35 POBUNA DZINOVA

Pobesneli od gneva što je Zeus zatvorio njihovu braću Titane u Tartar, neki veoma visoki i strašni džinovi, sa dugačkim uvojcima i bradama i zmijastim repovima umesto nogu, zaverili su se i napali Nebo. Njih dvadeset četvoricu rodila je Majka Zemlja u tračkoj Flegri.1
     b) Bez ikakve opomene, oni dohvatiše stenje i jelove baklje i, stojeći na planinskim vrhovima, zavitlaše ih ka nebu, te tako dovedoše Olimpljane u veoma težak položaj. Hera je zloslutno prorekla da nijedan od bogova neće biti kadar da ubije ijednog džina; džinove može pobiti samo smrtnik, obučen u lavlju
kožu, i to pod uslovom da ih preduhitri i ne dopusti da nađu izvesnu travu od koje se postaje neranljiv, a koja raste na nekim tajnim skrovitim mestima na zemlji. Zeus se odmah posavetovao sa Atenom, poslao ju je Heraklu u lavljoj koži, na koga je po svoj prilici, Hera mislila. Atena obavesti Herakla kako stvari stoje, a Zeus zabrani Eoji i Heliju da svetle za izvesno vreme. Pri slaboj treperavoj svetlosti zvezda, Zeus je u krajevima koje je Atena naznačila, počeo da pipa po zemlji, te tako nađe travu i srećno je donese na nebo.
      c) Sad su Olimpljani mogli da se upuste u boj protiv džinova. Herakle je odapeo prvu strelu na Alkioneja, neprijateljskog vođu. Alkionej se sruši, ali se ponovo diže živ na noge, jer beše pao na svoju rodnu grudu u Flegri. »Požuri, hrabri Herakle!« vikala je Atena. »Odvuci ga negde u neku drugu zemlju!« Herakle dohvati Alkioneja na pleća i odvuče ga preko tračke granice, te ga tamo dokrajči svojom batinom.
     d) Porfirion skoči na nebo sa jedne velike stene koja je strčala uvis, a koju su napravili sami džinovi i svi se bogovi razbežaše. Jedino je Atena zauzela odbrambeni stav. Projurivši pored nje, Porfirion se uputi Heri i pokuša da je zadavi; ali u tom trenutku Erot ga svojom strelom rani u jetru, njegov bes se pretvori u požudu, te poče da kida Herinu sjajnu odeždu. Zeus, videći da će mu žena biti silovana, potrča napred i u ljubomornom besu obori Porfiriona svojim gromom. Porfirion ga odmah podiže, ali ga Herakle, koji se utom vratio iz Flegre, za tren oka smrtno rani svojom strelom. U međuvremenu se Efijalt okomio na Areja i potukao ga do nogu; Apolon je ipak uspeo da ustreli prokletnika u levo oko i pozove Herakla, koji smesta posla drugu strelu u desno oko. Tako je umro Efijalt.
    e) Od toga trenutka, čim bi neki bog ranio džina, Herakle bi zadavao smrtonosni udarac. Tako je Dionis oborio Eurita svojim tirsom, Hekata zasenila Klitija svojim buktinjama, Hefajst opekao Mimanta sručivši na njega kutlaču usijanog metala, a Atena prignječila pohlepnog Palanta kamenom. Miroljubive boginje Hestija i Demetra nisu uzimale učešća u sukobu, već su stajale po strani i, zbunjene, kršile ruke; Suđaje su, međutim, bacale gvozdene tučkove i to s dobrim rezultatima.2
     f) Ostali džinovi, obeshrabreni, nagoše se da beže nazad na zemlju, a Olimpljani počeše da ih gone. Atena se baci kamenom za Enkeladom, kamen prignječi džina i surva ga u more: tako je postala Sicilija. Posejdon otkide deo ostrva Kosa svojim trozupcem i baci se njime na Polibuta; tako je u blizini Sicilije nastalo ostrvce Nisir, ispog koga leži Polibut.3
    g) Ostali džinovi pružiše poslednji otpor kod Bata, u blizini Trapeza u Arkadiji, gde zemljište još uvek gori, a orači izoravaju kosti džinova. Hermes je pozajmio od Hada njegov nevidljivi šlem i pogodio Hipolita, a Artemida je probola strelom Grationa; tučkovi Suđaja porazbijali su glave Agriju i Toantu; Arej, svojim kopljem, i Zeus, svojom munjom, izađoše na kraj sa ostalima, tako su morali da zovu Herakla da bi dokrajčio svakog palog džina. Ima ih koji tvrde da je bitka bila na Flegrajskom polju, nedaleko od Kumaje u Italiji.4
    h) Silen, na zemlji rođeni satir, tvrdio je za sebe da je učestvovao u ovoj bici na strani svog učenika Dionisa, i pripomogao pogibiji Enkelada time što je širio paniku među džinovima njačući kao magarac; ali Silen je obično pijan i ne razlikuje istinu od laži.5

1. Apolodor: I, 6, 1; Higin: Fabule, predgovor;
2. Apolodor: I, 6, 2;
3. Apolodor: loc. cit.; Strabon: X, 5, 16;
4. Pausanija: vm, 29, 1—2; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 21;
5. Euripid: Kiklopi 8.
*
1. Ova priča, nastala posle Homera, sačuvana je u nepotpunoj verziji; Erot i Dionis, koji su učestvovali u borbi, kasnije su došli na Olimp (vidi 15, 1—2 i 27, 5), a i Herakle je stigao na Olimp pre nego što je proglašen za boga na brdu Ojta (vidi 142, h). Ova priča služi da objasni odakle potiču mamutove kosti koje su nalazili kod Trapeza (koje se i danas mogu videti po mesnim muzejima); da objasni vulkanski plamen na Batu, zatim u Arkadiji, u tračkoj Paleni, i na Kumiru, i najzad postanak ostrva Sicilije i Nisira, ispod kojih su, kako priča kaže, Atena i Posejdon sahranili dva džina.

2. Istorijski događaj iz kojeg proističe ovaj mit, kao i mit o pobuni Aloida (vidi 37, 6), za koji se smatra da je dvojnik ovom mitu — izgleda da je bio koncentrisani pokušaj nehelenskih brđana da osvoje neka helenska utvrđenja. Mitom je obuhvaćeno i povlačenje napadača koje su Heleni odbili uz pomoć nekih svojih saveznika. Ali nemoć i kukavičluk bogova u poređenju sa hrabrošću nepobedivog Herakla, i tok bitke opisan sa elementima farse, govore o tome da je ovo pre omiljena pripovest negoli mit.

3. Ipak, u priči postoje i skriveni religiozni elementi. Džinovi nisu od krvi i mesa, već duhovi rođeni iz zemlje; to označavaju njihovi zmijoliki repovi; s njima se može izaći na kraj samo pomoću čarobne trave. Nijedan mitograf ne pominje o kojoj se biljci radi, ali to je verovatno ephialtion, lek protiv snoviđenja i košmara. Efijalt, ime vođe džinova, bukvalno znači »onaj koji skače na« (incibus — na latinskom); a pokušaj Porfiriona da zadavi i napastvuje Heru i pokušaj Palanta da siluje Atenu ukazuju da je cilj priče pouka da u slučaju erotičnih košmara, u bilo kome trenu u toku 24 časa, treba prizvati u pomoć Herakla Spasioca.

4. Alkionej (»moćni magarac«) verovatno je duh vetra koji se zove šiloko (jugo) — dah divljeg magarca, ili Tifon (vidi 36, 1) — koji donosi ružne snove i razgara sklonosti i požudu; zato Silen i tvrdi da je džinove naterao u bekstvo njačući kao magarac, što priču čini još komičnijom (vidi 20, b). Ime Mimant (''mimikrija'') možda se odnosi na nestvarnu uverljivost snova; a Hipolit ("po-top konja'') podseća da su se u drevna vremena snovi pripisivali boginji sa kobiljom glavom. Na severu su oni što su patili od strašnih snova dozivali boga Odina, dok ga kasnije nije zamenio sveti Svithold.

5. Kako je Herakle upotrebio čarobnu travu može se zaključiti iz vavilonskog mita o kosmičkoj borbi starih i novih bogova. Tamo Marduk, Heraklov parnjak, drži travku u svojim nozdrvama, da bi se sačuvao od škodljivog mirisa boginje Tijamat; u ovom mitu trebalo je suprotstaviti se Alkionejevom zadahu.

36 TIFON

Iz osvete što su uništeni džinovi, Majka Zemlja se podade Tartaru, i uskoro u Korikskoj pećini na Kilikiji rodi svoje najmlađe dete, Tifona: najveće čudovište koje se ikad rodilo.1 Od bedara naniže Tifon je bio samo ogroman splet zmijurina, a njegove su ruke, koje bi, kad ih ispruži, dosezale stotinu morskih milja u oba pravca, imale bezbroj zmijskih glava umesto šaka. Njegova gruba magareća glava dodirivala je zvezde, a ogromna krila su pomračivala sunce, vatra mu je izbijala iz očiju a užarene kamenčuge kuljale su mu iz čeljusti. Kad je Tifon krenuo ka Olimpu, bogovi u strahu pobegoše čak u Egipat i tu se prerušiše u životinje: Zeus je postao ovan; Apolon vrana, Dionis koza, Hera bela krava; Artemida mačka; Afrodita riba; Arej vepar; Herakle se pretvorio u pticu Ibis, i tako dalje.
b) Jedino Atena osta na položaju i poče oštro koriti Zeusa zbog kukavičluka, dok on ponovo ne uze svoj pravi lik i pusti munju na Tifona, a istovremeno zamahnu svojim kremenim srpom kojim se poslužio da kastrira svoga oca Urana. Ranjen, Tifon urlajući odlete na planinu Kasiju, koja se pomalja na severu iznad Sirije i tamo se njih dvojica uhvatiše ukoštac. Tifon se mnogostruko obavio oko Zeusa, razoružao ga otevši mu srp, i pošto mu je prekinuo žile na rukama i nogama, odvukao ga u koriksku pećinu. Zeus je besmrtan, ali tad nije mogao ni prstom da makne, a pored toga Tifon je sakrio žile u medveđu kožu. Njegova sestra Delfina, takođe čudovište sa zmijskim repom čuvala je stražu.
c) Vest o Zeusovom porazu prožela je bogove strahom i užasom, ali Hermes i Pan otidoše potajno u pećinu i tu Pan uplaši Delfinu iznenadnim strašnim poklicima, dok Hermes vešto izvuče žile i ubaci ih ponovo u Zeusove udove.2
d) Ali neki kažu da je Kadmo izvukao žile od Delfine rekavši joj da su mu potrebne kao žice za liru na kojoj će joj svirati najdivniju muziku; tek tada je Apolon svojom nepogrešivom strelom ustrelio Delfinu.3
e) Zeus se vratio na Olimp, popeo se u kočije koje su vukli krilati konji i još jedanput pošao gromom na Tifona. Ovaj je otišao na planinu Nisa, gde su ga Suđaje ponudile lažnim voćem, govoreći da će mu ono povratiti snagu, iako su ga, u stvari, time osudile na sigurnu smrt. On je uspeo da dođe do planine Hajme u Trakiji, pa je, dižući čitave planine, počeo njima da se baca na Zeusa; Zeus bi pred svaku isprečio grom, tako da su se odbijale i vraćale nazad na čudovište i strahovito ga izranjavile. Potoci Tifonove krvi dadoše ime planini Hajm, a on pobeže prema Siciliji, gde Zeus okonča borbu time što je na džina srušio planinu Etnu, te vatra i danas kulja iz njenog grotla.4

1. Hesiod: Teogonija 819; Pindar: Pitijske ode, I, 15; Higin: Fabula 182;
2. Apolodor: I, 6, 3;
3. Non: Dionysiaca 1, 481; Apolonije sa Roda: loc, cit; Pindar: loc. cit;
4. Apolodor: loc. cit; Pindar: loc. cit.
*
1. ''Korikski'', kažu, znači »od kožne vreće«; ta reč se verovatno odnosi na staro verovanje da se vetrovi drže u vreći, odakle ih pušta Ajol (vidi 170, g), dok je tu ulogu praznoverje u srednjem veku pripisivalo vešticama. U jednoj drugoj pećini, u Delfima, Delfinin zmijoliki sadrug zvao se Piton a ne Tifon (''zmija''). Piton personifikuje rušilački severni vetar — vetrovi su obično slikovito predstavljeni sa zmijskim repovima i sjuruju se dole na Siriju sa planine Kasije, a na Grčku sa planine Haim (vidi 21, 2). Tifon, s druge strane, znači ''ubitačni dim koji guš'', što se naravno odnosi na erupciju; tako postaje razumljivo kako Zeus savlađuje Tifona prignječivši ga Etnom. Ali ime »Tifon« značilo je još i vetar zvani ''šiloko'', koji duva iz južnih pustinjskih oblasti i izaziva sušu u Libiji i Grčkoj, pored toga što sa sobom donosi i miris vulkanske lave: Egipćani su ovaj vetar predstavljali kao pustinjskog magarca (vidi 35, 4 i 83, 2). Bog Set, čiji je dah po predanju bio Tifon, osakatio je Ozirisa na gotovo isti način kao i Tifon Zeusa, ali su obojica na kraju ipak bili pobeđeni, a ova podudarnost je izazvala pometnju oko imena Piton i Tifon.

2. Bekstvo bogova u Egipat, kako Lukijan primećuje (''O žrtvama'' 14), izmišljeno je kao aluzija na račun Egipćana, koji su bogove predstavljali u obliku životinja: Zeus—Amon kao ovan (vidi 133, j), Hermes—Tot kao ibis ili ždral (vidi 52, 6). Hera— Izida kao krava (vidi 56, 2), Artemida—Pašt kao mačka i tako dalje; međutim bekstvo bogova može se odnositi i na istorijsko bekstvo zaplašenih sveštenika i sveštenica sa egejskog arhipelaga, kad je vulkanska erupcija zatrpala polovinu prostranog ostrva Tera, otprilike 2000 godina pre naše ere. Mačke nisu bile odomaćene u klasičnoj Grčkoj. Osnovni izvor ove legende izgleda da je bio vavilonski ep o stvaranju sveta, ''Enuma Elish'', po kome su, kako Damaskije veli u ranijoj verziji, boginja Tijamat, njen suprug Apsu i njegov sin Mumi (»zbrka«) pustili na slobodu Kingua i hordu drugih čudovišta i nahuškali ih na tek rođeno trojstvo bogova: Ea, Anu i Bela. Sve troje je u prvi mah naglo u panično bekstvo, ali ubrzo Bel poče da se podsmeva svojoj braći, preuze komandu i potuče snage Tijamate, a njoj samoj smrska glavu batinom i raspoluti je nadvoje »kao pljosnatu ribu«.

3. Mit o Zeusu, Delfini i medveđoj koži priča o Zeusovom poniženju pred Velikom Boginjom, koju su poštovali kao medvedicu, čije je glavno svetilište bilo u Delfima; istorijski razvoj događaja nije nam poznat, ali su Kadmenjani iz Bojotije, izgleda, bili zainteresovani da sačuvaju Zeusov kult. ''Voće'' koje su Tifonu ponudile tri Suđaje biće svakako dobro poznata jabuka smrti (vidi 18, 4; 32, 4; 33, 7 itd.). Prema jednoj protohetitskoj verziji ovog mita zmija Ilijunka pobeđuje boga nepogode i oduzima mu oči i srce, koje on nanovo dobija ratnim lukavstvom. Evo kako: boginja Inara tada je sazvala savet bogova i oni se dogovoriše kako da se osvete. Bogovi su pozvali na gozbu Ilijunku. Ilijunka je toliko jela da je počela da se davi, tada joj je boginja žicom probola oči i oslepila je, a dokrajčio je bog nepogode.

4. Gora Kasija (sada se zove Džebel el Akra) je brdo Hazi koje se pominje u hetitskoj priči o Ulikumiju. To je priča o džinu od kamena koji je, rastući, dostigao neobičnu visinu i kome je njegov otac Kumarbi naredio da uništi sedamdeset bogova na Nebu. Ni bog nepogode i oluje, ni bog sunca, ni boginja lepote, ni svi ostali njihovi božanski sadruzi nisu uspeli da ubiju Ulikumija, dok Ea, bog Mudrosti, nije nožem koji je poslužio da se odvoji Nebo od Zemlje odsekao stopala čudovištu i strovalio ga u more. Elementi ove priče pojavljuju se u mitu o Tifonu kao i u mitu o Aloeidima (vidi 37, b). Izgleda da su Kadmenjani ovu legendu doneli u Grčku iz Male Azije (vidi 6, 1).

37 ALOEIDI

Efijalt i Ot su bili kopilad Ifimedeje, Triopove kćeri. Ona se zaljubila u Posejdona i imala je običaj da, čučeći na obali mora, rukama skuplja talase i sipa ih sebi u krilo; tako je i zatrudnela. Efijalt i Ot su se ipak zvali Aloeidi, jer se Ifimedeja uskoro udala za Aloeja, koga je njegov otac Helije učinio kraljem bojotijske Asopije. Aloeidi su rasli lakat u širinu i šest stopa u visinu svake godine i kad su napunili devet godina, bili su devet lakata široki i 54 stope visoki. Oni tada objaviše rat Olimpljanima. Efijalt se zakle rekom Stig da će silovati Heru, a Ot da će napastvovati Artemidu.1
b) Odlučivši da prvo zarobe Areja, boga rata, oni odoše u Trakiju, razoružaše ga i zatvoriše u bronzanu posudu i sakriše je u kući svoje maćehe Eriboje, pošto njihova majka Ifimedeja više nije bila među živima. Tako je počela njihova opsada Olimpa; napravili su uzvišenje sa koga su nameravali da izvrše napad na taj način što bi planinu Pelion popeli na planinu Osu, pa zapretili da će baciti planine u more sve dok ono ne postane suvo kao zemlja. Njihovo samopouzdanje bilo je ogromno, jer je prorečeno da nikakav živi čovek, pa čak ni bog, ne može da ih ubije.
c) Po savetu Apolona, Artemida je poslala poruku Aloeidima: ako obustave opsadu, ona će doći na ostrvo Naks da se sretne s njima i preda Otu u zagrijaj. Ot je bio presrećan, ali Efijalt postade ljubomoran i ljut, jer nije primio sličnu poruku od Here. Zbog toga na ostrvu Naks među njima izbi žestoka svađa. Efijalt je zahtevao ili da odbiju uslove, ili da se on, kao stariji, prvi nauživa s Afroditom. Rasprava je dostigla vrhunac kad se pojavila Afrodita u obliku košute i oba se Aloeida mašiše za svoje džilite, svaki spreman da dokaže kako je baš on dostojan ljubavi. Afrodita prolete između njih kao vetar, a oni, osvrnuvši se na nju, probodeše jedan drugog. Tako su obojica pali, i tako se obistinilo proročanstvo da ih ne mogu ubiti ni ljudi ni bogovi. Tela su im vratili u bojotijski Antedon da ih sahrane: narod sa Naksa ih još poštuje. Poštuju ih i kao osnivače bojotijske Askre, a i kao prve smrtnike koji su poštovali helikonske Muse.2
d) Pošto je prestala opsada Olimpa, Hermes je pošao da potraži Areja, pa je primorao Eriboju da ga polumrtvog oslobodi iz bronzane posude. Duše Aloeida sišle su u Tartar, gde su ih čvrsto privezali uz stub konopcima koje su vezivali čvorovima od živih zmija otrovnica. Tako oni sede okrenuti jedan drugom leđima. a nimfa iz reke Stig mrzovoljno čuči na vrhu stuba i opominje ih na neispunjene zakletve.3

1. Apolodor: I, 7, 4; Pausanija: II, 3, 8; Pindar: Pitijske ode IV, 88—92;
2. Homer: Odiseja XI, 305—20; Ilijada V, 385—90; Pausanija: IX, 29, 1—2;
3 Apolodor: I, 7, 4; Higin: Fabulo 28.
*
1. Ovo je druga, takođe prilično poznata verzija pobune džinova (vidi 35, b). Ime Efijalt, napad na Olimp, pretnja Heri i proročanstvo o neranjivosti, pojavljuju se u obe verzije. Efijalt i Ot  »sinovi gumna« sa »onom koja snaži genitalije«, unuci »one sa tri lica«, naime Hekate, i poklonici divljih Musa, oličavaju moru ili orgastički košmar koji žene ponekad doživljavaju u snu. Kao i »Nightmare« (»Snoviđenja«) u britanskim legendama, oni se vezuju uz broj devet. Mit se zapliće maglovitom istorijskom epizodom koju priča Diodor sa Sicilije (V, 50). On kaže da je Tesalijac Aloej poslao svoje sinove da oslobode svoju majku Ifimedeju i sestru Pankratidu (»opšta snaga«) od Tračana, koji su ih odveli na ostrvo Naks; njihov poduhvat je uspeo, ali su se posvađali oko deobe ostrva i ubili jedan drugog. Iako Stefan Vizantijski beleži da je grad Aloeja u Tesaliji dobio ime po Aloeidima, rani mitografi ih smatraju Bojoćanima.

2. Uzajamno ubistvo blizanaca podseća na večno rivalstvo svetoga kralja i njegovog naslednika u ljubavi prema Beloj Boginji, i oni naizmenično sreću smrt od suparničke ruke. To što se Aloeidi zovu »sinovi gumna» i što su izbegli Zeusovoj munji, podatak je da pripadaju pre žitnom nego hrastovom kultu. Kazna u Tartaru, kao i Tesejeva i Pejritojeva (vidi 103, c), izgleda da se oblikovala prema drevnom kalendarskom simbolu koji prikazuje blizance vezane za stub i okrenute potiljkom u potiljak, kako sede na stolici zaborava. Stub na kome stoji boginja Smrti u životu obeležava dužinu letnjeg godišnjeg doba; kad ono istekne, završava se vladavina svetog kralja a počinje vladavina njegovog naslednika. U Italiji je ovaj simbol predstavljen kao dvoglavi Janus; ali italijanska Nova godina padala je zimi u januaru, a ne leti, kao u sunčanoj godini helijatska egipatska od 365 1/2 dana, koja je počinjala rađanjem dvoglavog Sirijusa (vidi 34, 3).

3. Arejevo zatočeništvo od trinaest meseci mitski je fragment nepouzdanog datuma, koji se odnosi verovatno na primirje od godine dana — pelašku godinu od trinaest meseci — koje su zaključili Tesalo-Bojoćani i Tračani, s tim što su ratničke zaloge obe zaraćene strane stavile u bronzani sud i pohranile u hram Here i Eriboje. Helion, Osa i Olimp su planine istočno od Tesalije, s čijih vrhova puca vidik čak do tračkog poluostrva, gde se, izgleda, i vodio rat završen ovim primirjem.

38 DEUKALIONOV POTOP

Deukalionov potop, koji se zove tako za razliku od ogigijskog i drugih potopa, izazvao je Zeus kad se naljutio na bezbožne sinove Likaona, sina Pelazgova. Likaon je prvi civilizovao Arkadiju i počeo da obožava Zeusa Likajskog, ali ga je naljutio time što mu je prineo ljudsku žrtvu. Zeus ga je zbog toga pretvorio u vuka, a kuću mu spalio gromom. Neki kažu da je imao dvadeset dva sina, drugi, pak, pedeset.1
b) Vest o zločinima koje su činili Likaonovi sinovi dospela je na Olimp i Zeus ih je lično posetio, prerušen u siromašnog putnika. Oni su bili toliko bestidni i bezobzirni da su pred njega izneli čorbu od iznutrica u koju su, zajedno sa iznutricom ovaca i koza, stavili i creva svoga brata Niktima. Zeusa nisu mogli da prevare, te on prevrnu trpezu sa tako odvratnom večerom — mesto gde je Zeus izvrnuo trpezu postade poznato kao Trapez — sve ih pretvori u vukove, osim Niktima, kome povrati život.2
c) Po povratku na Olimp, Zeus, kome se zgadio ceo ljudski rod, pusti veliku poplavu na zemlju, s namerom da zbriše celo čovečanstvo, ali Deukalion, kralj Ftije, koga je opomenuo njegov brat Titan Prometej, kad ga je ovaj pohodio na Kavkazu, sagradi čun i snabde ga namirnicama, te isplovi sa ženom Pirom, kćerkom Epimetejevom. Samo što su se otisnuli od obale, duhnu južni vetar, poče da pada kiša, a nabujale reke počeše da se sručuju u more, koje je raslo s ogromnom brzinom i rušilo sve na obali i u ravnici; ceo svet je bio poplavljen osim nekoliko planinskih vrhova i izgledalo je da su izgubljena sva smrtna bića osim Deukaliona i Pire. Njihov čun je plovio devet dana dok najzad voda nije prestala da raste, a čun se zaustavio na brdu Parnasu, ili, po nekima, na Etni; po drugima na Atosu ili na planini Ortriji u Tesaliji. Kažu da se Deukalion uverio da je voda prestala da raste po golubu koga je poslao u izviđanje.3
d) Kad su se iskrcali, oni prineše žrtvu ocu Zeusu, zaštitniku begunaca, i spustiše se sa brda da se mole u svetilištu Temide pored reke Kefis, gde nađoše krov mokar, prekriven morskim algama, a oltar ohlađen. Oni su tako ponizno molili za obnavljanje čovečanstva da Zeus, čuvši ih izdaleka, posla Hermesa da ih uveri kako će od sada sve njihove zahteve i molbe ispuniti. Pred njima se pojavi i sama Temida lično i reče: »Pokrijte glave svoje i bacajte kosti majke svoje za sobom!« Deukalion i Pira se zbuniše, pošto su im oboma matere bile već umrle, ali dokonaše da je Titanka svakako mislila na Majku Zemlju, čije je stenje ležalo na obali reke. Tako su oni, koračajući pokrivenih glava, uzimali kamenje i bacali ga preko ramena; svaki kamen je postao muškarac ili žena, već prema tome ko ga je bacio — Deukalion ili Pira. Tako je čovečanstvo bilo obnovljeno, a otada su reči »čovek« (laos) i ''kamen'' (laas) gotovo iste u mnogim jezicima.4
e) Ipak, zna se da Deukalion i Pira nisu jedini preživeli poplavu, jer se Megar, Zeusov sin, probuđen kricima žrtava, digao iz postelje, a ždralovi su ga preneli na vrh gore Geranije, koji je virio iznad vode. Izbegao je poplavi i Kerambo sa Peliona, koga su Nimfe preobrazile u balegara, te je odleteo na vrh. Parnasa.5
f) Slično ovome, stanovnike Parnasa — grada koji je osnovao Parnas, Posejdonov sin, koji je izmisilo augurske veštine — probudilo je zavijanje vukova te su za njima pošli na planinski vrh. Oni su novoosnovani grad nazvali Likoreja, po vukovima.6
g) Tako je poplava donela malo koristi, jer su se neki od Parnasovaca preselili u Arkadiju, i obnovili Likaonove gnusobe. Do današnjeg dana oni žrtvuju dečaka Zeusu Likajskom i njegova creva mešaju sa drugim iznutricama u čorbi koju služe pastirima pored potoka. Pastir kome je kockom palo u deo da pojede crevo dečaka, počinje da zavija kao vuk, obesi svoje odelo o hrast, prepliva potok i postaje čovek-vuk. Osam godina on provodi u čoporu s vukovima, pa ako za to vreme izdrži da ne jede ljudsko meso, može po isteku tog vremena da se vrati, ponovo prepliva potok i obuče svoju odeću. Nedavno je neki Demarh proveo osam godina među vukovima, pa je povratio ljudsko obličje i, posle deset godina, pošto je usrdno
vežbao u gimnazijumu, dobio na Olimpijskim igrama nagradu u boksu.7
h) Ovaj Deukalion bio je brat Krećanke Arijadne i otac Oresteja, kralja ozolskih Lokriđana, u čije vreme je bela vučica okotila stabljiku što ju je Orest presadio, a ona izrasla u vinovu lozu. Jedan drugi njegov sin, Amfiktion, pravio je društvo Dionisu i bio je prvi čovek za koga se zna da je mešao vino s vodom. Ali njegov najstariji i najslavniji sin bio je Helen, otac svih Grka.8

1. Apolodor: III, g, 1; Pausanija: VIII, 2, 1; Sholijast uz Arateju Cezara Germanika 89; Ovidije:
Metamorfoze I, 230;
2. Apolodor: loc. cit.; Ceces: O Likofronu 481; Pausanija: VIII, 3, 1; Ovidije: Metamorfoze I, 230;
3. Ovidije: Ibid. I, 317; Sholijast uz Euripidovog Oresta 1095; Higin: Fabula 153; Servije o Vergilijevim
Eklogama VI, 41; Sholijast uz Pindarove Olimpijske ode IX, 42; Plutarh: Koje su životinje sposobnije? 13;
4. Apolodor: I, 7, 2; Ovidije: Metamorfoze I, 260—415;
5. Pausanija: I, 40, 1; Ovidije: Metamorfoze VII, 352—6;
6. Pausanija: X, 6, 1—2;
7. Pausanija: VIII, 2. 3 1 VI, 8. 2; Plinije: Istorija prirode, VIII, 34: Platon: Država, VIII, 18.
8. Pausanija: X, 38, 1; Eustatije o Homeru, str. 1815; Apolodor: I, 7, 2.
*
1. Priča o Zeusu i dečakovim crevima nije toliko mit koliko moralna anegdota koja izražava gnušanje civilizovanijeg stanovništva Grčke prema drevnom ljudožderskom običaju kao »varvarskom i neprirodnom«, koje se u Arkadiji još primenjivalo u ime Zeusa (Plutarh: ''Život Pelopida''). Likaonov vrsni atenski savremenik Kekrop (vidi 25, d) prinosio je na žrtvu samo ječmene kolače, odričući se čak i životinjskih žrtava. Likaonovi običaji, za koje autor tvrdi da ih Zeus nikada nije priznao, trebalo je, po njegovom mišljenju, da ljudskim mesom — žrtvovanjem kralja — umilostive vukove da ne napadaju stada i krda. »Likaj« znači »od vučice«, ali takođe i »od svetlosti«, pa munja u mitu o Likaonu pokazuje da je arkadijski Zeus najpre bio sveti kralj koji je vršio obred za kišu u službi božanske vučice — Meseca, na koju urla čopor vukova.

2. Velika godina od stotinu meseci ili osam sunčanih godina delila se, podjednako, na vladu svetoga kralja i njegovog naslednika; Likaonovih pedeset sinova jelo je čorbu od iznutrica — po jedan svakog meseca vladavine svetog kralja. Broj dvadeset dva predstavlja ili porodice koje vode poreklo od Likaona i imaju pravo učešća u gozbama na kojima se jede čorba od iznutrica, ili se odnosi na dvadeset dve petoletne lustre koje su činile krugove stodesetogodišnjeg ciklusa, a po ugledu na to bili su ustrojeni i određeni redovi sveštenica.

3. Mit o Deukalionovom potopu, koji su očevidno iz Azije doneli Heladi, istog je porekla kao i biblijska legenda o Noju. Međutim, iako je po hebrejskoj moralnoj priči vino pronašao Noje, što uzgredno opravdava i zašto su semitski osvajači zarobili Kanaance, u Grčkoj su Deukalionovu tvrdnju da je on izumeo vino suzbijali u korist Dionisa. Deukalion je, ipak, opisan kao Arijadnin brat, a ona je sa Dionisom izrodila mnoga plemena kulta vinove loze (vidi 27, ; a ime mu potiče od deucos i halieus. Mit o Deukalionu opisuje, u stvari, poplavu u Mesopotamiji, koja se dogodila u trećem milenijumu pre naše ere, a i jesenje i novogodišnje gozbe u Vavilonu, Siriji i Palestini. Na ovim gozbama izlivalo se slatko novo vino u spomen na graditelje čuna ili kovčega, u kome su, po vavilonskom epu o Gilgamešu, on i njegova porodica preživeli potop koji je poslala boginja Ištar. Čun ili kovčeg bio je mesečev brod (vidi 123, 5) i gozba je proslavljana u vreme mladog meseca, najbližeg jesenjoj ravnodnevici, da bi se podstakle jesenje kiše. Ištar se u grčkom mitu zove Pira, što je ime boginje majke kod Piresata (Filistina), naroda poreklom sa Krete, koji je došao u Palestinu preko Kilikije oko 1200. godine pre naše ere; na grčkom pyrrha znači "vatreno crveno", a taj pridev se stavljao uz reč vino.

4. Sumerski junak legende o poplavi bio je Ksisut, a Beros je zabeležio da mu se čun ili kovčeg zaustavio na vrhu planine Ararat. Svi ovi čunovi građeni su od bagremova drveta, a tu građu je upotrebila i Izida za Ozirisov mrtvački čamac.

5. Mit o ljutitom bogu koji je odlučio da kazni ljudsku zloću potopom, Grci su izgleda kasnije pozajmili od Feničana ili Jevreja; međutim veliki broj planina u Grčkoj, Trakiji i Siciliji, za koje se priča da se na njih iskrcao Deukalion, navodi na to da je drevni mit o potopu prethodio legendi o poplavi u severnoj Grčkoj. U ranijoj grčkoj verziji mita, Temida je obnovila ljudski rod pre nego što je dobila Zeusov pristanak; prema tome izgleda da je za taj potop, baš kao i u Vavilonu, bila odgovorna boginja, a ne bog.

6. Pretvaranje kamenja u ljude izgleda da su Heladi takođe pozajmili sa Istoka; sv. Jovan Krstitelj pomenuo je sličnu legendu upotrebivši jevrejske reči banim i abanim za igru rečima, kojom je nagovestio kako bog može da podigne decu Avramovu od pustinjskog kamenja (Matej III, 3—9 i Luka III, .

7. Priča o beloj vučici, mesečevoj boginji Hekati, koja je okotila stabljiku vinove loze u vreme vladavine Deukalionova sina Oresteja, verovatno je najraniji grčki mit o vinovoj lozi. Naziv »ozolski« izvodi se iz ozoi, ''lastari vinove loze'' (vidi 147, 7). Jedan od zlih Likaonovih sinova zvao se Orestej, što možda može da znači da su neki mitografi namerno dovodili u vezu Deukalionovu poplavu i čorbu od iznutrica.

8. Amfiktion, ime jednog od Deukalionovih sinova, oblik je muškog roda imena Amfiktionida — boginja u čiju čast je osnovana čuvena konfederacija nazvana "Amfiktionidin savez'', prema Strabonu, Kalimahu i sholijastu uz Euripidovog Oresta, ovaj savez je osnovao Akrisije iz Arga (vidi 73, a). Civilizovani Grci, suprotno lakomislenim Tračanima, odricali su se čistog vina; razblaživanje vina vodom na državnim skupovima, koji su se održavali u doba berbe u Anteli kod Termopila, bilo je mera predostrožnosti protiv svađa i ubistava do kojih je tom prilikom moglo doći.

9. Deukalionov sin Helen dao je ime celokupnom helenskom rodu (vidi 43, b); ime mu kazuje da je bio kraljevski poslanik kod mesečeve sveštenice Hele ili Helene, ili Selene, boginje Mesec,
a po Pausaniji (III, 20, 6), prvo pleme koje se zvalo Heleni potiče iz Tesalije, gde je poštovana boginja Hela (vidl 70, .

10. Aristotel (Meteorologica I, 14) kaže da je Deukalionova poplava zahvatila »staru Grčku (Graecia), naime oblasti oko Dodone i reke Aheloja.« Graeci znači ''oni koji obožavaju staricu Kronu'', najverovatnije dodonsku boginju zemlje koja se pojavljuje u trojstvu kao Graja (vidi 33, c); smatralo se da su Ahajci bili prinuđeni da osvoje Peloponez, jer je neobično jaka kiša potopila njihove pašnjake. Obožavanje Hele (vidi 62, 3; 70, 8 i 159, 1) izgleda da je istisnulo obožavanje Graje.

11. Insekt balegar bio je amblem besmrtnosti u Donjem Egiptu, jer je ta vrsta preživljavala poplave Nila — Faraon kao Oziris ulazi u svoju sunčanu barku u obliku balegara — i tako balegar postaje poznat po simbolu besmrtnosti u Palestini, Egeju, Etruriji i na Balearskim ostrvima. Antonije Liberal pominje mit o Kerambu ili Terambu, navodeći Nikandera.

39 ATLANT I PROMETEJ

Prometej, tvorac ljudskog roda, koga neki ubrajaju u sedam Titana, bio je sin ili titana Eurimedona, ili Japeta i nimfe Klimene; a braća su mu bila Epimetej, Atlant i Menojtije.1
b) Džinovski Atlant, najstariji od braće, poznavao je sve dubine mora; on je vladao kraljevstvom Atlantide i njenim strmim morskim obalama, a Atlantida je bila veća od Afrike i Azije zajedno. Atlantida se prostirala izvan Heraklovih stubova, a venac ostrva na kojima su obilno rasle voćke odvajao ju je od jednog još daljeg kontinenta, odvojenog od našeg. Atlantov narod obrađivao je i navodnjavao ogromnu središnu ravnicu, koja se napajala vodom s brda što su je okružavala sa svih strana osim prema moru. Oni su takođe sagradili i dvorove, kupatila, trkačke staze, pristaništa i hramove; nisu ratovali samo na zapadu, čak do drugog kontinenta, već i na istoku do Italije i Egipta. Egipćani kažu da je Atlant bio Posejdonov sin a da su se ostali Posejdonovi sinovi, pet pari muških blizanaca, zakleli na podaničku vernost svom bratu krvlju bika žrtvovanog na vrhu stuba; u početku su bili puni vrlina, noseći dostojno teret svog velikog bogatstva u srebru i zlatu. Ali kad ih je jednog dana nadvladala pohlepa i svirepost, po Zeusovoj naredbi savladaše ih goloruki Atenjani i uništiše njihovu moć. U isto vreme bogovi su poslali potop, koji je za jedan dan i jednu noć preplavio celu Atlantidu, tako da su luke i hramovi bili zatrpani blatom, a morem se nije moglo ploviti.2
c) Atlant i Menojtije, koji su izbegli potopu, prišli su tada Kronu i Titanima i poveli bezuspešan rat protiv olimpijskih bogova. Zeus je ubio Menojtija gromom i poslao ga u Tartar, ali je poštedeo Atlanta, koga je prokleo da zanavek podupire nebesa svojim plećima.3
d) Atlant je bio otac Plejada, Hijada i Hesperida; stalno je podupirao nebo od vremena kad mu je naređeno, osim jednom kad ga je Herakle privremeno zamenio u ovom teškom poslu. Neki kažu da je Persej okamenio Atlanta u planinu Atlas, pokazavši mu Gorgoninu glavu; ali oni zaboravljaju da je Persej bio, kako svi smatraju, Heraklov daleki predak.4
e) Prometej, kao mudriji od Atlanta, predvideo je ishod pobune protiv Krona, i zato je više voleo da se bori na strani Zeusa, nagovorivši Epimeteja da učini isto. On je zaista bio najmudriji u svojoj rasi, i Atena, čijem je rađanju iz Zeusove glave pomagao, naučila ga je arhitekturi, astronomiji, matematici, plovidbi, medicini, metalurgiji i ostalim korisnim znanjima i veštinama koje je on preneo na ljude. Ali Zeus, koji je odlučio da iskoreni ceo ljudski rod i spasao ga isključivo na Prometejevu usrdnu molbu, počeo je da se ljuti pošto je shvatio kako se snaga i sposobnosti ljudi stalno uvećavaju.5
f) Jednog dana, kad je počela rasprava na Sikionu o tome koje delove bika treba prinositi bogovima na žrtvu, a koje ostavljati ljudima, Prometeja su pozvali da presudi. On je radi toga ubio i raskomadao bika i od njegove kože sašio dve vreće, pa ih napunio onim što je isekao. U jedan džak je strpao meso, ali ga je sakrio buragom, koji je najmanje primamljiv deo svake životinje; drugi džak sadržao je kosti sakrivene debelom naslagom sala. Kad je ponudio Zeusa da izabere, ovaj se prevari te izabra vreću sa kostima i salom (što je još uvek božanski deo); zbog toga je Zeus Prometeja, koji mu se podsmevao iza leđa, kaznio time što je ljudima oduzeo vatru. »Neka od sada jedu živo meso!« — dreknuo je Zeus."
g) Prometej odmah ode do Atene, s molbom da ga na sporedan ulaz pusti na Olimp, i ona mu to dozvoli. Došavši gore, on zapali baklju o usijane sunčeve kočije, pa je zatim odmah razbi na nekoliko ugljenih ugaraka, koje sakri u srčiku džinovske stabljike mirođije. Zatim se, ugasivši svoju baklju, iskrade sa Olimpa da ga niko ne vidi i ljudima odnese vatru.7
h) Zeus se zakleo da će se osvetiti. Naredio je Hefajstu da napravi ženu od ilovače, četvorici vetrova da joj udahnu život, a svim boginjama sa Olimpa da je ukrase. Ovu ženu, Pandoru, najlepšu koja je ikada stvorena, poslao je Zeus na poklon Epimeteju, a pratio ju je Hermes. Ali Epimetej, pošto ga je brat opomenuo, nije primio poklon od Zeusa, izvinivši se sa puno poštovanja. Ljući nego ikada, Zeus okuje nagog Prometeja za stub na kavkaskim planinama, gde mu je pohlepna orlušina celog dana kidala džigericu, iz godine u godinu; i nije bilo kraja bolu, jer je noću, (dok je Prometej bio izložen svirepom mraku i hladnoći), njegova jetra ponovo zarastala.
i) Ali Zeus, u nameri da ne prizna da je vinovnik ove svireposti, poče da protura laž: govorio je da je Atena Prometeja pozvala na Olimp na tajni ljubavni sastanak.
j) Epimetej, uplašen sudbinom svoga brata, požuri da se oženi Pandorom, koju je Zeus napravio koliko lepom toliko glupavom, rđavom i lenjom — i to je prva od velikog broja sličnih žena. Pandora je odmah otvorila krčag u koji je Prometej s velikim naporom uspeo da zatvori sve duhove što su mogli da naškode ljudima: starost, tegoban rad, slabost, ludilo, porok i strast — i dao ga Epimeteju s napomenom da ga čuva zatvorenog. Iz krčaga izbi oblak, koji prvo zapahnu Pandoru i Epimeteja po svim delovima tela, a potom zarazi sav ljudski rod. Ipak varljiva Nada, koju je Prometej takode tamo zatvorio, pomože im svojim lažima da se spasu od sveopšteg samoubistva.8
1. Eustatije: O Homeru, str. 987; Hesiod: Teogonija 507; Apolodor: I, 2, 1;
2. Platon: Timaj 6 i Kritija 9—10;
3. Homer: Odiseja I, 52—4; Hesiod: loc. cit.; Higin: Fabula 150;
4. Diodor sa Sicilije: IV, 27; Apolodor: II, 5, 11; Ovidije: Metamorfoze IV, 630;
5. Ajshil: Okovani Prometej 218, 252, 445, 478 i 228—38;
6. Hesiod: Teogonija 521—84; Lukijan: Dijalozi bogova I i Prometej na Kavkazu. 3;
7. Servije o Vergilijevim Eklogama VI, 42;
8. Hesiod: Poslovi i dani 42—105 i Teogonija 585—618; Sholijast uz Apolonija sa Roda II, 1249.
*
1. Pozniji mitografi su shvatili Atlanta samo kao personifikaciju planine Atlas u severozapadnoj Africi, čiji vrh izgleda kao da podupire nebesa; ali su, po Homeru, stubovi koji su podupirali svod stajali daleko u Atlantskom okeanu, koji je kasnije, po Herodotu, prozvan Atlantskim u čast Atlanta. On je, verovatno, u početku bio Titan drugoga dana nedelje, onaj koji je razdvojio vode nebeskog svoda od voda na zemlji. Kiša najčešće dolazi u Grčku sa Atlantika; naročito sa prvim izlaskom zvezda Atlantovih kćeri Hijada, što delom i objašnjava i zašto mu se dom nalazi na zapadu. Herakle je preuzeo nebesa sa njegovih pleća u dvostrukom smislu (vidi 133, 3—4 i 123, 4).

2. Egipatska legenda o Atlantidi, takođe poznata i kao narodna priča duž atlantske obale od Gibraltara do Hebrida, kao i kod Joruba u Zapadnoj Africi — ne može se svesti samo na običnu maštariju i, izgleda, datira iz trećeg milenijuma pre nove ere. Ali Platonova verzija, za koju on tvrdi da ju je Solon čuo od svojih prijatelja libijskih sveštenika iz Saisa na Delti, izgleda da se zasnivala na kasnijem predanju: kako su minojski Krećani, šireći svoj uticaj na Egipat i Italiju, pretrpeli poraz od helenskog saveza sa Atenom na čelu (vidi 98, 1); i kako su, verovatno usled podmorskog zemljotresa, ogromni lučki radovi koje su izvodili Keftiju (»narod preko mora«, što znači Krećani i njihovi saveznici) na ostrvu Faru (vidi 27, 7 i 169, 6), potonuli nekollko hvati pod vodu — gde su ih docnije gnjurci ponovo otkrili. Ovi su se radovi sastojali od jednog spoljnog i jednog unutrašnjeg bazena koji su zajedno zahvatali oko 250 jutara (Gaston Jondet: Les Ports submerges l'ancienne ile de Pharos, 1916). Ova identifikacija Atlantide sa ostrvom Farom mogla bi da ide u prilog tumačenju da je Atlant, koga ponekad opisuju kao Japetovog sina — Jafet iz Knjige postanja, koga su Jevreji zvali Nojevim sinom i načinlli ga osnivačem saveza pomoraca — smatrajući ga sinom Posejdona, grčkog zaštitnika pomorstva. Noje je Deukalion (vidi 38, c) i to što se u grčkom mitu Japet pominje kao Deukalionov ded, pre može značiti da su Kanaanci, čiji je predak Japet, u Grčku doneli legendu o mesopotamskom potopu nego da je ona došla sa Atlantika. Nekoliko detalja u Platonovoj priči, kao što je žrtvovanje bikova na stubu i uređaji za toplu i hladnu vodu u dvorcu Atlanta, potpuno dokazuju da su opisani Krećani, a ne neki drugi narod. Kao i Atlant, i narod na Kreti znao je za »sve dubine mora«. Prema Diodoru (V, 3), kad je većinu stanovnika Grčke uništila velika poplava, Atenjani su zaboravili da su osnovali Sais u Egiptu. Ovo izgleda da je dosta zamršen način da se kaže kako su, posle potapanja lučkih gatova na ostrvu Far, Atenjani zaboravili svoje religiozne veze sa gradom Sais, gde je poštovana ista libijska boginja Neit, ili Atena, ili Tanit.

3. Platonova priča je zbrkana a tu zbrku unose i podaci o velikom broju slonova u Atlantidi, što može da se odnosi na znatan uvoz slonovače preko ostrva Fara, a takođe je moguće da su pozajmljeni i iz neke druge legende. U narodnim pričama mnogo se nagađalo o tome gde se zapravo nalazila Atlantida, iako je i zahvaljujući Platonu pažnja uglavnom bila usmerena ka Atlantskom okeanu. Donedavno se smatralo da su se granice nekadašnje Atlantide protezale od Islanda do Azorskih ostrva, a zatim na jugoistok do Uskršnjih ostrva i Tristan da Kune. Smatralo se da su ova ostrva ostaci Atlantide; ali okeanografska ispitivanja pokazuju da je, bez obzira na ove vrhove, cela ova oblast bila pod vodom najmanje šezdeset miliona godina. Poznato je samo jedno veliko naseljeno ostrvo koje je nestalo u Atlantiku: površina koja se danas zove Dogerska obala. Ali kosti i oruđa koja su iz mora izvučena ribarskim vršama pokazuju da je ova obala utonula u paleolitsko doba; manje je verovatno da su vest o nestanku ostrva doneli u Evropu preživeli, nošeni strujom po nepreglednom vodenom prostranstvu, nego da su uspomene na jednu drukčiju katastrofu doneli na obale Atlantika visoko civilizovani neolitski iseljenici, izbeglice iz Libije.

4. Ovi iseljenici su bili zemljoradnici i stigli su u Veliku Britaniju pred kraj trećeg milenijuma pre naše ere; ali nikakvog objašnjenja nema za njihova masovna kretanja prema zapadu preko Tunisa, Maroka i južne Španije, a zatim prema severu u Portugal i dalje. Prema velškoj legendi o Atlantidi, o izgubljenom Kantrej of Difed (netačno smeštenom u Kardiganski zaliv), teško more provalilo je zaštitne zidove i razorilo šesnaest gradova. Irski Hi Brasil; bretonski grad Is; kornvolsku zemlju Lajeniza (nemoguće smeštenu između Kornvola i ostrva Skile); francuski Il Vert; portugalska Ilha Verde; sve su to varijante jedne iste legende. Ali ako su egipatski sveštenici zaista rekli Solonu da se propast dogodila na dalekom zapadu i da su se preživeli preselili preko Heraklovih stubova, moglo bi se lako utvrditi gde je bila Atlantida.

5. Atlantida koju pominje Diodor sa Sicilije (vidi 131, m) je država nastanjena najcivilizovanijim narodom koji je živeo zapadno od jezera Tritonide, od koga su libijske Amazonke, plemena sa matrijarhalnim uređenjem koje je opisao Herodot, otele grad Kernu. Diodorova legenda se ne može arheološki datirati, ali on je stavlja ispred libijskog pohoda na egejska ostrva i Trakiju, što se nije dogodilo kasnije od trećeg milenijuma pre naše ere. Ako je onda Atlantida bila u zapadnoj Libiji — poplave koje su mogle da izazovu njenu propast verovatno su bile prouzrokovane fenomenalnim kišama, kao i one koje su izazvale poplave u Mesopotamiji ili ogigijanske poplave (vidi 38, 3—5), ili su to bile velike plime praćene snažnim zapadnim vetrovima, kao one što su zbrisale veliki deo Nizozemske u dvanaestom i trinaestom veku i stvorile Zujder Ze*, ili se to desilo usled tonjenja priobalnih terena. U stvari, Atlantida je mogla biti potopljena u procesu stvaranja jezera Tritonide (vidi 8, a), koje je, kako kažu, pokrivalo nekoliko hiljada kvadratnih milja libijskog nizozemlja: može biti da se pružala i na sever, u zapadni zaliv Sirte, koji geograf Skilaks zove 'Tritonski zaliv'', i gde opasni grebeni svedoče o postojanju čitavog lanca podvodnog ostrvlja, od kojeg se nad površinom mora izdižu samo ostrva Jerba i Kerkena.
* Otkad je ovo napisano, istorija razaranja se ponovila.

6. Ostrvo koje se nalazilo u sredini jezera a pominje ga Diodor (vidi 131, 1) bilo je verovatno Camba Bou Rouba u Sahari. Diodor je, izgleda, mislio na takvu katastrofu kad je pisao o Amazonkama i Atlantidi (III, 55): »I govorilo se da su, kao posledica zemljotresa, delovi Libije prema Okeanu progutali jezero Tritonidu, tako da je ono iščezlo.« Pošto je jezero Tritonida postojalo u vreme kada je Diodor živeo, njemu su verovatno kazali da je »kao posledica zemljotresa more progutalo deo Libije i napravilo jezero Tritonidu.« Zujder Ze i Kopajsko jezero su se sada povratili; a jezero Tritonida, koje je, prema Skilaksu, pokrivalo devet stotina kvadratnih milja u klasično doba, izgubilo se u slanim močvarama Čot Melgira i Čot el Jerida. Ako je to bila Atlantida, neki preostali zemljoradnici povukli su se prema Zapadu, u Maroko, neki su otišli na jug kroz Saharu, ostali na Istok, u Egipat i dalje, noseći sa sobom svoju priču; veoma malo ih je ostalo pored jezera. Čak su se i slonovi, koje pominje Platon, mogli naći na tom zemljištu, mada brdovita obala Atlantide pripada Kreti, za koju su Egipćani, koji su mrzeli more, znali samo po čuvenju.

7. Pet parova Posejdonovih sinova blizanaca, koji su se zakleli na savezništvo sa Atlantom, svakako su bili predstavnici kraljevine Keftiju na ostrvu Faru, koja je bila veliki saveznik Krećana. U mikensko doba dvojna vladavina bila je pravilo: u Sparti su vladali Kastor i Polideuk, u Meseniji Idaj i Linkej, u Argu Proit i Akrisije, u Tirintu Herakle i Ifikle, u Tebi Eteokle i Polinejk. Posejdonovi sinovi su pokazali pohlepu i svirepost tek posle pada Knosa, kad se trgovački savez raspao, a trgovci se pretvorili u gusare.

8. Prometejevo ime, »promišljenost«, potiče možda od pogrešnog grčkog tumačenja sanskritske reči pramantha, svastika, znak kukastog krsta, a njega je, smatra se, i izumeo Prometej, jer je Zeus — Prometej iz Turije, prikazivan kako drži kukasti krst. Prometej, indoevropski narodni junak, stvoren je od elemenata svojstvenih karijskom junaku Palamedu, koji je izumeo i razdelio ljudima sve veštine civilizacije (pod nadahnućem boginje); kao i vavilonskom bogu Ea, koji je tvrdio da je stvorio sjajan ljudski soj od krvi Kingua (neka vrsta Krona), dok je boginja majka Aruru stvorila mnogo slabiju rasu ljudi od ilovače. Braća Pramantu i Mantu, koji se pojavljuju u sanskritskom epu Bhagavata Purana., verovatno su prototipovi Prometeja i Epimeteja (»naknadna misao«); ipak Hesiodova priča o Prometeju, Epimeteju i Pandori nije izvorni mit, već je samo neka vrsta antiženske skaske, koju je on, po svoj prilici, sam izmislio, iako se zasniva na priči o Demofontu i Filidi (vidi 169, j). Pandora je bila boginja Zemlje Rea (''sve dajući''), koju su pod tim imenom poštovali u Ateni i drugde (Aristofan: Ptice 971; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane VI, 39); nju je pesimistički Hesiod okrivio za ljudsku smrtnost i sva zla koja postoje u životu, kao i za frivolno i neprilično supružansko ponašanje. Njegova priča o podeli bika takođe nije mitološka: komična anegdota izmišljena je da objasni Prometejevu kaznu, kao i zbog čega se bogovima ostavljaju samo butne kosti i salo koje se odseca sa žrtvene životinje. U Knjizi postanja svetost butnih kostiju je objašnjena Jakovljevom hromošću, nastalom kad ga je jedan anđeo povredio prilikom takmičenja u rvanju. U Pandorinom ćupu (a ne u kutiji) najpre su se nalazile krilate duše.

9. Grčki ostrvljani još uvek prenose vatru s jednog mesta na drugo u srži velike stabljike mirođije i Prometejevo okivanje na planini Kavkazu može da bude legenda koju su Heleni doneli kad su se doselili u Grčku sa Kaspijskog mora; to je legenda o smrznutom džinu koji nauznak leži na snegu, na samim planinskim vrhovima, a obilaze ga samo jata ptica grabljivica.

10. Atenjani su se dosta namučili da bi dokazali da njihova božica nije bila Prometejeva ljubavnica, što znači da su ga poistovetili sa Hefajstom, još jednim bogom vatre i pronalazačem, o kome su se raspredale iste priče (vidi 25, b), zato što je imao zajednički hram sa Atenom na Akropolju.

11. Menojtije ("narušena snaga«) je sveti kralj hrastovog kulta;
ime se, valjda, odnosi na ritual osakaćivanja (vidi 7, 1 i 50, 2).

12. Dok je kukasti krst čiji krak ide udesno — simbol sunca, onaj čiji krak ide ulevo — simbol je meseca. Kod Akana u zapadnoj Africi, naroda libijsko-berberskog porekla (vidi uvod, kraj) kukasti krst predstavlja trojnu boginju »Ngama«.

40 EOJA

Pri kraju svake noći, Eoja, kćerka titana Hiperiona i Teje, ružičastih prstiju, odevena u šafran, diže se sa svoje postelje  na istoku, penje se u dvokolice koje vuku konji Lamp i Faetont i vozi na Olimp, gde najavljuje dolazak svog brata Helija. Kad se pojavi Helije, ona postaje Hemera i prati ga na
putu sve dok, kao Hespera, ne objavi da su srećno stigli na zapadne obale Okeana.1
b) Afrodita je jednom bila veoma uvređena kad je zatekla Areja u Eojinoj postelji i proklela je Eoju da stalno žudi za mladim smrtnicima, koje je ona, otada, sramežljivog lica, stalno zavodila jednog za drugim. Prvo Oriona, zatim Kefala;  onda Klejta, Melampovog unuka — iako je bila udata za Astraja, koji je poreklom titanskog roda i kome je rodila ne samo Severni vetar i Južni vetar, već i Fosfora i, neki kažu, sve ostale zvezde na nebesima.2
c) Najzad je Eoja odvukla Ganimeda i Titona, sinove Troja ili Ilusa. Kad joj je Zeus oteo Ganimeda, ona ga je molila da Titonu podari besmrtnost, na šta je Zeus pristao. Ali je ona zaboravila da zamoli i za trajnu mladost, dar koji je dobila Selena za Endimiona; Titon je postao strahovito star, belih vlasi i piskavog glasa, i kad se Eoja umorila dvoreći ga, zaključala ga je u svoju sobu, gde se on pretvorio u cvrčka.3
1. Homer: Odiseja. V, I i XXIII, 244—1; Teokrit: Idile II, 148;
2. Apolodor: I, 4, 4; Homer: Odiseja XV, 250; Hesiod: Teogonija 378-82;
3. Sholijast uz Apolonija sa Roda: III, 115; Homerska himna Afroditi 218—38; Hesiod: Teogonija 984;
Apolodor: III, 12,
4; Horatije: Ode III, 20; Ovidije: Fasti I, 45l.
*
1. Devojka koja predstavlja zoru bila je helenska maštarija koju su mitograli postepeno usvojili i uvrstili je kao Titanku druge generacije; njene dvokolice sa konjima i objavljivanje sunčevog izlaska su alegorija. Ona se razvila iz indijske Boginje Majke krvavih ruku — zvane Uša.

2. Eojina neprestana ljubavna strast za mladim smrtnicima takođe je alegorija: zora donosi ponoćnim ljubavnicima obnavljanje ljubavne strasti i najčešće je vreme kad ljude hvata groznica. Alegoričnost njenog braka sa Astrajem je jednostavna: zvezde blede dolaskom zore na istoku a Astraj, rani jutarnji vetar, diže se kao da od njih potiče. Zatim, pošto se vetar smatrao kao raznosač plodnosti, Eoja je sa Astrajem postala majka jutarnjoj zvezdi Danici, koja bi jedina ostajala na nebu. (Astraj je drugo ime za Kefala, a i za njega se priča da je s Eojom izrodio zvezdu Danicu.) Pošto je Večernjača ista zvezda kao i Zornjača, i pošto je veče Zorino poslednje pojavljivanje, po logici izlazi da je Eoja mati svih zvezda i svih vetrova. Ova alegorija je, međutim, u suprotnosti sa mitom o Boreju i sa mitom o tome kako je sveta mesečeva boginja Eurinoma stvorila vetar (vidi 1, 1).

3. U grčkoj umetnosti Eoja i Hemera ne mogu se razlučiti kao likovi. Titon, po alegoriji, treba da dolazi od teino i one, što znači da mu je produžen život na molbu Eoje; ali verovatnije je to bio oblik muškog roda od Eojinog imena, Titone — od tito, »dan« (Ceces: O Likofronu 941) i one, »kraljica« — i značio je »drug kraljice dana«. Cvrčci ožive čim ogreje dan, a zlatan cvrčak kod grčkih kolonista u Maloj Aziji bio je amblem za Apolona kao boga sunca.

41 ORION

Orion, lovac bojoćanskog Hirija, i najlepši živi čovek, bio je sin Posejdona i Eurijale. Došavši jednog dana Hiriju u Hij. on se zaljubio u Meropu, kćerku Dionisovog sina Ojnopiona, koji je obećao Meropu Orionu za ženu ako oslobodi ostrvo opasnih zveri koje su ga stalno napadale; Orion odluči da to učini, i svake večeri je Meropi donosio kože ubijenih životinja. Kad je najzad obavio zadatak i zatražio svoju ženu, Ojnopion poče da pronosi glasove kako još uvek ima lavova, medveda i vukova po brdima i ne pristade da se odvoji od svoje kćeri, jer je, u stvari, sam bio zaljubljen u nju.
b) Jedne noći Orion, teško razočaran, popije pun meh Ojnopionovog vina, koje ga tako raspali da uđe u Meropinu spavaću sobu i siluje je. U zoru Ojnopion prizove svoga oca Dionisa i ovaj posla satira, koji učini da Orion popije još više vina i najzad zaspi; Ojnopion mu izvadi oba oka i baci ga na morsku obalu. Jedno proročanstvo objavilo je da slepi čovek može da povrati svoj vid ako putuje na istok i okrene svoje očne duplje prema Heliju u trenutku kad se ovaj diže iz Okeana. Orion se smesta naveze na more u malom čamcu, pa sledeći šum kiklopskih čekića stiže do Lemna. Tamo je ušao u Hefajstovu kovačnicu, dohvatio jednog učenika po imenu Kedalion, uzeo ga na leđa i poveo sa sobom da mu bude vodič. Kedalion je vodio Oriona preko suva i preko mora dok, najzad, nije došao do najudaljenijeg Okeana, gde se Eoja zaljubi u njega, a njen brat Helije mu povrati očni vid.
c) Pošto je u društvu sa svojom prijateljicom došao na ostrvo Del, Orion pođe da se osveti Ojnopionu, koga ipak nije mogao da nađe nigde u Hiju, jer se ovaj sakrio u podzemnu sobu koju mu je sagradio Hefajst. Ploveći za Kretu, misleći da se Ojnopion možda tamo sklonio pod zaštitu svoga dede Minoja, Orion srete Artemidu, koja je, kao i on, volela poteru. Ona ga nagovori da zaboravi na osvetu i da s njom krene u lov.1
d) Apolon je znao da Orion nije odbio Eoji ljubav koju mu je ponudila na svetom ostrvu Del — zora još uvek svako-dnevno crveni kad se seti ove sramote — i da se i dalje hvali kako će celu zemlju osloboditi divljih zveri i čudovišta. Bojeći se zato da njegova sestra Artemida ne navuče na sebe sumnju kao Eoja, Apolon ode do Majke Zemlje i podlo pred njom ponovi Orionova hvalisanja i isposlova da jedna čudovišna škorpija počne da ga proganja. Orion je napao škorpiju prvo strelom, zatim mačem, ali pošto je shvatio da je škorpija neosetljiva na sva oružja koja donose smrt, zaroni u more i poče da pliva u pravcu Dela, gde se nadao da će ga Eoja zaštititi. Tada Apolon pozove Artemidu: »Vidiš li onaj crni predmet kako poigrava na površini mora, daleko tamo, u blizini Ortigije? To je glava nevaljalca Kandaona, koji je upravo silovao Opidu, jednu od tvojih hiperborejskih sveštenica. Čikam te da ga umiriš svojom strelom!« Kandaon je bio bojoćanski nadimak za Oriona, ali Artemida to nije znala. Ona pažljivo odredi metu i odape strelu, pa isplovivši da pokupi svoju lovinu, shvati da joj je meta bila Orioriova glava. Savladana velikim bolom, poče da moli Orionovog sina Asklepija — da ga povrati u život i ovaj pristade; ali Zeus ga pogodi gromom pre nego što je mogao da ispuni obećanje. Artemida tada postavi Orionov lik među zvezde, tako da ga večno proganja škorpion; njegov duh je sišao u Asfodelska polja.
e) Neki ipak govore da je škorpija smrtno ubola Oriona, i da se Artemida duboko ožalostila zbog njegove ljubavne hajke na njene device pratilje — sedam Plejada koje su bile kćeri Atlanta i Plejone. One su bežale preko bojotijskih livada dok ih bogovi nisu pretvorili u golubice i postavili njihove likove među zvezde. Ali je ovo pogrešna priča, jer Plejade nisu bile device; njih tri su vodile ljubav sa Zeusom, dve sa Posejdonom, jedna sa Arejem, a sedma se udala za Sisifa na Korintu;
i ne ubraja se u sazvežđe jer je Sisif smrtan čovek.2
f) Drugi pričaju čudnu priču o rođenju Oriona, tumačeći njegovo ime (koje se ponekad piše Urion), a i zbog predanja da je bio sin Majke Zemlje. Hirijej, siromašni pčelar, seljak, mnogo je žalio što nema dece, a bio je ostareo i onemoćao. Jednoga dana dođu mu Zeus i Hermes, prerušeni, i pošto ih je ljubazno ugostio, oni ga upitaju kakav bi dar najviše želeo. Duboko uzdahnuvši, Hirijej je odgovorio da ono što bi on najviše želeo, na žalost, nije više moguće postići. Ipak bogovi ga posavetuju da prinese žrtvu bika, da urinira na bikovu kožu i da je zakopa u grob svoje žene. On tako i učini i, devet meseci kasnije, rodi mu se dete kome on nadenu ime Urion — »onaj koji pušta vodu« — i zaista, izlazak i zalazak sazvežđa Orion donosi kišu.3

1. Homer: Odiseja XI, 310; Apolodor: I, 4, 3—4; Partenije: Ljubavne priče 20; Lukijan: O kući 28; Teon: Komentar za Arata 638; Higin: Pesnička astronomija II, 34;
2. Apolodor: loc, cit.;
3. Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 639; Ovidije: Fasti V; 537; Higin:
Pesnička astronomija II, 34.
*
1. Priča o Orionu sadrži tri ili četiri mita koji nisu dovoljno povezani. Prvi mit zbrkano govori o Ojnopionu. Ovaj se mit odnosi na pojavu da se sveti kralj na kraju svoje vladavine nerado odriče prestola, čak i kad je novi kandidat već izvršio svoj ritualni obred u vidu podviga i oženio se kraljicom, uz obaveznu gozbu. Ali novi kralj je samo interrex, koji, pošto je vladao jedan dan, biva po pravilu ubijen, a Majnade ga rastrgnu (vidi 30, 1); stari kralj, koji je bio lažno mrtav u svom grobu, ponovo se oženi kraljicom i produžuje svoju vladavinu (vidi 123, 4).

2. Beznačajni detalj o kiklopskim čekićima označava da je Orion slep; mitološka slika kako Odisej probada oko pijanom Kiklopu (vidi 170, d) izgleda da je kombinovana sa helenskom alegorijskom pričom kako su Titana Sunce oslepljivali svake večeri njegovi neprijatelji, a on progledavao zahvaljujući zori. Orion (''onaj što boravi na planinama'') i Hiperion (»onaj što boravi na visinama«) ovde su, u stvari, jedno isto. Orionovo hvalisanje da će istrebiti divlje zveri ne odnosi se samo na njegov ritualni obred (vidi 123, 1), već je to priča o suncu, na čiju se pojavu na nebu sve divlje životinje povlače u svoje jazbine (uporedi Psalm CIV, 22).

3. Plutarhova priča o škorpionu koga je poslao bog Set da ubije dete Hora, sina Izide i Ozirisa, u najtoplije letnje vreme, objašnjava Orionovu smrt od ujeda škorpiona i Artemidinu molbu Asklepiju (Plutarh: O Izidi i Ozirisu 19). Hor je umro, ali ga je Ra, bog sunca, oživeo, te je Hor kasnije osvetio smrt svoga oca Ozirisa. U jednom originalnom mitu Orion je isto tako bio oživljen. Delimično, Orion je i Gilgameš, vavilonski Herakle, koga napadaju škorpioni — to je mit koji se odnosi na smrtno ranjavanje svetoga kralja u vreme sunčanog ishoda u doba sazvežđa Škorpion. U kom se godišnjem dobu tačno događalo ranjavanje zavisi od starine mita; kad je Zodijak stvoren, Škorpion je verovatno bio znak meseca avgusta, ali u klasično vreme pomeranje ravnodnevičkih tačaka dospevalo je do oktobra.

4. Još jedna verzija Orionove smrti zabeležena je na hetitskim pločama iz Ras Šamre. Anat, ili Anata, boginja bitke, zaljubila se u lepoga lovca Akata, i kad je on uvredljivo odbio da joj da svoj luk, ona je zatražila od smrtonosnog Jatpana da mu ga ukrade. Na njenu veliku žalost trapavi Jatpan ne samo da je ubio Akata već je luk spustio u more. Astronomsko značenje ovog mita je da Orion i Luk — deo sazvežđa koje Grci zovu "Pas" — tonu u južni horizont puna dva meseca svakog proleća. U Grčkoj je ova priča, izgleda, bila preudešena u legendu kako su Artemidine orgastičke sveštenice — jer je Opida bio naziv za samu Artemidu — ubile jednog zaljubljenog došljaka na njihovom ostrvu Ortigiji. U Egiptu je, pošto vraćanje sazvežđa Orion prethodi letnjim žegama, Orion poistovećen sa Horovim neprijateljem Setom, a dve sjajne zvezde iznad njega predstavljaju njegove magareće uši.

5. Mit o Orionovom rođenju možda je nešto više nego samo šaljiva priča po uzoru na Filomena i Baukidu (Ovidije: Metamorfoze VIII, 670—724), i valjda treba da objasni prvo slovo njegovog starog imena — Urion — kao da je nastao od ourein, »mokriti«, a ne od oblika ouros, što je homerovski oblik od oros, »planina«. Pa ipak možda je Grcima bio poznat primitivni afrički običaj prizvanja kiše na taj način što se urinira na bivolju kožu; to što je Orion bio sin Posejdona, boga vode, sasvim je jasno aluzija na njegovu moć stvaranja kiše.

6. Ime Plejade, iz korena plei, ''ploviti", odnosi se na njihovo pojavljivanje u doba kad se približava lepo vreme za plovidbu. Ali Pindarov oblik peleiades, ''jato golubica'', možda je pravi oblik, pošto su huades prasići. Izlazi da je sedma zvezda u grupi izbačena pred kraj drugog milenijuma pre naše ere (vidi 67, j), jer Higin (Fabula 192) kaže da je Elektra iščezla u bolu zbog
uništenja Dardanovog doma. Orionovo uzaludno proganjanje Plejada, koje se javlja u sazvežđu Bika, odnosi se na njihovo pojavljivanje na nebu baš pre ponovnog javljanja Oriona.

42 HELIJE

Helije, koga je kravooka Eurifaesa, ili Teja, rodila Titanu Hiperionu, brat je Selene i Eoje. Diže se na prvi poziv petla koji mu je posvećen, a najavljuje ga zora Eoja. Tokom celog dana on jezdi u svojim blistavim kočijama koje vuku četiri konja preko neba od veličanstvenog dvorca s dalekog istoka u blizini Kolhide, do drugog, ne manje veličanstvenog dvorca, koji se nalazi na dalekom zapadu, gde njegovi rasedlani konji pasu na Ostrvima blaženih.1 On plovi kući okeanskom strujom koja teče oko sveta, ukrcava se u svoje kočije na zlatnoj barci koju mu je napravio Hefajst, i celu noć prospava u udobnoj kajiti.2
     b) Helije može da vidi sve što se događa na zemlji, ali se on time ne bavi naročito i nije radoznao — jednom čak nije video ni kad mu je Odisejeva družina pokrala posvećena goveda. On je imao nekoliko krda ovakvih krava, svako od po tri stotine pedeset grla. Krda na Siciliji čuvale su njegove kćeri Fajtusa i Lampetija, ali on čuva svoje najbolje stado na španskom ostrvu Eriteji.3 Ostrvo Rod je njegov lični posed. Dogodilo se da je Zeus dodeljivao ostrva i gradove raznim bogovima, pa je zaboravio na Helija:
»Avaj!«, reče Zeus, »sad moram da počnem od početka.«
»Ne, gospodaru«, odgovorio je Helije učtivo, »danas sam primetio znake novog ostrva koje se pojavljuje iz mora, na jugu Male Azije. Biću vrlo zadovoljan da dobijem to ostrvo.«
     c) Zeus je pozvao suđaju Lahesu kao svedoka da će svako novo nastalo ostrvo pripasti Heliju4; a kad se sasvim lepo iz talasa pojavio Rod, Helije je polagao pravo na njega i sa nimfom Rodom stekao na njemu sedam sinova i kćerku. Neki kažu da je ostrvo Rod postojalo i pre toga, pa se ponovo pojavilo iz vode pošto je bilo potopljeno velikom poplavom koju je poslao Zeus. Telhine su bile njegove urođenice i Posejdon se zaljubio u jednu od njih, nimfu Haliju, sa kojom je imao šest sinova i kćerku Rodu; ovih šest sinova napali su Afroditu kad je od Kitere putovala za Paf, te ih ona učini ludim; oni su silovali svoju majku i počinili druga nasilja, tako da ih je Posejdon potopio na dno, pa su postali istočni demoni. Ali se Halija bacila u more i obogotvorena je kao Leukoteja — iako se ista priča kazuje i za Inu, majku korintskih Melikerta. Telhine su predosetile poplavu ostrva, pa su se razišle kud koja, a naročito ih je dosta otišlo u Likiju, te više nisu polagale nikakvo pravo na ostrvo Rod. Roda je tako ostala jedina naslednica, i njenih sedam sinova, koje je rodila sa Helijem, vladali su nesmetano ostrvom posle njegovog ponovnog pomaljanja iz mora. Oni su postali slavni astronomi i imali su jednu sestru koja se zvala Elektrija; umrla je kao devica, a poštuju je kao poluboginju. Jedan od njih, po imenu Aktin, bio je izgnan zbog bratoubistva, i pobegao u Egipat, gde je osnovao grad Heliopolis, i prvi uputio Egipćane u astronomiju, pošto ga je nadahnuo njegov otac Helije. Rođani su posle toga u njegovu čast sagradili kolose visoke sedamdeset lakata. Zeus je dodao Helijevim posedima novo ostrvo Siciliju, koje je postalo tako što je, u borbi sa džinovima, bačena stena u more.
d) Jedno jutro Helije je dozvolio svome sinu Faetontu, na uporno njegovo moljakanje, da potera kočije. Faetont je želeo da pokaže svojim sestrama Proti i Klimeni kakva je junačina, a njegova majka, koja ga je mnogo volela (njeno ime je nepouzdano jer su je nazivali imenima obeju kćerki i imenom ostrva), podsticala ga je sa svoje strane. Ali kako nije bio dovoljno jak da drži uzde belih konja, koje je prerezala njegova sestra, Faetont ih je prvo vozio suviše visoko iznad zemlje, tako da su svi od hladnoće drhtali, a posle tako nisko da su sva polja bila spržena. Zeus ga je u nastupu ljutine udario gromom i on je pao u reku Po. Njegove ucveljene sestre su se pretvorile na rečnim obalama u topole ili, po drugima, u jove i ronile suze od ćilibara.5

1. Homerska himna Heliju 2 1 9—16; Homerska Himna Ateni 13; Hesiod:
Teogonija 371—1; Pausanija: V, 25, 5; Non: Dionysiaca XII, 1; Ovidije: Metamorfoze II, 1 1 108; Higin: Fabula 183; Atenaj: VII, 296;
2. Apolodor: II, 5, 10; Atenaj: XI, 39;
3. Homer: Odiseja XII, 323 i 375; Apolodor: I, 6. 1; Teokrit: Idile XXV, 130;
4. Pindar: Olimpijske ode VII, 54;
5. Sholijast uz Pindarove Olimpijske ode VI, 78; Ceces: Hilijade IV, 137;
Higin: Fabule 52, 152 1 154; Euripid: Hipolit 737; Apolonije sa Roda: IV. 598;
Lukijan: Razgovori bogova 25; Ovidije: Metamorfoze I, 755; Vergilije: Ekloge VI, 62; Diodor sa Sicilije: V, S; Apolodor: I, 4. 5.
*
1. Potčinjavanje Sunca Mesecu bilo je veoma izraženo u ranim grčkim mitovima, sve dok Apolon nije preoteo Helijevo mesto i postao božanstvo i sunca i inteligencije i duhovnih vrednosti. Helije nije čak ni Olimpljanin, već je samo sin Titana; pa iako je Zeus preuzeo kasnije neke sunčeve osobine pod uticajem Hetita, korintskog boga Tesupa (vidi 67, 1), i drugih istočnjačkih sunca, sve su ove osobine bile nevažne u poređenju sa njegovom vlašću nad gromom i munjom. Broj grla u Helijevom stadu — u Odiseji on se naziva Hiperion (vidi 170, t) — ostatak je njegove zavisnosti od Velike Boginje: broj grla odgovara broju dana u dvanaest mesečevih mena, kao i u numijskoj godini (Censorinus: XX), kojoj se dodaje još pet dana posvećenih Ozirisu, Izidi, Setu, Horu i Neftiti. Mesečevi brojevi — sedam i pedeset kad se pomnože takođe daju tri stotine pedeset, a toliko grla broje i Helijeva krda. Takozvane Helijeve kćeri su, u stvari, sveštenice Boginje Mesec — a krave su mesečeve, a ne sunčeve životinje u ranim evropskim mitovima; a Helijeva Mati, kravooka Eurifajsa, sama je Mesečeva Boginja. Alegorija o sunčanim kočijama što jezde nebom je u svojoj suštini helenska; ali Nilson je u svom delu Primitivno računanje vremena (1920) dokazao da su se stari kultovi klanova, čak i u klasičnoj Grčkoj, upravljali isključivo prema mesecu, kao što je to bilo i sa poljoprivrednom ekonomijom u Hesiodovoj Bojotiji. Zlatan prsten iz Tirinta i drugi sa Akropolja u Mikeni dokazuju da je boginja upravljala mesecom i suncem i zbog toga su je slikali sa oba nebeska tela iznad glave.

2. Priča o Faetontu, što je samo drugo ime za samog Helija (Homer: Ilijada XI, 735 i Odiseja V, 479), sadrži poučnu misao izrečenu u alegoriji o kočijama; moralna pouka je da očevi ne treba da popuštaju sinovljevim željama, a naročito da ne treba da slušaju ženske savete. Ova priča nije, međutim, tako jednostavna kao što na prvi pogled izgleda; ona u mitu predstavlja običaj prinošenja mladog kraljevića na žrtvu u dan za koji se smatralo da pripada zemljinoj, a ne zvezdanoj godini, naime u dan koji pada posle kratkodnevice. Sveti kralj je prividno umirao o zalasku sunca; dečak — interrex — dobijao je sva njegova zvanja, počasti i obeležja, i oženio se kraljicom, dvadeset četiri sata kasnije rastrzale su ga žene koje su se prerušavale u kobile (vidi 27, d i 130, 1). Međutim, u Korintu i još ponegde, kraljevića su vukle po zemlji kočije u koje su bili upregnuti pobesneli konji. Potom bi se stari kralj pojavljivao kao dečakov naslednik iz groba, gde bi bio sakriven (vidi 41, 1). Mitovi o Glauku (vidi 71, a), Pelopu (vidi 109, j), Hipolitu ("tutnjava konja« — vidi 101, d) pričaju o ovom običaju, koji su, izgleda, Hetiti preneli u Vavilon.

3. Crne topole su bile posvećene Hekati, a bele su obećavale uskrsnuće (vidi 31, 5 i 134, f). Preobražavanje Faetontovih sestara u topole, prema tome, pre ukazuje na pogrebno ostrvo gde je postojao red ženskih sveštenica koje su vršile obrede u svetilištu plemenskog kralja. Preobražavanje u jove, što se takođe pominje, samo potvrđuje ovo stanovište, jer su jove oivičavale Kirkino ostrvo Ajaju (»jadikovku«), ostrvo-groblje koje se nalazi uvrh Jadrana, nedaleko od ušća reke Po (Homer: Odiseja V, 64 i 239). Jove su bile posvećene Foroneju, proročkom heroju i pronalazaču vatre (vidi 57, 1). Dolina reke Po bila je južna granična međa ćilibarskog puta iz vremena bronzanog doba kojim se sa Baltika u Sredozemlje dopremao ćilibar, posvećen suncu (vidi 148, 9).

4. Ostrvo Rod bilo je svojina Mesečeve Boginje Danaje — koja se još zvala i Kameira, Jalisa i Linda (vidi 60, a) — dok nije zamenjena hetitskim sunčanim bogom Tesupom, koga su poštovali u obliku Bika (vidi 93, 1). Danaja može da se poistoveti sa Halijom (»od mora«), Leukotejom (''bela boginja'') i Elektrijom (»ćilibar«). Posejdonovih šest sinova i jedna kćer i Helijevih sedam sinova ukazuju na sedmodnevnu nedelju kojom vladaju planetame sile ili Titani (vidi 1, 3). Aktid nije osnovao gradove Heliopolj — On, ili Aunis — jedan od najstarijih gradova u Egiptu; i smešna je tvrdnja da je on Egipćane uputio u astrologiju. Ali posle trojanskog rata, faraon je jedino stanovnike Roda priznavao kao pomorske trgovce, a oni su, izgleda, imali stare religiozne veze sa Heliopoljem, centrom kulta Ra. »Heliopoljski Zeus«, koji nosi poprsje sedam planetarnih sila na svom oklopu, možda ]e potekao sa Roda; kao i mnogobrojne statue nađene u Tortozi u Spaniji i u Biblosu u Fenikiji (vidi 1, 4).

43 SINOVI HELENA

Helen, Deukalionov sin, oženio se nimfom Orseidom i nastanio u Tesaliji, gde ga je nasledio sin Ajol.1
    b) Helenov najmlađi sin Dor odselio se na planinu Parnas i tamo zasnovao prvu dorsku zajednicu. Drugi sin Ksut već je bio pobegao u Atenu pošto su ga braća optužila za krađu, i tamo se oženio Kreusom, kćerkom Erehteja, koja mu je rodila Jona i Ahaja. Tako, eto, sve četiri čuvene helenske nacije, naime Jonjani, Ajoljani, Ahajci i Dorci, potiču od zajedničkog pretka — Helena. Ali Ksut nije uspeo u Ateni; kad je izabran, za arbitra posle Erehtejeve smrti, on je proglasio svog najstarijeg šuraka, Kekropa Drugog, za pravog naslednika prestola. Ova odluka nije bila narodu po volji i Ksut je, prognan iz grada, umro u Ajgijali, sadašnjoj Ahaji.2
c) Ajol je silovao Hejronovu kćerku, proročicu Teju, a neki je zovu i Tetida, Artemidinu pratilju u lovu. Teja je strahovala da će je Hejron strogo kazniti kad sazna za njeno stanje, ali nije smela da se obrati za pomoć ni Artemidi; bilo kako bilo, želeći da učini uslugu svome prijatelju Ajolu, Posejdon ju je povremeno pretvarao u kobilu imenom Euipa. Kad je, najzad, oždrebila Melanipu, koju je kasnije pretvorio u malu devojčicu, Posejdon postavi Tejin lik među zvezde; to se danas zove sazvežđe Konj. Ajol je preuzeo Melanipu, dao joj novo ime Arna, i poverio je na čuvanje Desmontu, koji, pošto nije imao dece, beše srećan da je usvoji. Hejron, međutim, nije imao pojma o čemu se radi.
d) Posejdon je obljubio Arnu, na koju je bacio oko čim se zadevojčila; ali kada je Desmont otkrio da je ona u drugom stanju, oslepio ju je i zatvorio u jedan prazan grob, dajući joj tek toliko hrane i pića da se održi u životu. Tu je ona rodila sinove blizance. Desmont, čuvši za ovu vest, naredi svojim slugama da ih odnesu i ostave u gori Pelion kao hranu divljim zverima. Ali jedan ikarski čobanin našao je i spasao blizance, od kojih je jedan. toliko podsećao na majčinog oca, svog deda, da su ga prozvali Ajol; drugi je morao da se zadovolji imenom Bojot.
e) U međuvremenu je Metapont, kralj Ikarije, počeo da preti da će se razvesti od svoje žene, koja je bila nerotkinja (zvala se Teana), ako mu u roku od godine dana ne rodi naslednika. Za vreme dok je on otišao do jednog proročišta, ona se obratila nekom čobaninu za pomoć i on joj donese decu koju je on našao, a ona ih, kad se Metapont vratio, podmetnu kao svoju. Kasnije, kad se na kraju, ipak, dokazalo da uopšte nije bila nerotkinja, Teana mu rodi sinove blizance; ali nađeni sinovi, budući da su bili deca božanskih roditelja, behu daleko lepši od njenih. Kako Metapont nije imao razloga da sumnja da Ajol i Bojot nisu njegova deca, oni postadoše njegovi ljubimci. Sve ljubomornija Teana je čekala da Metapont ode ponovo od kuće; ovog puta on ode da prinese žrtve u svetilištima Artemide Metapontijske. Teana onda zapovedi svojim sinovima da odu u lov sa svojom starijom braćom i tamo ih ubiju, ali da to ispadne kao slučajno. Teanina zavera nije uspela, jer je u odlučnoj borbi Posejdon, došao u pomoć svojim sinovima. Kad su Ajol i Bojot sneli tela svoje braće i približili se dvorcu, i kad ih je Teana ugledala, ona se probode lovačkim nožem i okonča svoj život.
f) Zbog svega ovoga što se dogodilo, Ajol i Bojot odbegoše nazad svom poočimu čobaninu, gde ih sam Posejdon obavesti o njihovom pravom poreklu. On im naredi da izbave svoju majku, koja se još uvek mrcvarila u grobu, i ubiju Desmonta. Oni poslušaše bez oklevanja; Posejdon zatim povrati Arni očni vid, pa su sve troje otišli u Ikariju. Kad je Metapont saznao da ga je Teana prevarila, on se oženio Arnom i zvanično usvojio njene sinove kao svoje naslednike."
g) Sve je teklo lepo nekoliko godina, dok Metapont nije odlučio da se otarasi Arne i ponovo oženi. Ajol i Bojot u nastaloj svađi stadoše na stranu svoje majke i ubiše Autolitu, novu kraljicu, ali su morali da napuste svoje nasledstvo i pobegnu. Bojot se sa Arnom sklonio u dvor svog dede Ajola, koji mu je podario južni deo svoje kraljevine, kojoj je vraćeno ime Arna; a stanovnici se još uvek zovu Bojoćani. Dva grada u Tesaliji, od kojih je kasnije jedan postao Hajronaja, zvali su se po imenu Arne.4
h) Međutim, Ajol se otisnuo na more sa prijateljima i uputivši se na Zapad, zaposeo sedam ajolskih ostrva u Tirenskom moru, gde je postao slavan kao poverenik bogova i čuvar vetrova. Njegov dom je bio na Liparima, stenovitom plovećem ostrvu na kome su bili sputani zarobljeni vetrovi. Imao je šest sinova i šest kćeri sa svojom ženom Enaretom i svi su živeli zajedno, zadovoljni i u prijateljstvu, u dvoru ograđenom zidom od medi. Život su provodili u neprestanim gozbama, pesmi i veselju, dok jednog dana Ajol nije saznao da je najmlađi sin Makarej obljubio svoju sestru Kanahu. Sa užasom, on baci plod njegove grešne ljubavi psima, a Kanahi pošalje mač, kojim se ona, shvativši da joj je to dužnost, ubije. Ali on tom prilikom sazna da su se i drugi njegovi sinovi i kćeri, pošto ih niko nikada nije poučio da je rodoskvrnuće neprijatno bogovima, sasvim nevino parili, i smatrali sebe muževima i suprugama. Ne želeći da naljuti Zeusa, koji je na rodoskvrnuće gledao kao na isključivo pravo Olimpljana, Ajol razluči ove brakove i naredi četvorici svojih preostalih sinova da odu sa ostrva. Oni su obišli Italiju i na Siciliji, gde je svaki od njih osnovao po jednu kraljevinu, premašili su oca u čestitosti i pravdi; jedino peti i najstariji sin ostade kod kuće kao Ajolov naslednik prestola na Liparima. Ali neki kažu da su Akarej i Kanaha imali kćerku Amfisu, u koju se docnije zaljubio Apolon.5
i) Zeus je obuzdao vetrove, jer se bojao da bi oni jednog dana mogli da ponesu u vazduh i more i zemlju ako ih niko ne obuzdava, a Ajol ih je čuvao po Herinoj želji. Njegov je zadatak bio da ih pušta jednog po jednog, po svojoj volji ili na zahtev nekog od olimpijskih božanstava. Ako je bila potrebna mećava, on bi zabadaa svoje koplje u stenu i vetrovi bi izlazili iz rupa, sve dok ih on ne bi opet zaustavio. Ajol je bio tako nenametljiv i sposoban da, kad mu se približio smrtni čas, Zeus nije dozvolio da on ode u Tartar, već ga je posadio na presto u Pećini Vetrova, gde se još može naći. Hera je zahtevala da mu se, s obzirom na njegovu odgovornu dužnost, dozvoli da prisustvuje gozbama bogova na Olimpu; ali su ga ostali Olimpljani smatrali uljezom, a naročito Posejdon, kome je pripadalo more i vazduh iznad mora i kome nije bilo pravo što postoji još neko ko je mogao da na moru izazove buru.6
1. Apolodor: I, 7, 3;
2. Herodot: I, 56; Pausanija: VII, 1, 2;
3. Higin: Fabula 186; Pesnička astronomija II, 18;
4. Diodor sa Sicilije: IV, 67, 6; Pausanija: IX, 40, 3;
5. Ovidije: Heroide XI; Homer: Odiseja X, 1; Higin: Fabula 238; Plutarh: Uporedni životi 28; Diodor sa Sicilije: V, 8; Pausanija: X, 38, 2;
6. Homer: Odiseja, loc. cit.; Vergilije: Ajneida I, 142—5.
*
1. Jonjani i Ajoljani bili su prva dva talasa patrijarhalnih Helena koji su prodrli u Grčku, i njih su starosedeoci Helade primorali da poštuju Trojnu Boginju, da menjaju svoje društvene običaje prema domaćim, i da postanu Grci (graikoi, "poštovaoci Sede boginje ili Starice''). Kasnije su Ahajci i Dorci uspeli da uspostave patrijarhalno uređenje i nasleđivanje po očinskoj liniji, i zato su Ahaj i Dor opisani kao sinovi prve generacije zajedničkog pretka, a ime Helen je oblik muškog roda imena Mesečeve Boginje Hele ili Helene. Ova promena Grka u Helene dogodila se 1521. pre naše ere, kako se vidi iz parske hronike, i to je sasvim prihvatljiv datum. Ajol i Jon su zatim pomereni u drugu generaciju, pa su iz nazivali sinovima lopova Ksuta i na taj način se obelodanjivala ajolska i jonska privrženost orgastičkoj Mesečevoj Boginji Afroditi — čija je sveta ptica bio xuthos, ili vrabac, i čije su sveštenice ignorisale patrijarhalna shvatanja da je žena samo vlasništvo svoga oca i muža. Ali Euripid, kao veran Jonjanin iz Atene, tvrdi da je Jol, stariji brat Dora i Ahaja, takođe i Apolonov sin (vidi 44, a).

2. Posejdonovo silovanje Melanipe, njegovo silovanje Demetre pretvorene u kobilu (vidi 16, f) i Ajolovo silovanje Euipe, verovatno se odnose na isti događaj, naime na ajolsko osvajanje prehelenskog središta kulta konja. Mit o Arni i o tome kako su je oslepili i zatvorili u grob u kome je rodila blizance Ajola i Bojota, i kako su zatim decu ostavili na milost i nemilost divljim zverima u planini, svakako je nastao kao objašnjenje poznate ikone iz koje je proistekao i mit o Danaji (vidi 73, 4), Antiopi (vidi 76, a) i ostalim sveštenicama Majke Zemlje; na ikoni se vidi kako Majka Zemlja čuči iznad groba, tholus, pokazujući pastirima novogodišnje blizance kao otkrovenje misterija: tholus grobovi imaju ulaz uvek okrenut istoku, u znak nade u novo rođenje. Ovim pastirima data su uputstva da pronesu glas kako su u planini našli napuštenu decu koju su hranile svete životinje — krava, krmača, koza, kučka i vučica. Ove divlje životinje, za koje se smatra da su spasle decu, predstavljaju svaka po jedno godišnje doba kroz koja je prolazio ritualno ponovno rođeni sveti kralj (vidi 30, 1).

3. Osim detalja o zarobljenim vetrovima i porodičnom rodoskvrnuću na Lipari, ostali delovi mita tiču se plemenskih seoba. Mitografi su potpuno pobrkali Ajola, Helenovog sina, i jednog drugog Ajola, za koga je, da bi se Ajoljani predstavili kao treća generacija Grka, rečeno da je sin Ksuta, kao i da je treći Ajol unuk prvog.

4. Kako homerski bogovi. nisu smatrali da je rodoskvrnuće Ajolovih sinova i kćeri stvar za osudu, izgleda da su i Ajol i Enareta u stvari bili besmrtni Titani i zato imali pristup sveštenim stolovima. Oni i njihovi sinovi i kćeri, koji su sačinjavali ostalih šest parova, predstavljali su sedam nebeskih tela i sedam dana svete nedelje (vidi 1, d). Ovim bi se objasnila i njihova povlašćena, skoro božanska egzistencija, bez brige za hranu, piće i odeću, u nepristupačnom dvoru sagrađenom na plovećem ostrvu sličnom ostrvu Del pre nego što se rodio Apolon (vidi 14, 3). ''Makarej'' znači "srećan", a samo su bogovi mogli biti srećni. Latinskim mitografima je ostavljeno da Ajolu dadu ljudsko obeležje i pobude ga da ozbiljno povede računa o odnosima u svojoj porodici; ovo ispravljanje mita omogućilo je im je da Ajola smatraju osnivačem ajolskih kraljevina u Italiji i na Siciliji, i — time što ''canache'' znači »lajanje«, a Kanahino dete bačeno psima — oni objašnjavaju italijanski običaj žrtvovanja šteneta. Ovidije je, verovatno, uzeo ovu priču iz druge knjige Sostratove Etrurske istorije (Plutarh: Uporedni životi, 28).

5. U početku vetrovi behu Herina svojina i muški bogovi nisu imali nikakve vlasti nad njima; u Diodorovoj priči, Ajol zaista samo uči ostrvljane kako da upotrebljavaju jedra u plovidbi i predskazuje, po vremenskim prilikama, koji će se vetar dići. Upravljanje vetrovima, za koje se mislilo da su duhovi umrlih, bila je jedna od privilegija sveštenica boginje smrti a nje su se one najteže odricale; veštice u Engleskoj i Škotskoj su još u šesnaestom i sedamnaestom veku uveravale pomorce da imaju moć nad vetrovima. Ali Dorci su s tim raščistili već u Homerovo vreme, oni su Ajola, pretka po kome su Ajoljani nosili ime, uvrstili u red božanstava, davši mu moć nad svim vetrovima na štetu Herinu. Ajolska ostrva nalaze se u oblastima čuvenim po različitosti vetrova (vidi 170, g). Ovaj su kompromis samo na izgled prihvatili Zeusovi i Posejdonovl sveštenici, jer su se opirali stvaranju novog božanstva, a nesumnjivo je da su se protivili i Herini konzervativni obožavaoci, koji su vetrove smatrali njenom neprikosnovenom svojinom.

44 JON

Apolon je krišom vodio ljubav sa Erehtejevom kćerkom Kreusom, ženom Ksuta, u pećini ispod atenskog Propileja. Kad je rodila sina, Apolon ga prenese u Delfe, gde dete postade slušče u hramu, a sveštenice ga nazvaše Jon. Ksut nije imao naslednika, i, posle mnogo odlaganja, ode najzad u Delfsko proročište da pita kako da dode do naslednika. Na njegovo zaprepašćenje, rečeno mu je da će prva ličnost koju bude sreo kad napusti svetilište — biti njegov sin; prvi koga srete beše Jon, i Ksut zaključi da ga je svakako začeo sa nekom od Majnada u vreme Dionisovih orgija u Delfima pre mnogo godina. Jon ovo nije mogao da porekne i priznade ga za oca. Ali se Kreusa ražalosti kad shvati da je Ksut najzad došao do sina, dok ona nema sina, i pokuša da ubije Jona ponudivši mu čašu otrovanog vina. Jon, pak, prvo prosu žrtvu livenicu za bogove, a golub slete i okuša prosuto vino. Golub uginu, a Kreusa pobeže u svetilište Apolonovog oltara. Kad osvetnički raspoložen Jon pokuša da je izvuče odatle, sveštenica se umeša, objasni da je on sin Kreuse i Apolona, ali da Ksut ne sme biti razuveren u svom ubeđenju da ga je začeo sa nekom od Majnada. Ksut je tada obećavao da će sa Kreusom roditi Dora i Ahaja.
b) Kasnije Jon se oženi sa Helikom, kćerkom Selina, kralja Ajgijale, koga je nasledio na prestolu; a posle smrti Erehteja, Jona izabraše za kralja Atene. Četiri klase koje su sačinjavale atensko stanovništvo — seljaci, zanatlije, sveštenici i vojnici, nazvani su po njegovim sinovima koje mu je rodila Helika.1

1. Pausanija: VII, 1,
2; Euripid: Jon; Strabon: VIII. 7, 1: Konon: Pripovesti, 27.
*
1. Ovaj dramatični mit stvoren je da bi se lakše dokazalo da su Jonjani stariji od Doraca i Ahajaca (vidi 43, 1) i da bi im se priznalo božansko poreklo od Apolona. Ali Kreusa u pećini je verovatno boginja koja na ikoni pokazuje mladenca ili novogodišnje mladence pastiru (vidi 43, 2); pastir je verovatno pogrešno shvaćen kao Apolon u pastirskom odelu. Helika, vrba, bila je drvo petog meseca, posvećeno Trojnoj Musi, koje su njene sveštenice upotrebljavale u svakovrsnim vradžbinama i vodenoj magiji (vidi 28, 5); Jonjani su se njoj, izgleda, dobrovoljno pokorili.