojom je uklela Minoja, Skilinu utrobu osemenio štencima pre nego zmijama, škorpijama i stonogama. Pasifaja i Amfitrita su ista Mesečeva i Morska Boginja, a Minoj, kao vladar Sredozemlja, identifikovan je sa Posejdonom.

3. Žrtvovanje Hijakintovih kćeri na Gerajstovom grobu verovatno treba da prikaže »Adonidove vrtove«, zasađene u čast osuđenog kralja — u stvari to su posečeni cvetovi koji uvenu za nekoliko časova. Ali Gerajst će biti pre ahajski kiklop (vidi 3, b), jer su po Etiymologicum Magnum (sub Gereastides) njegove kćeri odgajale maloga Zeusa u Gortini, štaviše Gerajst se zvao i grad u Arkadiji gde je Rea sakrila Zeusa. Hijakintide bi tada pre bile dadilje nego Hijakintove kćeri; sveštenice Artemide, koju su u Knidu nazivali »Hyacinthotrophos« (»Hijakintove dadilje«), jednake su Gerajstidama, jer se umiranje i rađanje kretskog Zeusa svake godine (vidi 7, 1) nije razlikovalo od umiranja i rađanja Hijakintovog. Možda odatle potiče i mit o četiri lutke što vise sa rascvetalih voćaka, okrenute na sve četiri strane sveta, i to u, onom pravcu na koji ukazuje busola. Ove u obredu plodnosti predstavljaju Artemidu obešenu (vidi 79, 2 i 88, 10).

4. Sedam atenskih mladića određenih za Minotaura verovatno su bili zamenici, žrtvovani po jedan godišnje umesto kralja u Knosu. Svakako je bilo zgodnije uzimati za žrtve strance nego Krećane; to isto je primenjivano i u kanaanskom ritualu raspeća, za koji su, na kraju, uzimali zarobljenike i zločince kao Tamuzove zamenike. »Svake devete godine« znači: »po isteku svake Velike godine od stotinu mesečevih mena«. Pošto sedam dečaka padnu kao žrtve umesto svetoga kralja, on i sam umire (vidi 81, . Sedam atenskih devica nisu žrtvovane; biće da su one postajale pratilje mesečeve sveštenice i izvodile akrobatske predstave u borbama bikova, što se može videti na umetničkim predmetima kretske kulture; to je opasna veština, ali ne mora uvek biti i smrtonosna.

5. Može biti da su zvučni kamenovi postojali u Megari u obliku ksilofona; to ne bi bilo teško napraviti. Ali ovde je verovatnije reč o sećanju na Memnonovu statuu u Egiptu koja svira; ta statua je šuplja i ima otvor pozadi, iza otvorenih usta, te kroz nju počinje da struji topao vazduh u zoru kad sunce zagreva kamen (vidi 164, 2).

92 DAJDAL I TAL

Ko su Dajdalovi roditelji nije razjašnjeno. Neki mu majku nazivaju Alkipom; drugi Meropom; a neki opet Ifinojom; takođe mu se pripisuju i različiti očevi, iako se svi slažu da je rodom iz atenske kraljevske kuće, koja, po predanju, vodi poreklo od Erehteja. Dajdal je bio izvanredan kovač .a zanatu ga je naučila sama Atena.1
b) Jedan od njegovih učenika, Tal, sin njegove sestre Polikaste ili Perdike, već ga je prevazišao u zanatu kad mu je bilo dvanaest godina. Jednog dana dogodilo se da je Tal našao zmijinu viličnu kost ili, po drugima, riblju kost; pošto je shvatio da njome može prestrugati štap napola, on napravi isto od gvožđa i tako pronađe testeru. Ovaj i drugi njegovi izumi — kao što su grnčarski točak i šestar kojim se mogao opisati krug, obezbediše mu veliku slavu u Ateni, a Dajdal, koji sebi pripisa pronalazak testere, ubrzo posta nepodnošljivo ljubomoran.2 Jedanput on povede Tala na krov jednog atenskog hrama na Akropolju da bi mu pokazao neki daleki prizor i iznenada ga gurnu preko ograde. Ipak, i pored sve svoje ljubomore, Dajdal nikad ne bi učinio nikakvo zlo Talu da nije sumnjao da on održava nedozvoljene odnose sa svojom majkom Polikastom. Pošto je survao dečaka, Dajdal odmah siđe s krova, strpa Talov leš u vreću, u nameri da ga potajno sahrani. Na zapitkivanja prolaznika on je odgovarao da je našao mrtvu zmiju i pokupio je kako to zakon zahteva, što sve u svemu nije bila potpuna laž, pošto je Tal bio Erehteid — ali na vreći su se videli krvavi tragovi te njegov zločin ne izmače istrazi i Areopag ga za ubistvo kazni progonstvom. Po drugima je Dajdal pobegao pre nego što je i došlo do suđenja.3
c) Talov duh — a Tala zovu i Kal, Kirkin, ili Tantal — izlete u obličju jarebice, a telo mu je sahranjeno tamo gde je pao. Polikasta se obesila kad je čula za sinovljevu smrt, a Atenjani joj podigoše svetilište nedaleko od Akropolja.4
d) Dajdal je pobegao na jedan zemljišni posed na Atici, čiji se stanovnici po njemu nazvahu Dajdalidi; zatim je otišao u Knos na Kretu, gde ga presrećni kralj Minoj pozdravi dobrodošlicom kao veštog zanatliju. Tamo je živeo neko vreme u miru, uživajući veliku milost, dok Minoj ne saznade da je on pomogao Pasifaji da se svede sa Posejdonovim belim bikom, i zatvori ga zajedno sa sinom Ikarom, čija je majka, Naukrata, bila jedna od Minojevih robinja; međutim obojicu ih oslobodi Pasifaja.5
e) Ipak pobeći sa Krete nije bilo lako, jer je sve Minojeve brodove čuvala vojna straža, a Minoj je obećavao veliku nagradu onome ko uhvati Dajdala. Ali Dajdal napravi sebi par krila, i još par za Ikara, na taj način što je bočna pera uvezao zajedno, a mala nalepio voskom. Pošto je pričvrstio krila Ikaru, on. mu reče sa suzama u očima: »Sine moj, opominjem te! Nemoj leteti suviše visoko da ti sunce ne otopi vosak; niti se spuštaj suviše nisko, da ti perje ne ovlaži more«. Zatim zavuče ruke u svoja krila, pa zajedno poleteše. »Leti sasvim uz mene«, doviknu Dajdal sinu, »ne hvataj sam pravac!« Dok su leteli iznad ostrva na severoistok, mašući krilima, ribari, pastiri i orači koji su ih ugledali pomisliše da su bogovi.
f) Za sobom su ostavili Naks, Del, Par i kad im i Lebint i Kalimn već promicahu s desne strane, Ikar ne izdrža i zaboravljajući očeva upozorenja, poče da uzleće prema suncu, uživajući u moći svojih ogromnih krila. Kad Dajdal pogleda preko ramena, on više ne vide Ikara za sobom, već spazi samo razbacana pera na talasima pod njim. Sunčana toplota je otopila vosak i Ikar je pao u more i udavio se. Dajdal je kružio izvesno vreme nad morem dok leš nije isplovio na površinu, a onda uze sinovljevo telo i prenese ga na obližnje ostrvo i tu ga sahrani; otada se to ostrvo zove Ikarija. Dok je Dajdal sahranjivao Ikara, jedna jarebica je čučala na hrastu i posmatrala ga cvrkućući ushićeno — to je u stvari bila duša Dajdalove sestre Polikaste, čiji je sin Tal najzad bio osvećen. A Ikarsko more je dobilo ime po ostrvu Ikariji.6
g) Ali ima ih koji ne veruju u ovu priču i kažu da je Dajdal pobegao sa Krete barkom koju mu je pribavila Pasifaja, i da su na putu za Siciliju hteli da se iskrcaju na maleno ostrvo, kad Ikar pade u more i udavi se. Oni još dodaju da je Ikara sahranio Herakle; Dajdal mu je iz zahvalnosti podigao kip u prirodnoj veličini u Pisi, toliko veran da Herakle pomisli od kipa da je protivnik i obori ga kamenom. Drugi pričaju da Dajdal nije izumeo krila, već jedro, da bi bio brži od Minojevih galija; po njima se Ikar udavio kad se barka prevrnula zbog toga što je nemarno krmanio.7
h) Dajdal je leteo prema zapadu dok nije, sletevši kod Kume u blizini Napulja, odlučio da svoja krila posveti Apolonu, te mu je sagradio i hram sa zlatnim krovom. Kasnije je Dajdal pohodio Kamik na Siciliji, gde ga je gostoljubivo primio kralj Kokal i živeo je kod Sicilijanaca uživajući veliki ugled, i tu sazidao mnogo lepih građevina.8
i) Minoj, međutim, podiže prilično veliku flotu i dade se u poteru za Dajdalom. On ponese sa sobom Tritonovu školjku, i gde god je došao, obećavao bi nagradu svakom ko uspe da protne laneni konac kroz nju; on je znao da to ume jedino Dajdal. Kad je stigao u Kamik, on školjku pokaza Kokalu, koji naumi da protne konac po svaku cenu, i Dajdal, razume se, otkri kako to da učini. On pričvrsti paučinasto vlakno za
mrava, izbuši otvor na vrhu ljušture i namami mrava uz zavijutke time što je ivice otvora premazao medom. Zatim laneni konac pričvrsti za drugi kraj paučine i tako ga provuče kroz školjku. Kokal vrati nanizanu ljušturu i zatraži nagradu; a Minoj, siguran da je najzad otkrio Dajdalovo skrovište, zatraži da mu ga predaju. Ali Kokalove kćeri nikako nisu htele da izgube Dajdala, koji im je pravio tako izvanredne igračke, i, uz njegovu pomoć, skovaše zaveru. Dajdal sprovede oluk sa krova u kupatilo i one sručiše ključalu vodu, a neki kažu i vreo katran na Minoja dok je uživao u toplom kupanju. Kokal, koji je, verovatno, i sam bio umešan u zaveru, vrati Krećanima Minojevo mrtvo telo, rekavši da se Minoj sapleo o ćilim i upao u lonac ključale vode.9
j) Minoja sledbenici sahraniše uz velike počasti, a Zeus ga postavi za sudiju mrtvih u Tartaru, zajedno sa bratom mu Radamantom i neprijateljem mu Ajakom. Pošto je Minojev grob zauzeo središte Afroditinog hrama u Kamiku, njemu su odavali poštu mnogi naraštaji Sicilijanaca kad su dolazili da se mole Afroditi. Na kraju, kosti mu je na Kretu vratio Teron, tiranin iz Akragasa.
k) Posle Minojeve smrti Krećani zapadoše u potpuno bezvlašće i nered, pošto su im glavninu flote spalili Sicilijanci. Od posada koje se nisu mogle vratiti na Kretu, neke sagradiše grad Minoj blizu obale na koju su se iskrcali; drugi podigoše grad Huriju u Mesopiji; a jedan deo, probivši se u središte Sicilije, sagradi utvrđenje na bregu i tako postade grad Angosa, nazvan po potoku koji je izvirao u blizini. Tu su sagradili i hram majkama, kojima su i dalje odavali veliko poštovanje, kao i ranije, na rodnoj Kreti.10
l) Dajdal je, pak, otišao sa Sicilije i pridružio se Jolaju, sestriću i kočijašu Tirinjanina Herakla, koji je poveo grupu Atenjana i Tespijanaca na Sardiniju. Mnoga od Dajdalovih dela sačuvana su na Sardiniji i zovu ih Dajdaleje.11
m) Međutim Tal je bilo i ime Minojevog bronzanog sluge sa bivoljom glavom koga je Zeus poklonio Minoju da čuva Kretu. Neki kažu da je taj sluga bio jedan od preživelih ljudi bronzane rase koji su nikli iz jasenovog drveta; drugi kažu da ga je Hefajst iskovao na Sardiniji i da je imao jedan jedini krvni sud kojim je, od vrata do članaka na nogama, tekla krv, a ta vena je dole bila zaptivena bronzanom čiodom. Njegov zadatak bio je da tri puta dnevno optrči ostrvo Kretu i baca stenje na svaku stranu lađu koja bi tuda prolazila; takođe da tri puta godišnje, laganijim hodom, obiđe sva sela na ostrvu i razglasi Minojeve zakone sa bronzanih tablica. Kad su sa Sardinije pokušali napad na ostrvo, Tal se užario i sve ih uništio svojim vatrenim zagrljajem, cereci se ljutito; otuda izraz »sardoničan smeh«. Najzad je Medeja ubila Tala, izvukavši mu čiodu, te mu je istekla krv; drugi, opet, tvrde da ga je Argonaut Pojant ranio u članak otrovnom strelom.12

1. Apolodor: III, 15, 8; Plutarh: Tesej 19; Ferekid, navodi ga sholijast uz Sofoklovog Ojdipa u Koloni 472; Higin: Fabula 39;
2. Apolodor: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze VIII, 236—59; Higin: Fabula 274; Plinije: Prirodna istorija VII, 57;
3. Fulgentije: Mitovi III, 2; Prvi vatikanski mitograf: 232; Drugi vatikanski mltograf: 130; Diodor sa Sicilije: IV, 76, 6; Higin: Fabula 39; Pausanija: VII, 4, 5;
4. Pausanija; I, 21, 6; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 14; Helanik, navodi ga sholijast uz Euripidovog Oresta 1650; Ovidije: loc. cit.; Suida i Fotije sub Sanctuary of Perdix;
5. Diodor sa Sicilije loc. cit.; Apolodor: Epitome I, 12;
6. Isidor iz Sevilje: Porekla XIV, 6; Higin: Fabula 40; Ovidije: Metamorfoze VIII, 182—235;
7. Diodor sa Sicilije: IV, 77; Apolodor: II, 6, 3; Pausanija: IX, 11, 2—3:
8. Vergillje: Ajneida VI, 14; Pausanija: VII, 4, 5; Diodor sa Sicilije: IV, 78;
9. Pausanija: loc. cit.; Apolodor: Epitome I, 14—15; Zenobije: Poslovice IV, 92; Diodor sa Sicilije: 4, 79;
10. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Herodot: VII, 170;
11. Pausanija: VII, 2, 2; Diodor sa Sicilije: IV, 30;
12. Suida sub Risus Sardonicus; Apolonije sa  Roda: Argonautika 1639; Apolodor: I, 9, 26; Platon: Minoj: 320 c.
*
1. Ponekad se Hefajst opisuje kao Herin i Talov sin (vidi 12. c), a Tal kao Dajdalov mladi sestrić. Sam Dajdal je bio mlađi član kuće Erehteja, koja je osnovana mnogo posle Hefajstovog rođenja. Ovakve hronološke protivrečnosti su pravilo u mitologiji. Dajdal (»pametan« ili »vešto urađen«), Tal (»stradalnik«), i Hefajst (»onaj koji sija danju»), pokazuju po sličnosti svojih atributa da su samo različita imena iste mitske ličnosti; Ikar (od io-carios, »posvećen Mesečevoj Boginji Kar«) možda je, ipak, samo još jedno njegovo ime. Jer Hefajst, bog kovač, oženjen je Afroditom, kojoj su posvećene jarebice; sestra kovača Dajdala zvala se Perdik (»jarebica«); duša kovača Tala odletela je kao jarebica; jarebica se pojavila i na sahrani Dajdalovog sina Ikara. Pored toga, Hefajst je bačen sa Olimpa; Tal je bačen sa Akropolja; Hefajst je hramao pri hodu; jedno od Talovih imena bilo je Tantal (»posrtati ili hramati«); mužjak jarebica u svojoj ljubavnoj igri poskakuje držeći jednu nogu podignutu i spremnu da udari suparnika. Štaviše i latinski bog Vulkan je takođe ćopav. Njegov kult je prenet sa Krete, gde su ga zvali Velhan, a amblem mu je bio petao, zato što kukuriče u zoru i ođgovara heroju sunca. Ali petlova nije bilo na Kreti do šestog veka pre nove ere, te je verovatno Velhanova ptica bila jarebica.

2. Izgleda da se u proleće priređivala igra jarebica u čast Mesečeve Boginje i da su muški igrači ćopali i nosili krila. U Palestini ova se ceremonija zvala Pesach (»ćopanje«) i, prema Hijeronimu, izvodila se još u Bet-Hoglahu (»svetilište Ćopavog«), gde su privrženici izvodili igru u spirali. Bet-Hoglah je isto što i »gumno u Atadu«, na kome se oplakivao hromi kralj Jakov, čije ime može da znači Jah Aceb (»peta-bog«). Jeremija ovako opominje Jevreje da ne učestvuju u ovim kanaanskim obredima: »Jarebica okuplja mladunce koje nije sama izvela.« Anafa, ostrvo severno od Krete, sa kojim je Minoj sklopio savez (vidi 91, a), bilo je čuveno u staro vreme kao odmaralište za jarebice u vreme njihove selidbe.

3. Mit o Dajdalu i Talu, kao i varijanta o Dajdalu i Ikaru, izgleda da spaja ritual spaljivanja zamenika sunčanog kralja, koji je stavio na sebe orlova krila (vidi 29, 1), i prolećne vatre radosnice — kad počinje palestinska Nova godina — sa bacanjem pharmacosa preko stene u more (vidi 96, 3) i ubadanjem kralja u petu otrovnom strelom (vidi 10 dole). Ali divljenje seljaka, i ribara prema Dajdalu koji leti verovatno potiče sa ikone koja prikazuje krilatog Perseja ili Marduka (vidi 73, 7).

4. U ovom mitu, Lavirint iz koga su pobegli Dajdal i Ikar je pločnik rađen u mozaiku sa zagonetnom šarom, čijim su se zavijucima kretali igrači u ritualnoj igri jarebica (vidi 98, 2); moguće je da se Dajdalovo bekstvo na Siciliju, u Kume, i na Sardiniju odnosi na bekstvo domaćih kovača bronze sa Krete zbog neprestanih najezda Helena. Ratno lukavstvo Tritonove školjke i Minojev pogreb u svetilištu Afrodite, kojoj je ta školjka posvećena, (vidi 11, 3), svedoči da je Minoj smatran i za Hefajsta, ljubavnika Morske Boginje. Njegova smrt za vreme kupanja je događaj koji na izgled liči na mit o Nisu i Skili (vidi 91 b-d); Nisov keltski parnjak Lju Laj je na prevaru ubijen u kupatilu; isto tako je ubijen još jedan sveti kralj, Agamemnon Mikenski (vidi 112, l).

5. Ime Naukrata (»silina mora«) beleži istorijsku posledicu Minojevog poraza na Siciliji — prelazak pomorske sile iz krećanskih u grčke ruke. Naukrata je predstavljena kao jedna od Minojevih robinja zbog toga što su na dvoru u Knosu živeli helenski najamnici, a o tome svedoče i priče o jednoj njihovoj poemi.

6. Ako Polikasta, drugo ime Talove majke Perdik, znači poly-cassitere, »mnogo kalaja«, onda ona pripada mitu o bronzanom čoveku, Talovom imenjaku. Kretska prevlast u mnogome je zavisila od dobrog snabdevanja kalajem, koji se mešao sa kretskim bakrom; prema profesoru Kristiforu Hokisu, najbliži izvor kalaja je bilo ostrvo Majorka.

7. Hesihije kaže da je Tal bilo ime sunca; prema tome, Tal je prvo oko Krete kružio jedanput dnevno. Međutim, verovatno je da su straže koje su čuvale kretske luke slale svoje straže u obilazak tri puta dnevno. Pošto je Tal, sunce, još nazvan i Taur, što znači bik (Beker: Anegdote I, 344, 10; Apolodor: 1, 9, 26), njegova poseta gradovima i selima tri puta godišnje verovatno je označavala kraljevski obilazak gradova i sela kad je kralj sunce nosio svoju ritualnu masku bika, jer je kretska godina bila podeljena na tri godišnja doba (vidi 75, 2). Talov plameni zagrljaj verovatno u prenosnom smislu opisuje spaljivanje ljudskih žrtava koje su se prinosile Molohu, odnosno Melkartu, koga su u Korintu obožavali kao Melikerta (vidi 70, 5) i za koga se, po svoj prilici, znalo i na Kreti. Budući da je ovaj Tal došao sa Sardinije, gde je, kažu, Dajdal pobegao kada ga je progonio Minoj, a u isto vreme Tal je i Zeusov poklon Minoju, verovatno su mitografi uprostili priču pripisujući pre Hefajstu nego Dajdalu zaslugu. za njegovu konstrukciju; Dajdal i Hefajst su ista ličnost. Izraz Sardonicus ili rictus, što znači grčenje usnih mišića simptomatično za zgrčenu donju vilicu, možda je uzet sa starih bronzanih reljefa u Sardiniji na kojima je ratnik imao sličan neveseo sardoničan izraz na licu.

8. Talov jedini krvni sud pripada veštini ranog livenja bronze metodom cire-perdue. Kovač bi najpre napravio od pčelinjeg voska oblik koji želi, zatim bi ga prevukao tankim slojem gline i stavio u peć. Čim bi se glina dobro ispekla, kovač bi probušio otvor pri dnu između pete i članka, tako da vruć vosak istekne, a kalup ostane ceo, kako bi se u njega sipala tečna bronza. Pošto se kalup napuni i metal unutra ohladi, kovač bi razbijao glinu i tako dobijao isti oblik od bronze kao i onaj prvobitno urađeni u vosku. Krećani su ovaj način rada doneli sa Sardinije zajedno sa kultom o Dajdalu. Pošto je Dajdal naučio svoj zanat od Atene, koju su u Korintu znali kao Medeju, priča o Talovoj smrti je verovatno nastala pogrešnim tumačenjem ikone koja prikazuje Atenu kako objašnjava cire-perdue. Pre će biti da se predanje da je otapanje voska izazvalo Ikarovu smrt odnosi na njegovog rođaka Tala; jer Tal, bronzani čovek, ima dosta zajedničkog sa svojim imenjakom koji je radio u bronzi i bio slavan po tome što je izmislio šestar.

9. Šestar je predstavljao deo tajni onih koji su radili sa bronzom, on je neobično važan za crtanje koncentričnih krugova kad treba iskovati posudu, štit ili masku. Odatle je Tal bio poznat kao Kirkin, ''kružni'':; zvanje se odnosilo i na sunčevu putanju i na upotrebu šestara (vidi 3, 2). S pravom je isticano da je on izumeo i testeru; Krećani su imali malešne dvozube pokretljive testerice za fini posao, koje su upotrebljavali sa izvanrednom umešnošću. Tal je sin nimfe jasenovog drveta, jer je jasenov drveni ugalj razvijao vrlo visoku temperaturu potrebnu za topljenje. Ovaj mit rasvetljava i zašto je Prometej stvorio čoveka od gline; u jevrejskoj legendi Prometejevu ulogu igra Arhanđel Mihailo, koji radi pod nadzorom Jehove.

10. Pojant je ustrelio Tala na sličan način kao Parid Ahileja, u petu. Kentauri Fol i Hejron umiru od Heraklovih otrovnih strela (vidi 126, 3). Ovi su mitovi u tesnoj vezi. Pojant je bio Filoktetov otac i kad je jedan drugi kentaur otrovao Herakla, Herakle naredi Filoktetu da naloži veliku lomaču, a za uzvrat mu dade strele (vidi 145, f), od kojih je jedna i njega samog otrovala (vidi 161, 1). Osim toga i Parid je pozajmio smrtonosne strele od Apolona Tesalijskog da ubije Ahileja, Hejronovog pastorka (vidi 164, j), i, najzad, Filoktet je, da bi osvetio Ahileja, ubio Parida strelom iz Heraklovog tobolca (vidi 166, e). Izgleda da je tesalijski sveti kralj ubijen strelom umočenom u zmijski otrov, kojom bi ga njegov vojskovođa pogađao između pete i članka. U sanskritskom epu Mahabharata božanskog heroja Krišnu, koga aleksandrijski Grci poistovećuju sa Heraklom, ubija pogotkom u petu lovac Jara, koji se u nekim mitovima opisuje kao Krišnin brat, to jest vojskovođa.

11. U keltskom mitu lavirint znači kraljevska grobnica (Bela Boginja str. 105); da je to isto značio i kod ranih Grka, potvrđuje Etymologicum Magnum., u kojoj se reči lavirint pridaje značenje kao »planinska pećina«, a Eustatije je (O Homerovoj Odiseji XI, 1688) prevodi »podzemna pećina«. Lars Porsena odredio je jedan lavirint sebi za grob (Varon, navodi ga Plinije: Istorija prirode XXXVI, 91—3), a postojali su i »kiklopski« lavirinti u prehelenskim pećinama u blizini Nauplije (Strabon: VIII, 6, 2), na ostrvu Sam (Plinije: Istorija prirode XXXIV, 83) i na ostrvu Lemno (Plinije: Istorija prirode XXXVI, 90). Prema tome, da bi se izašlo iz lavirinta, treba se ponovo roditi.

12. Iako se Dajdal smatra Atenjaninom zbog atičke deme u njegovu čast, Dajdalove veštine, međutim, dospele su na Atiku sa Krete, a ne obrnuto. Lutke koje je on pravio Kokalovim kćerima izgleda da su bile lutke sa pokretljlvim udovima, kao i one koje su oduševljavale Pasifaju i njenu kćer Arijadnu (vidi 88, e) a, po svemu, upotrebljavale su se u obredima Erigoninog kulta drveta na Atici. U svakom slučaju se Polikasta, Dajdalova sestra obesila, kao što su to uradile i dve Erigone i sama Arijadna (vidi 79, 2 i 88, 10).

13. Mesapijanci iz Hurije, docnije Urije, a još kasnije Orije, bili su poznati u klasična vremena po svojim kretskim običajima:
odorama izvezenim ružama i drugim šarama, dvogubim sekirama itd.; grnčarija koja je tamo nađena potiče iz 1400. godine pre nove ere, a u to doba je otprilike nastala i sama ova priča.

93 KATREJ I ALTAJMEN

Katrej, Minojev najstariji preživeli sin, imao je tri kćeri: Ajropu, Klimenu i Apemosinu; i sina Altajmena. Kad je jedno proročište predskazalo da će Katreja ubiti jedno od njegove dece, Altajmen i brzonoga Apemosina bogobojažljivo se ukloniše sa Krete sa velikim brojem sledbenika, u nadi da će na taj način izbeći prokletstvo. Oni prispeše na ostrvo Rod i osnovaše grad Kretiniju u znak sećanja na rodno ostrvo.1 Altajmen se kasnije nastanio u Kamiru, čiji su ga stanovnici veoma poštovali i gde je podigao Zeusu oltar na obližnjoj gori Atabirij, sa čijeg su se vrha, kad je dan bio izuzetno vedar i vidljivost dobra, mogli ugledati daleki obrisi voljene rodne Krete. Oko ovog oltara on je postavio bronzane bikove, koji su rikali glasno kad god bi zapretila Rodu opasnost.2
b) Jednog dana se Hermes zaljubi u Apemosinu; ona pobeže odbijajući njegovo udvaranje. Te večeri on je iznenadi u blizini izvora. Ona opet poče da beži, ali je on bio razastro klizave kože po stazi kojom se uputila, tako da ona pade licem na zemlju i on uspe da je siluje. Kad se Apemosina vratila u dvor, ona, jadajući se, ispriča Altajmenu svoju nezgodu, na šta se on razvika: »Lažljivice i bludnice!«, udari je i ubi.
c) Međutim, Katrej, nemajući poverenja u druge dve kćeri, Ajropu i Klimenu, protera ih sa Krete, gde je on sada bio kralj. Ajropa se, pošto ju je silovao Pelopid Tijest, udade za Pleistena i rodi Agamemnona i Menelaja; a Klimena se udade za Nauplija, nadaleko čuvenog moreplovca. Najzad, kad je u starosti i usamljenosti, koliko je njemu bilo poznato, ostao bez naslednika prestola, Katrej pođe da traži Altajmena, koga je mnogo voleo. Jedne noći on pristane brodom na Rod, ali ga napadnu kamirski kravari, smatrajući njega i njegove drugove običnim gusarima. Katrej pokuša da objasni ko je i zašto je došao, ali je lavež pasa zaglušio njegove reči. Altajmen izlete iz dvorca da odbije napad tobožnjih gusara, pa pošto nije prepoznao oca, probode ga mačem. Kad je shvatio da se proročanstvo ipak ispunilo i pored njegovog dugog i dobrovoljnog izgnanstva, on poče da se moli da ga proguta zemlja. Iznenada se otvori jama i on iščeznu u njoj; njega su ipak poštovali kao heroja.3

1.. Apolodor: III, 2, 1;
2. Diodor sa Sicilije: V, 78; Apolodor: loc. cit.; Strabon: XIV, 2. 2; Sholijast uz Pindarove Olimpijske ode VII, 159;
3. Apolodor: III, 1—2; Diodor sa Sicilije: loc. cit.
*
1. Ovaj veštački mit koji beleži mikensko-minojsku okupaciju ostrva Roda u šesnaestom veku pre nove ere, treba da objasni zašto se prinose žrtve livenice u jamu jednom heroju sa Roda, kao i erotske sportske igre u kojima žene igraju na sveže odranim kožama žrtvovanih životinja. Izraz byrios, ili buriash, pojavljuje se u kraljevskoj tituli treće vavilonske dinastije, osnovane 1750. pre naše ere; i božanstvo Atabirije na Kreti kao i Atabirij (gora- Tabor) u Palestini, čuvena zbog obožavanja zlatnog teleta, bili su hetitski Tesup, bog Sunca, vlasnik goveda (vidi 67, l). Ostrvo Rod je prvo pripadalo sumerskoj Mesečevoj Boginji Dam-Kini, ili Danaji (vidi 60, 3), ali je prešlo u posed Tesupa (vidi 42, 4); pred kraj hetitske vladavine naselili su ga Krećani, koji su govorili grčkim jezikom i zadržali kult bika, a Atabirija proglasili sinom Proita (»prvog čoveka«) i Eurinome Stvoriteljke (vidi I, a). U vreme Doraca Zeus Atabirije preoteo je Tesupov kult na Rodu. Rika bika se proizvodila okretanjem rhomboi, ili čegrtaljkom (vidi 30, 1), koja se upotrebljavala da zaplaši i otera zle duhove.

2. Priča o smrti Apemosine u Kamiru pre treba da znači svirepu odmazdu Hetita, a ne zavojevača sa Krete nad redom proročkih sveštenica u Kamiru. Tri Katrejeve kćeri kao Danaide u stvari su dobro poznata mesečeva trijada. Apemosina, kao treća, parnjaka je Kameirina. Katreja slučajno ubija Altajmen, kao što Laja slučajno ubija njegov sin Ojdip (vidi 105, d), a Odiseja njegov sin Telegon (vidi 170, k). Pre će biti da je u pitanju prethodnik na prestolu a ne otac; međutim legenda je pogrešno protumačena — ne treba otac da stigne s mora, nego stiže sin i zabada oštar mač.

94 SINOVI PANDIONA

Kad je Posejdon ubio atenskog kralja Erehteja, Erehtejevi sinovi Kekrop, Pandor, Metion i Ornej posvađaše se oko toga ko treba da nasledi presto, a Ksant, na čije je posredovanje Kekrop, kao najstariji, postao kralj, morade odmah da ode sa Atike.1
b) Kekrop, kome su Metion i Ornej pretili ubistvom pobeže prvo u Megaru, a zatim na Euboju, za njim dođe i Pandor, pa su njih dvojica tamo osnovali koloniju. Atenski presto pripade Kekropovom sinu Pandionu, čija je mati bila Metijadusa, kćerka Eupalamova.2 Ali on se nije dugo nauživao vlasti jer, iako Metion beše umro, njegovi sinovi koje je imao sa Alkipom, ili Afinojom, pokazaše se isto toliko ljubomorni kao i on sam. Ovi sinovi su se zvali Dajdal, koga neki ne smatraju Mitionovim sinom već unukom; Eupalam, koga neki smatraju Dajdalovim ocem; i Sikion, koga neki smatraju ili sinom Erehteja ili Pelopa ili Maratona, jer u ovom rodoslovlju vlada velika zbrka.3
c) Kad su Metionovi sinovi prognali Pandiona iz Atene, on pobeže na dvor kralja Pilada ili Pila, ili Pilona, koji je vladao u Megari nad Lelegijcima4, i oženi se njegovom kćerkom Pilijom. Kasnije Pilad ubi svog strica Bijanta i, ostavivši Pandiona da vlada Megarom, povuče se u Meseniju, gde osnova grad Pil. Pošto su ga odatle oterali Nelej i Pelazgi iz Jolka, on ode u Elidu i tamo osnova drugi Pil. Pilija rodi Pandionu u Megari četiri sina: Ajgeja, Palanta, Nisa i Lika, iako su Ajgejeva ljubomorna braća pronosila glasine da je Lik vanbračni sin nekog Skirija.5 Pandion se nikada nije vratio u Atenu. On je imao u Megari svoje svetilište, gde su pokazivali njegov grob na okomitoj steni posvećenoj Ateni-Gnjurcu kao znak da je nekada ovo zemljište pripadalo Ateni; nije se pominjalo da je gnjurac ptica pod čija je krila Atena sakrila njegovog oca Kekropa, i tako ga dovela u Megaru.6
d) Posle Pandionove smrti, njegovi sinovi krenuše u pohod protiv Atene, oteraše Metionove sinove i podeliše Atiku na četiri dela, kao što im je otac savetovao. Ajgeju kao najstarijem dopade vlast nad Atenom, a njegova braća kockom podeliše ostali deo kraljevine. Nis dobi Megaru i okolne zemlje na Zapadu, skoro do Korinta; Lik dobi Euboju; a Palant južnu Atiku, i tu osnova potomstvo krepke rase džinova.7
e) Pilov sin Skiron, koji se oženio jedinom Pandionovom kćerkom, poče da osporava Nisu pravo na posed Megare, a Ajak, koji je bio pozvan da sudi u raspravi, dodeli kraljevinu Nisu i njegovim potomcima, a vlast nad vojskom u Megari, Skironu. U to vreme Megara se zvala Nisa, po kralju Nisu, a i luka Nisaja dobila je ime po tome što ju je Nis osnovao. Kad je Minoj ubio Nisa, njega sahraniše u Ateni, gde se njegov grob mogao videti kraj Likeuma. Megarani, koji nisu dozvolili Krećanima da im zauzmu grad, tvrdili su, međutim, da se Megarej oženio Nisovom kćerkom Ifinojom i da je on nasledio Nisa.8
f) Ajgej, kao i Kekrop i Pandion, živeli su pod stalnom pretnjom zavere svojih rođaka, među kojima je bio Lik; on se izdavao za izgnanika iz Euboje. Lik se povukao sa Sarpedonom, i Likija po njemu dobi ime, pošto ju je pohodio Afare kod Arne i posvetio kraljevski dom u misterije velikih boginja Demetre i Persefone i u misterije Atide u Andaniji, staroj prestonici Mesenije. Atida, koja je dala svoje ime Atici, bila je jedna od tri kćeri Kranaja, autohtonog kralja Atene, koji je vladao u vreme Deukalionovog potopa. Hrastovo šiblje u Andaniji, gde se Lik posvetio, nosilo je njegovo ime.9 Posedovao je moć proricanja i prorekao je da će Mesenjani, ako izvesnu svetu stvar budu dobro čuvali, moći jednog dana da povrate svoju očevinu, ali ako to ne učine, izgubiće je zauvek. Po jednoj verziji mita ta sveta stvar su bile tajne velikih boginja urezane na tankoj kalajnoj ploči i tu ploču su Mesenjani stavili u bronzanu urnu i zakopali između tisovog i mirtinog žbuna na vrhu planine Itone; Tebanac Epaminondant je, po pričanju, iskopao tu urnu kad je povratio Mesenjanima pređašnju slavu.10
g) Atenski Likeum je tako nazvan u Likovu čast; od najranijih vremena Likeum je posvećen Apolonu nazvanom ''likejski''. On je taj nadimak dobio kad je iz Atene izagnao vukove pomoću mirisa žrtava.11

1. Apolodor: III, 15, 1 l 5; Plutarh: Tesej 32; Pausanija: VII, 1, 2;
2. Ibid: I, 5, 3; Eustatije o Homeru, str. 281, Apolodor III, 15, 5;
3. Ferekid, navodi ga sholijast uz Sofoklovog Ojdipa u Kolonu 472; Apolodor: III, 15, 8; Diodor sa Sicilije: IV, 76, 1; Pausanija: II, 6, 3;
4. Apolodor: III, 15, 5; Pausanija: IV, 36, 1 i I, 29, 5;
5. Apolodor: .loc. cit.; Pausanija: IV, 36, 1;
8. Pausanija: I, 41, 6; I, 5, 3; i 1, 39, 4; Hesihije sub Aethyia:
7. Apolodor: III, 15, 6; Sofokle, navodi ga Strabon: I, 6; Pausanija: I, 5, 4 i 39, 4;
8. Pausanija: I, 39, 4—5 i 19, 5; Strabon IX, I, 6;
9. Herodot: I, 173; Pausanija: I, 2, 5 i IV, I, 4—5;
10. Pausanija: X, 12, 5; IV, 20, 2 1 26, 6;
11. Ibid: I, 19, 4; Sholijast uz Demostena: XXIV, 114.
*
1. Na mitske genealogije slične ovima pozivali su se kad je trebalo utvrditi neizvestan suverenitet države ili nasledne povlastice. Podela vlasti u Megari između svetoga kralja, koji je obavljao neophodne ritualne obrede žrtovanja, i njegovog vojvode, koji je zapovedao vojskom, bila je slična sa spartanskom (vidi 74, 1). Ajgejovo ime ukazuje da je u Ateni postojao kozji kult (vidi 8, 1) a Likajevo — vučji kult; svaki Atenjanin koji bi ubio vuka bio je obavezan da ga sahrani po javnim propisima (sholijast uz Apolonija sa Roda: II, 124). Ptica gnjurac bila je posvećena Ateni, zaštitnici brodova, a na atenskom strmom predgorju koje se izdizalo nad morem verovatno je postojala litica sa koje su sveštenice iz Atene bacale pharmacosa u more (vidi 70, 7; 89, 6; itd.). Atida (actes thea, »boginja kamenite obale«) verovatno je atička trojna boginja; njene su se sestre zvale Kranaja (»kamenita«) i Kranajhma (»stenoviti vrhovi« — Apolodor: III, 14, 5); pošto su se Prokna i Filomela, kad su se pretvorile u ptice, obe zvale Atida (Martijal: I, 54, 9 i V, 67, 2), one mora da su bile vezane za isti ritual vršen na vrhu stene. Atidi kao i Ateni Homer pripisuje još nekoliko drugih ptičjih naziva (vidi 97, 4). Misterije velike boginje, vezane za uskrsnuće mrtvih, bile su zakopane
između tisinog i mirtinog drveta, a ova drveta predstavljala su poslednji samoglasnik i poslednji suglasnik azbuke drveta (52, 3) i oba bila posvećna boginji smrti.

95 TESEJEVO ROĐENJE

Ajgejeva prva žena bila je Melita, Hopletova kćer, a druga Halkiopa, kćerka Reksenorova; ali ni s jednom od njih nije imao dece. Pripisujući svoju nevolju, kao i nevolje svojih sestara Prokne i Filomele, Afroditinoj srdžbi, on je u Ateni uveo poštovanje Afrodite, a zatim otišao u Delfijsko proročište da zatraži savet. U proročištu su Ajgeja opomenuli da ne razvezuje svoju nabreklu mešinu vina dok ne stigne na najviši vrh u Ateni, jer će u protivnom umreti od žalosti. Ajgej nije umeo da protumači ovu poruku.1
b) Pri povratku iz Delfa Ajgej svrati u Korint, gde Medeja uspe da iznudi od njega svečano obećanje da će je zaštititi od svih neprijatelja ako ikada potraži zaštitu u Ateni, a obaveza se da mu za uzvrat pomoću čarolija pribavi sina. Ajgej zatim ode u Trojzen i tu zateče svoje stare drugove, Pelopove sinove, Piteja i Trojzena, koji su došli iz Pise da s kraljem Ajtijem podele kraljevstvo. Ajtije je nasledio oca Antanta. Antant je bio sin Posejdona i Alkione. On je osnovao gradove Antaju i Hipereju pa se otisnuo na more da bi osnovao Halikarnas u Kariji. Ali izgleda da njegov sin Ajtije nije imao veliku vlast, jer je Pitej, posle Trojzenove smrti, ujedinio Antaju i Hipereju u jedan grad, te ga, nazvavši ga Trojzen, posvetio Ateni i Posejdonu zajedno.2
c) Pitej je bio najučeniji čovek svog vremena. Jedna od njegovih mudrih izreka o prijateljstvu i danas se navodi: »Ne gubi nadu u prijateljstvo, već je ojačaj.« On je osnovao svetilište u Apolonovom proročištu u Trojzenu, u kome je sačuvana najstarija škrinja u Grčkoj; posvetio je i oltar trojnoj boginji Temidi. Tri su bela mermerna prestola, koja su posle njegove smrti stavljena na njegov grob iza hrama Artemide Spasiteljke, služila njemu i još dvojici sudija kao stolice za vreme suđenja. On je učio druge govorničkoj veštini u Trojzenu, u svetilištu Musa — koje je osnovao Hefajstov sin Ardal, poznati pronalazač svirale — i ostavio je i raspravu o retorici.3
d) Još dok je Pitej živeo u Pisi, Belerofont je zatražio ruku njegove kćeri Ajtre. Međutim Pitej je bio neprijateljski raspoložen prema Belerofontu i poslao ga u Kariju, da bi sprečio ovo venčanje. Iako je još bila vezana za Belerofonta, Ajtri je ostalo malo nade da će se on vratiti. Piteju nije bilo pravo što Ajtra nazor produžava svoje devovanje, pa je pod uticajem čini koje je Medeja bacila na sve njih izdaleka podnapio Ajgeja i poslao ga Ajtri u postelju. Iste noći je i Posejdon uživao sa Ajtrom, jer je ona napustila pijanog Ajgeja, pa je, sledeći zapovesti koje je u snu dobila od Atene, pregazila vodu i otišla na ostrvo Sfajriju, noseći livenicu da je prospe na grob Sfajru, Pelopovom kočijašu. Na tom mestu Posejdon je savladao i obležao Ajtru po Ateninom dopuštenju. Ajtra je promenila ime ostrva Sfajre u Hijeru, na njemu podigla hram Ateni Apaturiji i ustanovila običaj da devojke iz Trojzena svoj pojas uoči venčanja posvete boginji Ateni. Posejdon velikodušno pristade da očinstvo deteta koje je Ajtra trebalo da rodi kroz četiri meseca ustupi Ajgeju.4
e) Kad se probudio, Ajgej opazi da se nalazi u Ajtrinoj postelji. On odmah reče da dete koje bi se moglo roditi ne sme biti ni uklonjeno, ni ostavljeno na planini, već ga potajno moraju odnegovati i vaspitati u Trojzenu. On se zatim brodom vrati u Atenu na proslavu sveatenske svečanosti, pošto je prethodno sakrio svoj mač i sandale pod šuplju stenu, poznatu kao oltar Zeusa Jakog, što se nalaai na putu od Trojzena ka Hermioni. Ako dečak, kad poraste, uspe da pokrene stenu i uzme znamenja, neka ga pošalju u Atenu. Dotle je Ajtra morala da ćuti da se Ajgejevi sinovi, pedesetoro Palantove dece, ne bi zaverili protiv njenog života. Mač je bio porodično nasledstvo koje je Kekrop ostavio potomcima.5
f) Na mestu koje se danas zove Genetlij, na putu od grada ka luci Trojzen, Ajtra rodi dečaka. Neki kažu da ga je odmah nazvala Tesej, jer je bio »obeležen« proročkim znacima, drugi, da je to ime dobio kasnije, u Ateni. Odgajen je u Trojzenu, gde je njegov zaštitnik Pitej potajno širio glasove da je dečakov otac Posejdon; a vaspitač mu je bio neki Konida, kome Atenjani odonda žrtvuju ovna uoči Tesejeve gozbe.6
g) Jednog dana Herakle, obedujući u Trojzenu sa Pitejem, skide svoju lavlju kožu i baci je preko klupe. Kad su naišla deca koja su živela u dvoru, sva se grdno uplašiše i pobegoše, osim sedmogodišnjeg Teseja, koji potrča da dograbi sekiru što je ležala na gomili drva, i hrabro se vrati, spreman da se bori sa lavom.7
h) Kad mu je bilo šesnaest godina, otišao je u Delfe i tamo su ga prvi put postrigli kao muškarca u čast Apolona, kome je žrtvovao kosu. Ali Tesej je obrijao samo prednji deo glave, kao što to čine Arabljani i stanovnici Mesije, ili Abanti sa Euboje, ratobornog izgleda i nenadmašni u pojedinačnim borbama. Ovu vrstu tonzure i oblast gde je izveden obred prozvaše tesejski. On je bio snažan, inteligentan i razborit mladić; Ajtra ga jedanput dovede do stene ispod koje je Ajgej sakrio mač i sandale i ispriča mu sve o njegovom rođenju. On bez muke podiže stenu koja se od tada zove »Tesejeva stena« i pronađe znamenja. Uprkos Pitejevoj opomeni i majčinim preklinjanjima, on ne htede da ode u Atenu brodom, što je bilo mnogo bezbednije, već odluči i da putuje kopnom, gonjen željom da se takmiči u junačkim delima sa svojim bratom od strica Heraklom, kome se veoma divio.8

1. Sholijast uz Euripidovu Medeju 668; Apolodor: III, 15, 6; Pausanija: I, 14, 8;
2. Euripid: Medeja 660; Strabon: VIII, 6, 14; Plutarh Tesej 2;
3. Plutarh: loc. cit.; Pausanija: II, 31, 3-4 i 8—9;
4. Pausanija: 11, 31, 12 1 33, 1; Apolodor: III, 15, 7; Plutarh: Tesej 3; Higin: Fabula 37;
5. Plutarh: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Pausanija: II, 32, 7;
6. Pausanija: II, 32, a; Plutarh Tesej 4 i 6; Laktantije uz Statijevu Tebaidu XII, 194;
7. Pausanija: I, 27, 8;
8. Homer: Ilijada II, 542; Pausanija: loc. cit. 1 II, 32, 7; Plutarh: Tesej 5 17.
*
1. Pitej je oblik muškog roda od Piteja. Imena gradova koje je on ujedinio da bi, stvorio Trojzen ukazuju na matrijarhalni kalendar Trijade (vidi 75, 2), koju sačinjavaju Anteja (''cvetna''), boginja proleća; Hipereja,
boginja leta, čija rnoć dostiže vrhunac kad i sunce svoj zenit; i Piteja (»boginja borovog drveta«), koja se slavila u jesen kad su žrtvovali Atisa — Adonida, vešajući ga o bor (vidi 79, 1). One se mogu poistovetiti sa trojnom boginjom Temidom, kojoj je Pitej podigao oltar, pošto Trojzen, izgleda, dolazi od oblika Thrion hezomenon., »(grad) tri sestre», što se odnosi na tri bela trona koji su služili »Piteju i dvojici drugih« kao sedišta dok su delili pravdu.

2. Tesej je prvobitno morao imati brata blizanca, jer mu se majka iste noći prepustila i bogu i smrtnom čoveku; i mitovi o Idaju i Linkeju, Kastoru i Polideuku (vidi 74, 1), i o Heraklu i Ifiklu (vidi 118, 3) to potvrđuju. Štaviše on je nosio lavlju kožu, kao Herakle, te je prema tome morao biti sveti kralj, a ne vojskovođa. Ali kad je posle persijskog rata Tesej postao narodni heroj Atene, bar je njegovo poreklo po ocu moralo biti atensko, pošto mu je majka bila iz Trojzena. Mitografi su zato odlučili da iskoriste oba slučaja; on je bio Atenjanin, Ajgejev sin, smrtnik, ali kad god bi mu bilo potrebno da se pozove na Posejdona kao svog oca, mogao je to da učini (vidi 98, j ili 101, f). U oba slučaja majka mu je iz Trojzena; Trojzen je za Atenu od posebne važnosti. Tako je on dobio privremenog brata blizanca Pejritoja, koji,
budući smrtan, nije mogao da izbegne Tartar — kao što su to mogli Herakle i Polideuk, pa i sam Tesej (vidi 74, j; 103, d; i 134, d). Ulagali su se silni napori da Tesej postane rođak Heraklov, ali Atenjani nikada nisu bili toliko moćni da ga učine Olimpljaninom.

3.Ipak izgleda da su postojale bar tri mitološke ličnosti koje su se zvale Tesej: jedan iz Trojzena, jedan iz Maratona, na Atici, i jedan sa teritorije Lapita. Te tri ličnosti nisu bile ujedinjene u jedan karakter do šestog veka pre nove ere, kad su, kako Džordž Tomson pretpostavlja, plemena Butada i Lapita postala aristokrati Atene, pa preoteli čak i domaće pelaško sveštenstvo Erehteja i istakli atenskog Teseja kao suparnika dorskom Heraklu (vidi 47, 4). Sasvim je jasno da je Pitej bio i elejski i trojzenski naziv, a tako se zvao i heroj rodonačelnik jedne deme na Atici koja je bila nastanjena plemenom Kekropa.

4. Ajtrin odlazak na Sfajriju potvrđuje da se stari običaj, slobodnog podavanja neudatih devojaka održavao u atenskom hramu još neko vreme pošto se patrijarhalni sistem učvrstio. Teško je verovati da je taj običaj potekao sa Krete, jer Trojzen nije bio Mikensko područje, nego će pre biti prenet iz Kanaana, odakle je dospeo i u Korint.

5. Sandale i mač su starinska znamenja kraljevskog dostojanstva, a izvlačenje njihovo ispod stene izgleda da je bilo deo krunidbenog rituala u bronzano doba (vidi 81, 2). Odin, Galaad i Artur su, svaki u svoje vreme, imali da izvrše sličan podvig; na jednom isklesanom prizoru svete svadbe u Hatasu (vidi 145, 5) vidi se jedan ogroman mač zariven u stenu. Pošto se Ajgejeva stena zvala i oltar Zeusa Jakog i Tesejeva stena, može se zaključiti da su »Zeus« i »Tesej« naizmenični nazivi za svete kraljeve krunisane na tom mestu; kralju u tom slučaju boginja daje oružje. Apolon, kome je Tesej posvetio svoju kosu, mogao je biti Karn (»sin boginje Kar« — vidi 82, 6 i 86, 2), inače poznat kao Ker, ili Q're, ili Karis, sunčani kralj koga šišaju jedanput godišnje uoči smrti (vidi 83, 3), kao što su šišali Samsona iz Tira i Nisa iz Megare (vidi 91, 1). Na svečanosti koja se zvala Komirija (''uređivanje kose'') mladići su žrtvovali svoje čeono pramenje u vreme godišnjeg pomena svetom kralju, i otada su ih zvali Kureti (vidi 7, 4). Običaj je verovatno libijskog porekla (Herodot: IV, 194), a proširio se na Malu Aziju i Grčku; jednu naredbu kojom se taj običaj zabranjuje nalazimo u Trećoj Mojsijevoj knjizi — levitskoj XXI, 5. Ali u Plutarhovo vreme Apolona su obožavali kao besmrtnog boga sunca, te stoga kosa nije šišana.

6. Ajtije je podelio Trojzensko područje na tri dela i dao jedan Trojzenu, jedan Piteju i jedan ostavio sebi, kao što je i Proit učinio deleći kraljevstvo sa Melampom i Bijantom (vidi 72, h). Pitej, koji je predavao retoriku i čije su se rasprave sačuvale do u klasična vremena, mora biti da je bio ličnost kasnijeg istorijskog datuma.