116 IFIGENEJA MEĐU TAURIĐANIMA

Još uvek progonjen Erinijama, koje su se oglušile o Atenina rečita obećanja, Orest, u očajanju, ode u Delfe, gde se sruši na pod u hramu i poče da preti samoubistvom ako ga Apolon ne spase njegovih daljih patnji. Odgovarajući mu, pitijske sveštenice mu narediše da otplovi za Bosfor, a zatim i dalje, na sever preko Crnog mora; njegove će muke prestati samo ako se dokopa Artemidine stare drvene ikone iz njenoga hrama u Hersonesu na Tauridi i ako je donese u Atenu ili, po drugima, u Argolidu.1
b) Kralj Tauriđana bio je brzonogi Toant, sin Dionisa. i Arijadne, otac Hipsipilin; a njegov narod skitskog porekla nazvan je Tauriđanima zbog toga što je, kažu, Oziris jedanput ujarmio bikove (tauroi) i uzorao njihovu zemlju.2 Oni i danas žive od otimačine, kao u vreme kad je vladao Toant; kad god neko od ratnika uhvati i zarobi nekoga, on mu odseče glavu, odnese je kući i stavi na visoku gredu iznad odžaka, da bi mu domaćinstvo napredovalo pod okriljem mrtvaca. Štaviše, svaki mornar koji doživi brodolom, ili koji zbog nevremena mora da se skloni u njihovu luku, biva javno žrtvovan Artemidi Tauridskoj. Pošto izvrše izvestan obred, oni ga obaraju batinom, a odsečenu glavu nabijaju na krst; posle toga telo ili sahranjuju ili bacaju u more sa stene na kojoj je Artemidin hram. Ali ako bi im dopao šaka stranac kraljević, njega bi mačem ubijala Boginja sveštenica devica i bacala njegovo telo u svetu vatru koja kulja iz Tartara i gori u božanskom prebivalištu. Neki ipak kažu da sveštenica nije svojeručno ubijala žrtvu, već je samo nadgledala ritual i obavljala prethodno očišćenje žrtve i sečenje kose. Stara Boginjina slika koju je Orest trebalo da donese u Grčku pala je s neba. Ovaj hram u kome je stajala bio je poduprt velikim stubovima i u njega je vodilo 40 stepenika, a oltar je stalno krvlju premazivan.3
c) Artemida sa Tauride imala je nekoliko grčkih titula, među kojima su bile: Artemida Tauropola, Artemida Diktina, Artemida Ortija, Toantea, Hekata, a za Latine je ona Trivija.4
d) Artemida je spasla Ifigeneju kad je trebalo da je žrtvuju u Aulidi, uvila je u oblak i prebacila u Hersones na Tauridi, gde su je odmah prihvatili kao vrhovnu svestenicu i dali joj isključivo pravo da čuva svetu sliku. Od tada su joj se Tauriđani obraćali kao Artemidi, Hekati ili Orsilohi. Ifigeneja se grozila ljudskih žrtava, ali je pobožno slušala Boginju.5
e) Orest i Pilad nisu ništa znali o svemu ovome; oni su još verovali da je Ifigeneja umrla od žrtvenog noža u Aulidi. I tako su žurili zemlji Taurida u lađi sa 50 vesala. Kad su stigli, lađu ostaviše ukotvljenu pod stražom veslača, a sami se sakriše u obližnju morsku pećinu. Nameravali su da se približe hramu u sumrak, ali ih je pre vremena iznenadio bogobojažljivi čuvar stoke, koji, držeći da su oni Dioskuri ili neki drugi besmrtnici, pade ničice da im se pokloni. Ne shvatajući šta se zbiva, Orest na to ponovo polude i poče da muče kao tele i zavija kao pas. Učinilo mu se od stada krava da su Erinije, pa izlete iz pećine s mačem u ruci da ih poubija. Čuvar stoke, kad vide u čemu je stvar, uspe da ih obojicu savlada i oni, na zapovest Toanta, behu poslati u hram da budu odmah prineseni na žrtvu.6
f) Za vreme pripremnih obreda, Orest je sa Ifigenejom razgovarao na grčkom; uskoro oni sa radošću otkriše jedno drugom ko su, a Ifigeneja, pošto shvati zbog čega su došli, poče da skida sliku da bi mu je predala. Međutim Toant se iznenada pojavi, nestrpljiv što sve tako sporo ide, a dovitljiva Ifigeneja poče da se pretvara kako dobija proročanska naređenja od slike. Ona objasni Toantu da je Boginja okrenula svoj pogled od žrtava koje je on poslao, jer je jedan od njih materoubica, a drugi mu je pomagao; obojica su, dakle, sasvim nedostojni za žrtvovanje. Ifigeneja stoga mora da ih povede prvo da se očiste, i to zajedno sa slikom, jer je samo njihovo prisustvo oskrnavilo i sliku, a boginji da prinese na žrtvu mlade jaganjce kao buktinju. U međuvremenu Toant mora da naredi da svi ostanu u svojim kućama, kako bi izbegli dalja skrnavljenja, a kad strani izađu da pokrivene glave očiste hram.
g) Zadivljen tolikom mudrošću, Toant ostade u hramu izvesno vreme, a zatim poče da ga čisti. Ifigeneja, Orest i Pilad smesta poneše sliku ka moru i žurno se ukrcaše na lađu. Sluge iz hrama koje su pošle s njima shvatiše izdaju i otpočeše borbu, ali naiđoše na žestok otpor, tako da Orestovi veslači ubrzo pokrenuše brod. Posle kraćeg vremena iznenada se podiže bura i poče da vraća brod prema stenovitoj obali. I sve bi bilo izgubljeno da Posejdon nije smirio more na Atenin zahtev: uz povoljan vetar oni stigoše na ostrvo Smint.7
h) Smint je bilo boravište Hrisa, Apolonovog sveštenika i njegovog istoimenog unuka, čija mati Hriseida predloži da begunce predaju Toantu, jer je sigurno da Toant stiže na ostrvo u nameri da ih sve pobije, iako neki tvrde da je Toanta pohodila Atena kad je pripremao lađe da zaplovi u poteru za beguncima i tako ga laskanjem obrlatila te je pristao da digne ruke od Ifigeneje, pa čak da pusti i njene robinje. Kad je Kris Stariji saznao ko su njegovi gosti, otkrije Hrisu Mlađem da on nije, kako se izdavao, sin Apolonov, već Agamemnonov, da je, prema tome, Orestov i Ifigenejin polubrat. Na to se Hris i Orest sukobiše prsa u prsa sa Toantom i uspeše da ga ubiju, a Orest, uzevši sliku, otplovi srećno za Mikenu, gde ga Erinije više nisu proganjale.8
i) Ali drugi tvrde da je bura bacila Oresta na Rod, gde je. po dogovoru sa proročištem Helija, postavio sliku na gradski zid. Neki opet pričaju da je Oresta, kome je bilo rečeno da sliku donese u Atiku po zapovesti Apolona na Smintu, pohodila Atena i uputila ga ka graničnom gradu Brauronu; sliku je tamo trebalo odneti u hram Artemide Tauropole i umilostiviti Boginju krvlju iz ljudskog grla. Ona je za sveštenicu ovoga hrama odredila Ifigeneju i u njemu je trebalo da Ifigeneja ostane do kraja života, a kao dohodak dobijala bi odeću bogatih žena koje su umrle na porođaju. Tako je brod najzad stigao u luku Brauron, gde je Ifigeneja postavila sliku. a zatim, dok se gradio hram, otišla sa Orestom u Delfe, srela Elektru u svetilištu i dovela je u Atenu da se uda za Pilada.9
j) Ono što se smatra autentičnim drevnim likom Artemide Tauridske još uvek se može videti u Brauronu. Neki ipak tvrde da je to samo kopija, a da je Kserks oteo original u vreme svoga nesrećnog pohoda na Grčku i preneo ga u Suzu; kasnije, dodaju, kralj Seleuk iz Sirije poklonio je sliku Laodicima, koji je poštuju do danas. Drugi opet, ne želeći da to pripišu Kserksu, tvrde da je sam Orest ostavio sliku u oblasti koja se sada zove Seleukeja, na čiju ga je obalu sateralo nevreme na putu za domovinu iz Hersonesa. Tada su domoroci ime Gore Melantije, na kojoj se Orest najzad izlečio od ludila, izmenili u goru Amanon, što znači »ne lud«, u spomen na taj događaj. Ali i Lidijci, koji imaju svetilište Artemide Anajitide, takođe tvrde da poseduju sliku; a ista tako i narod u Kapadokijskoj Komani veruje da je njihov grad dobio ime (Comai) kada je Orest, u znak žalosti, odsekao kosu i ustanovio obred Artemide Tauropole u Kapadokiji.10
k) Ostali su opet tvrdili da je Orest sakrio sliku u breme granja i odneo je u italijansku Ariciju, gde je i sam umro i sahranjen, i da su mu kosti kasnije prenete u Rim; slika je tada vraćena iz Aricije u Spartu, jer Rimljani nisu voleli svirepost Boginjinih obreda. U Sparti slika je smeštena u svetilištu Artemide Pravedne.11
l) Međutim, Spartanci tvrde da je slika bila njihova daleko pre nego što je osnovan Rim i da ju je Orest doneo sa sobom kad je postao njihov kralj i sakrio je u vrbak. Oni kažu da je slika stajala zaboravljena tamo vekovima, dok, jednog dana, dva kraljevića, Astrabak i Alopek, nisu slučajno ušli u vrbak. Ugledavši strašnu sliku koja je stajala uspravno među vrbovim granama isprepletanim oko nje, oni poludeše od užasa; odatle i potiču imena Ortija i Ligodesma.
m) Čim je slika stigla u Spartu, izrodila se velika svađa među vernima koji su prinosili žrtve Artemidi; mnogi behu ubijeni još u svetilištu, a ostali uskoro pomreše od kuge. Pošto je proročište posavetovalo Spartance da umilostive sliku prskajući oltar ljudskom krvlju, oni kockom odrediše žrtvu; ovaj se obred ponavljao svake godine, dok ga kralj Likurg, koji nije odobravao ljudske žrtve, nije zabranio i umesto toga odredio da pred oltarom tuku do krvi dečake.12 Spartanski dečaci se i danas jedanput godišnje oprobavaju ko može da izdrži više udaraca. Tom prilikom Artemida Sveštenica stoji i drži lik koji je bio izvanredno krvožedan u vreme kad su Tauriđani prinosili ljudske žrtve. Tu svoju krvožednost lik je pokazivao i u slučaju kad šibe nisu dovoljno vruće, jer je dečak ili otmenog porekla ili neobične lepote. Tada bi lik, inače mali i lagan, postajao težak, te bi sveštenica, jedva ga držeći u rukama, počinjala da viče onima koji bičuju: »Jače, jače, ne mogu više da izdržim!«13
n) Malo je verovatna priča da su Helena i Menelaj, u potrazi za Orestom, stigli do Tauriđana nešto posle njegovog dolaska i da ih je Ifigeneja žrtvovala boginji.14

1. Apolodor: Epitome VI, 26; Euripid: Ifigeneja na Tauridi 77 i 970' Higin: Fabula 120;
2. Euripid: Ifigeneja na Tauridi 32; Sholijast uz Apolonija sa Roda- III 997; Eustatije: O Dionisu 306: Apolodor: Epitome VI, 26-
3. Herodot: IV, 103; Ovidije: Poslanice sa Ponta III, 2, 45; Apolodor: Epitome VI, 26; Euripid: Ifigeneja na Tauridi 40 i 88;
4. Diodor sa Sicilije: IV, 44, 7; Sofokle: Ajant 172; Pausanija: I 23 9-Servlje uz Vergilijevu Ajneidu II, 116; Valerije Flak: VIII. 208; Ovidije: Ibis 384 i Poslanice sa Ponta III, 2, 71; Orfička argonautika 1065;
5. Euripid: Ifigeneja na Tauridi 784 i 1045; Ovidije: Poslanice sa Ponta III, 2, 45; Herodot: IV, 103; Hesiod: Katalog žena, navodi ga Pausanija: I. 43, 1; Amijan Markelin: XXII, 8, 34;
6. Higin: Fabula 120; Apolodor: Epitome VI, 27;
7. Ovidije: Poslanice sa Ponta loc. cit.; Higin: loc. cit.; Euripid: Ifigeneja na Tauridi 1037;
8. Higin: Fabule 120 i 121; Euripid: Ifigeneja na Tauridi 1435; Higin: Fabula 121;
9. Apolodor: Epitome VI, 27; Euripid: Ifigeneja na Tauridi 88—81 i 1446; Pausanija: I, 33, 1; Ceces: O Likofronu 1374;
10. Pausanija: I, 23, 9, III, 16, 6 1 VIII, 46, 2; Ceces: loc. cit.; Strabon: XII, 2, 3;
11. Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 116 i VI, 136; Higin: Fabula 261;
12. Pausanija: III, 16, 6—7;
13. Higin: Fabula 261; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 116; Pausanija: loc. cit.;
14. Ptolemaj Hefajstionov: IV, navodi ga Fotije: str. 479.
*
1. U ovom mitu jasno se oseća nastojanje mitografa da prikriju izvesne varvarske običaje u svim njegovim varijantama. Naročito se potiskuje Artemidina osveta nad Agamemnonom zbog ubistva Ifigeneje, i Ojakova osveta, takođe nad Agamemnonom, zbog ubistva brata mu Palameda. Prvobitno izgleda da je mit mogao da izgleda ovako: Agamemnona su, kad je grčki pohod na Troju bio zadržan u Aulidi, nagovorile njegove vojskovođe da pogubi svoju kćer Ifigeneju kao vešticu. Artemida, kojoj je Ifigeneja služila kao sveštenica, osvetila se Agamemnonu za ovu uvredu: ona je pomogla Ajgistu da ga osramoti, a kasnije i ubije. Ona je nadahnula i Ojaka da se ponudi da povede Oresta na put u zemlju koju nanosi reka Skamandar, i da mu tako pomogne da izbegne Erinije, jer je tu Atena mogla da ga zaštiti (vidi 115, 4). Umesto da to učini, Ojak odvede Oresta u Brauron, gde ga izabraše za pharmacosa te godine, da ispašta grehe celog naroda, i gde mu grkljan prereza Artemidina sveštenica devica. Ojak je, u stvari, rekao Elektri istinu kad su se sreli u Delfima: Oresta je prinela na žrtvu Ifigeneja — a to je, izgleda, bila Artemidina titula (vidi 117, 1).

2. Partijarhalno nastrojeni Grci docnijih vremena nisu mogli da vole ovaj mit, i odatle verzija da se Artemida nije svetila Orestu, već Agamemnonu. Tu verziju je sačuvao Fotije. Po toj verziji Agamemnonu se oprašta greh ubistva, a Artemida se oslobađa suprotstavljanja Zeusovoj volji, time što se tvrdi da je ona bez sumnje spasla Ifigeneju, odnevši je na oblaku da bude žrtvena sveštenica — ne u Brauronu, već među divljim Tauriđanima, koje su smatrali odgovornim za njena dela, tako da Ifigeneja nije ubila Oresta (niti je, u stvari, ubila ijednog Grka), već je, naprotiv, pomogla da se slika iz Tauride, i to po Apolonovom naređenju, prenese u Grčku.

3. Ovom pričom, na koju je, u Servijevoj verziji, uticao mit o Jasonovom pohodu na Crno more, Orest krade lik u drvetu od Kolhiđana, a ne iz Hersonesa na Tauridi, objašnjava se predanje o klanju ljudi u Brauronu; kasnije, ovo predanje preinačeno je u malu žrtvu u krvi od posekotine, koja se prinosila u Mikeni, Ariciji, na Rodu i u Komani. »Tauropola« je slična kretskom žrtvovanju bika a u Ateni održala se u obliku atenskih bufonija (Pausanija: I, 28, 11); međutim, prvobitno je svakako žrtva bivao sam sveti kralj.

4. Smatra se da su spartanski obredi radi plodnosti nekada i sami zahtevali ljudske žrtve, a održavani su u čast Artemide Pravedne. Sudeći po primitivnoj praksi svuda po Sredozemlju, žrtvu su vrbinim kaisevima, opletenim u vreme pune mesečeve magije vezivali za lik u drvetu, ili sveto drvo — možda i panj kruškovog drveta (vidi 74, 6) — i šibali je dok ne bi izazvali erotičnu reakciju u vidu erekcije pa bi tako žrtva oplodila zemlju spermom i krvlju. Alopekovo ime i dobro poznata legenda o mladiću koji je dopustio da mu lisica pojede polne organe ne jauknuvši, svedoči da su teumesijsku vešticu poštovali i u Sparti (vidi 49, 2 i 89, .

5. Meteoritima se često ukazivalo božansko poštovanje, a takođe i veoma malim ritualnim predmetima sumnjivog porekla za koje se moglo tvrditi da su pali s neba — kao na primer vešto izrađeni vrhovi mačeva za koje su kasnije Grci smatrali da pripadaju Zeusovom gromu, ili bronzani tučak sakriven u odeći koju je nosila Efeska Artemida. Čak se i za slike, kao sliku Artemide Brauronske i sliku u maslinovom drvetu u Erehteumu, smatralo da su pale s neba, propavši kroz rupe na nebeskom krovu (vidi 158, k). Moguće je da je lik u Brauronu imao i mali žrtveni nož od vulkanskog stakla sa ostrva Mel — kojim su žrtvi prerezivali grlo.
6. Ozirisovo oranje u Hersonesu na Tauridi na Krimu izgleda nametnuto; ali Herodot tvrdi da je postojala jaka veza između Kolhide i Egipta (II, 104), a Kolhidu su u ovom slučaju zamenili zemljom Tauriđana. Za Ozirisa se, kao i za Triptolema, kaže da je u mnogim stranim zemljama ustanovio zemljoradnju (vidi 24, m).

117 ORESTOVA VLADAVINA

Ajgistov sin Alet nametnuo se kao kralj Mikene, verujući zlonamernim glasinama (verovatno ih je Ojak širio?) da su Orest i Pilad žrtvovani na oltaru Artemide u Tauridi. Ali Elektra, sumnjajući u istinitost ovih glasova, ode da se o tome raspita u Delfiskom proročištu. Ifigeneja je upravo stigla u Delfe, a neko (verovatno je to bio Ojak?) pokaza Elektri Ifigeneju kao Orestovog ubicu. Elektra dohvati plamenu baklju sa oltara pa, u nameri da se osveti, ne prepoznajući Ifigeneju posle tolikih godina, htede da je oslepi, kad se pojavi Orest i sve sam objasni. I tako, ponovo okupljena Agamemnonova deca odoše radosna u Mikenu, gde Orest učini kraj mržnji između doma Atreja i Tijesta, ubivši Aleta; Orest bi pogubio i Aletovu sestru Erigonu da je Artemida nije u poslednjem trenutku ugrabila i odvela na Atiku. Kasnije Orest joj se smilovao.1
b) Neki tvrde da je Ifigeneja umrla ili u Brauronu, ili u Megari, gde sada postoji njeno svetilište; drugi opet da ju je Artemida učinila besmrtnom kao mladu Hekatu. Elektra se udala za Pilada i rodila mu sinove Medona i Strofija Drugog; ona je sahranjena u Mikeni. Orest se oženio svojom rođakom Hermionom — pošto je prisustvovao žrtvenom ubistvu Ahilejevog sina Neoptolema, s kojim je ona bila verena.2 S njom je izrodio Tisamena, svog naslednika; a sa drugom ženom Erigonom imao je Pentila.3
c) Kada je Menelaj umro, Spartanci pozvaše Oresta da im bude kralj, jer im je bio draži, kao Tindarejev unuk, od Nikostrata i Megapenta, koji su bili sinovi Menelaja i jedne robinje. Orest, koji je, uz pomoć trupa svojih saveznika iz Fokide, već bio prilično proširio mikenske posede na račun jednog
dela Arkadije, postao je takođe i gospodar Arga; jer kralj Kilarab, Kapanejev unuk, nije imao naslednika. Orest je koristio i Ahaju, a onda je, poslušavši Delfisko proročište, otišao iz Mikene u Arkadiju, gde je, pošto je navršio sedamdeset godina, umro od ujeda zmije u Oresteumu, ili Orestiji, gradu koji je osnovao dok je bio u izgnanstvu.4
d) Orest je sahranjen u Tegeji. Međutim za vreme vladavine Aristovog sukralja Anaksandrida, jedinog Lakonca koji ie imao dve žene i živeo u dvema kućama u isto vreme, Spartanci se, iz očajanja što gube svaku bitku sa Tegejcima, obratiše za savet Delfima, gde im naložiše da se domognu Orestovih kostiju. Pošto se nije znalo gde se one nalaze, Spartanci poslaše Liha, jednog od svojih dobrotvora, da pobliže ispita stvar. On je dobio sledeći odgovor u heksametrima:

Poravni i ublaži ravnicu arkadijske Tegeje. Idi
tamo gde dva vetra, zbog silne potrebe, stalno
duvaju; gde udarac zveči od udarca, gde zlo na
zlo naleže. Tamo nabrekla zemlja pokriva
kraljevića koga traziš. Donesi ga svojoj
kući, i ti ćeš vladati Tegejom!

Pošto je vladalo primirje, Lihu nije bilo teško da pohodi Tegeju; tamo je naišao na kovača kako kuje koplje od gvožđa, umesto od bronze, i zinuvši od čuda, zagledao se u čudan prizor. »Zar se ovome poslu čudiš?« uzviknu veseli kovač. — »Imam ja ovde nešto čemu bi se još više začudio! To je sanduk, sedam lakata dugačak, u kome leži telo iste dužine. Našao sam ga ispod poda u kovačnici kad sam kopao onaj bunar.«
e) Lih to protumači ovako: vetrovi koji se pominju u stihovima svakako izlaze iz kovačevog meha; udarci su baš udarci čekića; a zlo koje na zlu leži — glava sekire što iskiva gvozdeni mač, jer je gvozdeno doba donelo svirepe dane. On se sa novostima odmah vrati u Spartu, gde ga sudije, na njegov sopstveni predlog, kažu, prokleše zbog zločina; a potom, pobegavši u Tegeju, tobože kao izgnanik, on nagovori kovača da ga sakrije u kovačnicu. O ponoći Lih ukrade kosti iz kovčega i požuri nazad u Spartu. Tu ih ponovo zakopaše u blizini svetilišta Suđaja, a grob se još tamo nalazi. Spartanska vojska od tada nikada nije izgubila premoć nad tegejskom.5
f) U to vreme pronađen je u Fokidi Pelopov skiptar, koji je i Orest nasledio; on je ležao zatrpan sa dosta zlata na granici Hajroneje i Fanoteje, gde ga je, po svoj prilici, sakrila Elektra. Kad je ovo otkriveno, Fanotićani se zadovoljiše zlatom, a Hajronejci zadržaše skiptar i otada ga poštovahu kao najveću dragocenost. Svaki sveštenik kome je skiptar poveren na godinu dana čuvao ga je u svojoj kući i svakodnevno mu prinosio žrtve u krvi.6
g) Pa, ipak, ima ih koji ne priznaju da je Orest umro u Arkadiji. Oni kažu da mu je posle progonstva jedno proročište naredilo da pohodi ostrva Lezb i Tened i da tamo osnuje kolonije koje će naseliti stanovnicima iz raznih gradova, uključujući i Amiklu. On je to učinio i nazvao je svoj narod Ajoljanima, jer im je Ajol bio najbliži zajednički predak. Umro je neposredno pošto je osnovao grad na Lezbu. Ova se migracija odigrala, kažu, četiri pokolenja pre nego što su došli Jonjani. Drugi su, međutim, izjavljivali da je Pentilov sin, a ne Orest lično, pokorio Lezb, da je njegov unuk Gras, kome su pomogli Spartanci, zauzeo zemlju između Jonije i Misije, koja se danas zove Ajolija; a jedan drugi Orestov unuk, Arhelaj, odveo je ajoljanske stanovnike u sadašnji grad Kizik, u blizini Daskila, na južnim obalama Mramornog mora.7
h) U međuvremenu Tisamen je nasledio očeve posede, ali su ga iz glavnih gradova Sparte, Mikene i Arga oterali Heraklovi sinovi, a on se s vojskom povukao u Ahaju. Njegov sin Komet prebegao je u Aziju.8

1. Higin: Fabula 122:
2. Euripid: Ifigeneja na Tauridi 1464 i 915; Pausanija: I, 43, 1 i X, 24, 4—5; Helanik, navodi ga Pausanija: 11, 16, 5; Higin: Fabula 123; Strabon: IX, 3, 9;
3. Apolodor: Epitome VI, 28; Kinajton, navodi ga Pausanija: II, V. 5; Ceces: O Likofronu 1374;
4. Pausanija: II, 18, 5 1 VIII, 8, 1—3; Asklepijad, navodi ga sholijast uz Euripidovog Oresta 1647; Apolodor: loc. cit.; Ceces: loc. cit.;
5. Pausanija: VIII, 54, 3; m, 3, 7; III, 11, 8 i 111, 5—7; Herodot; I, 67—8;
6. Pausanija: IX, 40, 6;
7. Pindar: Nemejske ode XI, 33—5; Helonik, navodi ga Ceces: O Likofronu 1374; Pausanija: III, 2, 1; Strabon: XIII, 1, 3;
8. Pausanija; II, 8, 6—7 i VII, 6, 21.
*
1. Ifigeneja je, izgleda, bila ranija titula Artemide, koja nije bila samo devica, već i Nimfa — »Ifigeneja« znači »rađati snažnu rasu« — i Krona, što znači Trojna Hekata ili Svečane. Pošto se za Oresta priča da je vladao u tolikim mestima, i njegovo ime se, znači, smatralo titulom. Orestova smrt od ujeda zmije u Orestiji u Arkadiji čini ga sličnim ostalim primitivnim kraljevima, kao što su: Apesant, Akrisijev sin (vidi 123, e), koji se može poistovetiti sa Ofeltom iz Nemeje (vidi 106, g); Munit, sin Atamantov (vidi 168, e); Mops Lapiđanin (vidi 154, f), koga je ujela libijska zmija; a i egipatski Ra, koji je samo jedan. vid Ozirisa, koga je takođe ujela zmija. Zmija ujeda uvek u petu; u nekim slučajevima, kao što je bilo sa Kentaurima Hejronom i Folom, Krećaninom Talom, Ahilejom, Mirmidoncem i Filoktetom iz Eubije, otrov je, izgleda, poticao od vrha strele (vidi 92, 10). Orest iz Arkadije bio je, u stvari, Pelazg sa libijskim srodstvom.

2. Artemidino spasavanje Erigone od Orestove osvete još je jedan događaj više u razmiricama Tijestova doma, koji pomaže Artemida, i Atrejeva doma, koji pomaže Zeus. Tisamenovo ime (''osvetnička snaga'') govori o tome da su se razmirice prenele na potonje pokolenje; jer, prema jednoj Apolodorovoj priči (Epitome VI, 28), Orest nije bio Hermionin, već Erigonin sin. U celoj ovoj priči o razmiricama između ova dva doma ne sme se zaboraviti da je Artemida, koja ovde odmerava svoje snage sa Zeusom, u stvari rana matrijarhalna Artemida, a ne Apolonova voljena bliznakinja, devica lovica; mitografi su učinili sve što su mogli da prikriju da je Apolon u ovoj svađi bogova učestvovao na Zeusovoj strani.

3. Smatralo se da džinovske kosti, koje se obično smatraju za kosti drevnog plemenskog pretka, imaju čarobnu moć da štite grad; tako Atenjani, po proročanskom savetu, pronalaze ono što smatraju Tesejevim kostima u Skironu i prenose ih u Atenu (vidi 104, i). Ovi kosturi su zaista i mogli biti neobično veliki, jer je džinovska rasa — čiji su poslednji izdanci hamitski Vatusi; koji žive u ekvatorijalnoj Africi — nastanjivala neolitsku Evropu, a njihovi kosturi dugi sedam stopa često su pronalaženi i u Britaniji. Ovoj rasi su pripadali Anakimi u Palestini i Kariji (vidi 88, 3). Međutim, ako je Orest bio Ahajac iz vremena trojanskog rata, Atenjani nisu mogli da pronađu i po veličini prepoznaju njegov kostur, pošto se u Homerovo doba mrtvi plemenitog roda nisu sahranjivali, već spaljivali. Pokopavanje je bilo neolitski način sahranjivanja.

4. ''Zlo koje naleže na zlo'' obično se tumačilo kao mač iskovan na gvozdenom nakovnju. Nakovnji su, međutim, najčešće bili od kamena, i to vrlo dugo, tako da je otisak čekića na maču verovatno tačnije objašnjenje, mada su i gvozdeni čekići bili retkost, čak i u rimska vremena; gvožđe je bilo isuviše redak sveti metal da bi se upotrebljavao u Mikeni. Ono se nije dobivalo iz rude, već skupljalo od meteorita, koje su slali bogovi. Čak i kad je, najzad, gvozdeno oružje doneto sa Crnog mora, topljenje i obrada su izvesno vreme ostali tajna. Kovači su se i dalje zvali ''bronzani radnici'', čak i u helensko doba. Ali doba mita u stvari prestaje onda kad je do gvozdenog oružja mogao da dođe svako, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što gvožđe nije spadalo u pet svetih metala posvećenih boginji, niti je bilo vezano za kalendarske obrede kao sveti metali: srebro, zlato, bakar, kalaj i olovo (vidi 53, 2).

5. Pelopov šiljati skiptar, znak suverene vlasti, svakako je pripadao   vladajućoj sveštenici; tako je, prema Euripidu, mač kojim je ubijen Ojnomah — verovatno isto oružje — bio sakriven u Ifigenejinoj ložnici; Klitajmnestra je jedno vreme polagala pravo na njega (Sofokle: Elektra 651); Pausanija kaže da ga je Elektra donela u Fokidu. Grci u Maloj Aziji voleli su da veruju kako je prvu ajolsku koloniju osnovao Orest, jer je sama reč Orest kod njih označavala kraljevsku titulu. Oni su verovatno, tradicionalno usvojili novi način kraljevanja: po njemu kralj nije morao da umre kad mu je istekla vladavina, već je mogao da žrtvuje zamenika; na taj način je i Orest mogao da krene u svoje drugo izgnanstvo i povede koloniste preko mora. Mitografi koji su pokušali da objasne da su Spartanci više voleli Oresta od Menelajevih sinova, jer je ove rodila boginja, u stvari nisu shvatali da se u Sparti još održavalo nasledstvo po matrijarhalnoj liniji. Orest je, kao Mikenac, mogao vladati Spartom pošto bi se oženio spartanskom naslednicom Hermionom; a Hermionina braća morala su da traže sebi kraljevine na drugom mestu. U Argolidi je princeza mogla da rodi decu sa robom; a ništa ne bi moglo da ospori pravo na presto Elektrinog muža seljaka.

6. Predanje iz psalama da ljudski vek traje »sedam puta deset« nije zasnovano na iskustvu, već na verskoj teoriji. Sedam je bio broj svetlosti, a deset savršenstva. I tako je i Orest živeo sedamdeset godina.

7. Anaksandridov prekid monogramske tradicije je, verovatno, proistekao iz dinastičkih potreba; mora biti da je Aristej, njegov sukralj, umro pre završetka svoje vladavine, čime je stvorena mogućnost za novo krunisanje, pa kako je Aristej vladao po pravu ženidbe sa naslednicom, Anaksandrid ga je zamenio i kao kralja i kao supruga.

8. Hetitski zapisi pokazuju da je već u poznom četrnaestom veku pre nove ere na Lezbu postojala ahajska kraljevina.

118 ROĐENJE HERAKLOVO

Elektrion, Persejev sin, veliki mikenski kralj i Anaksin muž, krenuo je da se osveti Tafeljanima i Teleboncima. Oni su sa uspehom učestvovali u krađi njegove stoke, koju je smislio neki Pterelaj; Pterelaj je polagao pravo na mikenski presto, a sve se to završilo smrću osmorice Elektrionovih sinova. Dok je on bio izvan zemlje, njegov nećak, kralj Amfitrion iz Trojzena zamenjivao ga je na vlasti. »Vladaj dobro, a kad se vratim kao pobednik, oženiću te svojom kćerkom Alkmenom«, doviknu on Amfitrionu na rastanku. Kralj Elide obavesti Amfitriona da se ukradena stoka nalazi kod njega, na šta mu Amfitrion isplati veliki otkup i pozva Elektriona da prepozna svoju stoku. Elektrion, nimalo voljan da Amfitrionu plati otkup, upita kakvo pa sad pravo imaju Eliđani da prodaju tuđu svojinu, i zašto se Amfitrion uopšte upleo u svađu. Ne smatrajući potrebnim da odgovori na to, Amfitrion izrazi svoje negodovanje time što je zavitlao batinu na jednu kravu koja se izdvojila iz stada; batina udari u kravlji rog, odbije se od njega i ubi Elektriona. Zbog toga Amfitriona njegov ujak Stenel progna iz Argolide. Stenel zatim spoji Mikenu i Tirint i poveri ostatak zemlje sa Midejom kao glavnim gradom Pelopovim sinovima Atreju i Tijestu.1
b) Amfitrion, kome se pridružila Alkmena, pobeže u Tebu, gde ga je kralj Kreont očistio od greha i svoju sestru Perimedu udao za Elektrionovog jedinog preživelog sina Likimnija, vanbračno rođenog sa Frigijkom koja se zvala Mideja.2 Ali pobožna Alkmena ne htede da se dozvoli Amfitrionu dok on ne osveti smrt njene devetorice braće. Kreont mu odobri da radi toga digne bojotijsku vojsku, ali pod uslovom da oslobodi Tebu od teumesijskih veštica. On to učini pozajmivši čuvenog psa Lajlapa od Atenjanina Kefala. Zatim, uz pomoć atenskih, fokidskih, argivskih i lokridskih snaga, Amfitrion pobedi Telebonce i Tafijane i pripoji njihova ostrva svojim saveznicima, među kojima je bio i njegov stric Helej.
c) U međuvremenu Zeus je iskoristio Amfitionovo odsustvo, uzeo na sebe njegov lik i, uverivši Alkmenu da je osvetio njenu braću budući da je Amfitrion zbilja tog jutra zaslužno pobedio — provede s njom celu noć, koju učini tri puta dužom na taj način što je Hermes po njegovoj zapovesti naredio Heliju da pogasi sunčanu vatru, a Horama da ispregnu konje i idućeg dana ostanu kod kuće.3 To je Zeus učinio stoga što je nameravao da s Alkmenom začne dičnog junaka, a to se nije moglo na brzinu. Helije je pristao gunđajući o starim dobrim vremenima, kad je dan bio dan, a noć — noć, i kada Kron, ondašnji svemoćni bog, nije ostavljao svoju zakonitu ženu i odlazio u Tebu radi ljubavisanja. Zatim Hermes naredi Mesecu da polako plovi nebom, a Snu da čovečanstvo uljuljka u san, tako da niko ne primeti šta se događa.4 Alkmena je, obmanuta, slušala sa ushićenjem Zeusove priče o strašnom porazu Pterelaja kod Ojhalije i zabavljala se nevino sa svojim tobožnjim mužem čitavih trideset šest časova. Idućeg dana, kad se Amfitrion vratio, željan razgovora i pun strasti, Alkmena ga u bračnoj postelji ne dočeka baš oduševljeno, niti onako kako je on to očekivao. ''Nismo ni trenuli prošle noći'' — žalila se ona. ''Valjda ne očekuješ da ponovo slušam istu priču o tvojim doživljajima?'' Ne shvatajući o čemu je reč, Amfitrion se poveri proroku Tejresiji, koji mu reče da ga je Zeus načinio rogonjom. Otada Amfitrion nije smeo da spava sa Alkmenom, bojeći se da ne izazove božansku ljubomoru.5
d) Posle devet meseci poče Zeus da se hvališe kako će uskoro postati otac dečaku koji će se zvati Herakle, što znači »Slava Herina«, i da će Herakle vladati plemenitim domom Persejevim. Na ovo mu Hera izmami obećanje da će svaki kraljević koji se rodi u domu Perseja pre no što padne noć biti veliki kralj. Pošto se Zeus zakleo neprekršivom zakletvom, Hera se odmah uputi u Mikenu, gde ubrza porođajne bolove Nikipi, ženi kralja Stenela. Zatim požuri u Tebu i sede prekrštenih nogu do Alkmeninih vratnica, a haljinu zaveza u čvor i poče da prepliće prstima; na taj način ona je odlagala Heraklovo rođenje, dok je Euristej, Stenelov sin, ležao u kolevci rođen kao nedonošče od 7 meseci. Kad se čitav sat kasnije rodio Herakle, utvrdilo se da ima brata blizanca Ifikla, koji je bio Amfitrionov sin i mlađi za jednu noć. Neki, međutim, kažu da je Herakle, a ne Ifikle, mlađi za jednu noć, a drugi opet tvrde da su blizanci začeti iste noći i rođeni zajedno, i da je otac Zeus božanskom svetlošću osvetlio porođajnu odaju. Herakle dobi najpre ime Alkaj, ili Palajmon.6
e) Kad se Hera vratila na Olimp, poče hladno da se hvali kako je zadržala Ejlejtiju, boginju porođaja, pred Alkmeninim vratima, na šta se Zeus tako razbesne da dohvati svoju najstariju kćer Atu, koja ga je zavaravala da ne primeti Herinu prevaru, i zakle se strašnom kletvom da ona neće više videti Olimp. Zgrabivši je za plavu kosu, zavitla je nad glavom i sunovrati na zemlju. Iako Zeus nije mogao da porekne zakletvu i načini Herakla vladarom u domu Perseja, on je ipak uspeo da nagovori Heru da pristane da njegov sin postane bog pod uslovom da izvrši dvanaest podviga koje bi mu odredio Euristej, ma kako oni bili teški.7
f) Zeus nije izabrao Alkmenu zbog toga što mu se naročito dopadala, što sa njegovim ranijim ljubavnim odnosima sa smrtnim ženama, od Niobe pa redom, nije bio slučaj, mada je Alkmena premašala sve lepotice svog vremena, niti zbog njenog visokog roda i lepog držanja, a ni zbog njene umešnosti — nego zato što je video da mu ona može roditi sina dovoljno moćnog da zaštiti i ljude i bogove od uništenja. Alkmena, šesnaesti potomak Niobin, bila je poslednja smrtna žena koju je Zeus obljubio, jer je smatrao nemogućnim da začne junaka ravnog Heraklu sa bilo kojom drugom ženom; on je toliko poštovao Alkmenu da je nije silovao nego se potrudio da se preruši u Amfitriona i udvarao joj se uz mnogo ljubavnih reči i pažnje. On je znao da je Alkmena nepotkupljiva i kad joj je u zoru poklonio pehar, ona ga primi bez primedbe, smatrajući ga ratnim plenom, to jest peharom koji je Teleb nasledio od svog oca Posejdona.8
g) Neki kažu da Alkmenin porođaj nije odugovlačila sama Hera, nego da je ona poslala veštice, ali da ih je Historida, Tejresijina kći, zbunila i prevarila tako što je iz porođajne sobe radosno uskliknula kao da pozdravlja rođenje deteta, na šta su one otišle. Sobu u kojoj se rodio Herakle dugo su pokazivali u Tebi. Po drugima, Ejlejtija je lično zaustavljala porođajne napone po Herinom naređenju, sedeći stisnutih kolena i ruku pred porodiljinom sobom, a verna Alkmenina sluškinja, plavokosa Galantida ili Galena, izašla je iz porođajne sobe i objavila netačnu vest da se Alkmena porodila. Na to je Ejlejtija skočila, napustivši od iznenađenja svoj baksuzni položaj, te se Herakle rodio. Galantida se zadovoljno nasmeja što joj je prevara uspela, a Ejlejtija je na to u besu ščepa za kosu i pretvori u lasicu. Galantida je kao lasica i dalje živela u neposrednoj blizini Alkmenine kuće i Hera ju je kaznila zbog laži: uklela ju je da doveka rađa mlade na usta. Kad su god Tebanci odavali božansku počast Heraklu, oni su obred počinjali prinoseći žrtvu Galantidi, koju još zovu i Galantijada. Smatra se da je ona bila Proitova kći, kao i da je bila Heraklova dadilja i da joj je on podigao svetilište.9
h) Ova se tebanska priča razlikuje od atenske. Atenjani smatraju da je Galantida bila bludnica koju je Hekata pretvorila u lasicu zbog razuzdanosti i neprirodnog bluda. Dok se Hera trudila da produži Alkmenine porođajne muke, Galantida protrča kroz sobu i toliko prepade Alkmenu da se od straha porodila.10
i) Heraklov rođendan slavi se četvrtog dana svakog meseca, ali neki smatraju da se on rodio kad je sunce ušlo u deseti znak; drugi kažu da je Veliki Medved, u svom desetom mesecu, pogledao na njega oko ponoći, nagnuvši se preko Oriona na zapad.11

1. Apolodor: 11, 1, 5—6; Ceces: O Likofronu 932; Hesiod: Heraklov štit II;
2. Apolodor: loc. cit.;
3. Hesiod: Heraklov štit 1—56; Apolodor: II, 4, 7—8; Higin: Fabula 28; Ceces: O Likofronu 33 i 932; Pindar: Istamske ode VII, 5;
4. Lukijan: Razgovori Bogova X;
5. Hesiod: Heraklov štit 1—56; Apolodor: II, 4, 7—8; Higin: Fabula 89; Ceces: O Likofronu 33 i 932; Pindar: Istamske ode VII, 5;
6. Heslod: Heroklov štit I, 35, 58 1 80; Homer: Ilijada XIX; 95; Apolodor: II, 4—5; Teokrlt: Navodi ga sholijast uz Pindarove Nemejske ode I, 36; Plaut: Amfitrion 1096; Diodor sa Sicilije: IV, 10; Ceces: O Likofronu 662;
7. Homer: Ilijada XIX, 119 1 91; Diodor 33 Sicilije: IV, 9 1 14;
8. Hesiod: Heraklov štit 4 i 26; Ferekid, navodi ga Atenaj: XI, 7; Atenaj: XI, 99; Plaut: Amfitrion 256;
9. Pausanija: IX, 11, 1—2; Ovlđl.je: Metamorfozi! IX, 285; Ajlijan: Priroda životinja XII, 5; Antonije Liberal: Preobraženja 29;
10. Ajlijan: Priroda životinja XV, 11; Antonije Liberal: loc. cit.;
11. Filohor: Fragmenat 177; Ovidije: Metamorfoze IX, 285; Teokrit: Idile XXIV, 11—12.
*
1. Alkmena (»jaka u ljutnji«) je prvobitno morao biti mikenski naziv za Heru, čiju božansku vlast Herakle (»Slava Herina») štiti od njenog ahajskog neprijatelja Perseja (»uništitelja«). Ahajci su na kraju pobedili i njihovi naslednici su tvrdili da je Herakle član pobedničkog Persejevog doma. Tek kasnije je izmišljeno da Hera ne podnosi Herakla; njega su poštovali Dorani, koji su preplavili Elidu i potkopali Herinu vlast.

2. Diodor sa Sicilije piše (III, 63) o tri junaka koji su se zvali: Herakle, egipatski junak, zatim Daktil, kretski, i Alkmenin sin. Kikeron povećava broj na šest (O prirodi bogova III, 16); Varon na četrdeset četiri (Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 564). Herodot kaže (II, 42) da su ga Egipćani, kad se raspitivao o Heraklovom pravom poreklu, upućivali na Fenikiju. Prema Diodoru sa Sicilije (1, 17. i 24; III, 73), egipatski Herakle zvao se Som ili Hon, i živeo je deset hiljada godina pre Trojanskog rata, a njegov grčki imenjak je od njega nasledio junačka dela. Priča o Heraklu je, u stvari, skupina velikog broja povezanih, nepovezanih i protivurečnih mitova. Uglavnom, on ipak predstavlja tipičnog svetog kralja rane helenske Grčke, muža plemenske nimfe, inkarnacije Mesečeve Boginje; njegov blizanac Ifikle je njegov vojskovođa. Boginja Mesec ima više naziva: Hera, Atena, Auga, Jola, Heba i tako dalje. Na jednom ranom rimskom bronzanom ogledalu prikazan je Jupiter kako vrši sveti svadbeni obred »Herakla« i »Junone«; štaviše, u obredu rimskog venčanja mladin pojas, posvećen Junoni, zvao se ''Heraklov čvor'' i mladoženja je morao da ga odreši (Festus: 63). Rimljani su prihvatali taj običaj od Etruraca, čija se Junona zvala »Unijala«. Može da se smatra da je okosnica priče o Heraklu jedna rana varijanta vavilonskog epa o Gilgamešu, koja je dospela u Grčku preko Fenikije. Gilgameš je imao druga Enkidua, koga je mnogo voleo, kao i Herakle Jolaja. Gilgamešova ljubav prema boginji Ištar ostala je nerasvetljena, kao i Heraklova prema Dejaneiri. Obojica su božanskog porekla. Obojica silaze i haraju Pakao. Obojica ubijaju lavove i savlađuju božanske bikove; da bi prispeli na zapadna ostrva, i Herakle i Gilgameš upotrebljavaju svoju odeću kao jedra (vidi 132, c). Herakle pronalazi čarobnu travu koja obezbeđuje besmrtnost (vidi 35, b), kao i Gilgameš, i na sličan način su obojica vezani za putanju sunca u zodijaku.

3. U mitu je Amfitrion oličenje Zeusa, jer je sveti kralj, podvrgavajući se ponovnom rođenju prilikom krunisanja, dobijao naziv »Zeusov sin« i odricao se svog smrtnog porekla (vidi 74, 1) Ali običaj je zahtevao da vojskovođa bude smrtnik te on predvodi vojsku, a ne kralj, stariji blizanac božanskog porekla; obratan slučaj kad je u pitanju Herakle ukazuje na to da je Herakle bio vojskovođa, a Ifikle sveti kralj. Teokrit svakako smatra da je Herakle mlađi blizanac, a Herodot (II, 43), koji ga naziva Amfitrionovim sinom, daje mu prezime »Alkajev« — po njegovom dedu Alkaju —, a ne »Kronov« po dedu Kronu. Štaviše, kad se Itikle oženio Kreonovom najmlađom kćerkom, Herakle se oženio najstarijom, iako je u vojničkim društvima obično najmlađa kći bila naslednica, što potvrđuju i sve evropske narodne priče. Prema Hesiodovom Heraklovom štitu (80) Ifikle se pred Euristejem sramno ponižavao; ipak okolnosti koje bi osvetlile ulogu blizanaca nisu razjašnjene. Između Ifikla i Herakla nije vladalo drugarstvo kao između Kastora i Polideuka, ili Ide i Linkeja. Herakle je preoteo nadležnost od drugog blizanca, ostavivši mu beznačajan izbledeo duh za kojim niko ne žali. Moguće je da su u Tirintu vojskovođe preuzele svu kraljevsku vlast, kao što se ponekad dešavalo u azijskim državama, gde su verski kraljevi vladali uporedo sa ratničkim kraljevima.

4. Način na koji je Hera odlagala rođenje deteta još uvek upotrebljavaju veštice u Nigeriji. Malo prosvećenije pojačavaju dejstvo čarolije time što sakriju katanac u odeću.

5. Zapažanje da uznemirena lasica prenosi svoje mladunce u ustima s jednog mesta na drugo, kao majka, poslužilo je kao povod legendi da lasica mladunce rađa na usta. Apulej priča o užasnoj igri tesalijskih veštica, prerušenih u lasice, koje su bile u službi Hekate, a Pausanija pominje ljudske žrtve prinošene Teumesijskoj veštici (vidi 89, h), koja se zvala Kerda (»lasica« ili »veštica«), ženi Foronejevoj, za koju se kaže da je uvela Herin kult na Peloponezu (vidi 57, a). Tebanski kult Galantide je ostatak primitvnog obožavanja Here, te su i veštice koje su zadržavale Heraklovo rođenje morale biti prerušene u lasice. Iako izgleda da su se olimpijskom Zeusu suprotstavljala konzervativna religiozna mišljenja u Tebi i Argolidi, da su veštice stalno nasrtale na Persejev dom, mit o Heraklovom rođenju je ipak preko svake mere konfuzan.

6. Sudeći po Ovidijevoj primedbi o desetom znaku, i po priči o Erimanskom vepru, koji predstavlja Herakla kao Dete Hor, on se rodio usred zime, kada i Zeus, Apolon i ostali kalendarski bogovi. Tebanska godina počinjala je usred zime. Ako je, kao što Teokrit kaže, Herakle imao 10 meseci krajem dvanaestog meseca, onda ga je Alkmena rodila u prolećnoj ravnodnevici, u vreme kad Italijani, Vavilonci i drugi slave Novu godinu. Nije čudno što se kaže da je Zeus osvetlio sobu. Četvrti dan u mesecu bio je posvećen Heraklu zato što je svaka četvrta godina bila njegova, jer on je osnivač Olimpijskih igara.

119 HERAKLOVA MLADOST

Alkmena, bojeći se Herine ljubomore, ostavi svoje novorođenče na poljani izvan zidina, a Atena, po Zeusovom nalogu, povede Heru u šetnju. »Vidi, draga moja! Kakav izvanredan i kočoperan mališan!« reče Atena praveći se iznenađena i saže se da ga podigne. »Njegova mati mora da je sasvim poludela kad je mogla da ga ostavi ovako na kamenitom tlu! Hodi ovamo, ti imaš mleka, podoj ovo detence!« Hera razgoliti prsa ništa ne sluteći, a Herakle povuče tako snažno da ga ona s bolom odvoji od dojke, a mlečni tok poteče nebom i postade Mlečni Put. »Malo čudovište!« uzviknu Hera, ali je Herakle već postao besmrtan, te ga Atena vrati Alkmeni i reče joj da ga dobro čuva i neguje. Tebanci još uvek pokazuju mesto na kome je podvaljeno Heri, a taj se kraj zove »Heraklova dolina«.1
b) Neki tvrde, međutim, da je Hermes doveo maloga Herakla na Olimp i da je Zeus lično stavio dečaka Heri na grudi dok je spavala, a Mlečni Put se stvorio ili u trenutku kad ga je ona, probudivši se, odgurnula od sebe ili kad je on pohlepno povukao više mleka nego što je mogao da proguta pa se zagrcnuo i iskašljao ga. U svakom slučaju, Hera je bila Heraklova pomajka, makar i za najkraće vreme; Tebanci zato Herakla smatraju Herinim sinom i kažu da se on zvao Alkaj pre nego što ga je ona podojila i da je prekršten u njenu čast.2
c) Jedne večeri, kad je Heraklu bilo osam ili deset meseci, a neki kažu da je imao godinu dana, ali je u svakom slučaju još bio u pelenama, Alkmena, pošto je okupala i podojila blizance, stavi ih da spavaju na širok bronzani štit koji je Amfitrion zaplenio od Pterelaja, pokrivši ih jagnjećim krznom. Oko ponoći Hera posla dve ogromne zmije u Amfitrinov dom i naredi im da ubiju Herakla. Kad su dopuzale do dvora kapije se same otvoriše, a zmije se uputiše preko mermernog poda, pravo u dečiju sobu. Plamen im je lizao iz očiju, a otrov se slivao sa žalaca.3
d) Blizanci se probudiše i iznad svojih glava ugledaše zmije kako palacaju, jer je Zeus ponovo osvetlio sobu božanskim sjajem. Ifikle dreknu iz sveg glasa, gurnu pokrivač nogom i skotrlja se sa štita na pod. Njegovi krici i neobična svetlost što se probijala iz dečje sobe probudiše Alkmenu. »Ustani Amfitrione!« viknu ona. Neobuven, Amfitrion skoči sa postelje od kedrova drveta, dočepa mač koji je visio o zidu i izvuče ga iz lepih sjajnih korica. U tom času, svetlosti u dečjoj sobi nestade. Amfitrion uđe u sobu žurno vičući na pospane sluge da donesu svetiljke i buktinje; a Herakle, koji nije ni zacvileo, ponosno pokaza zmije koje je davio rukama. Kad ih je udavio, on poče da se smeje i baci ih Amfitrionu pred noge.
e) Dok je Alkmena umirivala prestrašenog Ifikla, Amfitrion je ponovo pokrio Herakla i otišao u postelju. U zoru, kad se petao javi po treći put, Alkmena potraži staroga proroka Tejresiju i ispriča mu šta se dogodilo. Tejresija proreče Heraklu sjajnu budućnost i posavetova Alkmenu da skupi vres i suvarke od štipavca i trnje od divlje ruže i kupine, i da na tome spali zmije o ponoći. Ujutru, neka sluškinja pokupi pepeo, odnese na stenu gde boravi Sfinga, prospe ga da ga vetar razveje, i pobegne, ne okrećući se. Pošto se devojka vrati, kuću treba okaditi sumporom i slanom vodom, a krov treba ukrasiti divljom maslinom. Najzad treba prineti na žrtvu vepra velikom Zeusovom oltaru. Sve je to Alkmena obavila. Ali neki drže da su zmije bile bezopasne i da ih je sam Amfitrion stavio u kolevku, želeći da dozna koji je od blizanaca njegov sin, što mu je očigledno i uspelo.4
f) Kad je Herakle porastao, Amfitrion ga je naučio da upravlja kočijama i da okreće na zaokretima a da ne okrzne cilj. Kastor ga je poučavao u mačevanju, obučavao upotrebi oružja i pešačkoj i konjičkoj taktici kao i osnovama strategije. Jedan od Hermesovih sinova bio mu je učitelj u pesničenju — to je bio Autolik ili Herpalik, koji je imao tako mrk pogled dok se borio da niko nije smeo da ga pogleda. Eurit ga je učio da gađa strelom, a možda je to bio i Skit Teutar, jedan od Amfitrionovih skitskih govedara, pa čak i sam Apolon..5 Ali Herakle je nadmašio sve strelce koji su ikad rođeni, pa čak i svog drugara Alkona, oca argonauta Falera, koji je mogao da prostreli niz prstenova na šlemovima vojnika u stroju, kao i da rascepi strelu postavljenu na vrh mača ili koplja. Jednom, kad je Alkonovog sina napala zmija koja se bila obavila oko njega, Alkon je tako vešto smtrno ustreli da dečak osta potpuno nepovređen.6
g) Eumolp je učio Herakla da peva i svira na liri; dok mu je Lin, sin rečnog boga Ismenija, bio učitelj lepe književnosti. Jednom, kad je Eumolp bio odsutan, Lin mu je davao časove sviranja na liri; ali Herakle nije hteo da menja način rada na koji se bio navikao sa Eumolpom pa, pošto je zbog tvrdoglavosti dobio batine, on udari Lina lirom i ubi ga.7 Na suđenju zbog ubistva on u svoju odbranu navede Redamantov zakon, koji opravdava nasilan otpor prema agresoru, i tako bi oslobođen krivice. Ipak ga Amfitrion, u strahu da dečak ne počini još koji zločin, posla kod krava na imanje, gde Herakle ostade do svoje osamnaeste godine. Snagom i hrabrošću prevazilazio je sve svoje vršnjake. Na ismijanskim Apolonovim igrama Herakle bi ovenčan lovorovim vencem i Tebanci su sačuvali oltar koji je Amfitrion tada njemu posvetio. Ne zna se ko je Herakla učio astronomiji i filozofiji, ali se zna da je poznavao ove nauke.8
h) Smatralo se da je bio četiri lakta visok. Pošto je on ipak preskočio Olimpijski stadion, što znači dužinu od šest stotina stopa, jer su kasniji grčki stadioni, prilično kraći od olimpijskog, takođe bili dugački šest stotina stopa, mudri Pitagora je izračunao dužinu Heraklovog koraka, koji je morao biti srazmeran njegovoj visini, kao što je i kod drugih ljudi korak zavisan od visine. Kad je uporedio Olimpijski stadion sa stadionima u Grčkoj, ispalo je da je Herakle morao biti visok četiri lakta i jednu stopu, premda neki smatraju da njegov rast nije premašao prosečni ljudski rast.9
i) Heraklove oči sijale su vatrom i nepogrešno je gađao i džilitom i strelom. Nije mnogo jeo u podne; za večeru najdraža mu je hrana bila pečeno meso i dorski ječmeni kolači, a jeo je toliko (ako je verovati) da bi i najamni radnik za to rekao »Dosta!« Tunika mu je bila kratka i teška i više je voleo da noćiva pod vedrim nebom nego u zatvorenim prostorijama.10 Dobro je znao da proriče prema ptičijem letu, i uvek bi se radovao ako bi se pojavile ptice lešinari kad bi kretao na neki od svojih podviga. »Lešinari su najpravednije ptice, one nikada ne napadaju ništa što je živo!« govorio je on.11
j) Herakle je tvrdio da nikada nije izazvao svađu, ali da napadaču uzvraća tačno ono što je ovaj njemu spremao. Neki Termer se navadio da ubija putnike izazivajući ih na dvohoj glavama; Heraklova lobanja se pokaza jačom, te on razbi Termeru glavu kao da je ljuska jajeta. Herakle je ipak bio urođeno učtiv i prvi smrtnik koji je svojevoljno dopustio neprijateljima da pokupe svoje mrtve i da ih sahrane.12

1. Diodor sa Sicilije: IV, 9; Ceces: O Likofronu 1327; Pausanija: IX, 25, 2;
2. Eratosten: Catasterismoi 44; Higin: Pesnička astronomija II, 43; Ptolemaj Hefajstionov, navodi ga Fotije, str. 477; Diodor sa Sicilije: IV, 10,
3. Apolodor; II, 4, 8; Teokrit: Idile XXIV; Sholijast uz Pindarove Nemejske ode I, 43;
4. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 288; Teokrit: loc. cit., Pindar: Nemejslte ode I, 35; Ferekid: navodi ga Apolodor: II, 4, 8;
5. Teokrit: loc. cit.; Apolodor: II,  4,9; Ceces: O Likofronu 56; Diodor sa Sicilije: IV, 14;
6. Servije uz Vergilijeve Ekloge V, 11; Valerije Flak: I, 399- Apolonije sa Roda: T, 97; Higin: Fabula 14;
7. Pausanija: IX, 29, 3; Teokrit: loc. cit.; Apolodor: II, 4, 9; Diodor sa Sicilije: III, 67;
8. Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 10; Pausanija: IX, 10, 4; Sholijast uz. Apolonija sa Roda: I, 865; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 745;
9. Apolodor: II, 4, 9; Plutarh: navodi ga Aul Gelije: I, 1; Herodot, navodi ga Ceces: O Likofronu 662; Pindar: Istamske ode IV, 53:
10. Apolodor: loc. cit.; Teokrit: Idila XXIV; Plutarh: Rimska pitanja 28;
11. Plutarh: Rimska pitanja 93;
12. Plutarh: Tesej 11 i 29.
*
1. Prema jednoj drugoj priči, Mlečni Put je postao kad je Rea uspela nasilno da odbije Zeusa (vidi 7, b). Mit o tome da je Hera rodila Herakla zasniva se, verovatno, na obredu prema kome kraljica majka ponovo rađa svetog kralja (vidi: 145, 3).

2. Stara ikona, po kojoj je i nastala posthomerska priča o zadavljenim zmijama, prikazivala je Herakla kako ih davi dok mu one jezicima ližu uši kao što su lizale Melampu (vidi 72, c), Tejresiji (vidi 105, g), Kasandri (vidi 158, p), a verovatno i Laokoontovim sinovima (vidi 167, 3). Da mu one nisu ljubazno učinile ovu uslugu, on ne bi bio u stanju da razume govor ptica grabljivica; a Hera, da je zaista htela da ubije Herakla, poslala bi Harpiju da ga odvu;e. Pindar je pogrešno protuma;io ikonu kao alegoriju o novogodišnjem sunčanom detetu koje uništava moć zime, čiji je simbol zmija. Alkmenino žrtvovanje vepra Zeusu staro je zimsko prinošenje žrtve, koje se zadržalo u staroj Engleskoj, gde se kao božićna pečenica peče svinjska glava. Divlja maslina je u Grčkoj, kao breza u Italiji i severozapadnoj Evropi, bila novogodišnje drvo, simbol početka godine, a upotrebljavala se kao metla od pruća da se odagnaju zli dusi (vidi 53, 7); i Herakle je imo drvenu batinu od divlje masline, čiju je mladicu doneo u Olimpiju iz zemlje Hiperborejca (vidi 138, j). Tejresija je savetovao Alkmeni da zapali vatre, a to je običaj koji se održava u mnogim krajevima Evrope na dan drugog februara a ustanovljen je radi toga da bi se spalilo sve staro grmlje i napravilo mesta za izbijanje mladih lastara u proleće.

3. Herakle, koji jede dorski kolač, suprotno svojim kulturnijim ajolskim i ahajskim prethodnicima, predstavlja kralja stočara koga krase skromne vrline, ako koji ne pretenduje da poznaje muziku, filozofiju i astronomiju. U klasično vreme, držeći se izreke u zdravom telu zdrav duh, mitografi su smatrali da je Herakle morao dobiti i neko više obrazovanje, pa su ubistvo Lina prikazali kao protest protiv prinude, a ne kao nasrtaj na nemuževnost i nežnost. I pored svega on je ostao oličenje fizičke snage, a ne duhovnih vrednosti, osim kod Kelta (vidi 132, 3), koji su ga poštovali kao zaštitnika pismenosti i svih bardskih veština. Oni su bili sledbenici verovanja da je Herakle idajski Daktil, nazivali su ga Ogmije, i on je predstavljao prvi suglasnik hiperborejske azbuke drveća, brezu ili divlju maslinu (vidi 52, 3 i 125, 1; prvo pismo bilo je, po njihovom predanju, na brezovom prutiću, i to kao breza ponovljena sedam puta (Bela Boginja, str. 121).

4. Način na koji je Alkon ubio zmlju podseća na takmičenje u streljaštvu, slično takmičenjima opisanim u petnaestom veku u Malleus Maleficarum: kad se od kandidata za streljački savez zahtevalo da ustreli predmet stavljen na kapu njegovog sopstvenog deteta; to je obično bila ili jabuka ili srebrna para. Laodamejina braća, takmičeći se za kraljevstvo (vidi 163, n), morala su strelom da probiju prsten stavljen na dečje grudi; ali ovaj mit mora biti da je pogrešno protumačen, jer im cilj nije bio da ubiju dete. Pre će biti da je pravi zadatak kandidata na presto bio da strelom prođe kroz simbol besmrtnosti — zlatnu zmiju savijenu u klupko i postavljenu na kapu koju je nosilo dete iz kraljevske porodice; taj je običaj kasnije u nekim plemenima izmenjen, za metu je uzeta jabuka, a kod drugih, opet  gađalo se u ušice dvogube sekire, ili kroz prsten na šlemu. Kasnije je meta usavršena, kao kod Alkona koji je postavio red alki na šlemovima, ili kao kod Odiseja — red dvogubih sekira (vidi 171, h). »Veseli ljudi« Robina Huda gađali su srebrne pare kao i germanski strelci, jer su one bile obeležene krstom, a strelci su bili prkosni protivnici hrišćanstva.

5. Grčki i rimski strelci zatezali su luk unazad prema grudima, kao što to čine deca, i zato strela nije dosezala daleko, pa je džilit ostao glavno bacačko oružje u rimskoj vojsci, čak do šestog veka nove ere. Kad je Velizar naoružao svoje oklopnike teškim lukovima, naučio ih je da povlače tetivu unazad ka uhu, kao što su radili Skiti. Heraklova precizna veština u gađanju strelom, prema tome, pripisivala se legendi koja je tvrdila da mu je učitelj bio Teutar Skitski — ime je verovatno stvoreno od teutaein, »vredno vežbati«, što obični grčki strelac, izgleda, nije običavao. Možda su zbog izuzetne veštine u rukovanju lukom Skiti i opisani kao Heraklovi potomci, a za njega se kaže da je zaveštao luk Skitu, svom sinu koji je jedini mogao da zategne luk na isti način kao i on sam (vidi 132, v).

120 TESPIJEVE KĆERI

Kad je navršio osamnaestu, Herakle napusti stočne pojate i pođe da ubije Kitajronskog lava, koji je desetkovao Amfitrionova stada i stada njegovog suseda kralja Tespija, koga još zvahu Testije Atenjanin Erehteid. Lav je imao i skrovište na Gori Helikon, u čijem podnožju leži grad Tespija. Helikon inače beše vesela planina, na kojoj su jedanput godišnje Tespijanci proslavljali drevni festival u čast Musa i u podnožju plesali ljubavne igre oko statue Erota, koji im beše zaštitnik.1
b) Kralj Tespije je sa svojom ženom Magametom, Arnejevom kćerkom, imao pedeset kćeri, koje behu vesele kao i svi u Tespiji. Bojeći se da ne pogreše pri izboru partnera, on odluči da svaka dobije dete sa Heraklom, koji u to vreme beše po ceo dan zauzet lovom na lava i noćivao je pedeset noći jednu za drugom u Tespijevoj kući. »Možeš uzeti moju najstariju kćer sebi za drugaricu u postelji«, reče mu gostoljubivo Tespije. Međutim Heraklu je svake noći u stvari dolazila druga, dok se tako nisu sve sestre izređale. Neki kažu, doduše, da ih se nauživao jedne te iste noći redom, a samo je najmlađa odbila njegov zagrljaj, i ostala devica do svoje smrti, služeći kao sveštenica u svetilištu u Tespiji, jer je sveštenica u Tespiji uvek morala biti devica. Herakle izrodi pedeset i jednog sina sa njenim sestrama; najstarija, Prokrida, rodi mu blizance Antileonta i Hipeja; a i najmlađa sestra dobi par blizanaca.2
c) Pošto je najzad nabasao na trag lavu i ubio ga raspalivši ga svojom neobrađenom drvenom tojagom od divlje masline koju je iz korena iščupao u Helikonu, Herakle se ogrnu lavljom kožom a razjapljene čeljusti savi na glavu kao šlem. Neki kažu da je nosio kožu Nemejskog lava, pa čak i neke druge životinje koju je ubio u jednom gradu u blizini Tebe, a da je Alkatoj ubio kitajronskog lava.3

1. Apolodor: 11. 4. 8—9; Pausanija: IX, 26, 4; 27, I i 31, 1; Sholijast uz Teokritove Idile XIII, 6;
2. Apolodor: II, 4, 10 i 7, 8; Pausanija: IX, 27, 5; Diodor sa Sicilije: IV, 29; Sholijast uz Hesiodovu Teogoniju 56:
3. Teokrit: Idile XXV; Apolodor: II, 4, 10; Diodor sa Sicilije IV, 11; Laktantije uz Statijevu Tebaidu: I, 355—485; Pausanija: I, 41, 4.
*
1. Pedeset Tespijinih kćeri — kao pedeset Danaida, Palantida i Nereida, ili pedeset devica koje je obležao keltski bog Bran (Foronej) jedne jedine noći — mora da su bile skup sveštenica Boginje Mesec kojima je sveti kralj, ukrašen lavljom kožom dolazio jedanput godišnje u vreme njihovih erotskih orgija oko kamenog falusa koji se zvao Erot (»ljubavna požuda«). Njihov broj odgovara mesečevim menama koje padaju između jednog i drugog olimpijskog festivala. »Testije« može biti oblik muškog roda od thea hestia, »boginja Hestija«, ali Tespije u značenju »božanski zvuci« takođe je moguće ime, pošto je glavna sveštenica imala proročku moć.

2. Higin (Fabula 162) pominje samo dvanaest Tespijada, možda zbog toga što je dvanaest latinskih Vestalki čuvalo falistički Paladijum, a one su, izgleda, u doba rane rimske monarhije, svake godine proslavljale slične orgije na Albanskoj gori.

3. I najstarija i najmlađa od Tespijevih kćeri rodile su Heraklu po par blizanaca — naime svetog kralja i njegovog vojskovođu. Mitografi su se ovde spleli pokušavajući da izmire raniju tradiciju po kojoj bi se Herakle oženio najmlađom kćeri — matrijarhalna ultimogenitura — sa patrijarhalnim pravom primogeniture. U klasičnoj legendi Herakle je patrijarhalna ličnost; osim Makarije (vidi 146, b), on nije imao kćeri uopšte. Sveštenica devica u Heraklovom svetilištu Tespiji kao i Apolonova Pitonka u Delfima, u principu postaje njegova nevesta u trenutku proročnog nadahnuća, i tako ne može da bude žena smrtnog čoveka.

4. Pausanija, nezadovoljan mitom, piše da Herakle nije mogao obeščastiti svoga domaćina zavođenjem svih njegovih kćeri na veliko, niti je mogao samom sebi — kao da je bog — posvetiti hram tako rano, još na početku svoje karijere. Pausanija osporava da je kralj Tespije u isto vreme i otac Tespijada. Ubijanje lava bio je zadatak koji je trebalo da izvrši kandidat koji je ženidbom pretendovao na presto (vidi 123, 1).

5. Herakle je odsekao svoju batinu sa divlje masline. Divlja maslina je, po predanju, drvo prvog meseca, koje ima moć da rasteruje zle duhove (vidi 52, 3; 89, 7; 119, 2 itd.).

121 Ergin

Nekoliko godina pre ovih događaja, za vreme proslave Posejdonovog festivala  u Onhestu, jedan beznačajan događaj naljuti Tebance i Menoskajev se kočijaš baci kamenom i smrtno rani minijskog kralja Klimena. Klimena su u teškom stanju odneli u Orhomenej, gde je poslednjim dahom zakleo svoje sinove da ga osvete. Najstariji od njih, Ergin, čija mati beše bojotijska princeza Budeja ili Buziga, spremi vojsku, krenu na Tebu i do nogu potuče Tebance. Pri sklapanju ugovora o miru bi rešeno da Tebanci Erginu dvadeset godina plaćaju danak od stotinu krava svake godine kao naknadu za ubistvo Klimena.1
b) Kad se Herakle vraćao sa Helikona, on srete minijske glasnike koji su išli po danak u Tebu. On ih upita kakvim su se poslom uputili, a oni mu nadmeno odgovoriše da su pošli da podsete Tebance na Erginovo milosrđe što im nije svima poodsecao uši, noseve i ruke. »Da li Ergin odista traži takav danak?« upita ljutito Herakle i na to osakati izaslanike onako kako su sami opisali da treba kazniti Tebance i posla ih nazad u Orhomen sa krvavim odsečenim ušima i nosevima o vratu.2
c) Kad je Ergin naredio tebanskom kralju Kreontu da mu preda vinovnike ovoga nasilja, Kreont beše spreman da posluša, jer su Minijci razoružali Tebance, a nije se mogao nadati ni prijateljskoj pomoći suseda u tako lošoj prilici. Ali Herakle nagovori svoje mlade drugove da se bore za slobodu. Obilazeći hramove po Tebi, on pokupi sve štitove, šlemove, mačeve i koplja koji se tu nađoše kao ostaci ratnog plena; a Atena, diveći se njegovoj odlučnosti, učini da oprema postane podesna za njega i njegove prijatelje. Tako Herakle naoruža sve Tebance koji su mogli da nose oružje i preuzme komandu. Jedno proročanstvo obeća pobedu ako se  najplemenitiji Tebanac odrekne života. Sve oči upreše se u Antipojna, potomka sejanih ljudi; ali kad on odbi da umre radi opšteg dobra, njegove kćeri Androkleja i Alkida rado pristadoše da umru umesto njega i njih su otada poštovali kao heroine u hramu slavne Artemide.3
d) Uskoro Minijci krenuše na Tebu, ali ih Herakle sačeka u zasedi u uskom prolazu, ubi Ergina i pobi skoro sve njegove vojvode. Tu pobedu, zadobivenu sa skoro golorukom vojskom, on iskoristi da izvrši iznenadni prepad na Orhomen, razruši gradske kapije, pohara dvorac i natera Minijce da plaćaju Tebi dvostruki danak. Herakle zatrpa i dva velika kanala koje su stari Minijci bili sagradili, da bi reka Kefis na putu do mora navodnjavala plodna žitna polja Kopajske ravnice.4 To je učinio da bi onemogućio minijsku konjicu, njihovu najmoćniju vojsku, i preneo rat na brdovit teren, gde bi se mogao sresti s njima pod istim uslovima; ali pošto je bio prijatelj ljudi uopšte, Herakle je te kanale opet obnovio. Jedno svetilište Herakla Konjovesca u Tebi ustanovljeno je u spomen događaja koji se desio u ovom ratnom pohodu. Herakle se noću ušunjao u minijski logor, ukrao zaprežne konje i vezao ih za drvo udaljeno od logora, a zaspale ljude nanizao na mač. Na nesreću, u ovoj vojni pogibe njegov poočim Amfitrion.5
e) Vrativši se u Tebu, Herakle posveti oltar Zeusu Čuvaru; kamenog lava Slavnoj Artemidi, i dva kamena lika Ateni Naoružanoj. Pošto bogovi nisu kaznili Herakla za rđavo postupanje prema Erginovim izaslanicima, Tebanci se usudiše da podignu u njegovu čast kip, koga nazvahu Herakle koji odseca noseve.6
f) Prema nekoj drugoj priči, Ergin je preživeo minijski poraz i kasnije bio jedan od Argonauta koji su vratili zlatno runo iz Kolhide. Posle mnogo godina koje je upotrebio da obnovi svoje ranije blagostanje, on najzad opet postade bogat, ali star i bez dece. Jedno proročište ga pouči da stavi par nove obuće na izanđao plug; on se oženi mladom ženom koja mu rodi Trofonija i Agameda, proslavljene graditelje, i Azeja.7

1. Apolodor: II, 4, 11; Pausanija: IX, 37, 1—2; Eustatije o Homeru, str. 1076; Sholijast uz Apolonija sa Roda; I, 185;
2. Diodor sa Sicilije: IV, 10;
3. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: II, 4, 11; Pausanija: IX, 33, 5; Strabon: IX, 11, 40;
4. Euripid: Herakle 220; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: IX, S8, 5; Strabon: IX, 11, 40;
5. Polijajn: I, 3, 5; Diodor sa Sicilije: IV, 18, 7; Pausanija: IX, 26, 1; Apolodor: II, 4, 11;
6. Euripid: Herakle 48—59; Pausanija: IX, 17. 1—2 1 25—4;
7. Pausanija: IX, 37, 2—3 i 25, 4; Eustatije o Homeru, str. 272.
*
1. Heraklovo ponašanje prema manijskim glasnicima je nasilničko kad se zna da je glasnlk smatran kao sakrosantan, ma kako se inače ponašao, te mora biti da predstavlja dorske osvajače iz 1050. godine pre nove ere, koji su prenebregavali sve dotad postojeće običaje.

2. Prema Strabonu (IX, 2, 18), izvesni prirodni kanali kojima su vode reke Kefis oticale u more, ponekad su bili zatrpani, a ponekad opet otvoreni, usled zemljotresa; čitava Kopajska ravnica je ipak postala močvara i pored dva velika kanala koje su u bronzano doba prokopali minijski Pelazgi da bi potpomagali funkciju prirodnih kanala. Ser Džems Frezer, koji je bio u ravnici pre pedeset godina, otkrio je da su tri kanala zatrpana blokovima stena u drevno vreme, i to namerno; verovatno su to učinili Tebanci, koji su 368. godine pre naše ere razorili Orhomen, nabili sve muško stanovništvo na koplje, a ženskinje prodali u roblje (Pausanija: IX, 15, 3). Nedavno je jedna britanska kompanija isušila močvaru i osposobila ravnicu za zemljoradnju.

3. Kad bi grad Teba bio u opasnosti (vidi 105, i 1 106, j), tebansko proročište je obično zahtevalo kraljevskog pharmacosa, ali Androkleja i Alkida jedino bi u potpuno razvijenom patrijarhalnom društvu pohrlile u smrt. Njihova imena, kao i imena Erehtejevih kćeri, za koje se kaže da su se žrtvovale na isti način (vidi 47, d), verovatno su bila nazivi na Demetru i Persefonu, koje su zahtevale muške žrtve. Izgleda da su dve sveštenice »platile kaznu« umesto svetog kralja, koji je od tada nazvan Antipojno — onaj koji je odbio da pođe Menokejevim primerom. Time se može protumačiti i zašto je Sfinga skočila sa stene i razbila se u komade (vidi 105, 6).

4. ''Herakle Konjovezac'' se možda odnosi na Diomedove divlje kobile i sve što se pod tim Heraklovim delom podrazumeva (vidi 130, 1).

5. Atena Naoružana bila je ranije Atena koja je delila oružje odabranim svojim sinovima; u keltskim i germanskim mitovima, majke su imale isključivo pravo da predaju oružje muškoj deci i time ih zamomče, što se odigravalo prilikom svih svadbi (vidi 95. 5).

122 Heraklitovo ludilo

Heraklova pobeda nad Minijcima donela mu je slavu heroja: nagrada mu je bila što se oženio Kreontovom najstarijom kćerkom Megarom, ili Megerom, i postao zaštitnik grada, dok se Ifikle oženio najmlađom Kreontovom kćerkom. Neki kažu da je Herakle imao sa Megarom dva sina, neki tri, neki četiri, a neki kažu da ih je imao osam. Oni su poznati kao Alkaidi.1
b) Kasnije je Herakle pobedio Pirajhma, eubojskog kralja, saveznika Minijaca u ratu protiv Tebe, i ulio strah celoj Grčkoj naredivši da mu se telo rastrgne konjima o repove i ostavi nesahranjeno kraj reke Herakleje, na mestu nazvanom Pirajhmova ždrebad, gde odjekuje konjska njiska kad konji tu dodu na pojila.2
c) Heru su ljutili Heraklovi prestupi i zato mu ona posla ludilo. On najpre napade voljenog sinovca Jolaja, Ifiklovog najstarijeg sina, ali Jolaj uspe da izbegne njegov divlji napad; a potom, dok su dečaci vežbali ratne veštine, uobražavajući da su neprijatelji, Herakle pobi svojih šest sinova i pobaca njihova tela u vatru zajedno sa dvojicom Ifiklovih sinova. Tebanci su svake godine održavali pomen osmorici muških žrtava. Prvoga dana su im prinosili žrtve, a vatre bi gorele čitavu noć; drugog dana održavale su se pogrebne igre, a pobednike bi ovenčali mirtinim vencem. Svi koji su učestvovali u ceremonijama, žalopojkama bi oplakivali sjajnu budućnost koja je bila pisana Heraklovim sinovima. Jedan je trebalo da vlada Argom, da zauzme Euristejev dvor, i da nasledi lavlju kožu sa Heraklovih ramena; drugi je trebalo da bude kralj Tebe, a u njegovu desnicu je Dajdal, zahvaljujući svom daru da zametne trag, već bio utisnuo plan odbrane; trećem je obećana Ojhalija, koju je Herakle posle opustošio; najprobranije devojke behu im određene za neveste, čime se mislilo na sklapanje saveza između Atene, Tebe i Sparte. Herakle je toliko odano voleo te svoje sinove da su mnogi tvrdili da ih nije on ubio, i radije su verovali da su pali kao žrtve podmuklog ubistva koje su počinili gosti — možda Lik ili, kako Sokrat kaže, Augej.3
d) Kad se Heraklu povratio razum, on se zatvorio u mračnu odaju, u kojoj ostade nekoliko dana izbegavajući da se bilo s kim sretne. A zatim, pošto ga je kralj Tespije očistio od greha, krenu u Delfe da upita šta treba da radi. Pitonka mu se tada prvi put obrati imenom Herakle, a ne Palajmon, i posavetova ga da se nastani u Tirintu i služi Euristeju dvanaest godina; treba da obavi sve što mu Euristej bude zapovedio, nagrada će mu biti besmrtnost. Na to Herakle zapade u duboko očajanje, pošto mu je teško padalo da služi nekoga ko je bio toliko ispod njega, a bojao se da se usprotivi svom ocu Zeusu. Mnogi prijatelji dođoše da ga teše u njegovoj tuzi, te najzad, posle nekog vremena, njegov bol postade snošljiviji i on se stavi Euristeju na raspolaganje.4
e) Neki drže da je Herakle poludeo pošto se vratio iz Tartara i tek tada pobio svoju decu, zatim da je ubio i Megaru, a da mu je Pitonka rekla: »Više se nećeš zvati Palajmon! Feb Apolon nazvao te je Herakle, jer ćeš zahvaljujući Heri zaslužiti besmrtnu slavu među ljudima!« i to je izgovorila kao da je Herakle Heri učinio veliku uslugu. Drugi kažu da je Herakle bio Euristejev ljubavnik i da je izvršio njegovih dvanaest naloga iz zahvalnosti; neki opet, da se primio da ih izvrši pod uslovom da Euristej poništi presudu na progonstvo koje je izrekao Amfitrionu.5
f) Kad je Herakle krenuo da izvrši zadatke koji su mu postavljeni, kažu da mu je Hermes dao mač; Apolon luk i glatke strele sa orlovim perima; Hefajst zlatan štit; a Atena odeću. Po drugima, Atena mu je dala zlatan štit, a Hefajst bronzane oklope za bedra i neprobojan šlem. Dodaju još da su se Atena
i Hefajst takmičili ko će Heraklu više dobra učiniti; ona mu dade da uživa u zadovoljstvima mira; on ga zaštiti od opasnosti rata. Posejdon mu pokloni par konja, a Zeus veličanstven dugačak neprobojan štit. Mnogo se pričalo o tom štitu koji je bio ukrašen slonovačom, ćilibarom, zlatom, lazurnim kamenom; u štit su čak bile umetnute glave dvanaest zmija koje su otvarale čeljusti kad god bi Herakle stupao u borbu i tako plašile njegove protivnike.6 Istina je, međutim, da je Herakle prezirao oružje i da je, posle prvog dela, retko nosio čak i mač, oslanjajući se, u stvari, na svoju drvenu batinu, luk i strelu. On se malo koristio batinom sa bronzanim vrhom, koju mu je dao Hefajst, i više je voleo da je sam odseče sa divlje masline, najpre na Helikonu, a zatim u Nemeji. Kasnije je i ovu drugu batinu on zamenio trećom, koju je takođe odsekao s divlje masline na obali Sardonskog mora; kad je došao u Trojzen, tu je batinu prislonio uz Hermesov lik. Ona je pustila koren i razvila se u veliko drvo.7
g) Njegov bratanac Jolaj pridružio mu se u pothvatima i bio mu i kočijaš i štitonoša.8

1. Sholijast uz Pindarove Istamske ode IV, 114 i 61; Apolodor: II, 4, 11; Diodor sa Sicilije: IV, 10; Higin: Fabula 31; Ceces: O Likofronu 38;
2. Plutarh: Uporedne priče 7;
3. Diodor sa Sicilije: IV, 11; Apolodor: II, 4, 12: Pindar: loc. cit.; Euripid: Herakle 462; Lisimah; navodi ga sholijast uz Pindarove Istamske ode IV, 114;
4. Diodor sa Sicilije: IV, 10—11; Apolodor: loc. cit.;
5. Euripid: Herakle 1 i 1000; Ceces: O Likofronu 38 i 662—3; Diotim: Herakleja, navodi ga Atenaj: XIII, 8;
6. Apolodor: II, 4, 11; Hesiod: Heraklov štit 122, 141, 161 i 318—19; Pausanija: IV, 8, 1;
7. Euripid: Herakle 159; Apolonlje sa Roda: I, 1196; Diodor sa Sicilije: IV, 14; Teokrit: Idile XXV; Apolodor: II, 4, 11; Pausanija: II, 31, 13;
8. Plutarh: O ljubavi 17; Pausanija: V, 8, 1 i 17, 4; Euripid: Heraklova deca 216.
*
1. U klasičnoj Grčkoj ludilom se opravdavalo ubistvo deteta prinetog na žrtvu (vidi 27, e i 70, g); a istina je bila da su dečaci — zamenici svetih kraljeva (vidi 42, 2; 81, 8 i 156, 2) bili živi spaljivani, dok bi kralj ležao sakriven dvadeset i četiri časa u grobnici kao da je tobože umro, da bi, potom, još jedanput mogao da stupi na presto.

2. Način na koji je ubijen Pirajhm dobro je poznat (vidi 71, 1), a Heraklova titula Palajmon ga poistovećuje sa Melikertom iz Korinta, koji je postao božanstvo pod istim imenom; Melikert ili Melkart, gospodar grada, Herakle Tirintski. Osam Alkaida izgleda da su bili članovi grupe koja je izvodila igru mačevima, slično igračima u engleskoj božićnoj igri koja se završava vaskrsavanjem žrtve. Mirta je bila drvo trinaestog meseca u godini, koja je imala dvadeset osam dana u mesecu, i bila simbol odlaska. Divlja maslina, drvo prvog meseca, bila je simbol pupljenja (vidi 119, 2). Osam Elektrionovih sinova (vidi 118, a) verovatno su predstavljali sličnu grupu u Mikeni.

3. Heraklovi homoseksualni odnosi sa Hiladom, Jolajem i Euristejem i priče o njegovom sjajnom oružju trebalo je da opravdaju tebanske vojne običaje. U prvobitnom mitu on bi morao biti zaljubljen u Euristejevu kćer, a ne u samog Euristeja. Njegovih dvanaest dobrih dela, ističe Servije, izvršeno je u znaku dvanaest simbola Zodijaka, iako Homer i Hesiod ne pominju ni da ih je bilo dvanaest ni da odgovaraju znacima Zodijaka. Kao keltski bog Nove godine koga slavi irska Pesma o Amerginu, pelaški Herakle izgleda da je svoje uspehe ostvarivao u trinaestomesečnoj godini. U irskom i velškom mitu amblemi su se ređali ovako: jelen ili bik, voda, vetar, rosa, jastreb, cvet, vatra radosnica, pupoljak, riba, brdo, vepar, veliki talas, vodena zmija. Ali Gilgamešovi se doživljaji u vavilonskom spevu o Gilgamešu odnose na znake Zodijaka, a Herakle iz Tirinta ima s njim dosta zajedničkog. Uprkos Homeru i Hesiodu, scene urezane u stari štit, izgleda, nisu bile delo velike umetničke vrednosti, nego grubi crteži koji su označavali poreklo i rang njegovog vlasnika, utisnuti na spiralnoj traci s lica štita.

4. Prilika o kojoj je dvanaest Olimpljana darovalo Herakla beše, bez sumnje, njegovo sveto venčanje, a sve mu je to darovala njegova nevesta, sveštenica Atena, Auga, Jola ili bilo koje drugo ime da je imala — neposredno ili iz ruku svojih pratilja (vidi 81,1). Tako je Herakle dobio oružje za svoje poduhvate, to jest za ritualne borbe i čudotvorstvo.

123 Prvo delo: Hemejski lav

Prvi zadatak koji je Euristej postavio Heraklu kad se nastanio u Tirintu, bio je da ubije i odere nemejskog ili kleonajskog lava, ogromnu zver sa kožom kojoj ništa nisu mogli ni gvožđe, ni bronza, ni kamen.1
b) Iako neki kažu da je ovaj lav Tifonovo čedo ili pak izdanak Himajre i Psa Ortra, drugi tvrde da ga je rodila Selena, uz užasan tresak, i bacila na zemlju, na planini Tret, blizu Nemeje, iza pećine sa dva ulaza, i da ga je, za kaznu što joj nisu prineli žrtvu koju su joj obećali, poslala da hara njen sopstveni narod pri čemu su najgore stradali Bambinjani.2
c) A ima ih koji tvrde da je, po Herinoj želji, Selena stvorila lava od morske pene zatvorene u prostrani kovčeg i da ga je Irida, vezavši ga svojim pojasom, odnela na Nemejske planine. One su to ime dobile po Asopovim kćerima ili po kćerima Zeusa i Selene; lavlja pećina nalazila se na dve milje od grada Nemeje.3
d) Stigavši u Kleonu, između Korinta i Arga, Herakle zanoći kod jednog nadničara ili pastira po imenu Molorha, čijeg sina lav beše rastrgao. Molorh se baš spremao da prinese na žrtvu ovna kako bi umilostivio Heru, ali ga Herakle spreči u tome. »Čekaj trideset dana«, reče on. »Ako se srećno vratim,
prinesi žrtvu Zeusu Spasiocu, ako se ne vratim, prinesi je meni kao heroju!«
e) Herakle je stigao u Nemeju oko podne, ali pošto je lav već desetkovao stanovništvo, ne nađe nikoga da ga uputi, a ni tragove koji bi mu pokazali kuda je lav otišao. On prvo pretraži Goru Apesant, tako nazvanu po Apesantu, pastiru koga je lav ubio, mada neki tvrde da je Apesant, Akrisijev sin. umro od ujeda zmije u petu. Herakle zatim krenu na Goru Tret, i uskoro vide kako se lav vraća u svoju jazbinu, sav krvav od dnevnog lova.4 On obasu lava strelama, ali se one odbiše o njegovu kožu, te on urlajući, poče da liže ubode. Herakle zatim proba mač koji se savi kao da je od medi načinjen; najzad on zavitla svoju tojagu i zadade mu takav udarac po čeljusti da se lav povuče u pećinu tresući glavom, dakako ne od bola, već zato što mu je zvonilo u ušima. Herakle tužno pogleda svoju slomljenu tojagu i, zagradivši jedan otvor pećine, uđe na drugi. Pošto je shvatio da lavu ne može da naudi nikakvo oružje, on poče da se rve s njim. Lav mu odgrize jedan prst. ali mu Herakle uklešti glavu pod levo pazuho, steže je jako i zadavi ga.5
f) Noseći trupinu na ramenima, Herakle se vrati u Kleonu, gde stiže tačno tridesetog dana od polaska i zateče Molorha kako se sprema da mu prinese kao heroju žrtvu; umesto toga, oni zajedno prineše žrtvu Zeusu Spasiocu. Kad su obavili obred, Herakle odseče sebi novu tojagu, pa pošto unekoliko izmeni red nemejskih igara, koje su se do tada održavale u čast Ofelta, posveti ih Zeusu, zatim uze lavlju trupinu i uputi se u Mikenu. Euristej, zaprepašćen i uplašen, zabrani mu za svagda da ulazi u grad, i od tada je dokaze da je ispunio zadatak morao da pokazuje ispred gradskih kapija.6
g) U početku Herakle nije znao kako da odere lava, ali mu ubrzo sinu božansko nadahnuće, te kao oruđe upotrebi oštre lavlje kandže, te tako ubrzo steče lavlju kožu kao neprobojan oklop, a glavu upotrebi kao šlem. Euristej je u međuvremenu dao kovačima da mu iskuju bronzanu urnu, koju sakri u zemlju, i od tada, kad god bi bilo objavljeno da je Herakle na vidiku, on bi se sklanjao u urnu i odatle slao zapovesti po glasniku — Pelopovom sinu po imenu Koprej, koga je bio očistio od ubistva.7
h) Počasti koje je Herakle primio od nemejskih stanovnika zbog svog dela, on kasnije ustupi svojim dragim saveznicima iz Kleone, koji su se borili na njegovoj strani za vreme Elejskog rata, u kome je poginulo njih tri stotine šezdeset. Što se tiče Molorha, on je osnovao u blizini grad Molorhiju i zasadio nemejsku šumu u kojoj su se održavale nemejske igre.8
i) Herakle nije bio jedini koji se borio s lavom u to vreme. Njegov prijatelj Filije izvršio je isto junaštvo, kao prvi od tri ljubavna uslova koje mu je postavio Kikno, sin Apolona i Hirije. Filije je morao da uhvati još nekoliko živih čudovišta — ptica koje jedu ljude, ali koje ne liče na grabljivice, i pošto se porvao sa besnim bikom, priveo ga je Zeusu na oltar. Iako su sva tri zadatka bila obavljena, Kikno je zatražio još i vola, koga je Filije dobio kao nagradu na pogrebnim igrama. Herakle je posavetovao Filiju da odbije taj zahtev i da od Kikna zahteva da izvrši obavezu. Kikno od očajanja skoči u jezero i ono se otada zove Kikno. Njegova mati Hirija učini isto što i sin, i oboje se pretvoriše u labudove.9

1. Apolodor: II, 5, 1; Valerije Flak: 1, 34; Diodor sa Sicilije: IV, II:
2. Apolodor: loc. cit.; Hesiod: Teogonija 326; Epimenid: Fragmenat 5. navodi ga Ajlijan: Priroda životinja XII. 7; Plutarh: O ljudskom licu na mesečevoj površini 24; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 295; Higin: Fabula 30; Teokrit: Idila XXV, 200;
3. Demodok: Istorija Herakla I, navodi ga Plutarh: O rekama 18; Pausanija: II, 15, 2—3; Sholijast uz Hipoteze o Pindarovim Nemejskim odama;
4. Strabon: VIII, 6, 19; Apolodor: 11. 5. 1; Servije uz Vergilijeve Georgike III, 19; Laktanije uz Statijevu Tebaidu IV. 161; Plutarh: loc. cit.; Teokrit: Idile XXV, 211;
5. Bakhilid: XIII, 53; Teokrit: loc. cit.; Ptolemaj Hefajstionov: II, navodi ga Fotlje, str. 474; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 11; Euripid:Herakle 153;
6. Apolodor: loc. cit.; i II, 4, 11; Sholijast uz Hipoteze o Pindarovim Nemejskim odama:
7. Teokrit: Idile XXV, 272; Diodor sa Sicilije: IV, 11; Euripid: Herakle 359; Apolodor: loc. cit.;
8. Ajlijan: Varia Historia. IV, 5; Stefan Vizantijski sub Motorchia; Vergilije: Georgike III, 19; Servije: ad loc.;
9. Antonije Liberal: Preobraženja 12; Ovidije: Metamorfoze VII, 371.
*
1. Ritualna borba svetih kraljeva sa divljim zverima bila je obavezni deo krunidbene svečanosti u Grčkoj, Maloj Aziji, Vaviloniji i Siriji, a svaka je životinja predstavljala jedno godišnje doba. Njihov broj zavisio je od kalendara: u godini koja je imala tri godišnja doba, one su kao Himajra bile lav, koza i zmija (vidi:
75, 2) — otud i tvrđenje da je Kitajron bio dete Himajre i Ortra — pseće zvezde (vidi 34, 3); ili su to bili bik, lav i zmija, što je predstavljalo Dionisova godišnja doba (vidi 27, 4), prema Euripidovim Bahantkinjama; ili lav, konj i pas kao glava u Hekate (vidi 31, 7). Ali u godini koja je imala četiri godišnja doba, to su bile ove životinje: bik, ovan, lav i zmija, kao Fanove glave (vidi 2, b), opisane u Orfičkim fragmentima 63; ili bik, lav, orao i anđeo (Serafim), kao u Jezekiljevom otkrovenju (Jezekilj 1), ili, jednostavnije, bik, lav, skorpija i vodolija, četiri znaka zodijaka, koji su nekada padali o ravnodnevicama, dugodnevicama i kratkodnevicama. Ove četiri životinje se pojavljuju u prvom, četvrtom, sedmom i jedanaestom Heraklovom delu, iako vepar zamenjuje skorpiju — a skorpija se pojavljuje samo u priči o Orionu, opet jednorn. Heraklu koji se mogao oženiti princezom pod uslovom da pobije neke divlje zveri (vidi 41, a—d). Ista se stvar ponavlja u priči o Kiknu i Filiju, gde je zmija na neobičan način zamenjena pticama grabljivicama — iako Ovidije i Antonije Liberal pripisuju događaju homoseksualni obrt. Teoretski, pripitomljavanjem ovih životinja kralj je zadobijao nadmoć nad godišnjim dobima. U Tebi, Heraklovom rodnom gradu, boginja Sfinga je vladala nad dvosezonskom godinom; ona je bila krilata lavica sa zmijinim repom (vidi 105, 3); zbog toga je on nosio lavlju masku i kožu, a ne bikovu masku kao Minoj (vidi 98, 2). Lav se prikazuje sa drugim kalendarskim životinjama na luku mladog meseca na ikoni iz koje su nastale priče o Noju i potopu, i o Dionisu i gusarima (vidi 27, 5); zato se kaže da ga je stvorila Selena. (»Mesec«).

2. Fotije ne priznaje da je Herakle izgubio prst u borbi sa lavom; Ptolemaj Hefajstionov kaže (Nova istorija II) da se zatrovao od kosti ribe drhtulje (vidi 171, 3). Ali pre će biti da ga je sam odgrizao kako bi umirio duhove svoje dece — kao što je uradio Orest kad su ga gonile Erinije. Još jedna pećina sa dva otvora pominje se i u Odiseji XIII, 103. To je pećina na ulazu u Fokidski zaliv, u čijoj je blizini Odisej, prenoćio u povratku na Itaku. Severni ulaz služio je ljudima, a južni bogovima; u njoj au se nalazili ćupovi sa dve drške koji su služili i kao košnice i kao karlice i kao sudovi za izvorsku vodu. Bilo je tu i kamenih razboja — verovatno se misli na stalaktite? — na kojima su Nereide tkale svoju purpurnu odeću. Ako je Porfirije (O pećini Nimfi) u pravu kad tvrdi da je to bila pećina u kojoj su se obavljali obredi smrti i božanskog ponovnog rođenja, kameni sudovi su služili za skupljanje krvi, a ćupovi su, kao košnice, bile urne iznad kojih su se duše vile kao pčele (vidi 90, 3). Nereide, kćeri Boginje Smrti Forkide ili Orkide, bile su Suđaje koje tkaju odežde sa oznakom kraljevskog klana za ponovo rođenog (vidi 10, 1). Nemejska lavlja pećina ima dva otvora, zato što prvo delo koje je imao da izvrši Herakle predstavlja preživljavanje ritualne smrti, posle čega on postaje besmrtan i ženi se boginjom Hebom.

3. Smrt tri stotine šezdeset Kleonjana govori da je u pitanju kalendar misterija — jer je to broj dana u svetoj egipatskoj godini, izuzimajući pet posvećenih Ozirisu, Izidi, Neftis, Setu i Horu. Heraklove izmene u nemejskim igrama verovatno označavaju neke promene u tamošnjem kalendaru.

4. Kad se mikenski kralj, kao Orionov neprijatelj Ojnopion Hirijski (vidi 41, c), sakrio u bronzanu urnu pod zemljom i pojavio tek pošto je opasnost prošla, on se, znači, pretvarao da je umro dok je njegov zamenik vladao jedan dan, a zatim se ponovo pojavio. Heraklova deca su bili takvi zamenici (vidi 122, 1).

5. Apesan je bio jedan od nekolicine ranih heroja koje je u petu ujela zmija otrovnica (vidi 177, 1). On se može poistovetiti sa Ofeltom (vidi 106, g) iz Nemeje, mada se ne zna u koji deo tela je zmija ujela Ofelta.

124 Delo drugo: Hidra iz Lerne

Drugo što je Euristej zapovedio Heraklu da izvrši beše da uništi Hidru iz Lerne, čudovište koga su rodili Tifon i Ehidna, a odnegovala Hera da bi ugrozila Herakla.1
b) Lerna leži na obali mora, nekih pet milja udaljena od grada Arga. Na zapadu se diže Gora Pontin, sa svetim gajem platana koji se spuštaju do mora. Taj gaj se jednom stranom graničio s rekom Pontin — na čijoj je obali Danaj posvetio život Ateni — a s druge strane rekom Amimon. U gaju su se nalazili likovi Demetre, Dionisa Spasioca i Proksime, jedne od Herinih dadilja; a na drugoj obali kameni lik Afrodite, koji su joj posvetile Danaide. Svake godine su se u Lerni održavali tajni noćni obredi u čast Dionisa, koji je na tom mestu sišao u Tartar kad je išao po Semelu, a nedaleko odatle slavile su se i misterije Demetre iz Lerne, na mestu gde su Had i Persefona sišli u Tartar.2
c) Ovaj je plodni i sveti predeo ugrožavala Hidra, koja je imala svoj log pod platanom kod sedmokrakog izvora reke Amimon, i stalno natapala močvare u okolini Lerne — imperator Neron je pokušao da ove močvare isuši, ali nije uspeo — što je predstavljalo stalnu smrtnu opasnost za mnoge neoprezne putnike.3 Hidra je imala ogromno pseće telo i osam ili devet zmijolikih glava, od kojih je jedna bila besmrtna. Neki pričaju da je imala čak i pedeset, stotinu, pa i hiljadu glava. U svakom slućaju, ona beše do te mere otrovna da su i njen dah, pa čak i miris koji je ostavljala za sobom bili smrtonosni.4
d) Atena je neprestano razmišljala kako bi Herakle mogao da ubije čudovište, i kad on stiže u Lernu kočijama koje je vozio Jolaj, ona mu pokaza Hidrino leglo. Po Ateninom savetu on je naterao Hidru da se pojavi peckajući je plamenim strelama, a zatim zadrža dah dok je nije dočepao. Ali čudovište mu se uvi oko nogu, nastojeći da ga savlada. On je uzalud udarao batinom po njenim glavama; čim bi jednu smrskao, odmah bi na tom mestu izrasle dve-tri nove.5
e) Iz baruštine se pojavi jedan ogroman rak koji je dolazio u pomoć Hidri; on uštinu Herakla za nogu; Herakle besno smrvi raku ljušturu i viknu Jolaja u pomoć. Jolaj potpali jedan kraj gaja i poče buktinjama da pali Hidrine vratove, s kojih je Herakle odrubljivao glave, da bi zgrušao krv i sprečio da niknu nove glave.6
f) Upotrebivši mač ili možda kratku zlatnu sablju, Herakle odrubi Hidri i besmrtnu glavu, čiji je jedan deo bio od zlata, i zakopa je, dok je još siktala, pod tešku stenu pokraj puta za Elaj. Rasporio je obezglavljenu lešinu, i zamočio svoje strele u žuč. Od tada je i najmanja ogrebotina od tih strela bila smrtonosna.
g) Da bi se odužila raku za uslugu, Hera mu postavi lik među dvanaest znakova zodijaka. Euristej, međutim, ne htede da prizna Heraklu da je ispunio nalog zato što mu je Jolaj pritekao u pomoć.7

1. Hesiod: Teogonija 313;
2. Pausanija: II, S7, 1—3 i 5: II, 36, 6—8;
3. Pausanija: 11, 37, 4; Apolodor: II, 5, 2; Strabon: VIII, 6, 8;
4. Euripid: Herakle 419—20; Zenobije: Poslovice VI. 26: Apolodor: loc. cit.; Simonid, navodi ga sholijast uz Hesiodovu Teogoniju, str. 257, izd. Heinsius; Diodor sa Sicilije: IV, 11; Higin: Fabula 30;
5. Hesiod: Teogonija 313; Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 287;
6. Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit. i Pesnička astronomija II, 23; Diodor sa Sicilije Jon 192; Hesiod: Teogonija 313; Apolodor: loc. cit.; Aleksandar Mindije, navodi ga Fotije, str. 475.
*
1. Hidra iz Lerne zbunjivala je klasične mitografe. Pausanija smatra da je to morala biti ogromna otrovna vodena zmija; nju je Pisander prvi opisao kao neman sa mnogo glava, u želji da ]e prikaže strašnijom i tako ulepša svoje stihove (Pausanija II, 37, 4). Prema euhimeristi Serviju (O Vergilijevoj Ajneidi VI, 287), Hidra je bila izvorište podzemnih reka koje su izbijale i plavile zemljište; kada bi se neki od mnogobrojnih kanala zapušio, voda bi kuljala na sve strane, a Herakle je prvi upotrebio vatru da bi isušio zemljište, a zatim zatvorio kanale.

2. U najranijoj verziji ovog mita, Herakle, kao aspirant na kraljevstvo, morao se boriti, i to najpre s bikom, zatim ili s lavom, ili s divljim veprom ili sa skorpijom, i na kraju je morao da zaroni u jezero i otme blago vodenom čudovištu koje je živelo na dnu. Jason je imao da izvrši manje-više iste zadatke a pomoć koju je Jasonu pružila Medeja, u mitu o Heraklu pruža Atena kao Heraklova buduća nevesta. Iako Hidra podseća na morsku zmiju koju je Persej ubio krivom sabljom od zlata, ili srpom mladoga meseca, ona je bila slatkovodna neman slična čudovištima koje pominju irski i velški mitografi — piasters ili avancs (vidi 148, 5) — i kao ona homerskim epitetom zabeležena za Lakedajmona, cetoesse, »vodeno čudovište», koje bez sumnje boravi u dubokim virovima reke Eurote (vidi 125, 3). Pseće telo podseća na morsko čudovište Skilu (vidi 16, 2) i na sedmoglavo čudovište koje je ubio junak Gilgameš. Astrolozi su uveli raka u priču zato da bi dvanaest Heraklovih dela odgovaralo znacima zodijaka; a rak bi, u stvari, trebalo da odigra ulogu u Heraklovoj borbi sa Nemejskim lavom, sledećim znakom zodijaka.

3. Ovaj ritualni mit spaja se sa mitom o Danaidama, koje su bile drevne vodene sveštenice u Lernu. Broj Hidrinih glava je sasvim neodređen; kad bi predstavljala zajednicu sveštenica, Hidra je imala pedeset glava; kao sveta sipa, pod zaštitom Tetide, koja je takođe imala zajednicu od pedeset sveštenica (vidi 81, 1), Hidra je imala osam zmijolikih ruku koje su se završavale glavama, i jednu glavu na trupu, što sve zajedno čini devet glava u čast Mesečeve Boginje; stotinu glava značilo je centuriae, ili vojne jedinice koje su napale Arg iz Lerna; a deset hiljada je tipično Euripidovo doterivanje, jer on kao mitograf nije patio od prevelike savesnosti. Na grčkim kovanicama Hidra obično ima sedam glava, što je nesumnjivo poteklo od izvorišta reke Amimone.

4. Heraklov boj sa Hidrom izgleda da se odnosi na istorijski događaj: to je bio pokušaj da se zatru lernijski obredi plodnosti. Ali nove sveštenice su se pojavljivale u gaju platana — platanovo drvo je odraz kretskog religioznog uticaja, a sipa takođe — sve dokle ga Ahajci ili Dorci nisu spalili. Jasno je da je najpre Demetra stvorila trojstvo sa Hekatom kao Staricom, koja se ovde naziva Prosima, »ona kojoj se obraća himnom«, i Persefonom — Devicom; ali Dionisova Semela (vidi 27, k) održala se duže od Persefone. Postojao je i poseban primorski kult Afrodite-Tetide.

125 Delo treće: Kerinska košuta

Treći Heraklov zadatak bio je da uhvati Kerinsku košutu i da je živu donese iz Ojnoje u Mikenu. To brzonogo šareno stvorenje imalo je bronzana kopita i zlatne rogove poput jelena, pa je zato neki nazivaju jelenom.1 Ona je bila posvećena Artemidi, koja je, dok je još bila dete, ugledala pet košuta snažnijih od bikova, kako pasu na obalama šljunkovite reke Anaur u Tesaliji, u podnožju planine Paraje, dok su sunčani zraci svetlucali na njihovim rogovima. Artemida potrča i svojim rukama uhvati četiri košute jednu za drugom, pa ih upreže u kočije; peta joj je pobegla preko reke Kladona na Kerimejsku goru, jer je Hera već tada smislila sva Heraklova ispaštanja. Po jednoj drugoj priči, ta košuta je čudovište bez gospodara, koje je pustošilo polja i koje je Herakle, posle žestoke borbe, prineo na žrtvu Artemidi na vrhu Gore Artemisije.2
b) Pošto košutu nije smeo ni da ubije ni da rani, Herakle je ovo delo izvršio uz najmanje moguću primenu sile. On je neumorno tragao za njom čitavu godinu dana, i ta ga je hajka odvela čak u Istru i u zemlju Hiperborejaca. Kad je, najzad, iscrpljena košuta pobegla na Goru Artemisiju, a odatle sišla na reku Ladon, Herakle odape strelu i pogodi je u nogu, između kostiju i mišića, tako da se ne prosu ni kap krvi. Potom je uhvati, natovari je na pleća i požuri kroz Arkadiju put Mikene. Neki, međutim, kažu da je upotrebio mreže, a priča se i da je pratio košutin trag sve dok je nije zatekao zaspalu pod drvetom. Artemida je presekla Herakla, da ga prekori što se tako grubo poneo prema njenoj svetoj životinji, ali se on opravda nuždom i za sve okrivi Euristeja, tako da mu Artemida oprosti i dozvoli mu da je odnese živu u Mikenu.3
c) Druga verzija ove priče kaže da je Alkionova sestra, Plejada Tajget, posvetila košutu Artemidi iz zahvalnosti što ju je privremeno preobrazila u košutu te je tako izbegla Zeusov
zagrljaj. Ipak, Zeus se nije dao dugo zavaravati, te mu ona ipak rodi Lakedajmona, ali se zbog toga obesi na vrhu planine Amiklaj, koju tada prozvaše Tajget.4 Njena nećaka i imenjakinja udala se za Lakedajmona i rodila mu Himera. Afrodita učini da, jedne noći, u nekoj bludnoj orgiji, Himer, u neznanju, oduzme nevinost svojoj  sestri Kleodiki. Kada je sutradan shvatio šta je učinio, Himer skoči u reku, koju ponekad zovu njegovim imenom, i više ga niko nikada nije video; ali ta reka je poznatija kao Eurota, zato što se Lakedajmonov prethodnik, kralj Eurota, doživevši nezapamćen poraz od Atenjana, baci u njene talase ne sačekavši da izađe pun mesec da bi predao bitku; Eurota je bio sin Mileta, pronalazača vodenice, a otac Amiklu i ded Hijakintu i Euridici, koja se udala za Akrisija.5

1. Apolodor: II, 5, 3; Diodor sa Sicilije: IV, 13: Euripid: Herakle 373: Vergilije: Ajneida VI, 802; Higin: Fabula 30:
2. Apolodor: loc. cit.; Kalimah: Himna Delu 103 1 Himna Artemidi 100: Euripid: loc. cit.: Pausanija: II, 25, 3;
3. Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 13; Pindar: Olimpijske ode III. 26—7; Higin: Fabula 30;
4. Pindar: Olimpijske ode III, 29; Apolodor: II, 10, 1; Plutarh: O rekama 17;
5. Pausanija: III, 1, 2—3 1 20, 2; Plutarh: loc. cit.; Apolodor; III, l0, 3.
*
1. Ovo treće delo razlikuje se od većine ostalih. Istorijski, ono verovatno beleži ahajsko osvajanje svetilišta u kome se Artemida slavila kao Elafija (''slična košut'');  njene četvoroprežne kočije sa upregnutim jelenima predstavljaju godine između Olimpijada, a na kraju svake Olimpijade priređivan je lov na žrtvu odevenu u kozu jelena (vidi 22,1). U svakom slučaju, kažu da se Artemidina dadilja zvala  Elafija (Pausanija  VI,  22, 11). Ipak mitski gledano, ovo delo je, izgleda, delo Heralda Daktila (vidi 52, 3), koga Gali poistovećuju sa Ogmijem (Lukijan: Herakle 1), koji je izumeo ogamsko pismo i svu poeziju barda (vidi 132, 3). Lov na košutu ili srnu simboliše potragu za mudrošću, a košutu su, prema irskoj mitologiji, našli pod divljom jabukom (Bela Boginja. str. 217). Ovim bi se moglo objasniti zašto Herakle nije učinio košuti ništa nažao, osim u pogrešnim Furipijadovim tumačenjima već je tragao za njom neumorno čitavu godinu dana, čak do zemlje Hiperborejaca, koji su bili čuveni po sličnim misterijama. Prema Poluksu, Heraklovo ime je Melon (»od jabuka«),  jer su mu na žrtvu prinosili jabuke, zbog prepoznavanja njegove mudrosti; ali je ta mudrost dolazila samo u smrti i njegova potraga za srnom, kao i dolazak u vrt Hesperida, bilo je, u stvari, putovanje u keltski raj. I sam Zeus je progonio Tajget, Atlantovu kćer, koja nije bila helenska ličnost.

2. U Evropi jedino irvasi imaju velike rogove i priče o njima došle su sa Baltika ćilibarskim putem; a irvas, za razliku od drugih vrsta jelena, može i da se upregne.

3. Davljenje Tajgetinog sina Himera, i Tajgetinog svekra Eurota, potvrđuje da su današnje spartanske kraljeve po običaju žrtvovali vodenom čudovištu reke Eurote na taj način što bi žrtvu uvili u granje i bacali je u duboki rečni vir. Tako je, izgleda, bilo i sa Tantalom (vidi 108, 3), drugim Tajgetinim sinom (Higin: Fabula 82). Lakedajmon znači »jezerski zloduh« (vidi 124, 2), a Lakonija je oblast Lakone (»gospe od jezera«), čiji je lik prilikom dorske najezde spasao neki Preugen i odneo u Patru u Ahaji (Pausanija: VII, 20,4). Suština priče o Tajgetinom preobražaju izgleda leži u tome što su se ahajski osvajači Sparte nazivali Zeusima, a njihove žene Herama. Kad su Heru počeli da obožavaju u liku krave, elegijski kult Artemide Košute je iščezao. Obredna svadba Zeusa Bika i Here Krave verovatno se slavila kao na Kreti (vidi 90, 7).

4. Noći bludnih orgija održavale su se u raznim grčkim državama (vidi 44, a), a i za vreme albanskog praznika u Rimu: bio je to ustupak drevnim odnosima među polovima koji su prethodili monogamiji.