Ne znajući prvih meseci sa ženom ni da govori jer, ona nije znala nemački, a on ni grčki ni mletački, ispomagao se pesmom, igrankom, pogledima i poljupcima. Pošto je ređe mogao da je vodi na balove u Brod i Osečki grad, vodio je češće ženu u lov, na lisice. To mu je, uostalom, bilo jedino zanimanje, mesecima.

Sa mekošću vlažne zemlje i trave, sa šipragom koji je u aprilu počeo da pupi i miriše, sa zelenim padinama brda i svetlih, proletnih nebesa, udisala je tada mlada žena, prvi put, svog muža, kao otrovana. Ni za kakva blaga ovog sveta, ni pod kakvim bičevima i zmijama, ne bi se bila odrekla tog čoveka i njegovog čudnog osmeha, koji nije videla nikad pre, na licu svoga očuha, ili braće, svojih Grka.

Naslonjenog uz neko stablo na vrhu brda, ležećeg poleđuške u visokoj travi, umornog od ljubavi pod gustim granjem, beše ga zapamtila čistog lika, ma da beše iznuren od života koji nije razumela, ni znala, dok joj ga Aranđel Isakovič nije ispričao i protumačio. Tako je bilo dovoljno da gospoža Dafina pomisli na prve godine svog braka, pa da se pred njom podignu brda, grane što pupe, široke slavonske doline i nad njima igra oblaka. Noći pune trava, tame u šumi, žbunje sa divljim. crvenim plodom, žubor voda, a naročito svetlost neba, zvezda i sazvežđa, prolazili su nad njom, kad se sećala na prve godine sa mužem. I tako joj se, kroz plač, činio Vuk Isakovič i njegova koža i njegove oči, usta, kao neko bilje i sazvežđe koje nije mogla da zaboravi sve dok joj se, u mislima, ne pojavi onakav kakav je sad: krivonog, podbuo i težak, kao bure.

Presta da plače i sva zadrhta, kad se seti kako brzo prođoše te lepe godine, čim on prvi put ode u rat, a ona prvi put rodi. Iz rata se bio vratio ugojen i ćudljiv. Nisu više išli na igranke u tvrđavu, niti je više onako često jahao sa njom. Čitavo jedno selo beše naselio, pod gradom Varadinom, sa ocem, i celo proleće hodao je bos, po blatu do kolena, vodeći svoje nove ljude u baruštine, da oru. U neizmernoj dosadi te godine, dok je dojila dete, ona prvi put oseti da je on gleda kao i neku stvar u kući, kao postelju, peć, njen sanduk sa haljinama, svojim žutim, svetlim očima. Svemu je bio kriv njegov otac. Taj ga je vodio za sobom svud.

Kada ode iz vojske, kao bajagi bolestan, i poče trgovati, njen život postade sasvim uzaludan. Ostavljaše je svud samu, na vodi, od Galca do Beča, većinom bez novaca, u nemaštini; niti je pitao što kad bi se vraćao. Posle ponovnog njegovog ulaska u vojsku, poživeše kratko vreme vrlo veselo, ali je zatim ostavi, odlazeći i po drugi put. Tada je bio počeo da se druži sa kaluđerima i još više se promenio. Vratio se ćutljiv, sasvim tuđ i debeo.

Kad je po treći put odlazio, ona više i nije pokušavala iskreno da ga zadrži. Neiskrena i lažljiva, činila se da ga strasno ljubi, ali taj plač kojim je zalivala svoje poljupce nije više bio gorak. Kao ni njegove oči što nisu više bile svetle.

Pa ipak, ljubomorna i jedra, pokušala je da ga se naljubi što više, da ga se nauživa, zažmurivši pred javom. Imala je u sebi duboku slutnju da je on više ne voli i da se neće živ vratiti. A kada se vratio, beše sasvim izmenjen, oronuo naglo i čudan. Zidao je crkvu nasred sela. I po izgledu, i po godinama, mogao je da joj bude ne muž, nego otac.

Pa ipak, i tada još, trajala je među njima neka veza tajanstvene slasti, što beše nevidljiva i nedokučiva. Čudan i tužan, on je za nju imao pogled kojim nije gledao nijedno drugo biće. Slast sa njim, kraj svih neprijatnosti, bila je za nju još uvek neuporediva i divna. Njegov lik, glas, ime, misao na njega, dodir sa njim sinuli bi još uvek, u njoj, kao vatra. Iza njih, sve je bilo samo jedna nepregledna ravan beskrajnog, prljavog snega.

Tako je mislila o mužu gospoža Dafina, iznemogla od plača, umalo ne zaspavši opet.

Trzala se tek od studeni što joj se uvlačila u postelju. Kad, najposle, otvori isplakane oči, vide da je svanulo i da je napolju svakako hladan, kišovit, tmuran dan.

U životu gospože Dafine Isakovič bilo je dosta nesretnih i tužnih dana, kao, uostalom, u životu svih žena, ali nijedan nije bio tako tužan i težak, kao taj prvi dan njenog brakolomstva, dan vlažan, hladan, sa sivim nebom.

Gospoža Dafina osetila je i pre, nekoliko puta, koliko je žena bedan stvor, igračka, stvar u kući i gledala svoj život sasvim prazan, ali joj se nikad nije činilo sve ono što Bog sa ljudima radi, tako strašno, kao u kući svoga devera, toga dana. Očeva kuća, naslage duvana, čohe i druge robe, tetkina soba, puna ikona i kandila, u kojoj se isprosila, pa sve ostale kuće i odaje, u kojima je živela sa mužem, prođoše joj kroz sećanje, tužne i prazne, bez ikakvog smisla. Ipak su one bile prijatne donekle, ali ova četiri žuta zida, šum reke, senka postelje i peći, bili su užasni u svojoj neprekidnosti, nepomičnosti, skamenjenosti.

Bez kajanja, uostalom, zašto i da se kaje, ona uvide šta je učinila. Nije mnogo mislila o tome kako će to da sakrije. Bilo joj je ravnodušno da li će to, na neki način, doznati čak i muž, tamo, negde, daleko, u svetu. Zaplaka samo pri pomisli da će opet da rodi.

Najposle, taj muž je to i hteo. To nije bilo prvi put da je odlazio i ostavljao je, ostavljao je kao i svoje konje i sluškinje. Bez nežnosti, bez naročite žalosti, bez smisla. Odlazio je u rat, u nešto potpuno neshvatljivo i užasno za mozak gospože Dafine, koju je, pri samoj pomisli na onaj njegov strašni ožiljak od sablje, prepadala muka. I inače, kakvog je to uopšte imalo smisla što mu beše žena? Zar nije više brinuo za svoje crkve, vojnike i konje, nego za nju? Pa i tu svoju decu voleo je, nju i ne računajući uz njih. Osim toga, koliko sve žena nije imao, osim nje?

Tako, razmišljajući, bi joj malo lakše. Ovaj drugi učini joj se, ipak, utoliko bolji što je znala da će živeti u bogatstvu, gospodstvu i bez seoba. Muž, mislila je, ne može se vratiti. Ne, ovoga puta, neće se više vratiti. Katkad, u njenim uspomenama, on će joj se javljati na nekom brdu, u nekoj šumi, u snu lep kao jelen u proletnom sutonu, ali biće dana kad će joj biti odvratan, kao neki medved u smradnoj pećini. I ona zaplaka opet. Pošto je ljubav tako bedna, ona će živeti bez ljubavi uz ovog, suhog, žutog čoveka, što na kantaru meri srebro i što joj liže ruke, ponizno kao psetance. Život će joj proći tako, mimo i prijatno, bez one užasne lupe, vike i nemira, koji je uvek nastajao čim bi joj se muž vratio.

Pri pomisli na Aranđela Isakoviča, on joj se učini manje odvratan no noćas, čak se, setivši se ponečeg što je sa njom činio, prijatno zamisli, i raskalašno nasmeja. U prvi mah, izvesne stvari, koje sa mužem nikad nije doživela, bile su joj se učinile mnogo više bljutave, nego sad, kad ih se opet setila. Dever joj nije bio baš sasvim nedorastao, kako je isprva mislila. Najposle, možda je posle onog prvog, strašnog i obesnog, i trebao da dođe ovaj koji joj se sad učini ako ne i drag, ali svakako vrlo umešan da joj se dodvori i omili. Rešila se da mu ništa ne prebacuje, ali da ga prisili da je uzme za ženu.

Kad joj sluškinje dođoše, ona se, u prvi mah, opet prenerazi i prepade, setivši se šta je učinila, ali se posle, pod mirnim pogledom tih žena, smiri i sama. Ostavivši svoje nanule kod vrata, one joj priđoše, ne govoreći ništa o sebi. Tako se onda i ona načini, kao da i ona odnekud ulazi, ne pričajući o sebi, krijući čak i oči. Reče da će ceo dan ostati u postelji, jer je boli glava. A kad joj one rekoše da je kir Aranđel otišao Turcima, u Beograd, da preveze prodate konje, ona se malo trže i izjavi želju da joj spreme vodu da se opere i izmije.

U beznačajnim događajima, tako, prošao joj beše taj dan i ne dade da opaze na njoj što joj se dogodilo. Primetiše samo da je jako uplakana i to se posle po kući rašču. Matori Ananije, koji je spavao svake noći na pragu, pod glavom sa velikim i zarđalim handžarom, pričao je da ču jedanput da je cikala i vriskala. Posle se rašču po kući da se brat bratu i ženi javlja, sav krvav, rasečenog lica i odsečene glave, jašući na velikoj žabi i hodajući po vodi. Zato su, pomisliše tada, tako strašno urlali prošle noći psi. Uostalom tako se i, glavom sam, pokojni Lazar Isakovič javljao, kao da je trgovao oružjem po vazduhu, celu jesen, pre osam godina, a sve zato što mu sin nije, po smrti, probušio srce iglom.

Prvi dan njenog brakolomstva učinio se gospoži Dafini Isakovič, zbilja, beznačajan. Predveče, ona se oseti iznemogla od iščekivanja da se nešto neobično dogodi.

Prepodne joj beše prošlo u plaču, razmišljanju i kinđurenju, a posle podne u čekanju kir Aranđela, koji beše otišao, preko, u Beograd, da preda Turcima konje, sa kojima se beše mal ne udavio u Dunav.

No i to poslepodne prođe, u velikoj žutoj kući, punoj brašna kao kakva vodenica, tako ravnomerno, praćeno šumom vode što je proticala, da je gospoži Dafini došlo da viče, samo da bi prekinula svojim glasom tišinu, koja je, u mirisu i prašini ustajale pšenice i raži, bila zagušljiva.

Žao joj nije bilo što je muža izneverila, ali joj se smučilo, videvši kako se, pri tome, ništa ne menja. Noć je bila provela sa rođenim deverom, ali to ne mrdnu ni jedno zrno zobi na tavanu, iznad njinih glava. Osetivši i pre, kraj sve svoje vlasti, da leži po kući kao neka stvar, oko koje mimo obilaze, bila je željna sad da se kuća oko nje prevrne, a mrtve stvari, nepomične i uvek iste, razdražiše je i uznemiriše. Bila je zaželela devera, da bi joj obećao, pre svega, brak i da će je odvesti odavde, u onu novu kuću, u Budim.

Naredila je sluškinjama da joj dovedu decu, ali ni to ne pomože.

Manja devojčica, sva krastava, ležala je povijena i povezana kao odojče. Svojim žutim očima, sišući palac, buljila je u tavanicu, preplićući nogama. Bila je uprla oči, pune crnih tačkica, u tavan, i ne primetivši da je prenesena iz jednog kraja kuće u drugi. Starija pade, u prvi mah, plahovitom radošću materi u krilo, ali je isto tako brzo i ostavi, igrajući žmurke među šarenim haljinama što su visile iza peći. Gospoža Dafina ubrzo uvide da nema šta toj deci da govori, niti ima zašto da ih gleda. Posmatrajući ih, učiniše joj se blesava i tuđa. Za sve vreme nju deca i ne primetiše. Viseće šarene krpe, rešetka na prozoru, a osobito založena peć sa svojim crvenim požarom, privlačile su detinje poglede, i ali njen jad i uplakane oči ni najmanje. Čak i sa njenog krila, njene su ćerčice pružale ruke prema daljim stvarima, kao prema nekoj drugoj obali, za koju se otimahu vrišteći, kao iz ruku nekog džina. Tako ih, najposle, zajedno sa sluškinjama i kučićima, otera.

Dade zvati ženu Dimče Diamantia, onu zakonitu; jednu dugačku crnu metlu, koja je po ceo dan pajala po kući, odevena uvek sa mnogo preveza. Ta žena je znala da gleda u karte, a volela je i da priča, čupajući pri tom, zamišljeno, uvek istu svoju bradavicu. No i to beše uzalud. Gospoža Finka Diamanti ispriča svega kako je jedan konj, od onih što su se davili, nasrnuo, na obali, na njenog muža, koji je bio istrčao da spasava davljenike, a naročito svog ortaka Aranđela Isakoviča, o čemu je ceo Zemun pričao. Odmah zatim ode.

Tako, kad se beše smrklo, gospoža Dafina opet ostade sama. Obuzeo je beše užas od tog dosadnog, mokrog dana, od kojeg je, još nedavno, toliko očekivala.

Sve joj se činjaše nekako besmisleno. I to što je učinila, ali i da nije učinila. Sve ono što je beše dever Aranđel nedeljama govorio, učini joj se sada pravo. Ma da se jasno sećala još cele te ljubavne noći, oseti da bi mogla za čas i da je zaboravi, tako da joj više nikad ni na pamet ne bi pala. Osobito ako bi joj se muž iznenada vratio. Osetila je i to da joj preljuba neće donositi neke radosti. Mogla je to učiniti isto tako, ma s kim drugim, sutra opet, a da joj ne izgleda baš naročito nešto važno. Zato poče da razmišlja i da se teši bogatstvom u kome će od sada živeti, ako se preuda za devera. Promisli, kakve će nove haljine da poruči, i, kao da ih je već imala, oseti svilene komade na svom telu. Pri toj pomisli, ipak, ne samo da nije osećala neko naročito zadovoljstvo, nego je naslutila čak i neku žalost. Činjaše joj se svejedno da li pripada jednom bratu, ili drugom, a što se nje tiče, učini joj se, to posle podne, da bi pristala da pripada obojici. Šta više, i drugome, ma kome.

Ceo ogroman suton video se kroz prozor, i, na vodama razlivenim, hladno, sivo nebo. Reka je bila mutna i žuta, puna blata, a vrbaci, što behu već krenuli da pupe, bili su premrzli poslednjih, iznenada hladnih dana. Nad ostrvima, međutim, na dnu neba, bilo se otvorilo veliko plavetnilo, u kom se jasno pojaviše, iz svetle i vlažne večeri, minareti i bedemi Beograda. Kreket žaba, oko kuće, započe da huji i brekće.

Veliki, svetao komad neba bio je osvetleo i jedan zid u izbi, u kojoj se prevrtala od dosade i očaja, skoro plačući, gospoža Dafina, izgubivši iza peći jednu svoju zlatom vezenu papuču, a drugu kod vrata. Ležeći pod velikom i starom ikonom Hrista, dođe joj želja da ugasi žižak, ali, neočekivano, ona oseti strah od mraka što se spuštao. Ne usudivši se da dohvati svoje papuče, ona se jedva i micala, ležeći poleđuške na jastucima, u neizdržljivom dimu od njenog neprestanog pušenja. Otežale glave, ona tek sad primeti da je u odaji skoro mrak.

Zidove i stvari bila je već obuhvatila pomrčina, samo prema peći, na jedan zid, padala je siva svetlost poslednjeg, večernjeg osvetljenja, sa reke, i gubila se, iza zavese, kod postelje. Mračan, veliki sanduk njenih haljina dizao se crn sa tla, kao neki visoko zatrpan grob.

U dimu turskog duvana, gospoža Dafina gledala je svetlost prozora, kao što se u mračnoj noći zagleda u svetao Mesec. Ležeći umorna, od misli, gospoža Dafina ču, naglo, iza sebe, trčkanje miševa. Tek tada oseti da je mračno u izbi i htede da vikne, ali joj glas zastade u grkljanu.

Otvorivši širom oči, ona tek sad vide da se nije za vremena spasla iz mraka, koji je beše opkolio, a kojeg se tako užasno plašila. Sem bele peći, na kojoj se sušio jedan čaršav, kao avet, i svetle rupe prozora, sve ostalo u velikoj mračnoj izbi beše propalo u duboku pomrčinu, sa šumom vode. Ni stolovi, ni postelja, ni vrata više se nisu videli i ona, užasnuta, primeti da ne može na ćilimu da spazi više ni svoje papuče. Psi su urlikali napolju.

Zagušena od mraka, nije mogla da vikne, a, premrla od straha, nije mogla da se makne. Tresla se od jeze i osećala je kako je, s nogu, obuzima ledena zima. Osetivši sve prste na nozi kako joj se koče, ona ipak nije mogla da nogu pokrene, a želeći da se digne i pobegne, ona oseti kako se, naprotiv, sve više u jastuke zariva.

Učini joj se da se čaršav, na peći, podiže i da kroz zavesu, kod postelje, duše hladan dah. Zgrčena, razrogačenih očiju, drhćući sva, ona vide kako iz crnog velikog sanduka, u kome su bile njene haljine, kuljaju i gmižu miševi. Sa vriskom u grlu, presamitivši se preko kolena, primeti oko tog sanduka žabe, zmije, puževe, u blatu, uvijene u klupče, kako se gnječe, gaze, kako vrve.

Sa očima koje su htele da joj ispadnu iz očnih kapaka, ona primeti kako joj se beo čaršav, sa peći, približuje sve bliže. U isti mah, oseti da neko stoji iza zavese, u mraku, i, razbarušivši drhćućim rukama svoju kosu, tresući se od zime, kao u ledu, vide kako se iz pomrčine pojavljuje jedna ruka.

Prsti su joj, beli kao kreč, puzili svaki zasebno, grčeći se, sve bliže. Bila je sišla sa osvetljenog zida kao neka bela mačka, puzeći po stvarima i po peći. U taj mah gospoža Dafina primeti i drugu, koja joj beše zaobišla sa leđa i koja je hvatala i gnječila njene haljine na zidu, razbacivši ih po tlu. Vrisnuvši najposle prigušeno, ona pred zavesom spazi i trbuh, ogroman trbuh svoga muža, njegova usta i oči i nos, ceo njegov lik na belom čaršavu, krvav, sa preklanim grkljanom, i crni klobuk, što je lebdeo nad tom glavom.

Kad se zaljulja zid, iza tog priviđenja, ona još vide neko zlatno klasje i brda što se prosuše kroz zid, zajedno sa talasima žita, raži i zobi, sa tavanice. Zatim sinuše pred očima njenim čitavi kolutovi zvezda, plavih, Ijubičastih i žutih, i preliše je vanredne mlake vode, nad kojima su tekla i nebesa. Ciknuvši grozno i skočivši u vis, ona se nađe, lice u lice, s mužem, krvavim i užasnim i ugleda pred sobom Vuka Isakoviča, koji se raspadao. Tako se ugleda, u snu, strašni neki medved, kad se bežeći iz šume, od vukova, iznenada, istrči pred neku stenu.

Tako pade i gospoža Dafina, tresnuvši rukama u mrak, odmah prvog dana preljube, povredivši u sebi porod.

Tako su vrućine mozga i strah, praznine i obmane večernje, mrak i luda priviđenja gospože Datine, upropastili mir kuće Aranđela Isakoviča, u tom proleću što je, posle tih zadocnelih i čudnih mrazeva, sinulo toplo i neobuzdano.

Gospoža Dafina nađena je, onesvesla u mraku, ležeći u lokvi krvi. Od nje je dve nedelje oticala krv i nikakve joj babice ne pomogoše. Pogurena, žuta i suva, sama koža i kost, jedva je mogla da učini ona četiri koraka od postelje do prozora sa rešetkama, gde su je nameštali na jastuke.

Otuda, ona je mogla da gleda od jutra do mraka tok reke, cvetanje ostrva i promene nebesa.

Izuzev čas ujutru, kad joj je dolazio jedan stari hećim iz Beograda, koga je dovodio na svojoj lađi sam kir Aranđel, a koji je lečio nekim travama što ih je morala piti u toplom kupatilu, i večeri, sredom, kad joj je dolazio lekar čak iz Oseka, koji je svaki put dobijao dukat, a koji je lečio nekim gvozdenim cevima, položivši je, pun sat, tako da je ležala skoro glavačke, ona inače beše slobodna i svi je ostavljahu na miru, to jest svi je napuštahu.

Sluškinje od straha, komšije, jer se činjaše tako žuta da je izgledala samrtnica, a kir Aranđel, kir Aranđel, jer se gadio.

Bolesnica beše uostalom mirna i nečujna. Od one strašne večeri ostadoše joj oči razrogačene, velike, modre, inače se beše sva promenila, sasušila, zbabala. U ruci sa maramom od mletačkih čipaka, seđaše skoro nepomično kod svog prozora. Za strašnim vriskom, kojim je vriskala svu noć kad je iz nesvesti povratiše, nastala je u njoj potpuna tišina.

Promena je bila tako brza i užasna da joj skoro pomuti mozak. Bogatstvo, šaren život u Budimu, ponizna ljubav njenog žutog devera; mladost koju beše tek zaželela da proživi, sve je to oticalo u grčevima, u njenoj krvi. Shvatila je za čas da će poružneti, zbabiti se, da će se kroz koji dan vući kao senka. Nije se začudila ni kad posluga poče da je zanemaruje, ni kad joj dever poče od kuće da beži. Ćutala je uporno, provodeći dan za danom kod prozora, nad vodom.

Tu, sem retkih, šarenih lađa što su odlazile i dolazile, nije se ništa menjalo i sem rogova lađarskih dubokog, potmulog glasa, nije se ništa čulo. Laste su, te godine, tek mnogo docnije počele da stižu i da se izvrću, u niskom letu, nad rekom.

Svaki dan ona je nalazila, na istom mestu, nad prozorom, roj mušica, sjajnih kao uzvitlan pesak, stabla ribarskih mreža što su virila iz blata, vrbake što su dan za danom bili sve gušći i sve tamniji, zelena ostrva i lelujave trščake, a nad njima, zemljan, žuti breg tvrđava. Široke vode znala je već, kao i bele minarete što su, u podne, lebdeli u toplom vazduhu nad gradom.

Tako se naviknu da primeti sitne promene u svemu tome vidljivom, pa i nevidljivom. Kroz nekoliko dana već, ona je znala, po boji vode i vrbaka, koji je čas dana. Uveče, znala je po boji neba i obliku oblaka da tačno nasluti vreme za sutrašnji dan. Primetila je sprud koji se beše pred ostrvom pojavio iz reke, i koji se, uskoro, sav naseli pticama, među kojima prepoznade rode sa dugim, crvenim nogama.

Uskoro, slutila je sasvim do kraja, kako se događa zalazak Sunca, a isto tako i sve pojave svitanja, koje je primetila, kao kroz san, prišavši svom prozoru, katkad, odmah posle ponoći, mučena nesanicom, uplašivši sluškinje koje nisu više smele da je noću ostavljaju samu.

Gadeći se sama sebe, ona nikako nije verovala da joj se bliži smrt i da je to njeno sedenje kod prozora, lagano umiranje. Pružajući ruku u topal vazduh, kroz rešetku, osetivši kao da može da je provuče kroz mlaku površinu reke što je proticala, ona je svojim telom naslutila i pesak i trske ostrva i granje vrba što beše uveliko zapupelo, i toplotu po vrhovima brda, a uveče, pri svlačenju i leganju, veliko, nedogledno plavetnilo neba, između raznih zvezda i sazvežđa, koja su redom dolazila u četvorokut njenog prozora i tamo jedno vreme stajala i treperila.

Sa upornim ćutanjem verovala je da će je lekari spasti i da će se oporaviti. Naslutivši da više neće biti onako lepa i da će joj, usred tela, ostati ta užasna, otvorena rana.

Ne bez mnogo plača, iskamčila je od kir-Aranđela obećanje, da će otići do patrijarha Šakabente i da će izmoliti, nekako, sveštenika, koji će je od jednog brata odrešiti, a za drugog privenčati.

Za decu nije mnogo marila i nije želela često da ih vidi. Beše joj žao samo da su obe devojčice i da će i one, kad budu kao i ona, žene, toliko patiti.

Jer osnovno osećanje gospože Dafine, tih dana, kada je sedela kao uzeta, beše jedna bezgranična zavist prema obojici muškaraca, koje je volela i mrzela, a jedno neizmemo preziranje sebe same.

Nemaština, samoća, boleština, sve joj se to učini ženska sudbina, kao i to bedno ostajanje i čekanje sad na jednog, sad na drugog. Seti se, odjednom, kuće svojih u Trstu, gde je bila ili lutka odevena šareno, ili sluškinja koja je uveče i ujutru svlačila, i oblačila, braću i matorog očuha, ribajući svake subote kantare i kamene klupe, oko tezge. Seti se i braka u kome je bila tako sretna.

Rađala je decu, seljakala se, ali ne znajući nikad ni kuda će, ni zašto. Radosti njene i žalosti dolazile su potpuno slučajno, a najmanje po volji njenoj. I ova preljuba, i ovo uživanje sa jednim novim i drukčijim muškarcem, krišom, došlo je bez njene volje, po njinoj volji, neumitno. Stvar, stvar je bila, kao što će to i njene kćeri biti, uzimane i ostavljane, iscmakane i odbačene, lizane i udarane, bez reda, bez smisla. Sva ta ljubav prema njoj, zar nije bila kao neka razonoda te dvojice?

Ipak, da je Vuk Isakovič bio kod kuće, on se ne bi bio gadio nje. Ova toplota proleća i ove vode setile bi ga njene mladosti. I ako je sva žuta, ružna, zbabana, njemu bi još uvek bila lepa. Nosio bi je na rukama od postelje do prozora. Voleo je decu, pa bi Ijubio decu. Nju bi položio tu, pod nastrešnicu, u zavetrinu, na sunce. Zatvorila bi oči i videla srebrne, mesečinom polivene šume, još jednom, snežna polja iza osečkog grada, trag lisica, jahanja, dah njin, kao maglu, prošlost. Ne bi je možda više ni ostavio. Položio bi joj široku svoju ruku na trbuh. Bolovi bi uminuli.

Suzeći, međutim, gospoža Dafina, kraj svega toga, slutila je da joj je više stalo da oseti ovog drugog, sa kojim beše provela samo jednu noć, isprva tako beznačajnu, groznu, odvratnu, kao i ta njegova glatka žuta ruka, tvrda kao ćilibar, isprva tako bojažljiva, u mraku.

Vuk Isakovič beše otišao, a za njim nestajahu i slike njenog prošlog života, već mutne, i sva ona brda što ih vide poslednji put, na rastanku sa njime.

Aranđel Isakovič ostade joj jedino, sa svojim čudnim rukama, kojima se prvi put predade kao od dosade, ali kojih se sad rado sećaše, svakim danom sve više. Osećala je da je sve uzalud. Kao stvar je doneše u kuću, kao stvar će je i izneti, da bi se načinilo mesta drugoj, koju će isto tako milovati rečima, obasuti srebrnim novcima, moliti ponizno i ljubiti drhćući. Zažele zato da bude opet, što pre, bar venčana.

Što se Aranđela Isakoviča tiče, njemu se, zbilja, činilo da će pomeriti pameću.

Niko mu ovo nije prorekao, nikako to nije predvideo. Cela jedna lepo zamišljena kula, puna vanrednih trgovačkih uspeha, beše mu se na glavu srušila. U životinjskoj želji, koja mu je život godinama mutila i koja ga je noću obuhvatala, u čarobnim snovima, bio se navikao da kraj svoje ljubavi, prema rođenoj snahi, vidi sasvim drugače. U požudi koju je godinama gušio i sa kojom se tako dugo teturao, bio je navikao da kraj te svoje bolesti, i tog svog posla, zamišlja prijatnim, bez ikakve nesreće.

I, kad je katkad, uznemiren, raširenih nozdrva, pomišljao i na to da će ta grešna strast biti zagušena, čim sa svojom snahom proživi nekoliko noći; i, ako je, kat-kad, ogorčen, pomišljao čak i na to da je zatim odbaci, kao što je svoje upotrebljene, mlade sluškinje odbacivao, on je ipak na dnu svoga bića osećao da tako neće biti i da u svojoj snahi želi da se smiri, dugo, dugo.

U neprekidnom seljakanju, još za života očevog, mučeći se sa svojim obesnim bratom, Aranđelu Isakoviču činio se život njegove porodice i rodbine, pa i tog ostalog sveta što se beše sa njima doselio iz Serbie, i selio opet natrag u Serbiu, kao pravo ludilo. Videvši oko sebe, svud, baruštine i blato, ljude što su se ukopavali u zemlju i živeli po zemunicama, da bi se u proleće, ili pred snegom, opet odselili dalje, Aranđel Isakovič osetio je divlju potrebu da svemu tome stane na put, da se negde zadrži, i da i druge prisili da stanu.

U neprekidnoj svađi sa ocem, koji je išao za vojskom, i bratom, koji je naglo uspevao u toj vojsci, Aranđel Isakovič omrznuo je i ostale, što su se sa njima selili. Trgujući, svojim šarenim lađama, kroz obale i gradove, još šarenije, bio se navikao da sve ostavlja i da sve prezire. Promene predela, kuća i lica, Ijudi, sa kojima se sretao, načiniše ga samopouzdanim i oholim, jer on, žut, crn, sa svojim suvim rukama, iako slabiji od njih, nije se menjao i ostajao je isti.

Moć neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zastajale lađe i kuće su postajale nepomične i njegove. Kretahu se po njegovoj želji i njegovim zamislima i uskoro mu se činilo da i kiše na njih padaju, i proleća oko njih nastaju, kad on hoće i kako on hoće. Omrznuv naročito vojnike, što su po naredbi matorih i nadodoljenih oficira išli da se kolju sa Turcima, Francuzima, Prusima i Mađarima, on je činio zla uopšte svakome ko se selio. Kad mu brat i neki njegovi drugovi počeše govoriti o Rusiji i odlasku u Rusiju, on ih prvi poče prijavljivati vojnim vlastima i podmetati im lažne optužbe, kod katoličkih biskupa.

Aranđel Isakovič je želeo sav taj svet, koji se beše navikao na ciganski život, da sveže trgovinom. Mrzeo je osobito kapetane, što su mu odvodili Ijude na vojnu, a još više te Ijude za kojima se često selila i porodica. Novac je davao samo trgovcima i zanatlijama, koji se behu naselili i kojima više nije bilo stalo do povratka u Tursku, kad je on zalazio i dalje, trgujući.

Novcem, srebrom, on je, u neprekidne seobe svoje porodice i svojih rođaka, uneo kvrge, i prisiljavao ih da se skrase u varošima duž reka, koje je on izabrao. U neprekidnom pokretu, sa svojim dželepima i kesama srebra, koje je ostavljao na zajam, on je odabrao sebi mesta, gde je uporno kupovao kuće, većinom oko crkve, pa obore, bašte i gostione, za koje je davao zajmove, bud zašto.

Tako je bio nedavno kupio kuću i u Požunu, i u gradu Budimu. Veliku, ogromnu zgradu od kamena, sa magazama i podrumima, u bregu, nad vodom. Nije hteo više ni da čuje o povratku u Tursku, još manje o nekoj seobi u Rusiju.

Sa željom za nepomičnim i neprolaznim, iznenada, dade mu se da ispuni i svoju želju za telom svoje snahe, koju je sanjao i voleo, kraj svih bezbrojnih žena koje su mu dovodili, kad bi zanoćio, ili zastao dan dva, trgujući.

Na dnu njegovog života, već toliko godina, kao na dnu reke po kojoj je putovao, bilo je to telo, kao teški kamen, koje je zadržavalo i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se zadrži dugo, dugo.

Bog mu ga dade.

I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče neprekidno, već dve nedelje, na njegov mozak.

V - ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA

Dok je gospoža Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim Ijudima, bio počeo da se penje u Štajersku.

Slavonsko-podunavski polk beše otišao na vojnu, posle smotre u Pečuju, kao prebijeno pseto, ponizan i tih. U razvučenim, iskrivljenim, dvojnim redovima, dizao je prašinu kao stoka, obilazeći sela i baruštine, gazeći od jutra do mraka pesak, livade i blato. Spavajući na mračnim, velikim senkama šuma, na travi, puk se budio zorom kao pijan, prozebao, sa injem na perčinima i brcima, pa je započinjao da urla i da peva otegnuto ... ej, ej ... da odmah zatim zamukne, pašući oružje, videvši da više ne zna gde se nalazi, ni kuda ga vode.

Bio je stigao do granice zemljišta o kome se pričalo po selima i zemunicama njegovim, i svet, koji se nastavljao posle, bio je nepoznati, neizvesni svet, iz kojeg je znao da će se vratiti sa gomilom mrtvih.

Zbijen, sve više, kretao se dalje kao stado, sve niže opuštenih glava, prelazeći njive i naselja, i ne pogledavši ih. Pri prelazu preko mostova nastajale su gužve i gungule, ogorčene i besmislene. Duge puške, okovane bakrom i srebrom, što ih je puk nosio kao batine, posle nekoliko dana ubrzanog hoda, razdirale su kožu, na desnom ramenu. Kubure, noževi, fišeci, u prevezima na trbuhu otembesiše se o šije ljudske, tako da je puk hodio sav raskrečen, kao da su mu čvornate panjeve privezali za tur.

Prašina, znoj i sitne, crne mušice behu mu se zalepile na nozdrve i očne kapke. Među zubima su škrgutali pesak.

Pevači, što behu isterani na čelo puka, umukoše. Za lovačkim psima oficira, koji su jahali pred pukom, dimeći iz lula, bilo je potrčalo mnoštvo seljačkih pasa, koji su posle, izgubivši trag za povratak, išli povijenih repova i ispalih jezika, među nogama vojnika. Ceo puk je smrdeo na loj, izdaleka.

Posle nekoliko dana već, beše sasvim zatupeo mozgom, u naporu neprekidnog hoda, nošen, kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide.

Zato, ne gledajući oko sebe, pogledao je katkad u vis, kao da je odlazio sa zemlje. Obuzimao ga je strah od tuđine i nečeg sasvim ludog.

Zastajkujući sred nepoznatih sela, tiskajući se preko neobičnih mu mostova, zanoćivši više puta kraj bunara, nevidljivih u mraku, puk nikako nije mogao da shvati kako je tako, ludo, uopšte mogao i poći.

U okolini Pečuja još su ga stizali kumovi iz napuštenih sela, noseći za njim hlebove. Poneka žena išla je za bratom po četrnaest dana hoda, pre nego što se vratila. Gladan uveče i prozebao jutrom, kraj zapaljenih stogova, tek sad poče da uviđa šta je učinio. Ostaviv svoja sela, ostavljao je i sve što mu beše razumljivo i vidljivo, da zađe u taj svet nerazumljiv i nedokučiv.

Seljaci, koje videše pri prolazu, na poljima, orali su jašući. Jedino još ovce, sećahu ih na njihove ovce na domu i poneki konj, mrkov, na ponekog njihovog mrkova.

Inače, poverova se, najposle, u celom polku da ne idu na Turke, kao pre, te im se zemlja kojoj su išli, učini, zbilja, tajanstvena i neznana. Nastupila je tada duboka potištenost.

Ono što je ostalo kod kuće, poče, u sećanju njihovom, kao i u duši Isakovičevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajući pred sobom sve više brda, ravnica barovita sa koje pođoše, dođe im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle što su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iza njih, raskidaše se, u njihovim mislima, i slike njihovih žena i dece.

Kad se izmeni drveće, prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim. Velike promene na nebesima dešavahu se pred njima; duž reke se produžiše guste šume, u kojima su lomili žbunje i rili po kišnici divlji veprovi; kopci kružahu nad njihovim glavama i ispraćahu ih do podnožja brda, na koja počeše da se, iznemogli, uspinju.

Kao i u duši Isakovičevoj, i u njihovim dušama nastade praznina. Kuće i kućišta zaboraviše, na ženu i decu više nisu mislili, a svoju muku i znoj osećahu sve jače. Bi im mrsko da žive i mrsko da se sećaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da će se ikad vratiti. Mozgovi im zatupeše i ni lik svojih najmilijih više nisu umeli da sagledaju, u zatvorenim svojim očima, pod sklopljenim, zažarenim očnim kapcima, sa licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i zamora. Neženjeni su im se smejali, a oni koji su i pre već učestvovali u ratovima, raspričaše se po tišini, u polku, otimajući, noću, usput, sve što im je do ruku došlo.

Posle odmora u varoši Radkersburgu, Isakovič poče da ih lomi vežbama, pri hodu. Učio ih je da trče sa pištoljima u rukama i noževima u zubima. Tako su pucali, jureći u gomili, u stabla drveća i udarali noževima po granju, urlajući pri tom, u glas, ime Marije Terezije, otegnuto i po taktu. Čim bi se dohvatio sa njima neke uzvišice, zadržao bi ih i rasporedio da trče, pucajući, u dolinu, a čim bi stigao sa njima u dolinu, zadržao bi ih i rasporedio da trče, pucajući u breg, kuda bi se pred njima, brzo, iznosila zastava.

Kod mostova ih je delio u dva tabora i lično ih vodio jedne protiv drugih, tako da ih na mostu pomeša i zbrka, vrteći se besno na konju, među blještećim handžarima, u dimu od baruta, među njinim zbunjenim gomilama, što su urlale razdražene i krvoločne.

Pri logorovanju, mučio ih je kopanjem jaraka, kraj kojih moradoše ostati ležeći, dok su pod zemljom paljena burad puna baruta.

Iznemogli od tih vežbanja, oni su se neprekidno peli kroz šumovita brda. Bilo je dana kad su pet puta na dan prelazili Muru, koja je krivudala, gazeći vodu. Behu kao izludeli od promena.

Hodali su brdom, u čijoj senci, dole, ostadoše oranice, sela, crkve, vinogradi koje su videli sa visine, kao tice, a ne kao Ijudi. Prolazili su ispod ogromnih stena što su im visile nad glavom. Čisti i bezbrojni potoci žuborili su sa tih stena, i vazduh što je prodirao u grudi kao nož. Porazboljevahu se mnogi.

Prenerazivši se kad videše varoši od kamena, čudne mostove, sprave čiju upotrebu nisu znali, čitava brda naslaganih kosa, koje behu prodane ruskim trgovcima. Slušahu svirku za koju ne mogahu da nađu razloga, jer je dopirala iz zidova. Na vrhu jedne kuće, jednog ponedeonika, na krovu, ugledaše, kao živog, jednog kovača od gvožđa, koji je gvozdenim rukama dizao čekić i udarao po nakovnju. Neki se prekrstiše i zabezeknuše, dok su drugi, izvadivši lule iz zuba, pljuckali ogorčeno, duboko uvereni da je to neka prevara.

Behu se opili od vazduha.

Zemlja u kojoj su stanovali, široka, barovita, sa maglama i vrućim isparavanjem, sa nepreglednim šumom i talasanjem trske i vrbaka, sa njenim zemunicama i oborima u blatu, drvenim crkvicama, nestajala je sasvim iz njinog sećanja. Ova nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno jezero, bila je sa svih strana probijena vazduhom, i privremeno, sasvim istisla iz duše njihove onu drugu, vetrovitu. Disahu, udisahu, pognute glave, vanredne planine, na kojima, u daljini, ugledaše sneg, ne verujući svojim očima. Prljavi i bedni, prođoše kamenita seoska dvorišta, nadenuta senom, puna stoke i osetiše koliko je sirotinja njina sirotinja beskrajna i blatište, u kom su se naselili, bezmerno blatište.

Naslutiše ogromnu razliku između njine neprekidne patnje i veselja tuđeg, kad ih po selima dočekaše gozbe, pečeni jarići, udaranje u zvona crkvena i čitavi kotlovi vina. Zemlja njina, kao iz sna, javljaše im se sve ređe u mislima sa svojim tromim, mutnim, ustajalim rekama, ostrvima zaraslim bunikom, zovom i turčinkom, sa jablanovima i kreketom žaba, kao podzemnim hujanjem. Blatnim i groznim slikama sećanja, javiše im se oni koje ostaviše na domu i, prvi put, izrekoše neki da ne misle da se kući vrate.

Obilazeći sela, prodoše kraj ogromnih peći i livnica gvožđa, iz kojih su istrčavali radnici da ih vide, odeveni u kože, garavi i opaljeni, crni kao vragovi. Veiiki požari topionica, koji su večerom osvetljavali čitava brda, obasjaše i njih, na noćištu, tako da su sanjali čudne, crvene zveri, zapaljene vode, goruće volove i bivole i pakao.

Obesni i razjareni pri polasku, postadoše snuždeni i ponizni kad su odmicali u tuđinu. Nisu više imali snage da lome i krhaju i ne usuđivahu se više da diraju žene. Zbijeni u gomilu, stajahu nasred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prišao, bojažljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prođoše tuda.

Svaki dan, uz to, zamarahu ih vežbama po šumama i livadama. Izgladneli, posle naglih ručkova i pijanki, izubijanih nogu, uđoše u varoš Grac, požuteli, sasušeni, zakrvavljenih očiju i mutnog pogleda. Zadiviše stanovnike svojim blještećim, naročito očišćenim oružjem, svojim strašnim, trčećim korakom i svojim uzvicima, u jedan glas. Carici je poslat ulak, pri njihovom odlasku iz Graca.

***

Umoran od vežbanja vojnika, Isakovič je ušao sa njima u Austriju, poboljevajući od grčeva u crevima. Sve češće se zato skidao iz sedla. Napuštao je oficire koji su, pevajući, jahali pred vojskom i sedao je u kola, što su ga kao lešinu vozila i tresla, za oblakom prašine, koju je za sobom dizao puk.

Vozeći se za pukom, kao neki ogromni meh, pun vina, Vuk Isakovič je propuštao kraj kola svet, kao neki san.

Ratujući godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom neizbežnom redu, po volji tuđoj, kraj zemalja tuđih.

Ma da nije imao nikoga i ničega svoga u tuđini, ipak je nailazio na tragove svojih vojnika, pa i na svoje. Na gradove u kojima je već jednom bio, gde je dočekivao zoru, ili otpočinuo u večeri, u kojima je, i pre nekoliko godina, prolazio među zidinama i mesečinom obasjanim putevima, kao sen.

Poznavao je krijumčare i skeledžije i nailazio na zaboravljene ženetine svoje i svojih drugova, na uspomene svojih pijanki i nesreća. Tako, dok je prolazio kroz sasvim drugi kraj, kroz sunčan dan, dremajući, iznemogao od bolova u stomaku, javljahu mu se, kao pričine, štale, boleštinama zaraženi redovi kuća, lelečući ranjenici i kišovite noći, u kojima je živeo nekad.

Nije više bio brižan, jer je bio presvisnuo od besa i očajanja. Ne samo zato što su ga u Pečuju onako vređali i mučili, već i zato što mu nisu dali za potpolkovnika, čemu se, ovako mator, svakako nadao i što mu beše, još u Varadinu, obećano.

Osećao je da je raskid njegov sa porodicom potpun, kraj sveg razmišljanja i sećanja na nju. Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći, u tim kolima, u kojima je jedva mogao da se ispruži od klobuka, gajtana, kotlova i sedala. Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što ga ovako šarenog i nadodoljenog vodi tamo amo, zajedno sa tom vojskom, kojoj je samo noge video, u oblaku prašine, kako idu, u korak.

Propuštajući, kraj kola, šumarke, doline i proplanke, tresući se u kolima, Vuku Isakoviču se najposle učini kao da svet stoji, ali da on prolazi vozeći se besciljno i bezumno. Izdaleka, pred sobom, čuo je ritam trčećeg koraka, lupu oružja i glasno ponavljanje slogova, u jedan glas: Ma-ri-ja, Ma-ri-ja, Te-re-zi-ja, Te-re-zi-ja.

Topli mlaz vazduha zasipao ga je, pri prelasku puteva, a prijatna hladovina pri ulasku pod šumu. Dole, na padinama i obroncima, videli su se zaseoci, a po bregovima zvonici crkava, u svetlosti, koju je vetar raznosio kao pljusak.

Ma da je tačno bio predvideo sve što će mu do bojišta trebati, ipak mu je počelo nedostajati i hrane i novaca, a Ijudi mu se počeše razboljevati, od vode. Zavideo je svojim oficirima koji su putovali bezbrižno, a još više svojim vojnicima koji nisu znali ni kud idu. Bio je poverovao plaču i leleku, pri polasku, i slutio da će mu ovo biti poslednji odlazak i da će u ovom ratu umreti.

Naglo je menjao raspoloženje i ćud, tih dana. Jahao je pred pukom sa oficirima, dimeći iz lule, da se iznenada baci u kola što su se truckala za pukom. Nakrivljenim klobukom mrdao je veselo uz pesmu, da, posle, opet odjaše i ućuti, udarivši konja čizmom pod sapi. Stenjući od bola u kolima, činilo mu se kao da već nekoliko dana pada neka kiša, kojoj nema kraja, u kojoj se slivaju sa njega ne samo žena i deca, već i bivši njegov život i sve što je video. Videvši iz kola, nad visokim brdima, kako prolaze oblaci, učini mu se da se slivaju dole, kao i ogromni potoci kamenja sa vrhova, pod kojima su belila se čitava polja dubokog snega i velikih, tamnih senki stena.

Kroz jelovinu, on se peo za pukom, izgubiv posle uopšte iz vida zemlju i sela, dole. Cvrčanje levči, paoca i glavčina uspavljivalo ga je kao i neprekidni šum, pod kolima, opalih grančica i igala, što su bile posule planinu, meke kao mahovina, tako da je točak zapadao čitav pedalj.

U tišini, koju ni prolaz puka nije mogao da poremeti, vrhunci planina ostadoše nepomični i jasno vidni, tako da Isakovič, ceo dan, ne skidaše sa njih oka. Kao bezmerni talasi približavahu se sve više, sa zavejanim urvinama, rušeći se u doline, u velike, mračne osenčene padine, gde su se razlivale u jelove šume, pod kojima je kao voda, kad poplavi, širila se visoka trava, rastući preko panjeva, kamenja, potoka.

Naslutivši, ovoga puta, svoju smrt, Vuk Isakovič, kao obično svi debeli i zdravi Ijudi, bio se ni za šta rastužio. Kao od brega odvaljenom, došlo mu je da je ipak slabačak i oronuo, i, ležeći u kolima, što su ga lagano vozila za pukom, on se sve više podade žalosti što se sve to događa, tako, uludo.

Zagledan u gorostasne vrhove, pod kojima se senke modrile u snegu, on se vozio kroz topal, proletni dan i miris jelovih šuma, prošav, u sećanju, skoro kroz ceo svoj život. Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i gotovo da polebdi u vazduhu.

Tako je, uobrazivši da je iznemogao, zadržavao kola i polegivao kraj puta, među stare panjeve, sunčajući svoj oboleo trbuh, posmatrajući satima, sa klobukom nabijenim na oči, mrave što su kraj njegove glave vrveli.

Ražalošćen, i u kolima, on je toliko se bio zaneo svojim mislima da mu se činilo, katkad, da vidi samog sebe kako leži na senu i kako ga voze. Činjaše mu se da sedi sam sebi do nogu, pod visokim jelama, i vidi svoje ogromne čizme i utegnute butine, kao i razdrljene, kosmate grudi, čipke košulje i srebrne gajtane, kao i viseće, debele obraze i pljosnat nos. Činilo mu se da gleda u svoje velike, podbule žućkaste oči, sa tačkicama kraj zenica i da vidi i crni svoj ogrtač kojim je bio zagrnut. Činilo mu se kao da samog sebe razgovara.

Mladost mu se više ne samo nije javljala u pameti, nego i kad je želeo da je se seti, tamnila mu je u sećanju i nestajala, pred uvek istim slikama žene i dece. Ni zlatno doba, što ga beše proživeo u turskim ratovima, nije htelo da mu se izređa u pamćenju, nego se jednako mešalo sa uspomenama na razna mesta u kojima je živeo sa ženom i u kojima mu se rodiše deca. A sve to bilo je tako besmisleno, ovako, izdaleka.

Kao neka senka pratili su ga ta žena, koja mu beše dosadila, i ta deca, što su bila njegova, ali uvek negde u daljini. Vratio se on, ne vratio, osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da će mu ostati na duši. I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono što on hoće, već je sa njima, i bez njih, morao da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru? Nadodoljen i glavat, ovako, zar nije pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala; drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.

Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao raščerečen, ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu noga nikad više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidljivo i da prođe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuda bi bio rado pošao? Ne samo posle smrti što neće više moći dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga čekahu rado, nego već ni sada, za života, nije mogao da se vrati u mesta gde je proživeo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najnežnije buđenje proleća, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod tvrđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan, nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio, nisu mu se više sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo, i plaćao, nije ga poznala.

Ležeći pod jelama, u travi, uspavan retkim i hladnim vazduhom, sa velikim dolinama i tamnim šumama pod sobom, Vuk Isakovič se tako, iznemogao, mučio da se seti ma čega u svome životu što bi ga utešilo u tom čudnovatom zamoru i slutnji svoje smrti, što ga beše obuzela.

Dostižući teškim svojim kolima puk, sto se odmaraše po selima i kod mostova, ili oficire svoje, koji su tražili razonode u lovu i hajkama pasa, odlazeći noću na igranke koje su priređivane u njihovu čast, Vuk Isakovič je obično odabirao prenoćište na nekoj visoravni, propustivši vojsku u dolinu, tako da je puk noćio nedaleko pred njim, rasturen oko mnogih vatara u šumi, kraj kojih se, obasjani plamenom, Ijudi u travi pričinjavahu kao zveri.

Tada obično nestade puta, u mraku što je sve više lebdeo prema vrhovima koji su još dugo bili osvetljeni.

Selo, u koje bi mogao sići, nazirao je uskoro, u dolini, samo kao zbrku kamena u nekom isušenom koritu potoka. Sa gustom šumom što se spuštala na njega, predvođena pojedinim, ražbarušenim drvećem, koje je bacalo velike senke u travu, pri izlasku iz šume.

Nad selom se raširiše poljane, što su duže ostajale vidne, ispresecane redovima drveća i potoka. U tim poljanama, pred šumom, primetio je još po koju usamljenu kuću, kao panj, i po koje drvo što je izišlo na proplanak, krupno i teško, kao neki medved. Zatim je opet nastajala gusta šuma, gore u planini, a za njom, kao ogromne kamenite zavese, stenje, vrhovi, vrletne zidine. Nebo je nad njima dugo, skoro do ponoći, ostajalo svetlo, zasuto bledim, ali krupnim zvezdama, što su pred zoru postajale sitne, ali sjajne i ustreptale.

Zanoćivši kraj neke jele, obično najkrupnije, Vuk Isakovič je češće sedeo dugo, među svojim psima, gunđajući, dok je sve oko njega već davno spavalo. Okrenut leđima vatri, grejao bi se budan, u proletnjoj noći, pokušavajući, već nekoliko dana, da izleči stomak glađu, vinom i rakijom, zaogrćući ga ovnujskim kožama, po savetu svoga sluge.

Kroz jelovinu, on se peo za pukom, izgubiv posle uopšte iz vida zemlju i sela, dole. Cvrčanje levči, paoca i glavčina uspavljivalo ga je kao i neprekidni šum, pod kolima, opalih grančica i igala, što su bile posule planinu, meke kao mahovina, tako da je točak zapadao čitav pedalj.

U tišini, koju ni prolaz puka nije mogao da poremeti, vrhunci planina ostadoše nepomični i jasno vidni, tako da Isakovič, ceo dan, ne skidaše sa njih oka. Kao bezmerni talasi približavahu se sve više, sa zavejanim urvinama, rušeći se u doline, u velike, mračne osenčene padine, gde su se razlivale u jelove šume, pod kojima je kao voda, kad poplavi, širila se visoka trava, rastući preko panjeva, kamenja, potoka.

Naslutivši, ovoga puta, svoju smrt, Vuk Isakovič, kao obično svi debeli i zdravi Ijudi, bio se ni za šta rastužio. Kao od brega odvaljenom, došlo mu je da je ipak slabačak i oronuo, i, ležeći u kolima, što su ga lagano vozila za pukom, on se sve više podade žalosti što se sve to događa, tako, uludo.

Zagledan u gorostasne vrhove, pod kojima se senke modrile u snegu, on se vozio kroz topal, proletni dan i miris jelovih šuma, prošav, u sećanju, skoro kroz ceo svoj život. Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i gotovo da polebdi u vazduhu.

Tako je, uobrazivši da je iznemogao, zadržavao kola i polegivao kraj puta, među stare panjeve, sunčajući svoj oboleo trbuh, posmatrajući satima, sa klobukom nabijenim na oči, mrave što su kraj njegove glave vrveli.

Ražalošćen, i u kolima, on je toliko se bio zaneo svojim mislima da mu se činilo, katkad, da vidi samog sebe kako leži na senu i kako ga voze. Činjaše mu se da sedi sam sebi do nogu, pod visokim jelama, i vidi svoje ogromne čizme i utegnute butine, kao i razdrljene, kosmate grudi, čipke košulje i srebrne gajtane, kao i viseće, debele obraze i pljosnat nos. Činilo mu se da gleda u svoje velike, podbule žućkaste oči, sa tačkicama kraj zenica i da vidi i crni svoj ogrtač kojim je bio zagrnut. Činilo mu se kao da samog sebe razgovara.

Mladost mu se više ne samo nije javljala u pameti, nego i kad je želeo da je se seti, tamnila mu je u sećanju i nestajala, pred uvek istim slikama žene i dece. Ni zlatno doba, što ga beše proživeo u turskim ratovima, nije htelo da mu se izređa u pamćenju, nego se jednako mešalo sa uspomenama na razna mesta u kojima je živeo sa ženom i u kojima mu se rodiše deca. A sve to bilo je tako besmisleno, ovako, izdaleka.

Kao neka senka pratili su ga ta žena, koja mu beše dosadila, i ta deca, što su bila njegova, ali uvek negde u daljini. Vratio se on, ne vratio, osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da će mu ostati na duši. I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono što on hoće, već je sa njima, i bez njih, morao da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru? Nadodoljen i glavat, ovako, zar nije pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala; drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.

Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao raščerečen, ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu noga nikad više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidljivo i da prođe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuda bi bio rado pošao? Ne samo posle smrti što neće više moći dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga čekahu rado, nego već ni sada, za života, nije mogao da se vrati u mesta gde je proživeo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najnežnije buđenje proleća, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod tvrđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan, nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio, nisu mu se više sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo, i plaćao, nije ga poznala.

Ležeći pod jelama, u travi, uspavan retkim i hladnim vazduhom, sa velikim dolinama i tamnim šumama pod sobom, Vuk Isakovič se tako, iznemogao, mučio da se seti ma čega u svome životu što bi ga utešilo u tom čudnovatom zamoru i slutnji svoje smrti, što ga beše obuzela.

Dostižući teškim svojim kolima puk, sto se odmaraše po selima i kod mostova, ili oficire svoje, koji su tražili razonode u lovu i hajkama pasa, odlazeći noću na igranke koje su priređivane u njihovu čast, Vuk Isakovič je obično odabirao prenoćište na nekoj visoravni, propustivši vojsku u dolinu, tako da je puk noćio nedaleko pred njim, rasturen oko mnogih vatara u šumi, kraj kojih se, obasjani plamenom, Ijudi u travi pričinjavahu kao zveri.

Tada obično nestade puta, u mraku što je sve više lebdeo prema vrhovima koji su još dugo bili osvetljeni.

Selo, u koje bi mogao sići, nazirao je uskoro, u dolini, samo kao zbrku kamena u nekom isušenom koritu potoka. Sa gustom šumom što se spuštala na njega, predvođena pojedinim, ražbarušenim drvećem, koje je bacalo velike senke u travu, pri izlasku iz šume.

Nad selom se raširiše poljane, što su duže ostajale vidne, ispresecane redovima drveća i potoka. U tim poljanama, pred šumom, primetio je još po koju usamljenu kuću, kao panj, i po koje drvo što je izišlo na proplanak, krupno i teško, kao neki medved. Zatim je opet nastajala gusta šuma, gore u planini, a za njom, kao ogromne kamenite zavese, stenje, vrhovi, vrletne zidine. Nebo je nad njima dugo, skoro do ponoći, ostajalo svetlo, zasuto bledim, ali krupnim zvezdama, što su pred zoru postajale sitne, ali sjajne i ustreptale.

Zanoćivši kraj neke jele, obično najkrupnije, Vuk Isakovič je češće sedeo dugo, među svojim psima, gunđajući, dok je sve oko njega već davno spavalo. Okrenut leđima vatri, grejao bi se budan, u proletnjoj noći, pokušavajući, već nekoliko dana, da izleči stomak glađu, vinom i rakijom, zaogrćući ga ovnujskim kožama, po savetu svoga sluge.

Po razabacanom senu ležali su mu ljudi, kraj konja koji su udarali, tupo, kopitom u zemlju, u snu. Psi, okupljeni začuđeno i zadivljeno oko njega, jer je bdio, dahtali su od žeđi i gladi, vijajući se preko dana, čak na drugoj strani planine. Umoran od truckanja kola i iznemogao od neprekidnog razmišljanja, o svom prošlom životu i ženi i deci, posmatrao je pažljivo, dremljiv, kako se na putu koji se video svega jedno parče, bele, kao puževi, kamenice, sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od druge. Tako su se i koci nekog pletenog plota, ispovezivanog šibljikama, ređali sve dalje, istim pravcem, nedaleko jedan od drugoga. Velika jedna jela, sa jednom malom kraj sebe, mračno mu se približavala kroz visoku travu, po kojoj se, ostajući na površini, širio neki hladan, nevidljivi vetar. U šumi, koja mu je, s desna, bila na nekoliko koračaji, bio je potpun mrak, ali i na njenoj površini on je video bezbrojne grančice, kao perje. Iznad dubokih provalija tame, pogled mu se opet zaustavi u velikim naslagama snega što se spuštao po urvinama u belim potocima, punim kamenja, iznad kojih visovi više kao da nisu bili pred njim, već u snu.

Čist sjaj plavog neba ukočio mu je oči, tako da je ostajao dugo, nepomično, zagledan.

Tad, kao i njegovim Ijudima, prvi put mu dođe misao i neka nejasna žudnja da se više ne vrati. Uz skitnju smrti koju je osetio sada prvi put i koju na svojim odlascima u rat, do sada, nikad, nije osećao, pridruži mu se i ona neprestana dosada, koju je već dobro znao, što ga je pratila, uvek, do prvih bitaka. Prebrojavajući, u pameti, bolesnike i obangavele konje, on je sa beskrajnim preziranjem mislio i na ostale, zdrave, i orne za dalji put i za bitke. Miran i samopouzdan, ipak je prvim psovkama obasipao sebe u pameti, pa zatim druge. Neprekidno vežbanje i stalni ratovi bili su učinili od njega takvog majstora odvođenja Ijudi u rat, da je predviđao svaki, i najmanji, događaj koji će se desiti i mogao, unapred, da proriče i sitnice. Ako mu se desilo da se prevario u ponekom durašnom, vlaškom konju, ili kakvoj teškoj, nemačkoj kobili, što imaju nedokučive bolesti i ćudi, nikad mu se nije desilo da pogreši u izboru kola, točkova, ili Ijudi. Nestašica hrane ni sad ga nije bunila, ma da su sami imali da se hrane i oružaju, ali su mu bili dosadniji nego ikad. Znao je da je glavno dovesti ih tamo, gde će prvi prevrnuti se pogođen, ali preziranje, pomešano sažaljenjem, pojavi mu se u duši gore, nego inače. Ne vratiti se više i ne mučiti se više sa njima, izgledalo mu je, iznemoglom, kao nešto vanredno i nemoguće, što nikad neće dočekati. Prestati jednom ispravljati te ogromne noge što nikako nisu htele, ni umele, da stupe u korak, prestati jednom udarati ih u leđa i trbuhe, da bi se uspravili kad uzmu pušku pred prsi. Ne tući ih više. Ne tući ih kad blesavo gledaju u bure baruta koje treba da potpale. Ne tući ih više po licu, po glavi, po kolenima. I naročito ne vratiti se sa njima. Ne videti onu dreku, plač, skakanje, kao poludelih, baba, lelek i zapevanje, kukanje za mrtvima.

Za Vuka Isakoviča, ceo onaj kraj otkuda su došli, u kom je ostavio porodicu, bio je postao otužan. Sa zapovešću da uči Ijude kopanju opsadnih jarkova, primao je i zapovesti da ih uči kako će isušiti baruštine, i koliko ih je učio pucanju iz pušaka u isti mah, čemu ih nikada nije mogao naučiti, toliko ih je učio i nabijanju zidova kraj baruština i vrbaka, gde su oni radije stanovali u granju i šiblju, pod drvećem, pa i po zemunicama i kolibama, gde su umirali čučeći. Glup taj kraj, glup, voden, barovit, ravan, bio mu je dosadio i, da je mogao, najradije bi bio otišao, već davno, da se nikad ne vrati.

Naviknuvši se na vojni posao, ispekavši svoj zanat, on ga je i prezirao, a još više te ljude što su mu na domu ličili na Cigane, kao i njihova naselja na čerge. I to ne na čerge po Vlaškoj, koje je čestenjejši Isakovič zadržao u pameti mirišući ih katkad, u sećanju, kao ruže, misleći na male Cigančice, nego na čerge prostačke, bedne, fukarske, po Turskoj, oko đubrenjaka. U Ijutnji svojoj, sav taj kraj kojim ga je proveo otac i brat, trgujući, on bi bio najradije spalio ili prodao, zajedno sa onim svetom koji beše, baš on, lično, naselio oko Varadina, a koji ga je obožavao.

Uostalom, i kad bi ga obuzelo sažaljenje, a sažaljenje ga je obuzimalo isto tako plaho, posle ljutnje, i onda bi želeo da sa njima ode nekud, dalje od onog života i od onog kraja.

U očajnoj zbrci misli, ma da mu beše zahvalan što mu čuva ženu i decu, sećao se tada brata, sveg sitnog, besom koji se oseća prema onom koji nije prisutan. Sav njegov krpež, sitničarenje i trgovanje činjahu mu se tako smešni. U svađi, morao je, pred polazak, da se miri sa njim, ne dobivši svoj novac, ni talire svoje žene, slušajući pri tome, stalno, podsmeh bratovljev što se nosi mišlju da se odseli nekud, možda u Rusiju.

Život, onaj na domu, za Vuka Isakoviča ne beše život, pravi život bio je za njega negde drugde, divan i značajan. Kod kuće je bilo samo blatište i jad, večito to trgovanje tamo amo, guranje po prljavim mestima koja su Aranđelu Isakoviču izgledala vredna punih kesa, ljubaznih osmejaka i trgovačkih razgovora kojima ne beše kraja. Vuk Isakovič, da je mogao, ne bi sve to udostojio nijednog pogleda, još manje Tursku, kuda su se neki selili natrag. Tursku, koju je Vuk Isakovič mrzeo, ne zapaziv nikad njene popločane avlije, šedrvane, lepe mostove i ne mareći za njene minarete, divne, kao visoka, stoletna koplja.

Otići nekud i živeti bezbrižno, odvesti i njih da žive negde lako, prijatno, činilo se Vuku Isakoviču tako moguće. Negde je moralo biti nešto svetlo, značajno, pa treba otići tamo. Videći ih dole, u travi, mračne njine gomile, kako leže oko kola, osvetljene vatrom, njemu se činilo, naslonjenom na točak, da ih treba odvesti nekud dalje. Zaboraviv za trenutak i gde je i kud idu, zagledan u visoke zidove stena, nad kojima se sjalo nebo sasvim bistro i sasvim bledoplavo, Vuk Isakovič se beše smirio, zajedno sa ljudima svoga Slavonsko—podunavskog polka.

Oni su spavali. Kad mu uminuše boli u crevima, zadrema i on, milujući katkad svoje pse, koji mu se umiljavahu i podvlačahu pod ovnujske kože, što se behu ugrejale na njemu. Pod jelama, iza kola, čuo je prežvakavanje teladi što su povedena od Graca za njega i njegove oficire, a van šume bezbrojni zrik popaca.

Pokazati da se može ići do Bavarske putem koji je predlagao on, a ne onim, koji je bio naredio graf Serbeloni, đeneral konjice, bila je Vuku Isakoviču ipak glavna briga. Zato je, u zoru, čim mu se bolovi u stomaku potpuno uspavaše, razbudio pre vremena, puk i užurbano nastavio putovanje do Dunava.

Spustivši se u doline, voćnjake i plodne ravni Gornje Austrije, puk je išao vrlo rado, bolje hranjen, a naročito, zbog žurbe, manje vežban.

Dani su proticali neprestano u hodu, otegnutim, dvojnim redovima, a noću u hrkanju. U čast Srba koji su prolazili, priređivane su po selima igranke, a kod bogatijih posednika balovi sa maskama. Povrativši se malo od ćutanja i zlovolje, puk je opet počinjao da peva, naročito otkad poče da prolazi kroz varošice u kojima je bilo, u izobilju, dobrog vina. Vratiše se mnogi bolesnici što se behu dali natovariti na kola. Pošavši kod Kremsminstera uz Dunav koji im svima beše drag, puk je opet počeo da juri kao od Srema do Pečuja, vičući i lomeći na mnogim mestima plotove.

No i ta druga oluja besova brzo se stišala, kad zađoše u Bavarsku, osiromašenu i izgladnelu.

Vuk Isakovič ih je opet vodio jašući pred njima, sa svojim lenjim, gojaznim slugom Arkadijem, koji je bio poznat u celom puku kao pijanica i pevač, i sa oficirima što su svi dimili iz lula i pevali, dok je puk za njima brndao, podvikivao, upadao glasom u sto razlika, trudeći se da što više otegne i što dublje spusti, na kraju, dva glasa e ... ej ... e... ej ...

Jedva izvlačeći noge iz lepljive slatine, puk se nekako dokoturao ceo, sa svim svojim kolima do Engelštata, kraj Dunava, gde je imao da se sastane sa većim masama austrijske vojske, koja se spremaše na Rajnu, pa i sa svojim zemljacima, sa Granica.

Stigavši u zoru, sa juga, pred varoš na drugoj strani Dunava, puk zastade u baruštinama, da se izduva, pre no što bude prešao da se pokaže. No tek što beše svanulo, sa druge strane reke počeše da mu dovikuju napiti glasovi, da mlataraju neke ruke i da se čuju psovke i reči, inače nečuvene u tom svetu, dovikivane od milošte, bratski. To behu, tek probuđeni, u gaćama, Ijudi potpolkovnika Arsenija Vuiča, koji sa svoja dva puka beše stigao glavninu. Učini im se kao da su na domu i razveseliše se.

Graničari iz primorija, koje je dovodio oberkapetan Ivan Horvat, nisu bili još stigli. O njima se samo čulo da čine čuda i pokore, još negde u Donjoj Bavarskoj.

Dve nedelje logorovao je Isakovič pod Engelštatom, kraj pukova Vuičevih što su bili gori od njegovih. Posle dve nedelje odmora, zapovednici pukova pođoše svaki zasebno, ali po napred određenom putu, na Rajnu.

Isakovič se beše rešio da ih sve propusti, pa da ih, na poslednjem komadu puta, prestigne. Lomeći puk, koji beše opet razdražen, jer je išao poslednji, vežbama prelaska preko reke, uspeo je da vojnike pribere za onaj poslednji čas, za koji ih je brižljivo pripremao. Za seču i pokolj. Leđima u leđa, u obliku četiri ugla, pojedini delovi puka pucali su i nastupali kao omađijani njegovom vikom, sve kruće, sve tvrđe, sve užasnije. Poslednja dva dana, zajmio je kod svojih komšija u logoru konjicu i puštao je na svoj puk, sa isukanim sabljama, pobesnelim konjima, tako da se zemlja tresla od kopita. Batinom u ruci jahao je onamo, gde bi među vojnicima nastao metež i odstupanje.

Pošav najposle i on, prošao je kroz varoš ponosit, bez i jednog bolesnika i bez i jednih pokvarenih kola. Izašav iz Bavarske, koju su smatrali neprijateljskom zemljom, ušao je u Virtemberg, sav u procvalom drveću, mirisnim šumama i brdima, tražeći zgodno mesto za zimovanje, gde bi stovario sve one kože, kabanice, ćebeta, što ih je puk vukao i prtio od kuće. Proleće je bilo granulo svom snagom i toplo leto na pragu.

Noćivajući u travi, koja više nije bila mokra, ma da je zorom uvek bilo divne, proletne magle nad rascvetanim livadama, puk je sada pešačio bez prekida, ceo dan, ručajući na trgovima u malim, strmim varošicama, a večerao već daleko, u nekom mračnom brđanskom selu, gde se kraj sveg zamora igralo na mesečini. Bagremovi su mirisali i bube zujale svu noć.

Isakovič, slomivši ih sasvim, puštao im je sad, pred smrt, pomalo na volju. Straže noću nisu više bile onako stroge, pa i kad bi zorom poneki izostao, prošao bi sa nekoliko batina. Tek kada i veterane iz turskih ratova počeše seljaci donositi mrtve pijane, i kad i njegove sluge Arkadija, jedne noći nesta, te ga nađoše tek treći dan, obučenog u bezbroj sukanja, Isakovič se opet predomisli. Spavao je danju, a maršovao noću, pri punom Mesecu.

Dve nedelje provedene u Engelštatu, kraj Vuičevih logora, bile su dovoljne da ga i inače snevesele. Čuo je da od njegovog potpolkovničkog čina nema ni govora, da su uopšte vrlo nezadovoljni sa njima i da je bilo reči u Ratnom Savetu čak i o raspodeli njihovoj, u redovne pukove. Oklopnici, koji su svi nosili periku, primali su ih vrlo hladno, a jedan od njegovih oficira, kapetan Antonovič, samo je sabljom uspeo da sačuva svoje mesto u jednoj gostionici, u koju su kirasiri doveli dve italijanske glumice, da načine teater.

Nacija njihova bila je u očima svih tih nakinđurenih, nadodoljenih, carskih vojnika zgodna za svaku šegu, i inače neizvesna, nepojamna, za koju se nije moralo verovati čak ni da postoji, pa ma koliko oni dokazivali da je privilegovana od ćesara.

Hrana koju im sad počeše deliti, bila je najgora od sve hrane koja se vojsci donosila. Vuič je uzalud pretio tužbama u Beču, jednog dana oduzeše mu sve konje, pa čak i kola sa barutom, kupljena novcem što su ga pukovi bili doneli sa Granice. Pri tome, dok se od njih zahtevalo da postavljaju straže oko celog logora, tako da je često više od polovine ljudi stajalo šiljbok, dan i noć, dotle ostali uopšte nisu morali da postavljaju straže, a išli su u grad slobodno.

Isaković je, škrgućući zubima, osećao kao i ostali, i sam, da je prevaren. Imao je svoje mišljenje o toj vojsci, u koju su bili nagrnuli, a kojoj su oni, svi, što su došli iz onoga blata, bili šesta briga, zajedno sa njihovim molbama, kaluđerima, saborima i jadikovkama i »slatkim pravoslavljem«. Isakovič je, osim toga, približavajući se, po četvrti put, bojištu, slutio da nikad bolje biti neće i da će ih ne samo podeliti među redovne pukove, nego da će ih podeliti i kod kuće, na domu, razdelivši ih spahijama i gradovima kao roblje, kao sluge, kao paore. Neće im dati da ostanu vojnici, neće im dati ni da imaju svoje crkve, kao što im ne daju ni da svoj kraj nazivaju Novom Serbiom.